Pregled no vije Djordj Postavio sam sebi ovakav zadatak: da izvršim uporedni pregled ideja naših pesnika, starijih i novijih; da propratim njihov razvitak svakog po-sebice; da dam takoreči njihovu karakteristiku, obeležim im mesto u našoj književnosti, njihov uticaj na okolinu a da potražim, da-li su sami stajah" pod uticajem kog našeg ili stranog pesnika, Jednom reči; da vidimo, kako u pogledu ideja, obradjivanja forme, spoljne strane, u predstavljanju lepog stoje, šta čini svakog od njih značaj po razvitak naše umetničke poezije. Eto ta dosta obimna tema bila bi predmet večerašnjeg mog predavanja. Da ja ne mislim — jer i ne mogu — svih se doticati, po sebi je jasno; več ču izabrati nekoliko največih, najznačajnijih imena kao pred-staonike u svojoj vrsti i o njima govoriti. Pred publikom, za koju moram još uz to pret-postaviti, da je malo upoznata u opšte sa našim književnim prilikama, meni se teškoče samo po-večavaju. No u uverenju, da če mi se sva pažnja slušalaca pokloniti, ja ču pokušati, da rešim problem, koji je inače po sebi interesantan. Splošna označba moderne srbske lirike. Ko je čitao pesme Rakiča, Dučiča i drugih naših modernih pesnika, morao je zapaziti kod njih nešto novo, otmeno u isto vreme, što kod ranijih pesnika Zmaja, Jakšiča, pa ni Vojislava nismo nalazili: čini nam se, da su suviše moderni, tudji, zapadni, a ne više naši, domači. Kod njih je nešto drugo glavno, a ne ono, što smo navikli, da dotada nalazimo. Njih ne oduševljava više, kao 1 G. major Čirič je januarja t. 1. dva večera v ljubljanski realki predaval o srbski liriki, starejši in novejši. Bil je tako prijazen, da je rokopis izročil Dom in Svetu. Objavljamo ga nespremenjenega; naše uredništvo je pripisalo samo nekaj nadpisov, pa dodalo nekaj tolmačenj. Uredništvo silno obžaluje, da nima pri rokah »Antologije novije srpske lirike« od Bogdana Popoviča, ki se g. major nanjo cesto sklicuje; iz nje bi bili mogli dopolniti tekst tam, kjer g. predavatelj zgledov ni zapisal, ampak jih je samo čital. Objava tega predavanja bo gotovo koristila: na ta način bomo svoje brate začeli spoznavati. Najprej si bomo zapomnili morda samo imena pesnikov, potem tudi dela najboljših, pozneje bomo morda segli po antologiji, po celotnih izdajah; končno primerjali jih z našimi in se učili. — Uredništvo. srpske poezije.' Cirič. starije naše velikane u poeziji: ni patriotski osečaj, ne bar onako, kako n. pr. Jakšič i Kačanski to iznose, ni ljubav nije onakva, kao što je recimo Branko pesnik mladosti predstavlja. Sve je iz-menjeno. Rečnik, izbor reči je drugi, nove, negde skovane, unete, dotle vam nepoznate izraze sre-čete; jezik se usavršio, izmenio, doterao, ulepšao i procvetao, ili potpunije rečeno: modernizirao. Sve je to nastupilo kod mladjih naših pesnika, koji če nam biti j e d a n deo naše rasprave. Naši pesnici obradjuju nove motive, dotle nepoznate, njih obuzimaju složenija, jača, intenziv-nija osečanja. U kratko: u našu književnost, naročito u poeziju, uvlači se nešto novo, javlja se i to čita-lačkoj publici pružaju Dučič, Rakič, Danica Mar-kovič, Svetislav Stefanovič, Simo Pandurovič i dr. i svi od reda kazuju ono, što dotle niko nije. Vojislav J. Ilič je osamdesetih godina prošlog veka uveo čitaoca u mitologiju starih Grka i Rimljana, formom je odmakao visoko iznad ostalih pesnika tog doba, stvorio je zasebnu školu i po-stao je najomiljeniji pesnik mladeži i ženskog sveta. — Bolovi kod najnovijih nisu više lični, subjektivni kao n. pr. Jakšiča (Jeste li mi rod, siročiči mali. . .), Zmaja it. d,; sad su več ti bolovi druge vrste, širi, opšti, opšte čovečanski. — Hajdmo dalje (ma da čemo se na sve ove motive kod svakog ponova zadržati!), te da vidimo, kako je s najjačim lirskim osečajem, ljubavnim oseča-jem? Ljubav nam se sad nekako drukčije, upravo bolesno prikazuje. Ona se je izmenila ili je shva-čanje o njoj dobilo drugu formu. U opšte zdrav osečaj nestao je, s retkim malim izuzecima; kod svih tih modernih francuska je poezija imala jak uticaj, potčinila ih je, od nje su uzimali i primati od reda sve. Malarme, Leconte de Lisle, Ver-laine, Baudelaire i dr, njihovi su učitelji. L'art pour l'art preovladjuje i postaje njihovo geslo. Eto to su u glavnom odlike tog doba, tog pokreta, koji je nastao krajem prošlog veka i koji u glavnom i sad vlada. No nismo opet sve kazali, što če slušaocima dati tačnu sliku. Ja ču pročitati nekoliko odabranijih, boljih pesama te če se na njima sve to videti. Samo još da dopunim: Kad čitamo ove pesme, nešto otmeno, fino, lepo, nešto — rekli bismo — uzvišeno u našoj se duši javlja. Stiče se uverenje, da je naša poezija učinila napretke u 89 svakom pogledu, a najviše u formi. Možemo li proči neosetljivi, ravnodušni, recimo kraj Raki-čevih stihova, punih i topline, jačine, iskrenosti? Zar nam neče u oči pasti šareni, iskičeni stih Du-čičev, njegov bogati rečnik izraza? Sve je to im-pozantno, novo, što je naše kritičare istinski iz-nenadilo zbog napretka našeg umetničkog stiha. Kad bih samo sva imena naših mladjih pesnika pobrojao, videlo bi se, koliko je njihov broj zna-tan: Stevan Lukovič, V. Petrovič, Čurčin, Danica Markovič, V. Rajič, V. Ilič mladji, Dušan Simič, Korolija, Svet. Stefanovič, M. Jakšič, VI. Petkovič-Dis, S. Pandurovič i toliki drugi ušli su več u antologiju, kakva se i po čisto estetičkim obzirima mogla sastaviti. Oni su več ušli u našu slabu i ne-razvijenu (toliko puta ponavljan izraz) književnost, da služe možda kao obrasci docnijim radni-cima na tom polju. Mi ih možemo citati, uživati u onom, što su dali, napajati se lepim, probranim idejama, divnom formom odevenim, nalazeči slasti i uživanja u tim proizvodima, jednom reči: ubro-jati ih u naše umne, duhovne učitelje, koji če nam katkad divnim zvucima svoje lire po koji bol ovog svakidanjeg, teretnog i monotonog života ublažiti, uzneti nas (zar i to nije blagodarna uloga njihova?) u sfere, gde nema ove dosade, svakidašnjice, plača i jada, več blaženstva, veličanstvenosti, mira i pokoja. Eto o svima njima — bar u kratko — nek bude ovog časa govora, o njihovom delu i životu, u opšte o njihovom radu na našoj umetničkoj poeziji i njenom unapredjenju. I. del: Starejša lirika. Doba prosvetljenosti (pri nas od leta 1765 do približno 1810) in romantike (pri nas od leta 1810 do 1848 in dalje [do 1895]). Naš čemo pregled početi Lukijanom Mu-š i c k i m, još pre Vukove pojave našim pesnikom, koji u veliko predstavlja dotadanji pravac peva-nja. To je bila prava pesnička duša, čovek učen i veliki rodoljub. Estetiku je slušao u Pesti kod pri-vrženika klasicizma, što se jako opaža u njegovu radu i pevanju. God, 1802 postade kaludjer, a posle je bio profesor u bogosloviji, za tim arhi-mandrit, 1823 upravitelj gornjo-karlovačke eparhije i 1828 god. vladika u Plaškom. Njegova je poezija u klasičnom duhu: uveo je kod nas novu vrstu— odu narodnu. On je patriotski pesnik: peva o srp-skom imenu, jeziku, veri i slozi. Glavna je njegova tendencija pouka. I on je sanjao o jednom zajedničkom jeziku svih Slovena, ali je uz to po- magao i pobornike narodnog jezika: Vuka St. Karadžiča. Čuvena mu je pesma glas narodo-1 j u p c a, gde se peva o dualizmu srpskog jezika. Njegov je uzor Horacije,1 i on se trudi, da u tom duhu peva; otuda je više razmišljao i stvarao pesme nego što su one proizvod pesničkog dara i njegove duše. Iz njegovih se stihova vidi, kako su sastavljani po pravilima retorike i poetike. Subotič ga ovako ocenjuje: »Mušicki je proizvodeči duh ne samo u našem pesništvu nego u sveopštem; on je stvorio osobitu vrstu oda, to je narodna oda. Misli u njima izražene padale su kao ognjene iskre na duše čitatelja i zapaljivale u njima žarku ljubav k rodu i književnom radu.