Moderna teorija o subjektivnem pravu. 219
' Duguit, Traite de droit constitutionnel, tome premier, Pariš, 1901, Chapitre Ifl La situation de droit, u vezi sa Chapitre TIH L' acte juridique.
Kelsen, Allgemeine Staatsiehrc, Berlin, 1935, § U Das subjektive Recht, § 12 Die iRechtspflicht, § 26 Der personale Geltungsbereich der Staatsordnung (iDas Staatsvolk).
Zbog oskudice prostora morali smo izostaviti tekstove, citirane radi -dokumentacije, kao i citiranja druge literature, strane i naše. Kako je ovaj članak deo jednog večeg rada: Duguit-Kelsen, to čemo imati prilike da i to docnije publikujemo.
Jedan kritički pogled na pokušaj moderne kritičke državnopravne teorije (Duguit-Kelsen) o subjektivnom pravu/
Ojorgje Tasič.
Postavljanje problema. Opšte mišljenje je, u nauči i van nauke, da ima siubJektivnili prava. Misao o subjektivnim pravima su pak istakli na svojoj zastavi individualisti XVIII. st., čiji je cilj i i)io baš taj, da nasuprot apsolutističkom shva-tanju o svemoči države stave individualna prava, slcbode. Medjutim, i pošto je prebrodjena epoha prirodnog prava, nauka dalje još i uvek Još stoji na gledištu o egzistenciji subjektivnih prava, i Jellinek piše jedno značajno delo o »subjektivnim javnim pravima«. I evo sad dva pisca, protivnika tradicionalnih shva-tanja u više pravaca — DuguitiKelsen, otvaraju rat protiv ideje subjektivnog prava, tvrdeči da ga uopšte nema. Ovi pisci imaju neocenjivih i, po našem mišljenju, istoriskih zasluga, emanci-pujuči pravnu metodu (od sociologije, psihologije i politike); Duguit specialno pak još, emancipujuči solidarističko (tačnije univerzali-stičko) gledište kao jedinu moguču osnovu za objašnjenje pravnih pojava, a Kelsen otkrivajuči u izvesnim pravcima unutrašnju struk-turu prava, — i ako sa preteranostima i zabludama koje nužno prate njihove polazne tačke, Duguit-evu sociološku i Kelsen-ovu normati-vističku. I, kad ova dva pisca tvrde da nema subjektivnog prava, tu ne može biti po sredi samo pitanje reči (naziva i terminologije) nego same suštine, i zato ne valja preti preko toga nego valja po-tražiti s m i s a o takvog držanja i. eventualno, potražiti jednu for-mulu koja če od njihovih koncepcija ukloniti nesporazum, i po cenu da to bude korekcija njihovih koncepcija koja i dublje zahvata. Možda u toliko pre, što je Kelsen u početku (u svojim H a u p t-probleme) smatrao da ima subjektivnog prava, pa ga docnije porekao.
15*
220 Moderna teorija o subjektivtiom pravu.
Duguit. Evo kakvo je Duguit-evo gledište u najkračim potezima.
Duguit ne poriče da je u svojoj primeni pravna norma istovremeno socialna i individualna. Ali to je, ako se ne varamo, dobilo izraza u razlikovanju o p š t i h situacija o<I individualnih (apstraktnih, zajedničkih od konkretnih, posebnih), na kojoj se osnovi u francusikoj nauči razvila zna-čajna teorija o pravnim aktima. (Jeze u administrativnom pravu). Ona priznaje neizbežnu razliku dužnosti i ovlaščenja, prava (i govori n. pr. o ustavnim pravima gradjana u smislu pozitivnog prava). Ali za njega to su samo objektivne situacije, u koje pozitivno pravo stavlja individue. On priznaje čak da individua može imati koristi. Ali za njega te koristi su ekonomiske vrednosti koje ne mogu da od objektivnog prava naprave subjektivno.
Ono, što ne poriče, ne zadaje toliko iteškoče. da se formuliše ko'liko ono što poriče, a od toga dolazi tek pravi f potpuni smisao 'njegove koncepcije. Laka je stvar, kad se poriče da nema prirodnih (ličtiih) prava izvan pozitivnog prava: to je cela moderna nauka utvrdila i na objašnjenju toga nemarno se zašta zadržavati. Ali je teško da se pojmi kad se u okviru objektivnog prava poriče egzistencija subjektivnog; a to je baš ono što Duguit čini (kao i Kelsen s druge strane). Duguit i u tom slučaju obeležava kao indivi-dualističku i prirodnopravnu koncepciju tradicionalnu da ima subjektivnih prava, a subjektivna prava to su prava koja individua ima izvan društva, ili koja proističu iz nekakvog meta-fizičkog dostojanstva individue i, razume se, dodaje se odmah da je to nemoguče, jer čovek živi u društvu i jer se ne može učiniti put od individue kao takve, same za sebe, do norme, koja je po svojoj prirodi socialna, več naprotiv sami o od norme, od nosno od socialnog života, čiji je jedan izraz pravna norma, do individue. Kako bi se dalo to protumačiti, a da se tirne ne potvrdi nista drugo i nista više nego da su subjektivna prava zasnovana na pozitivnem pravu? Po našem mišljenju to se da objasniti samo tako, da je solidaričko gledište, koje čoveka smatra samo kao člana društva, kao deo jedne celine, jedino u stanju
Moderna teorija o subjektivnom pravu. 221
da objasni pravni poredak, i to, na ime, dvojako: 1. da individua, imajuči subjektivno pravo, nije nista apsolutno več nešto relativno, dato i u pravu s a socialnim vezama, sa zajedničkim interesima i potrebama; ili pak 2. da individua ne može biti cilj pravnog poretka več samo sve ono što ima važnosti po opstanak i razvoj socialnog života, t. j. sama celina, samo društvo.
