—‘ lio?? ,-.i.v tl
Poštarina plaćena u!^ . ,41^
Gođ. IV.
Zagreb, 29. jula 1932.
Broj 30.—31.
Ćiril je gledao historiju pred sobom. Vipavsku dolinu u prošlim vremenima. Kakvi su sve narodi ovuda provaljivali u Italiju, ovom širokom, cvatu-ćom, od Boga stvorenom cestom!
(Zastava na vjetru.)
ISTRA
;C
Pojedini broj stoji 1.50 Dinara
Madžarske invazije, turske najezde... Pa još, još ... daljnja vojska bez konca i kraja, od francuskih bojeva do današnjeg vremena. Pa ipak još cvatu vipavske trešnje, još zori vipavsko grozdje, zemlja je ostala, ljudi su ostali...	(Zastava na vjetru.)
GLASILO SAVEZA JUGOSLO VENSKIH EMIGRANATA IZ JULIJSKE KRAJINE
»ISTRA« izlazi svakog tjedna u petak. — Dredništvo i uprava nalaze se u j Pretplata: Za cijelu godinu 50 Din; za pol godine 25 Din; za inozemstvo dvo-Zagrebu, Masarykova ulica 28. II. — Broj čekovnog računa 36.789.	j struko; za Ameriku 2 dolara na godinu. — Oglasi se računaju po cjeniku.
TREVES GOVORI
• • •
Vijesti ix Julijske Krajine
Nedavno smo u »Istri« donijeli razgovor našeg pariškog dopisnika g. Dragovana Sepiča s Gaetanom Salveminijem. Taj je razgovor izazvao veliki interes i kod nas i u fašističkoj Italiji. Danas donosimo razgovor s g. Trevesom, predsjednikom Antifašističke koncentracije. Misli g. Trevesa veoma su interesantne i značajne i ako se sa svime ne slažemo. Donijet ćemo razgovore s još nekojim uglednim borcima protiv fašizma, koji živu u emigraciji, da upoznamo i *tyihova mišljenja o našem problemu.
Paris, jula 1932.
Teško sam se uspinjao širokim mračnim stubama u sijelo Antifašističke koncentracije, 103 Rue Faubourg Saint-Denis. Tek sam u drugom spratu opazio na blatnim vratima naslov »La Libertà*. Gdje se sakrila sloboda talijanskog naroda, uzdah-nuh...
Imao sam kratko pismo prof. S al verni ni ja i njime se predstavio uredniku »La Libertà* gosp. Cianki, malom živom čovjeku, inteligentnih očiju, koji me je odmah uveo u drugu sobu, gdje je na kraju jednog dugog stola sred hrpe papira sjedio drug starog Turatija, poznati talijanski socijalista Treves, sadašnji predsjednik Antifašističke koncentracije i novinarskog antifašističkog Udruženja »Giovanni Amendola*.
Doći jednom tako jednostavnom čovjeku, koji vas svojim plavim, povjerljivim, ali umornim očima gleda toplo i otvoreno, kao novinar i pitati ga za razne izjave, činilo mi se nemogućim. Treves je k tome iako priprost i prirodan, glas mu je hrapav, ali uvjerljiv, govor mucav ali logičan da nisam mogao drugo nego da s njime razvežem dugi, nevezani razgovor o svemu i svačemu... I tako sam ga bolje shvatio, i namjere talijanskih socijalista, slobodarske težnje svih grupa koncentracije su mi bile logičnije i tako su našle dobrog tumača u tom prekaljenom talijanskom socijalisti.
— »Mi branimo slobodu, ma gdje bila ona povređena. U ime ove slobode mi smo ostavili domovinu i nikad nismo se ni časa dali zaslijepiti nikakvim nacionalizmom ... Sve grupe antifašističke koncentracije prate sa simpatijom borbu svih onih, koji u ime pravog naroda ustaju protiv onih, koji narodno ime, narodne interese i čitavu domovinu priprostog naroda uzmu u zakup ... Demokraciju treba usuprot svih griješaka smatrati preduvjetom za slobodni i normalni razvitak naroda i zato mi i smatramo, da ondje gdje je demokracija povređena nasilnim nacionalizmom, ni socijalizam ne može naći svoj teren, niti može uspjevati.
'— Kako se Koncentracija odnaša prema jugoslavenskoj takozvanoj manjini u Jul-skoj Krajini?
— Prije svega dozvolite mi da vam spomenem da je talijanski socijalizam zauzimao odlučni stav uvijek protiv talijan. iredentizma. Jer mora da znate, da su iredentisti jedino onda za slobodu kada je brane, čim su je osvojili i dobili slobodu za se, pretvaraju je u imperijaliste i tlačitelje ostalih narodnosti. Na koncu konca objektivno uzevši 700.000 ili ako hoćete 500.000 mrtvih na ratnim poljanama ne Vrijedi da se oslobode onih 200—300.000 Talijana, koji su bili pod Austrijom i da se za to porobe drugih 500—600.000 Slavena i 200.000 Nijemaca. Dakle mi u svojoj domovini nismo smatrali za shodno da branimo jadranski iredentizam i protivili smo se ratu... Nemamo razloga da branimo iredentizam ostalih naroda, jer ja bar, ne smatram pitanje manjina kao pitanje granica, niti mogu, da zamislim jednu tako idealnu granicu, koja bi se potpuno pokrivala sa narodnom ... Dajte jednom narodu granicu na gornjem toku rijeke, gdje je doista u većini, on će doskora da formulira svoje težnje za ušće rijeke, dajte jednom narodu zemlju recimo svagdje gdje se nalazi u većini, odmah će naći jednu misao, koja će mu naređivati da zato jer je gospodarski »hinterland« traži privredni trgovački grad za sebe ... Ne, manjinsko pitanje treba shvatiti kao pitanje slobode. Ja sam strogo uzevši, za svaki plebiscit ili referendum, jer time se bar približno a najvjerodostojnije može da definišu granice ... Ali što je glavno, nije ta granica. Glavno je, da se već jednom shvati, da su svi ljudi braća,^ i da se pravo shvaćeni interesi naroda rijetko kada nalaze u sukobu i da je sve u poštovanju ljudske ličnosti, da je sve u principu slobode, koju moramo svestrano braniti, a najviše ga u vlastitoj državi primjenjivati.
Nasilje fašista protiv vaše manjine, nije nasilje talijanskog naroda i ja vam kažem, da se talijanski narod stidi toga i želi da si jedna velika demokracija slavenskih naroda na Balkanu od Crnoga mora do Jadranskog mora i talijanska obnovljena demokracija pruže ruke i da zajednički sara-, đuju u miru i civilizaciji na tom vašem i našem moru.
JULIJSKA KRAJINA JOŠ UVIJEK »CAMPO DI LOTTA«.
Trst, jula 1932. Po naređjenju ministarstva pravde bio je nedavno premješten iz Trsta u Veneciju vrhovni državni tužilac za Julijsku Krajinu Man-druzzato. Mandruzzato je vrlo poznat kao ogorčeni protivnik našeg naroda. Proslavio se naročito svojim lanjskim i preklanjskim govorom prilikom otvorenja novih juridičnih godina. Ti Man-druzzatovi govori dokumenti su od velike historijske važnosti, jer s oficijelne fašističke strane nije niko brutalnije nastupio od Mandruzzata za bezobzirnu asimilaciju. U svom ovogodišnjem govoru nastupio je oštro protiv slavenskog svećanstva i zahtjevao je od njega, da predje u službu fašističke asimilacije ili da se odstrani. On je u Julijskoj Krajini provodio zaključke luteranskog sporazuma i konkordata, pa je imao pravo da opozivlje imenovanja svećenika, ako mu ti nisu bili s bilo kojeg razloga po volji. On je zahtjevao premjfeštenje mnogih slavenskih svećenika u Istri, a njegovom zaslugom ostalo je mnogo slavenskih svećenika »za kaznu« bez plaće.
Mandruzzato je svojim govorima dokazivao ne samo da je fašizam brutalan u svojoj asimilatorskoj akciji nego i to, da ta akcija ne uspje va. Protivno od onoga, što pišu fašistički listovi, koji često tvrde, da Slavena više u Julijskoj Krajini nema, Mandruzzato je nedavno rekao, da je Mussolini zadržao Specijalni tribunal na snazi samo zato, jer su Slaveni nepokorni. Prilikom svog odlaska u Veneciju on se oprostio od svojih potči-njenih jednom naročitom poslanicom u kojoj govori o svom radu u Julijskoj Krajini. On naročito ističe rad na pro-vadjanju konkordata, koji rad nije bio lak. Doslovno kaže: »trnovita aplikacija norma luteranskog konkordata protiv kriterija i metoda naročito ukorijenjenih u ovim provincijama«. Na koncu svoje poslanice on bodri one, koji ostaju na ovom polju borbe: »su questo campo di lotta«. Tako, eto, govori Mandruzzato u isto vrijeme, dok II Popolo đ’ Italia«, Mussolinijev list piše, da je asimilacija Julijske Krajine sasvim završena. Treba svakako vjerovati više Mandruzzatu, koji je bio u Trstu, nego listu, koji izlazi u Milanu.
V ZAPORIH ZARADI PREDVOJAŠKIH TEČAJEV.
Trst, jula 1932 Kakor znano, so bili v Italiji uvedeni obvezni predvojaški tečaji Kdor dovrši tak tečaj, ima neke prednosti pri naboru ter služi le krajši vojaški rok. Pri predvojaški tečajih pa imajo veliko besedo fašisti. Dogodilo se je že mnogo primerov, da se mladeniči niso udeležili teh tečajev. Doslej jih zaradi tega niso mnogo nadlegovali ali celo preganjali. Sedaj pa so začeli prijavljati sodišču vse one, ki se tečajev iz kakršnihkoli »neupravičenih« razlogov nočejo‘udeleževati. V raznih krajih v Slovenski Benečiji so aretirali 21 mladeničev ter jih izročili sodišču, ker se niso prijavili k predvojaškim tečajem.
OBLJETNICA ZAPALJENJA -»BALKANA«.
Trst, jula 1932. Ovih dana u Trstu je komemorirana smrt fašističkog škva-driste Luigia Casciane, koji je 1921. pao prilikom zapaljenja tršćanskog Narodnog Doma Balkana. U fašističkoj štampi pisalo se o njegovoj »junačkoj« smrti i još jedamput smo mogli u fašističkoj štampi čitati kako je Giunta junački s četom svojih »junaka« navalio na »Balkan« i zapalio ga. Sasvim otvoreno i bez ikakvog stida fašistička štampa veličala je Giuntu zbog tog velikog« neprolaznog patriotskog djela...
VIRGILI! ŠČEK, BIVŠI POSLANIK U RIMSKOM PARLAMENTU POD POLICIJSKIM NADZOROM.
Trst, jula 1932. Dne 11. jula bio je pozvan pred komisiju za kcminacije na tršćanskoj prefekturi bivši slovenski poslanik u rimskom parlamentu g. Virgilij Šček. Tršćanska je kvestura htjela da se on konfinira na neki otok. Medjutim komisija nije ipak mogla da ga osudi na takvu kaznu nego mu je podijelila dvije godine strogog policijskog nadzora, što znači, da se g. Sček neće smjeti iz svojeg sela nikamo micati bez naročite dozvole oblasti. U večer jedan sat po zalazu sunca mora onaj koji je pod policijskim nadzorom biti u svojoj sobi i ne smije da ujutro izlazi iz kuće jedan sat prije izlaza sunca. Ako prekrši ove odredbe može da bude uhapšen, kažnjen zatvorom ili pak poslan u konfinaciju, jer je policijski nadzor kazna za jedan stepen niža od konfinacije.
Interesantna je ova mjera komisije za konfinaciju protiv Virgilija Ščeka. Šček je već pred pet godina napustio svako političko djelovanje i živio je u posljednje vrijeme dosta povučeno kao upravitelj male župe u Avberu na Krasu. Svećeniku koji je osudjen na poiicij-sk nadzor veoma je teško, jer ne može da Vrši svoje dužnosti, on ne smije naime niti u krajnjoj potrebi, kad ga zovu umirućem da se odstrani iz kuće bez dozvole više policijske oblasti. Ovaj je postupak protiv Ščeka, koji je svećenik, izazvao čudjenje i može da se pretpostavi da je komisija za konfinaciju postupala ovako sa znanjem viših crkvenih vlasti, to jest s odobrenjem jednog i drugog Rima. To je tim interesantnije i čudnije ako se uzme u obzir, da je Virgilij šček kao političar bio tvrdokorni i najborbéniji zagovornik one politike, koja se oslanjala na katoličku crkvu i kršćanska načela.
»DIRLJIVI« DOKAZ PRIVRŽENOSTI
Trst, jula 1932. »Mirni životni ritam« koji vlada po tvrdjenju vladinog lista u Julijskoj Krajini, najbolje je ilustriran po samom Mussoliniju, koji je još 7 maja 1931 opravdavao podržavanje izvanrednog sudišta za zaštitu države osobito nemirnom situacijom u Julijskoj Krajini: »Mir u onom kraju — rekao je tada — ne tiče se samo talijanske nacije, nego mira cijele Europe«. Da se položaj nije medjutim promjenio, dokazuje činjenica, da je izvanredni sud od onog govora presudio jugoslovenskim manjinskim pripadnicima ništa manje nego 438 godina tamnice. Kad »Popolo d’Italia« govor-i o »dirljivim i ponosnim dokazima privrženosti«, koju slavensko stanovništvo Julijske Krajine gaji prema svojim tlačite-Ijima, treba da istaknemo istini za volju samo neke simptomatične podatke. U slovenskom selu Bazovica nedaleko Trsta (to je mjesto poznato europskoj javnosti po procesu u Trstu 6 septembra 1930 kad su osu-đjena na smrt 4 jugoslovenska mladića), u Bazovici dakle uvela se nedavno elektrika. Tu su priliku htjele talijanske vlasti da iskoriste i da dadu narodu povoda i da iskaže svoju zahvalnost i privrženost režimu. Mnogi zastupnici vojnih i civilnih vlasti, pa i oni fašističke stranke uputiše se u Bazo-vicu, da prisustvuju slavi naroda. Na njihovo iznenadjenje — na mjestu svečanosti dočekao ih je samo — talijanski službeni načelnik...
DVE ARETACIJE V GORICI.
Gorica, jula 1932. V Gorici sta bila v ponedeljek aretirana 28 letni Nikolaj Marčič in 22 letni Bruno Španger. Bila sta pod policijkim nadzorstvom. Karabinjerji so ju zalotili, ko sta kršila določila tega nadzorstva.
TRŽAŠKI »BREZDOMCI«.
Trst, jula 1932. V Trstu so te dni našteli 342 družin s 1161 člani, k: jim mora občina dajati streho. Občina je v ta namen najela sedam hiš, za katere plačuje precejšno najemnino. Izdatki za tako zvane brezdomce so znašali 1930 leta 367.212 lir, v 1931. letu 240.000 lir, za leto 1932. pa ie določeno 213.000 lir. V kratkem bo občina kupila novo hišo, za 100.000 lir, kjer bo naselila nekatere družine.
Občinska zaščita za brezdomce, se je uvedla kmalu po vojni, ko je zlasti tržaško delavstvo zaradi vedno bolj naraščajoče krize docela obubožalo. Še vse bolj pa je narastlo število brezdomcev, ko so deloma ukinili stanovanjsko zaščito. Vsekakor pa 1161 ljudi še ne predstavlja vse mase tržaških brezdomcev, ki po večini uživajo gostoljubje tržaških javnih vrtov in zlasti pa nasadov na Lovcu.
Zanimivo pa je pri vsem tem ugotoviti, da tržaška občina pod vplivom fašističnih oblasti tudi z brezdomci uganja politiko proti slovenskem elementu v tržaških predmestjih. Občinske stanovanjske hiše za brezdomce so vse pri Sv. Ani in na Škorkoli. Hišo, ki jo bo kupila občina, prav tako iščejo pri Sv. Ani. Brezdomci, ki morajo biti fašisti, bodo. kakor zatrjuje tržaški ‘l.k, gotovo poitalijančevalno vplivali na slovensko prebivalstvo v najbliži tržaški okolici, zlasti pa se bo poečalo število italijanskih otrok v okolišnih šolah. Tako bo polagoma po docela normalni poti zmagal v slovenskih tržaških predmestjih italijanski elemenat.
JUBILEJ TRŠĆANSKOG BISKUPA FOGARA.
Trst, jula 1932. Dne 30. i 31. jula proslavit će se u Trstu na svečani način dvadeset i peta godišnjica otkako je biskup Fogar posvećen za svećenika i obavio prvu misu. Proslava u velikom stilu kako je objavljeno u tršćanskim novinama sprema se u tršćanskoj katedrali Sv. Justa.
ZADAĆE ŽENSKOG FAŠIZMA U ISTRI.
Pula, jula 1932. Do nedavna vodila je žensku fašističku organizaciju u Istri Attilia Stagni (Stanič). Ona je bila istarskom ženskom fašizmu na čelu pet godina. Ali kroz tih pet godina nije postigla mnogo, naročito nije uspjela, da prodre s fašističkom organizacijom meri ju žene u slavenskim selima. Radi toga bila je pred nekoliko dana skinuta s položaja delegatkinje, a na njezino mjesto postavio je generalni tajnik fašističke stranke Starace ženu puljskog prefekta Foschia. Fanny Foschi preuzela je dužnost i izdala manifest u energičnom tonu, u kojem najviše govori o odgoju istarske djece od koje se moraju stvoriti vojnici. Istarska djeca moraju svaki trenutak svog života osjećati da žive pod fašizmom i da su fašisti. To je prva zadaća ženskog fašizma u Istri. Puljski list »Corriere Istriano« pozdravlja ovo imenovanje i izražava nadu, da će sada ženski fašizam u Istri napredovati, jer je prefektova žena vrlo energična...
STARACE NI PRIŠEL NA MEJO
Trst. juli 1932. Na Snežniku se je 30 junija zbralo okrog 3 500 članov dopola-vorističnih organizacij iz vse Julijske Krajine. Tisk, ki je ves čas nanovedoval, da se bo izleta na Snežnik udeležil osebno tudi generalni tajnik fašistične stranke Starace, je moral v zadnjem hipu preklicati svoje napovedi. Zdi se, da so bile napovedi o udeležbi generalnega tajnika Staracela le reklama za izlet. Tako so komentirali te napovedi celo dopolavoristi — izletniki. Na Snežniku so imeli dopolavoristi shod, ki ga je pa silno motil hud naliv. Shod je vodil fašistični tajnik Gherbaz, ki je imel ognjevit govor, v katerem je večkrat napadel tudi sosednjo državo.
Nego kako je stanje u Istri sada? zapitao me nenadano Treves.
— Narod je u uzbuni.. Onaj tako zvani »teroristički rad« Slavena je jednostavna obrana prostog naroda, koji osjeća da mu se dira ne samo jezik i hljeb, već i same obiteljske svetinje.
— Fašizam je u tome pravi zločinac. Kako nije shvatio talijanski narod tako ne shvaća ni vas. Kako je stanje na selu u Istri?
— Ropsko... Negda je selo živilo sretno sa svojim učiteljem i popom, volilo svoj jezik i njime svagdje govorilo. To je bila seljačka demokracija. Narod	je smatrao
Svoj nacionalizam vrlo široko i nije dirao u Talijane, koji su mirno mogli da živu u slavenskom moru. Slaven, to je za našeg seljaka značilo puk, narod, onaj koji radi. Talijane, koji su kod nas uvijek bili građani je zvao gospođom, »grajani«, »šjori«. Taj narod miran kada se uzbuni, tu nema govora o terorizmu, već o	jednostavnoj
grada i politički rob fašizma.
— Teško je teško. Treba da mi to sve shvatimo i uvjeren sam da se pravi narod uvijek razumije i da talijanski radnici i seljaci mogu samo da sa simpatijom gledaju Slavene. Znajte, da smo osjetili vašu bol i mi, kad smo čuli, da su pali Gortan, a iza njega ostali. Mi im dajemo časno mjesto u našoj antifašističkoj borbi za principe slobode, koji buduć općeniti principi, traže i općenitu borbu... Čujem, da je jedan slovenski avijatičar pobjegao sa avi-jonom iz Trsta. Svaki se dan čuju stvari iz Julijske Krajine, ali potrebno je da se talijanska javnost o tome više obavještava.
Tu sam se sjetio koliko ima poteškoća u dobivanju izvještaja iz Istre i pomislio koliko bi bilo nužno da se provede jedna, općenita izvještajna služba za sve novine. Ali dakako, sredstva, pomislih. Medjutim, Treves je nastavio toplijim tonom:
— Boli naroda su velike, fašizam postaje međunarodna snaga i dobiva najrasf»
HU(UUi w u vviuiiainu, ovo ^	---a	-,i-	--- _	-	-	.	.. 7	.	7.