« — Mušicki je kao vladika pozivao sveštenstvo svoje, da kupi (zbira) narodne pesme, a što ih je dobio, to je slao Vuku i ovaj više puta spominje, da je primao od Mu-šickog pesama.2 Osobita je ličnost S i m a Milutinovič S a r a j 1 i j a (Čubro Čojkovič), 1791—1847. Iz-ostavičemo njegove životopisne podatke, ma da mu je život protekao burno i u lutanju zbog prilika, kakve su onda vladale. Njegov je književni rad dvojak: jedno su mu pesnički umotvori, tu treba računati i skupljene narodne pesme, epske pesme i srpske istorije: Srbijanka, Troje-sestarstvo i Trojebratstvo i prozni radovi Is torij a Srbije od 1813 do 1815 g. i Istorija Črne gore. — Dok kod pred-jašnjeg vidimo u glavnom uticaj nemačke i klasične poezije, ovde je drugo: služi se narodnom poezijom. Gradja je uzeta iz nje, samo mu je jezik slaveno-srpski. Kod njega je još jedna črta, da kuje nove reči, osobito apstraktne, te je zbog toga više puta nejasan. No on je bio omiljen pisac, jer je stao na narodno zemljište i služio se srpskom istorijom. Rado je upotrebljavao staru mitologiju i u pričama uporedjenja sa srpskim savremenim junacima. — God. 1826 izašla mu je zbirka epskih pesama pod naslovom Serbijanka, koja je razdeljena u 4 dela, i ima 109 epskih pesama. Glavna im je sadržina opevanje istorijskih dogad-jaja iz novijih vremena, kad su Srbi ratovali pod Karadjordjem i Milošem. Zbog jezika, kako rekoh, teško ga je bilo citati. Prirodno je bilo u ovo vreme, da su pesnici bili proizvod svoje okoline i prilika, koje su vladale. Borba oko jezika još nije bila svršena, ideje 1 Kakor pri nas takrat Cojzu in v prvi dobi V. Vodniku. — Uredn, 2 U toku daljeg navodjenja imena služio sam se ovde onde za biografske podatke Istorijom književnosti od Šurmina. 90 su primane iz nemačke poezije i onda usled jakog uticaja klasične, grčke i latinske, pevalo se čak latinskim jezikom. Sve je to stvaralo i u našoj poeziji svoje privrženike i sledbenike, koji su verno tim stopama išli. Razvitak i napredak če svoje učiniti, ali zato je potrebno, da protekne nešto vremena, te da ono samo donese svoj uticaj. Prelazimo na Branka Radičeviča (1824—1853), od kog se upravo može i računati početak naše novije umetničke poezije. Rodio se u Slavonskom Brodu 1824, a umro 1853 g. Njegova porodica vodi poreklo iz Zete. On se je u Beču upoznao sa Vukom i Daničičem, što je bilo od velike koristi po njegovo pevanje. Doba, kad se on pojavio u našoj književnosti, to je doba pot-pune reformacije, što je izazvao Vuk svojim ra-dom, uništujuči tragove pseudoklasičnosti srpske književnosti. Omladina je bila zaneta i odušev-ljena njima, što su se učili u Beču, Požunu i dr. To su bili: Branko, Dj. Daničič, Ljuba Nenadovič, Jovan Ilič, Svetozar Miletič i dr, Kad bi se on uporedjivao s današnjim, modernim pesnicima našim, dojista teško da bi sud iz-držao. Ni po stihu, složenosti ideja, ugladjenosti i doteranosti forme, ni po dubini misli, ni po čemu u opšte on sadanjeg čitaoca ne privlači, tim pre onog, koji je upoznat sa stranom poezijom na za-padu, francuskom i engleskom. Ali za ono vreme to je ipak veliki, ogromni napredak: pisati narodnim jezikom, iskazivati svoje misli i osečaje pri-stupačnim za mase narodne, pevati uz to lako, ugodno, veselo, što je razdragavalo čitaoce. I sada njegov čist i melodičan jezik, prosto i prirodno iskazivanje misli u nama pobudjuje veoma prijatna i ugodna čuvstva. — Pa nije samo to: lakoča stiha, lagano izražavanje misli uz veoma lep jezik, eto sve to podiže Branka medju prve pesnike naše omladine. On je dojista, to mišljenje mora ostati, dok našeg naroda i jezika postoji, pesnik m 1 a'-dosti, pesnik srca. Večinu mu čine lirske i to ljubavne pesme. On nije doživeo godine, da razradi zrelije one teme, koje bi bile podesne za ep ili dramu. On je ostavio čisto lirske pesme, ali i po njima može se suditi o velikom mu pesničkom daru. Kakve su ideje poglavito u njima, to čemo u daljim redovima pregledati i istači. Od njegovih najlepših pesama su mu D j a č k i Rastanak, Cic, Jadna draga, Ukor što je i Bogdan Popovič uneo u svoju antologiju. Retko da ima srpskog djaka, da nije čitao Djački Rastanak, gde je pesnik onako lepo i lako izneo svoj život u Sremskim Karlovcima; Oj Karlovci, mesto moje drago! K'o detence došao sam amo; Igra bese jedino mi blago; Slatko zvah ja med i smokvu samo. Vinogradi, zbogom umiljati, Zbogom grozdje, — neču te ja brati! Ao, berbo, tebe žalim kletu! Ta šta lepše od tebe na svetu? Neču dalje navoditi, jer bi je trebalu čelu ispisati. Lepote jedne pesme dobijaju se samo, kad se ona cela pročita, kad se svi utisci povežu pa se stvori celokupni utisak. A u odlomcima lepota se gubi te je bolje i ne navoditi je. Djački Rastanak je pesma bezbrižnih mladih djačkih dana života Brankova. U njoj je on veseo, živ, lak, ovde onde i pravi vragolan. Čak gotovo, koji je strogo i lepo vaspitan, našao bi gotovo i zamerke za slobodnije izraze. No Branko je takav, njemu se ne može zameriti, on je pun duha, pri-jatan nam je, simpatičan, mio i drag i mi ga volimo, čitamo i opet ponova želimo. — Kad bismo i V r a g o 1 i j e naveli, slušaoci bi našli ove iste osobine njegove pesme, običnu, laku ideju, koju razradjuje u stihovima, što se na dušak čitaju, a inače, u kojima je sve drugo glavno, samo ne kakva ideja. Takav je on! Navešču ovde drugu mu pesmu, lirsku, punu nežnosti, Ijubavnog osečaja, komponovanu, što joj još uvečava lepotu. Ukor, kako glasi naslov, evo je cele: Gde si dušo, gde si hrano! Gde si danče mio? Gde si sunce ogrejano? Gde si dosad bio? Ta sinoč se tebi mlada, Bas za celo nada'! Sunce zadje — pade tama — A ja ostah sama! Ala ljubiš moje lane (srnica), Ala grliš slavno! Ljubi, grli, dok ne svane, Ta več nesi davno! Več nedelja dana prodje, Kako mi ne dodje! . . . Jao zlato, tako t' Boga, Ta kako se moga?! Nečemo primetiti ovde onde i jezične slobode, ni izraze, ne baš pesničke i osobite, ipak opšti je utisak dobar. Otkuda to dolazi? Da li, što znamo, da je to Brankova pesma? Da li, što smo je čita-juči sve lepšom nalazili? U kratko rečeno, ona je lepa. Ideja je obična: Kori (kara) draga dragog, što joj ne dolazi. Stihovi su sve i sva ovde. Slike u ovoj pesmi upotrebljene nisu bez čari i draži. Na 91 primer: sunce zadje, pade tama. Dalje ona iskrenost, neposrednost osečaja, sto i čini uvek lirsku pesmu, da je ono, sto treba, to je u njoj celoj, a preliva se od nabujalosti, to več vidimo, i za to nam se još više svidi. Ja bih inače mogao u ovom redu običnih razvijanja misli, da vam otkrivam ono, što čete i vi sami, ako želite, nači, U ostalom baš bez analize pesma je ova lepa i kao takva više če nam se dopasti, svideti neg da je svu i nekoliko puta analiziramo. Ušla je u antologiju po sudu i kritici dosta pozvanog i