ft / Y'
Poštarina piacena u gotov om
Ciođ: VT. Broj 22.
U Zagrebu, 8. juna 1934.
Pojedini'Wtj stoji 1.50 dinara
r ČITAJTE: Svečenici Rutar i Muzica konfini-rani. — Sirotti svjedoči protiv svojih svečenika. — Aretiran je .župnik Kavčič. — Tolminski kapelan opomenut. 				
	ISTRA	\ ČITAJTE: Divljački terorizam na Čičariji. — Aretacije u Trstu u Gorici, u Tržiču, u Puh itd. — Slavenska imanja propadaju, bijeda i glad po našim, selima .. .
		
GlÀSIlO SAVEZA JUGOSI&VENSKIIH EMIGRANATA M JULIJSKE KRAJINE
ITALIA REDENTA
To društvo — *Opera Nazionale prò Italia Redenta* — poznato je u Julijsko] Krajini tek od 1927 godine. Stvoreno za Trentin ono je te godine prešlo u naše krajeve i preuzelo baštinu društava »Lega Nazionale* i »Pro Patria*. Prema tome ima »Italia Redenta* neke vrsti monopola za odnarodjivanje naše najmanje djece u Julijsko] Krajini. Ako još uzmemo u obzir da je na čelu društva vojvotkinja d Aosta l da društvo uzdržava vlada onda iskače još jače taj monopolski karakter.
Koncem prošloga stoljeća — od 1885 do 1890 — počela je sa tršćanskim iredentističkim društvom »Pro Patria* akcija na' sistematskom odnarodjivanju naše djece. Ali dok se djelovanje »Pro Patrie* ograničavalo na Trst, Goricu i neke zapadne krajeve Istre, dotle je »Lega Nazionale*, koja je osnovana 1891, tu akciju proširila i na naša sela, naročito u Istri. Zapravo je »Lega Nazionale* bila samo podružnica društva »Dante Alighieri* za Austriju. Valjda je »Lega* bila presporo za poslijeratnu fašističku brzinu, jer je do 1927 godine uspjela da osnuje samo 55 zabavišta, pa je na njezino mjesto stupila »Italia Redenta*.
Do konca 1933 godine »Italia Redenta* uspjela je da osnuje 165 zabavišta po našim selima. U taj broj ništi uračunata zabavišta po gradovima, jer u gradovima postoje op» ćinska. Zabavišta su po pokrajinama razdijeljena ovako: Tršćanska 22, Istra 56, Gorička 57, Riječka 22, Videmska 9, a Zadarska 4. Ta zabavišta je 1932—1933 školske godine pohadjalo 8500 naše djece.
Budući da to društvo ima u svome pro-grdinu asimilaciju one d j e c e, k o-j a nisu još dorasla za školu, jer o asimilaciji u školama se brine država direktno, to je »Italia Redenta* proširila svoje polje rada i na odrasle koji »n i-su imali tu sreću* da pohadjaju talijanske škole. Tako barem piše »Piccolo* u jednOm prikazu rada tog društva. Jer do sada, je akciju na širenju talijanskog jezika medju odraslim vodila »Società Umanitaria* iz Milana. To milansko »humano* društvo imalo je zadaću da u na-, šim selima otvara zimske tečajeve za odrasle, u kojima se poučavalo talijanski jezik (»I corsi di lingua italiana*). Ali od lanjske godine prestalo je to društvo da djeluje, a na njegovo mjesto je stupila »Italia Redenta*. Preuzimanjem tih tečajeva pokazao se još jednom monopolistički karakter tog društva, ali iz agilnog i nekog specificiranog rada kroz zadnju godinu opaža se da »Italia Redenta* ima još jednu misiju.
U te tečajeve se primaju samo mladići od 18 do 35 godine. Zašto baš samo oni od 18 do 35 godina?
To nam donekle tumači »Pìccolo* na ovaj način:
»Pred pedesetak godina su se osnovale slavenske škole. Prije toga su bile samo talijanske. Te slavenske škole odvojile su tu generaciju, koja ih je pohadjala, od one sta-. rije talijanske generacije. Od te duhovne podvojenosti narod je trpio ogromnu štetu. Srećom je pobjeda talijanskog oružja to prekinula* (tj. slavenske škole). Dalje se veli da pomalo izumire ona generacija koja je svršila slavenske škole, ali »mladići od Ì8 do 35 godine, svi vojnici Italije, koji nisu imali sreću da u školi nauče talijanski, osjećaju se inferiornijima pred djecom ispod 18 godina, jer ta djeca govore talijanski, dok oni, koji su nosili na sebi zelenosivu uniformu talijanskog vojnika, i oni koji se spremaju da je obuku, ne poznaju dobro taj jezik. Zato treba baš tu talijansko-vojničku generaciju uputiti u tajne talijanskog jezika*. Tako piše »Piccolo*.
Najbolje će tu vojničku generaciju u to uputiti dakako »Italia Redenta*. Prema tome ima »Italia Redenta* dužnost da tu generaciju i duhovno vojnički odgoji. One iznad 35 godina ne treba. Jer samo oni do trideset i pete spadaju u operativnu vojsku, pa u slučaju potrebe ta generacija ide u rovove dok oni iznad trideset i pete ostaju u rezervi — u pozadini. Ta delikatna misija »Italie Redente* u našim krajevima potpuno je u skladu sa monopolističkim njezinim položajem i sa položajem njezina vodstva.
Dok su pred, tri godine bila samo 64 t a k o v a tečaja za odrasle za talijanski jezik, prošle godine ih je bilo već 149. TI. teča-, jevi su bili po krajevima ovako podijeljeni: Na Krasu 7, Riječka pokrajina 2. Istra 47, Gorička 93. Ali broj po pokrajinama se mijenja iz godine u godinu. U jednom kraju tečajevi izvrše svoju ulogu, pa se osnivaju u drugbm. Tako je na Krasu ove godine osnovano 25 tečajeva, u Riječkoj pokrajini 15, dakle više nego prošle godine, ali je u Istri taj broj spao ove godine na 24. Od 1929 godine održan ja u svemu 431 takav tečaj. Tečajevi traju 2 godine, obično od oktobra do aprila. Ove godine upisano je u prvi tečaj oko 2.000 slušača, a u drugi nešto iznad hiljade.
KANONICI RUTAR I MUŽIĆA OSUDJENI
na 5 godina konfinacfje
FAŠISTIČKA ŠTAMPA ENERGIČNO TRAŽI UKIDANJE GORIČKOG SJEMENIŠTA, KOJE JE, NAVODNO, GNIJEZDO SLAVENSTVA I ANTITALIJANSTVA
Trst, juna 1934. — »Istra« je javila u svom posljednjem broju, da su u vezi s kampanjom protiv tršćanskog biskupa Fogara bili aretirani profesori goričke bogoslovije svećenici Rutar Mužića (ne Mušica). Rutar je bio vice-■rektor u zavodu, a Mužića profesor. Dne 30 i 31 maja zasijedala je komisija za konfinaciju u goričkoj preiekturi i oba su svećenika osudjena svaki na pet godina konfinacije. Bit će poslani ili na otoke ili u koji konfinacijski logor u staroj Italiji.
»Piccolo« od 31 maja donosi vijest o toj konfinaciji. Kaže, da se komisija za konfinacije u Gorici sastala da ispita »teške odgovornosti« koje su izbile na teret kanonika Rutara i Mužiće, koji su »poznati po svojim antinacionalnim osjećajima i po svojim progonima talijanskih klerika«.
»Piccolo« kaže:
»Komisija, poslije dugog i iscrplji-vog ispitivanja svih odgovornosti, koje su se pokazale, osudila je prof. Rutara i prof. Mužiću na pet godina konfinacije«.
Tu vijest donijeli su i ostali talijanski listovi. Puljski »Corriere Istriano« od 1 juna kaže u komentaru toj osudi, da ga osuda dvojice profesora goričke bogoslovije »ne iznenadjuje i ne čudi«. To je po mišljenju tog lista »logična posljedica situacije u sjemeništu i aktivnosti, koju provod^ svećenici nastavnici u tom zavodu, koji osim dvojice talijanskih svećenika (Talijani po činjenicama č osjećajima, mons. Delfabbro i monš. Dino Spiteri) nisu ni više ni manje, nego predratni ostatak stopostotni austro-slovenski«.
Tako piše »Corriere Istriano«. U na-
stavku taj list ponovno ističe, da goričko sjemenište treba ukinuti i da treba bogoslove iz goričke bogoslovije po-iLglati u Videm, Vicenzu i Veneciju, i '»Corriere Istriano« tumači zatim, kako ^tvarno gorička bogoslovija nema više razloga za postojanje, kad je u neku ruku likvidirana gorička metropoli ja, time što je Ljubljana otkinuta od nje i time što se korigiralo razgraničenje izmed ju tršćanske i goričke biskupije, te pošto je zadarska biskupija podignuta na rang nadbiskupije. Lice goričke nadbiskupije znatno je sad izmijenjeno, a osim toga postoji i pitanje prioriteta izmed ju tršćanske i goričke biskupije. To pitanje, koje bi moglo da izazove sukobe i rivalitete uzeo je u ruke sam Papa i on će to riješiti. Jednom riječju gorička biskupija nije više ono što je bila negda i moglo bi se je lako ukinuti. Sad dolazi još jedan razlog više za ukidanje te bogoslovije, koja umjesto da odgaja mlade energije predstavlja rasadnik mržnje, ni, ako se neće ukinuti, treba je preurediti na sasvim novim osnovima. U tom je slučaju, kaže »Corriere«, potrebna najprije potpuna likvidacija, jer obnovljeni bi zavod imali da vode sasvim drugi ljudi. »Bastardi«, koji sada vode, morali bi se sasvim ukloniti. Na koncu kaže »Corriere«: »željeli bismo, da kazna dvojice an-titalijanskih profesora, koja mora da posluži da uvjeri nekoje tvrde mozgove, đa je i u pogledu svećenika zakon jednak za svakoga,
dovede 5 do potpunog razjašnjenja teološkog sjemeništa u Gorici, koji mora postati ni više ni manje, nego jedan od talijanskih sjemeništa. U protivnom slučaju neka se ukine: za dobro Nacije i Crkve«.
SIROni SVJEDOCI PROTIV RUTARA I MUŽIĆE!
I talijanski bogoslovi bili su pozvani pred komisiju ?a konfinaciju, da svjedoče protiv svojih profesora
Trst, juna 1934. — O konfinaciji svećenika Rutara i Mužiće donose vijesti svi talijanski listovi. Rimski »G i ornale d’ Italia« od 1 juna piše opširno o njihovom slučaju, pa kaže, da je komisija za konfinaciju neoborivo dokazala krivnju dvaju svećenika dokazima koji su »konkretni«. Dokazana je njihova »antitalijanska i antidržavna akcija u goričkom sjemeništu«. Zatim list kaže:
»Interesantno je zabilježiti da su medju svjedocima figurirali brojni talijanski svećenici goričke biskupije, pa i kaptolski preposi Gorice Don Sirotti. (Zapravo administrator gotičke biskupije, op. uredništva »Istre«), Za vrijeme ispitivanja i za vrijeme proučavanja dokaza proizišle su stvari i okolnosti vrlo važne za Mužiću i za Rutara, pa se čini (!?) da se je moglo ustanoviti, da su oni imali i da i dalje imaju tijesne veze s listom »Slovenec« u Ljubljani, koji je prekjučer, baveći se aretacijom optuženih svećenika i
pišući o napadaju julijanske štampe protiv antifašističkih intriga slavenskog klera uz granicu, pokazao jasno sporazumijevanje, koje postoji izmedju jugoslavenskih redaktora i Mužiće«.
Dalje piše »Giornale d’ Italia«:
»Zaplijenjeni su memorijali, koje je Mužića redigirao, da bi se odgovorilo na kampanju julijanske štampe protiv slovenskog klera. U tim memorijalima taj svećenik ne sakriva svoje osjećaje sasvim protivne fašističkoj vladi. Pokazali su se i dokazi o duhovnim progonima koje su provodili vodje slavenskog sjemeništa i tršćanski biskup protiv talijanskih bogoslova. Ti su progoni postali oštriji po prvim otkrićima tršćanske štampe o antifašističkoj aktivnosti tršćanskog biskupa. Talijanski bogoslovi bili su zaokruženi, nisu smjeli da izlaze i da govore bilo s kime. Bila je uvedena najstroža cenzura.
Ali od tih su sjemeništaraca bili jučer i prekjučer nekoji preslušani od komisije za konfinaciju«.
Tako piše »Giornale d’ Italia« od 1 juna.
Da tečajevi budu zabavniji poučava se ujedno i zborno pjevanje. Prema tome imaju i ulogu da zamjene naša bivša pjevačka društva i da istisnu našu pjesmu potpuno. Pred dvije godine su sa polaznicima Uh tečajeva priredili koncert u goričkom kazalištu), a lamske godine su bili skupili stotinjak pjevgeg^ u Vipavi, i priredili išlo idkv javni koncert U Kamenu je prošle godine, gorički jprèfekt podijelio najboljim pjevačima po 50 lira nagrade, a 1921 godine su pedesetak polaznika tih tečajeva odveli u Veneciju i Rim. JJ Rimu su ih predveli pred Mussolinija, koji je pohvalio pjevače, a naročito instruktore.
Poznamo naš sela, pa nas te brojke ne impresioniraju toliko. A poznate su nam i metode kojima se tjera ljude u talijanska društva. Znamo i to da instn ktori u tim tečajevima rade samo zato da izvrše nare-djenje i da im je glavno da dobiju platu i da formalno pokažu neki uspjeh svoga rada. Ali ipak, kada vidimo intencije te »Italie Redente* i kada uočimo sredstva s kojima raspolaže, a još više kada imamo u*
umu poluvojnički karakter te organizacije i njezino vodstvo, onda nam ta »Italia Redenta* — priznajemo — zadaje brigu. Ali to nije briga i. bojazan da če to društvo uspjeti da denacionaliziVa naše selo u Julijsko] Krajini, jèr‘svi l( »uspjesi* mogu bili u najgorem smiiifii šarilo mjestimična »patina* na naš zdravi nacionalni korjen tamo. Jer je naš mrgi,'Acrgz. ovih šesnaest poratnih godina ppošag tginogo težih i agresivnijih napada, pego što je ovaj napad »Italie Redente*, pa je iz svega toga .izašao nacionalno još čvršći i stalniji. Ali ako nas ne zabrinjuje to, zabrinjuje nas položaj našega napaćenoga naroda prea Um društvom. Jer svim onim šikaniranjima. progonima i mučenjima sa strane raznih službenih i neslužbenih faktora, pridružuje se, eto, i »Italia Redenta«, pa je naš narod pritisnut jednim teretom više. Na stare muke dolazi još jedna nova. »Italia Redenta* je nova karika u lancu patnja našega naroda. I jedino s te sirane nas »Italia Redenta* zabrinjuje.
TONE PERUŠKO.
Hrvatska ili slovenska početnica u Julijskoj Krajini prelslavlja najveći zločin
DRUŠTVO „TABOR" V SPOMIN MUČENIKA MARIJANA ČOTARJA
GOVOR DRA LAVA ČERMELJA Ljubljana, junija 1934.