Sbrani. Sada je i ekonomski rob talijanskog Mija imena, no u biti to je uvuek nacionali-
stički militarizam i kapitalistički imperijalizam.
— Mi svi imamo interesa da se složimo u emigraciji i da noseći taj teški krst jače i snažnije branimo pj-ava puka, koji pati kod nas jer mu oduzimlje fašizam hljeb i slobodu, kod vas jer mu krade jezik, slobodu i hljeb ..
U sobi neobično prostranoj njegove su se riječi razlijevale blago i mirno. Počeli smo pričati o ličnim jadima i moj je notes ostao u mom džepu nedirnut. Papiri su bili bijeli. Nijednog slova nisam napisao. Samo u srcu su mi se urezivale dublje Treve-sove riječi, i dok je u kratkom času šutnje njegova misao tekla talijanskom radniku i seljaku, ja sam bio tako bliz našim đačićima i onim tihim selima i sve mi se pred oči dizao lik našeg pognutog seljaka, koji kopa onu grudu, daje svima sve. što od njeg traže, osim svog srca, koje tuče uvijek za slobodom...
Arrivederci, caro amico, reče mi Tre-,tes...	Dragova n" 8"» p"i 6.
KAKO BUZET POD FAŠIZMOM PROPADA.
Buzet, jula 1932. Općina Buzet ide iz ruke u ruku. Mijenjaju se »vodje« — po-deštati i »spasitelji«, ali bijeda sve vise raste i uništava našeg čovjeka. Godine 1922 kad zavladaše fašisti općina je imala u blagajni kapitala 100 hiljada lira. Za podeštata postaviše Riga. Za njegovog vladanja račune se nije vodilo, jer je on podupirao fašiste, koji su tukli i mrcvarili naše seljake, novcima, koje su naši seljaci davali općinskoj blagajni u obliku teških poreza i »taša«. Da je takvo upravljanje s općinom dovelo općinu i seljaka na rub propasti uvidjeli su i nekoji Talijani u Buzetu, pa su počeli da agitiraju protiv općine. Sami nisu mogli da skinu općinsku upravu, pa su s nezadovoljnim seljaštvom osnovali »sindikato agrikolo«. Taj sindikat uspio je da zbaci Riga, Na njegovo mjesto došao je bio učitelj iz Kopra Z e 11 o. On je našao u općini dug od 600.000 lira. Zetto nije smio da govori o tom dugu. Seljaci takodjer nisu smjeli da progovore, jer bi to značilo govoriti protiv fašizma. Jedna grupa Talijana iz Buzeta protivnika Rigovih otišla je u Pulu na prefekturu da se Ispitaju Rigovi računi. Bili su to općinski odbornici Natale Canciàni, trgovac, Fermeglia Giovanni ljekarnik, Dusio Giovanni trgovac, i liječnik dr. Cuchiara. Na prefekturi u Puli bili su izgrdjeni, jer su se usudili da dodju s takvim zahtjevima i jer dolaze protestirati u korist slavenskih kmetova... Oni se po-vukoše 1 dobili su povrh toga nalog da moraju raspustiti i sindikat u kojem da su sami slavenski seljaci.
Novi podeštat Zetto imao je smilovanja prama seljaštvu, pa je kušao da snizi općinske takse. Ali bila je odmah dignuta hajka na njega da zaštićuje Slavene te je bio doskora protjeran iz Buzeta, a na njegovo mjesto bio je postavljen veliki fašista Petronio iz Pule. Njegovim dolaskom u Buzetu je nastala borba izmedju dviju struja. Na jednoj su strani bili borbeni fašisti, a na drugoj uglavnom trgovci, kojima nije išao u prilog oštri kurs Petronijev. U Buzet je bio zatim poslan za podeštata Lana, a Petronio je bio smjenjen, ali Lana nije ipak mogao da smiri borbu, zato je i Lana bio doskora smijenjen, a na pode-štatsko mjesto postavljen lukavi Quarantotto. Pod njim bolest ne jenjava, nego se sve više razvija. Dug raste, svadje u gradiću na dnevnom redu. Quarantotto je poslan u Pazin, a za podeštata u Buzet postavljen je Afri.
Pod njim će sigurno doći do sloma općine i našeg seljaštva u okolici. Imanja idu svaki dan na dražbu, jer je banka, koja utjeruje poreze nemilosrdna. Marva je već rasprodana. Pred pet godina imala je općina Buzet 7000 glava goveda, a sada tek oko 2000, a ni to nije sve u rukama kmetova, nego buzetskih trgovaca Krivičića, Cerovca, Prodana, pa čak i Runka iz Pazina. Propala je općina i seljaštvo, a ko je tome kriv? Buzetski »vladari«. Takse: na vola i kravu 50 lira, na magarca 25 lira, na svinju 25, a kad se zakolje još 80 lira! Ljetine su slabe, tuča je opet uništila sve. Zarade nema. Narod gladuje, a pomoći mu nema. Na gradnji vodovoda bilo je zaposleno nešto ljudi, ali sU većinom pootpuštani, rade samo »zaslužni« ... Buzetština ide usu-sret teškim danima, a možda će se doskora ovdje dogoditi stvari, koje će se daleko čuti, jer je u narodu takvo raspoloženje...
U OSAM GODINA TRST JE PAO ZA 50 POSTO!
Trst, jula 1932. Promet stranaca i putnika kroz Trst sve je manji i manji iz godine u godinu. Opadanje u statistikama, koje iznose brojeve o putnicima, koji su prošli kroz Trst još je jače i očitije, nego opadanje u prometu robe. Trst ima nàjidealniji položaj za promet stranaca, pa ipak mora da bilježi nazadovanje. Posljednja statistika o putnicima. koji su otputovali s tršćanskih željezničkih stanica željeznicom vrlo je mršava: u mjesec dana 31.289 putnika, to znači cirka 1000 putnika dnevno! Dosta malo za tako veliki grad. Statistika ne kaže koliko je inkasirano na prodanim kartama, ali interesantno je, da je od 31.000 putnika 15.009 njih putovalo s povlaštenom kartom, to jest uz sniženu tarifu ili besplatno. Znači, da inkaso nije velik. Tršćanski »II Popolo« piše o toj pojavi, pa kaže, da je hiljadu putnika na dan premalo i onda, kad se uzme da je trgovački promet Trsta pao od 1924. do danas za 50 posto, to jest za polovicu. Interesantna je ova tvrdnja fašističkog lista, koji eto i sam priznaje, da je u posljednjih osam godina Trst pao za 50 posto...
TUDI DNINARJI MORAJO V FAŠISTIČNO ORGANIZACIJO!
Gorica, jula 1932. Osrednje vodstvo fašističnega delavskega sindikata v Gorici je razposlalo na občine strogo navodilo, rda' se morajo včlaniti v sindikat tudi delavci ni hlapci na kmetijskih' posestvih. Noben gospodar ne sme najeti dninarja, ki ni organiziran v sindikatu. Seznam organiziranih se mora nahajati na občini. Kmalu po tem, ko je bilo izdano to navodilo, s».J30; sebni agenti fašističnega sindikata pričeli kontrolirati vas za vasjo, posestnika za posestnikom, ali je svojga hlapca prijavil sindikatu. Kdor ni tega storil, je moral plačati 500 lir kazni. V neki vasi na Vipavskem se je zgodilo zelo to, da je agent zahteval od hišnega gospodarja, da mora vpisati v sindikat tudi svojega zeta. češ da je on pri hiši navaden najemnik dokler mu gospodar ne izroči posestvo. Fašistom gre v prvi vrsti za denar: saj je znano, da so sindikalne organizacije v hudi denarni stiski.
KAKO JE ITALIJA UNIČILA NAŠA BRDA
Gospodarski in politični teror.
Gorica, jula 1932. Od Furlanske ravnine do Sabotina, od Soče do Judrije se razprostirajo lepi zeleni grički, zadnja straža slovenstva proti vedno bolj prodirajočemu laškemu življu. Stari Vipolžski grad, ves očrnel od dolgih stoletij, ki so šla mimo njega, nas živo spominja na temno doba srednjega veka, na valpetov bič in feudalno gospodarstvo, ki še sedaj ni popolnoma zginilo. V Brdih je še od 500 do 600 kol. družin, ki dajejo deleže svojih pridelkov (navadno polovico); če kolon poseka drevo, odpade na gospodarja polovico debla (degeneriranim potomcem srednjeveških nemških, laških in španskih plemičev, ki so se zagrizli v delavno slovensko ljudstvo in pili sad njegovih krvavih žuljev: sladko rebulo, rdeče črešnje, rumene hruške, marelice, breskve,...). Pred ogabno svetovno morijo, se je razlegalo po brajdah, grivah, gozdih in senožetih veselo petje. Od zgodnje pomladi, do pozne jeseni je nabiral Bric sadove svojega truda. Živahne in postavne Brike so pridno nosile zvrhane čestele črešnje, hrušk, češpelj in drugega svadja v Gorico in Krmin, ter dobivale zanje lepe kronce. Najbolj pa so se ljudje veselili trgatve — vendime, sladke rebule, ki je dajala močno vino. To vino so čislali daleč na okrog. Bric se ni bal, da bi mu ostalo v kleti. Črešnje so šle tedaj po vsej Avstriji in prav tako tudi drugo sadje. Lepe dohodke so donašaie zlasti suhe češplje, Brici so živeli tedaj Sicer skromno življenje, vendar v zadovoljstvu! Ker je bila družina številna, so se dvignili mladeniči in šli v Ameriko, da si poiščejo zaslužka in se osamosvoje. Trdno in naporna je delo Bricev, vendar pa je bilo pred vojno vsaj za najnujnejše!
V zadnjih letih je popolnoma utihnulo petje in smeh po brajdah; rebula ostaja v kleteh, ali pa jo morajo prodajati za tako nizko ceno, da ni niti za porabljeni vitri-jol. Črešnje se ne splača nositi na trg, ker dobe ljudje za čestelo komaj toliko, da je za zajutrek. Večkrat pa jih sploh ne morejo prodati! Dvojna sila tlači vsé Primorce in posebno pa Brice: neusmiljena konkurenca notranje Italije z enakimi pro-
dukti, ki ne zahtevajo za njih toliko truda. Vendar pa ni tu odločilna samo naravna hiperprodukcija vina! Italija producira tudi veliko količino umetnega ali poiumet-nega vina, ki radi nizke cene uspešno konkurira našemu vinu. Velik udarec za naše vinogradnike pa je tudi, da kupujejo primorski gostilničarji (tudi Italijani) vino od prekupčevalcev in ne od naših kmetov. Ti prekupčevalci prodajajo slabša italijanska vina in večkrat tudi taka, ki jih sami producirajo. •
To bi bil za te razmere naraven gospodarski pritisk. Poleg tega pa imamo še sistematični politično gospodarski pritisk ki stremi za tem, da našega kmeta popolnoma uniči. Vsepolro je že slučajev, da je moral naš kmet iz rodne grude! Naš človek nima nikjer zaslombe, vedno bolj in bolj leze v dolgove. Dohodkov pa je vedno manj. Živina izginja iz hlevov. Mnogo bivših posestnikov nima več v hlevu niti ene kravice, ki naj bi dajala mleko za revno deco. Stanje je brezupno! Oblasti so ukinile hranilnice in posojilnice, druge pa so priborjene tako, da ne morejo pomagati. Boben poje vedno bolj pogostma; posestva se prodajajo za slepo ceno, če se sploh o-glasi kak kupec. Tako je pri nas v Brdih! Lepe in nekdaj bogate vasi v Zgornjih Brdih (Kojsko, Števerjan, Šmartno, Vederjan, Cerovo itd.), se praznijo vedno boli in bolj. Mladina se zgublja po širni zemlji. Kdor le more, beži iz tega pekla ! V spodnjih Brdih (Medana, Vipolže, Dobrovo itd.) je nekoliko boljše, ker imajo ljudje razen vinogradov še kakšno malo njivico za sirk in krompir.
Bedi, pomanjkanju, velikim davkom in slabim letinam se pridružuje še politični teror. Vsak naš človek je neprestano v nevarnosti, da ga zapro in »batinajo«. Pode-štati so absolutni gospodarji in zapravljajo občinski denar za fašistične proslave in parade. Brici smo sedaj popolnoma gospodarsko uničeni, politično terorizirani in v kulturnem oziru odrezani od vsega sveta. Kjer so izobraževalna društva, delavski odri, slovenske knjižnice, šole itd.? Vse je šlo: kultura, svoboda in sedaj nimamo Še koščka kruha...	(Mos)
FAŠISTIČKA KAMPANJA PROTIV SLAVENSKIH PREZIMENA
Trst, jula 1932. Ovih dana objavljena je u fašističkim listovima opet jedna velika lista silom promijenjenih slavenskih prezimena na talijansku formu. Talijani kažu da je to vraćanje u staru talijansku formu, koju su slavenski svećenici »iskvarili«. U fašističkoj štampi nastavlja se kampanja - u tom pravcu pa tako donosi tršćanski »II Popolo di Trieste« članak pod naslovom »La restituzione d’italianità ai cognomi«. U tom članku osvrće se na nekoja prezimena, koja su u posljednje vrijeme potalijančena, pa tako na prezime Košuta. U Sv. Križu na tršćanskom Krasu gotovo je čitavo selo toga prezimena. I svi koji nose to ime oduševljeni su Slovenci. Ali varaju se, kaže »11 Popolo« oni, koji bi po tome zaključivali, da je to ime slavensko. Slučaj je htio da je jednom fašisti došla u kuću služavka, djevojka iz okolice Venecije, koja se zove Cossutta. Ona tvrdi da njezini djedovi nisu nikada bili nigdje, da su starinom iz onoga sela u Venetu i da tamo ima još ljudi, koji se zovu Cossutta. Ko može još da sumnja, pita »II Popolo« da je prezime Košuta talijansko?
I tako argumentiraju fašisti općenito kod ovog pretvaranja naših prezimena na talijanski. Čvrsti su ovo argumenti, doista... Prezime Pišćanc, koje nose mnogi Slovenci na Krasu i u Goričkoj, nastalo je ovako (prema »Popolu«) : Jedan Furlan, koji je prodavao u onim krajevima kokoši dobio je to ime za porugu i ostalo mu je, ali on je bio talijanskih osjećaja... To »Popolo« dobfo znade!
»Popolo« tumači u tom članku kako su Slovenci poslovenili ime sela Ratinare. To selo imalo bi sigurno da se zove Gattinara (gatto — mačka), ali Slovenci navodno ne izgovaraju slova g, nego kažu na primjer mjesto Garibaldi — Karibalđi ili Haribal-tli(!), pa je tako i od talijanske (!?) Ga-tinare nastala slovenska. Katinara. Jedan plemić talijanski, koji se naselio na Krasu i zvao se Ravegnani od slavenskih je po-
pova, kaže »Popolo«, pretvoren u Ravni-kara, Paolini pak u Pavlina, Lorenzi u Lovrenčiča itd. Popolo dozvoljava, da je jedan dio slavenskih imena u Julijskoj Krajini originalnih, ali i tumači kako to, da ta imena mogu biti originalna slavenska: Venecija je u Istru kolonizirala veliki broj seljaka iz Dalmacije (zar je dakle Dalmacija ipak jugoslavenska!), a i Austrija je to činila sa seljacima iz Kranjske i Hrvatske. Postojala je opasnost, da ovi kolonisti sla-viziraju čitav kraj, ali starosjedioci (razumije se — Talijani) bili su elita, dok su došljaci bili »idijoti«, pa nisu mogli da asimiliraju elitu. Zato su ti »došljaci« i bili prozvani imenom »s’ciavi« ili »s’ciavoni«, a nikada Slovencima ili Hrvatima.
Da bi se izbrisalo i ono malo slavenskih prezimena, koja su još ostala u Julijskoj Krajini i koja vrijedjaju talijanski karakter tog kraja, kaže »Popolo«, treba da svi oni, koji imaju slavensko prezime to što prije promijene i to ne samo oni iz najnižih klasa, nego i oni iz vodećih. Dogadja se, naime, da oni iz nižih slojeva kad im se predbaci što ne mijenjaju svoje prezime kažu: »Dok ga ne promijeni dr. X. ili g. Y. neću ga ni ja mijenjati.«
Interesantni su ovi kulturni argumenti fašističkog lista, ali najinteresantniji je završetak o dr. X. ili Y. Ima naime na vrhovima fašističke stranke i na istaknutim položajima u Italiji ljudi, koji su po osjećaju i po djelima i te kakvi Talijani, ali neće da mijenjaju svoja slavenska prezimena. Da citiramo samo Fulvia Suvicha, novog podsekretara u ministarstvu vanjskih poslova, pa sekretara federacije na Rijeci Grbca, onoga u Zadru Marinkoviča I t. d. Zašto ta gospoda ne mijenjaju svoja »barbarska« prezimena? Možda ta gospoda ipak znadu da prezime nešto znači, da je ono dio čovječje ličnosti i da se ne može jednostavnim dekretom izbrisati i nadomjestiti drugim, pa makar i ljepšim i zvučnijim i Uacionalnijim.
PEDESETGODIŠNJICA OPATIJE I FAŠIZAM.
Opatija, jula 1932. Opatija je ovih dana proslavila pedesetgodišnjicu otkako je postala ljetovalište i lječilište. Pred pedeset godina u Opatiji je sagradio prvu vilu riječki patricij škarpa i odonda počela se Opatija naglo razvijati te je u razmjerno kratko vrijeme dosegla glas svjetskog kupališta. 1883. bilo je u Opatiji na ljetovanju već 1412 stranaca a 1912. 54.696. To je bila najbolje posjećena sezona. Rat je prekinuo razvoj Opatije lječilišta, a poslije rata pod Italijom Opatija nije nikada više dosegla one snage, koju je imala prije rata. Naročito u posljednje vrijeme Opatija je u stalnom opadanju. 1925. dosegla je broj od 42.723 stranca, a lanjske godine bilo je u Opatiji svega 32.597 stranaca. Ova godina bit će još nepovoljnija. Proslava pede-setgodišnjice obavljena je fašistički i nisu u njoj učestvovali oni, koji su najviše doprinijeli razvoju Opatije, a to su domaći ljudi, Jugoslaveni.
POITALIJANČEVANJE SLOVENSKIH PRIIMKOV.
Trst, jula 1932. Tržaški prefekt je te dni znova podpisal celo vrsto dekretov, s katerimi so bili spremenjeni slovenski priimki v italijanske. Dekretov je bilo 117. Med drugimi so spremenili imena Košuta v Cossuta, Fratnik v Fratti, Jelen v Gelimi, Kavčič v Calzi, Miklavec v Michelazzi, Planinšek v Pianini. Perhavec v Teraz-zi, Novak v Novato, Pirjevec v Pierazzi i t. d.
RIJEKA NAGLO PROPADA.
Rijeka, jula 1932. Pokrajinski ured za korporativnu ekonomiju na Rijeci izdao je statistiku o prometu riječke luke u prvih 6 mjeseci ove godine. Iz tih se brojeva vidi, da je promet riječke luke ove godine u jakom opadanju. Ukupan promet riječke luke u prvih šest mjeseci ove godine iznosio je 2320 kvintala, a u prvih 6 mjeseci lanjske godine 3003 kvintala, to znači, da je ove godine promet pao za 22.7 posto. Promet robe, koja je prispjela u luku pao je za 28.1 posto, a one, koja je izišla iz luke za 13.2 posto.
»BOG JE HOTEL«.
Trst, jula 1932. V zadnjem čašu prirejajo po raznih krajih Julijske Krajine večje vojaške manifestacije, pri katerih mora sodelovati tudi slovensko ljudstvo. Zadnjo nedjeljo se je vršila slična slavnost v Govejku nad Idrijo. Tam so izročili novo zastavo oddelku finančnih stražnikov, ki so dodeljeni idrijskemu poveljstvu. Slavnosti se je udeležil tudi goriški pokrajinski tajnik Aventanti, ki je med drugim izvajal: Bil je Bog, ki je hotel, da se na ozemlju fašistične domovine njeni sinovi povrnejo k svojemu prvotnemu italijanstvu in da se zarotijo, da bodo ostali zvesti domovini in branili njene svete meje.
OBNOVA KATOLIČKE AKCIJE U ITALIJI
Trst, jula 1932. U svim diecezama u Italiji biskup,- su dali upute upravnim odborima Katoličke akcije, da završe rad oko rekonstruiranja Katoličke organizacije, koja će se od sada zvati Talijanska katolička akcija, kao i oko reorganizacije svih njenih područnih organizacija. U najskorije vrijeme bit će za sve organizacije Talijanske katoličke akcije nabavljene talijanske zastave, jer prema sporazumu koji je zaključen dne 2. rujna 1931. izmedju Vatikana i fašističke vlade organizacije Katoličke akcije mogu imati samo talijanske nacionalne zastave. Papa Pio XI. primio je u Vatikanu grupu od 150 učitelja i profesora, koji su članovi Katoličke akcije. Papa im je izrekao govor, u kojem je naglasio da Katolička akcija treba nastaviti sa radom makar i na drugoj bazi, jer joj sporazum od 2. rujna 1931. garantira potpunu slobodu djelovanja.
