I,&V<
ItfOffiklco’rft 6/T); Ljimukm
J

ŠALJITE DUŽNU PRETPLATU! PJE DOZVOLITE DA PROPADA OVAJ NAŠ JEDINI LIST!
GIASIIO SAVEZA JUGOSIOVENSKIP EMIGRANATA IZ JULIJSKE KRAJINE
ROŽENICE
Pisati o rožeiiicama na uvodnom mjestu, činit će se, možda, malo čudnim. Ali
—	na uvodnom mjestu se piše i o uspjelim političko-propagandnini zborovima. A izvedba Matetić-Balotinih »Roženica« u Hrvatskom glazbenom zavodu u Zagrebu bila je, ujedno, i jedan takav zbor. 1 to vrlo uspjeli. O Istri su čuli — zapravo Istru su čuli — te večeri mnogi i mnogi koji za nju ne bi u drugim prilikama pokazali baš veliki interes. Doživjeli su je mnogi od onih kojima je Istra — ona naša prava Istra — daleka. Mnogi od onih koji znadu da u Istri postoji »Abacija« u koju se ide na ljetovanje i »Pola« u kojoj je bilo središte austrougarske flote, ali dalje od toga njihovo znanje i njihovi osjećaji ne idu.
Te večeri se Istra nametnula. Nametnula se srcima. I onaj burni pljesak je pokazao da su ljudi — ljudi u frakovima i žene u elegantnim toaletama — osjetili Istru, Istru našeg seljaka, naše šture crvene zemlje i našeg surog Krasa. Te večeri su ti ljudi doznali da postoji posebna istarska muzička ljestvica i da su južnoistarske roženice isto što i krčke i primorske so-pele; da se taj naš autohtoni muzički kontinuitet proteže preko Kvarnera na zapad duboko iza Raše.
Gledajući te večeri »Roženice« u historijskoj perspektivi nameće nam se i nehotice ova slika:	seljaci na Barbanštini i
Proštini, koreti i krožeti, siromaštvo, roženice i — Hrvatski glazbeni zavod u Zagrebu. Ta naša melodija, naša seljačka kultura, uspjela je da se, iako u drugom ru*. hu, prikaže gradu Zagrebu i da je Zagreb akceptira kao svoju. Da je osjeti i svijesno Primi kao dio hrvatske seljačke kulture.
Prvotne roženice, one iz južne Istre oblikovale su se u novoj formi kroz dva naša umjetnika: Balotu i Matetića. Istra je dala roženice i dala je njih dvojicu. Ta dvojica su Istru, te večeri, otkrila i prikazala Zagrebu, i preko njih je Zagrel primio roženice kao svoje.
A to je ono najvažnije — to stapanje Istre sa Zagrebom.
To je umjetnost, istina, ali je to i naj efikasnija propaganda za Istru, kao što je umjetnost bila svuda i uvijek propagand: novog ili propaganda za konzerviranje starog. Uvijek je ona bila najuspješnije sredstvo u svakoj borbi — vjerskoj, nacionalnoj ili socijalnoj.
Sve do nedavna je Istri pridavan epitet »sirotica«. Na Istru se odavle gledalo kao na nešto svoga, da, ali inferiornijega. Za Istru se davalo, naročito prije rata. »Malen pruži dar, domu na oltar — Družba sv. Cirila i Metoda« — pisalo je na škra-bicama u zagrebačkim lokalima prije rata. Davalo se. A kasnije se davalo sve manje
—	dok se razvojem prilika nije više mo-Slo davati. Tada se počelo na nju zaboravljati
Sve dok se nije Istra opet pojavila. Ali he da prima — već da daje. Istra je pojela davati. Istra je počela davati htvat-skoj literaturi, muzici, nauci. Istrani su Počeli da vraćaju onaj »malen dar« kojeg ie bila, sa zahvalnošću, primila »sirotica Istra«.
I tako se za Istru ponovno doznaje. Istru se počinje ponovno voljeti i Istra po-Jtaje jedan dio hrvatskog narodnog problema. Seljačka Istra se uklapa, barem hsjećajno, u opće hrvatske seljačke težnje, kao dio istog naroda po jeziku i kulturi. I *° ne više kao ona nekadanja »sirotica«, već kao ravnopravni narodni dio, koji dominosi općoj narodnoj kulturi svoj uložak.
Mi Istrani ovdje, seljaci, radnici i tako-2vani intelektualci — djeca seljaka u pr-y°i generaciji — imamo uvijek, i kao po-•edinac i kao cjelina, onaj adlerovski ■ °sjećaj manje vrijednosti- I kao pojedinac * kao cjelina tražimo, makar nesvjesno. k°nipenzacije. Nekoliko uspjeha kao što je 0vaj s »Roženicama« ili lanjske godine sa
Dve knjigi o balilah
Spisal: Ferdinand Hegediis
V madjarskem neodvisnem časniku »Fuggetlen Ujsag«, ki izhaja v Cluju v Romuniji beremo ta le članek znanega madjarskega časnikarja v Romuniji.
Nedavno je izšla v italijanski vladni izdaji lepa knjiga »L’educat'on fasciste de !a jeunesse en Italie« — Fašistična vzgoja mladine v Italiji, brez dvoma s propagandnim namenom, da bi pokazala zgradbo in uspehe fašističnega vzgojnega sistema in njegov vpliv na italijansko mladino. Kakršnokoli mnenje ima kdo o fašističnem življenju, knjigo bo vendar smatral za zanimivo. Besedilo in bogata ilustracija skrbita za to, da bralca prepričata o blagoslovu tega vzgojnega sistema ne samo z ozirom na fizično utrditev, temveč tudi v pogledu na naravno preobrazbo mladine.
Sam zase na primer nisem tega nazi-ranja, da bi imela pretirana vojaška vzgoja mladine naravno dober učinek. Ta skupni duh, ki mesto humanega povsod producira bojevitost in vzpodbuja sedanjo generacijo k trdovratnemu medsebojnemu nastopanju, je popolnoma gotovo sad tega sistema. Mi morda v naši mladosti nismo bili dečki tako kljubovalnega nastopanja in v naši paglavski dobi nismo znali ravnati s puško in smo tudi brez uniforme držali disciplino, se v pohodih nismo izživljali, pa vendar naš dijaški svet ni bil v ničemer morali na dolgu, naša ljubezen do šole ni bila brezplodna in nasproti našim profesorjem in staršem se je odkrivalo v nas toliko discipline, kakor v sedanji generaciji. Mesto militarističnega nagnjenja se je izoblikovalo v nas več samostojnosti, hitrejše spoznavanje življenskih potreb in bolj notranje spoštovanje lepih človeških misli.
Toda pozabimo ponujajoče se nam primerjanje in varljive reminiscence -in sc osvobodimo preduverjenosti. ki nas veže na drugo politično naziranje, glejmo to knjigo neodvisno od lastne miselnosti in ugotovimo, da je to, kar tu producira fašistični sistem, v resnici njegova krasna organizacija, njegov delovni program, njegova fizična kultura, njegove razvedrilne vaje, predvojaška izobrazba, vojaške formacije dekliške vzgoje, fašistična organizacija vseučiliške mladine, dijaška četa Littoriali, njegovi učni tečaji politične priprave za mladine: vse to nam gotovo kaže v sliki in besedi obsežno in mogočno delo in organizacijsko velikopoteznost. Brez dvoma je, da ima vse to politične cilje in da so v prvi vrsti rezultante onega vojaškega duha, ki ga Mussolini tolikokrat ■nroglaša za vodilno smer italijanske države.
Morda bi se tudi v meni okrepila pri obračaju vsake strani pod vplivom te knjige pripravljenost, da bi verjel, da ie to res ona nova življenska oblika, katero zahteva sedanja doba in za katero moramo mi vsi stremeti. Saj bi morali tako zelo verjeti v svitanje humanističnega sve-ta- da bi se odtegnili vplivu take propagandističke knjige, kakšna vera dandanes komaj lahko vzcvete v nas. Napredovanje v smeri velikih enot, kultus vojaške pokorščine danes tako omamlja tudi misleče glave, da tudi to ne bi bilo čudno, če bi res verjel, da je tako prav ^n da mora tako biti in da je srečen in zavidanja vreden oni narod, kateremu ie bilo dano to vodstvo.
Toda meni se pri presoji pojavov vriva vedno kot nezadržna ovira dejstvo, da sem manjšinski človek, in pri presoji kakega vladnega sistema sem navajen staviti vprašanje: ali vse to, kar vidim ali slišim, pomeni isti blagoslov tudi manjšinskemu človeku kakor vladajočemu narodu, če predpostavljamo, da pomeni za njega res blagoslov, kar si seveda ne bi upal trditi.
Pri čitanju knjige »L’éducation fasciste de la ieunesse en Italie* je tudi to vibriralo v meni, kakšen upliv ima ta novi vzgojni sistem na one manjšinske narode, ki prebivalo na ozemlju fašistične Italiie do sili mirovnih pogodb.
Prav te dni je izšlo v založbi Jugoslovanske uniie lig Društva narodov 300 strani obsegajoče delo v angleškem jeziku: »Life-anddeath Struggle of a National Mi-
noritv« (Boi na življenje in smrt narodne manjšine). Pisec dela je dr. Lavo Čermelj in knjiga ie izšla v Ljubljani. Knjiga zajema pretresljivi roman polmilijonske italijanske slovenske manjšine, ki ga ie preživela pod fašističnim nasiljem do današnjega dne. V tej knjigi se bavi posebno poglavje ravno z onimi mladinskimi ustanovami. s poveličevanjem katerih stopa francoska izdaja italijanske vlade pred svet.