V kemijski predavalnici na realki se je 30 maja na večer vršil komemorativ-ni sestanek agilnega društva »Tabor«, ki se je oddolžilo spominu svojega mrtvega tovariša Marjana Čotarja. Večer je otvoril . s kratkim nagovorom predsednik društva g. Štrekelj. Pozdravil je navzočnega zastopnika Kluba koroških Slovencev g. dr. Fallacherja, zastopnico Kluba Primork go. Mašo Gromovo, zastopnika »Soče« tajnika g. Sfiligoja, četnikov g. Hrovatina, za mornarsko sekcijo Jadranske straže g. Plesničarja, za Akad. Klub »Jadran« g. Marušiča in druge, nato pa predal besedo g. prof. dr. Lavu Čermelju, ki je med drugim izvajal:
Tragična je naša usoda, da se običajno zbiramo le tedaj, kadar obujamo žalostne spomine na številne žrtve fašističnega terorja, število teh žrtev je tako veliko, da je naše srce že malo otopelo. Zato smo tem bolj dolžni, da se joh čim pogosteje spominjamo in otopelost vsaj omilimo. Zadnje leto je fašizem zahteval pet mladih slovenskih življenj.
Dne 19 junija 1933 je padel Vladimir Eržen iz Zakriža, 18 oktobra 1933 je padel Fran Bajt iz Cerkljanskega, 20 novembra 1933 Ivan Juri-ševič iz Vodic, 11 maja letos pa Ivanka Bevkova iz Lanišč in Mari-rijan Cotar, ki ga je tržaška policija zvabila v past pod pretvezo, da je oče bolan.
Nič hudega sluteč se jo odzval brzojavki, ki je nihče od domačih ni poslal. Starši niso niti slutili, da je njihov sin v Trstu. Izvedeli so zanj šele po njegovi smrti.
Kočljivo vprašanje, kako so Marjana Cotarja na kvesturi mučili in ali je res sam iz obupa skočil skozi
okno, ostane vsekakor nerešeno. Govornik je z vso pieteto, orisal življenje pokojnika, ki je bil vedno zaveden Jugosloven, ter bil zaradi tega pri vseh italijanskih oblastvih zapisan kot politično nevajren. To ga je po vseh mukah, ki jih je doživel v Italiji, pripravilo, da je prišel v Jugoslavijo, dosegel nostrifikacijo izpitov, dobil jugoslovensko državljanstvo in v trenutku ko mu je življenje postalo znosnejše, padel kod dober sin in odločen jugoslovenski nacionalist od fašističnega nasilnika.
Vsi nazočni so mrtvega borca poča- * stili stoje z enominutnim molkom ter se razšli s trikratnim vzklikom: Slava!
V GORIŠKI OKOLICI JE VSAK DAN VEČ DRAŽB ...
Zavedaio se, da so zavozili a le prepozno
Gorica, maja 1934. (A g f š). V soriški okolici je vsak dan več dražb, ki povzročajo nezadovoljstvo med ljudstvom, oblastem pa strah. Če pojde tako naprej, ne bo V kratkem času nobenega svobodnega gospodarja več in čimdalje manj davkoplačevalcev. To zadnje povzroča fašističnim oblastem bojazen, da so postale popustljivejše napram našemu kmetu. Večkratna istega predmeta povzroča samo breme davčnim izterjevalcem zato ker ni kupcev prav za nobeno stvar, pa če je še tako po ceni. V zadnjem času so začele oblasti tolažiti gospodarje zarubljenih posestev s tem. da jim priporočajo naj ostanejo še dalje na nekdaj svojem imetju, naj obdelju-jejo in vodijo gospodarstvo, kot vedo in znajo, le da plačajo predpisane davke za naprej,
Prisilno italijaniziranje priimkov
Na vrsti ie Vremska dolina.
V r e m e, junija 1934. (A g i s) Pred kratkim so pričeli dobivati ljudje po Vremski dolini (Tržaška pokrajina) dekrete, s katerimi 'jim spreminjajo njih priimek- v italijansko obliko. Oblasti so to storile kar na svojo roko in ljudem prepovedale pod strogo kaznijo .uporabljati svoje pravo ime. Kot izgleda'bo na ta način res kmalu vse »italijansko«.
ISTARSKI TALIJANI NISU ZADOVOLJNI SA PROMJENOM PREZIMENA
To priznaje i »Corriere Istriano«. U član-ku »Ancora sulla rettifica dei cognomi« priznaje odmah na početku da se često čuju žalbe onih kojima nasilno promijene prezimena. To »Corriere«, dakako, ne odobrava, ali ipak se žali na prenaglu i ncsmišljenu odluku iz Rima. Traži da se ponovno us postavi savjetodavna komisija, koja će vlastima savjetovati načine i forme pri ođre-djivanju novih prezimena. Ta komisija bi morala da pronalazi nadimke (soprannomi), kojih ima dosta i po gradovima i po selima, a koji da su talijanski i često poznatiji od prezimena. Prema tome bi, na pr. nadimci kao Škerlo, Pela, Mašćo, Patata i Tonjaka (jer i takovih nadimaka ima u selima) postali službeni.
»Corriere« traži, da se vodi računa i o venecijanskoj tradiciji Istre. Jer ako zakon ne kaže da se i dijalektična prezimena moraju mijenjati, zašto onda u Istn da se mijenja Brižan u Bussani, Štrpin u Sterpino (»Corriere« veli, da su to venecijanska prezimena), kada i Venecijani i Pijemontezi i Kalabrezi mogu da nose svoja prezimena u dijalektu svoga kraja. Dosta je da se ta prezimena izgovaraju talijanski. — A i jme-na mjesta se zaludu mijenja u književni jezik. Bolje bi bilo, kaže »Corriere«, da im se dade venecijanski oblik, jer su tako glasili prije nego ih je Austrija slavizirala. (Medjutim se već 1275 u »Razvodu istri-janskom« spominju imena mjesta samo slavenski). A i za prezimena na -ić kaže, da su pogrješno i nemarno talijanizirana. Jer Babič ne bi bio smio postati Babici, već Balbi, Kralj trebalo bi bilo pretvoriti u Carli, a ne u Crall.
Ali — iz cijeloga članka se vidi da istarski Talijani nisu zadovoljni, čak se na jednom mjestu to otvoreno kaže:
»Trebalo je tu falangu neodlučnih, skeptika i protivnika (nažalost) efikasno gurnuti neka se već jednom izbriše prošlost. Inicijativa iz Rima bi morala da bude primljena sa većim entuzijazmom u toj dragoj Istri----akcija na-dobrovoljno! promje-
ni ' prezimena je morala da bude življa i jednodušnija«.
Kada se zna ko vodi »Corriere Istriano« (Mrak-Marachi) i kada se ima u vidu položaj štampe u fašističkoj Italiji, opda nam ti navodi mnogo više kažu, i dragocjeni su. Po njima vidimo da ta promjena prezimena nije onako oduševljeno primljena, i da ne ide tako glatko, kao što je to »Corriere« pisao 1927 kada je taj zakon protegnut i na Julijsku Krajinu.
OČAJNA SITUACIJA KUPALIŠTA PORTOROSE
Pula, juna 1934. — Situacija kupališta Portoroze je očajna. Stranaca nema ove godine ni za 20 posto prama broju koliko ih je bilo lani u ovo doba, a da ne govorimo o ranijim godinama. O teškoj situaciji kupališta govorilo se prošlih dana na jednoj konferenciji, koja je sazvana u svrhu ispitivanja situacije. To se teško stanje iznosi i u fašističkim novinama. Da bi se popravilo stanje prefekt je postavio Porto-rozama komesara i to Alfreda Matteia, nekadašnjeg urednika šaljivog pitijskog lista »Grizolo«. — Grizolo znači poškakljaj. Nikakvim Skakljanjem stanje Portoroža neće se više — nasmijati.
UMRO JE ŽUPNIK JOSIP GOJTAN.
Javljaju nam, da je 25 maja umro u Kaščergi tamošnji župnik i duhovni savjetnik Josip Gojtan. Pokojnik je bio poznati istarski svećenik. Kaščerga se teška srca s njime rastala, jer je tamo službovao punih 43 godine i kroz to je vrijeme učinio mnogo dobra za selo i narod. Na dan njegova pogreba vladala je nad Kaščergom velika oluja, padala je velika kiša i grob mu je bio pun vode. Otpratilo ga je na posljednje počivalište sedam svećenika. — Smrću župnika Gojtana ostala je i Kaščerga bez svećenika. Broj mjesta bez svećenika povećava se. Sad su u tom kraju četiri župe bez svećenika i_ sve oskrbljuje velečasni Jurca, koji je župnik u 1 rvižu, Neka je pokoj vječni i trajna uspomena pokojnom župniku Gojtanu !
PREFEKT TIENGO I BANDIT GRAZIOLI.
Trst, juna 1934. — Dne 20 maja održao je tršćanski prefekt Tiengo govore u Postojni i Sežani prilikom uspostavljanja općinskih vijeća. U svojim je govorima veličao fašizam i isticao, kako je Italija uspjela da asimilira kraško slavensko pučanstvo, koje je danas već sasvim vjerno Italiji. Istakao je velike zasluge, koje na tom polju ima famozni centurion Grazioli, šef sežanskog fašizma, koji već godinama terorizira slavensko pučanstvo na najbestidniji način, Tiengo je za Grazlolia rekao pravu riječ. Rekao je, da Graziolija izvjesna štampa preko granice kvalificira »brigantom«, a on je najzaslužniji fašist na Krasu, (che certa stampa di fuori qualifica brigante«. »Piccolo« 21 maja 1934).
ARETIRAN JE FILIP KAVČIČ
župnik v Črnem Vrhu
Obtolžen, da je nagovarjal slovenske vernike, naj hodiju k slovenski pridigi
Sušak, 2. junija. — Iz Gorice poročajo, da je bilo tam aretiranih več slovenskih duhovnikov. Ne gre torej samo za aretacijo in konfinacijo bogoslovnih profèsorjev Antona Rutarja, ki je po narodnosti Slovenec, in mons. Mu-sizze, ki je po narodnosti Italijan, temveč tudi za aretacijo drugih okoliških duhovnikov. V četrtek je bil aretiran Fi-
lip Kavčič, župnik v črnem vrhu. Doslej še ni znano, ali je bil že konfiniran. Kavčič je obdolžen, da je slovenske vernike nagovarjal, naj hodijo k slovenski pridigi, torej ne k italijanski. Vzrok aretacije ni točno znan. Znano je le, da je imel župnik nedavno incident z oblastvi radi italijanske pridige v cerkvi. — (»Slovenec«)

POLICIJSKI OPOMIN KAPLANU V TOLMINU
Preganjanje naše duhovščine se nadaljuje. Najnovejša vest je, da je dobil g. kaplan v Tolminu policijski opomin zato, ker poučuje otroke verouk v slovenskem jeziku v župnišču. Vsa ta gonja izhaja iz nadškofijskega ordinarijata v Gorici, ki ga upravlja msgr. Sirotti.
Msgr. Sirotti je odpravil iz Ajdovščine župnika Fona in to brez vsakega kanoničnega vzroka.
Sedaj šele izvemo, kako so g. Fona iz Ajdovščine spravili. Neke noči je pridrvel pred župnišče avtomobil s policij-
skimi uradniki, ki so g. župnika odpeljali v Gorico naravnost na kvesturo. Ker je g. župnik bil bolan, se je v uradu zgrudil, tako da je policijski zdravnik sam odredil, da ga morajo spraviti v posteljo. Toliko pa je bil župnik strt, da je sedaj odšel na novo mesto v Vipolže v Brda, dočim je msgr. Sirotti na njegovo mesto v Ajdovščini imenoval duhovnika Fantinija, ki ga je bil sam poklical iz Italije. Msgr. Sirotti ima očivi-den namen, da vso goriško nadškofijo pofašisti in oblasti mu grej o seveda z vsemi močmi na roko.
Tržačani manifestirajo za svojega škofa
Trst, maja 1934. (Agis). — Kampanja, ki so jo fašisti vprizorih proti škofu dr. Fogarju, je zelo razburila Tržačane, tako Slovence kot Italijane. Nesramna gonja, napadi po časopisih, izzivanja, straža pred škofijsko palačo vse to ie vzbudilo v Tržačanih še večje naklonjenost napram njihovemu škofu. Za binkoštne praznike, ko je imel škof birmo v Trstu, se ie med bir-movanjem razvila spontana in burna manifestacija. Verniki in birmanci so navdušeno pozdravljali škofa, mu vzklikali in tudi vpili proti fažizmu.
Dejstvo, da je moral tržaški škof dr. Fogar pred kratkim v Rim ie vzbudilo v fašističnih krogih velikansko veselje. Prepričani so namreč bili, da ie s tem konec njegovega škofovan.ia in da mu ie tudi imenovan naslednik. To veselje so vidno, zlasti v časopisju, izražali. Ljudstvo samo, ki bi s tem zgubilo dobrega in pravega pastirja, je nemo čakalo izida te kampanje. Ko se je škof vrnil so mu množice Tržačanov priredile navdušene manifestacije. Italijansko ljudstvo, ki borb slovenskega ljudstva ne pozna, in ie smatralo, da gre tu za
antifašističen pojav, se je v prvi vrsti pridružilo in vodilo te velike manifestacije-To pojmovanje vsekakor kaže. da prebivalstvo ni tako s fašizmom, kakor ga slikajo. Kljub vsemu temu pa se ie bati, da bo spet zmagalo nasilje nad pravico.
Trst, juna 1934. — U tršćanskom pučanstvu, koje nije ranije pokazivalo javno svoje naročite privrženosti biskupu, sad u povodu progona fašizma i kampanje u štampi protiv njega, pokazuje svoje simpatije prema njemu. Ima u tome i mnogo prkosa. On je sada Voljen i zato, jer tršćani sve više mrze fašizam. Na Tijelovo je procesija bila bez učestvovanja civilnih i vojnih vlasti. Pretstavnik vlade nije smio da prisustvuje, ali je zato velika masa gra-djanstva navalila u crkve i učestvovala u procesijama. Inače se dogadja da se po ulicama od vremena na vrijeme formiraju grupe, koje kliču Fogaru. čak je i negdašnji fašistički sekretar Cobolli-Gigli morao radi povika »Viva Fogar«, dt.i se sukobi s nekim dječacima na ulici. Ali izvukao je kraći kraj, morao je da bježi...
FOGAR JE BIO 2 PUT KOD PAPE
Papa nije pristao' na fašistički zahtjev i traži od Fogara,
da se prilagodi
Trst, juna 1934. — Poznato je, da je biskup Fogar prošlih dana bio u Rimu u audijenciji kod Pape u povodu fašističke kampanje protiv njega. Po povratku iz Rima pronio se u Trstu glas da je Fogar bio dva puta u audijenciji. Prvi put je Papa dao Fogaru do znanja, da bi bilo najbolje, da se makne iz Tr-
sta i da će ga postaviti za nuncija u Varšavi. Drugi dan, medjutim, rekao je Papa Fogaru, neka se prilagodi prilikama, jer nije u stanju da mu nadje zamjenika. To se u Trstu govori i u krugovima, koji bi mogli biti dobro informirani.
IZ TRSTA CE OTIĆI FOGAR ILI PREFEKT TIENGO
Trst, juna 1934. — Opće je mišljenje, da je kampanju protiv biskupa Fogara, uz asistenciju biskupskog administratora Sirotti ja, izveo Tiengo, tršćanski prefekt. On je specijalista za antikatoličke pothvate. Najprije je bio fašistički sekretar u Vicenzi, koja je važila kao centar Don Sturzove pučke stranke, gdje je bilo i dugo po usponu fašizma sjedište jakog katoličkog pokreta. Tu je Tiengo imao mnogo posla i iskazao se. Zato je kasnije poslan u
Goricu s izričitom misijom, da upropasti nadbiskupa Sedeja i ta mu je akcija uz pomoć papinskog vizitatora Pasetta uspjela. Poslije Gorice poslan je Tiengo u Trst i kad se malo snašao naredio je štampi kampanju protiv Fogara. Vatra je bila koncentrirana iz Trsta i Gorice. Ako mu ne uspije da makne Fogara iz Trsta neće mu preostati drugo nego da se sam makne. Da li će Tiengo dozvoliti da mu se dogodi takav neuspjeh? Da, li će Mussolini to dozvoliti?