Kod Duguita, koji poriče da ima subjektivnog prava i tvrdi da ono što se zove subjektivnim pravom nije nista drugo nego funkcija, misao solidarnosti ne dobija samo prvi smisao več može da dobije i drugi. Pitanje je samo je li to dozvo-Ijeno, kakve posledice ima u pogledu koncepcije društva i u odnosu prema jednom datom pozitivnom pravu i da li je to, u ostalom, u saglasnosti sa njegovim pojmom društva.
Ali treba iči dalje, jer tu ima još jedna strana stvari. Duguit ne samo da vidi jedno nedozvoljeno prenošenje etičkog pojma o ličnosti u pravo, gde nema nikakvih ličnosti suverenih, samih za sebe, več vidi i nešto više. Duguit vidi u pojmu subjektivnih prava jedan tipičan način supstanciranja, i to kod Duguit-a, u ovom pitanju naročilo, takva konstatacija se ponavlja više puta, više nego inače. Ko tvrdi da ima subjektivnog prava, on vidi ili, upravo, pronalazi iza društvenih, odn. pravnih odnosa, substance ili volje koje prisvajaju sebi nešto. Iz tog supstanciranja sasvim prirodno sleduje da če jedna volja (supstanca) zapovedati drugoj volji kao viša, ona koja ima subjektivno pravo ono j koja ga nema. Medjutim šta to može da znači nego li jedna tendencija da se istakne preko solidarističke misli da nema jedne apsolutne individue takodje jedna čisto metodološka da volje u praksi imaju vrednosti na osnovu norme, a ne same po sebi, i da su samo funkcije njene i onda, kad imaju »subjektivno pravo«. On tvrdi da je pojam subjektivnog prava jedan način metafiziciranja, medjutim on završava (on sam, jer on tako zaključuje) da sva vrednost individue i njenog prava dolazii od socialne norme. Ali sve je to. ako ne neprecizno, barem ne direktno i uvek jednako i dosledno formulisanje ove misle. Medjutim njegovi argumenti direktno otkrivaju, i svakako kulminiraju, u jednoj takvoj, normativističkoj koncepciji, emancipiranja normativne
222 Moderna teorija o subjel<tivnom pravu.
metode. Tu pojam supstance dobija spontano značenje m a-terije subjektivnog prava, materialnih elemenata (volje ili interesa). A to je baš onaj glavni teren i onaj teren gde naša misao dobija svoj pravi i puni smisao, i protiv naše volje (teren argumentacije i diskusije).
Jer, evo koji su njegovi argumenti. (1) Pre svega ima jedna sfera subjektivnih prava koja je i z v a n p r a v a : to su prava slo-boda. Pravo zna samo da naredi ili zabrani, ali ne zna zato da dopusti, i kod prava sloboda samo izgleda da tu ima prava: u stvari tu ima samo zabrane za druge ljude, t. j. tu ima samo dužnosti. Akcije u toj sferi slobode ne proizvode pravnih posledica, vep su čisto materialne i spadaju u domen drugih socialnih norama. (2) Subjektivna prava koja izlaze na površinu prilikom protivpravnosti. u stvari su samo posledice objektivnog prava. To je sasvim jasno kod krivične protivpravnosti, jer tu organi vrše samo jednu funkciju za-štite objektivnog prava. Tu, kao što ne može biti reči o nekoj dužnosti krivca, isto tako ne može biti ni o nekom pravu države koja i ne može da bude pravni subjekt, a nikada pravu pojedinaca čiji je interes tu stavljen u pozadinu. Ali takodje i principielno (t. j. i kod same civilne protivpravnosti i tim pre sigurno i kod drugih, u koliko se daju diferencirati) stvar tako stoji, jer se ne može objasniti kako se može pravo na tužbu i naknadu štete u opšte pojaviti tek protivpravnošču, kad ih dotle nije bilo, i to pravo naknade tek pošto je i ako je podneta tužba. Govoriti o nekom potencialnem stanju u kome se nalazi subjektivno pravo znači unositi fi-zičke pojmove u pravo. Što se tiče zloupotrebe prava, to je jedna kontradikcija: pravo se ne može zloupotrebiti. (3) Pored toga što mi u izvesnim situacijama ne možemo utvrditi subjekte jednog prava (n. pr. kod jedne crkve) i ako tu neko ima ipak prava da pod-nese tužbu naročito pored toga, što ima situacija gde pravo tužbe ima subjekt kome ne pripada povredjeno pravo (jedan sindikat koji podnosi tužbu za svoje članove) — krivično pravo nam veb ukazuje da je tužba jedno tehnično sredstvo objektivnog prava. Ali tužba je to uvek. Ako se uzme da ima subjektivnog prava samo gde ima tužbe, onda čemo i refleksivna prava oglasiti za pravo (izmedju kojih i subjektivnih prava u ostalom se ne 'može nači ni-kako jedna precizna granica). Ako pak uzmemo da ima subjektivnog prava kad god ima tužbe, onda poričemo subjektivno pravo, jer pravo tužbe se prostire vrlo daleko. Ako odvojimo tužbu kao zasebno pravo, onda tek priznajemo da je i samo zastičeno pravo deo objektivnog prava i da tu i nema individualnog prava, več dela jedne celine. — Svi ovi argumenti sasvim jasno pokazuju zašto teorija nije uspela da utvrdi pouzdan kriterium u čemu se sastoji supstanca subjektivnog prava: u volji, interesu ili u obadvoma.   Ni
'Moderna teorija o subjektivnom pravu. 223