' PROTI SLOVANSKIM KRSTNIM IMENOM.
Trst, jula 1932. Pretekli teden je tržaško civilno sodišče izdalo razsodbo s katero je prekrstilo krstna imena naslednjim osebam.: Danica Flego je postala sedaj Aurora; Zoran Gomizelj — Albino; Miroslav Franca — Bruno; Vladimir Princig
—	Sergio; Radoslava Lucev — Ada; Groz-dana Flego — Giordana; Danica Grijane
—	Aurora; Sveta Gregori (Gregorič) — Santina- Zorka Svetina — Albina; Miroslava Škrat — Maria; Lenina Markežič — Celestina; Danilo Gezzl — Vittorio.
KAFULA
(Jedan portret.)
Potrebno je da se iznese i ako u kratkim potezima, da se vidi s kakvim se je sve protivnicima morao naš svijet da bori.
Deškovit — to je njegovo pravo ime! — zvao se je zapravo i pisao: signor Desco-vich. Najpoznatiji je pak bio pod imenom — Kafula!
Tko je i ita je taj Kafula? upitaše tko-god od čitalaca, ali te se, vjerujem, mnogi i mnogi kad pročitaju ovaj neobični naslov, sjetiti onog, jednom, elegantnog »gospodina«, što je za svoje krasne muževne dobi nekako pred ratom, a i u vrijeme rata^ znao da po svim rivama TAburnije paradira sasma u bijelom, sa bijelim slamnatim šeširom na glavi i u bijelim platnenim cipelama. O njegovoj vanjštini, držim da ne treba da duljimo, jer je njegov karakter mnogo interesantniji. Malko je doduše teško dah u par riječi pravu predodžbu o tom »džentlmenu«, ali če biti možda dosta i ovo:
■ : .Prije rata cmo-iuti agent-provokator, nepoželjni, nametljivi »prijatelj«, da se ubrzo svakome otkrije kao denuncijant.
Osobito je na početku rata njegovo djelovanje svršavalo sa nebrojenim aretacijama i internacijama i progonstvima. U ratno doba isto »zdnimahje«, samo sa manje efekta, jer ga se več znalo i izbjegavalo. Njegovi »ljubezni razgovori« bili su več, poznati i — prozirni. Pod konac svjetskog pokolja »poslovi« su mu vrlo slabo išli. Ali je zato odmah po slomu pokušao Sa drugog kraja. Počeo je da bunca o slobodi, a simpatizirao je i sa Zagrebom! Upalilo, dakako, nije. Svatko je u to čudno preobračenje gledao sa shvatljivim nepovjerenjem. Bilo je i kod drugih, onih manjih »kafuliča« sličnih
obrata, ali je Kafula sve zasjenio---------
Međutim to je bila valjda samo neka prelazna faza u njegovoj metarmorfozi. Doskora je on nastavio svoje djelovanje, od nikoga naručeno, pod okriljem, sasma drugih boja, koje su šta više stajale okomito prema onim. prvima propale monarhije. Te su boje zalepršale na njegovim prozorima isprva bojažljivo: bi, ne bi, — pa onda sve hrabrije i hrabrije. Trebalo je puna tri dana iza kako su došli junaci sa Kalone. i Kobarida, pa da se g. Dešković predstavi, opet i definitivno (?) kao signor Descovich Znancima ie to ovravdao »brigom za familiju«*
Koliko je odonda zla počinio našim ljudima denuncirajuči, koga je samo mogao, ne štedeći ni svoje najbliže, ni svoj rod, to dobro znade sav onaj lijepi kraj, najljepša istarska obala.
Ipak je taj rijetki primjerak neplačenog špijuna, koji kao da se iz športa bavio de-nuncijanstvom, nije ostao nekažnjen za svoja nedjela, Huškajuči naime i svoju vlastitu djecu jedno na drugo, unio je u svoju vlastitu kuću vječni nemir i prokletstvo. Tako je jedan njegov sin, koji svoje uvjerenje nije smatrao vašarskom robom, zapostavljan i uvrijeđen, digao ubojničku ruku na svog vlastitog brata, a zatim ubivši i majku da zbog toga ne pati, ubije i sebe sama, jer je to držao najlogičnijim. »A oca« — tako je naveo u oprosnom pismu — ostavljam na životu, neka trpi.
Kafula, zloglasni, pokvareni negdašnji Kafula, jučer se još nečujno šuljao uz tamne zidove vršičkih kuča i reko bi, da je razmišljao o osamljenom, i besciljnom ostatku svog života, što ga mora da provede na okrvavljenim razvalinama svoje porodice.
Danas ga možda više ni nema na životu. Za nas je to sporedno, jer je pravda na njem več izvršena. Bilo mu dakle i od Boga i od nas prošteno/	Kastelovič..
JEDAN »SENZACIONALAN« PROCES U GORICI	/: ' 'g
Kako je fašistička štampa »otkrila« revoluciju.
Trst, jula. Fašistička štampa je donijela opširne senzacionalne članke o navodnim velikim otkrićima prevratne akcije u Goričkoj. Radi se o zapljeni velikih množina eksploziva u okolici Tolmina. »Ii Piccolo«, kao »II Popolo ai Trieste« pisali su da je gorička kvestura poslije dugog' i strpljivog istraživanja napokon uspjela da otkrije jednu grupu ljudi, koji su sakrivali velike količine eksploziva i sna- : bdjéVali s tim eksplozivom antifašističku revolucijonarnu akciju. Na prve tragove naišla je policija povodom atentata na redakciju »Ii Popolo di' Trieste« i procesa, koji je bio s tim atentatom u vezi, i koji je doveo da strijeljanja u Bazovici. U procesu se navodno, konstatovalo, da su tajni agenti dobavljali atentatorima eksploziv iz nekih sela oko Tolmina. Policija je u tom kraju odmah povela istragu, ali iz početka nije mogla ništa da otkrije- Tek lanjske godine doznala je policija da je sa stanice Sv. Lucija kod Tolmina bilo željeznicom ekspedirano u Genovu oko 32 kg eksploziva u jednom drvenom sanduku. Taj sanduk zapalio se u jednom magazinu na genoveškom kolodvoru i eksplodirao. Eksploziv je bio navodno namijenjen grupi antifašističkih revolucionera, kojoj je stajao na čelu Bonove, nedavno osudjen na smrt. Ali i poslije ovoga dogodjaja nije se ipak moglo sigurno odrediti odakle je tačno taj eksploziv poslan i ko ga je poslao. Gorički kvestor Modesti poslao je u Tolminštinu čitavu četu tajnih agenata, koji su se pretstavljali kao antifašisti i dolazili su u dodir sa seljacima. Tako je agent Mario Sposta došao u dodir sa seljakam Štefanom Lebanom, starim 31 godinu, iz Volčja. Kako su novine pisale Sposta je uspio da s Lebanom stupi u pregovore za nabavak 50 kvintala eksploziva i dogovorili su se, da će taj eksploziv uzeti automobilom u Rutama kod Kanala. Sposta je doveo svoj tovarni automobil, a tamo je već našao Lebana i nakrcali su na automobil eksploziv. Kad su došli do Ročinja Sposta je zaustavio automobil i na-jedamput se tamo našla jedna četa agenata, koji su Lebana uhapsili, a eksploziv odnijeli u Kanal, te ga tamo zaplijenili.
U vezi s Lebanom bili su uhapšeni Ivan Grbec, Ivan Kenda i Alojz Hvalica. Organima policije uspjelo je zaplijeniti pored onih 50 kvintala još 1.070 kg eksploziva. Taj je ksploziv bio odmah uništen. Konstatovalo se da je to bilistid vojničke fabrikacije. Policijski agenti istraživali su dalje s namjerom, da konstatuju nije li možda Leban s ostalim uhapšenima u vezi sa slavenskom antifašističkom or-' ganizacijom, ali to se nije moglo ustanoviti. Leban doduše nije mogao dokazati, da eksploziv ne bi bio njegov, i da nema skladišta takvog eksploziva. U istrazi je izjavio, da je taj eksploziv sabrao na bivšoj fronti, naročito oko potoka Doble.
Leban i ostali uhapšeni bili su pred nekoliko dana dovedeni pred gorički tribunal, optuženi, da su u Volčju imali magazin sa 11 kvintala eksploziva i da su taj eksploziv prodavali tajno.
Već iz ovoga izvještaja fašističke štampe može da se vidi, kako se tu ne radi o nikakvoj senzacionalnoj političkoj revolucionarnoj akciji, jer iako se spominje veza sa Bovoneom, ta veza nije dokazana, a istotako nije dokazana ni veza slavenskom revolucionarnom organizacijom, koju fašistička štampa tako rado ističe. Kad bi policijske vlasti imale dokaza, da se radi o prevratnoj akciji, uhapšeni bi bili predani spec’ialnom tribunalu na sudjenje. U stvari se radi o jednostavnom krijumčarenju eksplozivnog materijala, kojeg na bivšoj austrijsko-talijanskoj fronti ima još uvijek mnogo i stalno se sakuplja. Optuženi su eksplozivni materijal prodavali većinom za uporabu u industrijske svrhe, pa su radi toga bili i sudjeni. samo kao krijumčari. Proces sam nije bio ni izdaleka ovako senzacionalan kao ovi članci u fašističkoj štampi. Grbec i Leban osudjeni su svaki na 9 mjeseci zatvora i 500 hra globe, a Kenda i Hvalica su pušteni. Ali slučaj je ipak interesantan za fašističkog mentaliteta-
ARETACIJE V AJDOVŠČINI.
Gorica, jula 1932. Josip Križaj, 24 letni mladenič iz Ajdovščine, je bil v juniju poklican k vojaškim vajam. Kot zrakoplovec-pilot se je v Vidmu vkrcal na vojaški zrakoplov 25. junija, a se je nepričakovano odpeljal v Jugoslavijo in priletel v Ljubljano. Že od 4 popoldne so orožniki jeli poizvedovati po Ajdovščini. V ponedeljek 25. junija so že uradno priznali, da ji mje drzni letalec pobegnil. V torek 28. pa so začeli z represalijami. Tako je imela Ajdovščina svoj poseben Vidov dan. Aretirali so očeta Jožefa, sestro Marico, njenega moža Jožefa Feigla, svaka Janeza Fie-gla in Rudolfa Brajnika. Prišla je komisija iz Gorice, ki je napravila dolgotrajno preiskavo pri vseh omenjenih in se pri drugih ki so v isti hiži. Očeta so kmalu izpustili, tako tudi Jožefa Feigla, a pridržali so Marico, Janeza Feigla in Brajnika. Te so 29 junija odpeljali v Gorico. O namenjenem pobegu slovenskega letalca niso domači nič vedeli. Nikomur ni govoril o tem, kar je pač tudi naravno. Zato so preiskave in aretacije le čin osvete in slepega sovraštva. Umljivo je, da je tiste dni vladalo po Ajdovščini in njeni okolici precejšnje razburjenje-
0 TALIJANSKIM ARGUMENTIMA € - DALMACIJI
. - té S'	..
ilustraciju
m
fr
Pietre = kamenje; Sùggeli e timbri = pečati; Storia — povijest; Liiìgiià=r jezik; Nomi — imena; Pronomi prezimena; Ideali = ?; Leoni = staro kamenje; Vittorio Veneto = najveća bitka u svjetskom ratu.
' ostatci jedne kulture, koja je na izdisanju. a kakvih ima i na grčkoj Kreti i na grčkom Krfu. Ne bojimo se tih strašnih lavova. Ah ipak skinućemo ih, moramo ih kad —tad da skinemo; njihovo je mjesto u muzeju pored egipatskih mumija i rimskih sarkofaga.
»Dolje sa mletačkim lavom ...
»Dajte nam ploču Kralja Tomislava!...« kliče i naš Veliki Pjesnik Jeretov. —
Asini (magarci) — u jednu riječ:
Fauna. Neki je pošao čak tako daleko, da je, govoreći o zajedničkoj fauni, koja uspijeva po obalama »talijanskog jezera«,
; kao najeklatantniji primjer izneo baš jad-\ no magare (asino-). »Magarci mogu da živu j samo u Italiji i Dalmaciji«. Istina, samo što ; je talijanska pasmina magaraca drukčija od i dalmatinskih: talijanski su veći, visoki kao I i konji. Po svemu su slični konjima, jedi-
Ljubidrag Garčina
»... Dele pietre di Venezia oltre mare e delle altre cose« — naslov je predavanja, koje je u Veroni održao slavni oratore sig 1’ avv. Italo Donatelli, a što smo pri kraju našeg posljednjeg razmatranja spomenuh, obećavši, da ćemo o tim venecijanskim »pietrama« i ostalim stvarima (= altre cose) naknadno progovoriti.
Dakle, evo, što sve Talijani navode kao »argumente«, koji »dokazuju« talijanstvo (!) Dalmacije:
U prvom redu su:
Pietre (kamenje). Kažu, da one pričaju čitavom svijetu o talijanstvu Dalmacije... Ili: »... in Dalmazia anche le pietre parlano italiano« (ulomak iz dopisa nekog Iliricus-a povodom izleta azuraca-modruja ca u Zadar). Ovaj argumenat, kao rezultat usijanih moždjana, odbacujemo, ili može da posluži kao jedna interesantna tema onima, koji se bave riješavanjem okultističkih i psiholoških problema.
Chies e (crkve). »Le chiese in Dalma-, zia sono cosi belle, cosi italiane, cosi; nel loro spirito...« (Navod iz istog Iliriku-sovog članka). Da li je stil dalmatinskih crkava »talijanski« ili kakav drugi (španjolski) to je pitanje, koje talijanskim analfabetima ne treba predočavati, jer oni bi, po svojoj makaronskoj megalomaniji, i bizantinski stil, kad bi se manifestirao u Dalmaciji, uzeli pod svoje. Što u našim crkvama na Primorju (ne svima!) vlada »njihov« duh (latinski?) zasluga je donekle našeg jugo-slovenskog svećenstva, koje ma da i ima pravo da se služi svojim staroslavenskim jezikom i glagolicom, svejedno služi službu Božju na tudjem (Bogu milom) latinskom jeziku. No, medjutim, narod ni kroz hiljadu i više godina nije prestao da se utiče Bogu na svojem narodnom slavenskom jeziku. (Ne navodimo drugo do li pradrevnu božičnu pjesmu »U sve vrime godišća«. A crkvene knjige, koje su se štampale u samoj Veneciji na ilirsko-slovinskom jeziku, lingua illirico-slava?)
Stile. — L’architettura. Čudnih li navoda. Zato što je na pr. neka krovinja-ra na Visu nalik na neki ćepenak, recimo, u Bari-u, ili što neki prozor na nekoj kući, recimo, u Korčuli potsjeća na sličan prozor na kući u Kanalu Ponte degli Sospiri — zato, da se Italija može pozivati o svoje pravo na Dalmaciju! Taman toliko, kao kad bi se mi s istih »razloga«, pozivali na istočnu apeninsku obalu.
.L’ Architettura e civiltà. »Non è 1 architettura una manifestazione preponderante ed essenziale di una civiltà??6 — patetičnim i retoričarskim tonom pita jedan bezimeni zanešenjak ocijenjujući i prikazujući svijetu Biškotinijevu »naučnu« knjigu »Sull’ italianità della Dalmazia«. Ni po jada. kad bi smo makar od te »arhite-ture« u našim primorskim gradovima nešto i viđieli, o čemu bismo mogli reći, da su Mlečići podigli svojim parama; do jedna stijena uzidana je našim znojem, nakvašena je našom krvlju.
Leoni (lavovi). Vrlo važna tačka o koju se Talijani upiru da pokažu svoje pravo na Dalmaciju! Ima ih. da. Ali što ni do danas nisu svršili na gomilu stijenja ili ’’ more (kao što su to Talijani učinili sa našim spomenicima u Istri i Dalmaciii za vrijeme okupacije, na pr. spomenik Viškim junacima, koji su utopili u more) samo je znak visokog stupnia naše kulturne svijesti i tolerancije. Po Dalmaciji, zemlji koia je bila meta vječitog zalijetania osvajačkih naroda, ostavili su i Feničani, i stari Grci. i Napoleonovi Francuzi, i ostali narodi, koji su dulje ili kraće njom vladali — svoje spomenike, spomene da su bili; samo s time. što su spomenici svih tih prolaznika od nekakve koristi (na pr. ceste koje su pođi
svemu su
no što imaju sivu dlaku.
Storia (povijest). Narod koji danas čak samovlasno proglašuje Talijanom i jednog velikog Francuza, kao što je to bio Napoleon Bonaparte, nije, onda, čudo da negira slavenstvo Dalmacije, da proglašuje Talijanima dalmatinske Slavene. (To o Napoleonu, da je on Talijan, pisala je »La Volontà« u broju od 3. aprila o. g.: »...magnificare italiani: Napoleone«... mai fu disgiunta dalla storia di Roma, di Venezia e d' Italia...« — (sa predavanja-Dr. Carla C i 1 i o n a u Veroni 18. maria o. g.).
Da čujemo što su drugi o tom kazali, i to rodjeni Talijani, u vremenima kad Italiju nije bio obuzeo još delirijum; dok je vladala trezvenost i razbor. Eto:
»Mlečani da zavladaju Istrom i Dalmacijom morali su svoje gospodstvo uzdržati uvijek mačem, budući da im se je domaće stanovništvo opiralo« — (Dizionario coregrafico dell’ Italia, sv. IV. fol. 430-432).
»Gli Italiani di Dalmazia sono meno di ventimilla (danas ih nema ni potpunih pet hiljada!) in mezzo ad una popolazione di cinquecentomila abitanti slavi« — (rimska »Tribuna«, br. 261 iz god. 1901). To isto je pisao i talijanski list »Caffaro« 2. XII. 1895, a to je potvrdio i profesor Pullè u »Profilo antropologico d’ Italia«. Dabome da bj danas fašistima-talijanima i uvaženi prof. Pullè bio »rinnegato«, kao što im je »rinnegato« j »fuoruscito« uvaženi državnik gosp. Carlo grof Sforza, kao u ostalom i svaki pravdoljubivi Talijan, koji žive za granicom svoje unesrećene domovine.
Talijanski zastupnik Oddino Morgani proputovavši našim Primorjem: Istrom i Dalmacijom, napisao je u rimskoj »Avanti« članak, u kojem priznaje zakonitost i pravednost hrvatske borbe, dok onu »italinissima« naziva« idejom koja umire« (Il Piccolo«, br. 6474, god. 1899).
Mogli bi takvih citata iz spisa rod jenih Talijana navesti na desetine hiljada. Dovoljno je i to.
Veliki Slaven Masaryk u jednom svom spisu napisao je ove riječi: »Nedostojno je naroda da na laži osniva svoju historiju«. Nedostojno je j Talijana, da na laži i misti-fikacijama baziraju svoje »pravo« na Istru i Dalmaciju.
Slaveni i njihovi praoci: Iliri živjeli su na obalama Jadranskog mora, kad se nije znalo ni da postoji rimska imperijatistička aždaja: Rim.
Jugoslaveni su živjeli u Dalmaciji, Istri i Goričkoj kad Italiji nije bilo ni spomena, kad je ona bila fantom.
Iliri, praoci jadranskih Slavena, živjeli su na obalama jadranskim j prije Feničana, i prije doklaćenih helenskih leventi i rimskih razbojničkih intruza.
U Dalmaciju se bijahu na prevaru uvukli, pa prema tome i ostali kao kukavice na tudjem gnijezdu, Rimljani za Demetrija ilirskog.
U Dalmaciju se bijahu podlo ušuljali Mlečići za vlade Krešimirovića: Gojslava, Krešimira i Svetoslava, iskoristivši njihovu neslogu, pogazivši »savezničku« riječ i pomoć obećanu dvojici braće u borbi prema trećemu.
U Dalmaciju, a i u Istru, po uzoru na svoje »pretšasnice«, uljegla je, ušuljala se, uvukla se, najzad, i Italija 1918. god.
Da nastavimo s dalnjim »argumentima«:
Cultura, arte, civiltà... concorono a testimoniare... Kad Talijani kažu da »anche il Mediterraneo è italiano«, da se i u zemljama oko sredozemnog mora (dakle i u Grčkoj? Francuskoj? Španiji?) odrazuje talijanska kultura, civilizacija i tome slično, čudo li je onda kad kažu »che la civiltà della Dalmazia possiede profonde tradizioni italiche« i negiraju postojanje slavenske svijesti, tradicije, kulture, civilizacije i povijesti?