Tršćanski fratar drži predavanja u fašističkoj organizaciji
Trst, juna 1934. — Interesantna jo ova pojava: U koparskom »Istituto fascista di coltura« održao je predavanje o strujanjima savremene filozofije Padre Petazzi. To je još jedna manifestacija, koja dokazuje, kako se talijansko svećenstvo, pa čak i fratri, podaju sve više fašizmu i služe mu.
PAPA DRŽI ODUŠEVLJENI GOVOR TALIJANSKIM FANTERISTIMA
Vatikanski list »Osservatore Roma-
no« od 27 maja donosi na prvoj strani sliku koja prikazuje masu talijanskih rezervnih infanterista i Sv. Oca Papu, kako im drži govor. Uz sliku donesen je i govor, koji je Papa održao. Taj je govor bio oduševljen. Sv. Otac je s velikim priznanjem govorio o značenju organizacije »Fante d’Italia«, o velikom herojstvu talijanskog fanta u prošlom ratu i spremnosti tih istih fanta, da se ponovno bore za domovinu. I na koncu ih je blagoslovio.
Prvi Slovenac pravoslavni jeromonah
Beogradski dnevnik »štampa« od 1 juna donosi članak (sa slikom) o prvom Slovencu, koji je postao pravoslavni svećenik. Na prvi dan Duhova pravoslavnih rukopoložen je u Sremskim Karlovcima g. Gorazd Dekleva. G. Dekleva je rodjen u Ilirskoj Bistrici 1901 godine, gimnazi-u je otpočeo učiti u Postojni, a završio ■e u Sušaku. Kad je Italija počela re-grutovali prve Jugoslovene (g. 1921), mladi Dekleva napušta rodni kraj Istru i emigrira u Jugoslaviju. Uskoro bude primljen u službu na državnim željeznicama ljubljanske direkcije. U to vri-eme otslužio je i djački vojni rok u Sarajevu. 1927 godine proizveden je u čin rezervnog oficira. 1929 odlikovan je
Jugoslovenskom krunom V reda. Još 1926, po otsluženju vojske, prešao je u pravoslavlje. Od tada je, kako sam veli, u njemu sve više jačala želja da se sav posveti službi crkve. Učinilo mu se da put u tu službu vodi kroz manastir. Zato 1930 godine daje ostavku na državnu službu, u kojoj je proveo osam godina, uvijek neobično ispravan i zbog toga voljen od drugova, a cijenjen od pretpostavljenih. U fruškogorski manastir Kru-šedol primljen je s tim, da se upiše na pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu i da ga svrši. 1932 godine on je već postao student, a u ljeto iste godine je zamonašen
DESETGODIŠNJICA SMRTI MATTEOTTIJA
10 juna navršava se deset godina od onoga dana, kada je vodja talijanskog socijalizma Giacomo Matteotti bio ubijen od Duminija po nalogu najviših šefova fašizma. Matteottija slave antifašisti čitavog svijeta.
Fašistovski učitelji in kaplani
Sv. Križ pri Trstu, maja 1934. V nedeljo 20 t. m. je bil v hiši, ki je bila nekdaj last konsumnega društva, katero je bilo razpuščano v letu 1930 na zahtevo tukajšnjega pol. tajnika, otvorjen z velikim pompom balilski dom. Nameni balilskih domov po naših krajih so vam pač znani: v njih se naša šolska mladina po šolskem pouku vzgaja v sovraštvu do vsega kar je slovenskega. Zato posebno skrbi tu poleg že znanega učitelja Manesa, predsednik krajevnega balilskega odbora učitelj Grego, ki tudi deli klofute učencem, ki se upajo pogovarjati med seboj v svojem materinem jeziku.
že zjutraj so vso šolsko mladino oblekli v balilske uniforme in jo peljali iz šole na dvorišče balilskega doma, kjer so morali s drugimi fašisti prisostvovati maši, ki io je imel balilski kapelan iz Trsta Schuller. V govoru, ki ga je imel med mašo, je pozival mladino da naj vzljubi Italijo in balilsko organizacijo, ki toliko skrbita zanjo.
Glavna slovesnost pa je bila popoldne. V prisotnosti vse šolske mladine, nekaj čet balile ter odposlanca balile Fuerari-ja iz Trsta in učiteljstva je moral blagosloviti dom gospod župnik, dasiravno bi lahko to opravil prisoten bal. kapelan. Nato so se vršili razni patrijotični govori učiteljev Manesa in Gregota in odposlanca iz Trsta. Cerimonija se je končala s telovadbo šolske mladine, ki ni pa nič kaj dobro izpadla in s prepevanjem fašističnih himn. Posebno navdušeno je pomagal prepevati tudi z gestami goriomenji faš. kapelan. Je sa-moobsebi umevno da je morala biti navzoča vsa šolska mladina; kdor bi izostal bi bil pač kaznovan.
List »Piccolo« iz Trsta je poročal da je bil ta dan Sv. Križ ves v slavolokih, zastavah in lepakih. Kot po navadi se je tudi tokrat pošteno zlagal. Niti enega slavoluka in lepaka ni bilo in razum gostilničarjev in trgovcev in nekega občinskega uslužbenca ni razobesil prav nihče laške zastave, še manj vzroka pa imamo se navduševati za otvorjen ra*' narodovalen dom.
RDEČA, ZASTAVA V NABREŽINI
l r s t, 29 maja 1914. (Agis). Na nekem hrastu ob robu vasi Nabrežine so neznanci v noči 23—24 maja izobesili rdečo zastavo, na kateri je bilo s črno barvo z velikimi črkami napisano: »Dol s krva-v i m f a š i z m o m«. Zastavo so oblasti opazile šele opoldne in so takoj začele iskati storilce, vendar jim to do sedaj še ui uspelo.
REGULACIJA PIVKE
Knežak, maja 1934. (Agis). Merodajne oblasti so že dalj časa napovedovale regulacijo struge reke Pivke. Zadnje vesti pa pravijo, da je regulacij0 Pivkine struge prevzela že neka italijanska tvrdka za cca 1,000.000 lir. pivka, ki prav za prav od izvira pa tja do St-Petra do zdaj ni imela svoje struge, Pa° pa se je v zimskem deževnem času razlivala po polju, bo dobila zdaj svojo strugo, vprašanje pa je, če bo v tej strugi sploh kaj vode. Z regulacijo bo morda naš Plvčan. če bo sploh prišel v poštev za delo, nekaj zaslužil druge koristi Pa najbrže ne bo imel
BROJ 22.
»ISTRAi
UČESTVOVANJE U ZAPALJENJU NARODNOG DOKA U PULI
oajveća zasluga novog federalnog fašističkog sekretara za Istru.
Pula. maja 1934. — Dosadanii istarski federalni sekretar fašističke stranke Relli pao je u nemilost. Protiv njega držali su sP mnogi koji su mu zavidilj položaj. I sad je maknut. Ali na njegovo mjesto nije postavljen nijedan od njegovih direktnih konkurenata nego neki Francesco Bellini, kojj je bio dosada sekretar u Bozenu u Južnom Tirolu. U životopisu, koji donosi »Corriere Istriano«, kaj najveća njegova odlika spominje se da je borben, da je uvijek bio ratoboran, a kao najveća zasluga to što je učestvovao 1920 u zapaljenju poljskog Narodnog doma ili kako kaže »Corriere« »u akcijama proti slavenskom leglu Narodnom domu«. On je bio u onim redovima, koji su vodili to nasilje. To je dobar trag i za upoznavanje njegovog današnjeg gledanja na naš narod.
PISMO S SPODNJE PIVKE
Knežak, maja 1934. (A g i s). Najbolj zapuščena pivška vas in najbolj polna mizerije so Juršče. Vas ima sicer svojo šojo z eno učno močjo in celo miličniki so že dolga leta nepretrgoma vaški gostje. Juršče štejejo kakšnih 80 hišnih številk. Med vsemi vaščani pa ni niti enega srednjega, kaj šele dobrega kmeta. Po večini so sami bajtarji, tu pa tam ima kakšen tudi kos zemlje, nekaj njivic in morda tudi kozo. Gozda nimajo, čeravno živijo sredi njega. Nekda], v boljših časih je imel skoraj vsak Jurščan po par volov ali pa konj, s katerimi je prevažal drugim les iz gozda.
Preživljali so se le z delom v gozdu ali s Prevažanjem lesa. Zelo mnogo se jih je kljub vsemu moralo izseliti.
Slabe razmere pa so pognale Jurščane tako daleč, da nimajo danes niti volov, uiti konj več.
Delo v gozdu je zastalo, trgovina z lesom ie zamrla, izseljevanje je omejeno, drugega zaslužka tudi ni.
Jurščaui živijo danes v veliki bedi.
To je priznal celo Mussolini sam, ker jih ie oprostil plačevanja vseh davkov. S tem Pa Jurščani niso nič na boljšem in raje bi Plačevali davke, pa četudi visoke, samo da bi imeli spet tak zaslužek kot nekdaj. Malo boljši gospodarski položaj, kot ie na Jurščah, je v Koritnicah. Koritničani imajo nekaj polja, četudi to ni rodovitno. Poleg tega so Koritničani zaposleni v gozdu grajščine Mašun. Precej je tudi zaposlenih pri popravljanju in vzdrževanju gozdnih cest in poti. pa tudi z delom Pri lesu in prevažanju grajščinskega lesa. V Koritnicah so tudi miličniki, kar ni nič čudnega, saj so znani Pivčani kot samozavestni in uporni ljudje.
Na Baču pa, kjer je vladalo včasih največje blagostanje, je danes revščina in beda.
Sekira v gozdu ne poje več. prevažanja lesa za druge podjetnike in za domačega (Urbančiča), ni več. V tovarni in gozdu Veleposestnika in podjetnika Urbančiča, p. d. Škravana, kjer je delalo dnevno od 70 do 100 delavcev, je zaposlenih danes kakšnih 10 oseb in še ti samo po nekaj dni v tednu. Tu so si služili kruha delavci iz Bača, Juršč, Koritnic, Knežaka in celo tuji ljudje. Kdor ni bil zaposlen kot ročni delavec, je bil kot prevoznik, prekupčevalec itd. Lastniki gozdov ne smejo več izseka-vati, saj so jih nekateri že celo preveč. Pa tudi čemu, ko ni kupcev.
V Knežaku pa, ki je sedež občine za gori navedene In druge okoliške vasi, gospodarijo tujci.
Knežka občina je imela že lepo število po-deštatov in komisarjev, a menda še nobeden ni odšel lepim potom. Občinskega dolga pa je toliko, da ga ne bi bilo mogoče zlepa poravnati niti v boljših letih, kaj šele danes. Visoki davki in dajatve upropa-Ščajo kmeta in uničujejo zasebno in javno gospodarstvo. Knežak ima tudi otroški vrtec, ki je bil prvotno last Lege Nazionale, kasneje pa ga je prevzelo društvo Italia Redenta, ki posveča vso pažnjo našim otrokom, a vrtec vzdržujejo s prispevki in z izdatno podporo knežke občine.
Tako Knežani radi ali neradi, sami plačujejo potujčevanje lastnih otrok. Ta podla misija pa ima na Pivki do zdaj le malo uspeha. Upati le, da ga v bodoče tudi ne bo imela.
Poleg karabinerjev skrbijo za javno varnost v Knežaku, od kar so odšli politični karabinerji, tudi miličniki. Drugega dela nimajo kot da prežijo na priložnost ‘a včasih narede kakšno preiskavo, ovadbo in da sekirajo naše ljudi. Pri preiskavah in političnih obtožbah pa jim pomaga domačin Stanko Beguncev, ki je zaposlen v občinski pisarni in vodi oddelek občin-ske užitnine na knežki občini.
Antifašizem i Julijska Krajina
Antifašistički listovi prenose vijesti iz »Istre«
Antifašistički talijanski listovi koji t^aze u Francuskoj i švicarskoj, (»Giustìzia e Liberta«, »Avanti«, »Vita Opekla«, »stato Operaio« itd.) prenose pretta našem listu najglavnije vijesti q posljednjim dogodjajima u Julijskoj č^ajini. I agencija »Informazione Ita-ftana« u svom posljednjem biljtenu na talijanskom, njemačkom i francuskom Jsziku prenosi iz našeg lista najglavnije vlJestL
UŽASAN TEROR ZBOG HRVATSKE KNJIGE
Kapabiisjevi i tajna policija provaljuju nosu u kuće u potrazi za knjigama, plijene, bez svjedoka, čak i
molitvenike
Vodice, juna 1934. Nevjerojatne se stvari u zadnje vrijeme u našem selu dogodjaju nekojim našim familijama i to Ribarica Jure (Baldinova) Ribarica Ive (Markina) te Ribarica Antona (Min-kina) Dobro su poznate ove tri familije cijeloj Ćićariji, Teror, koji fašističke vlasti vrše nad ovim čestitim i poštenim familijama je nepodnošljiv. Već nekoliko mjeseci svako nekoliko dana jedna ili druga od tih familija ima u kući premetačinu, ili se mora neko od njih javiti na općini ili karabinjerima, i to sve zbog hrvatskih knjiga, koje je izdavala Družba Sv. Mohorja u Gorici. Sve su im te knjige odnesene i zaplenjene, a takodjer zaplijenili su Ribariču Juri (Baldinovom) i stari molitvenik »Oče budi volja tvoja« od biskupa Dobrile.
Dno 4 maja Ribarič Jure i sin mu Josip išli su kolima na kojima su vozili ugljen u Trst, a nevjesta tj. žena Josipova išla je u polje na rad i kuću zatvorila.
Došli su karabinjeri sa tajnom policijom i silom otvorili vrata te napravili strogu kućnu premetačinu.
Kada su svršili sa ovim poslom ostavili su vrata od kuće samo pritvorena. Kada je žena Josipova došla na večer iz polja, videči vrata silom otvorena, a po kući sve porazbacano i u velikom- neredu, ne znajući što se je u kući desilo pobjegla je od silnog straha k svojoj majci da kod nje prespava, jer se nije usudila da bude sama u kući. U noći kada su se Ribarič Jure i sin mu Josip vratili kući sa kolima iz Trsta, ostali su zaprepašteni kada su našli u kući sve porazbacano i u velikom neredu i išli su potražiti nevjestu odnosno sinovu ženu, koja je bila kod majke i ona se je sva drhteći od silnoga straha s nji-
ma vratila kući.
Isti slučaj, ako ne još gori, desio se familiji Ribarica Ive (Markin) i Ribariča Anton (Minkin) od čega su obe ove familije imale i imaju strašne posljedice.
Kod familije Markine su kod kuće samo žene tj. majka i nevjesta sa troje djece, jer se sinovi odnosno muž nevjeste nalazi u Argentini, a drugi brat u Jugoslaviji. Došla je u noći tajna policija i karabinjeri i napravili strogu premetačinu u cijeloj kući.
Nevjesta mlada žena od silnog straha dobila je živčani napad, te su je morali odvesti u bolnicu i bila je 17 dana u boinici, a sada se nalazi kod kuće, ali još uvijek bolesna..
Na isti su naći došli u noći u kuću Ribarica Antona (Minkina) i napravili takodjer premetačinu, te je žena Antunova, koja se nalazi u drugom stanju, dobila živčani napad od straha i pobjegla od kuće i sakrila se u jednoj štali ispod sela, gdje stanuju ovce seljaka Toro-pata Martina (Kužinov) i cijelu je noć sprovela medju ovcama u štali. Cijelo se je selo zbog ovog dogadjaja uzbunilo i cijelu noć tražilo ženu, i tek u jutro ju je medju ovcama našao spomenuti Poropat, kada je htio da ih otjera na pašu. Sada je moraju u kući čuvati dan i noć, da ne bi napravila štogod zla. Oh, Bože dragi, što smo ti na žao učinili da nas pustiš da nas muče i uništavaju podivljale fašističke zvijeri.