volja ni interes to ne mogu ni biti. Medjutim, u istini ni volja ni interes ne mogu da se odvoje jedno od drugog. Volja sama za sebe bez sadržine ne znači nista i stvar je nemogu'ča, ali ni interes po sebi ne može biti pravo, jer pravo se može pojaviti samo onda kad je interes povredjen i volja interveniše da ga zaštiti. Otuda je sasvim prirodna težnja nauke da dospe do jedne teorije koja če kom-binovati ova dva momenta. Ali to znači da je moč volje suština subjektivnog prava, da ono predpostavlja jednu moč kod jednog lica koja se može nametnuti drugim, superiornost jedne volje nad dru-gom. Suprotnosti medju teorijama su prividne, pošto se vrednost socialna subjektivnog prava može pojaviti tek u momentu kad se interes potvrdi spolja manifestacijom volje titulara prava ili jednog drugog lica. Dovedena do te tačke, teorija o subjektivnom pravu gubi svoj smisao: jer u pravu nema nikakve više volje osim volje pravnog poretka, norme. U ostalom, moglo bi se u smislu Kelseno-vih izvadjanja ukazati i na ovo. Interes i volja, shvačenj kao konkretni, oni su savršeno relativna stvar; shvačeni kao apstraktni, oni mogu biti samo identični sa pravnim poretkom, jer više se ne pita šta je htelo lice i da 11 je odista stvarno u pitanju njegov interes, ve,č šta odredjuje pravni poredak: šta je on (pravni poredak) hteo s obzirom na opšti interes kako ga on razume.
Prešavši na taj način bitne perspektive norme: elimini-savši ono što je izvan prava; pokazavši da nema prelaza od protivpravnosti do subjektivnog prava i da se u vezi sa tužbom ne može izgraditi jedno subjektivno pravo i najzad porekavši tradicionalne teorije — Duguit dospeva do kulminacije u svojoj argumetitaciji. Pošto je svaki naš akt, naša volja u njemu izražena, po mišljenju Duguitevom, samo jedan uslov prime ne objektivnog prava, to ni (subjektivno) pravo, kao ni dug, koji je posledica jednog takvog akta ne može biti nista drugo. »Reči, da Secundus dugujc 100 franaka Primus-u, to znači sasvim prosto da če on ako ne plati, povrediti jedno objektivno pravo koje naredjuje da se izvršuju predlizete obaveze.« Podneti tužbu pak nista drugo nego da objektivna norma nalaže organima javnim dužnost da osigUTaju izvršenje jednog duga. Ovakva argumentacija znači, da se u krajnjoj liniji osnov za poricanje subjektivnog prava nalazi u normativnosti prava, u tome, na ime, da je volja tako reči samo jedan refleks norme, nemajuči jednu svoju samostalnost. I to nije slučajno, kad se poriče subjektivno pravo, kao što čemo to videti pri kraju izlaganja.
224 Moderna teorija o subjektivnom pravu.
^ Potrebno je samo odmali napomenuti da u njegovoj argumentaciji gore izioženoj, ima takodje izvesnih momenata koje možemo obeležiti kao si u č a j n e po vrednosti koju mogu imati, kao na pr. kad se kod krivične odgovornosti služi dokazom da država nije pravno lice. U tu kategoriju dokaza, po našem mišljenju, spada i onaj da ima subjektivnih prava gde nema subjekata, bez obzira na vezu s pravom tužbe jer, ako nema subjektivnih prava, ima pravnih situacija koje moramo vezati sa subjekte. To znači, da se stvar pre tiče problema subjekata, nego subjektivnog prava.
Tako je Duguit koji je pošao od jednog solidarističkog (univerzalističkog) gledišta, dospeo do normativnosti koja čini polaznu tačku kod Kelsena.^
Kels.en. Njegovo gledište čemo izložiti prema njegovem delu A 11 g e m e i n e S t a a t s i e h r e, gde ga je on na jedan sintetičan i precizan način u kratko izneo.
Kelsen je, još u svojim Hauptprobleme, gde je vodio opširne diskusije sa tradicionalnim teorijama o subjektivnom pravu, naglasio transcendentni karakter ovog pojma, što če relči da su tradicionalne teorije volje, interesa i kombinovane, psihološke i socialne, i otkrio individualistički i prirodnopravni karakter i u sa-moj teoriji interesa (jer ona takodje odvaja jednu sferu za indivi-duu). Kao i na drugim pitanjima, i na ovom on dokazivao da su ovakve teorije posledica gledišta da je pravo imperativ (dakle imperativne teorije). Po tom gledištu s jedne strane ima jednog suve-renog subjekta države koji zapoveda i s druge subjekata, pojedinaca i organizacija koje nisu država, koji slušaju, i ovi sad poslednji koji slušaju svoji^m subjektivnim pravima traže garantiju prema državi koja zapoveda, ne dajuči joj da ulazi u jednu njihovu sopstvenu sferu. To pak odmah ukazuje na prirodnopravni karakter teorija o subjektivnom pravu. Tamo je Kelsen, na jedan virtuozan način, uka-zivao na sve konsekvence, naročito teorije interesa, da se gubi najzad svaki trag subjektivnog prava, da se individualni interes, kao i volja, utapa u kolektivni interes ili volju i da nam kraju krajeva ne ostaje u rukama nista stvarnog osim norme. Pri tome Kelsen ističe specialno da nema (ne postoji) prava na sopstvenu akciju, kao i dužnosti na tudju (jer sopstvena akcija je nešto što pretpo-stavlja čoveka za sebe, van pravnih veza s drugim ljudima i što se može objasniti samo individualističkom koricepcijom (odn. proti\-stavljanjem suverenog državnog subjekta i siobodne ličnosti čoveka).