To poglavje pripoveduje, da delujeta predvsem na teh novih ozemljih društvi Lega nazionale in Italia Redenta. Obe imata ta cilj da odtegneta slovenske otroke od vpliva doma še v onem prostem času. ki iim preostaja po šoli. Igra. telovadba. šport in glasba so zbrale slovanske otroke za raznaroditev. Balile odkrito priznavajo program italiianiziranja in »delajo iz slovanskih otrok janičarje v do-slovnem pomenu besede.« Balile učijo slovenske otroke, da s svojim telesom in s svojo dušo služijo samo fašističnemu režimu. »Te otroke namenjajo za to — piše knjiga—. da bi bili sredstvo v roki tlačiteljev slovenskega naroda in jezika proti svojemu lastnemu rodu.« Ne samo balila in avanguardisti, temveč od 1. 1935. deluje tudi organizacija Figli della Lupa (volčji mladiči), ki vpreza še otroke med 6. in 8. letom. Zakon rezervira samo tem organizacijam vzgojo mladine in nobenega drugega mladinskega krožka, društva, kulturne organizacije ni. torej se ne more vršiti nobena manjšinska vzgoja ali nadzorstvo, niti na verski podlagi ne. Po zakonu ie res vstop v to organizacijo prost, toda do nobene prednosti, zaščite, štipendije ali namestitve ne more priti oni, ki ni bil njihov član. Naivečji pritisk razvijajo, da posebno na novih ozemljih nemški in slovenji otrozi brezpogojno vstopajo v balile, avantgardo in v kroge volčjih mladičev. Ker oa pozna fašistično pojmovanje samo eno narodnost, en jezik in eno kulturo, je torej naloga teh organizacij raznaroditev ostalih narodov in kdor se temu protivi, tega zadene stroga kazen. Javno službo vršeč voditelj bi takoj izgubil mesto, če bi odklonil poziv, naj vpiše svoje otroke v fašistične mladinske organizacije, kjer pa jim gotovo iztrgajo iz duše ljubezen do lastne narodnosti. Celo delavcem v rudniki živega srebra na jadranski obali so zagrozili. da izgubijo kruh, če njihovi otroci ne postanejo balile. Toda četudi se najde roditelj. ki ugovarja proti vpisu, odvlečejo otroka kljub temu v balile. Poleg tega pa morajo stroške za te organizacije plačati starši v obliki ogromnih občinskih taks. Knjiga slovenskega pisatelja ganljivo opisuje, kako vse te vzgojne oblike trgajo manjšinske otroke od njihovega jezika in narodne zavesti, kako pulijo iz njih njihova slovenska čustva, katerih roditelj niti ne more nadomestiti, saj vendar šola in te mladinske organizacije, prav tako ureditev dnevnih domov, absorbirajo ves otrokov čas. Tako vzklika: »Slovenski otrok stalno stoka pod trajno nevarnostjo: raznaroduje se, fašizem ga požira in mili-tariziraio ga. Potem ga silijo, da na abesinskem bojišču preliva kri za fašistično Italijo !«
Ce bi morda bila tudi v meni fašistična nagnjenja, me po prečitanju tega žalostnega poglavja niti najlepše pohvalne vrste in naikrasnejšl fotografski posnetki druge knjige ne bi mogli več navdušiti. Želel bi. če bi si na primer manjšinski madjarski človek za en trenutek predstavil ono iz-oremembo. ki bi recimo pri nas nastopila v vzgoji vse madiarske mladine, če bi fašistični sistem tudi pri nas z istimi sredstvi služil veri »En narod, en jezik, ena kultura.«
Sada dolazi na red zbliženje izmedju Italije i Rumunjske
Svi talijanski listovi od 7 aprila prenose jednu informaciju »Giornale d’ Italia«, da će poslije zbliženja izmedju Italije i Jugoslavije uskoro doći do prijateljske saradnje i novog zbliženja iz-međju Italije i Rumunjske.
Balotinim i Gervaisovim čakavskim stiho- • i pjesme — pjesnike, kompozitore i nauče-
vima, kadro je da u nama podigne samosvijest. A što je najvažnije, da to naše traženje kompenzacija usmjeri u pozitivnom pravcu. Da naš rad bude jak prilog općoj narodnoj kulturi i životu i da tako na najefikasniji način radimo u interesu našeg seljaka u Istri — onoga koji je dao roženice
niake, jer
»kro? roženice govore glasi naših starih od davne davnine
kamogod se krenemo, oni gredu s nami, glasi crljene zemlje i krasa, glasi
domovine«.
(t. P.)
DOSADAŠNJI EFEKAT PRIJATELJSKOGA SPORAZUMA
NAŠI KONFINIRANCI
Sa više strana smo dobili upite glede naših konfiniranaca u Italiji. Mnogi čitatelji nas pitaju znademo li što potanje o tome.
Do sada znademo ovo:
Neki konfiniranci su se vratili kući, kao na pr. đr, Sosić iz Trsta.
Neki konfiniranci se nisu još vratili, kao na pr. Roman Pahor, Ivan Didić.
PJEVANJE HRVATSKIH I SLOVENSKIH PJESAMA
Rijeka, aprila 1937. — Prošle nedjelje, na vijest o jugoslovensko-tali-janskom sporazumu, pjevalo se u svim selima u okolici hrvatski. Pjevali su čak i oni ljudi i mladići koji već nekoliko godina nisu zapjevali hrvatski.
Vlasti nisu pravile smetnje. Jedino su karabinjeri popisali pjevače. Tako je na pr. brigadir u Lovranu rekao mladićima:
— Ja nisam službeno još dobio ni-kakovo naređenje o promjeni kursa, ali budući da znam za novosklopljeno prijateljstvo, puštam vas na miru, jedino moram popisati vaša imena radi svake eventualnosti.
Mladići su tako nesmetano nastavili zabavom i pjevanjem.
POPUŠČANJE GLEDE RABE NAŠEGA JEZIKA V CERKVAH
T r_s t, april 1937. Tupatam |e opažati nekakšno popuščanje glede rabe našega Jezika v cerkvi. Tako so baje te dn! nekateri župniki v tržaškem predmestju od policijske (!) oblasti prejeli naznanilo, da smejo zopet dopuščati slovensko petje. Že nekaj časa prej so tudi v Beneški Sloveniji zopet dovolili vsaj v okrnjeni obliki rabo slovenskega jezika v cerkvi. To pa je tudi vse. Niti ni cerkvena oblast v reški škofiji že preklicala absurdne odredbe, da se bodo suspendirali a dlvinls vsi duhovniki, ki bi si usojali protiviti prepovedi slovenskega in farvatskega jezika v cerkvi. Prav preteklo nedeljo pa so instalirali v slovenskem delu tržaškega predmestja, v Rojanu, novega župnika, ki mora biti po pisanju fašističnih listih njim zelo dobrodošel. Kam bodo spravili dosedanjega italijanskega, a napram Slovencem vendarle pravičnega župeupraviteija Salvadorija, ni nam znana
ZNAČILEN DOGODEK V VIDMU
Gorica, aprila 1937. (Agfcs). Nekega jutra po veliki noči so bili v Vidmu presenečeni z značilnimi letaki, ki so bili nalepljeni po mestu, zlasti po prometnih ulicah in važnejših križižčih. Na letakih je bila karikatura, ki je predstavljala
........v ozadju pa........z vehklo
vrečo moke na hrbtu, na kateri je stel napis: »Proveniente dalla Jugoslavia«. Letaki so provzročili razne komentarje in veliko razburjenje oblasti. Bile so izvršene zaradi tega številne aretacije in obširne preiskave, ki pa so ostale do danes brez uspeha.
IZPREMEMBE SLOVANSKIH PRIIMKOV
IN NOV ZAKON O EKSPROPRIACIJI
Trst, aprila 1937. — Nov zakon o eks-propriaciji, ki je bil izdan mesec dni pozneje, ko je bila pogodba med Italijo in Jugoslavijo že sklenjena, dasi še ne podpisana, je ostala v veljavi, tako da sme pro-slula ustanova za agrarno prerojenje Treh Benečij (Ente di rinascita agraria) razlastiti vse naše posestnike, celo jugoslovanske državljane. Tudi izpremembe slovanskih priimkov dalje kar dežujejo. Saj so samo v mesecu januarju izpremenili priimek več kot 2000 naših bratov in sester proti njihovi volji.
PRISILNA LIKVIDACIJA HRANILNICE IN
posojilnice v Skednju
Trst, aprila. 1937. — Italijanski uradni Ost »Gazzetta Ufficiale« Je v svoji številki z dne 16, marca 1937 objavil dekret predsednika vlade, s katerim se preklicuje dovoljenje Hranilnici in posojilnici v Skednju pri Trstu in se odreja likvidacijo tega zavoda.
Koji je najveći grad na svijetu
Koji je najveći grad na svijetu?
— Madrid!
— Kako Madrid?
— Jer Francovi bataljoni vet mjesecima prolaze kroz njegova predgradja.
(»Tiiringer Gauzeitung*)
VELIKO ODUŠEVLJENJE EUGENIJA COSELSCHIJA SPORAZUMOM JUGOSLAVIJE I ITALIJE
Interesantan članak u listu »La Volontà d’Italia«
Svi oni, koji poznaju Eugenia Coselschija, pretsjednika svili talijanskih dobrovoljaca i Centralnog komiteta za dalmatinsku akciju, pitali su se: Kako će on dočekati beogradski sporazum? Trebalo je čekati poznati njegov list »La Volo n t a d’Italia«, koji izlazi tjedno u’ Rimu s podnaslovom »Imperijalistički organ«. U broju od 31 marta Coselschi piše oduševljeno o sporazumu, pa medju ostalim piše:
»Mi smo upravo u ovim stupcima vodili mnoge, živahne i hrabre bitke protiv naših susjeda na drugoj obali. Mi smo te bitke vodili, pošto smo vjerni jednoj tradiciji, privrženi jednoj ideji. Mi smo boj bili i zbog toga, što je Jugoslavija, daleko od toga da vodi politiku koja odgovara njenom Interesu i u prvom redu njenoj nezavisnosti, bar — prividno — u odnosu na Italiju — bila preuzela nezahvalnu i opaznu ulogu izazivača za račun drugih. Borili smo se, da bi odgovorili drskoj, silovitoj i izazivačkoj kampanji više ili manje mračnih udruženja, koja su bila više ili manje prožeta tajnom mržnjom sekta i demagoških predrasuda protiv fašističke Italije. Boj smo bili i onda, kad nam se činilo, da su sloboda i pravda ugrožene od unutrašnjih sukoba, podesnih da izazovu opasni požar i na našim granicama. Mi ne poričemo ove borbe, ne sakrivamo ih ne brišemo ih potezom spužve iz aktive naše djelatnosti. Niko nas ne bi cijenio, kad bi od danas na sutra pisali »Košana!«, a da nismo uvjereni i kad bi pri tome pokušali, da sakrijemo našu prošlost, kao da se stidimo da o njoj govorimo«.