Gosp. T. Manojlović, koji se je tu skoro bavio u Splitu, izjavio je preko jednog splitskog lista, da su u Dalmaciji, doduše, duboko • uvriježene mediteranske tradicije, ali koje nisu talijanske. I nato je nekj oš troumni piskaralo »Roda« (— cicogna!) prelo 1 jednog talijanskog bombastičnog listića slavodobitno zakliknuo. da je »ulovio« (ne abbiamo pescate due) dvije stvari (còse) u izjavi g. T. M„ kojima i sam g. M. svjedoči, da Dalmacija zaista posjeduje — mediteransku kulturu. Pustog li lova! Du-
i? n:
boke li oštroumnosti!	,, ,
...	_......_ ....__________________ Da li se smije, da li se može me<3|teij„
gfi Napoleonovi Francuzi); Lavovi’mogu biiIranska kultura identifikovati sa talijjahofenjih. Amen. ".Ifiri neke vrsti memento. Ipak oni su biieđniLskcm??'3
Egregio signore »Roda-cicogna« svoju oštroumnu kontemplaciju završava: »a. noi pare che il Manojlović sia illogico e ridicolo« — pa, eto s istim riječima možemo da kažemo i mi svim tim talijanskim roda-ma-čikonja, dok tvrde, da je mediteranska kultura adekvatna talijanskoj,- da su više nego ridikuli.	"■
Lingua (jezik). »Fino al 1800 in tutto Litorale Illirico (Dalmacija i Istra?) si parlava. si scriveva, si legalizzava esclusiva-mente in italiano...« piše, u težnji da doprinese još jedan »argumenat« »sull italianità della Dalmazia« u knjizi takvog imena učeni gospodin Biškotini.
Da je inteligencija govorila i pisala, više ili manje, talijanski, o tom nema spora, kad je već bila inteligentna i znala je pored svog materinjeg srpskohrvatskog i taj strani jezik, naučen najčešće u školama. A narod? (plebe bassa)?
Kako se je »Skrivalo«, »parlalo« i »le-galizalo« prije te zlokobne 1800. godine, neka posluži ovaj primjer. Dokumenat potiče iz god, 1739., a napisan je čistim »toskanskim« dijalektom, a upravljen je sa strane zadarskih seljaka mletačkom generalnom providuru A. Cavalli-u. Dokumenat je jedna molba, od koje vjerno prema originalu donosimo završetak:
»Šalutađo te tuti morlacci, kapitani, rambaša cauši, barjaktari del Kotaro, e tute nuštre đone kon dica nuštra!«
Basta!
Nomi (imena). Da čak taj čudni narod i krsna imena dalmatinskog pučanstva navodi kao »argumenat« nije čuda, kad oni, već. rimokatoličku crkvu smatraju talijanskom religijom, a rimokatolicizam identifi-kuju s talijanstvom — osobito nakon luteranskog pakta, (kad su čak crkvene zastave u Italiji zamijenjene sa talijanskim). Samo što oni prešućuju naša narodna imena, kojih je puna naša stara dalmatinska književnost. Dunque!
Pronomi (prezimena). Što se ovoga »argumenta« tiče oni su kratki: talijanska imena Austrija je prevela na -ić.
U služ. listu zadarske nadbiskupije od 8. IV. 1882., na str. 8 ima članak o zasije-danju dijec. sinoda 1664. god. pod predsjedništvom ondašnjeg nadbiskupa T. Balbi-a. U tom članku navedena su imena sviju župnika stare zadarske nadbis. iz onoga vremena (kad je vladala Venecija!), i, za divno čudo, prezimena sviju svećenika isključivo su sva hrvatska, na -ić.
Najaktivniji slavenofob u Italiji, urednik jednog revolverblata, gosp. E. Kozelsky (po tal. Coselschi!) ma da ima čisto slavensko ime (vjerovatno poljsko) ipak se osjeća Talijanom, i to još kakovim, što nam je i shvatljivo, jer gori je poturica od Turčina.
Caloroso consenso del po* pollo Calmato (goruća privola dalmatinskog puka), da ga Italija »oslobodi«. Ko su ti »kalorožni dalmatinci?« Da nije to onih par dišperatnih optanata i ostalih kon-fidenata? Gosp. Roda-čikonja vjeruje da je dalmatinska duša »in antagonismo collo spirito jugoslavo«, pa, radi toga misli, da bi njegovi konpatrijoti mogli što napecati u mutnom, kad bj izbila zavada izmedju nas samih.. . Pustih li želja!
Sugeli e timbri (= pečati i pečati). Glasovita šijenca Biškotini« a definire e documentare 1’ italianità della Dalm.« došao je čak na spasonosnu ideju da u more »argumenata« ubaci i ovaj vrlo važan »argumenat« s timbrima j sigjelima, pa je u svojoj, već spomenutoj, »naučnoj« monografiji iznio, s grdnom mukom i skrajnim naporom, ništa manje, nego 140 tabli sa otiscima pečata »degli ordinariati, delle curie, delle congregazioni« itd., da i to posluži, kako kaže, »come una verace, documentata e profonda testimonianza sull italianità ecc.«
»Vorremo ora sapere — patetičnim, pigmejskim poklikom pita se pisac nakon toga, che cosa i jugoslavi possono contrappore davanti simile evidenza?« Što? Evidentno je da nije pri sebi taj sakupljač otisaka latinskih pečata rimokatoličkih župnih ureda1 Vittorio Veneto. Ma da ovo nije stvarni »argumenat«, sama pobjeda (!) vitorijove-netska pruža pravo Talijanima na — Dalmaciju. (Salta in banco!). Neki zanešenjak po imenu Piero Bolzon u svom napisu »Imperativo adriatico« piše:	»come la
Francia ha diritto di esaltare la Marna e noi Vittorio Veneto.. .« itd.
Costumi (narodna nošnja). Ovaj »argumenat« nemoguće je prikazati riječima, trebalo bi reprodukovati koju sliku (koje stoje preda mnom) snimljenu u Italiji prigodom raznih svečanosti, u kojima imađu učešća i »prestavnici« Dalmacije, pa da se vide u slici zadarske »šinjorine« obučene u konavoska i kninska narodna odijela. Dakle originalna »barbarska« narodna nošnja!
Već spomenuti Pjero Bolcun, zanijet ratnom groznicom, nastalom, zacijelo; : na femeliu »argumenata« kliče: .»la guerra non è finita«. A gosp Kozelsky opet mudruje: »E se a Spalato i! Palazzo di Diocleziano atende il tricolore di Vittorio Venetto, il .diritto della nostra Patria...«
Povera gente, esuberante di fantasia.
Da Duh sveti, Spirito Santo, sidje vrhu
. à'ISVO,
d'ari
-IR.
rwii"lli . t -s!- :
«Mntels |i> "'•sta trinai;'
Ljubidrag Garčina.
VELIKE PROMJENE U FAŠISTIČKOJ VLADI.
Trst, jula 1932. — Mussolini je rekonstruirao svoju vladu. Izišli su iz vlade ministri: vanjskih poslova Grandi, finansija Mosconi, korporacija Bottai, pravde Rocco i prosvjete Giulianno. Ministarstvo vanjskih poslova i korporacija preuzeo je Musolini sam, a na položaje ministra finansija, prosvjete i pravde postavio je Junga, Fran-cisia i Ercol'lea, sve manje poznata lica. Do rekonstrukcije je došlo zbog ozbiljne krize u vladi, koja je nastala najprije radi velikih neuspjeha, koje je doživio Grandi u Lausanne na konferenciji za reparacije, gdje je talijanska teza sasvim propala, a pored toga izmedju Francuske i Engleske sklopljen je sporazum, za koji Italija nije ništa znala i koji za njezinu vanjsku politiku znači težak udarac. Zato je Grandi morao iz vlade. S njime je u Lausanne bio i Mosconi ministar finansija, koji je imao da nadje zajam, ali ga nije našao, a finan-sije u Italiji nalaze se u očajnom stanju. Ministar pravde Roco veoma zaslužan za fašizam, jer je izmislio Specijalni tribunal i kaznu smrti morao je takodjer iz vlade, jer nije Mussoliniju bila po volji njegova politika prama Vatikanu. Rocco je naime imao da provodi Lateranski sporazum. Bottai, koji je mislio da će preporoditi Italiju svojim korporativizmom sasvim se nasukao i doživio je veliku blamažu svojim korporativnim eksperimentima, pa je zato morao i on iz vlade. Giuliano nije bio u stanju, da od talijanske škole stvori fašističku školu kako si to zamišlja Mussolini, i morao je da izidje takodjer iz vlade. Me-djutim time Mussolini nije riješio krizu, koja muči fašizam. Iz vlade je ispalo i desetak državnih podsekretara, koji zamjenjuju ministre, pa je medju ostalim iskočio i Giunta (junak od tršćanskog »Balkana«), koji je bio podsekretar u predsjedništvu vlade, to jest desna ruka Mussolinijeva. Pao je i on u nemilost i njegovo bacanje iz vlade izazvalo je medju fašistima u Ju tijskoi Krajini, veliko zaprepaštenje. ZAPLJENA ORUŽJA U ISTRI I GORICI Trst, jula 1932. Pokrajinske uprave u Trstu, Gorici, Puli i Rijeci bile su već god. 1930 pred poznatim procesom u Trstu, koji je završen streljanjem četvorice naših sunarodnjaka u Bazovici, izdale nalog, da se stanovništvu Julijske krajine oduzme oružje, Pučanstvo je bilo pozvano, da prijavi koliko ima lovačkih pušaka i drugog oružja. Moralo se prijaviti i razno staro oružje, kao puške, kubure, sablje, mačevi itd. Patrole karabinjera i fašistič-čkih milicionera vršile su premetačine pc kućama. Seljacima su oduzimane lovačke puške, stare kremenjače. pa i ono neu-porabivo starinsko oružje, koje su seljaci čuvali kao obitejsku uspomenu. Odnošeni su im čak i kuhinjski noževi. Prefektura u Gorici ovih dana je objavila saopćenje u kojem se ističe, da je u goričkoj pokrajini od prosinca 1930. god. do danas prikupljeno od privatnika mnogo ratnog oružja, talijanske i strane provenijencije. Vojničke puške i bajunete stanovnici cve pokrajine su nabavili za vrijeme rata i za vrijeme primirja, što je i razumljivo, jer se teritorij goričke pokrajine nalazi u ratnoj zoni. Kasnije su većinom sve ove vojničke puške preudešene i upotrebljavane kao vojničke puške, ali ipak sve prikupljeno oružje ne će, kako prefektura javlja, biti vraćeno privatnicima, jer se smatra da su ga oni na nedopušten način nabavljali. Ovo oružje se konfiscira i prelazi u vlasništvo države pošto ono, koje je talijanske provenijencije neosporno pripada državi, a ono stranog porijetla smatra se kao ratni plijen. Konfiscira se i oružje koje ima ma kakovu historijsku ili umjet-ičku vrijednost.
STROKOVNE SOLE ZA POITALIJANČEVANJE.
PROMJENA SLAVENSKIH PREZIMENA I OLIMPIJADA U LOS ANGELESU.
Trst, jula 1932. »II Piccolo della sera« donosi vijest iz Kopra, u kojo, kaže, da proces promjene prezimena sa slavenskog na talijanski oblik u Kopru i okolici slabo napreduje. I u Kopru ima vrlo mnogo prezimena koja nemaju talijanski zvuk. Tako se dogodilo i
Trst, jula 1932. V Trstu je bil osnovan »konzorcij za strokovno izobrazbo«, kl s pomočjo prosvetnega ministarstva, pokrajinskih uprav in občin vzdržuje strokovne tečaje v slovenskih vaseh. Namen teh tečajev je, da se naučijo italijansko tudi mladeniči od 15 let naprej, ki so obiskovali samo slovensko šolo. Na tečajih bi morali poučevati mladeniče v njihovi stroki, mizarstvu, krojaštvu, zidarstvu itd., v resnici pa jih učijo samo italijanščino, ker ne po-znajo dovolj jezika, da bi lahko sledili tečajem. Doslej so se vršili takšni tečaji v Dolini pri Trstu, v Nabrežini, na Občinah, v Sežani, Dutovljah, v Senožečah, v Postojni in v Sent Petru. Zdaj se bodo osnovali tečaji tudi za dekleta, in sicer v Postonji, Sežani in na Občinah. V jeseni se bodo odprli novi tečaji na Rodiku. Pozneje pridejo na vrsto Škofije, Zgonik, Vreme, Hrenovice, Slavina in Šmihel.
TRGOVINA V TRSTU PROPADA.
Trst, jula 1932. V Trstu se je zadnji čas zelo opazilo, da stoje zaprti obširni lokali manufakturne tvrdke Acchile Gentili, ki je zaposlavala okrog 200 oseb. Tvrdka Weiss na Korsu je zaprta že dolgo časa. Tudi Oehler je na tem, da preneha poslovati. Po mestu govorijo, da je ravnatelj Oehlerja v protest proti nesporazmernim davkom nesel neki večer ključ na financo, ki ga je prosila, naj nikar ne zapre. (Tako ljudstvo po svoje zlaga epos o propadu Trsta). Dalje se govori, da bo Dreherjeva pivovarna prenehala z delom. V likvidaciji se nahaja hotel Regina v poslopju nekdanjega »Balkana«; podobno je s hotelom »Albergo Corso«.
to, kaže »Piccolo della sera«, da je na Olimpijadu u Los Angeles Kopar poslao četu veslača, koji nijedan nemaju talijansko prezime: Prezimena tih veslača nisu, kaže taj list, florentinska: Paro-vel, Piacer, Divora, šker, Vatovac. »Piccolo« inzistira da municijip ili prefektura izvide malo i poduzmu energične mjere da bi Kopar postao po prezimenima talijanski, kad je to već tako lako moguće, otkako postoji zakon o promjeni prezimena...
»ITALIA REDENTA« ZBIRA SREDSTVA ZA ASIMILACIJO SLOVENSKE DECE T r s t, jula 1932. Italijanska šolska družba »Italia Redenta« si v zadnjem času mnogo prizadeva, da bi okrepila svoj finančni položaj, ki je kakor znano zaradi stalnega nazadovanja prostovoljnih prispevkov, zelo kritičen. Vodstvo družbe je sedaj ustanovilo takozvane patronate za svoje šole. Patronati pa seveda stanejo po 6000 lir. S tem računajo, da bodo za .prihodnje šolsko leto nabrali dovolj finančnih sredstev za nadaljevanje svojega raznarodovalnega dela v obmejnih pokrajinah, zlasti na Goriškem in na Krasu. Kljub veliki propagandi pa so si dosedaj pridobili le nekaj patronatov. Prvega je odkupila milanska obema. Milanski podestat je določil 120.000 Mr rente v korist družbe. V zadnjih dneh so prejeli zatrdila, da bo ustanovljenih še pet patronatov v južni Tirolski in na Goriškem. Med drugim dobi šola, ki jo ima družba v Ronkih ime »Citta di Milano«. Soli v Vrtojbi in Podgradu bosta prav tako v kratkem prejeli patronat.
TRŽAŠKI »BALKAN« IN FAŠISTIČKA RAZSTAVA
Trst, jula 1932. Ob priliki proslave desetletnice fašističnega pohoda v Rim, se bodo v vseh večjih italijanskih mestih vršile »razstave fašistične revolucije.« Priprave za razstavo so že davno v teku in skoro že zaključene. Na njih bo izloženo vse, karkoli spominja na fašistične kazen-ske pohode. Takšna razstava se bo vršila tudi v Trstu. Pretekli teden so si jo že o-gledali predstavniki političnih in vojaških oblastev, kakor prefekt, poveljnik divizije, župan, policijski upravnik in drugi. Ugotovili so, da je razstava v polnem redu. Njihovo oko je postalo pozorno na vrsto fo-tografij, ki kaže požig »Narodnega doma« v Trstu. Na slikah se vidi zborovanje na glavnom trgu, nato pohod proti Balkanu, ki ga vodi Fr. Giunta. Nato naskok na hotel »Balkan«. Druge slike kažejo zopet Narodni dom v plamenih. Na razstavi je tudi stara avstrijska puška, ki so jo baje našli jned razvalinami Narodnega doma. Tm P,u^a govori pred vsem svetom, da je bil Narodni dom tisti, ki je napadel fašiste in ne oni njega!
POITALIJANČEVANJE PRIIMKOV TUDI „	. V KRMINU.
Gorica, jula 1932. Goriški .prefekt je v zadnjem času podpisal celo vrsto dekretov, s katerimi so bili poitalijančeni slovenski priimki na Goriškem. Te dni je bil objavljen prvi seznam teh priimkov. Za začetek sistematičnega prekrščevanja so bila spremenjena imena ob skrajni meji o-zemlja, na katerem je kompaktno naseljeno slovensko ljudstvo. Poitalijančeni so bili slovenski priimki Ambrožič v Ambrosi^ Boštjančič v Bastiani, Mavrič v Mauri, Cencič v Cenci i tako dalje.
KAKO JE KONFINIRANEM ŽUPNIKU REJECU?
Gorica, jula 1932. župnik Ivan Rejec, ki je bil konfiniran lansko leto, živi v Južni Italiji v kraju Mantefusco. Svojo usodo prenaša silno vdano in je vedno kljub šibkemu zdravju dobrega duha. čas uporablja za studij.
ZARADI BEGA ČEZ MEJO. Gorica, jula 1932. Goriški karabi-nerji so prijavili 21-letnega Vladimirja Abrama jz škrbine pri Komnu goriške-mu sodišču, češ da je brez potrebnega potnega lista zbežal čez mejo. Njegov beg ni političnega značaja. Abramu so pred kratkim s prefekturnim dekretom spremenili priimek v Abrami.
DRUŽINE V JULIJSKI KRAJINI SE KRČIJO.
Trst, jula 1932. Bulefin, ki ga izdaja rimski centralni institut za statistiko, je te dne objavil med drugim tudi podatke o številu rodbin in njihovih članov. Med drugim so dognali, da je znašalo leta 1921 število članov posameznih rodbin v Julijski Krajini skupno z Zadramo povprečno po 4.4 ljudi. Ta indeks se je sedaj po zadnjem štetju v 1. 1931. znižal na 4.1.
Razn® mjesti
DVA PREDLOGA
r RAZMIŠLJANJE NAŠIM ORGANIZACIJAM).
Tisk je sila, s katero naša emigracija
le premalo računa. Vem, ni krivo temu morda vodstvo emigrantskih organizacij, večji del krivde nosi nerazumljiva nezavednost naših ljudi, ob kateri se razbije vsak poizkus, da bi prišli do močnejšega tiska. Tako vidimo, da mi, ki smo sinovi tistega dela našega naroda, ki je vzdrževal v razmerju s svojimi brati največ ča sopisov, ne moremo obdržati v emigraciji niti enega rednega tednika. To ie sramotni madež, ki pada na našo emigracijo. Ne-preračunana pa je škoda, ki nastaja s to našo malomarnostjo, da ne uporabljamo v našem boju tiska. Namesto, da bi imeli mi obširen tednik, kateremu bi bil obstoj zagotovljen, poleg tega pa založbo brošur, slik, razglednic in drugega propagandnega materijala, doživljamo težko borbo naše drage «Istre« za njen obstoj. Ponavlja se žalostna zgodovina »Primorskega Glasa« ki ga je ubila nezavednost naših ljudi v emigraciji, ki se niso zavedali dolžnosti do svojih bratov prepuščenih doma v Julijski Krajini žalostni usodi. Naše ljudstvo, ki je hlastno čitalo Primorski Glas, ki je našel pot tudi čez mejo, nam ne bo nikoli odpustilo, da smo ga oropali edine tolažbe, edinega časopisa, ki jim je prinašal čiste resnice in jim utrjeval vero. Zaman so bile takrat vse okrožnice in vsi pozivi; naša emigracija je ostala komodna in je tako »Primorski Glas« ubila. Žal, da ni še čas, da bi mogli povedati kaj je skušalo napraviti in kaj je napravilo naše priprosto, a zavedno ljudstvo na Primorskem, da bi ohranilo pri življenju časopis, ki ga je moralo citati v veliki nevarnosti skrivaj; časopis, ki jim je prinesel vero v svobodo. Oni so bili navezani na »Primorski Glas« s vezjo, ki jo ustvarja veliko trpljenje.
Danes čitamo pozive »Istre«, da naj je rešimo z rednim plačevanjem naročnine. V tem trenutku je dolžnost vsakega posameznika, da izpolni svoje obveze; da plača naročnino za list, da opomni na plačilo naročnine tudi svojega znanca in prijatelja. Dolžnosti vsakega posameznika je, da agitira za »Istro«, da ji pridobiva novih naročnikov, da ob vsaki priložnosti zbere za »Istrin« tiskovni lond kak dinar.
