263332
Časopis
za
kritiko
znanosti
51,52/1982
UDK 3
Časopis za kritiko znanosti
številka 51-52
1981
IX. letnik
IZDAJATA:
Univerzitetni konferenci Zveze socialistične mladine Slovenije Maribor in Ljubljana
Revijo sofinansirata Kulturna skupnost Slovenije in Raziskovalna skupnost Slovenije.
IZDAJATELJSKI SVET:
dr. Andrej Kirn, Tomaž Krašovec, Zdravko Kravanja, Franci Pivec (predsednik), Rudi
Podgornik, Marjan Pungartnik, Ivo Soče.
UREDNIŠTVO:
Igor Bavčar, Pavel Gantar, Peter Gruden, Srečo Kirn, Bogomir Kovač, Bojan Korsika, Lev
Kreft, Erna Kraševec, Luka Markovič, Mitja Maruško, Tomaž Mastnak, Rudi Podgornik,
Diana Sivec, Leo Šešerko (odgovorni in glavni urednik), Nada Spolar - Kirn Peter Wleser,
Siniša Zarić, Pavle Zgaga in Janko Zlodre.
NASLOV UREDNIŠTVA: Trg osvoboditve 1 /II, YU - 61000 Ljubljana.
NAROČNINA:
Cena enojne številke 40 din, cena dvojne številke 80 din.
Celotna naročnina je 200 din.
Številka žiro računa: 50100-678-47303, za Časopis, ЦК ZSMS, Predsedstvo, Trg
osvoboditve 1 /II. •
Pb sklepu Republiškega sèkretariata za prosveto in kulturo št. 421-1/74 z dne 14. 3. 1974
je revija oproščena temeljnega davka od prometa proizvodov.
Nenaročenih rokopisov ne vračamo.
TISK:	OPREMA:
Zoran Simič	Ranko Novak
Stara Ježica 9	Studio Znak
61000 Ljubljana Moše Pijadeja 31
61000 Ljubljana
ČASOPIS ZA KRITIKO ZNANOSTI
Ljubljana
št. 51-52/1982
KAZALO
INDEX	Page
Karl Marx: Kapital I.
Četrti razdelek: Produkcija relativne presežne vrednosti.
Deseto poglavje: Pojem relativne presežne vrednosti.	7
Enajsto poglavje: Kooperacija.	14
France Prosnik:
Albansko govoreči otroci v slovenski šoli.	24
NuriBashota:
Uvodna razmatranja o strukturnoj orientaciji i ubrzanom razvo-
ju nerazvijenih.	28
Agim Paca:
Uloga sredstava fonda federacije za kreditiranje bržeg privre-
dnog razvoja privredno nedovoljno razvijenih republika i avto-
nomnih pokrajina u izgradnji privredne i industrijske srtukture
SAP Kosovo.	43
Srečo Kirn:
Razvoj nerazvoja: primer Kosova.	53
Bogomir Kovač:
Nekateri politekonomski vidiki razvoja družbenoekonomskih
odnosov in mednacionalni odnosi na Kosovu.	95
Lev Kreft:
Kosovo—Republika.	116
Siniša Zarić:
Marginalije uz studiju Milentije Popovića: "O ekonomskih od-
nosima izmedju socialističkih država".	129
Milentije Popović:
O ekonomskih odnosih med socialističnimi državami.	133
Dimitrije Tucović:
Srbija i Arbanija.	178
Hairedin Hoxha:
Proces nacionalne afirmacije albanske nacionalnosti u Jugoslavi-
ji: izbrana poglavja.	235
ZEITSCHRIFT FÜR DIE KRITIK DER WISSENSCHAFT
LJUBLJANA
no. 51-52/1982
Inhaltsverzeichnis:
Karl Marx: Kapital I (neue slovenixche Übersetzung)
Viertes Kapitel: Die Produktion des relativen Mehrwerts
Zehntes Kapitel: Der Begriff des relativen Mehrwerts	7
Elftes Kapitel: Kooperation	14
France Prosnik: Albanisch sprechende Kinder in der slovenischen Schule	24
Nuri Bashota: Einleitungsverhandlungen über die Strukturorientierung und über ^g