Dalje piše Coselschi:
»Ali Jadran je jedan uzani zaliv, a ne beskrajni ocean. Ne može se živjeti na obalama Jadrana u vječnom stanju sumnje i trvenja. Bile su glupe, izlišne i osudjene da ostanu besmislene glasine sve agitacije i rivendikacije mračnih skupina i organizacija, koje od danas unapred, kao što je prirodno — nemaju više razloga za opstanak, a protiv kojih smo mi ustajali otvorenom i živahnom odlučnošću«.
Pa završava:
»Sa ovim osjećajima, sa punom loj al-nošću, sa savršenim shvaćanjem svoje dužnosti talijanski dobrovoljci pozdravljaju beogradski ugovor i iskreno žele,
efikasnija od svih klauzula — bude zaista značila novu epohu za jadranski i za svjetski mir«.
SVAKI DAN PO JEDAN ČLANAK O NOVOM PRIJATELJSTVU .
Poznati riječki fašistički list »La Vedetta d’Italia«, vrlo je aktivan u odobravanju talijansko-jugoslovenskog pakta i objavljuje skoro svaki dan po jedan članak u prilog talij ansko-jugoslo-venskom prijateljstvu.
PREDAVANJE ARNALDA VIOLE O . BEOGRADSKIM UGOVORIMA IZMEDJU JUGOSLAVIJE I ITALIJE
Glavni urednik riječke »La Vedetta d’Italia« Arnaldo Viola održao je predavanje o značenju beogradskih ugovora. Predavanje je održano u rajonskoj sekciji Borgomarino, u fašističkoj etičkoj školi, pred izabranom publikom. Viola je prikazao prilike za vrijemé svjetskog rata, zatim poratne ugovore. »Uprkos tome Italija i Jugoslavija uvijek su osjećale potrebu, da regulišu svoje odnose na bazi geografskih, prirodnih i ekonomskih činjenica« — kaže Viola. Zatim je Viola prikazao praktične mogućnosti ugovora s naročitim obzirom na promet i pogranični saobraćaj u direktnom odnosu sa riječkom lukom.
TALIJANSKO-JUGOSLOVENSKO KULTURNO DRUŠTVO
Fašistički »U Lavoro fascista«, »La »Tribuna«, »U Piccolo«, »La Vedetta d’ Italia« i drugi talijanski listovi donose vijest o osnivanju »Talijansko-jugoslovenskog kulturnog društva« u Beogradu. U vezi s time »II Lavoro fascista« piše:
»Radujemo se ovoj inicijativi kojoj je cilj, da se u jednom udruženju skupe svi koji imaju simpatija i interesovanja za našu zemlju. Ovom društvu neće biti teško, da u atmosferi beogradskog ugovora razvije djelatnost u prilog efikasnog zbliženja dvaju naroda na kulturnom polju. Uostalom treba da se ponovi jed na vjekovna tradicija, pošto kulturni odnosi izmed ju obje zemlje imaju prošlost visokog stepena. Sto se tiče trgovinske razmjene svima je poznato, da naše privrede imaju komplementarni ;,, karakter i da u tome pravcu neće biti
da ^prim j ena* "ovoga ° ugovora’ rječitij a i (teško da se razvije korisna djelatnost«.
Jugosloveni pod Italijom
i kulturni sporazum koji će biti sklopljen u Rimu
Pariška revija »Europe Nouvelle« od 3 aprila donosi opširan članak Alberta Mousetta, u kojem čitamo i ovaj pasus: »Italija je sporazum platila teškim ustupcima svoga samoljublja. Pored pakta, pretresana su i pitanja čiji bi sami spomen svojevremeno prožeo Rim negodovanjem: Albanski statut i slavenske manjine u Istri. O tim predmetima izmijenjena su obećanja. Izvjesno nepovjerenje u ta obećanja dopušteno Je. Je 11 rimska vlada raspoložena da se odrekne svoga protektorata nad Albanijom? Je U Beograd raspoložen da se odrekne aksioma »Balkan balkanskim narodima«? Kakav sporazum može dovesti
u sklad dva toliko isključiva shvatanja? što se tiče 600.000 istarskih Slavena koji nemaju ni škola, ni crkava, ni udruženja, ne može se predvidjatl da će se njihova sudbina poboljšati od danas do sutra, tim više što u Italiji postoje i druge manjine. Listovi su objavili da je Iz zatvora pušteno 90 Slovenaca. Je U to predznak jedne nove politike? Je li to sredstvo da se olakšaju pregovori o naknadama štete, koje Italija traži za 3000 svojih optanata. Kulturni sporazumi, koje će g. Stojadlnović, kako se tvrdi, zaključiti, obavijestit će nas u tome pogledu«.
Zauzimanje naših iseljenika u USA
za naš narod u Julijskoj Krajini
»Jugoslovenski Glasnik« — Chicago, donosi ovu noticu:
Poznati su nedavni pokušaji talijanske vlade, da si osigura prijateljstvo Jugoslavije. New York Times od 24 marta javlja, da će talijanski ministar inostranih poslova, Ciano, narednoga dana stići u Beograd, da sklopi sporazum s Jugoslavijom. Vijest takodjer navodi nadu jugoslavenskih političara, da će ministarski predsjednik i ministar inostranih poslova, Stojadinović, tom prilikom upozoriti na pravedan postupak Jugoslavije prema talijanskoj manjini u Dalmaciji u poredbi sa strašnim proga-
njanjima jugoslavenske manjine u Italiji.
U vezi sa objavljenim sastankoir uputila je newyorška organizacij s »Udruženje za obranu Jugoslavena r Italiji« dne 24 marta slijedeću brzojavku g. Stojadinoviću:
»Obzirom na pretstojeći sastanak ! talijanskim ministrom Inostranih poslova, »Udruženje za obranu Jugoslavena u Italiji« s nadom očekuje od Vaš« Ekscelencije, da ćete iznijeti pitanje proganjanja jugoslavenske manjine t Italiji i nastojati da se njihove strašne prilike ublaže«.
SPORAZUM
Ne treba naročito naglašavati, da je čitav beogradski sporazum izmedju Jugoslavije i Italije dogadjaj od kapitalne važnosti i sa našeg stajališta. Nesumnjivo poslije Rapalskog ugovora za nas najveći dogadjaj na diplomatskoj liniji. I kao sporazum općeg karaktera, več zato jer se tiče Italije i Jugoslavije, beogradski bi sporazum morao imati posljedica i za nas, morao bi se jako odražavati i na našem problemu. Ali ne radi se samo o tome. Taj sporazum se i konkretnije nas tiče. Ima u njemu i oko njega elemenata, koji govore sasvim konkretno o našoj stvari. Ima tako u samom političkom dijelu sporazuma paragrafa, koji se odnose na pitanje granica ili akcija u vezi s tim granicama. Prvi paragraf političkog sporazuma glasi:
»Visoke strano ugovornice obavezuju se, da će poštovati svoje zajedničke granice, kao i pomorske granice dviju država na Jadranu, i u slučaju da jedna od njih bude predmet neizazvanog napadaja od strane jedne ili više sila, druga se obavezuje, da se uzdrži od svake' akcije, koja bi mogla biti od koristi napadaču.«
Ovaj paragraf nije ništa drugo nego obnova onoga što je u pogledu granica zaključeno Kapalskim ugovorom. Sama činjenica, da se to obnavlja vrlo je karakteristična. Italija i Jugoslavija ovim paragrafom svečano odbijaju od sebe i pomisao da bi radile za promjenu onoga stanja, koje je stvoreno Rapalskim ugovorom, a to znači, da se još jednom odriču Dalmacije odnosno Julijske Krajine, u koliko je, eventualno, vladalo mišljenje da se bave tim ri-vendikacijama. A u vezi s tim načelnim stavom iz prvog paragrafa od najveće je važnosti ono što sadrži četvrti paragraf političkog sporazuma. Taj glasi :
»Visoke strane ugovornice obavezuju se, da ne trpe na svojim odnosnim teritorija-ma, niti da pomažu ma na koji način, ma kakvu aktivnost, koja bi bila uperena protiv teritorijalnog integriteta ili postojećeg poretka druge strane ugovornice, ili koja bi bila takve prirode da bi škodila prijateljskim odnosima izmedju dviju zemalja.«
Ovaj paragraf ima praktičnu vrijednost i upotpunjava ono što prvi načelno znači.
To je ono glavno u političkom sporazumu što nas s našeg stajališta interesuje.
Opaženo je, da u samom sporazumu nema izričitog govora o pitanju Jugoslavena pod Italijom, u granicama, koje su svečano potvrđjeno tim paragrafom prvim i četvrtim. Nema sumnje da bi to bilo bolje, ali treba uzeti kao povoljan rezultat 1 ono što je rečeno u govorima prilikom potpisivanja sporazuma. Takvi govori nemaju neku obaveznu i striktno juridičku vrijednost, ali se uzuelno smatraju ipak moralnim dijelom samog sporazuma. Tako je i izjava grofa Ciana prilikom potpisivanja beogradskog sporazuma u neku ruku sastavni dio samog sporazuma. U toj je izjavi konkretno riječ
0	Jugoslavenima pod Italijom:
»Ono što hočemo da otstranimo, to je prije svega svaki izvor nepovjerenja. Ono što želimo da ostvarimo, je trajno prijateljstvo izmedju naše dvije zemlje. Ja sam uvjeren da će to imati najpovoljnije reperkusije na pogranična stanovništva obiju zemalja, koje će stanovništvo od sporazuma zaključenog Izmedju Italije 1 Jugoslavije osjetiti najblagotvornije djelovanje. Sa svoje strane, ja sam obavijestio gospodina pretsjednika Stojadinovića o povoljnim uputama koje su dane nadležnim talijanskim vlasti: ma, što se tiče učenja i upotrebe srpsko-hrvatskog i slovenskog jezika i u pogledu službe božje na istom ovom jeziku.«
Kada je završio čitanje svoje izjave grof Ciano je zastao jedan trenutak i rekao:
»A sada ču vam saopćiti da sam dobio od pretsjednika Mussolinija jedan telegram, kojim mi je stavio u dužnost da pretsjeđni-ku g. Stojadinoviću i jugoslovenskoj naciji saopćim slijedeće... «
Tu grof Ciano potsjeća da su prilikom sretnog dogedjsja rodjenja staa nasljednika talijanskog prijestolja amnestirana 62 polt-tUSka osudjenika u Italiji, po narodnosti Slovenci. Zatim grof Ciano dodaje-
»Danas na dan potpisivanja jugosloven-sko-talijanskog sporazuma Duce je pustio na slobodu 28 političkih osudjenika slovenske narodnosti koliko ih je svega ostalo bilo na izdržavanju kazne u Italiji.«
Ova su mjesta u izjavi grofa Ciana ne samo zato važna za nas, jer se radi o nekim obećanjima i o jednoj amnestiji, nego najviše zbog jedne novosti s fašističke talijansko strane, koja može da se nazove revolucijom jednog principa. I ako to nije samo u političkom sporazumu, nego u izjavi, usudili bismo se refi, da se radi i o jednom, važnom juridifkom presedanu u diplomatskim odnosima Jugoslavije i Italije.