Veliko nalogo pri utrditvi našega tiska imajo ljudi naše organizacije. Emigrantska društva so povečini agilna; nekatera delajo v sedanjih vročih dneh s tako vnemo, da vzbujajo občudovanje. Dokaz je to, da ie v naših organizacijah zbrano mnogo zdrave in čile moči. Pač pa se mi zdi, da se se vse organizacije v svojem delu osredotočile v cilj ki so si jih postavile v kraju svojega delovanja. Tako so vse energije nekaterih organizacij (razen v internem delu pri sestankih in predavanjih) položene v rešavanje socijalnih poblemov emigrantov, ki se zbirajo v dotičnem kraju. Skrbi se za hrano, prenočišče, obleko, in službo beguncem in priznati je treba, da dosegajo nekatere naše edinice v tem lepe uspehe. Kakor je to delo važno in potrebno, ni pa edino. — Pri tem socialnem in humanitarnem delu nesmemo pozabiti na delo za našo borbo proti fašizmu in za svobodo našega ljudstva. In kdor pozablja na naš tisk, tisti onemogoča našo borbo.
Zato dajem našim organizacijam v razmišljanje in v izvedbo sledeče nasvete.
Vsaka organizacija naj prevzeme skrb za »Istro« v svojem kraju in bližnjem o-kolišu. V dravski banovini so naše emigrantske organizacije precej dobro razpredene tako. da bi se dalo razdeliti o-zemlje cele banovine med društva. Naša organizacija v Trbovljah je n. pr. iz lastne inicijative prevzala ozemlje od Litije do Zidanega mosta. Kako na* se ta skrb izvede? Uprava »Istre« pošlje društvu seznam vseh naročnikov na dotičnem ozemlju društvu, ki je prevzela skrb. V seznamu je napisano kdaj in koliko naročnine je vplačal vsak naročnik. Na podlagi takega seznama je mogoča potem pri nemarnežih in zamudnikih osebna intervencija funk-cionerov društva ali kakega člana. V oddaljenejših krajih bi društvo dobilo kakega znanega in zanesljivega emigranta, ki bi bil voljan opozoriti v lepi obliki svoje rojake na zanemarjeno dolžnost. In če bi tak »Skrbnik« zamogel zamudniku izročiti ob blagohotni opozoritvi še položnico, sem prepričan, da bi se zamudnik te položnice takoj poslužil. To je veliko in podrobno delo, a je potrebno, da utrdimo položaj »Istre« in omogočimo njeno redno izhajanje in mogoče še kako drugo tiskovno akcijo. Le s takim konkretnim delom bodo naše organizacije in njihovi posamezni člani omogočili, da se bo naša emigracija posluževala v svoji borbi tudi tiska.
Octvee
ODLIKOVANI KROJAČKI SALON ZA GOSPODU
a/h.
ZAGREB
Mesnička ulica br. 1. Telefon br. 74-43 VELIKO SKLADIŠTE NAJMODERNIJIH PRVORAZREDNIH ENGLESKIH ŠTOFOVA
Drugi predlog: Zbirajmo za tiskovni sklae »Istre«. V tem- mi menda ne bo treba porabljati preveč besed. Prilik za zbiranje se nudi sto in sto. Naše organizacije pa naj si postavijo v program: Eno prireditev na leto za naš tiskovni fond. Kjer pa razmere ne dopuščajo več kot ene prireditve na leto naj se del čistega dobička posveti tiskovnemu fondu.
Emigranti se moramo zavedati važnost; tiska in moramo za tisk žrtvovati!
FOND »ISTRE«
U posljednje vrijeme upravu našeg lista muče teške brige: kako da list održi, kako da ga spasi od propasti, koja m«s prijeti krivnjom nesavjesnih pretplatnika.
0	toj žalosnoj pojavi našeg emigrantstva bilo je već u našem listu dovoljno govora
1	ne kanimo da opetujemo ono, što smo već nebrojeno puta naglasili. Naša uprava ipak neće dozvoliti da list propadne i učinit će sve napore, koji su njezinoj snazi, da »Istru« spasi. Prva stvar, koju će provesti, bit će energično utjerivanje zaostalih pretplata, a druga
stvaranje fonda dobrovoljnih doprinosa za izdržavanje lista »Istre«.
Kad se pogledaju antifašistički listovi, koji izlaze u Parizu i u Americi nailazi se na naročito obilne rubrike, u kojima su izneseni dobrovoljni doprinosi emigranata i emigrantskih organizacija za izdavanje tih listova. Te su rubrike uvijek obilne i krcate imena emigranata, koji se žrtvuju i daju makajr i mali doprinos, koliko mogu, da im se štampa, održi i da se tako nastavi ona borba, koju štampa vodi. I kod nas može takva akcija da uspije, mi smo sigurni. da • će i uspjeli. S nekoliko strana upozoravaju nas u posljednje vrijeme prijatelji lista, da tu akciju pokrenemo i uvjeravaju nas da neće ostati bez uspjeha, jer još ima mnogo čitatelja i prijatelja lista, koji vide u »Istri« našu najaktivniju i naj-borbeniju stanicu emigrantskog života, koja ne smije propasti.
Mi smo zato odlučili, da pokrenemo Fond »Istre«. Otvaramo ga danas jednim doprinosom, koji nam je poslan od zagrebačke emigrantske zadruge Istarski Dom, Neka taj doprinos otvori što obilniju listu daljnjih doprinosa organizacija i privatnika. To ie danas jedini način, kojim će se »Istri« osigurati bar jedan dio sredstava za eksistenclju.
Mi ćemo u ovoj rubrici donositi imena darovatelja po njihovoj želji, ili potpuna imena ili početna slova ili neku drugu šifru. Svako neka nam to javi, da ne bi bilo neprilika. Molimo sve one, koji žele da naša akcija uspije, da priskoče u pomoć 1 da upozore i druge, kako će učiniti lijep i koristan gest prema jedinom listu Jugoslo-vena pod Italijom.
Kanimo doskora opet štampati list svakog tjedna. Ako uspije ova akcija možda će u augustu »Istra« opet redovito izlaziti.
U Fond »Istre« darovali su:
Zadruga Istarski dom, Zagreb, Din 250,—
klic jugoslovanskim emigrantom
Bratje in sestre zemlje ob valovili Jadrana in sinje Soče! Bog z vami!
V lepi zemlji svobodnjega rodu vam srce utripa in čaka vstajenja ponižanih in osleparjenih očetov in mater, bratov in sestra, ki prenašajo potrpežljivo jarem besnega sovraštva potomcev poganskega Rima.
Rastreseni po mestih in vaseh Jugoslavije nosite v sebi gorko ljubezen do mater, ki so vas rodile in dojile, do zemlje, ki vas je redila, do solca, ki vas je ogrevalo, do ognijšč, ki so vas grela, do govorice, ki ste jo besedovali, do pesmi, ki je žuborela iz vaših grl ob tihih večerih na vasi, ob zatonu solnca, ki še vedno zahaja krvavo.
Z bregov Istre vstaja duh Vladimirja, iznad Bazovice se dvigajo junaške postave štirih ljubečih sinov, zvestih zaročencev primorske zemlje. Vsi ti nas dramijo, da bi vstali i vztrajali v veri, upanju in ljubezni za dom in rod; oni so naše poroštvo, da nekoč lahko zopet poljubimo zemljo, ki jo je napojila njihova kri. Morda je ta dan še daleč, morda je blizu. V nas vseh je pa le vera, v nas plamti upanje in naša ljubezen, v ognju razvreta, naj bo poroštvo našemu domu, da ga nismo nevredni.
Prisega naša naj bo vsem sveta in naj ne bo odpadnika med nami! Bratje in sestre, do takrat nosite v sebi neprestano Golgoto svojih dragih, ki jih tlači tujec!
Ob bistri Savinji v Laškem se bomo zbrali dne 7. avgusta. V veri svojih o-četov se bomo skupno pomolili za svoje drage. Ta dan manifestirajmo, da nismo pozabili nanje, na tiste, ki trpe na Liparih in v rimskih ječah. Iz src se nam bo izlila ta dan skupna ljubezen do našega roda, da se bo svet prepričal da smo sinovi bregov Jadrana in Soče vredni mater, ki so nas rodile in vredni te mučeniške zemlje, ki nas je redila, da smo preizkušeni v trpljenju tudi pripravljeni, dati zanjo svojo kri.
Bratje in sestre, 7. avgusta letos v Laško!
Za emigranski izlet v Laško je dovoljena na železnicah polovična vožnja. Natančni spored bomo še priopćili pravočasno. Pridite vsi!
»Orjem«, Laško,
KOLONIJA ISTARSKOG AKAD. KLUBA IZ ZAGREBA U KRKU.
KULTURNI FERIJALNI PROGRAM.
Zagreb, 26. VII.
Svakog ljeta, kada svrši školska godina 1 započnu praznici diaci i studenti, oni iz Zagreba i oni koji u Zagrebu borave samo na naukama, razbježe se u većini kuda koji. Jedni ostavljaju grad da proborave praznike na moru ili negdje u kakvom lijepom gorskom predjelu, drugi opet pojure svojima da kod kuće provedu par mjeseci odmora i mladenačkog užitka. Naši istarski akademičari u Zagrebu već po drugi puta u ugodnoj su prilici da ovo vrijeme praznika i ljetne sparine provedu u maienom primorskom gradiću Krku. Zahvaljujući susretljivosti direktora krčke gimnazije g. Nakić-Vojnovića i ostalih predstavnika Krka mogla se — poput lanjske — i ove godine organizirati u Krku kolonija istarskog akademskog kluba, tako da boravak u koloniji ne dolazi skuplji nego u Zagrebu. — Dne 2. o. mj. otputovala je iz Zagreba u Krk grupa od preko 20 naših studenata te će u Krku ostati vrijeme do konca augusta. Kod dolaska u Krk kao i kroz ovo vrijeme boravka naši su studenti susretani kao vrlo dragi gosti u gradu koji je do pred rat bio vezan uz Istru i dijelio s njom istu sudbinu. Poslije rata veže Krk uz Istru onaj osjećaj narodne simpatije koji veže uz Istru sve naše krajeve, a koji je specijalno na Primorju najjače razvijen. — Boraveći u gradu Krku, čovjek ima gotovo onaj osjećaj kao da boravi kod kuće u pravom nekom mjestu rodne Istre, tolika srodnost i povezanost osjećaja, tolika sličnost sredine i karaktera ljudi, uzajamnog razumijevanja postoji u Krku. Sve je tako poznato i privlačivo kao kod kuće, kuda se medjutim ne može... I zato je razumljivo, da boravak oveće grupe istarskih akademičara u ovom gradiću ima veće značenje od boravka kakve druge obične kolonije u ovom ili kojem drugom mjestu.
Osim toga može se ovdje istaknuti još jedan momenat. U Krku postoji realna gimnazija, koja je otvorena tekar prije 11 godina. Ona još nije niti potpuna. Prva četiri razreda uzdržava država, viša četiri razreda (ove godine, ako se ne varamo, otvorit će prvi puta osmi razred) drži u svojoj režiji krčka općina. Ipak, premda je po godinama opstanka ova gimnazija mlada, ona ima mnogo veću i snažniju tradiciju, jer je po svemu baštinica negdašnje pazinske gimnazije, tradicije i duha prve bratske gimnazije u Istri. Lijepi broj učenika i učenica koji polaze kroz godinu ovu gimnaziju, daju gradiću ne samo značaj važnijeg mjesta i središta, nego i onaj tako potrebiti vanjski biljeg koji je u skladu sa tradicijonalnim narodnim karakterom gradića Krka i čitavog otoka. Ljeti, kad se djaštvo razbjegne, gradić opet oživi, dolaskom njegovih gostiju. U tom i jest 'daljnji smisao boravka kolonije istarskih akademičara u Krku. Osim toga i ove godine, kao i lanjske godine, drži se u Krku učiteljski ferijalni tečaj, koji traje skoro dva mjeseca, pa i ova prilika pruža i jednoj i drugoj strani medjusobno — učiteljstvu iz raznih krajeva Jugoslavije i Krku — značajne prednosti.
Istakli smo ovo par momenata koji nam se čine od značenja govoreći o boravku naših akademičara u Krku. Na koncu dodajemo još ovo. Istarski akademski klub odlučio je, da se ove godine predstavi Krku i njezinom gradjanstvu, kao za neki dužni revanš sa svoje strane, na jedan simpatičan način koji može pobuditi samo po-
voljne komentare. Smatrajući vrlo ispravno, da je dužnost akademičara da se i kroz ferije pokažu na korisnom djelu, odlučeno je da se u Krku prirede nekoja predavanja kojima bi se krčko gradjanstvo i učiteljstvo ferijalnog tečaja upoznalo sa Istrom njezinom prošlošću i sadašnjim životom Hrvata i Slovenaca Julijske Krajine.
Ta su predavanja priredjena. I vrlo su dobro uspjela. Pred brojnom publikom naši su akademičari predavali o kulturnom stanju Julijske Krajine i političkom položaju. Priredjeno je i jedno dramsko veče-Davala se jedna drama iz istarskog života, koju su uvježbali akademičari i izveli savršeno. Moralan i materijalan uspjeh te priredbe vrlo je velik. Kako je uspjeh te drame u Krku bio velik, akademičari su odlučili, da u turneji obidju otok Krk, najprije Aleksandrovo, i da na toj turneji prikazuju dramu.
Tako istarski akademičari u isto vrijeme, dok se ugodno odmaraju i ljetuju, vrše i jednu kulturno nacionalnu akciju, koja je u Krku sa simpatijom zapažena. (a. r.)
MUSSOLINIJEV PACIFIZAM V LJUBLJANI.
Od 10.—15. aprila 1932. je bil v Ljubljani propagandni avto mednarodnega študentovskega kluba, ki se imenuje W. A. ’W. E. C. in- širil letak z sledečo vsebino:
»La W. A. W. E. C. lavora per la pace.
La Conferenza per la riduzione degli armamenti lavora per la pace. La Lega delle Nazioni lavora per la pace. Mussolini lavora per la pace. Gandhi e i suoi partigiani lavorano per la pace. I piu grandi Eroi dela pace sono Mussolini e Mahatma Gandhi. Leggete i libri di Gandhi e i suoi pensieri della pace. Tutti gli uomini vogliono la pace. Amate i vostri nemici, poi ben presto non vi sono piu nemici. Tutti gli uomini fraternizzeranno. Tutti i paesi saranno una patria. Per questa ragione percorre la W. A. W. E. C. il mondo per proclamare questo a voi.
Vegliate! Il mondo deve disarmare! La pace deve venire! Aiutate per diffondere questo!« (Letak je natisnjen tudi v nem škem jeziku). (Mos).
IZLETI »SOČE« V NOVEM MESTU.
Podružnica društva »Soča« v Novem Mestu ie priredila zelo uspeli izlet v nedeljo dne 3 julija. Udeležilo se ga je nad 70 Primorcev. Bil je združen s sestankom na prostem. Želeti je, da bi se prihodnjega izleta, ki se bo vršil dne 15 augusta na Trško goro udeležili tudi vsi ostali primorci katere smo sedaj na prvem letošnjem izletu zelo pogrešali. Tudi za emi-grantski izlet v Laško vlada med našimi člani veliko zanimanje. Kdor namerava udeležiti se izleta, naj se prijavi v trafiki g. Lukman do 28 t. m.
PREDAVANJE DRA FURLANA O KONGRESU NARODNIH MANJŠIN.
V	»Taboru« u Ljubljani je predaval na redem članskem sestanku v četrtek, dne 21. julija t. 1. g. dr. Boris Furlan o kongresu narodnih manjšin na Dunaju.
V	lepo zasnovanem in poljudnem predavanju nas je g. predavatelj uvodoma seznanil z razvojem nacijonalne zavesti, ki pa je razmeroma še precej mlada. Medtem ko so v srednjem veku vodilni motivi zgodovine verski, postane narodnostno načelo geslo francoske revolucije. Pred tem zgodovinskim preokretom pa zapažamo le redke in osamljene izraze naiodnostnega načela, npr. Husa in njegov pokret na Češkem.
Reakcija je sicer skušala udušiti narodnostno gibanje, a leto 1848. pa je podkrepilo in polagoma je zmagalo. Svetovna vojna se je vodila že v znamenju samoodločbe narodov. Žal, da je povojna mirovna konferenca rešila narodnostno vprašanje le deloma, kajti manjšine, ki so ostale izven meja svojih narodnostnih držav so le deloma pravno zaščitene, ker obvez za zaščito narodnih manjšin niso sprejele velesile, ampak le premagane države in one države, ki so nastale na ruševinah Avstrije in Rusije. Veliko zaslug za to majhno pridobitev na polju manjšinskega problema imajo predvsem Židje, ki so odlična sila v manjšinskem gibanju	v Evropi- Od
druge strani pa nasprotniki tega gibanja izrabljajo baš ta odličen položaj Zidov za to, da očtiajo manjšinskemu kongresu, da je židovska inštitucija, kakor padajo tudi očitki, da je kongres v službi Nemčije, kar rodi nezaupanje pri ostalih velikih narodih, posebno pa pri Francozih. Dejstvo je, da so na kongresu najštevilnije zastopane baš nemške manjšine. Vendar združuje manjšinski kongres^, kateremu predseduje dr. Josip Wilfan naš bivši poslanec v rimskem parlamentu, 40,000.000 narodnih manjšin Evrope.
Kongres obsoja postopanje Društva narodov, ko obravnava pritožbe pravno za' ščitenih narodnih manjšin na tak način, da ne prniese manjšini nobenega haska. Treba bo obravnavo pritožb organizirati in letošji kongres na Dunaju se je zavzel in je zahteval, da se mora pravna zaščita manjšin razširiti na vse države, tudi na velesile. Seveda se ne kažejo uspehi kongresa takoj, saj se mora manjšinsko gibanje boriti z mnogimi nasprotniki, izmed katerih so mnogi iz nacijonalnega šovinizma (fašizem), mnogi pa radi nerazumevanja tega problema.
V	tistih velikih državah, ki so narodnos-t no homogene, t. j.; ki obsegajo le en narod se namreč rarodnost in državna pripadnost istoveti, medtem, ko mi ta dva
uvCasUtcffl&lui
■LICA 128 -teUfer****? UICAI28;
pojma ločimo. Saj vemo iz latsne izkušnje, da je Italijan razumel pod besedo »nazionalità« državljanstvo in tako smo bili vsi na »carta d’ identità« popisani »di nazionalità italiana«. (Opombe poročevalca: Ko sem složil v italijanski \ojski, nisem mogel častnikim, torej študiranim ljudem dopovedati, da Avstrijskega naroda ni, temveč, da je bila Avstrija sestavljena iz več narodov; tudi o tem, da so nemški vojaki iz Poadižija diuge narodnosti kot mi, se niso dali prepričati.) Seveda se nam Slovencem, ki smo bili dolga stoletja v položaju manjšine zdi nerazumevanje teh razlik čudno, a če pomislimo na položaj narodno enotnih držav, moramo razumeti tudi to pojmovanje. Vendar prodira ideja zaščite narodnih manjšin kljub velikim oviram v vedno širše kroge vodilnih politikov Evrope in sveta in to po glavni zaslugi kongresa manjšin, ki zaseda že od leta 1925. vsako leto in skrbi z rednimi- publikacijami za populariziranje idej. ki jih zastopa. Ponosni moramo biti na to, da ima baš' naša manjšina potom svojih odličnih zastopnikov dr. Wilfana in dr. Besednjaka v tem pokretu vidno mesto in prepričani smo lahko, da bo prej ali slej zmagala ideja svobode in samoodločbe narodnih manjšin.
G. dr. Furlan je s tem svojim predavanjem seznanil emigrante v »Taboru« z delom naših vodilnih mož in Taborjani so mu z odobrovtanjem izrazili priznanje za lepo predavanje,
EMIGRANTSKA MLADINA V CELJU SE ORGANIZIRA.
Mladinski odsek »Soče« je imel 21. t. m. svoj občni zbor, s katerim upamo, da se je okrepil in bo od sedaj delal bolj živo kot dosedaj. Pomagala sta fantom gg. dra. Mikuletič in Hribar. Izvoljen je bil odbor, ki ga čaka težka naloga, organizirati primorsko mladino v Celju, ker članov je v odseku vse premalo; in tudi to, da so to skoro sami študenti, ni dobro! Prva naloga novega odbora naj bb pritegniti v svojo sredo vso primorsko mladino, kolikor je odkrije! Naše društvo naj ne bo samo društvo, kjer se človek shaja, se zabava, itd., ampak kot društvo, ki je del velike organizacije emigrantov, naj ima v prvi vrsti pred očmi, da hoče osvobojenje naše ostale zasužnjene domovine! Kaj naj pri tem ima opraviti ta in oni odsek, ki temu ne streže?
G. dr. Mikuletič je razložil svoje stališče preprosto in jasno glede smernic za delo. V pismu akademske emigrantske mladine iz Ljubljane je bil lep program. Proč z gostobesednostjo In leporečnostjo, rečeno naj bo vse jasno in naravnost! Centralna točka ie bila politična, o reviziji mirovnih pogodb, a preko vsega je občni zbor šel kot da je vse samo posebi umevno! Sastanki bodo izdelali program in odbor bo organiziral delo; v tej veri voščimo mlademu odseku srečo na pot in z veseljem pozdravljamo započeto delo!
a. m.