Dogadjaju se strahote. Divljački karabinjeri svojim postupkom čine da ljudi poludjuju, da žene dobivaju slom ne-rava sve je to grozno, sve bi se moralo, svijetu predočiti. Naše su patnje neopisive. (ćić).
FASISTOVSKI TEROR RASTE
Aretacije v Gorici in Tržiču
Gorica, 29 maja 1934. (A g 1 s). S strahom opaža slovensko ljudstvo kako postaja zadnje čase teror fašistične strahovlade vedno večji. Aretacije postajajo vedno pogostejše. Temu novemu navalu je dala povod deloma kampanja proti Fogarju, deloma pa ostrejši odpor našega ljudstva, ki še komaj prenaša obupne posledice zavožene fašistične gospodarske politike, Ta odpor se kaže še najbolj v vrstah delavstva, ki je začelo zelo odločilno dvigati glave proti fašistični oblasti. Tako je bilo pred kratkim
V GORICI ARETIRANIH 6 DELAVCEV. TO SO IVAN PAVLETIČ, DRAGO PAVLETIČ, ANTON BRAJNIK, STANKO CUK, FRANC MOZETIČ IN FRANC VUK.
Vsi so bili odvedeni v goriške zapore. Osumljeni so protifašistične propagande. Radi istega prestopka
SO BILI ARETIRANI V TRŽIČU TRIJE DELAVCI: JOSIP GOSAK, VALENTIN REGENT IN STANKO FERJANČIČ.
V TRSTU ARETIRANO VEČJE ŠTEVILO DELAVCEV
Trst, 29. maja 1934. Kakor nam javljajo iz Trsta je pričela tržaška policija neumorno zasledovat! in zapirati tržaške Slovence, posebno delavce, ki jih imajo le količkaj na sumu, da'so protifašistično orientirani. Aretacije so skoraj masovnega značaja. Tako je bilo v teku zadnjih dveh
tednov okrog osem aretacij. Pri vsaki taki aretaciji pa je bilo aretiranih 4 do 6 oseb, pri zadnji t. j. 24 maja pa kar 9. Aretirane! so po veliki večini delavci, ki so zaposleni po tržaških tovarnah in stanujejo ali v mestu, ali v okolišnih vaseh.
Obravnava proti Rihenbereanont je spet preložena
Gorica, junija 1934. — (Agis.) — Sedem rihenberških fantov, ki so bili aretirani septembra meseca lanskega leta, so še zdaj v rimski ječi za politične jetnike Regina Coeli. Obravnava, ki je bila določena že v drugič in sicer za 15. maj }e ponovno
NAŠE TRGOVINE PROPADAJO
preložena, baje celo na oktober. Zgleda, da fašistični sodniki niso zbrali še dovolj ob-tèzilnega materiala In da zbirajo in pripravljajo nove laži ter si izmišljujejo nova dejanja, da bodo lažje sodili.
Gorica, 1 junija 1934 (A g i s). Slovenskih trgovin je v Gorici še precej, vendar pa se njih število vsak dan manjša, ker ne zmorejo ostre konkurence z močnejšimi italijanskimi tvrdkami. Poleg vsega jih imajo fašistične oblasti na piki in ne zamudijo nobene prilike, ki se jim ponudi,
da le povzročijo trgovcem nepotrebne stroške in sitnosti. Tako je zadnji teden šlo kar pet slovenskih trgovin (tri manufakturne) v stečaj. Temu so poleg že prej omenjenih vzrokov, krivi tudi neznosni dhvki.
NOVA VZGOJA V NOVI ITALIJI
Učiteljica in vohunka
Trnovo, maja 1934. (Agis). Na šoli v Šembijah poučuje že več let učiteljica, doma nekje iz južne Italije. Pri sebi ima mater, očeta in sestro, vsi se preživljajo z učiteljičino plačo, katera umevno, ne zadostuje za štiričlansko družino.
Zato je tej družini poverjena tudi druga naloga in sicer politično nadzorstvo v Šembijah.
V šolo zahaja pogosto polit, komisar iz Bistrice ter ima tu nekako pisarno, v likor je sploh potrebuje v Šembijah.
Večerni tečaj za italijanščino, ki ga ie učiteljica na vse pretege vsiljevala v pretekli jeseni, ni uspel.
Nekaj časa je tečaj obiskovalo okoli 15 fantov in deklet. Ko so pa obiskovalci videli, da zapravljajo v tem tečaju samo čas in da ne bodo imeli od njega nobene koristi, so izostali. Kljub povabilu in grožnjam s strani županstva se ni večernega tečaja več nihče udeležil. Učiteljica pa je II. dobila za svojo »požrtvovalnost«, ki so jo ko- videli menda v njeni nezmožnosti in želji po zaslužbi, 800 lir nagrade.
Atentat na dopolavorlstički vlak
Aretacije, koje nisu dale rezultata
Pula, juna 1934. — Koncem aprila izvršene su oko Pule a i u samoj Puli brojne aretacije, koje niko nije mogao da razjasni. Ljudi su apšeni u velikom broju, a za neko vrijeme puštani su na slobodu. Sad se saznaje pravi uzrok tih aretacija i one užurbane policijske akcije u aprilu i maju u okolici Pule.
Dne 21 aprila puljski je Dopolavoro, poznata fašistička organizacija, priredio izlet
do Dvagrada nedaleko Kanfanara. Kad se vlak vraćao uvečer u Pulu s izletnicima, najednom je stao na otvorenoj pruzi nedaleko Sijane. Na sreću nije se ništa teže dogodilo, ali je moglo doći i do katastrofe jer su nepoznata lica postavila na prugu više velikih željezničkih pravoga. Zato su bile te aretacije, ali prave se počinitelje nije uspjelo naći.
STRANA 3.
VELIKE KAZNE ZA KRIUMČARENJE
Iz slobodne zone krijumčari se zbog bijede, koja vlada u sjevernoj Italiji.
Blagodati slobodne zone osjećaju se sve jače i jače medju stanovnicima iz okolice slobodne zone. Svakoga dana fi-nansijski stražari imadu pune ruke posla, da bi spriječili one, koji sa krijumčarenjem živežnih namirnica zaradjuju svakodnevni kruh. Ma da je kazna u Italiji za krijumčarenje vrlo osjetljiva, ipak se stanovnici sa granice slobodne zone ne ustručavaju krijumčari ti, pošto zbog velike razlike u cijenama u i izvan slobodne zone, mogu prilično da zarade.
Kazneni sud na Rijeci imade pune ruke posla sa krijumčarima. Tako je prošlih dana na Kaznenom sudu osu-djeno mnogo ljudi sve naše narodnosti, koji najviše zbog pomanjkanja posla moraju da krijumčare. To su slijedeća lica: Josip Stepčić na 150 dinara novčane kazne; Josip Poldrugač na 300 dinara; Kazimir Filipan na 1700 dinara; Andrija Gržinić na 8 dana zatvora, 1000 dinara novčane kazne i na ograničenu slobodu pod paskom; Antun Galović na 200 dinara novčane kazne; Nikola Gržinić na 1400 dinara novčane kazne i na ograničenu slobodu; Andrija Rubinić na 300 dinara novčane kazne; Ernest Martinčič na 1400 dinara novčane kazne; Ana Sušanj na 100 dinara novčane kazne i Albina Kinkela na 140 dinara novčane kazne.
Iz ovih kazna vidimo da su talijanske vlasti vrlo osjetljive, što se tiče kažnjavanja, i da im se najveći dio kazne sastoji u novčanoj kazni. To je vrlo praktično jer si barem time nešto napune i onako prazne kase.
CENA TERANU.
Komen, maja 1934. (A g i s). — Zadnja trgatev ie bila radi suše zelo slaba. Naši kmetje so na to računali in so držali teran po kleteh, dokler so ga le morali, Cena terana ie, kot je bilo tudi pričakovati radi gorimenejnenih dejstev, poskočila od L 1.80 na L 2.30 do 2.40 (v boljših letih se je prodajal teran na debelo po 3.— do 3.30 L za liter). Tako so kmetje z dvigom cene vsaj deloma odškodovani za slabo trgatev, ki jo je povzročila suša v preteklem letu.
VELIKA TUČA NA PAZINŠTINI
Naša su sela u tom kraju pogodjena vr. teškom vremenskom nepogodom.
Pazin, maja 1934.	— U subotu 26
maja pala je nad Pazinštinom strašna tuča i potpuno je zasula polja oko Trviža, Berma, Kaščerge, Katuna, Zarečja, Novaki, Gologorice i Karbuna. Nevrijeme je trajalo oko 40 minuta. Nikad u tom kraju nije bilo takve tuče ni toliko vode. Tuča je teško pogodila našeg seljaka na Pazinštini, jer mu je uništila kukuruz, vinograde i ostale proizvode polja. Više pastira i blaga je ranjeno. Na nekim mjestima palo je za čitavih 40 cm. tuče! . . . Seljaštvo ie u ovom kraju očajno. Pored svega zla. koje nas tuče. pogodila nas ie sada j ta strašna vremenska nepogoda. Trebalo bi da nam rimska vlada pomogne, ali j u svim sličnim slučajevima do sada uvijek je ostajalo sve samo na obećanjima. Čak i kad je priroda najpovoljnija, kad nam sve odlično rodi s velikim teškoćama plačamo poreze, koji nam pojedu veći dio priroda, a što će biti ove_ godine. Puljski prefekt je obećao pomoć. A šta je mogao drugo!
GLASOVITI DE PETRIS NIJE VIŠE NA-ČELNIK KOPRA.
Nešto se dogodilo famoznom de Petrisu, poznatom koparskom advokatu divljem fašisti i progonitelju našeg naroda. On nije više podeštat Kopra, na. kojem je položaju bio dvije godine. Novine pišu da je otstu-pio zbog bolesti... Možda su imale učinka kod Boga molitve slavenskih seljaka, da ga vrag odnese. Kopar je dobio komesara viceprefekta Carnevalija. (Lijepo ime zar ne!)
TRŠĆANSKI TRGOVCI SE UBIJAJU IZ OČAJA.
Samoubijstvo trgovca Levi Minzija.
.Trst:Juna — U posljednjih par godina ubilo se u Trstu iz očaja zbog katastrofalnih prilika oko dvadesetak trgovaca, koji su propali. Sad pred neki dan tim se jadmcima pridružio još jedan iz prvih tršćanskih trgovačkih krugova: Levi Min-zi, poznati veliki trgovac pokućtva u Via Bechiere. On je došao u vrlo tešku situa-CIJj- 1su u njegovu trgovinu ovrho-voditelji da mu zaplijene sve što ima. On je u tom momentu otišao u stražnje prostorije dućana i pucao je u sebe, te se ubio. Njegova je smrt odjeknula u gradu i izazvala težak utisak. Komentira se njegova smrt i uzroci njegove smrti i proklinje se Italija koja je Trst dovela u ovo stanje.
7 MUSSOLINI PROMIJENIO IME
Zna se na kakav grubi način Talijani potalijančuju imena i prezimena naše brafe koja su po nesreči pala pod njihov jaram. Čini se, medjutim, da se u Italiji osjeća tendencija, da se promjena prezimena protegne i na prave rodjene Talijane. Za danas iznosimo samo slučaj Mussolini
Talijanski se naime Diktator više ne zove Duce nego Riduce Pitao sam prijatelja, nekog Triestina, da mi to objasni.
.™ro’ reče mi on. Pitajte koga hoćete u Italiji: — Cosa fa il Duce? — svak će vam odgovoriti: Il Duce — Riduce. Sto znači da Duce reducira ( plate, prinadležnosti, penzije ild.). / tako od Duce — riduce došlo je da ga više ne zovu Duce nego — Riduce.	£. š.
SLOM FAŠISTIČKE AKCIJE NA BALKANU
Bugarska se u svojoj vanjskoj politici vei duže vremena orijentiše tako, da je sasvim jasna njezina volja, da se oslobodi upliva fašističke Italije, da vodi balkansku politiku i da bude u dobrim odnosima s Jugoslavijom. Iza vlade g. Muša-nova bilo je dovoljno dokaza, da Bugarska skreće tim pravcem u vanjskoj politici. Prevrat, koji se je u Bugarskoj dogodio 19 maja općenito se tumači kao učvršćivanje te jug o sla-venofilske politike. Novi pretsjednik vlade g. Georgijev dao je nekoliko izjava, koje se mogu tumačili sa jugoslavenskog stajališta vrlo povoljno. Čitava objektivna štampa u Evropi shvatila je te izjave povoljno. A kao dokaz, da Bugarska želi voditi svoju bugarsku, a ne talijansku politiku, uzimlje se i činjenica, da je za novog bugarskog ministra vanjkih poslova postavljen g. Batolóv, bivši poslanik u Parizu, koji 'želi prijateljstvo s Francuskom. General Vlkov, dojučerašnji poslanik Bugarske u Rimu, smijenjen je. Nova vlada nema povjerenja u toga čovjeka, koji je po nalogu Mussolinija vodio Bugarsku na rimske pu-teve Nova, diktatorska vlada u Bugarskoj nije dakle, nimalo povoljna za Italiju. Mussolini je imao doduše plan za uvodjenje diktature u Bugarskoj, ali diktature svojih ljudi — Cankova i Vlkova. Ali grupa »Zveno* je pretekla Mussolinija. Interesantno je, da je rimski »Giornale d’Italia* samo nekoliko sati prije državnog udara u Sofiji, donio članak, u kojem kaže, da u Bugarskoj treba uvesti diktaturu, ali da momenat ]os nije zreo... Diktatura g. Kimona Georgt-jeva iznenadila je Mussolinija.
Zato nije ni čudo da fašistička štampa ovih dana napada novu bugarsku vladu. Ni sam Mussolinijev lični organ »Popolo d’Italia* nije se mogao suzdržati, da ne napade bugarsku diktaturu. Jednom riječju talijanska štampa uzima nepovoljan stav prema novom režimu u Bugarskoj. Karakteristično je ono što piše »Giornale d Italia*, a i ono što piše »Tribuna*. Ti su listovi vrlo blizu talijanskom ministarstvu vanjskih po-
Sl°lRimska »Tribuna* se interesuje sudbinom fašistofila Cankova pa kaže:
»Naročito je bila, a i sada je, komphko-vana pozicija vodje demokratskog zgovora Cankova. Izgleda sada, da je ovaj namjeravao odlučno ustati protiv partija i dah Bugarskoj jednu jaku vladu. Drii se da je on tražio pristanak vladara za taj plan. Grupa »Zveno* znala je za to i brzo jd radila da presiječe inicijativu Cankova, koji je danas stvarno konfintran u svojoj kući. Politička osveta pogodila je naročito okrutno generala Vlkova, poslanika Bugarske u Italiji, o kojem su širene razne laži. General Vlkov je zbog svojih naročitih zasluga pripadao do juče vojsci u kojoj je uživao poštivanje i simpatije. Znalo se da mu kralj poklanja puno povjerenje. Kad je posljednji put dolazio u Bugarsku general je srdačno dočekan od naroda. No brzina i način kojim je on pogodjen pokazuju, da je on bio sm.atran ličnošću prvog reda. Drugo što iz-nenadjuje je veza izmedju vodja pokreta i francuske masonerije, te njezine pokorne saveznice — srpske masonerije. Ne ističe se badava, da je baš bugarski poslanik u Parizu Batolov postao ministrom spoljnih posala i da pristaše protogerovaca medju ma-kedonslvujuščima, kojih su veze sa Srbijom općenito poznate, pristaju uz novu vladu i njezine prijatelje. Treba sačekati — svršava rimska »Tribuna* ovaj tugaljivi prikaz, iz kojega otvoreno izbija gorčina — kako će bugarski narod, saznavši za sve ovo, sudili o političkoj promjeni.*!!?)