S fašističke strano po prvi put se oficijelno priznaje postojanje jugoslavenske manjine u njenim granicama. Bilo je i do sada znakova, po kojima se moglo konstatovati da je fašistički režim svijestan postojaniji Hrvata i Slovenaca u Julijskoj Krajini, ali ti su znakovi bili uvijek na liniji uništavanja njihove egzistencije. Ovo je prvi put n pozitivnom smislu.
Sam Rapalski ugovor nema u sebi ni riječi o Hrvatima 1 Slovencima u Istri, Trstu
1	Gorici, ni riječi garancije za njihov narodni, kulturni ili politički život. Oni su tim ugovorom prepušteni Italiji i njezinoj uvid javnosti ili neuviđjavnosti, dok taj isti ugovor sadrži najveće garancije za Talijane u Dalmaciji. T svi daljnji ugovori Italije i Jugoslavije bili su na toj liniji: prešućivali su postojanje Hrvata i Slovenaca pod Italijom, a usavršavali su već postojeće garancije za Talijane u Jugoslaviji.
Fašizam je na svoj način znao da iskoristi to udobno nasledje iz demokratsko-liberalnog režima i to mu je koristilo u provodjenju svog totalitarizma i u Julijskoj Krajini. Nikakvo ga medjusobne obaveze u tom nisu smotale. Fašistička je teza bila da u granicama Italije nema Hrvata i Slovenaca i da ih ne smije biti. U tom je smislu potencirana do maksimuma asimilaciona politika.
S obzirom na sve to interesantna je izjava grofa Ciana. Dok se prvim i četvrtim paragrafom sporazuma Jugoslavija i Italija odriču iredentizma, ova izjava grofa Ciana daje Jugoslaviji jedno moralno pravo, a
možda i juridiiko, koj« joj nije davao ni Rapalski ugovor, da $e u Rimu interesuje za sudbinu Jugoslavena u granicama Italije. Svojom izjavom grof Ciano kao da je njihovo boljo stanje postavio kao neki uslov boljih talijansko-jugoslavenskih odnosa. Zar se to ne može tako tumačiti? I u svijetlu takvog tumačenja, čak i bez obzira na mo-mentano izvršenje ili neizvršenje obećanja o jeziku u školama, crkvi itd., može se reći, da je sporazum vrlo velik dogodjaj za nas.
U očekivanju daljnjih konkretnih rezultata konstatiramo za sade ovo.
„Chi vivrà vedra“
Pod tim naslovom donosi »Popolo d’ Hali a< od 7 o. mj. svoj uobičajeni kursiv, kojega prenose svakog dana svi talijanski dnevnici. Vrlo dobro je poznato tko piše te članke, u kojima se iz dana u dan lapidarnim stilom tumače sve aktuelne političke pojave. U tom članku se govori o talijansko-jugoslavenskim odnosima povodom članka bivšeg francuskog pretsjednika vlade Andri Tardieua u francuskom desničarskom listu »Oringoirct o sporazumu izmedju Rima i Beograda
»Popolo d’Italia* kaže da je taj Tar-dieuov članak interesantan ne samo radi ličnih Tardieuovih uspomena, već naročito radi razmišljanja koja nameče Francuzima. Pa dalje doslovno kaže (pisac nepotpisanih članaka u »Popolo d’Italia*, listu kojega je osnovao Mussolini i koji je njegovo lično vlasništvo) :
»Odnosi izmedju Italije i Jugoslavije su dramatski uzbudjivali Evropu i Ameriku. Talijani i Amerikanci su biti na Mirovnoj konferenci u otvorenoj suprotnosti Amerikanci, ušavši u rat tek 1917, nisu sudjelovali u Londonskom paktih koji je davao Dalmaciju Italiji, bez Rijeke, pa su se ponašali kao da im nisu poznate obaveze Saveznika prema Italiji. Clemenceau, Wilson, Lloyd George i Orlando bili su angažirani u toj dramatskoj borbi. Najjači igrač nije bio Orlando, ali je protiv nas bio najodlučniji onaj Wilson koji je bio prošao cestama Italije kao mesija. Predjimo preko toga. Prošlo je skoro dvadeset godina, kroz koje je talijansko-jugoslovenski konflikt, kojemu je duša bio Jadran, ležao svom težinom nad Evropom. Tardieu priznaje otvoreno Mussoliniju zaslugu što je znao bez premišljanja, bez Francuske, pacificirati Jadran (pacificare l’Adriatico )...
GENTLEMENSKI SPORAZUM
— Je li, Moša, šta mu je to »gentlemanski sporazum*?
— To ti je kad mi zaključimo da ti ja kroz tri mjeseca dobavljam pet vagona pšenice: ako cijena skoči, ja ti neču robu dostavljati, a ako padne — li mi je ne ćeš platiti.	(»Ošišani jež*)
Pozdrav komandanta 107 legije u Zadru
Komandu 107. legije M. V. S. N. (milicije) »Francesco Rismondo« u Zadru preuzeo je neki Antonio Aqua, koji je došao iz glavnog štaba. Zadarski »San Marco* od 3. o. mj. donosi njegov pozdrav Crnim košuljama Zadra. Taj pozdrav glasi:
»Po prvi put, i s religijskim uzbudje-njem, došao- sam u onu našu dalmatinsku zemlju, u 'kojoj je mali veliki Zadar (piccola grande Zara) dragocjeni dragulj tali-janstva i fašizma.
Budući da su i talijanstvo i fašizam osnovne esence milicije i time pravo svakog od nas da budu naše, tako isto vam tvrdim da se osjećam osobito počašćenim preuzimajući komandu jedne legije u ovoj Dalmaciji talijanskoj, koja je preko žrtava tolikih mučenika bila žrtvenik sa kojeg je zaplamsao i raširio se čist plamen hraneči srca svih boraca Italije koje je snašla umirujufa smrt.*
PORAZ FAŠISTA U BELGIJI
U nedjelju su održani u Bruxellesu izbori. Preko svakog očekivanja, fašista De-grette je dobio manje glasova nego što s« mu protivnici prorokovali. Prelsjcdnik vlade van ZeelavA je dobio 75.89 posto, a Degrcl-le tek 19.05 posto glasova.
Ti izbori se nisu očekivali tek u Belgiji velikom nervozom. Cijela evropska štampa je donosila opširne izvještaje o izbornoj kampanji i prognnze. Jer ti izbori u Prtirrl-lesu imaju i medjunarodnu važnost. Tu sU se imali ogledali demokracija i fašizam: ti izbori su imali da pokažu hoće U i Belgija skrenuti u fašistički blok država ili će ostati vjerna demokraciji i demokratskim državama u Evropi.
Karakteristične su neke predizborne parole. Tako su na pr. belgijske žene na dan izbora ispred izbornih lokala naglašavale:
»Ako želite da glasate za ropstvo, teror i koncentracione logore, glasajte za fašista Degrclla!*
I gradjani. Bruxellesa su glasah za demokraciju i slobodu.
Spomenut ćemo još dvije karakteristične stvari u vezi sa Um, izborima
Kada je pred nekoliko mjeseci bila belgijska vlada zabranila vodji fašista Degrel-lu da govori sa belgijskih državnih radiostanica protiv belgijske vlade i belgijske de' mokracije, tada je Degrelle bio otišao u Ik*' liju i tamo preko državnih radiostanica održao taj govor.
Nastao je bio diplomatski spor...
Drugo: Prije izbora je nadbiskup-kardiva!. lincia dao izjavu u kojoj osudjuje gretta (koji ima, izmedju ostalog, u programu i osnivanje korporativne države no I: at oli r k i m principima). 1 to j* mnoflO odmoglo Dcgrellu, koji se oslanjao na kate-ličke konzervativne krugove
Sve u svemu, fašizam je barem na. tot" neuralgičnom sektoru Evrope doživio n* uspjeh.
Solnčno vročino bodo začeli izrabljati v Abenmji
S to nalogo se sedaj peča več italijtšf skih inženjerjev, ki naj iznajdejo način ** bi solnčna vročina, katere je tam več kake* dovolj, bilo dobro gonilno sredstvo.
... ker je nimajo dovolj na Siciliji,
Jedno
emigrantsko
društvo...
iz istočnog dijela države održalo je nedavno svoju glavnu godiinju skupštinu. Na toj skupštini je izglasana i jedna rezolucija, koja je poslana svim emigrantskim društvima. Peti član te rezolucije glasi:
»Da Savez potpuno preuzme u svoje ruke društveni erican list »Istra«, da se u njemu ne štampaju članci problematične sadržine od pojedinih lica i nezadovoljnika, koli svojim pisanjem stvaraju samo zabunu modu članstvom pozivajući na ce panjo i razdvajanje društvenih jedinica, kao što je tc bio slučaj s člancima od S II i S III 1937 codine.«
0 tom petom članu te rezolucije treba na ovom mjestu kazati par riječi. 1 radi onih koji su tu rezoluciju sastavljali, i radi onih koji su je izglasali, a najviše radi onih koji su je, u ostalim emigrantskim društvima, čitali.
Prvo: List je u cjelosti organ Saveza i list piše prema tome po onim smjernicama koje mu Savezno vodstvo zacrta na svojim sjednicama i po pismenim i usmenim instrukcijama Savezne egzekutive Da se održi što jači kontakt izmedju Saveznog vodstva i lista, posljednji Kongres je izmijenio pravila Saveza tako da urednik saveznog glasila postaje ujedno i članom Saveznog vodstva.
Prema tome nije potrebno da Savez potpuno preuzme u svoje ruke društveni organ list »Istra* — kada Savez već ima u svojim rukama list »Istra*.