PREDAVANJE OR. J. EMA V TRBOVLJU
V pondeljek 1. avgusta se vrši ob 7.30 zvečer v kuhinji Kola jugoslovenskih sester članski sestanek. Na dnevnem redu je kot običajno predavanje in poročilo o položaju naše manjšine. Ker se 7. avgsta vrši v Laškem velik izlet vseh emigrantskih organizacij, ki ga organizira bratski Or-jem v Laškem, bomo na sestanku razpravljali in sklepali o naši udeležbi na izletu. Radi važnosti dnevnega reda je potrebna udeležba vsega članstva. Točno !n vsi!
Orjem Trbovlje.
Pripovijest „Istre”
Zastava na vjetru
Jože Jeram (Nastavak 25.)
Neko je došao stazom i zakašljao. Ciril se trgnuo iz čuvstvovanja, stresao se, ruke su mu pale niz
tii010-	, . . , .
Pred sobom je ugledao oca, koji je stajao pred njim širok, preko čitave staze i čvrst u pozi.
—• Vi ste, oče?
— Misiio sam, da je Štefan. Šta radiš?
— Teško mi je, oče... Misiio sam. ^. mislio sam, zar nije šteta ove zemlje?
— Šteta? — reče na to oke, koji nije poznavao poezije. Pa ko ti je uzimlje? Sva je ona naša, samo braniti je moramo!
Ciril je gledao historiju pred sobom. Vipavsku dolinu u prošlim vremenima. Kakvi su sve bili narodi, koji su ovuda provaljivali u Italiju, ovom širokom, cvatućom od Boga stvorenom cestom! Madžarske invazije, turske najezde. Pa još, još... daljnje vojske bez konca i kraja, od francuskih bojeva do današnjeg vremena. Pa ipak još cvatu vipavske trešnje, još zori-vipavsko grozdje, zemlja je ostala,ljudi su ostali...
Obuzela ga je nova nada. Vjerovao je u vječnost zemlje, u vječnost naroda na njoj. Bio je zahvalan ocu.
—- Šta radite ovdje, oče?
— Čekam Štefana.
— Kamo je otišao?
— U Stiski čeka, da đodje i da nam javi.. •
— Čulo se kako neko gazi na lijevoj strani kroz vinograd i izmedju kolaca pojavila velika tamna fi-
gura
— Ko je?
— Ja sam — javio se Štefan i stupio je na put i u dvije sekunde bio je kod njih.
— Zar su došli?
— Cestom ne. Ali izgleda mi nešto sumnjivo. Vidio sam svijetla, čuo sam žviždanje i pozivanje.
— Da nisu izabrali drugi put, — reče otac.^
Tad su čuli s druge strane sela, s brijega zvižduk, kojemu je odgovorio drugi odaljen samo puškomet od njih, sakriven negdje medju drvečem i vinogradima.
Sva trojica se pogledaše.
— Diavoli! — reče Stefan, koji je bio vojnik -selo su opkolili i napasti će ga sa svih strana.
— Idem, reče otac. Kuću ću braniti. Idi Ciril;
— Ja ću ostati, piane nešto iz njega. Neka ide Štefan, ako bude potrebno znat ću da se branim sara, ili ću se sakriti.
— Otac i Štefan su naglo pošli protiv sela. Ctril je ostao. Stupio je na tratinu i čekao, da vidi što će biti .■.
U polukrugu oko sela razbježale su se sjene Okružile su selo kao u lanac, crne sjenes puškama u rukama i prignute. Bila je uprizorena grozna komedija: komedijanti se nisu smijali, njihove krvave ozbiljne misli bile su pune mržnje i neprijateljstva.
Kao da je u selu topovima i mitraljezima oboružana armija. Kao da ne leži pred njima skupina kućica, usnulih u večernjoj tami. Sva su okna zatvorena i sva vrata zaključana. Nekoji ljudi su otišli da spavaju, drugi bdiju u tami i prisluškuju svaki šum: šta je?
Nikoga nema na cesti ni medju kućama. Jedino u školi osvjetljen je gornji sprat. I u župnom dvoru još je svijetlo.
Možda je u toj mračnoj tišini ono strašno i nepoznato protiv čega se treba boriti s najvećim oprezom. Mračne sjene idu pogurene, tiho, korak za ko-- rakom.
Tu i tamo čuje se žvižduk. Oglašuje mu se drugi. Lanac tihih sjena koje se približavaju selu sve je tješnji. Jedna sjena već drugu može da vidi. Njihove oči gledaju u tamu i traže iza debala drveća, pod hridinama, iza zidova. Nigdje nije bilo ni žive duše nigdje nije bilo neprijatelja.
Ciril je osjećao kliješta, koja stišću, osjećao je komediju i plamtio. Čuo je čovjeka na lijevoj i na desnoj strani, a zatim su obojica nestala. Iz mraka se je približavao treći i pao je nedaleko Cirila. Ciril se dignuo, strano se lice diglo i u trenutku su stajala jedan protiv drugoga, sa sjajem u očima, dva neprijatelja. Nisu mogli da se prepoznaju. Kao dvije nejasne crne silhuete stajale su jedan protiv druge i gledale se.
— Ko si ti? — pitao je tuđjinac, po čijim konturama se moglo razabrati, da je miljcioner.
— Ko si ti? — planula je Cirilu krv u glavu. — Ja stojim na svojoj zemlji.
Milicioner je šutio, Stajali su jedan protiv drugog, kao da ni jedan ni drugi ne znaju što da započnu.
S desne strane, nešto niže moglo se čuti laki zvižduk. Milicioner, koji je bio s Cirilom odgovorio je na nj.
— Šta čekam ovdje? plane Cirilu u misao. Valjda zato da koristim? Čime? Da zavičem, da upozorim selo? Ili da udarim ovog čovjeka i skočim na drugog?...
Kod te misli skoči korak natrag. Kao da je milicioner slutio njegovu misao, bacio se na Cirila i zgrabio ga za prsa.
— Stoj!
U Cirilu se javila očeva krv. U slijedećem trenutku istrgnuo se milicioneru iz ruku i skočio na njega. Prihvatio je karabinku i trgnuo je svom snagom, da mu je uzeo iz ruku. Prije nego li ie mogao milicioner da zayjce, mahnuo je Ciril karabinkom po i njemu..* f	(Nastavit će se).
VATIKAN I MANJINE
Interesantno nismo pape niemačkom bisknj pu Berningu. — Papa zabrinut da pripad-r nici njemačkih manjina slušaju riječ božju u svojem jeziku. — A Jugoslaveni u * Italiji?
Na nedavnom kongresu narodnih manjina u Beču pod pretsjedanjem dra. Vilfana raspravljalo se baš povodom teških vjerskih prilika u Julijskoj Krajini o odnosu crkava prema narodnim manjinama. Na kongresu je nastupilo nekoliko govornika. koji su raspravljali te odnose. Naročito je bio interesantan referat bečkog biskupa Drexela, koji je govorio o stanju njemačkih manjina i odnosu crkve prema njima. U svom referatu on je citirao jedno interesantno pismo Pape s datumom od 2. decembra 1930. To je pismo pisao sekretar Papin kardinal Pacelli po nare-djenju Pape, a upućeno je njemačkom biskupu dru. Vilimu Berningu u Osnabrucku. To pismo glasi:
»Velečasni gospodine! Vašoj preuzviše-nosti je dobro poznato', kako se Sv. Otac uvijek zauzimao za vjerski položaj iseljenika, koji radi svoje udaljenosti iz domovine trebaju naročitu pomoć. Sa velikim zadovoljstvom je radi toga Sv. Otac pratio plemenito djelovanje, koje razvijaju njemački katolici u korist svojih sunarodnjaka u inostranstvu. Da bi se to plemenito djelo još bolje organiziralo i da bi imalo više uspjeha, njegova je svetost raširila protektorat, koji je dotada važio samo za njemačke katolike koji žive u Italiji, na _ svu zapadnu Evropu te ga povjerio eminenciji kardinalu Josipu Stulte nadbiskupu u Kolnu. Sv. Otac želi da bi svi njemački katolici, koji žive na teritoriju zapadne Evrope i izvan nje, bili dionici vjerske opskrbe. Zato je naredio, da bi se opskrba organizirala i za te krajeve kako već postoji za zapadne države, te izručuje tu opskrbu Vašoj Preuzvišenosti. Sveti Otac vjeruje, da će Vaša gorljivost sporazumno s biskupima raznih biskupija donijeti utjehu te moralnu pomoć iseljenicima. U toj vjeri podjeljuje Vama i svima, koji će nam na tom poslu pomagati, apostolski blagoslov. Čast mi je to poručiti Vašoj preuzvišenosti. te iskorištavam ovu priliku da Vam izrazim svoje duboko poštovanje. Vašoj Preuzvišenosti odani Eugen kardinal Pacelli*.
Kako se iz ovoga pisma vidi, prvobitno postojao je protektorat samo za Nijemce, koji su bili u granicama Italije, a kasnije Papa je taj protektorat proširio na sve Nijemce u zapadnoj Evropi, to jest na Francusku, Belgiju, Holandiju. Španiju i Veliku Britaniju. Konačno je ovim pismom od 2. decembra 1930. Papa uzeo pod zaštitu u pitaniu jezika sve Nijemce na ostalom svijetu. Interesantno je, da se istovremeno, kad se Papa na jednoj strani toliko brine za jezik svojih njemačkih vjernika, Vatikan udružio s fašizmom za asimilaciju našeg naroda pod Italijom. MAKSIM GORKI O FAŠISTIČKI MLADINI
»Lu« je zanimiv časopis, ki izhaja v Parizu. List prinaša prevode najvažnejših uvodnih člankov iz vseh večjih časopisov. Nima politične linije, ker je omejen izključno na prevode. Izhaja tedensko.
V neki številki, je bil prevod članka, ki ga je spisal Maksim Gorki. V njem obravnava vprašanje (Studiranje) sodobne mladine. Gorki pripoveduje, da je v nekem italijanskem mestu maturiralo 200 dijakov in da so samo 4 napravili izpit.
Padlo jih je torej 196 in med temi tudi taki, ki so imeli med letom zelo dobre redove in so veljali za prvake. Zelo značilno djestvo!	(Mos),
NAŠA ZGODOVINA.
Neprijetni opomini v Istri zanikernim naročnikom Istre, ki prejemajo list, a ga ne plačujejo, meče slabo luč na naše emigrante in to nam gotovo škoduje na znotraj in na zunaj. Da je pa g. And. Gabršček na svoj poziv za naročevanje Politične in kulturne zgodovine goriških Slovencev tekom 14 dni prejel le 10 naročnikov, je to naravnost sramota za nas, ki se vzlic vsej krizi ne da dovolj ožigosati. Mar ne vedo naši ljudje, kaj pomeni taka zgodovina za naše ozemlje pod tujo vlast jo? Narod in zemlja brez zgodovine ne prihaja niti v poštev. Mi pa upravičeno hočemo, da bomo upoštevani, saj smo si posebno v zadnjih 70 letih ustvarili lepo zgodovino, ki jasno priča o naši bitnosti, civilizaciji in kulturi v tako visoki stopinji, da mora pri objektivnem opazovalcu vzbujati upoštevanje in spoštovanje in pod nikakim pogojem ne take obupne usode, kakor nas je po nedolžnem zadela! In ta živ kos naše slovenske zgodovine ki bi imel morda danes ali jutri izgovoriti kone-čno razsodbo o bodočnosti naših nesrečnih bratov, ne sme biti pozabljen in zato mora biti napisan. Mož. ki je danes Še v stanju, da nam poda resnično sliko o vseh važnih dogodkih naše tužne Goriške je A. Gabršček. On se je leta ih leta vestno trudil da je sestavil veliko delo ki govori o zanimivem življenju goriških Slovencev od početka preteklega stoletja pa <jo svetovne vojne. To delo ima iziti v dveh debelih zvezkih po 600 strani in ko nas avtor vabi, da bi se naročili na te nepobitne dokumente naše prošlosti. — naleti na tako brezbrižnost, da se jej ne moremo dovolj načuditi!
Celjski emigranti — zavedajoč se. da človek toliko velja, kolikor ceni svoj narod in njegovo zgodovino, se nad tem dejstvom čutimo tako prizadete, da je Sočin odbor zato, da vspodbudi tudi druge ten da s tem da dober izgled, sklenil, da se vsi odborniki naročijo na A. Gabrščekove zgodovino ter tako od svoje strani pripo-
UM4
morejo, da ta znamenita knjiga zagleda, beli dan Obenem pa pozivajo tudi Všte' obstale emigrantske organizacije, da ga. blagovolijo posnemati v tem plemenitem podvzetju.
Sočani so spisali nabiralno polo, ki se glasi tako: Podpisani neopozovno naročim po društvu Soča v Celju A. Gabrščekovo Politično in kulturno zgodovino goriških Slovencev, ki izide v dveh knjigah po 600 strani. Cena za 1. knjigo v lični vezavi je Din 100.—, k' jih plačam ob prejemu knjige po povzetju. S to nabiralno polo pojdejo k vsem našim zavednim Jugoslove-nom, kajti podpiranje in omogočenje take prepotrebne knjige ni le emigrantska dolžnost, ampak je sveta dolžnost vsakega Slovenca in Jugoslovana!
Ako hočemo uspehov — in za te se tudi trudimo, tedaj se moramo tudi žrtvovati in kako se moramo žrtvovati, nas najoblje učijo naši nasprotniki in tem bomo kos le tedaj, ako vsak vstrajno vrši svojo dolžnost do naših skupnih zadev!
A. Gabrščekova zgodovina bodi v vsaki slovenski hiši kot spomin naših poteptanih pravic, ta knjiga bodi. kakor naša mnagna carta ter naj se čita kakor evangelij do tedaj, dokler naš pogaženi narod ne pride do pravic in svobode!
Emigranti in rodoljubi, nabirajte naročila za nujno potrebno delo, ki bo neizbrisen dokument o kulturnem življenju naših goriških Slovencev ter nas bo vspod-bujalo k neumornemu delovanju za izbri-sanje najsramotnejše krivice, ki jo je krš-vopoučena Evropa vrgla na integralen del našega nedolžnega in sedaj tako nesrečnega naroda!
VELIKA AKTIVNOST MARIBORSKEGA .NANOSA«
Predavanja o Koroški, italijanski propagandi in požigu »Balkana«. — Delovanje odsekov. — Izleti. — 31 Jula prireditev »Nanosa«.
Čeprav se v našem glasilu ne javljamo prepogosto vendar ne znači to, da naše društvo ne deluje. V resnici je delo v polnem razmahu na vseh poljih in društvenih odsekih. Vsak petek se vršijo članski sestanki, ki so vkljub letni sezoni in vročini, zelo dobro obiskani. Na sestankih se vršijo predavanja. Ker se nahajamo na severni meji naše domovine, in mejimo na bližno Avstrijo, kjer živi še mnogo naših rojakov zlasti Koroških Slovencev je jasno, da se naše društvo zanima za narodno obrambeno delo v tej smeri. V ta namen smo imeli predavanje o zgodovini Koroških Slovencev. Predavatelj g. Bran-dner, sam koroški rojak, je v lepem predavanju orisal domovino Slovencev, njih zgodovino in zlasti razmere ob Koroškem plebiscitu. Podčrtal je, da se Koroških bratov ne smemo nikdar odreči, ker so le vsled prevar prišli pod tujo vlado.
Društveni predsednik tov. Koruza je predaval o sovražni, zlasti italijanski propagandi na škodo Jugoslavije. Umenjal je tudi domače izdajalce, ki delujejo skupno s sovražniki. Pri tem predavanju je omenil tudi krnske dogodke, ter vso obrekovanje našega naroda, ob priliki fasištičnih napadov, in poškodovanja spomenika na Krnu.
Na zadnjem sestanku je isti tovariš predaval o napadu in požigu Narodnega doma v Trstu. Podčrtal je tudi karjere raznih nemaničev, ki so si z umori in sežigi napravili milione, visoka mesta v fašističkih Italiji!
Društvo je priredilo tudi dva lepo uspela izleta na obmejne kraje, kjer je z pesmijo manifestiralo za narodno idejo.
V nedeljo dne 24 julija so vsi društveni odseki sodelovali na prireditvi obmejne streljske družine v Sv. Juriju ob Pesnici.
Notranji društveni odseki vidno napredujejo. Pevski odsek je pod spretnim vodstvom g. Laha že prestal svoj krst. Sodeloval je 3 julija na veselici društva »Jadran«.
Tamburaški odsek je pod vodstvom tov. Pivke že toliko napredoval, da bode dne 31 julija nastopil na društveni vrtni veselici.
Zelo agilen je tudi dramatski odsek. Sedaj pripravlja večji nastop in to v Mariboru. Udejstvoval se pa bode tudj na deželi.
Dne 31 julija priredi društvo svojo prvo letno veselico in to na Pobrežju pri Mariboru v gostilniških prostorih primorskega rojaka g- Renčelja. Nastopili bodo vsi društveni odseki. Sodelovalo bode tudi bratsko društvo Jadran.
Pozivamo naše rojake, kakor tudi domačine, da z obilno udeležbo, dokažejo, da razumejo naš trud.
Ustanovil se je poseben mladinski odsek tamburaškega odseka. Vabimo vse primorske stariše. da upišejo svojo mladino, ki ima veselje do godbe v ta odsek. Prijave se sprejemajo vsak dan v društvenem prostoru. Grajska ulica 5,
Ustanovil se je ženski pevski odsek, kateri je že začel z vajami. Vabimo primorsko žensko mladino, da pride v naše društvo.
.USTANOVNI OBČNI ZBOR »EDINOSTI« V ŠKOFJI LOKI.
Kakor so čitatelji »Istre« mogli posneti že iz poročil v prejšnjih njenih številkah, se je že dolgo delalo na tem, da bi se Primorci, bivajoči v Škofiji Loki in njeni okolici udružili v lastnem društvu. Prvi sestanek, ki je bi! sicer bolj informativnega, kakor pripravljalnega značaja, se je vršil 5. maja. t. 1 ter je uspel nad vse pričakovanje dobro. Že na tem sestanku se je izvolil pripravljalni odbor, ki se je takoj spravil na delo in sklical za 20. maja drugi sestanek na katerom so se sestavila pravila društva.
Ker so sedaj rešene vse formalnosti in so pravila oblastveno odobrena, je sklenil pripravljalni odbor na svoji zadnji seji, da se bo vršil ustanovni občni zbor prosvetnega in podpornega društva »Edinost« v Škofiji Lokvi dne 14. avgusta t. 1- predpoldne v prostorih Sokolskega doma v Škofiji Loki.
Istega dne. t. j. 14. avgusta popoldne se bo vršila prva društvena prireditev v prostorih gostilne pri »Ototu« v Škofji Loki
Ker se mora razviti naš ustanovni občni zbor v navdušeno manifestacijo primorske in narodne misli, vabimo vsa bratska društva, da se s čim večjim številom članov udeleže istega ih tako primorejo, da bo čim slovesnejši.
NOVI ODBOR »ZARJE« V KRANJU
Dne 12. t. m. se je vršil v gledališki dvorani Narodnega doma v Kranju^ izredni občni zbor primorskega društva »Zarja« v Kranju z edino točko dnevnega reda: 1. Volitre novega odbora: Izvoljen je bio nov odbor, ki se je^na kostituirni seji sestavil na sledeči način: Terčon Lado, pretsednik; černa Vladimir, podpretsednik; Bratuž Davorin, tajnik I.; Stanič Rudi, tajnik II; Žižmond Viktor, blagajnik; Tomc Rezika, gospodarica; Kariž Drago, načelnik pevskega odseka; Žerjal Drago, načelnik prosvetnega odseka; Pavšič Drago, načelnik športnega odseka; Volas Anica, načelnica ženskega odseka; Skok August, odb. namestnik.
Za vse stvari, katera se tičejo društva, naj se obrne na odbor ozirana predsednika ali tajnika.
ISTARSKO DRUŠTVO UZAJAMNE POMOČI U ARGENTINI.