Ali u ovom delu on je sam jošte verovao da ima subjektivnog prava, i sve napore je upravio na to da nadje jednu formulu koja od-govara normativnosti prava. Tradicionalna, imperativistička teorija
Moderna teorija o subjektivnom pravu. 225
' Tu nije važna stvar da li je on u tom delu subjektivno pravo uhvatio pravilno po obimu.
pitanje postavlja: čemu (čemu služi pravo), u mesto kako (kako se subjekt odnosi prema objektivnoj normi). Medjutim u njegovoj formuli subjektivnog prava sasvim se jasno ispoljio objektivistički karakter prava, jer volja pojedinca je bila samo jedan uslov da se stavi u istini jedina prava volja — volja države, a uz to on je bio još onda akceptirao primat dužnosti. Od toga do poricanja subjektivnog prava nije bilo daleko.Volja pojedinaca imala je več samo značaj funkcije norme. Koncepcija subjektivnog prava pretpostavljala je jednu psihičku realna volju, realan akt, jer onda je volja mogla imati neku samostalnost. Pošto medjutim u njegovoj koncepciji volja nije psihička, onda je imala postati isključivo samo sadržina norme, t. j. ona se na kraju krajeva kao njen refleks izgubila u objektivnem pravu.'
U Allgemeine Staatslehre on sasvim precizno kaže da cilj ne spada u opšte u sferu normativističkog gledišta, upučujuči na svoj zaključak da opšta teorija o državi ne može u opšte da govori o cilju države. Interes je jedna relativna stvar i što je važno, morače da se govori o proseč-nom interesu, što je metodološki pogrešno jer jedan interes je svoj, ako je konkretan i, što znači da je on interes samog pravnog poretka. Volja koja se može pojaviti u više važnih i nijansiranih situacija u svojoj aktivnosti, na kraju krajeva može biti volja pravnog poretka. Ono što se naziva pravom, to je u stvari uvek dužnost drugog, u najmanju ruku dužnost države (kao u slučaju kad čovek pokreče spor). Relevantna je stvar tu da, i kad čovek podnosi tužbu, to što se naziva pravom jednog subjekta ne gubi svoj karakter objektivnog prava. Prava slobode pak u opšte i n e m a. Država, odn. čovek kao državni organ može samo ono, što mu pravni poredak dopusta, pošto kao državni akti mogu važiti samo činjenice koje su u pravnim normama regulisanc. Reči: ja imam pravo da dišem, da radim, da šetam itd. ne znači pravno nista drugo nego da nema nikakve pravne norme koja bi me obvezala na suprotno.« Kad god ima prava ima i dužnosti ali ne i obrnuto, što znači. da je dužnost primarna u pravu. Samo (subjektivno) pravo, tačnije ovlaščenje, je takodje jedna norma, jedno treba, što se vidi jasno u tome, jer ima se-
226 Moderna teorija o subjektivnom pravu.
kundarnih norarna, koje odredjuju sankcije, t. j. koje pret-stavljaju dužnosti.
Ono, što ima, to je o p š t a (apstraktna) i individualna (konkretna) perspektiva prava. Subjektivno pravo je konkretna primena objektivne norme. Subjektivno pravo je i dužnost, jer zašto se ne bi i dužnost dovela u vezu sa subjektom i zašto subjekt ne bi mogao reči »moja« dužnost? Ako se kod javnih funkcija izbegava da se govori o subjektivnom pravu — mada i tu ima individualnih interesa i aktivnosti individualnih volja —, to pokazuje kako je po sredi jedna stvar, tudja (transcendentna) pravu. Teorija subjektivnog prava pogadja istinu, u koliko je odista pri proizvodjenju (stvaranju) pravnih norama potrebno učešče pojedinaca, ali to nikako ne dokazuje, da ima subjektivnog prava, več samo pomaže da dublje pogledamo u struktura prava i da, u pogledu subjektivnog prava, otklonimo teškoče da bi se pravo tužbe moglo logično objasniti prema pravu koje prati i prema političkim pravima, od kojih hoče da se odvoji.
O subjektivnom pravu može se govoriti samo sa gledišta cilja kome služi norma. I tu ima, kao i inače, iudividuali-stioko i univerzalističko gledište. Ali dokle univerzalističko pretstavlja tendenciju za formiranjem subjektivnog prava, individualističko je to koje ga održava i koje ga je stvorilo. Ideja o subjektivnom pravu je došla od ideje prirodnih prava sloboda individue i, prema tome, znači, sa dedišta pozitivnog prava, jednu konfuziju metoda (unošenje političkih momenata u normativno gledište).
Tako je Kelsen isto onako kao i Duguit, pojam subjektivnog prava oglasio kao zabludu koja potice od jedne indi-vidualističke i prirodnopravne koncepcije.
