KRALJEVINA JUGOSLAVIJA
UPRAVA ZA ZAŠTITU
Klasa 40 (2)
INDUSTRISKE SVOJINE
Izdan 1 juna 1933.
PATENTNI SPIS BR. 10056
Societe Oxythermique, Luxembourg, Luxembourg.
Postupak za topljenje čvrstih materija sa visokom tačkom topljenja.
Prijava od 2 februara 1932.	Važi od 1 avgusta 1932.
Traženo pravo prvenstva od 4 februara 1931 (Nemačka).
Dati pronalazak odnosi se na postupak za topljenje čvrstih materija sa visokom tačkom topljenja u peči sa komorama koristeći veoma tople gasove koji izazivaju topljenje; ovom topljenju može u ostalom prethoditi i proizvodnja (fabrikacija) materije u samoj peći sa komorama, u toku procesa topljenja.
Poznato je, da se kod postupaka te vrste, nailazi na teškoće usled činjenice, da unutrašnja obloga peći nije dovoljno otporna, naročito prema mehaničkom a-banju usled spuštanja šarže i prema kemijskoj koroziji, prouzrokovana materijom šarže ili toplih gasova koji su upo-trebljeni za topljenje; naročito kad se za proizvodnju ovih toplih gasova koristi sa-gorevanje nekog goriva sa vazduhom koji je relativno bogat u kiseoniku. Iz toga proizlaze srazmerno veliki troškovi za popravku obloge peći.
Osobito kada se topi čelik u peći sa komorama, na primer u obliku otpadaka, ni jedna obloga peći, izuzimajući ugljenik, ne daje, praktično uzev, dovoljno otpora visokim temperaturama. No da bi se ugljenik molgao upotrebiti kao obloga za peć potrebno je, s jedne strane, da ne dođe u kontakt niti sa kiseonikom niti sa ugljenom kiselinom, pošto ga ovi gasovi brzo oksidišu i razoravaju; a s druge strane potrebno je da bude zaštićen od mehaničkog abanja za vreme spuštanja šarže, po-
što je ugljenik veoma slabo otporan prema mehaničkom abanju.
S druge strane, međutim, potrošnja goriva skoro je trostruka kad ugalj (ili koks) treba da sagori samo u CO, i da pri tome ugljenična obloga bude sačuvana od korozije oksidišućih gasova.
Dati pronalazak ima za cilj naročito da otkloni ove nezgode. On, između ostalog, dozvoljava zaštitu obloge peći toliko savršeno, koliko je to moguće, a u specijalnom slučaju čelika, on omogućava upotrebu obloge od ugljenika i osigurava krajnje sagorevanje u ugljenu kiselinu, izbe-gavajući istovremeno da šarža apsorbuje ugljenik. Pronalazak u ostalom, omogućava ubrzano cirkulisanje toplih gasova u komori za topljenje pomoću veslačkog cirkulisanja gasova, no tako, da visoka temperatura, potrebna toplim gasovima, a proizvedena sagorevanjem goriva sa velikom količinom kiseonika, nema više škodljive posledice u komori za topljenje.
Ovaj postupak sastoji se poglavito u tome, što se materije za topljenje dovedu do zigrudnjavanja ili do stapanja u komori koja se nalazi iznad zone topljenja, tako da se stub formiran od ovih materija održava sam od sebe u komori za topljenje, ne oslanjajući se o oblogu peći. Zid komore za topljenje nalazi se dakle u iz-vesnom odstojanju od spoljne površine stuba, koji formira materija za topljenje, a oko ove površine sprovode se gasovi
Din. 40.—
čija toplota izaziva topljenje šarže duž ove površine; zatim naznačeni gasovi prodiru potpuno ili delimično u šaržu iznad komore za topljenje i cirkulišu kroz ćelu vi-sftiu ove šarže prouzrokujući njeno za-grevanje do tačke stapanja; ovo se zagre-vanje vrši pomoću toplote, koju gasovi sadrže još u sebi, a eventualno i pomoću potpunog ili delimičnog njihovog sagore-vanja sa vazduhom, više ili manje bogatom u kiseoniku, koji se dodaje gasovima u toku njihovog kruženja.