. Ništa nije jasnije —■ dakle — °d toga, da je Mussolinijeva politika na Balkanu doživjela uspostavljanjem bugarske diktature
vrlo težak poraz.
Ali nije to sve. Na Balkanu se Italiji ruše sve pozicije. Ne samo u Bugarskoj, nego i u Arbaniji. Neki dan su sve evropske novine donijele vijest, da je šef talijanske vojne misije, zapravo gospodar Arbanije, general Pariani morao da napusti Arbaniju. Italija je u teškoj financijskoj situaciji, o kojoj je prošlih dana u rimskom parlamentu govorio i sam Mussolini prilično otvoreno. 1 zato ona ne može da daje Arbaniji obećane milijune ... Arbanija se oslo-badja Rima. A osim toga materijalnog momenta opaža se u Arbaniji sve jači nacionalni pokret, koji želi slobodnu Arbaniju. Zogu mora i o tom pokretu voditi računa želi li ostati kralj Arbanije...	0 porazu
Italije u Arbaniji piše u posljednje vrijeme mnogo internacionalna štampa. Berlinska »Germania* donosi veliki članak, u kojem se ističe baš to, da je u Arbaniji sve jači pokret za slobodnu, nezavisnu Arbaniju i da Mussolinijeva financijska potpora pone-staje. Arbanija dolazi k svijesti i želi pri-bliženje Jugoslaviji, koja je njezin prirodni prijatelj
Francuski list »Depeche de Toulouse*, povodom državnog udara u Bugarskoj i preorijentacije arbanske vanjske politike objavljuje dopis, u kojem se u glavnim potezima konstatuje, da je fašistička diplomacija na Balkanu pretrpjela poraz u vezi sa posljednjim političkim dogodjajima u ovim dvjema zemljama. Nova bugarska vlada, kaže list, koja je postavljena kraljevim ukazom više ne sluša Rim. Mostovi izmedju Arbanije i Italije su takodjer porušeni. Kralj Zogu okreće u ovom trenutku ledja svom dragom prijatelju Mussoliniju, koji mu je bio glavni zajmodavac. Zogu je u teškim materijalnim okolnostima zaključio sa fašističkom vladom dosta veliki zajam, koji je donosio godišnje 10 milijuna zlatnih franaka. Poslije 3 godine prisne financijske saradnje sa strane Italije, kao i vojne sa
BIJEDNA SLIKA ZADRA
Umiranje našeg lijepog grada
Iz jednog privatnog pisma uzimljemo ove informacije o stanju u Zadru:
»I prizopet me pitaš u ovemen tvo~ men za’njemen pismu, kako nan je, kako živemo i jema li mi muž posla, a to me pitaš ka’ da ti nišan deset puti pisala o’ mižeriji ovega nesriknjega grada. Zar ti nišan i za’nji put pisala, da je ovo Zadar bez zadrani? Da ni ven to, mogla bi razumit kako nan je. Nad nama je mora koja nas mori i pritišća da jedva i dišemo a to i je pravi uzrok, da su se rod jeni zadrani razbižali ko simo a/ko tamo, ko na bližje a ko na da’je. živjenje nije skupo dok Jugosloveni dozvoljavaju da nan škojari i škojarice nosu zelje, mliko, krumpir i ostalo, ali je novac skup jer ga nima a zarade nika-kove.
Sve su oni od onamo vazeli u svoje ruke i agjencije i banke i trgovine a nami ostav’jaju oglojane kosti, posli ven je sve i sve za nji’. žaj me za dicu a za ove naše kapurijune ča su na j višje vikali da ’očedu š njima, ni mi stalo, a oni su ji toliko želili da se nisu mogli vidit š njiman posli četr’ pet miseci ven su došli, pa su i oni otišli na da’je.
Prošlo je ono vrime kad se ni smilo govorit hrvatski po Zadru. Sad možeš govorit koliko te vo’ja i za Zadar bi bila srića da se samo hrvatski čuje govorit jer bi to značilo, da jema malo prometa koji bi razbio ovu grobnu tišinu.
Kad se po zadarskim ulican neće čut govorit hrvatski onda ćemo umrit, a da umremo dost bi bilo da nan škojari ne
dojdu za deset petnaest dana.
Naša’ bi se isto koji- ča bi mrmlja kad bi čuj a govorit hrvatski ali bi to sigurno bi’ koji golobradi mladić, a sigurna san kad bi mu otac zna’ da je komen zabrani’ govorit hrvatski, da bi mu reka doma: »da, da, ne davaj ti govorit hrvatski, tako će kasnije doć a mi ćemo prin krepat« (sì, si, hai ragione d’impedire l’uso della lingua croata, così ve-ranno piu tardi e noi creparemo prima). Blažena ti koja živeš pa da ti je 1 gore, barem možeš reć’ da si sita, obuvena i odivena, a mi smo simo osudjeni na smrt, na višala, na neosjetljivo ali sigurno umiranje (e condannati alla morte che insensibilmente ma sicura si avvicina).
Preko, to malo misto koje je služilo Zadru za bacanje smeća, postalo je gradić i s ponistre vidin kako svaki dan u njegov porat ulazi i izlazi po 7—8 vapori a dikod i oni bili veliki. A kod nas? Jedan vapor na dan i to putnicima bez prtljage«. Pismo završava: »Kad mi budeš pisala opet, onda mi piši na ime moje lavan-dere u Priko X Y pokojnoga Z., jer su puno sigurnije vaše pošte nego ova ovdje za koju se nezna ni ’ko je drži ni čigova je. Poštanske škrabice ispražnju-ju civilni kalabreži koji su vazeli u zakup ispražnjivanje škrabica, pa se malo ko od zadrani i pouzdaj e bacit unutra pismo ako je za Jugoslaviju.
Danas je opet nika »narodna svečanost«, na kojoj da će bit svega i svašta jer da ée niki šenatur govorit o mloha-vostl zadarskog duha«.
Protesti in demonstracije radi poli* tičnega nasilja v Italiji
Iz Italije same smo navajeni čuti le o lepih stvareh. Tam se prirejajo parade, v katerih, stopajo tisoči in tisoči mladih in starih, nad vse srečnih navadnih zemljanov pred božanskim »ducejem«. On jim je dal uniformo, on jim je dal puške, lepe pentlje in še kaj, on jim bo dal slave, bojne slave in lovorjevih vencev. Skratka: Italija je dežela, kot si jo lahko danes predstavljamo le še v sanjah. Najsrečnejši ljudje žive danes le tam. Skrbi nimajo nobenih. Saj skrbi le »on« za vse. Ce se muhe preveč zakote, se jim napove kratko-malo vojna »battaglia delle mosche«, in zginejo; če zmanjka kruha se zopet napove vojno in vsi so siti; zmanjka mesa in primanjkuje mleka: »battaglia delle vache« prinese tudi to. In še marsikaj imajo srečni smrtniki v Italiji, pa bi naj ne bili srečni.
Zgleda, da potrebujejo danes le še iger, po običaju starih Rimljanov. Tako zgleda in tako čitamo. Skoro vse italijansko in tudi drugo časopisje ve poročati danes le o tem in sličnem in še pravi: Fašizem v Italiji je prvi, ki je znal urediti življenje V enotni državi.
Le redki so, a toliko bolj prepričevalni glasovi, ki prihajajo iz notranjosti do nas in hočejo pokazati resnično sliko položaja lažne, umetno ustvarjene površine. Človek — kmet in delavec ter nižji uradnik —, ki mora nositi breme vsega, kar si dovoljuje fašistično nasilje, trpi neznosno. Pričenja se upirati. S pestjo, koso, cepcem, kot nekdaj naši kmetje, stopa proti s puškami, strojnicami in plini oboroženem nasilju. Naj sledečih par primerov, ki niso in ne bodo ostali osamljeni, vsaj približno pokaže vse ogromne napore, ki jih podnaša italijansko ljudstvo.
V Snla Viscosa v Torinu so se delavci uprli nasilnemu vpisu v »Partito Nazionale Fascista«.
Protestirali so proti vpisu in proti vsakršnemu otegljaju v te namene, na račun njihovega zaslužka. Fašistični kolovodje so se
ustrašili upora in so skušal, delavce pomiriti z lažjo češ, da niso mislili na prisilni vpis delavcev v stranko in so se delovodje zmotili, ko so žugali, da kdor se ne bo vpisal, bo zgubil delo. Na to izjavo so tudi oni delavci, ki so že pristali na vpis. zahtevali, da se jih briše iz seznama.
V Padovi je ko so bili zbrani vsi obiskovalci predvojaških vaj, neki fašistični funkcionar vprašal, kdo izmed prisotnih se vpiše v mladinsko fašistično organizacijo »Giovani fascisti«. Ko se n, nihče javil, je funkcionar še enkrat pozval, in sicer naj vsi oni, ki se želijo vpisati, stopijo korak iz vrste. Tudi drugič ni dobil nobenega odziva in zdaj je dejal, naj stopijo korak iz vrste vsi oni, ki se nočejo vpisati. Na ta poziv se ie cela vrsta mladeničev odzvala in vsi brez izjeme, so stopili korak iz vrste tako. da so stvorili novo vrsto.
Ko so dijaki v Padovi organizirali neko proslavo, niso dobili dovoljenja za obhod po mestu. Toda priredili so obhod vseeno in da bi obenem protestirali proti prepove-d’, so nosili v sprevodu mrtvaško krsto z napisom »Achille« (Achille Starace, gen. fašistični tajnik). Nastopila je policija, ki je povzročila veliko zmedo in pretep. Padli so tudi streli in nekaj oseb je bilo prepeljanih v bolnico. Postopanje policije ie dijake tako razburilo, da so trajali izgredi tri dni. Oblasti so zaprle univerzitetno poslopje, a dijaki so vdrli vanjo s pomočjo ključavničarjev. Nadaljnj strogi ukrepi oblasti so zatrli razburjenje med dijaki, s katerimi je simpatiziralo vse meščanstvo.
Hud prepir se ie vnel zadnje čase v Littoriju (Lacija)
med delavci in fašistično policijo. Delavce, ki so imeli sestanek, so policisti nadlegovali in izzivali, ko so uvideli, da se jim ne nudi nikak povod za aretacijo. Delavci so na izzivanje vzrojili, vnel se ie prepir in pretep in službenim organoni je moralo priti na pomoč večje število, da so lahko vse delavce aretirali in zaprli.
strane Arbanije, danas nastaje novo doba. Iz još nepoznatih razloga Zogu, koji je vjerojatno na drugom mjestu našao novčana sredstva za uravnoteženje svoga budžeta, ne obraća se više za novčanu pomoć g. Mussoliniju. Talijanska vojna misija, čija je dužnost bila fašističko obučavanje arbanske milicije, prestala je da postoji. Njezin šef general Pariani koji je vršio dužnost vrhovnog komandanta arbanskih bataljona napustio je Tiranu odlazeći za Rim, gdje će ponovno stupiti u talijansku vojsku. Ovaj neuspjeh je naročito težak za g. Mussolinija, piše »Depeche*. Po jednom zvanićnom komunikeju povodom ovih dogodjaja Mussolini je pokušao stvari prikazati na svoj način, ali uzalud. To su činjenice. Još prije nego što je došao na vlast g. Mussolini je djelom i riječju dokazivao da je Arbanija tvrdjava Italije na Balkanu. Još nam je u sjećanju žestoka kampanja, koju je on sprovodio 1920 kada je vlada Gioliltia pozvala talijanske trupe iz Vaiane. Mussolini je sanjao o tome da od Arbanije načini pomorsku i vojnu bazu prvoga reda. Htio je takodjer da eksploatira u korist Rima velike količine petroleja, koji je nedavno otkriven i otkupljen od sirane jednog bogatog rimskog društva. Tako piše francuski list »Depeche de Toulouse*.
Uvelike se ohladnilo u posljednje vrijeme i prijateljstvo, koje je postajalo izmedju Italije i Turske, a naročito poslije balkanskog pakta, koji prelstavlja za Mussolinija najveći udarac, što ih je do sada doživio u medjunarodnoj politici. Turska je prije nekog vremena postala veoma
pozorna na ekspanzivne težnje Italije na Levantu. Da Italija u skoroj budućnosti nešto tamo snuje, dade se potpuno jasno zaključiti iz toga, što uvelike utvrdjuje Dodekanez. Poznato je da je g. Tevfik Ruždi-bej pred nekoliko mjeseci u ankarskom parlamentu održao veoma značajan govor u kome se oštro oborio na talijanske ekspanzivne težnje na Levantu, jer se g. Mussolini u Članku u jednom engleskom listu bio na nezgodan način dotakao Turske. Kako je stvar ozbiljna, vidi se iz toga što je Turska sada naručila u Japanu 10 krstarica i podmornica i da je zamolila japanske stručnjake, koji će reorganizovati tursku mornaricu. To g. Mussoliniju ide na živce. Radi toga je sada potpuno razumljivo zašto Mussolini u engleskim listovima nastavlja sa član eira a koji imaju zadatak da stvore u engleskoj javnosti simpatije sa privredne ekspanzivne težnje Italije na Istoku, odnosno da ih opravdaju. Izgleda medjutim da se Engleska prema g. Mussoliniju nije ničim obvezala da podupire te težnje. Italija je tom svojom novom preorijentacijom sama otkrila veliki poraz koji je zadesio njenu politiku na Balkanu. Engleski listovi ko-mentarišući Mussolinijev članak u »Daily Telegraphu* kažu da on znači da se Italija, s pr oma da se odreče Balkana kao svoje interesne sfere
i da se okrene prema Aziji i Africi. Da je Italija na Balkanu izgubila pod nogama tlo, jasno se vidi i iz drugih činjenica, činjenica je da js Italija obustavila sve subvencije Arbaniji. Italija ,ne uživa na Balkanu višp nikakvih simpatija, kaže »Daily Telegr%ph*, a s druge strane
V Barcolloni (Sicilija) so bili pred kakšnimi dvemi meseci na vajah miličniki, ki so radi slabega ravnama protestirali in upili »dol z ducejem!«
V Abruzzih na Pratoia-Peligna ie prepir med javno varnostjo in demonstranti povzročil spopad,
pri katerem je bila ena oseba mrtva, štiri pa ranjene. Zgleda, da ta demonstracija ni bila malega obsega ker ie ni moglo zamolčati niti fašistično časopisje, ki pa ie stvari dalo značaj čisto navadnega cestnega prepira. Fašistično časopisje ne pove namreč, da ie masa revnega prebivalstva, ki je demonstrirala, kljub močnim oddelkom javne varnosti vdrla v občinske prostore, zažgala davčne sezname in popolnoma oropala občinsko hišo. — (A g i s).
Talijanski ministar gradjevinai u Splitu
U subotu 25. maja je stigao parobrodom u Split talijanski ministar gra-djevina Crolallanza. Na pristaništu su ga dočekali talijanski konzul i senator dr. Tacconi te se s njima odvezao na Marjan, gdje ga je dočekao dr. Jakša Račić, koji mu je pokazao marjansko šetalište. S Marjana se odvezao u Gabinetto di Lettura te tu ostao neko vrijeme, a zatim se vratio na parobrod. Ministar Crolallanza je malo zatim nastavio put u Dubrovnik i Kotor, odakle će u Drač. Njegov je posjet navodno »privatnog karaktera«.
GODIŠNJI POMEN BLAGOPOKOJNOM PROF. SPINČIĆU.
ČIĆU.