die schnellere Entwicklung der Unterentwickelten
Agim Paca: Die Rolle der finanziellen Mittel des Föderationsfonds für das Krediti-
eren einer schnelleren wirtschaftlichen Entwicklung der nicht genügend
entwickelten Republiken und Gebiete im Ausbau der wirtschaftlichen
und industriellen Struktur des SAP Kosovo	43
Srečo Kirn: Die Entwicklung der Unterentwicklung: der Fall Kosovo
Bogomir Kovač: Einige polit-ökonomische Aspekte der Entwicklung der gesell- 53
schafts-ökonomischen und internationalen Beziehungen in Koso-
vo	95
Lev Kreft: Kosovo — eine Republik 116
Sinisa Zarić: Marginalien am Rande der Studie des Milentije Popović: "Über die
ökonomischen Beziehungen zwischen den sozialistischen Staaten"	^
Milentije Popović: Über die ökonomischen Beziehungen zwischen den sozialisti-
schen Staaten	jyg
Dimitrije Tucović: Serbien und Albanien
Hairedin Hoxha: Der Prozeß der nationalen Affirmation der albanischen Nationali- 235
tat in Jugoslavien: ausgewählte Kapitel
7
Karl MARX
Kapital I
ČETRTI RAZDELEK
PRODUKCIJA RELATIVNE PRESEŽNE VREDNOSTI
Deseto poglavje
POJEM RELATIVNE PRESEŽNE VREDNOSTI
Del delavnika, ki producira samo ekvivalent za od kapitala plačano vrednost
delovne sile, nam je doslej veljal za konstantno velikost, kar v danih produkcijskih
pogojih, na obstoječi ekonomski razvojni stopnji družbe v resnici je. Delavec je
lahko delal 2, 3, 4, 6 itd. ur čez ta zanj nujni delovni čas. Od velikosti tega pod-
aljšanja sta bili odvisni stopnja presežne vrednosti in velikost delovnega dneva. Če
je bil nujni delovni čas konstanten, je bil temu nasproti celokupni delavnik va-
riabilen. Vzemimo sedaj delavnik, katerega velikost in katerega delitev v nujno in
presežno delo sta dani. Črta ac. a----------b - - c, naj npr. predstavlja 12
urni delavnik, kos ab 10 ur nujnega dela, kos b c pa 2 uri presežnega dela. Kako
je zdaj mogoče povečati produkcijo presežne vrednosti, torej podaljšati presežno
delo brez vsakega nadaljnjega podaljšanja ali neodvisno od vsakega nadaljnjega
podaljšanja ac?
Kljub danim mejam delavnika a c se zdi b c podaljšljiv, če ne z raztegovanjem
preko njegove končne točke c, ki je hkrati tudi končna točka delavnika a c, pa
s premikanjem njegove začetne točke b v nasprotni smeri proti točki a. Vzemimo,
daje b'-b na a-----------b' - b — c enak polovici bc ali enak eni de-
lovni uri. Če zdaj pri 12 urnem delavniku a c premaknemo točko b na b', se b c
raztegne na b' c, presežno delo naraste za polovico, od 2 na 3 ure, čeprav šteje
delavnik slej ko prej le 12 ur. Ta raztegnitev presežnega dela od b c na b' c, od
2 na 3 ure, pa je očitno nemogoča brez istočasnega skrčenja nujnega dela od a b
na a b', od 10 na 9 ur. Podaljšanju presežnega dela bi ustrezalo skrajšanje nujnega
dela, ali del delovnega časa, ki ga delavec doslej porabi dejansko zase, se preobrazi
v delovni čas za kapitalista. Kar bi se spremenilo, ne bi bila dolgost delavnika,
marveč njegova delitev na nujno in presežno delo.