Očevidno je da se na taj način zaštićuje veći deo obloge peći. Na mestima na kojima se gomilaju (skupljaju) istopljene materije, a eventualno i šljake, ne može se ipak izbeći kontakt ovih sa oblogom, ali ie dodirna površina, mala i može se zaštiti merama, od kojih ćemo niže dole dati jedan primer.
U nekim slučajevima, na primer u specijalno m važnom slučaju kad je u pitanju čelik, obloga peći može se, praktično uzev. sastojati samo od ugljeničnih cigalja; u o-vom se slučaju sagorevanje goriva sa više iii manje čistim kiseonikom izvodj tako, da gasovi sagorevanja sadrže samo ugljen monoksid i vod'nik.
Pridodati crteži predstavljaju šematski i u primeru razne načine izvođenja datog postupka.
Slike 1 i 2 odnose se na slučaj topljenja čelika.
Kod slike 1 raspoređene su, bočno od komore a u kojoj se nalazi šarža za topljenje, 2 do 4 komore za gorivo b, koje su napunjene koksom ili ugljenom. Kroz cev duvaljke d, uduvava se više ili manje čist kiseonik sa ugljem u prahu ili bez istoga.
Gorivo saeoreva razvijajući samo CO i H,„ pošto ugljena kiselina i vodena para nisu postojani na temperaturi iznad 2000° u prisustvu čvrstog ugljenika.
Gasovi sagorevanja koji se sastoje iz CO i H„ kruže u komori za topljenje oko stuba materije za topljenje i dovode je na njenoj spoljnoj površini do topljenja. Kad je topljenje napredovalo do te mere, da stuh nije više u mogućnosti da nosi teret materije za topljenje koja se nalazi iznad zone topljenja onda ova materija potiskuje stub, te proces topljenja Počinje iznova sa materijom koja se spustila.
Da bi se osiguralo formiranje jednog stuba materije za topljenje koji će se sam od sebe održavati ispod komore sa stvarnom šaržom, to jest u proširenoj komori za topljenje, podvrgava se materija za topljenje na donjem kraju komore a, početnom stapanju (zgrudnjavanju), tako da se materija dovoljno spere (stopi) te se
stub održava sam od sebe pri svome spuštanju u proširenu komoru za topljenje.
Za tu svrhu, a tako isto i radi postizanja koliko moguće potpunijeg sagorevanja u C02 j H90, uduvava se kod G sekundarni vazduh, pomoću koga CO, koji se iz komore za topljenje penje u komoru a, sagoreva u C09 i to potpuno ili delimično, prema potrebama.
Na taj se način komora za topljenje može obložiti netopijivom oblogom, na primer ugjjenikom; ovo je moguće samo usled toga, što obloga nije izložena oksi-diSućem dejstvu ili abanjd prouzrokovanom spuštanjem šarže.
U ostalom kada se u peći tope čeiični otpatci, tečan čelik koji se skuplja na dnu peći apsorbovaće ugljenik iz obloge i na-grizaće ovu, što se mora izbeći. Za tu svrhu je zbirni oluk h u kome se skuplja tečan čelik obložen grafitom, koji se u čeliku rastvara samo vrlo teško, dok su ostali delovi obloge u komori za topljenje i u zoni sagorevanja komora za topljenje sastavljeni od znatno jeftinijih ugljeničnih cigalja.
Potrebno je još naglasiti, da podloga mora da izdrži pritisak velikog tereta stuba materije za topljenje. Ni jedna od vatrootpornih materija ne može biti upo-trebljena, pošto ni jedna od njih ne izdržava dovoljno pritisak na ovim visokim temperaturama. Zbog toga se kao podloga upotrebljava gvožđe koje se hladi u vodi, da bj bilo zaštićeno od omekšavanja i topljenja.