kompetentnog za ova pitanja, što još više svedoči o njenoj vrednosti. Zmaj Jovan Jovanovič (1833—1904); učio je pravne nauke, no priroda ga je vukla na polje literature. Uredjivao je razne humoristične listove: Komarac, Zmaj i dr, Kao lekar je živeo u Karlovcima, Futoku, Kamenici, N. Sadu i Beogradu. On je mnogo prevodio sa nemačkog i. madjarskog (ep Jovana Aranja Toldija). Prevodio je Beranžea, Hajnea, Puškina, Potofija, Mirzu-Šafija i dr. Sporeno mu je, da je individualistična pesnička priroda, da se lako drugima pri-lagodjuje i da nema istinskog pesničkog dara. No taj je sud strog i preteran. On je u prevodjenju dojista pravi majstor, kod nas mu nema gotovo ravna, ali takodje ima svojih originalnih ideja, koje je obradjivao u pesmama. On je pretežno lir-ski pesnik, on je ipak pravi tumač želja, osečaja, bolova i radosti svog pokoljenja našeg naroda. U njegovim pesmama odjekuje sve, što nas je odu-ševljavalo, zanosilo, tištalo, radovalo, sve što je takodje u njegovoj duši našlo odjeka kao pravom tumaču svog vremena, On i veli: Pesma me a biti sveta, biti čista, baš k'o zvezda v višini, što se blista. Mora biti bogovdana, plemenita. Mora biti obasjana, istinita. Mora teči iz dubin: srca zdrava. On je pesnik idealista, subjektivan je, ali njegova poezija, njegov bol i druge može prisvojiti, dirnuti. Najlepše su mu pesme Djuliči1 i Djuliči uveoci. Ovi poslednji su mu potekli iz prevelike žalosti i tuge za izgubljenom mu dragom, suprugom Ružom, koja je još u mladim godinama umrla. I u tim djuličima on je savio, ispleo krasan venac u spomen svoje ljubavi, umrlom drugu. Lepe su mu patriotske pesme (D i ž i m o škole, Ded i unuk i dr.). U vreme, u kome je pevao Zmaj, naše je pleme razdirala teška po- 1 Djul z= Ruža, žensko ime, — Uredn. litička borba, te ni on nije mogao da ne učestvuje u njoj, da se ne bori za ideale, kojima ga je njegova priroda vukla. On je bio i političar i polemi-čar, žurnalista; no te pesme neče ostati s onim značenjem, kakvo su imale onda prilikom svoje pojave. On če ostati pesnik djuliča, pesnik pre-vodilac, pesnik lepih dečjih pesama. Tu ga treba i ceniti, u njima je dao najlepšeg svog. Nekoliko čemo mu pesama navesti, gde čemo mu pokazati pesničku snagu; Siroče. Malena sam ... i tica je mala, Što se nebom u zrak zavitlala; Lako je tiči, tica ima krila, Aoj krila, — kad bi moja bila! Pa da prnem (prhnem) po srpskome svetu, — Ne po rosi i mirisnom cvetu, Več po zemljam', što se srpske zvale; Gde god nadjem Srpkinjice male, Da im padnem na te grudi bele, Da im kažem: blago tebi, šele (sestrica!), Blago tebi, koja imaš majku, Imaš majku, imaš i babajku (očeta). Zmaj se odlikuje dobrom verzifikacijom, la-kočom stiha (to je kod njega išlo bolje no i kod jednog pesnika našeg toga doba); i ako nema Bog zna kakvu ideju, stih to spase. Ali u nekim pesmama naprotiv sve se nadje, i takve su mu najlepše, koje su ušle i u antologiju, i njihova če vrednost trajna ostati, jer vremenom neče nista izgubiti. Djuliči i Djuliči uveoci obuhvataju ipak najlepše, što je Zmaj dao, a to su postigli svojom neposred-nošču i iskrenošču. Pesma ako toga nema, ona to nije. Ideja je retko može spasti. Pesma je izliv lirskih osečaja, tako glasi nje prva definicija. Mračni, kratki dani, Sumorno jesenje, Na nebu oblači — Na srcu kamenje. Sestra moja bolna, Oca, majke nema — Ja je ljubim, grlim Rukama obema, — Grlim, ljubim, tešim — Al sumorno veče Ko da pesmu peva: »Oj pelen pelenče!« Sestro moja, šele, Odlani mi tugu, Oj, zagrli, sestro, Tvoju vernu drugu; Pa joj reci, reci.. , Oj ne reci, čuti — Bolje je, nek ne zna, Neka i ne sluti — Što da čuje jade, Kad razumet neče, -Tužna je to pesma: »Oj pelen pelenče!« Osobitu lepotu i utisak na čitaoca čine poslednji pripevi: oj pelen pelenče! koji se ponavljaju na kraju svake strofe, Ako bismo analizirali ove stihove, držim, da če izgubiti, i bolje je ostaviti to. Takve su mu i druge pesme iz tog kola, kao Zimnji dan, Bolna leži a nas vara rada, Spaljena pesma i dr. U svima 92 njima on je tumač svojih subjektivnih osečaja, bola i tuge, koji i nas diraju i potresaju. Iz Djuliča pak mu se izdvaja: Tiho noči, Moje sunce spava; Za glavom joj Od bisera grana (vejica), A na grani Ko da nešto bruji — To su pali Ličani slavuji (slavčki), Žice predu Iz svilenog glasa, Otkali joj Duvak (zagrinjalo) do pojasa, Pokrili joj I lice i grudi, Da se moje Sunce ne probudi. Da rezimiramo: Kad smo več postavili sebi cilj, da izvršimo pregled ideja pojedinih doba u našoj poeziji, kod Zmaja treba ovo reči; on je izdao dve pevanije, što obuhvata ogroman broj pesama, U njima kad-kad i ne daje, što pesnik prvog reda treba, ali ipak ostaje pesnik drugog reda. Pevao je u doba, kad se i naš jezik još doterivao, prečiščevao, kad se upravo udarao temelj našoj umetničkoj poeziji. Ovde onde se još ugledao na narodnu pesmu i po motivima i obradi. A to nije ni docnije (pozneje) napustio, što se vidi iz lepe zbirke »S n o h v a -t i c a«. Sem toga (razen tega) on je osobito mnogo prevodio, ugledao se, imitirao tudje pesnike velike pa se činilo, da i nema svog zasebnog, ličnog, indi-vidualnog pošto se može vrlo lako drugom prilagoditi . . , To je samo jedno mišljenje, ne još pot-puno potvrdjeno. On je dosta prepevao sa ruskog, nemačkog, madjarskog i drugih jezika, pa to nije izgubilo od svoje lepote, nego šta više dobilo. Kako ga mi ovde kao lirskog pesnika uzimamo u ocenu, treba reči, da je on jedan od najboljih liričara celokupne srpske književnosti, Intiman ton, neposrednost osečanja, toplota, koja sve to zagreva, čine veliku draž ovih mu pesama. Što se forme tiče, u tom pogledu je jači maj-stor nego iko (kdorkoli). Retko se mogu kod njega kakve zamerke nači. Pevao je čitavo pola stoleča i za to vreme uvek je stajao na čelu svog naroda, služeči mu što pravi pesnik i treba da bude njegov vodja, tumač njegovih želja, bolova, težnji, svega onog, što jedan narod oseča, hoče i sanja. Eto to je bio Zmaj, i za to če jedno od prvih mesta u istoriji naše književnosti njemu pripasti, istin-skom, bogom danom pesniku, koji je svojim pesma-ma obogatio u znatnoj meri i naš jezik, koji se po-činje od tada dalje i jače razvijati. U mnogome tu ima i njegovih zasluga, Djura Jakšič: Jedno od najzaslužnijih mesta u našoj književnosti njemu pripada. Rodjen 1832 u Srpskoj Crnji, u Banatu, a umro 1878 god, u Beogradu. Jakšič je i pripovedač i umetnik, slikar i pesnik. Sad čemo samo pregledati njegov rad na poeziji. On je dosta pevao, oko 150 pesama, od kojih se smatra, da su mu najlepše one, što su postale na selu. Lirskim mu je pesmama predmet srdžba, kletva i preziranje, a sve su začinjene bolom i tugom, što svojom iskrenošču diže čitaoca. Lepe su mu ljubavne pesme; patriotske pak pune su poleta, efekta, žara i istinskog rodoljub-lja. Eto, to bi se moglo reči, da je glavna odlika •njegovih pesama, Nego čujmo, kako peva: Padajte bračo! plinte u krvi! Ostavte sela, nek' gori plam! Bacajte sami u oganj decu! Stresite s sebe ropstvo i sram! Ginite, bračo! junaci! ljudi! Za propast vašu svet če da zna . . , Nebo če plakat dugo i gorko, Jer neče biti Srbina . . . Jakšičeve su pesme u našoj patriotskoj poeziji jedinstvene po silini, jačini izraza, po gromkosti i gromovitosti tona, po celini utiska, što ga ostavlja na čitaoca stihovima, kakvim nema ravna možda ni jednog ranijeg ni docnijeg našeg pesnika, I u lirskim, najnežnijim, ljubavnim pesmama nije bez tog silnog, neobuzdanog temperamenta. Na Liparu,1 Pesnik. Jeste li mi rod, siročiči mali? H' su i vas možda jadi otrovali? Ili vas je slabe progonio svet; Pa dodjoste samo, da kad ljude znamo, Da se i mi malo bolje upoznamo U dvopevu tužnom pevajuči set?