Po drugi strani je velikost presežnega dela očitno sama dana z dano velikostjo
delavnika in dano vrednostjo delovne sile. Vrednost delovne sile, to je delovni čas, 4
potreben za njeno produkcijo, določa delovni čas, nujnega za reprodukcijo njene
vrednosti. Če je ena delovna ura upodobljena s kvantumom zlata pol šilinga ali
6 penijev, in če znaša dnevna vrednost delovne sile 5 šilingov, tedaj mora delavec
delati dnevno 10 ur, da nadomesti dnevno vrednost svoje delovne sile, ki mujo
plača kapital, ali da producira ekvivalent za vrednost svojih nujnih dnevnih živ-
ljenjskih sredstev. Z vrednostjo teh življenjskih potrebščin je dana vrednost nje-
8
gove delovne sile,1 z vrednostjo njegove delovne sile je dana velikost njegovega
nujnega delovnega časa. Velikost presežnega dela pa dobimo z odštetjem nujnega
delovnega časa od celotnega delavnika. Če odštejemo 10 ur od 12, ostaneta 2 in
ni mogoče uvideti, kako je mogoče v danih pogojih podaljšati presežno delo za
več kot 2 uri. Seveda lahko plača kapitalist delavcu namesto 5 šilingov le 4 šilinge
in 6 penijev ali pa še manj. Za reprodukcijo te vrednosti 4 šilingov in 6 penijev
bi zadostovalo 9 delovnih ur, od dvanajsturnega delavnika bi odpadle zato na pre-
sežno delo 3 ure namesto 2 uri in presežna vrednost sama bi narasla od 1 šilinga
na 1 šiling 6 penijev. Ta rezultat pa bi bil dosežen le s potiskanjem delavčeve mez-
de pod vrednost njegove delovne sile. S 4 šilingi in 6 peniji, ki jih producira v 9
urah, razpolaga z 1/10 manj življenjskih potrebščin kakor prej, in tako pride le
do okrnjene reprodukcije njegove delovne sile. V tem primeru bi se presežno delo
podaljšalo le s prekoračenjem njegovih normalnih mej, njegova domena bi se raz-
tegnila le z uzurpatorskim oškodovanjem nujnega delovnega časa. Kljub po-
membni vlogi, ki jo ima ta metoda pri dejanskem gibanju delovne mezde, je tu
izključena s predpostavko, da se blaga, torej tudi delovna moč, kupujejo in pro-
dajajo za njihovo polno vrednost. Brž ko to predpostavimo, se delovni čas, nujen
za produkcijo delovne sile ali za reprodukcijo njene vrednosti, ne more skrajšati,
ker pade mezda delavca pod vrednost njegove delovne sile, temveč le, če se zniža
ta vrednost sama. Ob dani dolgosti delavnika mora podaljšanje presežnega dela
izvirati iz skrajšanja nujnega delovnega časa, ne obratno, skrajšanje nujnega de-
lovnega časa iz podaljšanja presežnega dela. V našem primeru mora vrednost de-
lovne sile dejansko pasti za Vio, da bi se s tem nujni delovni čas skrajšal za Vio,
od 10 na 9 ur, in se zato presežno delo podaljšalo od 2 na 3 ure.
Takšen padec vrednosti delovne sile za '/io pa s svoje strani pogojuje, da se
ista masa življenjskih potrebščin, ki sojo prej producirali v 10, producira zdaj v
9 urah. To pa je nemogoče brez zvišanja produktivne sile dela. Čevljar lahko na-
pravi z danimi sredstvi npr. par škoijev v 12 urnem delavniku. Če naj v istem
času napravi 2 para škornjev, se mora produktivna sila njegovega dela podvojiti,
ne more pa se podvojiti brez spremembe njegovih delovnih sredstev ali njegove
delovne metode ali obojega hkrati. Zgoditi se mora torej revolucija v produkcijskih
pogojih njegovega dela, to se pravi v njegovem produkcijskem načinu in torej v de-
lovnem procesu samem. Z zvišanjem produktivne sile dela razumemo tu nasploh
spremembo v delovnem procesu, zaradi katere se skrajša družbeno potrebni delov-
ni čas za produkcijo kakšnega blaga, ko torej manjši kvantum dela dobi moč, da
'(Original citata: »Weda« str. 819 /332, Note 1 V. Abschnitt/) Vrednost povprečne
dnevne mezde je določena s tem, kar delavec potrebuje »... so as to live, labour, and ge-
nerate«. (William Petty, »Political Anatomy of Ireland«, 1672, p. 64.) »The Price of Labour
is always constituted of the Price of necessaries«. Delavec ne prejme ustreznega plačila,
»whenever ... the labouring man's wages will not, suitably to his low rank and station, as
a labouring man, support such a family as is often the lot of many of them to have.« (J.