Podloga nosača k sastoji se dakle iz iz-vesnog broja debelih čeličnih šipki prečnika oko 100 m/m čija je donja polovina staino potopljena u vodu za hlađenje. Prostor između šipki nabijen je grafitom.
Na ovoj podlozi od čeličnih šipki ne može stub materije za topljenje da uđe u fazu topljenja, te se stvara čvrsto jezgro f. Neposredno iznad ove podloge je temperatura na primer 400—500°, u visini od 250 m/m ona je već 800—1000° a na 500 m/m d stiže se temperatura topljenja.
Ovaj gore opisani postupak zadovoljava kod prostog topljenja metala i ruda gde 'jle za prethodno zagrevanje materije za topljenje do temperature stapanja ili zgrudnjavanja, to jest u samoj komori, potrebna jedna količina toplote koja je jednaka ili veća od one u komori za topljenje potrebne za samo topljenje; jer se ovde za prethodno zagrevanje materije za topljenje može koristiti do potpunosti o-setna toplota toplih gasova, koja izlazi iz komore za topljenje. U izvesnim slučajevima ova je toplota čak šta više i nedovoljna tako da se ista mora dopuniti sa-
gorevajući CO i vodonik iz gasova koji odilaze u komoru sa sekundarnim vaz-duhom.
Ovaj prost način izvođenja postupka ima ipak tu nezgodu, što cirkulisanje gasova u komori za topljenje može eventualno biti nedovoljno, jer količina gasa koja cirkuliše u komori za topljenje može eventualno biti nedovoljna, pošto je količina gasa koja cirkuliše u komori za topljenje dovedena na veoma visoku temperaturu, zahvaljujući eliminisanju velike količine azota; no usled toga, količina ovog gasa jako je reducirana.
Brzo topljenje stuba materije za topljenje pretpostavlja veoma živo cirkulisanje gasova; ovo cirkulisanje najpodesnije biva poprečno na vertikalni stub materije za topljenje.
Dati pronalazak usavršen je stoga jednom kružnom napravom sa regeneraton-ma, koja izaziva življe cirkulisanje gasova u komori za topljenje, ali ne smanjujući istovremeno korisnu količinu toplote u zoni topljenja.
SI. 2 predstavlja šematski jednu instalaciju za izvođenje ovako usavršenog postupka.
Ova se instalacija sastoji iz dva regene-ratora A’ i A”, koji su, na primer, napunjeni gorivom; iz komore B u kojoj se nalazi materija za topljenje ili materija za trpljenje i za redukciju; iz komore za topljenje Š u kojoj se šarža iz komore B topi ili istovremeno i reducira, kako je to slučaj pri proizvodnji karbida ili drugih je-■ dinjenja.
Kroz cevi đuvatjke d dovodi se kiseonik koji sadrži što je moguće manje azota; što se tiče ventilatora e on ima za cilj da prouzrokuje kružno cirkulisanje gasa od jednog regeneratora do drusrog, prolazeći kroz komoru za topljenje. Zato se naiz-menično usisava gas iz jednog regeneratora a uduvava kroz drugi u zonu topljenja i redukcije, odakle se istovremeno usisava kroz prvi reeenerator. Posle nekoliko minuta duvanja obrne se pravac gasne struje pomoću ventila za inverziju K’ i K”, te se sad gas usisava kroz onaj regenerator kroz koji je malo čas bio izduvan.
Na taj se način gas stalno uduvava kroz komoru za topljenje fa vertikalno pomoću regeneratora) i to za vreme nekoliko minuta s leva na desno, a zatim, za isto vreme, s desna na levo.
Cirkulišući u jednom regeneratoru czdo na više, gas ustupa svoju toplotu gorivu ovog regeneratora a prolazeći u drugom regeneratoru ozgo na niže, on .u ovom obratno oduzima gorivu topi tu. Ventilator e usisava dakle samo cnaj gas koji je
dovoljno rashlađen da bi mogao funkcio-nisati, pošto temperatura ugljena u rege-neratorima opada ozgo. na više; na gornjem kraju ona je stalno oko 20—30° dok se na donjem kraju temperatura može podići do 1500—2500°, prema potrebnoj temperaturi topljenja.