- Slavčki. Mi smo male, Al smo znale, Da nas neče Niko hteti, Niko smeti, Tako voleti Kao ti — Čiju, či! 1 Lipar je tiho selo blizu Požarevca; Jakšič je bil ondi nekaj časa ljudskošolski učitelj. »Bila je krasna majniška noč, posuta z zvezdami, obsevana z mesečino. Pesnik je ležal pred šolo na travi. Bil je sam —r družina je spavala. Tih vetrc mu je donašal vonj od lip (odtod ime »Lipar«) in cvetja. . . Bilo mu je milo, pa tudi težko, da bi se bil najrajši izjokal. Bilo je že blizu polnoči. . . Tu se oglase slavčki iz bližnjega gaja. In pesniku privre iz srca ta pogovor z njimi.« 2 Seta — otožnost. 93 Pesnik, Moje tiče lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje grudi Ledenom su zlobom razbijali ljudi, Pa se mesto srca uhvatio led. O Jakšiču kad bismo hteli dati ukupan sud, on bi od prilike ovako glasio: Njegova jaka pesnička individualnost daje mu sa svim osobito mesto u našoj umetničkoj poeziji; on je malo mogao da se podražava, zato i slabo se je njegovom uticaju podlegao. Na formu nije mnogo obračao pažnje, a to bi se moglo utvrditi, kad se večina mu pesama pregleda i pročita, No on je umeo drugim da nadoknadi to: rečima, koje je teško nači kod ostalih. Pesme su mu obojene živim koloritom, punim slika, kao što je i u pri-povetkama svojim i dramama činio. Od stranih pesnika nije pozajmljivao, nije stajao ni pod kak-vim uticajem. On je potpuno svoj, samostalan. Razvitak njegovog dara i talenta upučen na slabu i malo obradjenu dotadanju našu poeziju nije mogao mnogo koristiti. Ali ipak on je dao dosta, za-uzeo sebi n a j v e č e mesto, kako jedan naš kritičar ceni, Što se tiče ideja, i tu nije bogat, on peva o ljubavi, rodu svom, dragoj, prirodi, vinu, o bolu i patnjama svojim, i u opšte o svemu, što je u to vreme služilo našoj poeziji kao predmet. Zasluge, koje mu se ne mogu sporiti, nisu ne-značajne. Njih bi trebalo u zasebnoj študiji o njegovom radu i životu opširnije izneti. Moja je namera bila, da u ovom pregledu naših novijih pesnika samo istaknem u opšte odliku, karakteristiki! najznačajnijih mu pesama, one, što ga čine, da ostaje velik, da mu nikad slava neče potamneti, da če uvek ulaziti i unositi se u antologije i čitanke, da če se omladina zapajati duhom njegovim i na-laziti umetničkog uživanja i lepote, Vojislav J, Ilič (roj, 1862 u Beogradu, u, 1894): O njemu samo takodje biče govora kao pesniku, ostavljajuči na stranu dramske i prozne mu radove. Prve su mu pesme izašle 1881 god, Posle prvih pokušaja on se okreče klasicizmu, uzima predmete najviše iz stare mitologije, iz praistorije Slovena, stare naše vere i one mu čine možda najlepši deo. Njega ne zadovoljava sadaš-njost, obrče oči od nje, jer je za njega odvratna, pa se udubljuje u prošli, nekadanji život, gde bira i nalazi nadahnuča. Klasične je pisce upoznao preko prevoda, poglavito ruske književnosti, Sem mitologije Grka i Rimljana poklanjao je pažnju i 94 slovenskoj: njegove pesme Ljeljo, Svetko-vina Jade a osobito Slovensko zvono u toj vrsti spadaju u najlepšu poeziju. Celo ono doba rado se bavilo romantikom, ona je ostala još od ranije pa se i on njome zanosio. Lepe su mu pesme: Na ruševinama, Elegija idr. Te su mu pesme pune čeznje, sete i elegičnosti, što im baš daje u znatnoj meri lepotu. On je u nekoliko, kako je jedan kritičar kazao, vodja one struje, što znade spojiti klasičnost i mitologiju sa slikama iz prirode i društvenog života. Svaka mu je pesma puna osečaja, koji su pomešani sa setom i melan-holijom. Lepi opisi iz prirode čine ga nenadnaši-vim u našoj poeziji; ti opisi proizvode u čitaocu pravi »štimung« prirodnog, Naveščemo nekoliko od tih pesama, da se vidi njihova lepota, jer je on stvorio za sobom čitavu školu, koja se strogo još uvek drži obrazaca, što je on ostavio. Ti su po-slednici njegovi Dučič, Rakič, Vojislav Ilič mladji i dr. Prvo da pregledamo lepu mu pesmu: Na Vardaru. Suro (sivo) večito stenje, gordo se u nebo diže; Nad urvinama tavnim orli se s oblakom bore. A dole sa strašnim šumom Vardar se peni i stiže, I pada kroz uske klance u sinje Jegejsko more, 0 vali, o reko srpska! Stoleča tako se gube, 1 kao talasi tonu u more večnosti tavne. Al tvoje biserne kaplje kamena podnožje ljube, Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne. Ali če ko rajski feniks sinuti sloboda mila, I ja ču stajati vedar, gde sada pogružen stojim, I naš če oro beli široko razviti krila, Nad urvinama tvojim . . . Koliko-razlike od ranijih pesnika i patriotskog načina njihovog pevanja! Ovde je nešto novo, jako, silno i prirodno. Vreme, kad je ona spevana, daje joj svakako otpečatak: mi smo još bili u doba spre-manja, čutanja ali i rada. On je žalio što mora pogružen stajati, ali nada mu je velika i jaka, da če najzad sloboda tamošnjem narodu sinuti. I ovde bi izlišno bilo pesmu objašnjavati, is-ticati mesta, koja su lepa. Ona je cela lepa, jaka i sveža. Čitajmo je, opet ponovimo i uvek če nam se dopasti. Meni bar nije poznata iskrenija, bez fraza pesma patriotske sadržine. Ja je volim, uvek sam je voleo i znam je gotovo na pamet. Slike uobičajene što ih Vojislav upotrebljava samo do-punjuju, daju jači reljef, koji nije na odmet. Jaki izrazi odgovaraju ideji, onoj našoj snažnoj ideji, što je imala da pokrene ceo naš narod u boj pro-tiv večitog i dugo omrznutog din dušmanina, u sveti rat, koji je imao najzad doneti oslobodjenje neoslobodjenom delu našeg naroda. Opomenuču na vreme, u kome je živeo i radio Vojislav, u doba realizma, što je svakako moralo ostaviti traga. Iz naše se književnosti, pa i poezije, počinje istiskivati onaj patriotski zanos, preteran, uveličan, što je dotle vladao. Dolazi nov duh, nov pravac u životu, nauči i celokupnom kulturnom, duhovnom radu našem. Patriotski se osečaj gotovo nerado trpi, druge ga ideje suzbijaju, koje više i bolje tomu pokretu odgovaraju. No teško je bilo potpuno istisnuti ovaj rasni osečaj, ono, što su pokolenja jedno drugom ostavljala, onaj naš jaki nacionalni borbeni duh, koji je ležao duboko u nama. Samo su Vojislav i drugi tadanji pesnici dali svoje obeležje, kako bismo bolje rekli: svoje shvatanje. No o ovome dosta, sad predjimo na drugu mu vrstu poezije, što opet daje interesantnu gradju za naša rasmatranja. Ja ču navesti jednu pesmu, karakterističnu možda za celo ono pokolenje, koje je na sve skep-tički in sa sumnjom gledalo i shvatalo: Ispovest. Na trošnom čunu, bez krme i nade, U meni vera gubi se i mre; Ja nista više ne verujem, nista, II bolje reči: ja verujem sve .. . Na moru burnom ljudskoga života Prerano ja sam upoznao svet; Za mene život ništava je senka, Za mene život otrovan je cvet. Trpi i živi! . . . prijatelju dragi, O mnogom čemu mislio sam ja — O, blago onom, ko ne misli nista! Taj manje tuži, manje jada zna. Veselo čedo Arkadije cvetne On ne zna, šta je