Piše nam prijatelj iz Buenos Airesa: Kroz ovih 8 godina naseljivanja naših Istrana u ovoj republiki imali smo prilike vidjeti mnogo nesretnih slučajeva, nekoliko teško bolesnih bez nikakve pomoći, druge pak nastradale, drugim načinom- — Svakom zgodom ljubav do svog bližnjega, ponukala je braću Istrane, da se odazovu svojoj svetoj dužnosti, da sa svojim dobrovoljnim darom pomognu svoju unesrećenu braću. Zadnji kobni slučaj šjo je zadesio našeg brata Simuna Milotića, a rodom iz Tinjana, koji je ni kriv ni dužan platio svojim mladim životom; mnogo je potresao Sve Istrane, koji su odmah počeli sakupljati dobrovoljne priloge i_ u samo jedno poslije podne sakupilo se je više od 300 pesosa, koja svota se upotrebila za dostojan pokop ljubljenog i nikada zaboravljenog brata. — Videći njega na _ mrtvačkom odru svi su jednoglasno zaključili, da se osnuje »Istarsko društvo uzajamne pomoći«, koje će svojoj braći biti pomoć u svakom pogledu, a naročito pak u slučaju bolesti i smrti. — Dne 20. februara o. g. bila je sazvana skupština svih Istrana u ulici Rio De La Plata. Ensenada, na kojoj se je izabrao Upravni Odbor kako slijedi: Predsjednik Josip Blažević; Zamjenik Antun Fabijan; Tajnik Joso M._Ja-kus; Zamjenik Rudi Blažević; Blagajnik Antun Primus; Zamjenik Jeakin Opašić.
—	Odbornici:	Franjo Damjanić; Antun
Fabijan: Božidar Medica; Vinko Ružić; Franjo Primus; Liberat Brajković. — Apeliramo na sve Istrane diljem cijele republike Argentine da u svakom mjestu gdje ih se nalazi samo 10 da se združe i pripreme za jedan sastanak Istrana u Buenos Aires, kojeg dan i sat prije najaviti će se u našim j argentinskim novinama. Na sastanku će se pretresati vrlo važne stvari.
—	U istom pismu prijatelj nam piše: Sakupljamo pretplatnike za »Istru« i poslat ćemo pretplatu za list svi zajedno. Ide doduše teško, jer nas ima mnogo bez posla, ali Vaše opomene u »Istri« sve nas peku. Ne ćemo pomagati neprijatelja!
JEDAN NAŠ MLADI EMIGRANT U AMERICI. KOJI NAM SLUŽI NA ČAST
Dne 4 juna diplomiran je u dalekoj Americi na čast inžinira mehanike jedan naš mladi zemljak, g. Josip Vidošić. rodom iz Lovrana, brat naše odlične saradnice Mary Vidošić. svršivši sveučilište »Ste-vens Institute of Technology« u Hoboke-nu, N. J. s najboljim uspjehom. Radi njegove osobite marljivosti bio je počašćen članstvom dvaju ponajboljih univerzitetskih društava u Sjed. Državama: »Tau Beta Pi« i »Pi Delta Epsilon«. -__________________
I
i u
IVAN KACIN - LJUBLJANA
TABOR BR. 6
TVORNICA HARMONIJA, ORGULJA I GLASOVIRA
Društvima odobrava se io posto popusta
Harmonije od dinara 2.000'- napred — Pianine od dinara 10.000-- napred Popravlja i uglašuje oijgulje — Tražite cijenik!

a l ;
Godine 1924. dvije godine nakon dolaska iz Istre u daleku zemlju, svršio je nižu školu »Junior High«; god. 1928; višu »High School«, gdje je kao jedan od najboljih djaka bio premiran sa školarinom »scholarship«. odgovarajućom za četiri godine univerze. Prešao ie odmah na daljnje nauke u spomenutom sveučilištu, kog je eto, svršio s odlikom i dobio čast meha-ničnog inžinira.
'On je ne samo jedini Jugoslaven, već i jedini Slaven, koji ie postao inžinirorn u posljednjih nekoliko godina na ovom glasovitom Institutu. Odličnom mladom zemljaku. koji nikada nije zaboravio" svoju Istru, nego je i tamo propagira i iznosi Amerikancima njezine patnje, želimo svako dobro i uspješnu karijeru.
PRIMORSKI PRAZNIK V PREKMURJU. -NAŠE NASELBINE. — USTANOVITEV »SOČE«.
V Prekmurju žive v moćni skupini kot kolonisti naši sorojaki s Primorskega. Za onimi naselbinami ob Vardarju, je tu ena izmed največjih. Tvorijo jo tri vasi: Pince, Benica in Petešovci. Pince in Benica sta novi vasici, kateri so zgradili naši sorojaki z lastnim trudom. Petešovci so stara vas, ob kateri je primorska naselbina.
Zemlja, katero so dobili naši ljudje, je bila prei last ogrskega magnata. Leži v bližini državne meie severno od Mure.
Po zunanjem licu so naselbine podobne prekmurskim vasem. Nič primorskega ni na njih. Ravninska lega in še druge prilike so narekovale tak način obrazovanja. Hiše stoje razvrščene ob cestah in frotih. Vsaka je ograjena s plotom. Zadaj za hišami leže polja.
V bližini pljuskajo ob bregove valovi zelene Mure, ki leze potihoma in počasi med prodom. Gora ni, kamenja ni. Na jugu ni severu se na rahlo dvigajo iz ravnine vinorodni bregovi.
Tu se i e Primorec udomačil, tu je na novo zakoreninil svoje življenje v zemljo in delo.
Primorska kolonija ie praznovala 3. julija posebno slovesen dan. Ustanovljena je bila podružnica »S o č e«. Vzpored je bil slavnosten in pester. Ob desetih dopoldne ie bral sv. mašo dolnjelendavski dekan gospod Jerič. V lepem govoru je prove-ličeval domovinsko ljubezen, ki naj bo prežeta s moralno odgovornostjo do rodu, zlasti do mladine. Po službi božji je posestnik Grčar otvoril slavnostno zborovanje s pozdravom na vse udeležence. Posebej je pozdravil odposlance »Soče« iz Ljubljane gg. dr. Š a p 1 o, S f i 1 i g o j a in prof. Bači Ć a ter g. P e r t o t a iz Murske Sobote.
Nato je stopil na oder prof. Baćić. V pesničko vznešemli besedah nas je vodil v spominu po naši dragi rodni zemlji tam doli v Istri po Krasu, Vipavski dolini, po Brdih in po dolini bistre Soče. Od tam je prešel na zemljo, na kateri smo zdaj. Pokazal nam je, da je ta zemlja naša že mi-segel je v zgodovino, v čase Kocelja in Pribine ter bratov Cirila in Metoda. Po mo tisočletja, da živimo na prastarih slovanskih tleh. Njegov govor se je izlil v navdušen slavospev sedanji naši veliki domovini, v kateri smo svobodni in v kateri smo primorski izgnanci našli novi dom. Pozval nas je. naj to domovino ljubimo mimo vsega, naj ji delamo čast in naj bomo trden zid tu ob narodnostni in politični meji.
Lepi govor je privabil mnogoterim so-bze v oči. — Za prof. Bačičem je spregovoril dr. Šapla, ki je prinesel zborovalcem pozdrave gospoda bana dr. Marušiča in gospoda dr. Dinka Puca, ljubljanskega župana. Spregovoril je tudi gospod Pertot in nam izročil pozdrave Primorcev iz Murske Sobote. Pozdravil nas je še gospod Pavle Horvat v imenu prekmurskih dobro-voljcev. Zagotovil nam je bratska čuvstva in pomoč domačinov.
Rojak, gospod Grča je nato odredil triminutni molk v počaščbnje naših padlih' žrtev. Nato je godba zasvirala državno himno.
Dopoldanska slovesnost je končala. Množica se je razšla na domove, da se pokrepča in pripravi za popoldne.
Ob treh popoldne je bil ustanovni občni zbor podružnice »Soče«. Gospod prof. Bačič je na kratko obrazložil namen društva in pojasnih pravila. Sledila je volitev odbora. V odbor so bili soglasno izvoljeni: presednik Grča, podpredsednik Peternelj, tajnik Gruden, blagajnik Skočir ter trije s odborniki. Naknadno se izvolijo v odbor še zastopniki posameznih vasi.
Po končanih volitvah so stopila na oder deca. Otroci so deklamirali pesmi o Soči. o rodni grudi, o domovini. Mala Peterne-lova kčerka je zapela begunsko pesem. Med posameznimi deklamacijami je zapel zbor pod vodstvom gosp. šol. upravitelja Ljubiča pesmi: Buči buči.... Oj, Doberdob, Domovina. U boj, u boj.. •
Začela je prosta zabava. Številni gosti so obiskali naše slavlje. Iz Murske Sobote so prišli,, iz Dolnje Lendave, iz bližnjih vasi, da se povesele z nami, da dvignejo slovesnost našega praznika.
Zvečer nas je presenetil časten obisk francoskega konzula v Zagrebu. Spregovoril je zbranim o veri in prijateljstvu, ki druži našo državo in Francijo.
Vse le bilo kakor nekdaj doma: vese-lie._^pogovori iz polne, pristne duše priha-jajšči smeh. Saj je bil praznik! Praznik spominov in praznik obetov za bodočnost.
Podružnica »Soče« v Petešovcih ima najlepše izglede za delo. Mnogo infeligen-tov Primorcev je v Prekmurju. Ti bodo lahko veliko naredili v kulturno in gmotno korist vseh, zlasti pa onih ki so si morali postaviti dom iz malega in katerih velika fskrb je v borbi za vsakdanii kruh,
U ISTRI PRIJE 25 GODINA
IZBORI OD 1907 I MJIHOVO ZNAČENJE
Nakon vraćanja ustava u austrijskoj carevini istarski Hrvati odmah u dvije .prilike javno su manifestirali svoju volju da u vlastitoj zemlji dodju do onih prava koja njih kao narodnu većinu idu. Prvi je to učinio biskup Dobrila, kada je g. 1863. u pokrajinskom saboru u Poreču naglasio pravo istarskih Hrvata na život i upozorio da je gnječenje i tlačenje njihovih prirodnih prava najbolje sredstvo da se oni probude. Deset godina iza toga pružila se .Viteziću u bečkom carevinskom vijeću prilika da iznenadi taj široki politički forum izjavivši da kao jedini zastupnik govori u ime hrvatske većine u Istri. Ministri Austrije na pr. nisu uopće znali da u Istri imade Hrvata, a kamo li da sačinjavaju većinu stanovništva.
I tada započinje medju Hrvatima u Istri sitan rad na narodnom podizanju. Započelo se i nastavilo u jako nepovoljnim prilikama, ali rezultati su ipak svakim danom postajali sve vidljiviji. Prema vani pokazalo se time što se povećao broj hrvatskih zastupnika u pokrajinskom saboru i što su u carevinsko vijeće išla doskora dva zastupnika umjesto dotadašnjega jednoga. Ali još nije bilo nadošlo vrijeme, kada se moglo reći da su ostvarene riječi. Dobrlle i Vitezića. Morala je doći g. 1907. sa svojim znamenitim izborima za carevinsko vijeće. U mjesecu maju o. g. navršilo se upravo 25 godina otkada su Hrvati, udruženi sa Slovencima, onako sjajno pobijedili Talijane i povećali broj svojih zastupnika od dva na tri. K dotadašnjim zastupnicima Vjekoslavu Spinči-ću i Matku Laginji pridružio se sada i Matko Mandić. Medjutim osobito značenje nije toliko u povećanju broja zastupnika, koliko u broju glasova kojima su bili izabrani. Za tri hrvatska zastupnika palo je 32.000 glasova, a za tri talijanska tek oko 18.000! Kon toga treba uzeti u obzir, da je podjela na 6 izbornih kotara išla više u prilog Talijanima, nego Hrvatima. Snaga Hrvata bila je podijeljena na sve izborne kotare, dok je sva snaga Talijana bila sakupljena samo u tri kotara, pa su i u njima tek s teškom mukom uspjeli da proguraju svoje kandidate. Pobjeda na izborima je time još značajnija.
Godina 1907. bila je svakako iznenadi e-nje. Za Talijane vrlo neugodno. Oni su se najednom našli iza fakta, za koji su znali da znači početak novoga doba i da će suvremenom — pa makar i polako — izmijeniti odnose narodnosti u Istri. Dotada su Talijani vjerovali da će političke, gospodarske i druge okolnosti ići njima dugo u prilog i osigurati im vladu manjine. U političkoj borbi Hrvati udruženi s istarskim Slovencima imali su uspjeha, ali taj uspjeh nikako nije bio nagrada za napor, koji su ulagalk Naprijed se doduše išlo stalnim, ali odveć polaganim putem. Talijani su kod izbora i inače kod svakog odlučnijeg momenta znali izrabiti situaciju u svoju korist, bilo na ovaj ili onaj način. Četrdeset godina trajala je u Istri politička borba izmedju Hrvata i Talijana; vrijeme se mijenjalo polagano i riječi Dobrile i Vitezića kao oa su se gubile u daljini. Tako je 1907. godina značila u istinu nešto novo s posljedicama koje su Talijani morali n&zriievati sa strepnjom u duši.	,	.	,	.
Priče o talij anstvu Istre, o njenoj rimskoj tradiciji i svi slični argumenti postajali su smješni pred ozbiljnošću, koju je iskazivao omjer izborničkih glasova; 32.000 za hrvatske zastupnike, a 18.000 za talijanske. Nadošlo je vrijeme, kada su Talijani morali uvidjeti, da je potrebno da spašavaju što se spasiti dade. Oni su već prije kao jedini gospodari u Istri uporno branili svoj privilegirani položaj; polako su gubili tlo pod nogama, ali nikako se nisu nadali da će morati braniti svoje posljedne pozicije. Ishod ovih izbora opominjao ih je, da bi na slijedećim mogli postati manjina i u ona tri izborna kotara u kojima su pobijedili. Sami Talijani znali su da izmedju onih 18.000 glasova imade i dobar broj od izbornika hrvatske odnosno slovenske narodnosti, pa da kod slijedeće prilike mogu izgubiti i njih. Radilo se tu o glasovima dijelom još neosviještenoga, a dijelom sa strane talijanske gospode ekonomski zarobljenoga istarskog seljaka. Ni na jedne nj na druge nisu Talijani mogli sa stalnošću računati, pogotove ne na ove druge, jer su Hrvati bili na putu da se gospodarski potpuno postave na vlastite noge. S prestankom ekonomskog tutorstva bilo bi prestalo i političko.
Poslije izbora prilike su se promijenile toliko da je bilo potrebno pronaći novi »modiis vivendi«. Talijani prelazeći isprva bez mnogo brige preko zahtjeva Hrvata postali su doskora skloni da se dogovaraju o uredjenju spornih pitanja. Radilo _ se tu u prvom redu da se stvori, za pokrajinski sabor novi izborni red, kojega su se Talijani uporno držali, jer im je kao mamim osiguravao vlast u zemlji. Izborni red bio ieude-šen prema feudalnim predrasudama. Biralo se po t. zv. kurijalnom sistemu, prema kojemu je svaki stalež sačinjavao svoju posebnu kuriju. Hrvati, gotovo isključivo pripadnici jednoga, staleža seljačkoga, mogli su birati samo u jednoj kuriji, tako da svoju brojčanu snagu nisu nikada mogli dovesti do izražaja.	.
U pregovorima s Talijanima Hrvati nisu uspjeli da najednom zabace taj zastarjeli izborni red, ali su ipak postigli toliko, da im je bilo osigurano sudjelovanje u upravi zemlje. Predvidjeno je * znatno povećanje broja hrvatskih zastupnika u pokrajinskom saboru i — što je naročito važno — da sabor ne će bez njihove privole moći donositi važnijih zaključaka, jer toliku većinu zastupnika neće Talijani kod slijedećih izbora dobiti ni u za njih najpovoljnijem slučaju.
Talijane kod ovih pregovora nisu. dakako, vodili obziri pravednosti, nego je u njihovu popuštanju bio diktat jake nužde. Bilo je u tom i političke taktike, da s Hrvatima dodju do takova sporazuma, u kojem će ponešto popustiti, ali će im ipak ostati u ruci još prilično vlasti. Tako bi se osigurali da na duže vrijeme budu neuzne-mirivani. Za Hrvate može se činiti da su postigli dosta malo. Treba medjutim imati nh umu, da su oni tek tim momentom postali sudionici vlasti, dok su se dotada sa svojim malim brojem zastupnika nalazili ^u podredjenom položaju, iz kojega su doduše vodili upornu, ali bezuspješnu opoziciju. Ktj kroz četrdeset godina u takvom položaju i najednom u pokrajinskom životu zauzeti ulogu, da sami odlučuju, ma kako bilo inače opravdanu, ipak je teško, pogotovo kad se zna da je nad time bdila Austrija, koja ie režirala dogodjaie. kako je njoj samoj konveniralo. Hrvati, koji su se zalagali za pobjedu liberalnih demokratskih principa,^ da u političkom životu ima doći do izražaja brojčana snaga narodna, morali su u borbi s talijanskom feudalnom siniorijom i austrijskom reakcijom silom prilika pristati na kompromis. I tako se i nadalje održao paradoks. da su Hrvati sa svojih 32.000 glasova bili u chrevinskom vijeću zastupani sa tri mandata baš kao i Talijani sa svojih 18.000 birača, a u pokrajinskom saboru — o kome se upravo vodilo pregovore — ostali su čak i dalje manjina. Ali ako se iz godine 1907 baci pogled na politički život u Istrj prije toga, vidjet će se, da je to ipak značio ne mali uspjeh. Na feudalnom lancu, kojim je bio okovan život istarskoga seljaka, pukla Ie te godine jedna karika, što je davalo naslutiti da će lanac doskora sasvim popustiti.
Nakon pokrajinskih izbora od 1908 godine, koji su za jednu i drugu stranu dali rezultate. kakve se očekivalo, trebalo je pristupiti uredjenju spornih pitanja, kako bi politički život mogao u zemlji normalno funkcionirati. Bila ie izabrana paritetna komisija. koja je u rješavanju sporova imala hiti rukovodjena načelom potpune jednakosti. Novo razgraničenje općina prema narodnosti stanovništva, bio je jedan od prvih zadataka.
vošću. Talijanima se nije dalo s vlasti, a Hrvati poslije izbora niti su smjeli, niti su mogli da odstupaju od zahtjeva koji su išli samo za tim da se medju narodnostima postigne jednakost. Situacija, koja je trajala kroz par godina, bila je neodrživa. Zbog toga što nije dolazilo do sporazuma, sabor nije mogao da donosi nikakvih važnijih zaključaka, jer za to nisu dostajali samo glasovi talijanskih zastupnika. U ovoj tragikj-mičnoj situaciji došlo je u proljeću 1911 godine do intervencije bečke vlade, koja ie pravila na obje strane pritisak da dodje do sporazuma. Odobienje općinskih proračuna, osnivanje hrvatskih pučkih škola tamo gdje ih nije bilo pokrivanje troškova za one škole koje ie uzdržavala Družba sv. Cirila i Metoda; sve to moglo ie Hrvate — za volju sporazuma — tek relativno i privremeno zadovoljit,, jer su potrebe bile daleko veće cd onoga što se postiglo.
Poslije toga nastale su u Istri sredjenue prilike. Hrvati dali su se na posao oko ekonomske i kulturne organizacije, pa u to doba pokazuju solidno napredovanje na svim područjima javnoga života. Talijani su se takodjer dali na .sabiranje, svojih snaga. Osjećalo se na jednoj i drugoj strani, da ce opet doći do jednako odlučnih momenata., kao što je bio onaj 1907 g. To je imalo biti već g 1914, kada se ponovno biralo zastupnike za bečki parlamenat. Ali s obzirom na vrijeme u koje su se obavljali izbori poslije Sarajevskog atentata — i s obzirom na to što su Talijani okorištavali atentat u agitaciju protiv Htvata. nije postignuto da se izmjeni odnos mandata od 19l07 godine.
Izbori vršeni već u ratnim nenormalnim prilikama, ne mogu se smatrati pravim izražajem narodne volje. Po tome ispadaju ti izbori iz okvira predratnih dogodjaja u Istri.
*
Reasumirajući značenje izbora od 1907 godine, vidimo da su oni u prvom redu bili od važnosti za prilike u pokrajini, premda se biralo za bečki centralni parlamenat. Prema vani mogli su oni imati više moralan, nego stvaran uspjeh. U bečkom parlamentu. gdje su sjedili zastupnici svih austrijskih naroda nije moglo biti ni od kakve važnosti, što su istarski Hrvati dobili svojega trećeg zastupnika. Drukčiji je to odjek imalo u samoj pokrajini. Tamo je konačno ure-djenje prilika zavisilo od načina, kako Hrvati i Talijani riješe medjusobno odnose. A u tom pogledu — vidjeli smo — godina 1907. bila je presudna. Za Hrvate s punim pravom može se reći, da je to značilo svitanje boljih dana. Posljedice se tako važnog dogodjaja nije moglo sagledati, jer je odonda do svjetskoga rata bilo za to odveć kratko vrijeme. Svakako linija razvoja u životu istarskih Hrvata pokazivala je jači napon nego dotada, j bila bi se dalje dizala, da nije tako rano došlo do rata. Nisu za to bili tolika garancija oni uspjesi, koji su već bili postignuti, koliko onaj zanos i samopouzdanje, koji su bili zahvatili sav narod. I u tome je posebno značenje tih izbora. Oni su bili prodor i manifestacija energije, koju ie narod polako kroz decenije u sebi sabirao. Ali onaj koji polako prikuplja snagu. ne gubi ie lako- Nju posjeduje naš čovjek u Istri i danas i vjerujemo, da će .se ona u odlučnijim momentima opet ispoljiti. To uvjerenje, kojim smo prožeti kod sjećanja na epsku bitku od 1907.. nagoni nas da gledamo naprijed s pouzdanjem.