Pre no što gas iz ciklusa ulazi u ventilator, on prolazi kroz hladilicu za kapanje (koja nije predstavljena na crtežu) kako se regenerator! na svojim gornjim krajevima ne bi mogli zagrejati iznad temperature vode za hlađenje.
Pošto se kod ovog procesa usisava u komoru za topljenje stalno proizvoljno velika količina gasa, dok se za vreme sa-gorevanja goriva sa kiseonikom, koji je siromašan u azotu stvara samo mala količina gasa veoma visoke temperature, to se ova mala količina gasa u momentu svoga stvaranja meša sa tri do šest puta većom količinom iz ciklusa, te se usled toga temperatura gasne smeše može održavati na željenoj visini, a gubitci toplote u komori za topljenje mogu se svesti na dozvoljeni stepen.
Prolazeći kr z komoru za topljenje gas svoju toplotu ustupa neprekidno materiji za topljenje. Ova toplota istrošena do iznad temperature topljenja mora se stalno nadoknaditi. Ovaj se rezultat postiže sa-gorevamći ugaij iz regeneratora u CO pomoću kiseonika uduvanog kroz cevi đu-vajke d a koji sadrži što je moguće manje azota. Najpodesnije gorivo kao dopuna u regeneraiodma jesfe koks.
Ali kako je koks skuplji od uglja, to je podesnije da se potrebna toplota proizvede poglavito pomoću uglja u prahu ili sitnog uglja. Ovaj se ugaij uvodi kroz cevi duvaljke, na primer kroz iste kroz koje je uduvan kiseonik. Ali se uvek mora sa-goreti i malo koksa iz regeneratora, inače bi se ovi regeneratori uzduž zapušili usled prašine koju sadrži neprečiščeni gas, koji cirkuliše.
Ovaj deo sagorelog koksa nadoknađuje se zatim ozgo. Regeneratori mogu se napuniti još i uljem ili lignitom, ali se u o-vom slučaju moraju zagrevati na svom gornjem kraju do 300°, kako bi se katran eliminisao isparavanjem. Duple cevi duvaljke mogu u ovom slučaju biti izostavljene.
Količina gasa koja odgovara težini sa-gorelog uglja to jest oko 1,5 m3 od celokupne količine od oko 2,5 nr\ (pri radu sa veoma čistim kiseonikom) izlazi iz regeneratora kod i. Toplota ove količine gasa služi prethodnom zagrevanju goriva kojim su napunjeni regeneratori i pokrivaju gubitaka toplote u njima.
Drugi deo gasa koji odgovara količini uvedenog 'kiseonika, to jest 1 m3 na 2,5 m3 izlazi iz komore koja je napunjena materijom za topljenje. Toplota ove količine gasa služi prethodnom zagrevanju šarže do temperature topljenja, i ova količina gasa u višku izlazi kod t na gornjem kraju komore B. Ako je toplota od jednog m3 gasa na svaki kilogram sagorelog ugljenika u izvesnim slučajevima nedovoljna da materiju za topljenje zagreje do temperature topljenja, onda se za sagore-vanje upotrebljava kiseonik koji sadrži više azota, prema tome toplota koja je potrebna u komornoj peći, te se na taj način dobija veća količina gasa, koja će peći sa komorama dovoditi više toplote.
Ako je i to još nedovoljno za snabde-vanje komore potrebnom toplotom, može se preći na prethodno zagrevanje šarže do tačke topljenja pomoću jednog oksidi-šućeg gasa (C09) kako se to čini pri topljenju otpadaka od čelika koje je opisano u prvom delu. Gas koji se u ovom slučaju stvara sagorevanjem ugljenika u CO, i koji treba da izlazi iz komore, sagoreva u COg pcd uticajem vazduha; toplota koja je ovim sagorevanjem proizvedena zagre-va otpadke čelika, do blizu temperature topljenja. Slika 2 predetavlje dakle, u obliku kružnog toka regeneratora, dopunu postupka prema slici 1.