trnje, šta je kam, Za kršne klance on je slušo možda, Ali po njima nije iš'o sam. Koliko nam je pesnik miliji, bliži, srodniji, kad nadjemo ono, što i nas pretresa, boli, zanima, kad i on, banalno rečeno, trpi iste muke! Onda je on naš pravi utešilac, k njemu pribegavamo utehe i pokoja tražeči. Ova je pesma od ideje, ona mnogo kazuje, što bi izlišno bilo ponavljati i isticati, II. del: Mlajši in najmlajši. Dolazimo na naše mladje i najmladje pesnike. Jedan naš poznati kritičar karakterisao je celo ovo doba, nazvavši ga, da stoji jako pod uticajem francuske lirike, da se naši pesnici ugledaju u opšte na zapadne, najviše francuske i engleske pesnike. Tako je doista. Naša najnovija književnost otvara sve više vrata uticajima zapadne; i ako se ona samostalno razvija, opet kao ni jedna druga ne ostaje ogradjena zidom, več dopusta priliv sa strane. U francuskih liričara, parnasovaca, mogu se naučiti osobito, što se forme i stila tiče. Tu su oni besprekorni. Pa zato i naš Rakič, Dučič u tem pogledu najbolje stoje. Mi čemo več na samim pri-merima sve to potvrditi. Njima je sad cilj lepota radi nje same, a na drugo se toliko ne obaziru. Neguju formu, nju svuda traže i unose nove ose-čaje i ideje. Anališuči nekog od njih imačemo prilike osvedočiti se. Inače da ne bih pao u ponavljanje, ja izbegavam, da budem opširan, trudeči se, da istaknem uvek, što je glavno, a čisto ostavlja-juči slušaocima, da ostalo sami u mislima dopune. Dakle naša najnovija poezija biče ovde predmet možda nešto opširnijeg ispitivanja, za to što inače njihov je broj največi (računam ipak dobrih, pravih pesnika) a sem (razen) toga i što su naši savremenici, pa če u toliko biti interesantniji, nama shvatljiviji (izuzetaka i ovde dosta ima). A sad da redom vidimo! Kao jednog od najboljih predstavnika forme u novijoj francuskoj poeziji nalazimo Žoze Marijo de Herediju (Jose M. de Heredia, roj. 1842), kome može se reči i prvenstvo pripada. No i parnasovci u opšte trudili su se, da ostvare ovu definiciju Teofila Gotjea (Gautiera): »Pesnik je jedan rade-nik, majstor, ne treba on da ima više inteligencije nego jedan majstor i znade drugo stanje do svoje, bez čega ga radi rdjavo . . ,« Heredija je izvesno najsavršeniji majstor, koga je veština stihova pro-izvela, savršeniji možda nego njegov učitelj Le-conte de Lisle, kako kaže u »Modernim dušama« Hanzi Bordo, koji ga je učio pravilima i najsuptil-nijim tajnama svoje veštine, ljubavi prema čistoj poeziji i čistog francuskog jezika. Medju stotinom soneta nema ni jednog, koji ne bi bio pravo remek delo, a njihovo savršenstvo je dobijeno znanjem i radom savesnog i pedantnog artiste. Mi se na njemu zadržavamo, da nam objasni ono, što čemo sretati kod naših pesnika: Tajne ritma teško je otkriti; pre (preje) se predoseča njihova nemirna magičnost nego što se objasni, i takodje je teško analizirati emociju, što proizvedu jedino izvesnim stihovima, nameštenim rečima, kao i pokazati uzrok jedinstvenoj lepoti izvesnih melodija, Tajanstvene veze sjedinjuju naša cula za dušu prirode, i harmonija zvukova i boja (barv) je otkriče toga. Nekoliko bi vezanih 95 reči bile dovoljne da čitaocu dadu senzaciju umetnosti. Nekoliko detalja o rečima (o besedah), njihovo) ulozi treba dati, i ako možda slušaocima izgleda nepotrebno. Poezija se najviše i služi njima, one joj čine gradju, od koje ona stvara to, čemu se posle divimo i u čemu uživamo. Više nego iko (kdo) Heredija je osetio ovu osobitu privlačnost reči. On ih traži retke, nemirne, nepoznate, živo-pisne, ali on ih hoče uvek egzaktne, čak (celo) tehničke: ako govori o kakvom drvodelji, svi izrazi zanata doči če mu baš kad treba. Njegova ljubav za bogastvo i sjaj učiniče, da čisto zažali, što i francuski jezik oskudeva u toj raskoši. Sa slogovima tonova nešto bledih, sa završecima malo oslabljenim i mekim naš jezik u pogledu ritma dobija u dubini, što gubi u sjajnosti; više nego italijanski i španjolski, što zvuče svojim sjaj-nim notama on je stvoren da izrazi apstraktne ideje i delikatne nijanse srca, Ipak pod perom Iga (Hugo!), Leconte de Lislea, Heredije on je jedinstvene zvučnosti. On klamira stihove, što od-jekuju svom punočom zvuka truba, izgleda da je odredjen za refrene ratničkih marševa, Pisac »Trofeja«1 služi se muzikom reči, da skulptuje i da slika. Za njega vizija stvari prevodi se u zvuč-nost; on ne voli senke i pomrčinu. On je ljubitelj punog, jasnog sunca i svetlosti. Kao pevač p o dne, kralj leta on voli žestoke protivnosti tonova; on prezire različite igre nijanse, neodredjene harmonije pejsaža, blagost delikatnih boja i nejasnih linija, što proširuju horizonte. Dačemo jedan primer, da se to vidi: Zalazeče sunce je najbolji obrazac ove moči opisivanja. Poslednji tercet glasi: Horizonat ceo pokriva se u mraku senki I umiruče sunce na bogatom i mračnom nebu Zatvara grane zlatne svoje crvene lepeze.2 Nema ni jedne reči ovog soneta, što ne dodaje lepoti slike, i impresija raste do krajnje slike, što se veličanstveno otkriva u stihu harmonične pom-peznosti i izvanredne tačnosti vizije. Estetička emocija raste, u koliko se dalje ide u čitanju kakve njegove pesme, i predoseča se nešto veliko, neizbežno i uzvišeno, a krajnji stih, što triumfalno zvuči njegovu slavu, ostavlja utisak lakoče i popuštanja, što čini da se odahne od zadovoljstva i uzvikne od radosti. Nego da počnemo sa našim D u č i č e m,3 kod koga čemo odmah tako reči naiči na ove osobine 1 T. j. Heredia, ki je 1. 1893 izdal zbirko Les trophees. 2 Svoje rdeče pahljače. 3 Jovan Dučič, roj. na Trebinju, Hercegovina, 1. 1870. 96 — njegov Zalazak sunca, čiji čemo bar početak navesti, osvedočava gornje težnje, da mu stih bude što više sjajan i raskošan. Još bakreno nebo raspaljeno sija, I crveni reka od večernjeg žara, Još podmukli požar kao da izbija Iz črne šume starih četinara. Negde daleko čuje se, gde hukti Vodenički točak promuklijem glasom, Al nad dolinama, dok još nebo bukti, Cvet vodeni več je zaspo nad talasom. Opet jedno veče ... I meni se čini, Negde daleko, preko triju mora, Pri zalasku sunca, u prvoj tišini Tužna u senci smaragdovih gora, Bleda kao čežnja, nepoznata žena, S krunom, i u sjaju, sedi, misleč na me Teška je, beskrajna, večna tuga njena Na domaku noči, tišine i tame. I tako dalje redja lepe slike, pa ih sjajem i bojama koloriše, te tako čitaočeva mašta sebi draži nalazi i prati pesnika do kraja. To bi nam potpuno mogla poslužiti za primer Dučičevog pe-vanja, njegove ljubavi prema stihu, čiji je on kod nas najizrazitiji predstavnik. Ako se još malo na formi mu zadržimo, mogli bismo konstatovati i druge osobine. I on zna, što znači lep izbor reči, njihovo umetničko slaga-nje, utisak, što na čitaoca ostavljaju; pa se trudi, da u tom pogledu što savršeniji izgleda. Udubite se samo u one adjektive u prvoj strofi: koliko čete tu nači doista u srpskom jeziku otmenih (odličen!) izraza! Naši raniji, predjašnji pesnici nisu za ovo znali, oni su pevali, ali nisu takve slike, takva uporedjenja umeli čitaocu izneti. Pa ni po idejama, kao i ni po čemu, što čemo docnije pokazati, ne mogu se s novijim sravnijivati, Dučiču nije stalo, da nam iznese svoja oseča-nja, on više gleda, kako če lepša forma, način biti. Eto kakav je to pesnik, koji