,	Matko Rolmć.
Naša kulturna kronika
Datadašnje općine bile su prekrojene onako, kako je išlo u prilog Talijanima. Iza pada Bachova, apsolutizma, kao jedini gospodari u zemlji, Talijani su dokinuli stare slavenske seoske općine i pridružili ih gradskim, u kojima je u većini obitavao talijanski živalj. Od seoskih općina pridružili su ih gradskim toliko, koliko je dostojala da se osigura premoć grada nad selom, računajući dabome uz to i na neukost i uspavanu narodnu svijest istarskih seljačkih, masa. Lukavom diobom općina i kasnijom još lukavijom politikom uspijevali su da kroz decenije drže u svojoj vlasti Veći dio Istre. Zato je borba za hrvatske uprave po općinama bila vrlo teška i dugotrajna. Ipak polako počeo se po selima širiti narodni pokret, koji je dovodio u opasnost talijansku općinsku upravu. Sada nije više .ni Talijanima konveniralo dotadašnje općinsko razgraničenje. Gubeći općinsku vlast sad ovdje sad ondje, uvidjeli da je bolje postaviti čvrš" će općinske utvrde, pa makar Iza suženih granica. To ih dakako nije smetalo da u svojim zahtjevima budu i sada intrasigentni. Za se su tražili čitavu zapadnu obalu, ma da ie hrvatski elemenat još u dobe svojeg doseljenja probio romansku zonu na nekoliko mjesta, u kojima se i do danas održao. Osim toga tražili su za se i one otočiće: »Labin, Motovun i đr.. koji su sa sviju strana opkoljeni slavenskim morem. Bilo je jasno, da Talijanima nije stalo, da se općine urede prema narodnostima i ekonomskim m administrativnim potrebama, već se njima u prvom redu išlo za tim da spašavaju svakog pojedinog čovjeka. Koliko bi u tom slučaju morali Hrvati sa svoje strane žrtvovati, njih kao da se nije ticalo. Na taj. način nestalo je objektivnih usloVa za rješenje jednog cd najvažnijih pokrajinskih pitanja.
Dobru volju nisu Talijani pokazali ni u pitanju jezika. Oni su tražili da. u uredima, saboru i inače ostane talijanski jezik prema hrvatskom i slovenskom u privilegiranom položaju. U pitanju izjednačenja jezika nije-su Hrvati išli samo iz razloga nacionalnog prestiža, već je borba bila diktirana realnim potrebama, jer ni onda baš kao ni danas, široke hrvatske i slovenske narodne maše, pogotovo one udaljenije od gradova, nijesu razumjele talijanskog jezika-
Hrvati su sasvim opravdano tražili za sebe sve uslove za politički, ekonomski i kulturni razvitak. A toga u prvom redu ne može biti, ako se zemaljski prihodi ne troše pravedno. Dotada su naime većinu poreza plaćali Hrvati i Slovenci, dok se budžet trošio za potrebe talijanskog pučanstva u 4/5, a za potrebe slavenskog preostaiala ie tek jedna petina.
Talijani u pitanju financija nisu popuštali iz materijalnih razloga, a u pitanju jezika iz moralnih, jer se na tome osnivao njihov prestiž. Talijanima je bilo teško pristati da dijele vlast s Hrvatima, ili da je čak veći dio njima prepuste. Tko zna, kako su dugo mislili vladati, valjada već — po samom zakonu ustrajnosti. Talijani su morali uvidjeti, da će biti potrebno da nešto žrtvuju, ali bojeći se da time daju oružje iz ruku, bili su skloni žrtvovati premalo. Htjeli su zadržati svoje privilegije kao branu protiv slavenskog vala, koji je prijetio da se prelije preko njih.
Pregovori izmedju hrvatske i talijanske strane bili su okarakterizirani nepopustlji-
JURIJ BARON VEGA
glasoviti slovenski matematičar imao je u Idriji kod zgrade bivše slovenske realke spomenik. 13 juna vršila se u Idriji naročita fašistička »svečanost«: kip Vego bio je skinut, jer nije bio po volji fašistima, a na njegovo mjesto postavljen je kip Talijana Ivana Antona Sespolia, koji je u 18 vijeku bio rudarski liječnik u Idriji, a rodom je bio iz Cavalese u Tirolu.
DR. DIONIS GODINA,
koji je takodjer nedavno došao u Jugoslaviju iz Trsta izdao je već u Beogradu kod Gece Kona jednu knjigu pravne naravi pod naslovom »Priručnik novog zakona o obez-bjedjenju«.
DR. JOSIP MANDIĆ,
odlični naš kompozitor, koji živi i djeluje u Pragu, imao je opet jedan veliki uspjeh t to na internacionalnom festivalu, koji se održao pred nekoliko dana u Beču.
NEKOJI NAŠI SLIKARI učestvovat će i na velikoj reprezentativnoj izložbi jugoslovenskih slikara u Amsterdamu. U objavama, koje govore o toj izložbi spominju se od naših Fran Pavlovec, Veno Pilon i Gojmir Kos.
VIKTOR CAR EMIN
piše u beogradskoj »Politici« od 28 juna o istarskoj majci božjoj, o zabrani talijanskih vlasti da naš narod iz Istre hodočasti na Trsat i o tome kako su fašisti na Učki sazidali kapelicu, koja bi imala zamijeniti Trsat. Taj interesantan i toplo pisani članak prenijet ćemo jednom zgodom u »Istru«, ako nam to autor dozvoli...
O RUDOLFU GOLOUHU
našem književniku, pjesniku i socijalnom radniku rodom iz Trsta, koji je sada u Mariboru podnačelnik općine, donose »Novosti« od 24 juna opširan prikaz sa slikom. U tom prikazu s velikom simpatijom prikazan je život i rad tog našeg kulturnog radnika. U posljednje vrijeme pisale su »Novosti« o našim piscima Bogomiru Magajni 1 Angelu Cerkveniku povodom njihovih knjiga.
Ig. Breznikar
Trgovina kave I čaja Vlastita elektropržkma » etektromlin ra mlevenje Zagreb, Hica broj 65.
Telefon 7657
H«..,-...«..,,	, po osjećajima i po
sadržaju svoje muzike tipični Slaven. O toj	Timjavii’
senzacionalnoj knjizi donijele su zagrebač-	^ xr t
ke »Novosti« od 20 juna opširan prikaz. O Mary Vidosic, Hoboken N. J. Pnmin Slavenstvu Istre nije na talijanskoj strani smo poslanih dolara 2.— za g Antuna možda uopće do sada bilo pisano s toliko i Vidosica. Sada je plaćeno do konca simpatije kao u ovoj knjizi.	I 1932. Hvala i mnogo pozdrava.
DUKIĆEVI AFORIZMI U NJEMAČKOM PREVODU.
Poznati prevodilac hrvatskih književni-Poznati prevodilac hrvatskih književnika na njemački Norbert Jeglić preveo je pregršt aforizama iz nagradjenog djela Pogledi na život i svijet« od Ante Dukica. Nedjeljni broj »Mariborer Zeitung« (18. o. mj.) počinje objelodanjivati te zanimive aforizme.
»PELEGRINO Dl SAN DANIELE UMETNIK NAŠE KRVI«
to je naslov jedne studije koju je napisao u ljubljanskom »Zborniku za umetnostno zgodovino« poznati slovenski naučenjak dr. Niko Zupanič. U toj studiji dokazuje se, da je taj veliki umjetnik iz 15 stoljeća, kojeg Futlani drže najvećim svojim umjetnikom, bio našeg slavenskog porijekla i da se zvao Beljan.
NIKOLAJ PIRNAT
mladi naš kipar, izradio je u posljednje vrijeme dvà raprezentativna djela i to spomenik Ivana Krstitelja, koji će biti postavljen na jednom mostu preko Gradaš-čice, te spomenik slovenskog pjesnika Antona Aškerca. Kritika o tim radovima je vrlo povoljna.
PJESMA MATE BALOTE »KOZA«
koja je ižišla u našem listu i ^primjena od čitatelja kao vrlo uspjela, izišla je, pre-štampana iz našeg lista, u listu »Hrvatska«, koji izdaju naši iseljenici u Americi.
DR. MIJO MIRKOVIČ,
uvaženi naš mladi učenjak i profesor su-botičke univerze, objavio je jednu svoju novu naučnu radnju pod naslovom »Spolj-na trgovinska politika«.
FRANCE BEVK
napisao je za Mladinska Maticu ^ u Ljubljani knjigu za djecu »Lukec _ išče očeta«. U izdanju iste Matice izišla je zbirka pripovijesti za djecu »Krijesnice«, u kojoj su saradnici Većinom naši književnici:	Bevk, Magajriaj Pahor
Jože, Lavrenčič, Ivan Pregelj, Ribičič, Karel Širok, Velikonja. U knjizi su izišle slike umjetnički izradjene i biografije svih tih pisaca.
O ANTONIU SMAREGLI glasovitom istarskom pompozitoru, rodom iz Pule, napisao ' je njegov sin Ariberto knjigu pod naslovom »Vita ed arte di Antonio Smareglia«. Ta je knjiga izašla u Laganu (Švicarska). Ariberto Smareglia dokazuje u toj knjizi, da je njegov otac ne samo porijeklom, nego i po osjećajima _i
Preselenja
uz umferene cijene i jamstvo šteta obavlja
S. Spitzera
nasi).
TRANSPORTNO I OTPREMNIČKO D. D. Zagreb, Ilica 16. I.	Telefon 55-19
za tople ljetne
ZENSKE vel. 2-5 Din. MUSKE vel. 6-11 Din.
Sandale
dane sa djonovima od najboljeg krupona	J |T|
DJEČJE vel. 9-1 Din.
59.-69.-
Lufov uložak Din. 5.*
sa Heksibl kožnim djonom prije Din. 99.-, sada crne Din. prije Din. 99.-, sada žute Din.
Za malo novaca bićete dobro i solidno obuveni. Svratite u nasu prodavaonicu, isprobajte ovu udobnu obuću i kupite je samo onda, ako se uvjerite da više vrijede, nego što stoje.
Vrsta 2944-00
Sandale ne žuljaju ni nogu ni džep. U njima će Vam noge najbolje odpočinuti.jUdobne su i lake.
Cipele
muške
79,
89,
Vrsta 2927-15
Udobne i ukusne muške potucipele od crnog ili žutog boksa. Neophodno su potrebne za svakidašnje nošenje.
KOD NAS MOŽETE DOBITI DOBRE I JEFTINE ČARAPE: MUŠKE DIN. 5*-, DJEČJE DIN. 7'-, ŽENSKE DIN. 19--,
PROMOCIJE.
Na juridični fakultet univerze v Padovi je 11 t. m. promoviral za doktora prava g. Branko Vrčon, sin ugledne družine iz Dobravelj v Vipavski dolini.
MATTEOTTI VJEČNO ŽIVI!
Dne 22 jula u Ženevi na sjednici kongresa interparlamentarne unije došlo je do velikog skandala. Za govora talijanskog delegata Costamagna došlo je do rjećkanja izmedju francuskih i talijanskih delegata, kad je Costamagna govorio o talijanskom parlamentu.
U tom rječkanju povikao je poznati socijalistički francuski vodja Renauđel: Nema u Italiji parlamentarizma! Oni koji ovdje pretstavljaju Italiju nisu slobodni ljudi. Nastala je zagušljiva larma i u toj larmi Renauđel dalje viče:
Ne mogu drugačije govoriti sa ubica-tna Matteottija! Nastala je opća gužva, l jedan od socijalističkih prvaka Grum-bach pokušao je da baci van vodju talijanske delegacije. U dvoranu su dotrčali i delegati konferencije za razoružanje, koji zasjedaju u susjednoj dvorani. Sjednica je suspendirana. Talijanska delegacija zatražila je zadovoljštinu zaprijetivši da će napustiti kongres. Kad je o sukobu izviješten talijanski delegat na konferenciji za razoružanje ministar Balbo pošao je do generalnog sekretara Lige Naroda i zatražio zadovoljštinu zaprijetivši istupom Italije iz Lige Naroda. Generalni sekretar Lige Naroda obavijestio je o tom zahtjevu pretsjedništvo interparlamentarne unije. Francuski delegat Renau-del ne će ni da čuje o kakvom davanju zadovoljštine te kaže da je samo odgovarao na talijanske uvrede i traži istragu, u kojoj će jedan nepristrani forum ispitati kako je do sukoba došlo.
Stvar je zaključena tako, da je Italija istupila iz interparlamentarne unije. Odjek ovog sukob bio je u čitavom svijetu velik s vidljivim simpatijama za Renaudela.
PROŠNJA DO RODOLJUBOV IZ — GORICE.
Vse pohištvo iz mojega lepega stanovanja v poslopju »Goriške ljudske posojilnice* so prijatelji v moji odsotnosti (bil sem v raznih internacijah v notranjosti države) spravili v bivšo trgovino g. Zajca v pritličju. — Ko sem bil v decembru 1917. v Gorici, sem vse pohištvo tamkaj našel.
Ali ker se je hiša podirala (polovica je bila že porušena), sem dovolil bivšemu učitelju Ivanu Banotu, uslužbencu g. Rudolfa Dru-fovka, da vse moje blago spravi v magazin Drufovke v hiši Bozzinijevi, nasproti Posojilnici. — To se je tudi zgodilo, ker i sem v januarju videl na svoje oči. — Ko IS
sem pa bil tam v februarju, blaga ni bilo več, in na moje vprašanje mi je Bano popolnoma utajil, da bi on bil kaj prenesel v Drufovkov magazin. Tudi Drufovka ni hotel nič vedeti za vse to... V stanovanju posojiiničnega sluge je bil moj nov, krasen klavir. — Tudi ta je izginil. — Dva vagona klavirjev je bilo v februarju 1918. odposlanih. — Ali je kdo videl, da je bil tudi moj med njimi?
Ker je pa to blago spadalo v vojno odškodnino, nisem stvari nikamor prijavil iz umevnih razlogov.
Prosim gg. rojake, da mi javijo tisti, ki so morda videli, da je Bano ali kdo drugi prevažal ali prenašal moje pohištvo iz Zajčeve prodajalne v Drufovkov magazin v Bozzinijevi hiši. Dokaze in priče rabim v namen, da poiščem krivce te nečedne afere.
Andrej Gabršček, Ljubljana
I NA RIJECI MIJENJAJU PREZIMENA.
Rijeka, jula 1932. Dekretom riječke prefekture izvršeno je italijanizir&nje porodičnih imena za neke riječke obitelji, tako se Aurei Francika Ščuka zovu otsad Mini Ettore Francovich — Franconi, Jolanda Bednar — Bressan.
KOLIKO JE ANTIFAŠISTOV UBITIH?
Do leta 1932. je bilo V Italiji ubitih 452 antifašistov (nasilnim potom). Všteti so tudi Slovenci. (Mos).
NAROČITE MJERE DA SE PRISILE JU-GOSLOVENI NA PRODAJU ZEMLJIŠTA U ITALIJI.
Medju stanovnicima u Jugoslaviji duž talijanske granice zavladala je uzbuna zbog realiziranja poraza na imanja, koja se nalaze na talijanskom teritoriju. Talijanske vlasti dale su zakup ubiranja poreza privatnim društvima. Sada su počeli utjerivati i zaostali porez od dvije do tri godine unatrag, te razni paušal na imanja počam od 1921 godine. Pri tom postupaju prema posjednicima dvovlasničkih imanja bezobzirno. Dvovlasnici su primili ovih dana do piše, kojima se opominju da u najkraćem roku podmire porez, inače će se im imanje prodati. Jugoslavenski državljani koji imaju posjede preko, a neznaju talijanskog" jezika primorani su doći u Ljubljanu, što je skopčano sa velikim troškovima
Talijanska vlada na taj način nastoji prisiliti strane posjednike na bagatelnu prodaju zemljišta zbog kolom'ziranja svojih podanika iz južnih krajeva.
Pošto vlada opća kriza, naročito slabom prodajom drvne industrije, ljudi se nalaze u teškoj bijedi, pa nemaju sredstava ni za svagdanji kruh. te nisu u mogućnosti na izvrše naplatu ovog poreza. Zbog toga postoji velika opasnost, da im se zemljišta prodadu uz bagatelnu cijenu.
REZER VIRANO
za veletrgovina papirom i Ijepenkom
LA VOSLA V STEINER,
ZAGREB
DOBROTVORI JUGOSLOVENSKE MATICE PRI.
DIKOM PROSLAVE DESETGODISNJICE.
Daruvar. Državna osnovna dječačka škola. Sabrano din 130.—. Darovali su: Drž. Osn. škola Din 150.—. Po 5 din.: Vasiljka Švarcenberg, Ma-lešević Milan, Gaćeša Narednik, N. N.. Po 3 din: N. N. Po 2 din.: N. N.
Dolenja Vas. Vončina Drago, škol. upravitelj, sabrao je din 62.—. — Darovali su: po 16 din.: Prosvjetno društvo. Po 10 din.: Klun, Neimenovana. Po 6 din.: Nadler Nežica. Po 5 din.: Vončina Drago, Šega Ivanka, Pomladak Rdečega Križa. Po 3 din.: Vončina Vajda. Po 2 din.: Janez Srdan.
Donja Lendava. — Državna osnova škola sabrala din. 300.—. Darovali su: Po 50 din.: Uprava vlastelinstva Dol. Lendava. Po 25 din.: Dolnja Lendavska Hranilnica. NašiČka. Po IO din.: Les-kovič Ivan, Pikuš Berta, Blau i Bartoš, NN.f Dvoršek, N. N., N. N., Novak Juraj, N. N., Marica N., Žagar. Po 6 din.: Takač. Po 5 din.: Varga, N. N., Puhlin, Tandarič, N. N., N. N.* Weisz Samuel, Weisz N. Josip, N. N., Tivadar N. Po 4 din.: Fritz, Vukan, N. N., Kalm, Panel. Po 3 din.: Schmidt Ana, N. N., N. N., Hor-vath, N. N. Po 2 din.: N. N., N. N., N. N., Wortman,
ÀRCIIS
Z A G R r. 8
GUSTAV BLlC TEL. 07.94
GRADILIŠTE NEDALEKO BOLNICE milosrdnih sestara oko 220 čet. hvati, 16 metara ul. fronta — prodajem za cca Dinara 130.000-—, »Argus«, Zagreb, Boškovičeva ul. br. 6., I. kat. (2169).
% KUĆE TRGOVAČKE u središtu sa kolnim ulazom — dvorištem i vrtom više’ trgovačkih lokala, poslovnih prostorija, te stanova po 2, 3 i 4 sobe sa komfortom, rijetka prilika za dobru kupnju, godišnji dohodak 180.000.— Dinara prodajem za Dinara 1,350.000.— u gotovom, »Argus« Za-greb, Boškovićeva ul. br. 6., I. kat. (217-60).
TROKATNU KUĆU u strogom središtu na trgu oko 23 metara ulične fronte, kolni uvoz, dvorište, trgovački lokali, u kući je uvedena kavana i restauracija — više raznih stanova i poslovnih prostorija — prodjem za cca Din. 2,850.000.— istu bih i zamienio za manju kuću od cca Dinara 2,000.000.—. Pobliže agencija »Argus«, Zagreb, Boškovićeva ul. 6. (2258-195).___________
PRVORAZREDNU KAVANU u Zagrebu najbolje iduću sa potpunim najmodernijim namještajem, prodajem za Dinara 1,500.000.—. pobliže agencija »Argus«, Zagreb, Boškovićeva ul. br. 6., I. kat.
P. RIBARIČ
ZAGREB, PETR1NJSKA ULICA 83 Vlasnik dvaju dobro snabdjevenih dućana. Veliko skladište cijeiokupne opreme za gg. oficire, žandarme, policiste, carinike, željezničare te civiliste. Izradba svih vrsti kapa i uniforma. Petrinjska ulica 44 trgovina špece-rajske robe i delikatesa uz znatno snižene cijene, roba na ogled bez obaveze.
Vlasnik 1 izdavač: Konzorcij »Istra«, Masarykova ul. 28/n. — Urednik: Ive Mihovilović, Jukićeva ul. 36. — Za uredništvo odgovara: Dr. Fran Brnćić, advokat. Samostanska 6. — Tisak: Stečajnina Jugoslovenske štampe d. d., Zagreb, Masarykova 28a. — Za tiskaru odgovara: Rudolf Polanović, Zagreb, Ilica 131.