Drugo: Ti članci »problematične sadr-iine* od 5 11 i ò III su članci ideološke prirode o našoj emigraciji. Uredništvo lista je povodom objavljivanja tih članaka pozvalo čitatelje da kažu putem lista svoje mišljenje o tim problemima (a ne o piscu članka) ovim riječima:
»Donosimo ovaj članak našeg sorodnika izvan redakcije sa svrhom da potaknemo i ostale emigrante na javno tretiranje našeg problema*.
Na to su se javili i drugi čitatelji (Miko, Milko S., Ance, d. f.) koji su sa svog stanovišta pisali o problemu naše emigracije. Povodom objavljivanja tih članaka bili smo stavili ovu napomenu:
»Podvlačimo da io članci pod tim naslovom (»Naša emigracija*) i na ovom mjestu biti izraz mišljenja pojedinaca. To mišljenje pojedinih emigranata ne mora biti i mišljenje Saveza i redakcije lista,, pa molimo i one koji se eventualno ne bi šlaga-li s pojedinim Izlaganjima na ovom mjestu, da pošalju svoje članke u kojima bi iznijeli svoje poglede na to. Pri koncu molimo sorodnike da stvari tretiraju objektivno, i da, se klone eventualnih ličnih raspravljanja i napadaja, jer lične napadaje nećemo iz principa uvrštavali.*
I — mjesto da dobijemo ideološki članak onih koji se ne slažu s izlaganjima u člancima od 5 U i 5 III o. g., dobivaju društva okružnicu sa tim V članom.
A zašto?
Zato što su potpisnici te rezolucije lično posvadjeni s piscem »inkriminiranih* članaka.
Da svršimo: redakcije lista se apsolutno ništa ne tiču lične svadje pojedinih emigranata. I redakcija lista ne objavljuje članke o ličnim, razmiricima. A sve članke ideološke prirode redakcija lista vrlo rado objavljuje od svakog emigranta, dakako ako U članci ne potpadaju pod udar Zakona o štampi ili Zakona o zaštiti države.
Podvlačimo: U Saveznom glasilu (»potpunom*) ima mjesta svakom, ideološkom članku svakog emigranta. A redakcije lista se apsolutno ništa ne tiče da U je neki Petar posvadjen lično sa nekim Pavlom. A to se ne tiče ni ostalih emigranata, čitatelja našega lista.
Još nešto: Urednik lista je odgovoran Saveznom vodstvu za članke u listu, pa ako netko smatra da neki članak stvara »zabunu medju članstvom pozivajući na cepanje i razdvajanje* — i ako neće da na takav članak odgovori člankom u listu — neka tada pošalje gbr azloi enu pretstavku Saveznom vodstvu. Ako ni to neće, tada neka čeka do Kongresa, pa neka tamo to iznese.
Jer ta tri puta su jedina kojima treba ići kada se čovjek ne slaže s nekim člankom u saveznom glasilu. — (t. p.)
MODERNIZACIJA TRNOVA
...i još jedno emigrantsko društvo
U sjevernom kraju države imalo je takodjer neki dan svoju glavnu skupštinu. Pretsjed-n>k toga društva je dokazivao da Istra »ni Pravi časopis, da je neka poročevalska družba in da piše premalo ideološko*. U lom smislu je govorio i jedan drugi član, Ugledni, publicista.
Možda imaju i pravo. Jer »Istra* je posljednje tri godine donosila mnogo vijesti
Julijske Krajine. A to zato što »u mnogi čitatelji izjavljivali da vole čitati u listu vijesti iz svog zavičaja. I radi toga je list donosio aktuelne dogodjaje. A donosio je i ideološke članke. U koliko su se ti ideološki članci mogli donositi.
Istina — list bi mogao biti veći i bolji. I »ramata je što nije veći i bolji, J»r emi-
Refea, aprila 1937. (Agis). V Trnovem merijo in izvršujejo načrte za napeljavo vodovoda, ki je bolj potreben kot pa asfaltiranje cest. Vas je brez dobre in zdrave pitne vode, v poletni suši pa zmanjka vode celo po velikih vaških vodnjakih, ki so sicer nehigienični, a vendar v potrebi služi za pitno vodo, pranje in druge potrebščine. Že pred vojno so nameravali urediti vodovne naprave za vso vas, pa se je zaradi nekih nesoglasij realizacija načrtov zavlekla do izbruha svetovne vojne in tako je ta prepotrebna ureditev ostala nerešena do danes.
Načrte in merjenje zemljišča izvršujejo tudi za novo živinsko sejmišče. V zadnjih letih nazadujejo povsod pri nas živinski semnji zaradi padca živinoreje, ki je bila včasih glavni vir dohodkov za našega kmeta, živinski semnji so zgubili na vrednosti in ni na njih nič več
tiste živahnosti in velike izbere kot svoj čas. Vendar pogrešajo v Trnovem primerno in praktično živinsko sejmišče, zato skušajo sedaj to urediti.
Na obširnem travniku pod cerkvijo in pokopališčem na tako zvanem »Vidmu« nameravajo zgraditi novo poslopje, naj bi služilo za okrožno sodišče v Ilir' ski Bistrici. Poleg sodnijskega poslopja nameravajo zgraditi poslopje za deško osnovno šolo, ki je sedaj v sredini Trnovega. Za obe poslopji so v delu še načrti in razne predpriprave.
Zaradi parcelacije obsežnega prostora pod pokopališčem nameravajo dosedanje pokopališče opustiti ter urediti novo, iz ven Trnovega, ob cesti ki pelje proti Šembijam in dalje na Pivko, na trnov skih parcelah »Pri malem mostičku«. Kdaj bo prišlo do realizacije vseh teh načrtov pa ni znano.
Organiziram lovi na tihotapce
II. Bistrica, aprila 1937. (Agis). Ves obmejni pas je močno zastražen zaradi čim dalje živahnejšega tihotapstva iz Jugoslavije v Italijo. Kljub padcu italijanske valute tihotapstvo še vedno cvete, zlasti s konji in tobakom. Obmejne oblasti se na vse mogoče načine trudijo, da bi zatrli to trgovino vendar je v obsežnih snežniških gozdovih to združeno z velikimi težkočami in daje le malenkostne Uspehe. Vendar se tu pa tam finančnim stražnikom posreči priti na sled kakemu neprevldnežu.
Tako so 26. marca t. 1. prišli na sled nekemu tihotapcu iz Starega trga, ga lo-
vili po Trnovem in ga končno tudi ujeli. V spremstvu večjega števila finančnih stražnikov je bil vklenjen odpeljan bistriške zapore. Med potjo, in sicer v sredi Trnovega se je tihotapcu posrečilo utrgati verige in zbežati. Pričel je za njim pravcati lov; finančnim stražnikom se je pridružil tudi tajnik faš stranke In učitelj Vigilanti. Za bežečim so streljali in ga ranili v glavo. Ranjeni tihotapec se je zatekel v neko lopo, kjer so ga po dolgem iskanju tudi našli vsega iznemoglega in okrvavljenega. Ponovno so ga vklenili ter z avtom odpeljali v zapore, kjer čaka na obsodbo.

SADRŽAJ USKRŠNJEGA BROJA »ISTRE«
Množi čitatelji ioš sada reklamiraju uskršnji broi »Istre«. U posljednjem broju smo bili javili, da ie uskršnji broi bio zaoliienien, pa za tako ni množi saradnici nisu dobili. Radi tih saradnika. u prvom redu. koii su objavili svoje članke, donosimo sadržaj uskršniez broja, koji ie bio i kvalitativno i kvantitativno na dostojnoj visini.
1)	Joško Žiberna: Naša vas v Julijski Krajini.
2)	Janko Samec:	Molitev za Istro,
Tilen s Krasa, Kras, Pismo na Primorsko (piesme).
3)	Lavo Čermelj: Talijanska kolonizacija Julijske Krajine.
4)	5 % državno posojilo in naš kmet.
5)	Dr. Enzelbert Besednjak: Vjera i materinski jezik.
6)	Rikard Katalinič-Jeretov: Riva de-zli Schiavoni. Istarsko selo (pjesme).
7)	Mate Balota: Ča je pusta Londra. Mate Balota: Muka Božja (pjesma). Janko Samec: Domotožje (pjesma). Smoljanac: Diškoraš z Maton Ba-
si
9) 10) lo ton. 11) 12) 13)
Sa-Je: Kulturni prezled za 1. 1936. Mate Balota: U zori na Oceanu. Trnoplesar: Kako je postalo Čepić-ko iezero.
14)	Ciril Kosmač: 15. marec 1937.
15)	Janko Samec: In memoriam (pjesma).
16)	Dražo Gervais: Nasadiše li nas. nasadiše.
17)	Jože Krapš: štucinkino vstajanje.
18)	Josip Nanoški: Spomin na izzu-biieni dom.
19)	Mara Sindik-Kaliterna: Moj Vrbniče mili (pjesma).
20)	Milan: Poslednji spev (pjesma Loj-zu Bratužu).
21)	Fašizem in manjšine.
22)	Za-Ha: Fašizam i nauka.
23)	Z. J. — Tekma v smrt ali življenje.
24)	Domovini.
25)	Petar P-ić: Važniji članci u Istri.
26)	d. f.: Naša cmizracija i Imperijali-stična politika ie skupa.
27)	Orakalić Ladislav: Pismo materi za Važan (pjesma).
28)	Percan Josip: Brimarica (pjesma).
29)	Ivan Boštjančič: Važan (pjesma).
30)	Radošcvič Stanko: Martin Stipa-ničev.
31)	Ivanka F.: Odlazak iz zavičaja.
32)	Omladina u omladinskim sekcijama.
33)	L. C.: O prevratni dobi na Primorskem.
HOĆE LI ENRICO MIZZI SA MALTE PRIMITI POZIV JUŽNOTIROLACA ?
U posljednjem, broju glasila Južnotiro-laea »Sildtiroler Heimat*, koji izlazi u Dan-sigu čitamo protest kojega je objavio vodja malteških Talijana u »Volontà d’Italia* protiv Engleza. (Mi smo o tom protestu pisali.) U tom protestu se oštro napada englesku upravu na Malti zbog bezobzirnog uništavanja talijanske kulture i jezika. Miz-zi kaže da usprkos nesnosnog političkog ropstva Talijana na Malti, Englezi neće nikada uspjeti da izmijene talijanski značaj otoka. Mizsi naročito naglasuje da Italija nema samo dužnost, već da ima i sveto pravo, da brani svuda Talijane kada su ovi u opasnosti da im se uništi jezik i kultura.