Poredjeniie. Očevidno je da je n o r m a t i v n o s t kod obadva pisca došla do izražaja. Tačnije rečeno, normativnost se pojavila i kod Duguit-a savršeno jasno i kulminirala u izjednačava-nju prava i dužnosti kao uslova jedine prave stvarnosti, jedinog uzroka-norme (i ob subjektivnog prava nije ostalo nista više nego samo da je to jedna ekonomska vrednost, korist). Ipak itria jedna razlika. I ona je u tome, štoDuguitpolaziod solidarnosti pa dospeva do normativnosti, Kelsen pak obrnuto
u samom početku ističe
Moderna teorija o subjektivnom pravu. 227
normativističko gledište, smatrajupi da subjektivno pravo znači po-smatrati pravo (objektivno) .sa gledišta cilja koji je transcendentan pravu i kad odbacuje individualizam. Usled ovih polaznih tačaka ima izvesnih razlika u akceptiranju momenata. Kao što su se kod Duguit-a pojavili momenti pozitivnog prava (na pr. razlikovanje krivične i civilne protivpravnosti, ili izvesne interesantne situacije po vezi subjektivnog prava i tužbe), i naročito opserviranje odnosa opšteg i posebnog interesa — tako se kod Kelsena pojavila u naročito jasnoj svetlosti struktura prava (ukazivanje na višestruke situacije volje prema pravnim normama, a naročito na vezu subjektivnog prava sa modusom stvaranja objektivnog prava). Ima tu izvesne razlike i u akceptiranju glavnih momenata i u pogledu same normativnosti. Ali to ne znači mnogo. Jedina ozbiljna razlika bi bila u pogledu solidarističke koncepcije prava, koja čini polaznu tačku kod Duguit-a. Ali, i tu če nam analiza otkriti dodirnih tačaka, jer se i kod Kelsena može da konstatuje barem tendencija ka univerzalizmu, ako on nije latentno sadržan u njegovem normativizmu.
Kod Duguita se prelaz od solidarizma čini na taj način, jer je i norma socialna, i kao takva izraz društvene solidarnosti (ili pro-stije jedna organizacija koja zadovoljava opšte društvene potrebe, ograničavajuči individuu i služeči se prinudom). Kod Kelsena medjutim ta ista činjenica (vrednost socialna prava) mora imati vrednosti. Za Kelsena pravo je po svojoj prirodi ograničavanje. Iz toga je Kelsen izvukao zaključak, da je dužnost primarna. Ali iz toga se da izvuči, da je pravo socialno, jer samo u društvu je mo-guče ograničenje, t. j. onde gde individua nije bila niti može biti apsolutna. To u ostalom potvrdjuje činjenica da Kelsen nalazi da je samo individualističko gledište to, koje unosi ideju subjektivnog prava (i vodi ideji »stečenih prava«) i da ga univerzalističko ukida. Ali, ako je to tačno, onda znači da se pravo ne može objasniti individualističkom koncepcijam vec samo univerzalističkom. (Druga je stvar, razume se, što je Kelsenu data mogučnost da univerza-lizam' shvati na jedan kritičan način i što ima pitanja koja imaju interesa samo kao čiste logičke konstrukcije, kakvo je na pr. pitanje o narodnoj suverenosti, koja je ponikla iz individualističke prirodno pravne koncepcije, ali gde je glavno da se narod ne može kon-struisati kao jedan suvereni subjekt.) Ovo približavanje izbija i u jednom konkretnem momentu, i te na ime u negiranju karaktera subjektivnog prava pravima sloboda. U krajnjoj liniji tu mi možemo da nadjemo objašnjenje u podvajanju individualne sfere od socialne. Kod Duguit-a nam to izgleda glavni moment, od ko.ga je on pošao, nesvesno ispunjen pojmom socialnog kod Durkheima. Duguit sam, do duše, veli da je to u strukturi norme. Ali struktura norme se odredjuje. pošto se prethodno odredi domašaj pravne norme; a to je, kritički uzevši, moguče samo na ovoj osnovi. Žto se tiče Kelsena,
228 Moderna teorija o subjektivnom pravu.
njegova formula kulminira u tome, da državna akcija može biti samo pozitivno regulisana. Ne znači li to da je država jedna društvena institucija za zadovoljavanje zajedničkih potreba i nije U to, (što spada u država) na njegovom jeziku, u kome pojam države igra centralnu ulogu, socialno, a drugo (što ne spada u državu) individualno i samo individualno. Ali njegovo tvrdjenje da prava sloboda znače da tu nema norme (koja bi ih obvezala na suprotno), i ne može nači drugog objašnjenja nego koje .smo dali (u što če nas uveriti kad damo odmah niže svoj kritični pogled na ove teorije).
No sasvim je pojmljivo da če ipak ostati i u ovoj stvari jedna razlika medju njima, i ona se sastoji u tome, što Kelsen ne ide dokle ide Duguit. Duguit-u je važno u ovoj stvari odnos individue prema celini, i to, na ime, njena relativnost i zato on ukazuje na materialne posledice otuda. Kod Kelsena naprotiv sva je pažnja obračena da se formalno emancipuje samo za sebe, t. j. položaj individue u strukturi prava a u toj težnji prirodno je da Keisen odbaci podjednako individualizam i univerzalizam. Ali nama izgleda da tu čini jednu kontradikciju, kad s druge strane uzima da je samo individualizam taj koji stvara pojam subjektivnog pr_ava i koji dolazi u opreku s pozitivnim pravom. Tu Kelsen ima pravo, u koliko se mogu postaviti dva različita pitanja (o samoj strukturi po sebi i čemu služe norme odn. kome). Ali to ne znači da univerzalizam nema vrednosti u opšte. On je ima, i ona je u tome, što samo univerzalizam (koji čoveka priznaje kao socialno biče i u pravu ga uzima u socialnim vezama) može objasniti pravo. Kakav je taj univerzahzam i koliki je njegov domašaj, to je stvar za sebe. Medjutim Kelsenov normativan »formalizam« izdaje ga na ovom pitanju, te ne može dovoljno jasno da izvede ovu ideju i dovodi ga čak u protivrečnost (da tvrdi da se i univerzalizam ne tiče protivnog prava, a da je ipak samo individualizam kriv za subjektivno pravo). Ali to nije prvi slučaj kod Kelsena koji operiše s pojmom prava kao Norme.