Kod velikog broja metalurgiskih proce-Pti u oblasti visokih temperatura (prerada ruda), a tako isto i kod proizvodnje mineralnih jedinjenja (karbida) ili kombino-vanja metala i minerala (ferosilicium) u-troši se, pri zagrevanju šarže do temperature redukcije, samo mali deo celokupne potrebne toplote, dok se mnogo veći deo utroši na temperaturi iznad tačke topljenja livenog gvožđa i šljake, dakle iznad 1300°. Pri fabrikaciji karbida i ferosilici-uma ova je granica još mnogo viša i to kod 1600 do 2000°.
Ako ovu toptotu treba proizvesti sagorevanjem, mesto električki, onda se za ovu svrhu može upotrebiti samo ona količina toplote, koja se oslobađa iznad te temperature, pošto je toplota, koju sadrži gas koji odilazi ispod temperature redukcije i topljenja, izgubljena za proces topljenja i redukcije.
Sagorevanje jednog kilograma uglja u CO oslobađa samo 2450 kalorija. Ako sagorevanje biva sa vazduhom, onda je te-oriska temperatura sagorevania 1650°, koja se penje na oko 2459° kad se vazduh dovede pošto je prethodno zagrevano na 800°.
Količina toplote koja se može koristiti, na primer u zoni topljenja jedne visoke
peći, odgovara dakle razlici temperatura 1650—1300 = 350 ili 2450—1300 = 1150, to znači u prvom slučaju 350 : 1650, a u drugom slučaju 1150:2450 što čini jednu petinu do polovine celokupne toplote.
No radi postizanja više od petine korisne toplote potrebno je taj višak dodati prethodnim zagrevanjem vazduha.
Ako, na protiv, sagorevanje biva sa ki-seonikom koji je oslobođen azota, dobija se teoriska temperatura sagorevanja pd oko 8000° i odnos između korisne toplo-, te i izdubljene toplote jeste 8000—1300 = 6700 : 1300, to jest oko 4/5.
Ali u izvesnim slučajevima (na primer pri preradi ruda) i to suprotno no što je to pri topljenju otpadaka čelika, ne može se uvoditi u peć sa komorama celokupna količina gasa koja je potrebna za prethodno zagrevanje i za zagrevanje do temperatura iznad topljenja, pošto šarža počinje već da se zgrudnjava usled topljenja u komori, te gasovi ne mogu više slobodno da prolaze kroz komoru.
U ovom se slučaju shodno pronalasku, dovodi iznad zone topljenja gas čija temperatura ne dozvoljava šarži da se ^grud-va u komori. Ovaj deo procesa pretstav-Ijen je šematski u jednom .primeru izvođenja na slici 3.
Dopunska potrebna instalacija sastoji se iz dveju komora p' i p” kroz koje se u komoru peći dovodi jedan deo gasa koji kod K izlazi iz regeneratora i kod t iz peći sa komorama (slika 2); ovaj se gas za-greva do oko 1000° pomoću jednog plamena kiseonika ili vazduha i uglja u prahu i uvodi se ponova u peć sa komorama kod z’ i z” do 1000° pomeša se zatim sa mnogo toplijim gasom koji se penje iz komore za topljenje, te temperatura sme-še dostiže temperaturu od oko 1100°.
Pri preradi rude dovodi se ovim sekundarnim zagrevanjem velika količina potrebne celokupne toplote jer se u ovom slučaju mora — na svaki kilogram ugljenika sagorelog u zoni topljenja — prethodno zagrevati na oko 1100° i delimično redukovati pomoću gasne smeše oko 6 do 8 kg rude ili kreča.