Na godišnjicu ukopa blagopočivšeg istarskog velikana prof. Vj. Spinčića održan je u Kastvu godišnji pomen. Ovom pomenu prisustvovali su pretstavnici vlasti, gdja Jelka Sever rodj. Spinčić. nećakinja i ostala pokojnikova rodbina. Sokolsko društvo Kastav i Zamet, ostala kulturna i nacijo-nalna društva, gradjanstvo i školska mladež sviju škola Kastva. U 8 sati otslužio je mjesni župnik u župnoj crkvi Sv. Jebene misu zadušnicu na staroslavenskom jeziku, kako je to sam veliki pokojnik odredio. Iza svršene mise uputila se je duga povorka na čelu sa Sokolima i zastavom na mjesno groblje Sv. Lucije, gdje je pred grobnicom položen vijenac a školska mladež obasula je grobnicu cvijećem Tu je komemorirao nezaboravnog pokojnika direktor g. Ribarič, veličajući zasluge istarskog velikana za narod i državu i stavljajući ga omladini kao uzor nesebičnog i požrtvovnog rada za narod. Iza ovoga govora mješoviti zbor Sokolskog društva Kastav otpjevao je tužaljku.
SEJA
ZVEZNEGA DIREKTORIJA
V smislu 12. člena zveznega pravilnika sklicuje zvezni predsednik sejo zveznega direktorija v nedeljo 17 junija ob 10 uri dopoldne v Zagrebu, v prostorih uredništva lista »Istra«, Masa-rykova 2811 s sledečim dnevnim redom:
I.	Poročilo predsednika o delu vodstva ter o politični situaciji v poslednjem tromesečju.
II.	Poročilo zveznih odsekov o delovanju v zadnjem tromesečju.
III.	Razne notranje emigrantske zadeve.
IV.	Predpriprave za kongres.
V.	Slučajnosti.
Ako bi kateri izmed članov direktorija bii zadržan ter bi se ne mogel na ta dan udeležiti seje, se naproša, da javi svoj zadržek čimprej zveznemu vodstvu, ker mora vodstvo točno znati, ako bo seja sklepčna.
u njenim državnim finansijama zavladala je velika suša, koja je sve to gora. Baš taj teški položaj Italije, razlog je da Mussolini baca pogled na one strane, koje mu izgledaju zahvalnije nego Balkan, a na ko-jima, ako se ne varamo Italiji se sreča noče nasmijati, jer ima previše konkurenata, koji su daleko jači od nje.
Prošlih dana ti fašističkoj se štampi uporno tvrdilo, da se u Rumunjskoj sprema fašistički prevrat, koji će izvesti general Avarescu, poznati talijanofit. U Rimu mrze sadašnju vladu g. Tatarescua, zato jer vodi frankofilsku politiku, jer je prijateljica Jugoslavije i jer je u njoj Titulcscu, stup Male antante .., Zbog takvo politike po nalogu fašizma bio je ubijen, pretsjednik rumunjske vlade Duca ... Italija mnogo radi na fašislizovanju Rumunjske, ali bež mnogo uspjeha. Baš ovih dana dok Italija javlja slom Tatarescua i Titulescua njihova se pozicija nekim novim potezima učvršćuje, a Avarescuova akcija doživljava poraze.
Za procijenjivanje talijanske politike na Balkanu da kažemo još samo to, da Balkanski pakt doživljava u Ženevi na konferenciji za razoružanje najljepšu afirmaciju i io, da se vode ozbiljni pregovori za ulaženje Bugarske u taj pakt, pa su se već sastali turski ministar Tevfik Ruždi-bej i bugarski ministar Batolov, a Tevfik Ruždibej zaustavit će se i u Sofiji na prolazu »a Ankaru, da razgovara » g Georgijevein.
U letimičnom pregledu osvrnuli smo se samo na nekoje momente, koji su karakteristični za vrlo nepovoljne rezultate Mussolinijeve vanjsko politike. Gdje Imperij?! —-
Naša buttar na broni ha
SMAREGLIU SPAŠAVAJU ZA ITALIJU
ENGLESKA KNJIGA 0 TRAGEDIJI RIJEKE
U zagrebačkim »Novostima« od 1 juna izišao je članak Viktora _ Cara Emina, u kojem je prikazana interesantna engleska knjiga, koju je o stra-gediji Rijeke napisao na engleskom jeziku Englez J, Ninian MacDonald pod naslovom »A politicai escapade« i pod-naslovom »The Story od Fiume and p Annunzio«. Viktor Car Emin prikazuje opširno to djelo,, a u početku kaže u kratko o piscu i karakteru njegova djela ovo:
»J. Ninian MacDonald rodio se u škotskoj u Invernessu. Kao katolički svećenik služio je neko vrijeme u Fort. Augustu, gdje ga je i zatekao rat. Ma-< hom je ušao u vojsku i u prve dane novembra 1918 stigao je s odredima engle-J ske vojske na Rijeku, kao vojni dušobrižnik u činu kapetana. Njegovi su ga» nazivali »Padre«, a tako su ga zvali i na: ši, koji su s njime dolazili u dodir. Tu četiri dana poslije d; Annunzi]eye »Sacre Entrade« engleska je vojska otišla dok se ie Macdonald s britanskom Misijom povukao u Opatiju, gdje je ostao do proljeća 1920, okružen talijanskim agentima, koji nisu nikoga puštali, da mu se približi. Čim je stigao na Rijeku, prva mu je briga bila, da se orientira u tom gradu, koji mu do tada nije bio možda ni po imenu poznat, često je dolazio u riječku »Narodnu čitaonicu« 1 tražio informacije o negdašnjoj 1 tadašnjoj Rijeci, ali je htio da čuje i drugo zvono, pa je i na protivnoj strani ispitivao, istraživao, bilježio. No kako je u njega oštro, kritičko oko, on. je htio i sam svuda da zaviri, i nastojao je, da mu u onom haotičkom darmaru ništa ne izbjegne, što bi moglo da posluži radnji, koju je već tada nosio u duši Pored toga njemu su kao elanu britske komisije stajali uvijek na uvid svi spisi, što su se odnosili na dogadjaje onih burnih dana, stoga je i njegova knjiga i izišla vanredno dokumente-Vana
često je posjećivao rodoljubnu porodicu Richtman, a prijateljevao je i s nekim drugim našim vidjenijim ljudima, no svi vele, da je u razgovorima o stvarima riječkim bio vrlo rezerviran. Imao je već stvoren svoj sud o svemu, Pa je valjda želio, da ga zadrzi čista od svakog stranog utica ja. S obitelji Richtman on se dopisuje i sada. živi u Americi kao profesor u nekom college-u U Portsmouthu, u Rhode Island.
Svi Istaknuti dogadjaji, što su se na Rijeci desili od ulaska talijanskog admi-talskog broda »Emmanuele Filiberto« u riječku luku, pa sve onamo do Palanze, nanizani su u Macdonaldovoj knjizi kronološkim redom. Pošto je pisac u pred-govoru iznio najhitnije o propasti monarhije i o Londonskom paktu, prešao je U rnedias res. Njegove simpatije vidi se, na našoj su strani, ali ne zbog nas, vec Zbog nepravda, što su se pod njegovim dkom iz dana u dan nanosile našem na-i'odu ne samo na Rijeci već i u čitavom nk.upiranom kraju. Unatoč tome Mac-flonald nas spominje razmjerno malo. Orad Rijeka i neposredni njegov teri-torij polje je njegova posmatranja, iskazivanja i proučavanja. Vidi se, da je dobro upućen u prilike riječke, u stvarni tkzmjer življa našeg i talijanskog. Po-Shata mu je i brojčana snaga pojedinih kranaka u gradu: aneksionista, autono-fbaša, socijalista i naših Hrvata. Zna Holiko ima »regnicola«, Talijana iz Ita-‘je, vojnika i civilista. U sve te razno-Juce, heterogene — zovimo ih — krugove. gleda on okom pronicavog posmatra-fa. Gleda, ih kako rade, kako se motaju, ^ovitljaju i njegovu bistrom pogledu
izmiču ni neke tajne niti, »to vode ‘inde i njihove čine u vrtlogu onih đo-fjWjaja: opaža sve intrige, makjavelisti-Jke smicalice i prepredene zamke, ko-hOia iz dana u dan sve više i vise pada ktvom Rijeka njezin prosperitet, mo-kd i lijepi glas, na koji ju je podiglo
samo njezino gradjanstvo već i stanovništvo svega zaledja, onog najbližeg 1 onog podaljeg«.
Ariberto, sin velikog istarskog umjetnika napisao je knjigu, koja nije bila povoljna fašizmu i Italiji, pa je sada drugi njegov sin napisao po naručbi drugu knjigu, koja pretstavlja neku vrst spašavanja Smareglie za Italiju.
Pula, juna 1934. — čitatelji »Istre« znadu, da je pred dvije godine u Lu-gami u švicarskoj izišla jedna knjiga pod naslovom »Antonio Smare-glia — Vita ed arte«. Tu je knjigu napisao sin velikog istarskog kompozitora Antonia Smareglie, Ariberto. U »Istri« je izišao veliki prikaz te knjige, u kojoj Ariberto Smareglia prikazuje svog oca onakvim kakav je bio, iznijevši njegovo slavensko porijeklo i njegove sakrivane slavenske osjećaje, slavensku psihu i istakavši da u njegovom stvaranju ima izrazitih slavenskih elemenata. Ariberto Smareglia nije nikakav Jugoslaven, on slabo zna naš jezik, a i sam veliki umjetnik znao je slabo naš jezik. Ali Ariberto Smareglia nije se ustručavao da kaže o svom ocu potpunu istinu, tim više, kad se uzme, da Italija nije nikada htjela da prizna vrijednost njegovim djelima i doživio je baš od strane Italije najveća razočaranja. Kad je ta knjiga izašla u švicarskoj u Luganu (Ariberto je naime antifašista i emigrant) u Puli i Trstu je nastala velika uzbuna i u štampi su izi-
šli vulgarni napadaji na Ariberta Sma-regliu. čak je i drugi sin velikog umjetnika Mario, ustao u fašističkim listovima protiv svog brata i sasuo je na njega more uvreda.
Sada taj drugi sin Smareglie, koji je i sam muzičar, a, razumije se, veliki fašista, objavljuje knjigu na 400 stranica o svom ocu i prikazuje ga onako, kako to konvenira fašističkoj Italiji, te na neki način hoće da reparira ono, što je Ariberto »pokvario«. Knjiga je izišla u Puli u štampi »Stabilimento Rocco«, a u izdanju »Libreria Editrice Smareglia«. štampa piše o tom djelu s najvećim priznanjem.
Medjutim Smareglia ni sada ne može da prodre na talijanske pozornice, jer postoje još uvijek oni talijanski krugovi, koji su ga onemogućavali dok je živio. 1 baš je neki dan morao puljski »Corriere Istriano« da se obori na velike poduzeće »Eiar« koje priredjuje operna prikazivanja po čitavoj Italiji, koje na programu za novu sezonu nema Smareglie, a ima imena kompozitora, koji ništa ne znače.
NASI V LJUBLJANSKIH REVIJAH
»Ljubljanski Zvoii« je v svoji 4—5 številki prinesel Antona Ocvirka: Razgovor z Jušem Kozakom, novelo Iva Grahorja: »Prostitutka Fela«, nadaljevanje romana Franceta Bevka: »Človek brez krinke«. Pod rubriko Sodobni problemi prinaša ista številka I. Grahorja in A. Ocvirka:	»Slo-
venska srednja šola in nacionalna vzgoja«.
Četrta številka »Sodobnosti« prinaša članek dr. Josipa Wilfana »Manjšinski kongresi«. Vladimira Bartola novelo »Kantata o zagonetnem vozlu«. O A. Ocvirkovi knjigi' Slovenske poti pa kritiko, ki jo je spisal J. Vidmar. Pod rubriko Iz tujih knjig in re-
vij nadaljuje Avg. Pirjevec poročilo o knjigi »Die Adria Frage.«
V 5 številki »Dom in Sveta« priobčuje Ivan Pregelj novelo »V senci z onkraj«, Bogomil Fatur pesem »Prerojenje«, Joža Lovrenčič »Meminisse juvat«. France Bevk pa nadaljuje s povestjo »Ubogi zlodej«.
^ »Modra Ptica« prinaša v 5 številki letošnjega letnika novela Vladimira Bartola »Na Rozpotju«, med zapiski pa poročilo o knjigi »Fašizem«, ki jo je spisal Ignazio Si-lone. — V 6 številki pa VI. Bartolovo novelo »Al Araf« in novelo »Črt« od Bogomira Magajne.	(Agls.)
Veliki uspjeh „Trbovljanskog Slavčeka” i Ivana Mateliča
»Trboveljski Slavček«, dječji zbor, koji je postao glasovit pod vodstvom našeg zemljaka učitelja Augusta Šuligoja, postigao je u nedjelju na skupnom koncertu dječjih zborova u Ljubljani vrlo veliki uspjeh. Na programu su bili razni kompozitori, medju ostalim i najpoznatiji primorski naši kompozitori. Ali najveći je uspjeh opet postigao Ivan Matetić Ronjgov svojom kompozicijom »ćaće moj«, naricaljkom, za ocem, iz-radjenom na motiv istarske nardđne naricaljke, štampa Ističe veliki uspjeh
te Matetićeve kompozicije, koja je postigla najveći umjetnički efekat.
NAJV1ŠJE ODLIKOVANJE »TRBOVELJSKIH SLAVČKOV«,
Po triumfalni proslave svojega 100 koncerta, ki so ga »Trboveljski slavčki« priredili preteklo nedeljo v Ljubljani, so prejeli vabilo na mednarodni kongres za glasbeno vzgojo, ki bo v septembru prihodnjega leta v Pragi. Taka vabila je prejelo simo 5 najodličnejših mladinskih zborov na svetu in pomeni najvišje odlikovanje.
ČAKAVSKA LIRIKA NA ZAGREBAČKOM RADIJU.
Jedan od urednika Antologije čakavske lirike g. Jelenović priredio je na zagrebačkoj radiostanici vanredno uspjelu recitaciju čakavskih stihova iz Antologije. G. Jelenović pročitao je od svakog pjesnika po nekoliko pjesama, na savršen, način, i morao je besumnje, da ostavi na slušače najpovoljniji utisak.
MATE BALOTA U AMERIČKOJ JUGOSLAVENSKOJ ŠTAMPI.
Tjednik »Jugoslavenski Glasnik«, koji izlazi u Calumetu u Sjev. Americi, donosi na uvodnom mjestu pod naslovom »Primorac o Majci« odlomak iz feljtona, koji je pod naslovom »primorski ljudi« Mate Balota napisao za »Istru«. — List »Naša Riječ«, koji izlazi u Santiago u Chile prenio je iz našega lista Balotinu pjesmu »Mladost«.
DR. BORIS FURLAN: TEORIJA PRAVNEGA SKLEPANJA.
Odlična razprava dr. B. Furlana o juridičnem silogizmu, ki je bila prvotno objavljena v Zborniku znanstvenih razprav pravne fakultete ljubljanske univerze je izšla sedaj kot ponatis v posebni brošuri (tisk »Slovenije«, Ljubljana 1934). Z obširno znanstveno literaturo opremljena razprava je vzbudila v pravnih, pa tudi v drugih filozofsko naobra-ženih krogih mnogo pozornosti. (— »Slovenec«).
LASTOVSKE KOLEDE U »SV. CECILIJI«.
U muzičkoj reviji »Sv. Cecilija«, koja izlazi u Zagrebu u redakciji našeg zemljaka kanonika Janka Barlea, izišao je članak patra Antonina Zanlnovića o koledama iz Koločepa i Lastova, u kojem se kaže, da se ni kolede ne pjevaju više na tom našem otoku, otkako su ga Talijani zaposjeli, jer je zabranjeno svako javno pjevanje na hrvatskom jeziku.