je francuske liričare za učitelje imao, za njima se povodio, na njima napajao ali i kod nas stvorio školu mladjih, koji idu njegovim stopama, njemu podražavaju (posnemajo) i u njemu uzor gledaju. Ja neču nabrajati i izdvajati, koje su mu kao najlepše pesme. To je kompetentniji i pozvaniji več učinio i izbor dao. Navešču još jednu pesmu: U sumraku. Odvela me tuga i misli zloslutne U polje, daleko. Trava puna rose, Tužno stoje vrbe iznad vode mutne, Hladni vetri mrse1 zelene im kose. 1 Jim razkuštravajo zelene lase. Na zapadu negde polumrtav bleska Ugašenog dana zadnji bledi plamen. Nema je nada mnom širina nebeška, Mrak zasipa šumu, reku, cvet i kamen. Eno, jedno groblje.1 Tu leže seljaci, Do suseda sused, drugar do drugara; I dok se u svodu brisu zadnji zrači, Pobožno kapela sred njih stoji stara. A dole, u selu, zadnji ognji zgasli — Noč, i tu se spava... A k'o sablast2 čudna, Medj grobljem i selom još krivuda staža Bijela i gola, kratka, večno budna . . . Spomenuh na jednom mestu, da kod naših novijih pesnika nisu više ni osečanja (čuvstva) predjašnja (prejšnja), ona su zloženija i igraju ulogu pored forme, lepote stiha, još ideje, Osečanja su to finija, složenija, modernog čoveka, koji več pati (trpi) od dosade i preteranosti svega. Da li bi po-četkom 19. veka iznosio i davao u svojim pesmama ikoji pesnik što danas Dučič, Rakič, Simo Pandu-rovič, Danica Markovič recimo? Milan Rakič (roj. 1876 v Belgradu).3 Ne bismo smeli ovaj pregled završiti, a da ne unesemo jednog pesnika, koji je može se reči dao našem pesništvu broj najlepših pesama i po formi, ideji, iskrenosti, po toplini lirskih osečaja, u kratko, po svemu, što se od modernog pesnika traži svuda, pa i kod nas. I on je učio u francoskih pesnika, odakle je usvojio kako kod starijih tako i novijih im pesnika Alfred de Vignia i Leconte de Lislea njihov pesi-mizam, kojemu je u našem jeziku lep oblik dao, blagodareči jačini svog talenta. On stoji kao refleksivni pesnik na višini potpuno modernog čoveka i Evropljanina, Što se forme tiče, i Dučiča prevazilazi. No ovoliko o njemu ne bi bilo do-voljno. Več želimo biti opširniji, jer samo nekoliko pesama njegovih zasluživale bi, da se o njima mala rasprava napiše. Inače poznat je imenom i glasom svog talenta u čelom Srpstvu, i ako nije pre-terano več i čelom Slovenstvu. Pesništvo ovog doba, čije glavne predstavnike spomenusmo več nekoliko puta, odlikuje se naj-višim umetničkim oblikom, ugladjenošču, nečim preimučstveno stilističkim, sa dikcijom punom i 1 Pesnik nas vodi na vaško grobišče. 2 Pošast. Značilno je za pesnika, da imenuje stezo, ki vodi iz sela na pokopališče, pošast in večno budno, 3 Oče njegov, bivši srbski minister, je bil znan književnik. Milan Rakič je dovršil pravne nauke v Parizu; bil je deset let zastopnik kraljevine v Stari Srbiji. Izdal je doslej samo dve majhni zbirki lirike, 1904 in 1912. Dučič in on sta prvaka srbske lirike. razgranatom, upravo virtuoznošču. Dalje počinju kod nekih i novi simptomi: uznemirenost, iznure-nost, ironija, pesimizam, gotovo nešto anarhije, familijarnost, suviše stvorene lične (osebne) ispo-vesti sa oblikom ne baš ugladjenim, kako to lepo ističe priredjivač naše pesničke antologije. Eto o svemu ovome trebalo bi voditi računa, kao se govori o kome od pesnika te škole, pa i o Rakiču, najjačem, najsavršenijem od njih. Biče i zadovoljstvo baš na njemu, i povodom njega pro-govoriti o jednoj opštoj i karakterističnoj pojavi celog tog kola, koja prati i docnije (kasneje) naj-mladje naše liričare za naših dana, u najnovije doba. [G. predavatelj je tu obširniše govoril o vzrokih evropskega pesimizma, svetobolja, javljajočega se v književnostih raznih evropskih narodov; skliceval se je v tem pogledu na Francoze: Lamen-nais-a, Baudlaire-a m zlasti Pavla Bourget-a. Zaradi pomanjkanja prostora smo morali njegov eks-kurz izpustiti. Uredn.j No nečemo dalje o ovom predmetu govoriti, jer bi to i predmet čitave knjige mogao biti. Sa ovoliko čemo se zadovoljiti i reči samo, da taj isti bol i nas, naše srpske pesnike nije mimoišao, za-hvatio ih. Cela novija poezija puna je izliva pre-teranih ličnih i opšte čovečanskih bolova, te predstavlja jedan kukavan svet, gotovo kako groblje (ako bih smeo taj izraz da upotrebim), što je naš pok. Skerlič u jednoj lepoj svojoj oceni i osudio, jer se otišlo u krajnost te je sve izgledalo, da je u svetu samo bola bez iskre radosti i sreče. Meni se čini, da je jedna, možda najlepša, naj-iskrenija, najjača, najdirljivija pesma Rakičeva: D o 1 a p. U njoj je tako silno, neiskazano prosto ali dirljivo iznesena sudba svakog čoveka; iz nje izbija ono, što svi osečamo i patimo, a to je težina života. Stihovi su njeni prosti, ali u isto vreme i nesravnjivo gromoglasni, Pun je ljudskog saučešča (sočutja), jer smo svi sinovi jedne zemlje, iste majke. Uporedjenja tako lepo odgovaraju i drugim se ne bi zameniti mogla . . . Iz njegovih pesama izbija čist pesimizam, neko razočarenje, ali i rezignacija. On je miran, sa životom se potpuno pomirio, niti traži, niti čeka što od njega. On je svestan, šta možemo na ovoj zemlji dobiti, njega nista — rekli bismo — ne revoltira. Pa i u ljubavnim je pesmama takav, Iskrena pesma je najbolji dokaz i primer za to.1 Pored več navedene krasne pesme Vojislav-ljeve: Na Vardaru, u ovoj vrsti patriotske poezije 1 G. predavatelj jo je morda čital; v rokopisu je ni. — Uredn. 97 zaslužuju pažnju i ove rodoljubive Rakičeve: Na Gazi Mestanu, Simonida, Jefimija. Rakič unosi, to je bilo nešto novo, mesto onog rat-ničkog, ubojnog tona tadašnjih naših pesnika mirno, bez vike, no ipak snažan u suštini (v istini) način. On ne smatra kao paradu ni taj rodoljubivi osečaj, kojim se diče svi, i rodoljubi i nerodoljubi. Ali i on če dati život svoj, kad ga otadžbina zatraži, dače ga, znajuči zašto, jer je pojam otadžbine svakom jasan, Na Gazi Mestanu. Silni oklopnici, bez mane i straha, Hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka, Vi jurnuste tada u oblaku praha I nastade tresak i krvava trka. Zaljuljano carstvo survalo se s vama . . . kad oluja prodje vrh Kosova ravna, Kosovo postade nepregledna jama, Kosturnica strašna i porazom slavna. Kosovski junaci, zasluga je vaša, Što poslednji beste. U krvavoj stravi, Kada trulo carstvo oružja se maša, Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi. Danas nama kažu, deci ovog veka, Da smo nedostojni istorije naše, Da nas zahvatila zapadnjačka reka, I da nam se duše opasnosti plaše. Dobra zemljo moja, lazu! Ko te voli Danas, taj te voli, jer zna, da si mati, Jer pre nas ni polja ni krševi goli Ne mogoše nikom svesnu ljubav dati! I danas, kad dodje do poslednjeg boja, Neozaren starog oreola sjajem, Ja ču dati život, otadžbino moja, Znajuči, šta dajem i zašto ga dajem!1 1 Gazi Mestan je višina na Kosovem polju, eno uro oddaljena od Prištine. Tu je bil — kakor trdi izročilo — izvršen konjeniški juriš, ki je Turkom prinesel zmago. — Proti komu je obrnjena ost pesmi? Leta in leta so nekateri rodoljubi v Srbiji jadikovali in trdili, da Srbija nima več takih sinov kakor nekdaj, in da so temu največ krive šole ter nauki t r u 1 o g a (gnilega) z a p a d a , ki kvarijo in odtujujejo mladino. V tej pesmi, zloženi pred balkansko vojno, pesnik ugovarja vsem takim nezasluženim očitkom. In reči moramo: balkanska vojna, še bolj pa svetovna, je sijajno podprla njegov zagovor srbske mladine, — Pesnik v prvih treh kiticah nagovarja srbske viteze, ki so se bojevali na Kosovem leta 1389: Bili ste silni oklopniki, brez hibe, brez straha.. . Naše »zaljuljano« carstvo (ljuljati = zibati — značilen priimek!) se je zgrudilo z vami. . . Ko je vihar minil, je bilo Kosovo ena sama groblja kosti. . . Res je sicer, da ste bili poraženi, toda, kadar gnilo carstvo zgrabi za orožje, je vsako mrtvo truplo »samozavestna« žrtev, ker je vsak naprej vedel, da bo pal. — V ostalih kiticah pa pesnik brani sedanjo mladino: tudi danes, če pride do boja, hočemo dati življenje za domovino, čeprav neožarjeni s sijajem stare avreole (svetniški sijaj), ker vemo, zakaj. — Uredn. 