»Sildtiroler Heimat* nadovezuje na taj protest svoj poziv gospodinu Mizziju. Pozivlje ga da posjeti Južni Tirol, gdje ie se osvjedočiti kako i neko drugi, ne samo Englezi, uništava drugim narodima kulturu i jezik. List kaže, da bi se Mizzi mogao tada uvjeriti kako je položaj Talijana na Malti pravi raj, ako ga se usporedi sa položajem Nijemaca u Južnom Tirolu. Samo se »Sildtiroler Heimat* boji da Mizzijevi. sunarodnjaci nisu više sposobni sa logičko i kritičko prosudjivanje.
34)
35) žnie.
36)
37) zod.
38)
Prva istarska zadruga.
Ivan Boštjančič: Predvečernje če-
Miroslav Savič: Vo vremia ono... P. P.: Promjene prezimena u 1936.
demogra-
P. P.: Polom fašistične lične oolitike.
39)	Diktatorji in diktature.
40)	Fašizam i selo.
41)	Milko Š.: Naša cmizracija — Socijalno vprašanje.
42)	Anec: Naša emizracija — Čiščenje.
Viiesti. kultura. »Naša Sloga«, humor,
slike, karikature itd.
Eto. to ie sadržaj !
Slaba utjeha !
*
Mnogi saradnici zaboravljaju na novonastalu situaciju, oa nam šalju članke, koie sada ne možemo objaviti. Molimo ih da orleodom pisanja imaju u vidu nove okolnosti.
Ovime ujedno i obavještavamo (da za-štedimo ooštanske marke) neke saradnike, koiih prilozi nisu moril biti štampani. Molimo da se to ima u vidu.
gracija koja broji 70.000 duša, ima list svi U pretplatnici plaćali. Ali urednih pret-
koji skoro redovno izlazi na 4 stranice. 1 te četiri stranice su uvijek u pitanju. Ali ne za materijal, jer svake sedmice se baca barem stranicu dobrih priloga, jer nema prostora. Ko je tome kriv? Sm pomalo. A glavni razlog je ovaj: da je tiraža Usto veća, list bi mogao biti veći. A sigurno i bolj'i. Jer bi bilo više prostora — za ideološke članke i za vijesti.
Talijanski emigranti imaju samo « Francuskoj nekoliko listova. À samo jedan od njih — »II Gvido del Popolo* — ivna tiražu od 39.000 (trideset i devet). I to nije jedini. A Južnotirolci imaju svoj tjednik »Sildtiroler Heimat*, koji sr radi političkih prilika mora seliti po cijeloj Evropi-(Innsbruck, Vaduz, Danzig itd.) I taj list je lanjske godine imao tiražu od 36.000. Trideset i šest hiljada!
A znate koliku tiražu ima »Istra*? Tri hiljade i četiri stotine komada, l to kada bi
platnika nema ni tri četvrtine od ukupnog broja.
Netko će kazati: da je list veći, i bolji, tiraža bi se povećala.
Uredništvo je pokazalo da zna i može dati dobar list. To se vidi iz božićnjih i uskršnjih brojeva. Iz tih brojeva se vidi i to da imamo dovoljno dobrih naših pisaca koji daju u »Istri* dobre stvari.
Ali — tiraža ostaje ista.
Zašto? Ko je kriv?
Svi mi skupa. Jer nismo kadri izdržavati jedan jedini list — jedini list cijele emigracije od 70.000 duša. koji je uiedno i jedini list za obranu interesa ostalih 600.000
Dobro je da se o listu diskutira. Ali ali — trebalo bi nešto i poduzeti da se to stanje popravi.
Riječ ima emigracija, a u prvom redu pretsjedniei društava i naši publicisti.
a p.)
JURINA I FRANINA
Franina: Znaš zrman, ki me je pita za te? Nikah ne biš ugana. Jedam štut čovik.
Jurina: Da ni Medulinac?
Franina: Po unega blaženućega, bi bij a reka stari Ciliga, kako mi ti to vadF beside z ust. Jušto Medulinac. Ma te je lipo driča, znaš. Je reka da niš ni razumija ua unega ča si ti zadnji put povida za Škulju ud oka, za brata i os i sve une druge štorije. I je reka da bi imi Jovič mora udilati jeno novo kolo za te, zašto da niko kolo u tvojoj glavi gre sada strambo.
Jurina: štuti ljudi ti Medulinci. Odkad su počeli dobij ati marku štelu u arši-nalu, još u una stara vrimena, ki će se š njima. Znaš da su i njihove divoj-ke kantevale: ću ga ja, ću ga majko, ima marku štelu, dela u aršinalu. A znaš ti, ča ću ti ja reći na to. Franina: Šegu tra sam opra uši da te bolje čujen. Sigurno ćeš jopet držati prediku.
Jurina: Viš ča je. Pokojni stari Sikula ni umija štiti ni pisati. A posle je dela velike i čuda hodija po svitu. Jedam-put ti on dojde u veliku kafetariju u Riki i kamarijer mu da u ruke nikc velike foje. Uzme stari šikula foje, i da se ne bi usramotija počne gledati u njih. A napako hi je drža i sva slova su bila z glavom doli z nogami gori, gambelevade, kako se reče. Doša je kamarijer, i mu je u uho šapnuja, da drži foje napako. Biš reka da se staji zacrlenija, i da ni zna kamo će sobon od srama. Ma ni. Stari ga Je pogleda i unako po svoju mu je reka: Grko uno Ro (to je bila njegova kletva), drito umi svaki štiti, bravura je štiti znapako!
Franina: Dobro mu je reka. A ča je bilo naprid?
Jurina: Naprid? Mi ti gremo, brat moj mili, nazed, a ne napridDošlo je jopet vrime, da ćemo morati svi, kako stari šikula, štiti foje napako. Znaš unako kako su foje pisali u gveri pod staron Austrijon: Naša junačka vojska, da bi zadala neprijatelju smrtni udarac, napustila je Pšemisl i povukla se je iz strateških razloga nazed dvi sto kilometri. Ko štiješ drito, ne razumiš niš, ko štiješ znapako, još ćeš ništo moći doznati.
Franina: A znaš ti, da je moja Luca rekla čisto i bistro, jenu finu stvar za te. Ona je rekla, da je sve razumila, ča si reka. Da brat more raniti brata, ma da more i pomilovati. Da je brat brat i krv da je krv. I je nadodala: rečimo, na jenu priliku, da stari Jurina prestane fakišt, nikad on sveleno ne bi bij a drugo nego Jurina.
Jurina: To je uno, viš. A znaš ča trnu novu.
Franina: A ku?
Jurina: Hodila je ferata uzgoru u Sijani. Tri breki, znaš uni ljuti breki ovčari, došli su na bot I rimili na nju. Makina se je splašila, i zmakla se iz šin u bošku!
Franina: Ta je fanjska, a je našila kakova dišgracija.
Jurina: Ni ne niš, nego je samo pukla Jena os.
Franina: A ka? Spridnja ali zadnja? Jurina: Ma ke! Una za ku san ti zadnji put povida. Je bila ud porednega dri-va i ud zelenega, je bila učinjena samo za kumparšu, pak je pukla. Franina: Boga, neka je. Ter to ni slabo. Jurina: Eza da ni.
Talijani u inozemstvu pokreću svoj dnevnik »La voce degli italiani«
Paris, 13. aprila 1937. — Talijani u inozemstvu izdali su nroulas, u koiem na-iavliuiu izdavanie talijanskog dnevnika »La voce degli italiani«. U proglasu se veli:
»La voce degli italiani« hoće da bude instrunienat bratske sloge svih talijanskih radnika u emigraciji, bez obzira na političke i religiiske osjećaje.
List će biti zastava borbe za slobodu list hoće da bude sredstvo bratstva iz-mediu talijanskog naroda i ostalih naroda. »Voce degli italiani« hoće da bude branič materijalnih, moralnih i kulturnih interesa Talijana, koii su prisiljeni, da žive van cranica svoie domovine.«
Proglas su potpisali: Unione popolare italiana i L’associazione franco-italiana degli ex-combattcnti.
.•SE
14 aprila 1887. God. XVIII
0 rr»t* IO
(USt SLOGI
■^oućnv ^osDOdarsl« . politički fiat
VELIKI USPJEH BALOTINIH I MATETIĆEVIH „ROŽEHICA"
U HRV. GLAZBENOM ZAVODU
Još jedan muzički uspjeh Ivana Matetića-Ronjgfovega
S^vcd 50 godina
Obćinari buzetski !
Vnó je skoro dvadeset godinah odkad ste udruženi u jednu obiinu, buzetska
Sve to vrieme upravljali su obimom, vašim dobrom i imetkom, vašimi trudi i žuljevi, ljudi, koji nisu vašeg roda ni poroda, vašeg poriekla ni vašeg naroda, vaše krvi ni vašeg jezika, vašeg iuienja ni vašea mišljenja.
U to vrieme občinska dobra su se raztepla, občina se zadužila na tisuie i tisuče, občinske glavnice zaplienili su vjerovnici...
N e d a j t e se ničim ni od koga prevariti — bili ste v e č često prevareni. Ne vjerujte o b e č a-nj em onih, koji su vam ve č sto put obečivali i nikad svoja obešanja izpunili.
Jtnrinct i Frontna
Franino: Va Marčane da imaju jene-ga pilura, ki ima jako finu glavu.
J urina: Ja, da nima tovarska ušesa.
Kastavsko delavsko druitvo
Mnoga li se je težka bura i oluja ovih godinicah oborila na tužnu Istru, nastoječ i ono naše korenike sunovratiti u bezdan i zaborav, iztisnuti ju tamo preko našeg horizonta. Nu hvala providnosti božjoj, i našim pobornikom, koji nesustezuč se niti pred trudom, niti požrtvovnošču, stadoše tražiti ono što nas po božjem pravu ide. Pa pošto je i sama narav mačuhinski postupala sa istarskim Hrvatom, baciv ga u ovaj krš i guduru, s druge strane nastoje eto i naši narodni protivnici, da mu i onu iskru domoljublja izkoriene i ugasnu, koja mu jošte u grudijuh tinja. Nu pošto se do slobode i napredka naroda dolazi jedino prosvietom, stoga i kastavski radnik uvidiv, da nije on samo jedinica, no čovjek tielom i dušom ravan onomu, što briegove probušio i zakone stvorio — trgnuo se iza sna, nastoječ si ustanoviti takvo družtvo, koje bude zastupalo radničke interese.