Kako se pri preradi rude mora za svaku tonu gvožđa preraditi najmanje 2500 kg rude i kreča, i mora uvoditi u komoru za rudu na svaki kilogram šarže najmanje 1,25 kg toplih gasova, što čini 3000 kg za prethodno zagrevanje šarže do 1100° i za redukciju rude, dok u toku rada sa 45 %-nim kiseonikom na primer iz komore za topljenje u peći može da se penje najviše 1500 kg gasa na svaku tonu gvožđa, to sleduje: da se mora zagrevati još 1500 kg gasa na oko 800° u komorama p’ i p”
i voditi ih u komoru peći gde će se dobiti oko 3000 kg gasne smeše.
Ako se ruda i krečni dodatak zajedno briketiraju posle prethodnog sasitnjavanja te su na taj način podesni za veoma jaku redukciju pod uticajem CO, onda se potrebna toplota u komori za topljenje svodi na topljenje 2500 kg šarže na kompenzaciju gubitka toplote u komori za topljenje i u komori za sagorevanje peći, na komplementarnu redukciju rude za slučaj kad redukcija u komori nije dovoljno potpuna; to će reći na 500—600 kg koksa i uglja u prahu na svaku tonu gvožđa, više količina uglja u prahu potrebna u komorama p’ i p” za zagrevanje redukcionog gasa do 800° koji pe redukovati brikete ruda što čini oko 300^—400 kg.
Ukupna potreba od 800—1000 kg goriva čija je kalorična moć 7000 kalorija, može dakle ovde da se pokrije sa 2/5 do 4/5 jeftinim ugljeni u prahu a sa 3/5 do 1/5 koksom, prema tome da li glavno ložište funkcioniše sa koksom ili ugljeni u prahu.
Ugaij ili koks ne dolaze u direktan kontakt ni sa rudom niti sa proizvedenim gvožđem, te gvožđe ne može apsorbovati ugljenik, tako da je ovim postupkom o-mogućena neposredna proizvodnja čelika polazeći od rude; troškovi spravljanja u ovom su slučaju mnogo niži no kod sirovog livenog gvožđa dobijenog u visokoj peći, jer u ovom slučaju — za fabrikaciju sirovog .gvožđa — treba dodavati još i ugljenik i silicium (liveno gvožđe može se naravno dobiti i ovim datim postupkom unoseći nešto koksa u komoru u kojoj se nalazi ruda).
U mnogim slučajevima, na .primer za proizvodnju ferosiliciuma, može se postupak izvoditi još i tako, da se treća ko-inora izostavi (komora centralna) te se ceo proces obavlja samo u regeneratori-ma, kako to pretstavlja slika 4. Jedna iz-vesna količina rude ili otpadaka gvožđa jako isitnjeni u odnosu na gorivo, i potrebna količina siiicijske kiseline u obliku peska ili šljunka unese se u regeneratore ili se kroz cevi 'duvaljke d uduvava u isit-njenom stanju zajedno sa kiseonikom. S uspehom se upotrebljavaju isitnjene strugotine i opiljci bušenja.
Unoseći ozgo mesto rude ili gvožđa u generatore krečnjak ili negašeni kreč, ili uduvavajući ove materije ozdo u vidu sitnog praha, dobija se kalcium karbid kombinacijom uglja i kreča na visokim temperaturama.
Ne unese li se ni gvožđe ni krečnjak, već samo siiiciska kiselina u obliku peska,
onda se dobija silicium karbid (materija za poliranje).
Kroz cevi duvaljke d, slika 4, uduvava se dakle prema potrebama, kiseonik sa ugljem ili krečnjakom u prahu, ili pesak i gvožđe u sitnim komadima, ako ove ma-lerije nisu unesene odozgo u regeneratore.