98 Rodoljubivi plamen, što je poslednju našu generaciju bio istinski sagrejao, pokazao je i na delu u poslednjim ratovima, koliko je jak, silan bio, Ginulo se, ginulo se od seljaka do gospodina, od najprostijeg do najobrazovanijeg, jer je narod bio jednom idejom, zajedničkom mišlju prožman; sve je vodila ista i jedina želja: osveta Kosova i odbrana od nebrata, koji se drznuo, da otme ono, što smo več jednom krvlju platili, — Na poljanama makedonskim dole i sada, kad pišemo ove redove, lije se brače naše krv za oslobodjenje otadžbine, što če nači docnije, kad prestane grak-tanje pušaka i grmljavina topova, svog dostojnog, zaslužnog pesnika, da opeva ovo burno vreme, kojem nema ravna u istoriji našeg plemena, Rodiče se pesnik Bogom dani, da ove dane opeva i potomstvu ostavi ovekovečene, budučnosti, što če nastati, da se večito zapaja silnim požrtvovanjem, na ognju žara istinskog i pravog, na slobodi, koja je najviši i najplemenitiji cilj, za koji se radi, živi i umire, Po rodoljubivom osečanju izdvaja se takodje poezija Alekse Šantiča (roj, 1, 1868 v Mostam), čija če se pesma »Ostajte ovdje« dugo na-voditi. Kako kaže I, Skerlič, staru, gotovo (skoro) zaboravljenu patriotsku poeziju on je ponovo po-digao na visinu njenih starih dobrih dana, iz doba Zmaja i Jakšiča, davši joj stvarniji, razumniji, moderniji sadržaj i značaj. A znate li kako je postala ta pesma, znate li šta je povod dalo pesniku da ispeva ove divne stihove, kojima treba tražiti i jedva nači slične u naših bas nazvanih i proglašenih najboljih? Pesnik vrača braču svoju, što, napuštajuči domove, njive, imanja svoja, ostavljaju tudjincu u Bosni i Hercegovini, a sami se otiskuju u neznani svet, tadj gde če se izgubiti i propasti, Eto zato su tako dirljivi, inače po sve prosti ovi stihovi, bez fraza, bez buj-nosti neke, ali puni prave topline i osečajnosti,1 Kad se udubimo i pazljivo pregledamo naj-novije doba našeg pesništva, doči čemo do ovih zaključaka: Stih se kod najmladjih pesnika sve više i bolje usavršava, gotovo onih predjašnjih nedostataka nečemo nigde nači, na formu se sve više pazi, njoj se poklanja osobito staranje (skrb), ona je jedinstvena, jer se uvidelo iz starih literatura, da osim ideje i spoljna (zunanja) odeča, forma mora da bude na dostojnoj višini; misli, ideje što ih pesnici obradjuju, sve su raznovrsnije, njihov 1 Tudi to pesem je g. predavatelj bržčas čital, a je v tekst ni sprejel. — Uredn. izbor sve bogatiji, Dublji su, ulaze i raspravljaju sva moguča životna, filosofska, etička, socijalna i druga pitanja. Ovo je vreme postalo nervozno, sumnja je sve od reda obuzela, skepticizam širi svoju vlast, pesnici su suviše intimni (možda neki prelaze i dozvoljene granice), svaki priča svoj bol unutraš-nji, srca svog, svoje ljubavi (V, Ilič mladji) kako su im propale, o porušenim im idealima, Jednom reči: to doba posle 1900 god, u celoj našoj poeziji i književnosti jeste veoma interesantno, i ono če docnije biti blagodarna tema za kulturnog i knji-ževnog našeg istoričara po bogastvu, po razvije-nosti, obimnosti talenata na svima poljima, O njemu če se imati mnogo da kaže, kad za to nastupi čas, da se može prikupiti sve, što je potrebno za ob-jašnjenje i tumačenje svih uticaja, što su delovali svojim strujama na tadašnje umove i duhove. No sad bi se mogle samo ove glavne opaske i pri-medbe istači. Ali opet ostaje, da se o svakom, ako se hoče, od njih opširnije i naročito govori, A mi čemo se ponova vratiti na to, kad budemo davali pregled pripovedača i romansjera tih godina, Milan Čurčin (roj. 1880 v Pančevem) je gotovo simbolista, secesionista, dekadent i kako bi se več moglo za njegovu poeziju reči, pristalica najnovijeg pravca i škole zapadne iz Francuske, No pesme su mu baš lepe tom originalnošču, tim modernizmom, kojem se učio od bečkih pesnika. Originalnošču ideja, što je baš odlika i njegova i u opšte tog pravca simbolizma, privlači čitaoca, mami ga i golica. Takve su mu pesme: Na b a 1 u, U troje, U bečkoj šumi, Pustite me kako ja hoču, Evo nekoliko stihova od njega: Po glatku i klizavu podu Gomila čudno se vrti: Sve dodju dvoje i odu, I muško žensko prti; U ženske gole grudi; Pogled joj mutan i bludi... A ozgo neko gudi — Što rade ovi ljudi? Sv. Stefanovič, rodjen u N. Sadu, po zanimanju lekar, stoji jako pod uticajem moderne engleske poezije, iz koje je mnogo prevodio. Na-pominjem, da je o istoj i rasprave pisao i sa istom upoznavao našu publiku. Dao je stihove jedin-stvene i lepe i idejom i svojom solidnom obradom, spajajuči svoju prirodu, sebe sa vaseljenom (ve-soljstvo), opštim kozmosom te se gubi i nestaje u njemu. Naveščemo mu nekoliko stihova i ako ne u celini, iz kojih če se moči opet videti dubina njegovih misli, jaka izrazitost stiha mu, lepe slike i u opšte otmenost izraza, kojim se služi da izrazi osečanja i pesničkolirsko raspoloženje. Evo kako opisuje proleče, nekako drukčije nego što smo na-vikli da kod večine naših pesnika srečemo, Miriše zemlja sočna, sveža, jedra. Sve klija, pupi; svud strujanje, vrenje. Čisto se vidi gde zemlji iz nedra Život kroz žile siše podmladjenje. Pod jednim hrastom leg'o sam na travu, I slušam kako šušti, pucka, struji. Pučinu gledam neba bistru, plavu, Dok rana pčela negde blizu zuji. I osečam k'o da sam s hrastom jedno: Kroz žile k'o da sišem podmladjenje, I kao da mi kravi (se taja) srce ledno Života mladog, sočnog, jedrog vrenje. Iz ovih stihova izbija nešto panteistički, nešto, što čoveka uzdiže do onog svemirnog, vaseljen-skog, da se i on s pesnikom oseti na drugo, na jedan delič tog beskonačnog, što nas okružava i što nas puni snagom svojom, Da primetimo ovde, što vazi za sve pesnike tog doba, da ih odlikuje lep, čist, probran srpski jezik, bez omašaka, bez onih pesničkih sloboda, kakve smo mogli ranije kod Branke i Jakšiča na-laziti, Ovde je i jezik postao otmen, ugladjen, iza-bran. To u opšte dolazi odtuda, što je književnost skupila u sebi najbolje snage, koje se trude, da i obliku onu pažnju i staranje poklone, došavši do uverenja, da ideja još nije sve, i ako mnogo doista znači, A to je uspeh, koji se mora istači i zabeležiti, Dušan Simič i Velimir Rajič (roj, 1879) su po sve iskreni, ali i otmeni u isto vreme u svojim stihovima. Ritam, muzika, slike, sve je kod njih zastupljeno i ako im je kvantitativna strana slaba, jer im je broj pesama suviše ograni-čen. Oni su pojavom svojom odmah skrenuli pažnju čitalačke publike, da su istinski pesnički talenti bili. Na dan njenog venčanja, može se reči, prevazilazi sve ostale drugih naših pesnika, što su takodje lepe i iskrene, Ovde je pak upravo vrhunac te iskrenosti, kojoj po jačini, neposrednosti, nekoj bolnoj noti teško da ima ravne, Navešču samo nekoliko strofa, jer bi pesma inače zasluživala cela da se navede: I svakog dana ja ču da se molim, Kad zvono verne u crkvu poziva , . . Ja nišam znao da te tako volim. Prosta ti bila moja ljubav živa! 99 Čuj Bože, molbu moje duše jadne: Sva patnja sto je pis'o njoj k'o ženi, Nek mimoidje nju, i neka padne Na onaj deo što je pisan meni! I onda kada dodje ono doba, U kom če zemlja telo da mi skriva, Čučeš i opet sa dna moga groba: »Prosta ti bila moja ljubav živa!