Vanderlint, 1 .c.p. 15.)
»Le simple ouvrier, qui n'a que ses bras et son industrie, n'a rien qu'autant qu'il parvient
à vendre à d'autres sa peine ... En tout genre de travail il doit arriver et il arrive en effet,
que le salaire de l'ouvrier se borne à ce qui lui et nécessaire pour lui procurer la subsistance.«
(Tui^ot, »Réflexions etc.«, /in/ »Oeuvres«, ed Daire, t.I.p.lO.)
»The price of the necessaries of life is, in fact, the cost of producing labour.« (Malthus,
»Inquiry into etc. Rent«, Lond. 1815, p. 48, Note.)
9
producira večji kvantum uporabne vrednosti.2 Medtem ko smo torej pri produk-
ciji presežne vrednosti v doslej opazovani formi vzeli produkcijski način kot da-
nega, pa za produkcijo presežne vrednosti s preobrazbo nujnega dela v presežno
vrednost nikakor ne zadostuje, da se kapital polasti delovnega procesa v njegovi
historično izročeni ali pričujoči obliki in samo podaljša njegovo trajanje. Preobrniti
mora tehnične in družbene pogoje delovnega procesa, torej sam produkcijski na-
čin, da bi povišal produktivno silo dela, s povišanjem produktivne sile dela znižal
vrednost delovne sile in tako skrajšal tisti del delavnika, ki je potreben za repro-
dukcijo te vrednosti.
Presežno vrednost, producirano s podaljšanjem delavnika, imenujem absolutno
presežno vrednost; presežno vrednost pa, ki izvira iz skrajšanja nujnega delovnega
časa in ustrezne spremembe v razmerju velikosti obeh sestavnih delov delavnika
- relativno presežno vrednost.
Da bi znižalo vrednost delovne sile, mora stopnjevanje produktivne sile dela za-
jeti industrijske panoge, katerih produkti določajo vrednost delovne sile, ki torej
spadajo ali v področje navadnih življenjskih potrebščin ali pa jih lahko nadomes-
tijo. Vrednost nekega blaga pa ni določena le s kvantumom dela, ki mu da nje-
govo končno formo, temveč prav tako z maso dela, vsebovano v produkcijskih
sredstvih. Vrednost škornja npr. ni določena le z delom čevljarja, temveč tudi z
vrednostjo usnja, smole, drete itd. Stopnjevanje produktivne sile dela in ustrezna
pocenitev blag v tistih industrijah, ki dobavljajo snovne elemente konstantnega ka-
pitala, delovna sredstva in delovni material za izdelavo nujnih življenjskih potreb-
ščin, torej tudi znižujeta vrednost delovne sile. V industrijskih panogah pa, ki ne
dobavljajo ne nujnih življenjskih potrebščin niti produkcijskih sredstev za njihovo
izdelavo, zvišana produktivna sila pušča vrednost delovne sile nedotaknjeno.