Kritički pogled. Nemajuči dovoljno prostora, mi čemo se ovde ograničiti da ukažemo u svoj kritičkom pogledu na neke bitne momente na jedan najkrači moguči način.
Pre svega, nama izgleda da se o subjektivnom pravu mora govoriti sa gledištapozitivnogprava. Kad je pozitivno pravo odredilo jednom generalnom klauzulom (izrično ili prečutno; kako u opšte, ovde je indiferentno) da pojedinci mogu braniti svoja prava tužbom i da mogu tražiti naknadu štetu, onda nauka treba da odredi koje su to pravne situacije (naročito ako pozitivno pravo čini razliku izmedju subjektivnog prava i neposrednog interesa). Tu ne pomažu
Moderna teorija o subjektivnom pravu. 229
argumenti Duguit-evi o odnosu tužbe prema subjektivnorr« pravu (da nema na pr. precizne granice izmedju subjektivnog i refleksivnog prava, ili da teorija nije jošte uspela da dodje do jednog objašnjenja i jedne definicije subjektivnog prava). To su nezgode koje se inače susreču u pravu i, što se tiče odnosa subjektivnog prema refleksivnem pravu, po našem mišljenju, neizbežne, pošto u pravnom svetu ima prelaza, kao i svuda u životu. Medjutim, ipak, Duguit i Keisen su nam i tu omogučili da subjektivno pravo shvatimo kao izraz indivi-d u a 1 i z m a. Pravo, na ime, danas ogradjuje jednu individu-alnu sferu, ostavljajuči da se individua slobodno krece u za-štiti izvesnih svojih interesa (ako oni nalaze da su odista po sredi njihovi interesi u granicama mogučnosti koje je pružilo pozitivno pravo) i stavljajuči joj na razpoloženje da se sama brani tužbom.. Ali to ne znači da samo onda ima tužbe. Tužba je jedno tehničko sredstvo da se obezbedi pozitivno pravo. I zato, i ako je pozitivno pravo vezuje normalno za subjektivno pravo i za lice kome ono pripada, po individuaiističkom principu, ipak gde su angažovani i drugi interesi i gde je važno osigu-rati samo objektivnu zakonitost, domen tužbe se proširuje. Isto tako, a priori, ne znači da mora biti naknade šteta samo onda, kad ima subjektivnog prava. Ako ima drugih principa u pravu (pored ovog individualističkog), koji traže naknadu štete, u opšte ako su potrebna ograničenja individualizma u ovoj tački» onda se ne vidi zašto ne bismo mogli dati naknadu štete, i kad nema subjektivnog prava. Duguit je u ovoj stvari pokazao izvanrednu naučnu smelost tvrdeči u dvema trima situacijama da je tu data naknada štete, i ako nema subjektivnog prava. Mi mislimo ipak da je on tu u pravu.
Sociološki uzevši, mora se priznati individualni interes, ako se neče da padne u nenaučne koncepcije o društvu kao realitetu za sebe (organističke i metafizičke odn. teleološke). Prava pozitivistička koncepcija mora priznati realitet individue, izvesnu njenu samostalnost prema socialnom. Nikako to ne znači da tu ima jedna apsolutna pregrada izmedju individualnog i opšteg interesa I neka isključiva su-protnost medju njima. Idealnih slučajeva samo posebnog i samo opšteg ni po tradicionalnoj teoriji nema, več interesa, ka-
¦230 Moderna teorija o subjektivnom pravu.
ko je to i tradic. teorija formulisala, neposredno posebnog i posredno opšteg (kao i obrnuto). U istini pak ima pretežno posebnog ili opšteg ili istovremeno poseb -nog i opšteg kombinovanih na razne načine, i pozitivno pravo se prema tome odlučuje na jedno ili dru,go, posebni ili opšti interes, ako ne prizna da su kombinovani. Medjutim, pozitivi-stičkoj sociologiji se prebacuje da je poteticirala važnost socialnog i da u vezi s tim pravi konfuziju opservacija socialnih činjenica sa idealom, s etičkim ili politioKim postulatima. Odista, kad Duguit, u smislu koncepcije Auguste-a Compte-a, tvrdi da individua nema subjektivnih prava, več samo funkcija (dužnosti), onda je samim tim upravljen da napusti teren solidarnosti (uzajamne zavidnosti) kakva je data i da kon-struiše sistem prava, u kome je, po našoj formuli, glavna tendencija upravljena da se obezbedi opstanak svake individue (ili, recimo, zaštite svi članovi). To bi značilo da je on prešao na teren jednog specialnog pozitivnog prava (na pr. kakav je nemački ustav) ili da, kad to nije osivar^no u zemlji na Koju on misli, jedan ideal. U tome se može iči vrlo daleko do onog idealnog stanja kakvo zamišlja sebi jedan hriščanin (gde bi individua