JEROMONAH GORAZD DEKLEVA DIPLOMIRAO
Zagrebački »Obzor« donosi: Beograd, 10 aprila. Na beogradskom srpsko-pravoslavnom bogoslovnom fakultetu diplomirao je jeromonah Gorazd Dekleva, rodom iz Ilirske Bistrice u Italiji. To je prvi Slovenec koji je stupio u srpsko-pravoslavne svecemke i diplomirao na srpsko-pravoslavnom bogoslovnom fakultetu. On je za vrijeme studiranja na fakultetu proizveden za srpsko-pravoslavnog jeromonaha. Novi jeromonah preveo je srpsko-pravoslavne knjige na slovenski za širenje pravoslavlja medju Slovencima. Medju ovim knjigama je »Prvi molitvenik za pravoslavne Slovence«, koji je prevodioc posvetio uspomeni blagopokojnog Kralja mučenika Aleksandra. Jeromonah Dekleva, kako javljaju beogradske novine, bit će sad poslan u Sloveniju, da tamo djeluje medju Slovencima, koji su prešli na srpsko-pravoslavnu vjeru.
f JOŽE BOŠTJANČIČ
V Smrjah pri Premu je umrl Jože Boštjančič v visoki starosti 85 let. Naj mu bo lahka domača zemlja.
Kao što smo bili več objavili, »Lisinski« je 13 o. mj. održao svoj prvi vokalni koncert ove sezone u dvorani Hrvatskog glazbenog zavoda u Zagrebu. Na programu su bile i »Roženice« Mate Balote, koje je komponirao Ivan Matetič-Ronjgov.
Ta izvedba je bila velik uspjeh. U prvom redu uspjeh našeg kompozitora Ivana Matetića-Ronjgovega, uspjeh Mate Balote
—	a što je najvažnije — uspjeh Istre. Ni jednom auktoru nije te večeri dupkom krcata dvorana Hrv. glazbenog zavoda toliko aplaudirala koliko Matetiću-Ronjgove-mu iako su ostali auktori (Odak, Pozajić, Špoljar) u neku ruku miljenici zagrebačke publike, a naročito one »Lisinskoga«. (Pozajić je ujedno i zborovodja »Lisinskoga«).
Izvedbi ie prisustvovao i Mate Balota.
Muzički kritičar zagrebačkih »Novosti« piše o izvedbi »Roženica«:
»Kompozicija stavlja velike zahtjeve na izvadjače u pogledu intonacije i izdržljivosti (kod špoljara).
Još u većoj mjeri važi to za »Roženice« Ivana Maretića-Ronjgova, tog neumornog istraživača i poznavaoca istarske pučke povijevke. Koliko je duboko proniknuo u bit i sadržaj njezin, saživio se s njom, koliko je prožeto njegovo stvaranje duhom i specifičnim izražajem njenim, a koliko je srastao sa svojom istarskom rodnom grudom u kojoj je ukorijenjeno sve njegovo osjećanje pokazala je njegova najnovija kompozicija »Roženice« (— »sopile« istarski pučki instrumenat). živo, s lakim prizvukom humora, gotovo realistički prikazuje njihovo sviranje, oponaša istarske karakteristike pjevanja na slogove. A onda unosi u ovu pjesmu neki melankolični ton, koji poprima uzvišeni karakter, kad u bolnom čeznuću za svojom ispaćenom domajom, izmedju pjevanja ostalih glasova, u patetičnoj recitaciji snažno odzvanjaju riječi barito-na-soliste, »kroza nje govore glasi naših starih od davne davnine... glasi ertene zemlje i krasa, glasi domovine«.
Slušajući tu osebujnu kompoziciju, koja je i sa čisto muzičkog gledišta naročito interesantna i s obzirom na njenu rltmijsku melodijsku i harmonijsku strukturu te obzirom na uhu, neobično naučenom na umjetnu muziku, vodjenje dionica, uvijek je tu osjećaj, da sve teče prirodno, neusiljeno, da nije ništa umjetno iskonstruirano, nego sve iskreno proživljeno i proosječano. Matetić je topao u svom izražaju i onda, kad mu je slog naoko tvrd, kad nam se harmonija i melodija uslijed ovog zasebnog vodje-nja dionica, uvjetovanog karakterom muzike, čini opora. Usprkos trajanju od dvadeset minuta ta kompozicija zna da uzdrži živim naš interes, u svakom taktu ona nas privlači i podiže, njen utisak je neposredan i snažan. Ona je i naišla na zasluženo priznanje publike, te izazvala pravu buru oduševljenja«.
♦
Donosimo za naše čitatelje koji se zanimaju glazbom, a naročito našim istarskim melodijama, neke informacije o roženicama i istarskoj ljestvici.
Roženice. — Tako zovu u južnoj Istri narodni instrumenat, poznat u ostalim krajevima te zemlje pod imenom sopile ili
-	sopele. Po boji zvuka roženice spadaju u red oboe odnosno engl. roga. U sopele »so-
pu« redovito dva »sopca« (velike i male sopele). Muzika, koju na njima izvode, sazdana je na istarskoj ljestvici.
O istarskoi ljestvici. — U Istri imade dva tipa pučke muzike. Prvi tip (A) dade se vjerno zabilježiti prema shvaćanju današnje temperovane ugodbe, dok je kod drugog (B) ta mogućnost isključena, jer se tu radi o praiskonskoj naturalističkoj muzici. Takve muzike ima u nas i drugdje — čak i na vratima samog Zagreba (Šestine, Bukovac, Otok, a da i ne govorimo o Turopolju. Kostajnici, Požegi, Bosni itd.).
Melodije pod A) pjevaju se po srednjoj Istri, a one pod B) u ostalim njenim dijelovima. Jedne se i druge redovito kreću u frigijskom, a ima ih i u dorskom načinu.. Tip A) pretežniji je i stariji. Prva je karakteristika te muzike pjevanje u dva glasa i to u paralelnim tercama ili u njihovim obratila sekstama, koje se vole ispreplitati unisonima u primi odnosno oktavi. Pomaci u sekstama nastaju onda, kad pjeva muško i žensko zajedno. Od Učke prema unutrašnjosti Istre pjevaju u sekstama i sami muškarci (na tanko i debelo), dočim to s ove strane Učke nikada ne biva; kod ženski-nja da. Najugodnije doimlju se te sekste na narodnom glazbilu roženicama (sopela-ma).
Opseg istarske ljestvice uglavnome je vrlo skučen, ali tim nije rečeno, da ie tamošnja muzika neinteresantna, pogotovo kad se — uz ostale karakteristike — uzmu u obzir i njene ritmičke osebujnosti. Najveći je opseg ljestvice seksta, najmanji terca. Ta ljestvica sizala bi dakle od »e« do »c« (tip A) odnosno do »ces« (B). Potpuna ljestvica tipa B) ovakva je: e, f, g, as, hes, ces. Pri frigijskom završetku nailazimo na još jedan ton (»dis«), koji pjeva krupnije grlo s odgovarajućim gornjim »f«. Za taj »dis« vele sopci, da je to ona luknjica na roženicama, kojom si oni — »pomažu«. Sve istarske melodije gravitirajo ka stereotipnom frigijskom završetku »f« — »e«, da se tu smire na otegnutom finalnom unisonu, tako dobro poznatom iz ruske narodne muzike.
Autor kompozicije »Roženice« Ivan Ma-tetić-Ronjgov pisao je opširnije o ovoj našoj doista najautohtonijoj muzici u »Sv. Ceciliji« (god. 1925 i 1926), te je u neku ruku i autorom same istarske ljestvice.
PJESME ANTE DUKIĆA NA UKRAJINSKOM
Pjesme Ante Dukića, koje su lani bite objavljene u Americi; u ukrajinskom dnevniku »Svoboda« u Jersey Ci-tyu, izašle su takodjer u Evropi, i to u literarno-naučnom mjesečniku »Samo-stijna dumka« u černovicama pjesma »Zavjet«, a u književnom tjedniku »Obriji« u Lavovu pjesme »Pusta njiva« i »Hram«, sve u prijevodu ukrajinskog pjesnika Vitalija Petrovskega.
ISTARSKE NARODNE PJESME
Jugoslovenska Matica u Zagrebu im® na skladištu još tridesetak komada »Istarskih narodnih pjesama«, koje su štampane 1924 god. u Opatiji, a u nakladi »Istarske književne zadruge«. — U knjizi ima 419 istarskih narodnih pjesama.
Knjiga stoji 20 dinara, a ko pošalje taj iznos Jugosl. Matici u Zagrebu na čekovni broj P. š. 33.779, dobiva knjigu franko.
SOPITE SOPILE
Sopite sopile, petak i sobotu, zatancajte vile za našeg Balotu.
Sred črne ravnice pune bilog kruha još mu roženice šume kolo uha.
Ća će nami tango Ča će nami polka kad previše naglo tanca nan divojka.
Z nogami prebire, z bila grla piva srca nan se šire, sa ozvanja riva.
Ča će nan veruge vaici i kvadrile dok nas piju tuge dok nas more brige!
Pariš
Kunpar Anton Puntar iz ižule vejske
VIJESTI IZ ORGANIZACIJA
OBČNI ZBOR »SOČE«
V MURSKI SOBOTI
Murska Sobota, dne 20. 3. 1937. --Dne 7. marca t. 1. ob 20 uri se je vršil občni zbor »Soče« pri g. Benkiòu, ki je bil izredno dobro obiskan Piedsednik je otvoril zborovanje, pozdravil navzoče zastopnike društev ter prečttal brzojavne pozdrave društev Jadrana, Nanosa in Soč’ matice v Ljubljani.
Po pozdravu je sledila komemoracija vsem žrtvam v minulem letu, zlasti še mlademu Bratuž Lojzetu iz Podgore.
Po soglasnem odobrenju zapisnika lanskega zbora so poročali naborniki o delovanju v minulem letu. Čeprav je »Soča« emigrantska edlnica na najsevernejši meji naše domovine, je vendar lahko ponosna na delovanje v minulem letu. kat' rega se Je razdelilo v dva dela: v socijalni .n kulturni. Več kot Din 3000 ie razdelila potujočim in brezposelnim emigrantom, ki so iskali pri njej pomoč. Razen-tega Je priredila tudi nabiralno akcijo, ki je dobro uspela. Važno Je bilo tudi delo v pomoč kolonistom.