Pocenjeno blago zniža seveda vrednost delovne sile le pro tanto, to je samo v
razmerju, v katerem postaja del reprodukcije delovne sile. Srajce npr. so nujna
življenjska potrebščina, vendar samo ena izmed mnogih. Njihova pocenitev
zmanjša le delavčev izdatek za srajce. Skupna vsota nujnih življenjskih potrebščin
pa sestoji le iz različnih blag, samih produktov posebnih industrij, in vrednost sle-
hernega takšnega blaga tvori vselej alikvotni del vrednosti delovne sile. Ta vred-
nost se zmanjšuje z delovnim časom, potrebnim za njeno reprodukcijo, katerega
skupno skrajšanje je enako vsoti njegovih skrajšanj v vseh onih posebnih panogah
produkcije. Tu obravnavamo ta obči rezultat tako, kakor da bi bil v vsakem po-
sameznem primeru neposredni rezultat in neposredni smoter. Če posamezni ka-
pitalist s stopnjevanjem produktivne sile dela poceni npr. srajce, nikakor nima
nujno pred očmi smotra, da bi znižal vrednost delovne sile in torej nujni delovni
čas pro tanto, toda samo kolikor končno prispeva k temu rezultatu, prispeva k
zvišanju obče stopnje presežne vrednosti.3 Obče in nujne tendence kapitala je raz-
likovati od njihovih prikaznih form.
2	(Original /it. fr./ str. 820 /sssg. Note 2/)
»Quando si perfezionano le arti, che non è altro che la scoperta di nuove vie, onde si
possa compiere una manufattura, con meno gente o /che è lo stesso/ in minor tempo di pri-
ma.« (Galiani, l.c.p.158, 159.)
»L'economie sur les frais de production ne peut être autre chose que l'économie sur la
quantité de travail employé pour produire.« (Sismondi, »Etudes etc.«, t.I, p.22.)
3	»Če tovarnar podvoji svoje proizvode s tem, da izboljša stroje ... pridobi končno samo
toliko, kolikor postane s tem sposoben, da delavca ceneje oblači... in odpade tako manjši
del skupnega donosa na delavca.« (Ramsay: »An Essay on the Distribution etc.«, stran 168.)
10
Sedaj ne bomo obravnavali vrste in načina, kako se imanentni zakoni kapita-
listične produkcije prikazujejo v zunanjem gibanju kapitalov, kako se uveljavljajo
kot prisilni zakoni konkurence in zato kot gonilni motivi prihajajo v zavest indi-
vidualnemu kapitalistu, toliko pa je jasno že vnaprej: znanstvena analiza konku-
rence je možna le, ko je zapopadena notranja narava kapitala, prav tako kakor
je navidezno gibanje nebesnih teles razumljivo le tistemu, ki pozna njihovo de-
jansko, toda čutno ne zaznavno gibanje. Vendar pa je treba za razumevanje pro-
dukcije relativne presežne vrednosti in samo na podlagi že dobljenih rezultatov
pripomniti naslednje.
Če se ena delovna ura upodablja v kvantumu zlata 6 penijev ali V2 šilinga, se
v 12 urnem delavniku producira vrednost 6 šilingov. Denimo, da bi se z dano
produktivno silo dela izgotovilo v teh 12 delovnih urah 12 kosov blaga. Vrednost
produkcijskih sredstev, surovin itd., porabljenih za vsak kos, naj bo 6 penijev. V
teh okoliščinah stane posamezno blago 1 šiling, namreč 6 penijev za vrednost pro-
dukcijskih sredstev, 6 penijev pa za vrednost, na novo dodano z njegovo pred-
elavo. Nekemu kapitalistu naj se posreči, da podvoji produktivno silo dela in da
torej producira v 12 urnem delavniku 24 namesto 12 kosov te vrste blaga. Ob
nespremenjeni vrednosti produkcijskih sredstev pade vrednost posameznega bla-
ga zdaj na 9 penijev, namreč 6 penijev za vrednost produkcijskih sredstev, 3 peniji
pa za vrednost, ki jo je na novo dodalo zadnje delo. Kljub podvojeni produktivni
sili ustvaija delavnik slej ko prej le za 6 šilingov nove vrednosti, ki pa je zdaj po-
razdeljena na dvakrat toliko produktov. Na vsak posamezni produkt torej odpade
le še V24 namesto V12 te celokupne vrednosti, 3 peniji namesto 6 penijev ali, kar
je isto, produkcijskim sredstvom se ob njihovi preobrazbi v produkt, računajoč
vsak kos, dodaja sedaj le še polovica namesto kot prej cela delovna ura. Indivi-
dualna vrednost tega blaga je zdaj pod njegovo družbeno vrednostjo, torej stane
manj delovnega časa kakor velika kopica istih artiklov, produciranih v družbeno
povprečnih pogojih. V povprečju stane kos 1 šiling ali upodablja 2 uri družbenega
dela; s spremenjenim načinom produkcije pa stane le 9 penijev ali vsebuje le 1 V2
delovne ure. Dejanska vrednost kakega blaga pa ni njegova individualna, temveč
njegova družbena vrednost, to je, ne merimo je z delovnim časom, ki producenta
dejansko stane v posameznem primeru, temveč z družbeno za njegovo produkcijo
potrebnim delovnim časom. Če torej kapitalist, ki uporablja novo metodo, proda
svoje blago po njegovi družbeni vrednosti 1 šilinga, ga proda za 3 penije nad nje-
govo individualno vrednostjo in realizira tako ekstra presežno vrednost 3 penijev.