Karakteristika ovog drugog dela pronalaska sastoji se dakle u sledećim tačkama:
1.	Funkcionisanje jedne peći za topljenje prema postupku izložen u prvom delu pronalaska dopunjeno je kružnim (cikličnim) funkcL nišanjem regeneratora;
2.	U zonu topljenja ili visoke temperature, koja se nalazi između dva regeneratora napunjena nekom materijom koja nagomilava topiotu, uduvava se naizme-nično s leva na desno i s desna na levo jedna količina gasa, čiju osetnu topiotu apsorbuje gorivo u jednom od dva regeneratora naizmenično, pa je zatim gorivo onog drugog regeneratora ustupa gasu koji kružno cirkuliše, kako bi ventilator mogao raditi u jednoj zoni još dozvoljene temperature, i kako bi se ubrzalo cirkuli-sanje gasa u komori za pritisak.
3.	Usled ove količine gasa koja kružno cirkuliše smanjuje se od jednog dozvoljenog stepena visoka temperatura sagoreva-nja koja se stvara kad se jedno ognjište napaja velikom količinom kiseonika a da istovremeno količina korisne toplote kojim se snabdeva zona visoke temperature, ne postaje slabija od one koja se dobija za vreme funkcionisanja kod maksimalne temperature.
4.	Sagorevajući na visokoj temperaturi dopunsku količinu goriva koja nadoknađuje topiotu u regeneratorima i nadoknadivši ovo gorivo na gornjem, hladnom kraju ovih regeneratora, postiže se ovim neprekidnim postupkom potrebno obnavljanje ovog punjenja; na taj se način iz-begava zapušavanje regeneratora usled izdvajanja šljake i usled prašine u suspenziji iz gasova koji cirkulišu.
5.	Gas koji je dobijen sagorevanjem na visokoj temperaturi pušta se najbolje da izlazi kroz regeneratore, dok prethodno zagrevanje šarže u centralnoj komori biva odvojeno sekundarnim zagrevanjem sa nekim gasom čija je temperatura manje visoka, tako da se šarža ne može zgrud-vati (stopiti) iznad komore za topljenje, to će reći u komori peći, što bi štetno u-ticalo na tok procesa u peći ilj na redukciju.
6.	Prenošenje toplote biva u zoni visokih temperatura pomoću jedne struje koja je poprečna na šaržu i, u komori za redukciju i za prethodno zagrevanje, po-
moću struje koja ima suprotan pravac šarže.
7.	Skupo gorivo koje služi kao dopuna u regeneratorima, troši se samo u tolikoj količini, koja je potrebna da se spreči za-pušavanje regeneratora, dok se toplota potrebna za proces proizvodi poglavito uduvavanjem ugija u prahu ili sitnog uglja u zonu sagorevanja;
8.	Punjenje materija za topljenje biva u samim regeneratorima i ove se materije uduvavaju neposredno u zonu topljenja bilo kroz cevi duvaljke kroz koje se udu-vava kiseonik bilo odvojeno kroz specijalne cevi duvaljke.
Patentni zahtevi:
1.	Postupak za topljenje čvrstih materija sa visokom tačkom topljenja u peći sa komorama, pri čemu topljenju prethodi eventualno fabrikacija tih materija u istom postupku koristeći tople gasove, naznačen time, što se ovi topli gasovi sprovode svuda oko spoljne površine materije, sme-štene u komori za topljenje u vidu zgrud-vanog stuba koji se sam od sebe drži; ova sp.oi'jna površina materije nalazi se u iz-vesnom odstojanju od zidova komore za topljenje a topli gasovi izazivaju topljenje šarže duž ove površine; pom. gasovi cir-kulišu zatim u potpunosti ili delimično kroz sloj šarže koja se nalazi iznad komore za topljenje i u kojoj prouzrokuju svojom toplotom i svojim po+nunim ili deli-mičnim eventualnim sagorevanjem sa vaz-duhom ili sa vazduhom obogaćenim kiseo-nikom — a dodavanim u toku ovog cirku-lisanja — zagrevanje šarže iznad komore za topljenje do njenog stapania (zgrudnja-vanja).