bila gotova da sebe žrtvuje za ceUim, gde bi vladala ljubav), mada to ne bi moralo značiti da se ukida ju sve slobode ili čak da se mnogo ograničavaju (pošto su na pr. duhovne slobode potrebne za celinu). Univerzalizam, pravilno shvačen, zasnovan na pojmu društva kao uzajamne zavisnosti ljudi — kako je to Duguit vrlo dobro precizirao sam, pri čemu je toliko naglašavao realitet individue, da su mu pozj-tivisti zamerili da tu više nije pozitivlsta, naročito ne prizna-juč; društvene zajednice i državu kao pravno lice — znači da se individua i u pravu ima da uzme sa svojim socialnim vezama (barem sa elementarnim zajedničkim interesima sviju članova, odn. države) i njena prava kao relativna. On znači, zatim, da je pravo jedno ograničenje individue i da je sloboda takodje, kao društvena pojava, sama jedno ograničenje, pa ipak zato jedina sloboda za koju čovek zna i koju može imati, jedina i prava. On čini, sem toga, objašnjivim sve oblike pozitivnog prava (i solidarističko ili socialističko ili hriščansko kao i individualističko ili egoističko ili nehriščansko), trans-
Moderna teorija o subjektivnom pravu. 231
formaciju njegovu pod uticajem transformacije društvenih odnosa, t. j. društvene solidarnosti i, iznad svega, da nikad nije bilo »čistog« individualizma, što je O. S pa nn u ekonomiji takodje definitivno utvrdio. Jedna univerzalistička koncepcija dakle vrši u pravnoj nauči sličnu ulogu teorijama koje vrše realističke teorije u ekonomiji koje neče da opertšu barem Isključivo, s apstraktnom jedinicom, atomom kakav je homo economicus. — Kako su granice dokle če iči ograničenja individue po prirodi stvari sasvim relativne u jednom individuaiističkom sistemu (kakav je na pr. ustav Sjedinjenih Američkih Država) i kako je razlika izmedju individualističkih i solidarističkih u tendencijama, to je kod Duguit-a moglo lako da se desi da, govoreči o solidarizmu kao univerzalizmu u opšte, govori o solidarističkom pravu, naročito kad su se mogle opažati transformacije modernog prava, čak i protiv zakona i ustava u tome pravcu. Pa ipak, Duguit-eva misao univerzalizma jasno se kreče oko centralne tačke stvari i dobila je jednu relativno odličnu formulu u pojmu čoveka kao socialnog biča i čoveka, u v e k, zavisnog od drugih ljudi, i njegove praktičke opservacije i zaključci kreču se oko toga. Kod Kelsena je tu slučaj taj, da je došao, kao i na drugim pitanjima, do sasvim odredjenog odbacivanja individualizma, ali ne i do univerzalizma, kako je to pokazano napred.
Obadva ova pisca, i Duguit i Keisen, opazili su da je pravo ograničenje ili vezanost. 1 ono to jeste, jer čak i jedan ugovor znači več jedno uzajamno ograničenje individua. To ograničenje u pravu se pojavljuje još u toj spe-cialnoj foirmi, da me samo u državi u stvari jednostrana akta čine polaznu tačku u regulisanju, več ima i sankcije (t. j. dužnosti za isvesna lica da štite prava, što če reči primarne norme). Kad iz toga ovi pisci izvedu da je duž-nost p ni m a r n a (da je pravo bez .dužnosti nemoguče) oni ima ju pravo, u koliko je odista moguče, da svi organi imajo dužnosti (u kom če smislu raditi i da li če raditi (pretpostavljajuči da je zabranjena ili nije predvi-djena revizija ustava) i da od državnih organa zavisi hoče li davati prava individuama, odvajajuči javnu od privatne sfere.
232 Moderna teorija o subjektivnom pravu.
Praktično, medjutim. tu valja staviti ograničenja. Jer tu je pre svega potrebno da prvi organ, koji je ponikao neposredno iz socialnog života i koji ne može biti obuhvačen pravnom metodom, mora imati čak neograničenu slobodu kako če shvatiti opšti interes, kao i da mfora biti jednog organa koji če vršiti čak neograničenu kontrolu (po antino-mjčnoj prirodi prava da samo sebe, i ako ograničenje, ne može da ograniči). Jer tu, zatim, mora biti jošte momenata sloboda i kod samih upravnih organa, čak i u pravnoj državi. Da ne govorimo o slobodama pojedinaca — gde bi bilo inte-resantno da se odredi minimum priznanja slobode i interesa koje mora da imaju (s obzirom na to da pravo ima da raz-polaže uvek nekim sankcijama koje če imati uticaja na ljude).
Kad iz toga zaključuju da nema subjektivnog prava, oni su takodje samo relativno u pravu.