Po drugi strani se 12 urni delavnik sedaj zanj upodablja v 24 kosih blaga namesto
v prejšnjih 12. Da bi torej prodal produkt enega delavnika, potrebuje dvojni pro-
met ali pa dvakrat večji trg. V sicer nespremenjenih okoliščinah si njegova blaga
osvojijo večji tržni prostor le s kontrakcijo njihovih cen. Zato jih bo prodajal nad
njihovo individualno, toda pod njihovo družbeno vrednostjo, recimo po 10 penijev
kos. Tako se pri vsakem kosu še vedno okoristi z ekstra presežno vrednostjo 1
penija. Do tega stopnjevanja presežne vrednosti zanj pride ne glede na to, ali nje-
govo blago pripada področju nujnih življenjskih potrebščin in zato postaja dolo-
čujoč del obče vrednosti delovne sile. Ne glede na to zadnjo okoliščino torej za
vsakega posameznega kapitalista eksistira motiv, da z zvišano produktivno silo
dela poceni blago.
Vendar pa tudi v tem primeru stopnjevana produkcija presežne vrednosti iz-
vira iz skrajšanja nujnega delovnega časa in ustreznega podaljšanja presežnega
11
dela 3a Nujni delovni čas naj znaša 10 ur ali dnevna vrednost delovne sile 5 ši-
lingov, presežno delo 2 uri, dnevno producirana presežna vrednost torej 1 šiling.
Naš kapitalist pa zdaj producira 24 kosov, ki jih prodaja po 10 penijev za kos
ali skupaj za 20 šilingov. Ker je vrednost produkcijskih sredstev enaka 12 šilin-
gom, 14 2A kosa blaga nadomesti le založeni konstantni kapital. Dvanajsturni de-
lavnik se upodablja v preostalih 9 Vs kosa. Ker je cena delovne sile enaka 5 ši-
lingom, se v produktu 6 kosov upodablja nujni delovni čas in v 3 3/s kosa pre-
sežno delo. Razmerje med nujnim in presežnim delom, ki je znašalo v družbeno
povprečnih pogojih 5:1, znaša sedaj le še 5 : 3. Isti rezultat dobimo takole: vred-
nost produktov 12 urnega delavnika je 20 šilingov. Od tega odpade 12 šilingov na
vrednost produkcijskih sredstev, ki se le znova pojavi. Ostane torej 8 šilingov kot
denarni izraz za vrednost, v kateri se upodablja delavnik. Ta denarni izrazje višji
kakor denarni izraz družbeno povprečnega dela iste vrste, pri katerem se 12 ur
izraža samo v 6 šilingih. Delo izjemne produktivne sile učinkuje kot potencirano
delo oziroma ustvarja v enakih časovnih obdobjih višje vrednosti kot družbeno
povprečno delo iste vrste. Toda naš kapitalist plačuje slej ko prej le 5 šilingov za
dnevno vrednost delovne sile. Zaradi tega potrebuje delâvec sedaj namesto pre-
jšnjih 10 ur le 7 xh ure za reprodukcijo te vrednosti. Njegovo presežno delo zato
naraste za 2 V2 ure, presežna vrednost, ki jo producira, pa od 1 na 3 šilinge. Za-
radi tega si kapitalist, ki uporablja izboljšani način produkcije, prisvaja večji del
delavnika za presežno delo kakor drugi kapitalisti v istem poslu. V malem počne
to, kar kapital počne pri produkciji relativne presežne vrednosti v velikem. Po
drugi strani pa ta ekstra presežna vrednost izgine, kakor hitro se ta novi način
produkcije posploši in s tem izgine tudi diferenca med individualno vrednostjo ce-
neje produciranih blag in njihovo družbeno vrednostjo. Isti zakon določanja vred-
nosti z delovnim časom, ki ga kapitalist z novo metodo občuti na ta način, da
mora prodajati svoje blago pod njegovo družbeno vrednostjo, žene njegove tek-
mece kot prisilni zakon konkurence k uvajanju novega načina produkcije.4 Občo
stopnjo presežne vrednosti torej končno zadeva celotni proces le, če je višanje pro-
duktivne sile dela zajelo panoge produkcije inje torej pocenilo blaga, ki postanejo
del nujnih življenjskih potrebščin in torej tvorijo elemente vrednosti delovne sile.