2.	Postupak shodno patentnom zahtevu 1, naznačen time, što se u slučaju kad se šarža ili obloga peći moraju zaštititi od oksidacije usled ugljene kiseline, na primer u slučaju čelika ili gvožđa i obloge od ugljeničnih briketa, topli gasovi koji se upotrebljavaju dobijaju u obliku smeše ugljen monoksida i vodonika sagorevanjem nekog goriva sa više ili manje čistim ki-seonikom.
. 3. Postupak shodno patentnim zahtevi-ma 1 ili 2, naznačen time, što je kretanje gasova za zagrevanje u komori za topljenje peći ubrzano stvarajući (izazivajući) veštačko cirkulisanje gasova u ovoj komori.
4.	Postupak shodno zahtevima 1 do 3, naznačen time, što topli deo gasova, koji ne cirkuliše kroz šaržu, cirkulišu kružno kroz jedan regenerator toplote u kome se
nalazi dopunska materija, na primer neko čvrsto gorivo, zatim kroz jedan ventilator, pa kroz drugi regenerator toplote i najzad prolazi ponova kroz komoru za topljenje, pošto su mu prethodno dodava-ni veoma topli gasovi; smisao (pravac) cirkulisanja gasova koji struje tako kruž^ no menja se periodično, kad je gas dovoljnu količinu svoje toplote ostavio u rege-neratoru, kroz koji je prolazio.
5.	Postupak shodno patentnom zahtevu 4, naznačen time, što, dok smeša gasova cirkuliše u krugu sa veoma toplim gasovima koji dolaze od ložišta koje je napajano više ili manje čistim kiseonikom temperatura smeše spuštena je do jednog praktički dozvoljenog stepena, no tako, da količina toplote kojom se raspolaže u zoni topljenja nije smanjena.
6.	Postupak shodno patentnim zahtevima 4 ili 5, naznačen time, što se visoka temperatura potrebna toplim gasovima proizvodi sagorevanjem dopunskog goriva u regeneratorima u donjim delovima ,ovih, a utrošeno gorivo nadoknađuje se stalno ili periodično novim gorivom na gornjem i hladnom kraju regeneratora.
7.	Postupak shodno patentnom zahtevu 6, naznačen time, što se na dnu regeneratora sagoreva samo ona količina goriva koja je potrebna za obnavljanje, tako da se izbegava zapušavanje regeneratora usled prašine iz gasa koji cirkuliše kružno i što se dopuna potrebna toplote dobija sagorevanjem uglja u prahu ili malim komadima na dnu regeneratora.
8.	Postupak shodno patentnim zahtevima 1 i 4, naznačen time, što se cirkulacija toplog gasa iz komore za topljenje kroz visinu šarže koja se nalazi iznad komore za topljenje zamenjuje potpuno ili delimično, ili se ista kompletira cirkulacijom manje toplih gasova, đobijenih na primer jednim delom iz gasova koji kružno cirkuliše, a drugim delom iz gasova koji izlaze iz gornjeg dela peći sa komorama.
9.	Postupak shodno patentnim zahtevima 4, naznačen time, što, ako se peć sa komorom ilzostavu onda se materija za topljenje unosi u gornji deo regeneratora, ili se ista uduvava u isitnjenom stanju neposredno u zonu najviše temperature ili se ona uvodi na dva mesta.
10.	Postupak shodno zahtevima 1 do 9, naznačen time, što se na donjem delu stuba materije za topljenje izaziva stvaranie jednog čvrstog jezgra, hladeći podlogu sa vodom.
11.	Postupak shodno zahtevima 1 do 10,
naznačen time, što se pri topljenju čelika nom materijom, snabdeva jednim slojem i gvožđa, donji deo komore za topljenje, grafita, radi izbegavanja da istopljena ma-koja dolazi u kontakt sa tečnom, istoplje- sa absorbuje ugljenik.

















■	■ " '	f " '


Adpatent broj70056.
Adpatent broj70056.