« Da li i inače one poslednje reči: »prosta ti bila moja ljubav živa,« što podseča na poznati motiv, da li izrazi izabrani, muzika reči, što je cela pesma ukupno sadrži, lepa tema, ili sve ujedno možda, tek pesma čitaoca dira? I da je više puta čitamo, ona ne gubi nista od svojih draži i čara. A tako se i radi s lepim pesmama: njih svaki dan po jednu treba citati, kako preporočuje jedan naš otmen kritičar. Vojislav Ilič ml, zaslužuje, da mu neke pesme i više i češče budu čitane, Opet tu više dira njegova sudba i život, koji mu se tako smeškao a doživeo je nesreču, da sam bude ubica svoje sreče i ljubavi, I to kad čitalac zna, više simpatije oseča prema njemu i delima mu. Ne treba ponavljati ni kod njega, da se odlikuje pravilnošču stihova, lakočom, ritmom, jezikom i svim, što se postavlja i našem modemom pesništvu, koje pokazuje tako mnogo napretka u novije vreme, da se ravna i sa ostalim kod naprednijih književnosti, »Zvoni«, to mu je karakteristična pesma, i mi čemo iz nje navesti bar nekoliko strofa, da se vidi ono, što gore istakosmo, U njoj nam peva i kazuje svoju bolnu ljubav i njen tragični kraj,1 Danica Markovič (roj, 1879), To je pesnikinja iskrenog, po sve intimnog bola, koji u glavnom ispunjava njenu zbirku pesama, »T r e -n u c i« (1904), gde su najlepše: Na bunaru, Aprilska elegija i dr. Sta bismo imali da im navodimo sadržinu, jer sami naslovi u ostalom kazuju, šta se u njima peva. Na način dirljiv istorija svakog života i njegova razočarenja, mladost, za kojom do-laze trenuci iskidane sreče, bola, zanos mladih godina, za kojima sleduju mučni časovi bola, duševne depresije i porušenih ideala. Sama peva; Kako su prošle ljubičice, i njena kratka nestalna sreča se dahom njinim u nepovrat minu i t, d, Ko u opšte hoče da prati našu poeziju naj-mladjeg doba, njeno obeležje po temama što ona peva, zadržače se svakako na ovoj ženskoj, koja se odlikuje mnogim lepim osobinama pravo^ pesnika. 1 V rokopisu je ni zabeležene. — Uredn. 100 Stevan Lukovič, 1877—1902, jer več žurim, da završim ovaj pregled, čini takodje jednu značajnu pojavu i sa nešto malom sveskom svojih stihova, pod naslovom prostim i skromnim; »P e s m e«. Pok, Skerlič je njegov talenat osobito cenio i isticao. Rano je preminuo, obečavao je, a i dosta dao. Zbirka mu pesama privlači čitaoca svojim nežnim, dirljivim do suza tonovima, punim prave, blage melodije, lepote i tuge, Svojim slikama kao da podseča na Vojislava, njegove opise jesenjeg dana, »J e s e n j a k i š n a pesma« je cela takva, i početak i svršetak kao da ječa i tuži, Tužno . . . Jednolik — dug — i vlažan Jesenji dan se tmuzi; Plače bez kraja, bolno plače, Sumoran beskraj suzi; — U mrtvi suton, što se hvata, Jednači, ječa vesma — Po trulom lišču, preko blata — Stara, bolna i polagana, Ubogih, mutnih, šturih dana Jesenja kišna pesma . . . Čitajte je polako: zar nečete uočiti jaku pred-stavu takvog dana, po kojeg raskaljanom blatu kao da sami gazite ... Sima Pandurovič (roj. v Belgradu 1883); u svojoj Svetkovini več gotovo prelazi granice zdravog razuma; on prekoračuje, ide dalje u regione gde bi samo bolestan um želeo i hteo da se bavi... No o toj pojavi je pok, Skerlič lepo i iskreno svoj sud, malo istina i strožiji, dao i tu pojavu, što je bila postala prava zaraza, osu-dio. Njemu se bliži u nekoliko V 1 a d i s 1 a v P e t k o v i č Dis, čije pesme na žalost ni jedne nemarno da bismo naveli. On je u mnogome predstavnik verlenizma i bodlerizma, bolesnog, čime je skrenuo pažnju na sebe, Razvijao se dosta po tome i obečavao, dok ga nije prerana smrt u morskim valima prošle godine ugrabila, Vreme je, da završimo, jer je onako ovaj pregled ispao duži no što sam u početku i sam za-mišljao. Pa ipak kao što se vidi nisu u njega ni svi naši zaslužniji pesnici ušli, te kako bi ova slika bila punija i zaokrugljenija. Ušli su doista prvi i najbolji, naročito iz starijeg doba. No tome ima i drugih razloga. Pa i ovako nadam se ova če študija dati slušaocima verno stanje i sliku razvoja našeg umetničkog, poglavito lirskog pesništva od Branka pa do današnjih dana, Ja sam hteo baš to, da joŠ jednom spomenem, poezije (to je i najglavnije bilo), da ih više uvedeni ukazati na te naše največe pesnike, njihove lepote u tu oblast, gde bi se i oblagorodili, sami uzvisili, i odlike predstaviti, način pevanja i sve ono što duše napajali. Ali da li sam iole (količkaj) u tome im daje da se njihova ukupna vrednost uoči (pred- uspeo? Na vama je, da to kažete. oči). Izostavljeno je mnogo što bi trebalo reči još, da se ima o njima potpune celine. Ali to se ovde D os ta vek uredništva. G. Cirič presoja i nije moglo, jer je i zbog postavljenog cilja ovom najmlajšo srbsko liriko vobče zelo dobrohotno. predavanju nemoguče. To bi trebalo u zasebnim Čujejo se pa tudi nasprotni glasovi. Neimenovan monografijama. dopisnik „Zatočenik" (interniranec) v Velikem ko- Dalje meni je više stalo, da povučem kao neku ledarju Književnega juga za L 1919 (prim. „D. in paralelu izmedju njih, da se vidi razvoj na taj na- Sv." 1919, str. 52) očita v članku „Naše pesni- čin naše poezije, da se uoči taj ukupni napredak štvo" (str. 72 nsl.) moderni srbski liriki troje: (stiha, ritma, slika, jezika i svega ostalog), u ide- 1.) da je njen slog tuj, presajen z obale Seine, jama, u dubini misli, u lepoti jezika ... od Branka 2.) da je nerazumljiva, namenoma ali vsled ne- pa do Rakiča, Dučiča ili Šantiča (koji takodje zmožnosti, in 3.) da je premalo narodna. Člankar uzgred budi rečeno ovde onde pokazuje ugledanje, želi, da bi odslej srbska lirika krenila na boljša imitiranje naše narodne poezije). pota in pomagala ustvarjati jugoslovanski narod, Eto sve sam to želeo, da pokažem i iznesem, kakor je Homer ustvaril helenski, Vergilij rimski, da poštovanim slušaocima istaknem lepote naše Dante italijanski. . . narod. Pomladni dež. Zdaj nam ni dobro, moj otrok. Mama bolna v mraku bledi, oče pred tabo skriva oči, nihče ne govori. Megle bežijo preko goric, dež prešumel je petje ptic, zbrisal nasmeh nam z lic. Zdaj nam ni dobro, moj otrok. Pride pa drugi, srečnejši čas! Dež bo prenovil zemlje obraz, čas bo preustvaril nas. Žalosti, ki nas v srcu peko, solze, ki ne smejo v oko, vse bodo pod zemljo. Takrat bo dobro, moj otrok. Skozi prostranstva svetov in luči bodo iskale naše oči, kje se naš svet blišči. Daleč bo plul po vsemirja valeh. Bog nam bo dal zanj večni nasmeh po teh težkih dneh. Takrat bo dobro nam, moj otrok, 8 101