Vrednost blaga je v obratnem sorazmerju s produktivno silo dela. Prav tako, ker
je določena z vrednostjo blag, vrednost delovne sile. Temu nasproti paje relativna
presežna vrednost v premem sorazmerju s produktivno silo dela. Narašča z naraš-
čujočo in pada s padajočo produktivno silo. Družbeni povprečni 12-urni delav-
nik, vrednost denarja predpostavljamo kot nespremenjeno, producira vselej isti
vrednostni produkt 6 šilingov, kakorkoli že se ta vsota vrednosti razdeli na ek-
3a [Orig. Werke str. 820, /str. 337 Note 3a/]
»A man's profit does not depend upon his command of the produce of other men's la-
bour, but upon his command of labour itself. If he can sell his goods at a higher price, while
his workman's wages remain unaltered, he is clearly benefited ... A smaller proportion of
what he produces is sufficient to put that labour into motion, and a larger proportion con-
sequently remains for himself.« (/J. Cazenove,/ »Outlines of Polit. Econ.«, London 1832,
p. 49, 50.)
4 [Original str. 820, s. 338, Note 4] - »If my neighbour by doing much with little labour,
can sell cheap, I must contrive to sell as cheap as he. So that every art, trade, or engine,
doing work with labour of fewer hands, and consequently cheaper, begets in others a kind
of necessity and emulation, either of using the same art, trade, or engine, or of inventing
something like it, that every man may be upon the square, that no man may be able to
undersell his neighbour.« (»The Advantages of the East-India Trade to England«, Lond.
1720, p. 67.)	-
12
vivaient za vrednost delovne sile in presežno vrednost. Če pa zaradi stopnjevane
produktivne sile pade vrednost dnevnih življenjskih potrebščin in s tem dnevna
vrednost delovne sile od 5 šilingov na 3 šilinge, tedaj naraste presežna vrednost
od 1 šilinga na 3 šilinge. Za reprodukcijo delovne sile je bilo potrebnih 10 de-
lovnih ur, zdaj pa le še 6. Štiri delovne ure so se sprostile in jih lahko priključimo
domeni presežnega dela. Zato je imanentni gon in stalna tendenca kapitala, da
zvišuje produktivno silo dela, da bi pocenil blago in s pocenitvijo blaga delavca sa-
mega.5
Absolutna vrednost blaga je kapitalistu, ki ga producira, pravzaprav brezpo-
membna. Zanima ga le presežna vrednost, ki tiči v blagu in ki jo je mogoče rea-
lizirati pri prodaji. Realizacija presežne vrednosti sama od sebe vključuje tudi
nadomestitev založene vrednosti. Ker torej relativna presežna vrednost raste v
premem sorazmerju z razvojem produktivne sile dela, medtem ko vrednost blag
pada v obratnem sorazmerju s tem razvojem, ker torej isti identični proces po-
cenjuje blaga in zvišuje v njih vsebovano presežno vrednost, se razreši uganka,
zakaj kapitalist, ki mu je le do produkcije menjalne vrednosti, stalno skuša zni-
ževati menjalno vrednost blaga, protislovje, s katerim je eden izmed utemeljiteljev
politične ekonomije, Quesnay, mučil svoje nasprotnike in na katerega so mu os-
tali dolžni odgovor.