»RASPETI NA RASKRŠĆU«.
Izašlo je iz štampe srpsko-hrvatsko izdanje knjige g. Milana Baniča »Raspeti na raskršću«, jedan Hrvat o Jugoslaviji (Cru-cifies au carrefour — La Yougoslavie vue par un Croate«. Editions Pierre Bossuet, Paris 8, rue Notre-Dame des Champs. Ju-goslovensko izdanje knjige »Jedan FIrvat o Jugoslaviji«, štampano kod Jugoštampe d. d. u Zagrebu, izašlo je u nakladi autora. Cijena Din 20.— s poštarinom ako je novac unapred poslan Din 23.50, a uz pouzeće stoji Din 29.50. Narudžbe izvršuje: Jugoslavensko nakladno d. d. »Obnova«, Zagreb, Masarykova ul. 28,
CAREV IGROKAZ »SIROTE«.
Na Majčin dan sve su kastavske škole priredile zajedničku priredbu, na kojoj je pored ostalog obilnog i lijepog programa, davan i igrokaz Viktora Cara Emina »Sirote« u 3 čina. stvar je vanredno uspjela i ostavila dubok dojam.
PREGLJEVI »TOLMINCI«.
Povodom Izdanja devetog sveska »Izabranih spisa« našeg književnika Ivana Preglja, u kojem su izišll »Tolminci«, piše ljubljansko »Jutro« o velikom značenju sabranih djela tog velikog pisca, a na koncu kaže:
»čeprav Pregelj ne piše za najsplošnejši okus čeprav je treba za uživanje njegovih spisov tuđi nekoliko ljubezni do jezikovnih posebnosti in dasi ne zanikujemo nekih hib njegove pripovedne tehnike in drugih šibkih strani Pregljevega dela, je vendar Ivan Pregelj korenita osebnost v naši novejši literaturi, svojsko naš, slovenski pripovednik, mož poetičnega duha In oster opazovalec ljudi. — Tudi »Tolminci« kažejo mnoge odlike Pregljeve proze:	na nekaterih
slikah ga občuduješ znova in znova, s kakšnim vživetjem v zašle čase oblikuje svoj pesniški privid in kako vešče nas vodi v dobo goričkih kmečkih uporov. »Tolminci« tvorijo s »Štefanom Goljo«, »Tino Matkovo« in »Zdravnikom Murnikom« Pregljevo tolminsko epopejo«. »ETNOGRAFSKE GRANICE HRVATA I SLOVENACA.
Pod tim naslovom izišla je u Dubrovniku knjižica, koju je napisao Dr. N. z. Bjelovučič. Sam naslov pokazuje karakter tog djelca. U toj se radnji obradjuje i statistika i prostiranje našeg naroda u Italiji. Pisac je obradio uopće statistiku i položaj našeg naroda izvan granica države.
POLJSKI GLAS O ANTI DUKIĆU.
Uvaženi varšavski časopis »Zet« donosi u posljednjem broju »notatku blo-bibljograficznu« o Anti Dukiću, u kojoj njezin pisac (prevodilac Gundulićeva Osmana) naročito ističe tešku Dukiće-vu borbu za život, melankoliju njegovih pjesama i neobičnu stvaralačku nadarenost, te veli, da bi bilo dobro, kad bi njegova djela izašla u poljskom prijevodu.
NAŠE KARIKATURE.
Karikaturu, koja je izišla u posljednjem broju našega lista, a prestavlja fašističkog biskupa, kakvog Mussolini želi postaviti u Trstu, prenijele su »Koprive«, poznati zagrebački satirični list.
MLADINSKI ODER DRUŠTVA „TABOR11
»DVE MARIČKI« NA ODRU »DELAVSKE ZBORNICE«
Mladinski oder društva »Tabor« je nameraval proslaviti letos tudi spomin na našo trpečo mater v Primorju. Pa ni dobil za tako proslavo primerne snovi. Zato pa je priredil predstavo »Za naše mamice« in dal v ta namen igrico v 8 dejanjih »Dve Marički« ali »Brez mamice«. Delo je spisala književnica in solnica ga. Marija Groši jeva. Polno je duhovitih domislekov v njem, polno veselih in žalostnih trenutkov, posebno mnogo pa petja in plesov. Vse to so otrovi prav imenitno podali. Dvorana je bila polna. Gledalci, tako veliki, kakor mali, pa so bili polni hvale. Dejanje se godi na kraljevem dvoru, pri čevljarju Kopitarju in pa v gozdu, v kraljestvu palčkov, škratov in gozdnih možičkov.
Posebno lepo sta podali svoji vlogi obe Marički, odlikoval se je tudi čevljar. Gledalcem sta posebno ugajala slugi Jakec in Mihec pa čevljarjeva vajenca Stanko in Janko. Pa tudi vsi ostali so svoje vloge odigrali prav lepo. Dobra je bila Meta, posrečeni palčki in škratje, če se pomisli, da nastopajo pri odru otroci, ki še niso igrali, tarej prvič in če vzamemo v poštev, da mora društvo skrajno štediti s sredstvi, smemo pač reči da so podana dela podana na dostojni višini. Poleg tega ne smemo pozabiti, da oder obstoja komaj dve sezoni in da se je prav-zaprav šele letos začelo misliti na stalnost odra in njegovo popolno ureditev. S predstavo »Dve Marički« je »Mladinski oder« letos zaključil svoje delo do jeseni in je zato odbor sklenil deco, ki je ves čas vestno sodelovala in prihajala k vajam na kak način sagraditi. V ta name nje organiziral izletnički odsek skupen izlet društvenih članov, otrok in staršev na Orle, kamor je res šlo dne 31 maja t. 1. okoli 50 otrok in skoro ravno toliko članov in članic ter staršev. Ob tej priliki so bili otroci tudi pogoščeni. Izlet, je bil prav lep, zadovoljni so bili otroci in starši, zadovoljni so se vračali tudi člani in članice. Slovo je bilo res težko, saj se je deca na »Oder« že tako navezala, da se je marsikateri komaj ločil. Po dvakrat trikrat smo si podali roke in se tolažili, da se zopet vidimo v jeseni. Torej le malo počitka, potem pa bo treba zopet krepko poprijeti. — av.
OTROŠKA SPEVOIGRA »PUNČKE ŽIVE«
Mladinski oder društva »Tabor« se je predstavil javnosti na Vnebohod dne 10 maja popoldne ob 4 h z lepo otroško spevoigro: »Punčke žive«, ki jo je spisala Marija Hotzlova, učiteljica v Litiji. Delo je na splošno zadovoljnost in res lepo izrežirala društvena članica, učiteljica gdč. Vrišer jeva, ki se je letos z veliko vnemo in požrtvovalnostjo lotila dela pri tem odru. Pa je imela za svoj trud, ki ni bil majhen, gotovo tudi zadoščenje, saj je bila dvorana polna hvaležnega in navdušenega občinstva, ki je malčke ob vsaki priliki nagrajalo z odobravanjem. Malčki so tudi res lepo nastojali. Le tako naprej in uspehf ne bodo izostali.
Vsebina igre so sanje, ki jih sanjajo pravzaprav trije otroci. Mali Tonček in Jožek pa njuna sestrica Breda. Ker sta fantka ubila punčko-igračo in nista tega povedala mami, ju pridejo zvečer strašiti Sanjski možički in Slaba vest, tako da vsa prestrašena planeta iz postelje in štečeta kriče k materi. V istem času sanja tudi Breda. K njej pridejo punčke-lutke, katere so predstavljali otroci in tu ji Miljana-Bredina najljubša punčka pove, da sta jo Jože in Tonček ubila, da pa jo je pozdravil zdravnik dr. Matjaž. Prišle so se ji zahvalit za njeno ljubezen, katero izkazuje njim-punčkam ki da žive baš tako, kakor ljudje, samo da žive punčke ponoči, ko sveti mesec medtem ko ljudje podnevi. Drugo dejanje pa pokaže prizor iz življenja teh punčk, ki sočustvujejo in jočejo za ubito Milj ano in končno dosežejo, da io ozdravi dr. Matjaž.
Delo je bilo režirano prav lepo in efektno. Jože in Tonče sta bila prav do-bra, le izgovorjava bi morala biti raz-ločnejša. Punčke-lutke vse dobre, izvajanje je bilo prav lepo, skladnost in efektnost so vzbudili plesi, ki jih je gdč. Vriserjeva s samo njej lastno občuteno-stjo in fineso naštudirala do potankosti. Prizor, ko punčke zvedo za Miljanino nesrečo je bil do skrajnosti izdelan in izveden tako, da publika res ni mogla drugega, kot navdušeno odobravati. Ne smem pozabiti omeniti Miljano samo, ki je prav dobro podala svojo vlogo, posebno pa si je pridobila simpatije vseh gledalcev, ko je ob svojem prebujenju zapela sama lepo in z občudovanja vredno jasnostjo pesmico o življenju. Općinstvo ji je ploskalo ob odprti sceni. Svojo nalogo sta rešila v zadovoljstvo vseh tudi doktor Matjaž in pa Breda, ki je igrala prav prepričevalno. Tudi sanjski mozički, Slaba vest in mati so odigrali dobro. Samo možički bi morali biti manjši, da bi bili bolj verjetni. Mati bi morala paziti na izgovorjavo.
Prireditve se je udeležila tudi avtorica, ki je cestitala režiserju in društvu pa tudi vsem otrokom, ki so sodelovali. —- Bili so zadovoljni otroci, pa tudi režiser, gdč. Vrišer j e va je dobila za svoj trud primerno zadoščenje. — av.
POKOJNA ŽVANKA
GLASOVI ŠTAMPE
Svaki je dan v Opatiju hodila, i bremena teška na hrpte nosila pokojna Zvanka.
Po grden, al po lepen, pod bremenon tešken, trejset se let je potila.
Četiri je sini s ten zigojila, i judi na meste od njih je storila, ma nju nevojnu,
svako leto minulo, ,..	— ,.
je više svinalo, .	V.'.	’ . "
sve bliie zetnje je bila. dednega dana 'pod košen je pala, od onpyt v Opatiju je hodit prestala

Siva i stara pul ognjišša f sedela, i tako preš dela, sinon na brigu je pala.
A sini magar dobri su noj bili, i još četiri, komai su ju hranili, zač teško f davat.
I zač cei iivot svoj dat je znala samo mat, koj na sprovode smo bili.
DRAGO GERVAIS.
ISTARSKI ISELJENIK U VELIKOM GRADI
Pred njim je drugi velebni svijet.
Tu ulice su beskonačno duge.
Kroj njih on nosi bol svojega doma, i gleda, ovaj raskoš, i sjaj s puno tuge.
Prolazi ulicama beskonačnim —
U svakom licu sučut traži ,, ■	.
u duši noseč bol i spomen)
Na dom svoj tužan, al sve draži...
U daljinu ovdje pogled olithaju visoki tornjevi i veličajne katedrale —
I-srce vuče ga sve natrag
gdje uz ladonje stoje crkve male,
i zvonjava svetačka srce dira
gdje bruje vjetrovi kroz rodne klance.
Na dom je spomen tužan, al sve draži, i kao da je tamo uvijek čuli teške lance i vapaje za pravdom sluša.
Ah, tamo pustio je srce, stoga mu od boli jeca duša.
Zaludu tu mu oko sjaj i raskoš pije, kad tijelo vapije za korom hljeba, koju bi domovina lako dala, gl tudinac ko jastreb vreba ...
Raspršile se ptice — zamrla je pjesma — u muku grobnom tom. života nije —
JUGOSLAVENSKA ŠTAMPA ZA ZAŠTITU NAŠE EMIGRACIJE
Značajan članak splitskog »Pokreta«
Posljednji broj splitskog lista »Pokret« donosi pod naslovom: »U Jugoslaviji nema kruha za naše ljude, a za tu-djina ima« članak u kojem citira neki-dašnji apel Jugoslavenske Matice u Zagrebu u kojem se traži od domaćih jugoslavenskih poslodavaca i institucija da pàposluju efnigràiite iz Julijske Krajine, da se nc? bi opetovale tragedije, koja, je zadesila .Ivana Juriševića. V tom članku »PoJćreU kaže i ovo:
»Umro je, jer u svojoj domovini, u veseloj i bezbrižnoj zemlji, gdje desetci i desetci hiljada tudjina, opakih i pogibeljnih neprijatelja te zemlje, nalaze ne samo zarade nego i bogatstva, nije mogao da nadje rada, nije mogao da zaradi koricu hljeba.
Sličan je i najnoviji slučaj sa drugim našim mladićem iz porobljenog kra-
ja. kojeg se ime iz razumljivih razloga ne može da objavi, jer još nije umro u tamnici! I on je pred nekoliko godina pobjegao od kuće, došao u Jugoslaviju, po njoj se potucao uzalud tražeći posla, dok konačno nije bio prisiljen da se povrati kući, gdje' Je,^ navodno, bio strpan u zatvor notom se je povratio.
Ova dva slučaja i bezbroj drugih — u kojima naši Ijtiđi,’ bilb naši iz porobljenih krajeva bilo naši državljani, ne mogu da dobiju zàradé u svojoj zemlji — jesu lice one žalosne medalje, koja prikazuje svu dezorganizovanost ovog vrlo važnog i danas skoro najvažnijeg našeg problema, socijalnog, političkog i nacionalnog, i potpunu nebrigu našeg svijeta i društva za njegovim rješenjem i posvemašnju njihovu nesposobnost da pravilno reagiraju na ovakove pojave«.
Človečanske pravice Jugoslovanov v Julijski Krajini
»Mariborski Večernik« piše 4. VI. na uvodnem mestu:
»Petnajst let že obstoja Društvo narodov, koji je bilo osnovano med drugi-gim tudi zaradi tega, da bo odstranjevalo in poravnavalo spore med narodi, skrbelo za izpolnjevanje prevzetih dolžnosti in mimo tega še za varovanje človeških pravic, kulture in civilizacije. Dve leti in pol zaseda tudi že razorožitvena konferenca, ki naj odstrani nevarnost novih vojnih spopadov med državami in narodi. Mimo tega imamo po vsem kulturnem svetu nešteto mednarodnih lig in organizacij za manjšinsko zaščito, za človečanske pravice, za mednarodno sodelovanje itd. Imamo tudi po vsem svetu razširjeno organizacijo za — zaščito živali in mnoge države, skrbe z umetnimi sredstvi, da ne izumrjejo razne redke živalske vrste. Nad vsem tem pa imamo še vesoljno krščansko katoliško cerkev s svojim poglavarjem papežem v Vatikanu, tisto cerkev, ki pravi, da ji je še vedno sveto Kristusovo naročilo apostolom: »Pojdite in učite vse narode!« in oznanja tudi še drug krščanski nauk: »Ljubite svojega bližnjega kakor samega sebe!«
Kljub vsej tej veliki hipertrofiji vseh najrazličnejših institucij, lig, organizacij itd. se pa ne najde nikjer na svetu nobena, ki bi se resno in z zares člo-
veštva vrednim naporom dvignila proti strašnemu nasilju, ki ga vrše nasledniki dvatisočletne rimske kulture nad Slovenci in Hrvati v Italiji! Društvo narodov razpravlja o odpravi suženjstva v Liberiji, o naselitvi Židov, zaščiti Asircev, o pravicah Hotentotov, o ohranitvi zadnjih ostankov Ainov itd., še nikoli pa ni razpravljalo o najstrahotnejšem madežu dvajsetega stoletja sredi kulturne Evrope, o naši Primorski! Razorožitvena konferenca odstranjuje nevarnost vojne, pa ni še nikoli razpravljala o tem, da bi se najprej odstranili vzroki sovraštva med narodi, ker le to sovraštvo more voditi do novih vojen. Med glavnimi vzroki sovraštva v Evropi je pa na prvem mestu barbarstvo fašizma na slovenskem in hrvaškem Primorskem, na Goriškem, v Trstu in Istri! In prav tako se tudi nobena zasebna liga za mednarodno sodelovanje, zaščito čovečan-skih pravic itd. še ni resno ukvarjala s tem problemom. Zato bi bili srečni, če bi se dvignila vsaj mednarodna organizacija za zaščito — živali, ter se zavzela za mučene Slovence in Hrvate na Primorskem, če ima namreč pes pravico, da laja kakor mu je dano, potem bi že po živalski logiki imeli naši bratje v suženjstvu tudi vsaj to pravico, da bi smeli moliti k svojemu Bogu v svojem jeziku!«
Prolazi ulicama beskonačnim.