jMi znamo da i ovlaščenja (čija se egzistencija mora priznati, ali koja se ne moraju priznati kao subjektivna prava) moraju biti zasnovana na pravnim aktima (jerarhiski povezanim), da imaju sankcije koje su dužnosti za lica koja ih imaju i lica koja ih vredjaju kao tudja (prava) i da tužba nije ništo drugo nego sredstvo objektivnog prava da se zaštiti. Pitanje je da li se iz toga može zaključiti da nema subjektivnih prava. Mi možemo priznati svu relativnost slobode u pravu: da čovek ima slobodu u tom ili tom pogledu, odn. toliko a u drugom ima dužnosti (mora), da jeduo pravo može povučl za sobom niz dužnosti i da su prava i dužnosti najintimnije povezana; da se subjektivno pravo postepeno formira dokle ne dospe do jednog dovoljno konkretnog oblika da spada u domašaj pojedinaca (jedno pravo na pr. povredjeno zakonom nema .sankcije ili jedno pravo zavisi od diskrecione vlasti državnih organa). Pa ipak ne bismo se mogli odlučiti da nema subjektivnih prava. Ako se subjektivno pravo shvati kao sloboda u indiviualnom' interesu, onda mi priznajemo da ima subjektivnih prava. Stvar Je u tome, što moramo priznati realitet slobode kao i dužnosti. Organičenje ili regulisanje koje vrši pravo, s jedne strane posmatrano, znači dužnost: to je ono što je p o z i t i v n o regulisano (mora naše ponašanje biti takvo ili onakvo) ali s druge strane ono je slobo-
_Moderna teorija o subjektivnem pravu. 233
da: to je ono što je n e g a t i v n o regulisano (može ako ili kako hoče). Izmedju te dve situacije postoji razlika koja praktično nesumnjivo znači, i nju priznaju i Duguit i Keisen, obeleža-vajuči pravo kao situaciju ovlaščenja (ili, nedovoljno kritično govore o subjektivnom pravu u smislu pozitivnog prava). Uvek je tu u pitanju norm a, ograničenje ili regulisanje, ali ta norma radja iz sebe, kroz niz pravnih akata, počevši od pri-marnog ustava do poslednjeg konkretnog akta, dve r a z-1 iči te situacije: dužnost i sloboda. Ako je ta sloboda u posebnom' interesu, onda zašto takvu situaciju ne bismo obeležili, subjektivnim pravom, bez obzira na neminovnu relativnost poslebnog i opšteg interesa, relativnost njihove su-protnosti? Uvek je tu jedna ista stvar, norma, ali jedna složen a stvar koja znači u jednom odnosu dužnost u drugom slobodu, stvar koja je složena iz dve stvari: dužnosti i slobode. Treba dakle da razlikujemo akta pravna, je-rarhiski poredjana, j e r a r h i j u koja je glavni nerv prava i situacije ljudi koje su dvojake. Istina, te situacije su po d j e d n a k o zavisne od jerarhije (akata) i, naročito, da li če biti slobode (kad zamislimo idealan slučaj da pravo sve reguliše, na pozitivan način kao dužnost, kao mora, što izvedeno do apsolutnosti nije ipak apsolutno — stvar koja se ovde ne može razvijati). Pa ipak ne smemo smatrati da nema razlike medju ovim situacijama. Sa jednog pravog p o žiti v i s t i č n o g, empiriskog gledišta važno je da, kad ih ima, medju njima postoji jedna razlika o kojoj moramo da vodimo računa. (Njih pak mora biti u praktičmom životu, i nauka, koja je dužna da o pravu vodi računa kao socialno j pojavi o socialnim mogučnostima, vodiče računa i o ovome).
Ako o ovoj razlici ne vodimo računa, onda smo mi u oblasti jednog metafizičkog (u rdjavom smislu reči) načina mišljenja. Onda se, na ime, zamištja kako norma sadrži sve u sebii u napred i kako se sve pojave s t a p a j u u jedno j e d i n o. Duguit i Keisen, poričuči subjektivno pravo, došH su odista do toga. Jer šta to znači drugo kod Duguit-a kad tvrdi da je individualna volja samo u s 1 o v, a norma pravi izvor svih pravnih posledica, i šta znači drugo
16
234 Moderna teorija o subjektivnom pravu.
kod Kelsena kad tvrdi da su ovlaščenje i dužnost samo s a-držine norme koja uvek ostaje dužnost (treba)? Ne znači nista drugo nego da su oni došli do jednog pojma norme, koja kao ono suvereni subjekt državni drži sve u sebi (ma da su obo-jica dublje i srečnije rešili pitanje odnosa države i prava nego teorija državne suverenosti) i nista drugo nego sve u n i f i c i-r a t i, što se jasno ispoljilo kod Kelsena u opšte i na drugim problemima. Duguit i Kelsen pozitivisti u pravu, i Duguit po-zitivista u opšte, izašli su iz granice pozitivizma. Kelsena tu prati fatalno njegov pojam norme kao nečeg suprotnog fak-ticitetu, u njegovom prenapregnutom dualizmu norme i stvarnosti, a Duguit-a je tu zadesila sudbina koja i pozitiviste sociologe kad zaborave na realnost, vrednost, samostalnost individue u socialnom procesu. Vratimo se dakle na pravi pozitivizam, na pravu formulu njegovu u ovom pitanju!
Pa ipak, i pored svega toga, zasluga ovih pisaca i na ovom pitanju, na kome su imali najmanje izgleda na odobravanje u naučnim krugovima i gde su izazvali jednu mnogo-struku opoziciju, i tu njihova zasluga je ne mala. Oni su odkrili i ukazali na funkcionalni karakter subjektivnog prava, na njegovu relativnost kao posebnog interesa u odnosu na opšti, na njegovu relativnost kao slobode u strukturi prava. Subjektivno pravo nije nikakva supstanca ogradjena, sama za sebe, več deo i član jedne celine, bez koje se ne može shvatiti i bez koje ne znači nista. To je medjutim stvar, koja se za-boravlja u tradicionalnoj teoriji, za koju se u najmanju -ruku nema osečanja. Da to vredi mnogo i praktično, pokazali smo napred u pogledu tužbe i naknade šteta, a možemo pokazati još i u mnogim drugim pitanjima, kao i da je tu tradicionalna teorija grešila, padajuči u izvesnim momentima u individu-alističko-prirodnopravno gledište. Ali to su stvari koje zaslu-žuju da se naročito obrade i možda je dužnost onoga koji dodje do zaključka do koga smo mi došli, da osvetli i dokaže svoje tvirdjenje o tradicionalnoj teoriji u jednoj specialnoj študiji.