Ob priliki koncerta Jadran iz Maribora je »Soča« ob izrednem uspehu triumfirala. Moralni in gmotni efekt je bil na višku. Dne 6. novembra Je priredila »Soča« proslavo Simona Gregorčiča s sodelovanjem v^eh narodnih sil v Murski Soboti. Ta večer le bil izmed najlepših v Muiski Soboti Z govorom, mešanim zborom, Jadranom In mladinskim orkestrom tov. Laha, Je pokazala »Soča« kaj premore združeno. nepolitično delo v prospeh naroda. — Z bližnjimi bratskimi društvi Je bila »Soča« v tesni vezi, kar je pokazala proslava v Petešovcih, zb.'T.a za' Komovce, koncert Jadrana in občni zbor Nanosa, članstva je bilo 84, vendar nekateri pozabljuiejo na dolžnosti.
Ob sklepu se J predsednik Narodne Obrane oglasil k besedi In pohvalil druàtvenu delovanje. Na njegov predlog Je bil z vzklikom izvoljen stari odbor V spomin prisrčnega občnega zbora sc je nabralo za fond »Istre« Din 120.— Soje bodo mesečne m se bo povabilo k tem tudi članstvo.
Socijalnom odsjeku »Istre« u Zagrebu
Đruninlć Dinko no din.; Prinčič Srećko jedan drveni krevet; Despot Vlade 10 din : Bolčić Edo 20 din.; Zuglia dr. šrocuo 60 din.: Brumnić Dinko 200 din. V. Bizjak i drug 6 kg; keksa: Ben-čić Ivan 10 din.- Raženi dr. Ivo 300 din i 10 lit. vina, Gospoda Brnčič jednu Sunku: Gospoda Vivoda Rozina uskrs'm pince; Jugoslavenska Matica 100 din.; — Plemenitim darovateljima najljepša hvala.
ZAHVALA.
počastitev spomina blagopokojnega Miloša Pahorja, ki je preminul prejšnji mesec u Skednju, so zbrali emigranti v Trbovljah Din 260. - za podpiranje brezdomcev.
Plemenitim darovalcem iskrena hvala !
ALBIN PREPELUH
O PREVRATNI DOBI NA PRIMORSKEM
V svojem daljšem spisu pod naslovom »Pripombe k naši prevratni dobi« prinaša »Sodobnost« že dali časa zanimiv opis te dobe iz peresa Albina Prepeluha. Ker imamo o tem važnem dogodku še primeroma zelo malo spominov in prikazov nam je ta Prepeluhov sestavek še posebno dragocen. Pisan ie živahno in razčlenja zelo jasno, vse dogodke, kljub temu, da se seveda človek pri takih spominih ne more otresti subjektivnosti. Iz njegovega spisa hočemo na kratko podati glavno o dogodkih v tem času in sicer na Primorskem.
Ko govori o primorskih SJovencih ima pred očmi predvsem bivše primorske dežele. t. L Goriško. Trst z okolico in Istro. V Istri, pravi, da so Slovenci in Hrvati nastopali politično in gospodarsko skupno, kar potrjuje njihov skupni nastop in delo v istrskem deželnem zboru. Nacionalno orientirano slovensko-hrvatsko ljudstvo ie imelo na Primorskem 4 politične stranke: narodno-napredno ali liberalno stranko na Goriškem, slovensko klerikalno stranko na Goriškem, ter politično društvo »Edinost«, ki je imelo slovensko politično vodstvo v rokah v Trstu, v »katerem pa so se združevali Slovenci naprednega in konservativnega mišljenja brez ozira na svoja medsebojna socialna in ekonomska nasprotstva*.
Na Goriškem se je vodil med obema strankama oster politični in osebni boj. Obe stranki pa sta bili v bistvii napram socialnim in gospodarskim problemom enako konservativni in nesodobni, kar je tik pred vojno rodilo močno agrarno gibanje, ki je tudi pri volitvah doseglo znaten uspeh. —
Kljub vsemu pa je iz raznih vzrokov kmalu zatonilo.
Poleg teh strank pa je bilo na Primorskem precej močno delavsko socialistično gibanje. Prepeluh nato smatra kot nemogočo primerjavo zavednosti slovenskega ljudstva na Primorskem s koroškim. Po-vdarja pa tudi, da na Goriškem močni kranjski klerikalizem ni mogel prodreti. Ves boj slovenskih narodnih strank je šel pred vsem proti italijanskemu nacionalizmu in gospodarski hegemoniji italijanskega meščanstva. V teh bojih se je zlasti krepila narodna zavest med kmečkim ljudstvom in srednjimi sloji v Trstu in Istri. Interesi slovenskega in hrvatskega delavstva pa so se zelo zanemarjali. Kljub temu pa je to gibanje precej naraščalo, zlasti ker so bili politični vplivi iz Kranjske skoro nemogoči. Pojavila se je zato potreba, da se ustanovi posebna slovenska nacionalna delavska organizacija, ki jo je vodil dr. Josip Mandič.
Na Goriškem je vodil liberalno stranko pred vojno Andrej Gabršček, klerikalce pa dr. Anton Gregorčič. Slovenski socialisti na Goriškem pa so bili politično in sindikalno organizirani z italijanskimi delavci, politično jih je zastopal dr. Anton Dermota, pozneje nekaj časa tudi dr. Henrik Tuma in ostali. V Trstu so stali na čelu slovenske narodne stranke predvsem slovenski odvetniki dr. O. Rybarž, dr. Gustav Gregorin, dr. Edvard Slavik. dr. Josip Wilfani dr. Ivan Cok. Kaplan Anton Cok pa je hotel ustanoviti v Trstu klerikalno stranko. Slovensko delavsko socialistično stranko so vodili v Trstu predvsem delavci ter
odv. dr. Josip FerfoIJa, ki se je pečal zlasti z delavsko kulturno organizacijo — (»Ljudski oder«.)
Prepeluh pravi, da je bila med vojno politična orijentacija narodnjakov precej nejasna. Narodna stranka je bila namreč na strani centralnih vdesil. Verovali so v zmago Avstrije ter mislili, da je prišel njihov čas. Veliko pa je bilo razočaranje, ko je stopila Italija v vojno in ko so zvedeli za »londonski pakt«, katerega je podpisal tudi ruski zunajni minister. Ta negotovost je trajala vse do majske deklaracije. Mlajša slovenska inteligenca pa se je opredelila vsa za antanto, o kateri so smatrali, da ima za cilj osvoboditev malih narodov. Od starejših tržaških inteligentov je edini dr. Gustav Gregorin odpotoval tajno v inozemstvo in v okviru jugoslovanske propagande v antantinih deželah zastopal tržaške Slovence. S svojimi bivšimi političnimi tovariši pa ni imel stikov.
Nastopi konec vojne, ki je našel močno nepoučeno o mednarodnem položaju tako narodne voditelje, kakor mnoge socialistične italijanske voditelje v Trstu, ki so na pr. ostali do zadnjega avstrijsko orientirani. Tudi slovenski socialisti niso bili enotni. Izviralo je to še izpred vojne, ko je bilo središče tega gibanja v Ljubljani in so središče šele pozneje na zahtevo primorskih delavskih organizacij prenesli v Trst, češ da Ljubljana s svojim malomeščanstvom ni primerna za sedež delavskega političnega vodstva. Vodstvo se je preneslo končno v Trst. kjer je bilo takoj obsojeno na politično smrt.
V nadaljnem se dotika pisec razmerja med italijanskim in slovenskim’ socialističnem gibanjem pred vojno in pravi: »Starejši člani stranke so bili vzgojeni politično internacionalno in so smatrali kot glavno socialno in gospo-
darsko osamosvojitev delavstva. Za narodne boje niso imeli smisla in so gledali nanje kot na nepotrebno zlo, ki ga takozvani »narodnjaki« samo izrabljajo v svojo korist. Tesno so se združili z italijanskimi socialisti, kjer pa so morali požreti marsikako zapostavljanje, kar se tiče narodne enakopravnosti«. To narodno mlačnost starejše slovenske generacije socialistov so voditelji italijanskih socialistov včasih tudi za sebe izrabljali hote ali nehote. Tudi med njimi sta bili namreč dve struji. Prva Valentina Pit-tonija, ki je bil pošten človek in se ni strašil javno priznavati Slovencev in njih narodnih pravic. Drugi dr. Puecher pia je bil bolj nacionalist in je stremel za asimilacijo Slovencev v tržaškem ita-lijanstvu. Te razlike so se pokazale tudi ob koncu vojne. Pittoni je propagiral ustanovitev samostojne republike na Primorskem, zlasti pa samostojnost Trsta kot mednarodne loke, dr. Puecher pa je bil za priključitev vsega Primorja k Italiji.
Mlajši socialisti pa so že pred vojno javno povdarjali potrebo rešitve narodnostnega vprašanja zlasti v Primorju. Proglasili so načelo, da mora biti slovenski socialist še boljši narodnjak kot oni, ki so pripadniki narodne stranke in tistih, ki jo vodijo. Vidna predstavnika teh sta bila zlasti dr. Josip Ferfolja in Rudolf Golouh. Mlajša generacija pa je svoj program razširila še naprej in je hotela imeti Trst in Goriško ter Istro za Jugoslavijo. V tej točki se je znašla v slovenskem »Narodnem svetu« z voditelji narodne stranke, v isti liniji. Italijanska okupacija pa je dala prav samo dr. Puecheru.
(Nadaljuje se.)
»Istra« Izlazi na godinu. —
—_ „„»„t _ o-ni »pknrno" računa 36 789. — Pretplata: za cijelu godinu 50.— din., za pola codine 25.— din., za Inozemstvo dvostruko, za Ameriku 2 dolara G-afi se raćunalu no členku - VUsnlk l lzdavaćtKonzorct/»Istre«, Misar.vkova 28a n, broi’telefona 67-80. — Za urednl&tvo odgovara IVAN 8TAKI, Zvonimiro« 48110 os.8i' se r^unaju^c|enlku.jn^msnia^	^ ^ z^reb> Ma^no^ 28a. - Za tiskaru odgovara Rudolf Polanović. Zagreb, mea 13L