U svakom'licu sučut traži u duši noseč bol i spomen	■ • • -i
na dom svoj tužan, al sve draži —
VRLINOV
REVIJA »SOKOLSKI SLET« ZA JULIJSKU KRAJINU.
U reviji »Sokolski Slet«, koja izlazi u Zagrebu povodom velikog sleta, izišao je (br. 6) opširniji članak pod naslovom »Naši pod Italijom« u kojem g. Tone Peruško prikazuje Julijsku Krajinu u prošlosti i sadašnjosti. Taj broj »Sokolskog Sleta« izlazi pred slet naraštajaca, imat će veliku tiražu, pa je značenje takve propagande veliko.	______________________
USODA ŠKOFA FOGARJA
Ljubljanski tednik »Pohod« piše: Goriškega nadškofa dr. Fr. Sedeja sta zrušila mlečnozoba privandranca, fašistični tajnik Avvenanti in ambiciozni prefekt Tiengo. Papežev vizitator Pase-to je takoj po svojem prihodu v Gorico prišel do zaključka, da je treba kremenitega nadškofa, ki je nad 25 let uspešno in za obe narodnosti nepristransko vodil goriško nadškofijo, nadomestiti z bolj elastičnim pastirjem, ki bi se sukal za vetrom. Na obisku škofijskega semenišča v Kopru je našel primernega duhovnika za nadškofijsko stolico v Go-
rici v osebi renegata Sirotticha, oziroma Sirottija. Ta je izponil vse nade, iz-polnuje jih še danes. V Gorici so aretirali ekonoam nadškofijske bogoslov-nice g. Rutarja in bogoslovnega profesorja Musizzo. Obdolžili so ju protidr-žavnega delovanja. G. Rutar je Slovenec in takšne obdolžitve se Slovencev kmalu primejo in tudi v Rimu držijo. G. Musizza pa je Italijan! Stoodstoten Italijan, kakor je n. pr. tržaški škof Fogar. Zakaj je moral ta v zapor? Oba sta padla v nemilost škofijskega dvorca, v katerem kraljuje gospod Sirotti,
do kvesture (policijske uprave) je pra1 blizu!
Ambiciozni Tiengo je bil za svoje dr žavotvorno delo v Gorici povišan ns prefektumi stolček v Trstu. V Gorici si je srečal s starčkom Sedejem, ki se ji zdel tudi Papeževemu vizitator ju pre malo elastičen; tega je bilo lahko zlo miti. V Trstu ni bilo tako lahko lomiti G. Tiengo se je znašel pred upogljivih diplomatom, ki ravna po geslu »Bolj' upogni se, kakor zlomi se«. In škof Fo gar, katere danes piše vse naše ča^ sopisje, je Italijan! Da, Italijan, ki si svojga italijanstva ni strašil niti pre< avstrijskimi biriči v Gorici. Italijan, k je po sklepu lateranskih pogodb met zahvalno službo božjo pri Sv. Justi vpričo diplomatskih predstavnikov za pel takšen slavospev Duceju, da so si diplomati in uboga slovenska raja ka spogleda vali. škof Fogar je Italijan ponavljamo stoprocentni Italijan, ki n opustil priložnosti, da ne bi zapel him ne odrešilnemu poslanstvu Rima ru vzhodu, to je v primorskih krajih, pi naj si je to bilo med priprostim kraškin prebivalstvom ali v gosposkem Trstu šof Fogar je Italijan, pod čigar škofo vanjem se naglo poi talij ančuje jo cerkvi v severni Istri; on nastavlja v slovan ske župnije v Istri mlade italijanski duhovnike, ki so bolj v službi fašistični države kakor vesoljne rimske cerkve h se kaj radi izneverijo lastnemu škofu Vse te lepe reči lahko berete v listih, ' katerih ni mogoče reči, da niso stood' stotno katoliški! Pravijo tudi, da imi Italijan Fogar dobre zveze v najviši itd' lijanski družbi, ki seže visoko navzgor morda do dvora!
In vendar! Tudi škof Fogar pojdf za Sedejem? To bo plačilo za vse b svoje zasluge za italijanstvo v Julijsk Krajini! Mar ni on tisti, ki je s svojim lepimi manirami in razlaganjem vsele skušal uspavati odpor naših narodnit sil v Primorju proti barbarskemu fa šizmu? Tudi njega čaka Sédejéva pot Zakaj? Svojim bogoslovcem italijansk< narodnosti je priporočil, naj se učijc slovenski, oziroma srbohrvatski jezik, ds bodo lahko pastirovali med Slovani Dejal jim je, naj bodo bolj pošteni kakor tržački širokoustneži, ki pojedli milijone občinskega denarja; ker je ns drugi strani opominjal slovenske bogoslovce, da moraju pač razumeti svoj« fašistične tovariše, naj bedo z njimi strpljivi itd.
Pravijo, da se je Fogar vrnil iz: Var tikana pobit. Očividno bodo tudi njega pustili na cedilu. Stara pesem! Mi juJ goslovanski nacionalisti smo res radovedni, kaj bodo ukrenili predstavnici katoliške, t. j. vesoljne cerkve, ki žive v najlcpšem miru s palačo »Venezia«-Mar niso ob obletnici lateranske pogodbe pisali, da bi ves svet moral zavidati Mussolinija za veliko delo, ki ga je storil, ko je podpisal to pogodbo? In kaj velja ta pogodba v resnici, kako je, cerkev svobodna v Julijski Krajini, nam kaže Fogarjev primer! če se Vatikan tako razume z Mussolinijevo Italijo, če mu je Duco dal toliko svobode, zakaj potem v cerkvi na Primorskem koman-1 dirajo razni Tiengi in ne katoliški škofje? Razumljivo, Julijska Krajina ni Malta! Tu ne gre za -Italijane, kakor na Malti, temveč za Slovane. Zato se Vatikan ne zmeni za usodo škofov i» duhovnikov, ki se v Julijski Krajini borijo za resničen katolicizem proti rim-skemu barbarstvu.
Josip Knmpotić:
USPOMENE „TIHOG STVARATELJA I REVOLUCIONERA
Rado donosimo nastavak ovih interesantnih uspomena.
GORICA.
Prelazeći preko svog rada u Gorici kao poslovodje u Gabrščekovoj tiskari, moram da istaknem, da je zasluga jedinoga Andrije Gabrščeka, da su Hrvati u Istri dobili svoje štamparije u Puli, koje su dobro radile. Iako je Andrija Gabršček bio veoma angažovan sa poslovima u svojoj štampariji u Gorici, koju je ustanovio 1893. godine i u kojoj je izdavao osim lista »Soča« i »Primorca« jošte publikacije »Slovanska knjižnica«, »Salonska knjižnica«, »Veda«, »Svetovna knjižnica«, »Knjižnica za mladino«, »Venec Slovenske povesti«, »Talija«, »Kažipot po Goriškem« i mnoge druge knjige (medju ostalim i »Slovensko-ruski slovar« od prof. Hostnika) — ipak je Gabršček našao viemena i volje, da priskoči na pomoć istarskim Hrvatima time, da njirtia pomogne do njihove štamparije iako je to bilo na njegovu materijalnu štetu. G.abrščekova je štamparija bila liferant svih tiskanica za istarske općine i one su bile njeg'bve đoBre mušterije; Sa _osttiva-pjem itainpArije za Hrvate u Istri, on je riskirao.,dajjZgpbi sve te mušterije, što se je zaista i dogodilo.
Svojom nepojmljivom ustrajnošću, _ dobrim vezama i kreditom, kojega je uživao u Beču, uspio je da je kupio u Puli štampariju Seraschin, u kojoj je Dori Ante Jakič svojedobno izdavao list »II Diritto Croato« uz sudjelovanje Ivana Kušaka (Jakič, je izdavao u Trstu »II pensiero slavo«, a kasnije ga pretvorio u »La oensé slave« i tiskao u štampariji Amati, gdje je izlazio i Dolinerov humoristički list »Juri
s pušo«). Vlasnik te štamparije je bio Carlo Martinolich renegat, koji ie bio propao. Gabršček je tu štampariju preselio u kuću Fran Barbalića i tamo otvorio svoje pre-duzeće pod firmom »Narodna Tiskarna« A. Gabršček pod mojim odgovornim vodstvom To je bilo 1899. godine.
Štamparija je bila na mjestu, radnici takodjer ali posla nije bilo. Štamparija je životarila, a Gabršček gubio pare. Pošto je Gabršček kupio i uredio štampariju sa znanjem istarskih rodoljuba, a da se materijalno ne uništi, bio je prisiljen da je proda istaknutijim članovima konsorcijuma »Josip Krmpotić i dr.«
Taj konsorcijum su sačinjavali: Đr. La-ginja, prof. Spinčić, prof. Mandič, dr. Matko i dr. Dinko Trinajstič, dr. Šime Kure-lič, Ivan Fiamin, Ivan Tomašič, Kvirin Ko-zulič, Lacko Križ, Stjepo Gjivič, Josip Krmpotić i neki drugi. 15 njih na broju. Kod te transakcije Andrija Gabršček je pretrpio ogromnu štetu materijalne i moralne naravi, koju mu štetu nije niko nadoknadio i nikada niko priznao nije.
I tada. kada sam se izdvojio iz firme »Tiskara Josip Krmpotić i dr.« te se je ista pretvorila u »Tiskara Laginja i drug« Andrija Gabršče.k ie bio ona ličnost, koja mi je išla na rufcu sa kreditom kod ,»Tr-govsko-obrtne	u Gorici, za koji
je.pn garantitati g mini da sam se mogao .postaviti, u Pulì‘;,naJ ytìStìte noge i da sam mpsao ustanòvJOyòffl'firmu (1903); »Ti-! škara i knjigovezitiča Josi Krmpotić«, koja Je i pored LaginiOve veoma dobro napredovala. Dakle opet je bio Andrija Gabršček onaj, koji je svome bivšem sarad-niku pomogao, da je zaslužio titul »tihi stvaralac i revolucioner«. Bez njegove pomoći to se ne bi bilo moglo dogoditi.
PULA.
Da je u Puli mogao izići hrvatski dnevnik »Hrvatski List«, zasluga je u prvom redu g. Dragutina Priče, tadašnjeg štab-
nog šefa kod Hafenadmiralata u Puli, a danas admirala u penziji u Beogradu. Njegovom inicijativom i po prethodnom usmenom sporazumu samnom list je imao osiguranu publiku na taj način, što je g. Priča izdao naredjenje, da se štampariji dadu na dispoziciju svi slovoslagari, koji su se nalazili u Puli mobilizirani na brodovima te su bili hrvatsko-slovenske narodnosti, a izdao je dozvolu, da se »Hrvatski List« može slobodno čitati na brodovima austro-ugarske mornarice.
Na osnovu takovog uvjeta — materijalni se nije tražilo — pristupilo se je izdavanju lista I. jula 1915. godine.
Prvi i glavni urednik mu je bio — g. Fran Barbalić, kotarski školski nadzornik u Istri, dodijeljen kotarskom poglavarstvu u Puli. Odgovorni za list je bio Josip Hain, Ceh po rodu, oslobodjen vojne službe, inače poslovodja moje papirnice u Puli. Cenzor »Hrvatskog Lista« je bio g. Josip Mle-kuš, danas policijski viši savjetnik u Ljubljani, i to dokle je bio sa službom u Puli. Kasnije su list cenzurirali činovnici-Nijem-ci, koji su nešto razumjeli hrvatski, a g. Barbalić je bio, čini mi se, gvoždje na nakovalu. On je naime morao da tumači cenzorima i članke koje je sam pisao i da sastavlja sve fermane pri eventualnoj zapljeni lista. Kasniji urednici odnosno suradnici su bili, mladji ljudi, temperament-niji i orijentisani u revoTtlĆionarnom duhu, medju njima Ante»uCittga;crnoj sin Mario, Mijo Mirkovič, koji su:mi zadavali mnogo brige i Velike »nade«; da dodjem pod paragrafe krivičnog postupka. U pogibelji priskočio je tada na pomoć g. dr. Lovro Skaljer, koji ie na sebe preuzeo odgovornost za »Hrvatski List«. Bilo pa prošlo!
Ne »tihi« nego javni stvaraoci narodnog jedinstva u Istri su bili slijedeći pokojnici: Dr. Dinko Vitezić, dr. Mate Laginja, prof. Mate Mandič, prof. Vjekoslav Spinčić u svojstvu narodnih poslanika na carevinskom vijeću u Beču, zatim dr. Ante Dukić
dr. Andrija Stanger, kanonik, dr. Fran Volarič, dr. Matko Trinajstič, dr. Ivan Zuc-con, don Luka Kirac, Slavoj Jenko, Šim® Kvirin Kozulič. dr. Šime Kurelič. Dinko Seršić, Ambrozij Haračič, Šime Cei'vaf. Sime Defar, Fran Flego, Josip Stihovii-Andrijčić don Ante i Josip Marotti — svi poslanici na pokrajinskom saboru za Istru-Od živih su bili zastupnici u istarskom saboru dr. Dinko Trinajstič, danas senatof' ^ Ivan Milič, protesor pravnog fakulteta u Subotici, Ivo Sancin, umirovljeni polj0' privredni načelnik u Ljubljani, mnogo s® u ono vrijeme za Istru učinili.
, .1.0d ostalih narodnih radnika, koji sU bili u Puli i koji su saradjivali na izgradnji jugoslovenskog jedinstva jesu slijedeći jur preminuli:	Dr. Letiš Ivo i dr. Karl®
Coti, Ijekari u mornaričkom radničkom bo-lesnickom uredu, dr. Švalba Gaja, praktič' ? XX,’ Mentor dr. Ante, sudac, dr. Antončič Ivo i dr. Anite, advokati, Maruši Kosta, sudija, Jelušič Ernest i Magaš'1-^nio, učitelji na Družbinoj školi, Marde-šič Niko, penzioner i uvaženi rodoljub-lomašlč dr. Stipe, dr. Mangiarello Josip; Bekar Bernard, učitelj drž. škole, Hilarii Vodopivec, dr. Fran Vodopivec, prof. R°' za, Favetti Karlo i jošte mladjim generacijama nepoznati Podreka dr. Dragutin* prvi koncipijent dr. Ante Dukiča. advokata u Pazinu. Smatram Za svoju dužnost, d® od meni u člafldma pripisanog priznanja prebacim na citirane, žalibože mnoge mrtve glavni dio ivojih zasluga.
Lica, koja su danas još u životu, a bivala su i' saradjivala na narodnom’ poli11 u Trstu, Gorici i u Istri-Puli, koja nisam citirao u ovom sastavku, umoljavam da svojevremeno popune moje skromno saopćenje, koje je imalo jedinu svrhu, da s® mladji naraštaj upozori i na one koji «u prije njih živjeli i na koje -se ne smije zaboraviti. Da nam se javi uistinu »tihi stvaralac« g. Fran Barbalić!