»Priznavate«, pravi Quesnay, »da, čim več stroškov ali potratnih del je mogoče
v fabrikaciji industrijskih produktov brez škode prištediti, tem bolj koristen je ta
prihranek, ker zmanjšuje ceno izdelkov. Kljub temu pa verjamete, da je produk-
cija bogastva, ki izvira iz dela industrijcev, v pomnožitvi menjalne vrednosti nji-
hovih izdelkov«.6
Ekonomija dela z razvijanjem produktivne sile dela7 torej v kapitalistični pro-
dukciji nikakor ne meri na skrajšanje delavnika. Meri le na skrajšanje delovnega
časa, nujnega za produkcijo določenega kvantuma blaga. Da delavec ob stopnje-
5	»In whatever proportion the expenses of a labourer are diminished, in the same pro-
portion will his wages be diminished, if the restraints upon industry are at the same time
taken off.« (»Considerations concerning taking off the Bounty on Cora exported etc.«, Lond.
1753, p. 7. - »The interest of trade requires, that corn and all provisions should be as cheap
as possible; for whatever makes them dear, must make labour dear also... in all countries
where industry is not estrained, the price of provisions must affect the Price of Labour. This
will always be diminished when the necessaries of life grow cheaper.« (1. c. p. 3.) - »Wages
are decreased in the same proportion as the powers of production increase. Machinery, it
is true, cheapens the necessaries of life, but it also cheapens the labourer too.« (»A Prize Essay
on the Comparative Merits of Competition and Cooperation«, London 1834, p. 27.)
6	»Iis conviennet que plus on peut, sans préjudice, épargner de frais ou de travaux dis-
pendieux dans la fabrication des ouvrages des artisans, plus cette épargne est profitable par
la diminution du prix de ces ouvrages. Cependant ils croient que la production de richesse
qui resuite des travaux des artisans consiste dans l'augmentation de la valeur vénale de leurs
ouvrages.« (Quesnay: »Dialogues sur le Commerce et sur les Travaux des Artisans«, stran
188, 189.)
7	»Ces spéculateurs si économes du travail des ouvriers qu'il faudrait qu'ils payassent.«
(J. N. Bidaut, »Du Monopole qui s'établit dans les arts industriels et le commerce«, Paris
1828, p. 13.)
»The employer will be always on the stretch to economise time and labour.« (Dugald
Steward, »Works«, ed. by Sir W. Hamilton, v. VIII, Edinburgh 1855, »Lectures on Polit.
Econ.«, p. 318.)
»Their« (the capitalists) »interest is that the productive powers of the labourrers they em-
ploy should be the greatest possible. On promoting that power their attention is fixed and
almost exclusively fixed.« (R. Jones, 1. c., Lecture III.)
13
vani produktivni sili svojega dela v eni uri producira npr. desetkrat več blaga ka-
kor prej, da torej za vsak kos blaga potrebuje desetkrat manj delovnega časa, to
nikakor ni ovira, da ga ne bi pustili delati slej ko prej 12 ur in producirati v teh
12 urah 1200 kosov blaga namesto prejšnjih 120. Da, njegov delavnik se lahko
hkrati podaljša, tako da v 14 urah producira 1400 kosov itd. Tako lahko pri eko-
nomih takšnega kova, kot so MacCulloch, Ure, Senior in tutti quanti, na eni stra-
ni beremo, da mora biti delavec kapitalu hvaležen za razvoj produktivnih sil, ker
ta skrajšuje nujni delovni čas, in na naslednji strani, da mora to svojo hvaležnost
dokazati s tem, da dela namesto 10 poslej 15 ur. Razvoj produktivne sile dela
znotraj kapitalistične produkcije meri na skrajšanje tistega dela delavnika, v ka-
terem mora delavec delati za samega sebe, da bi prav s tem podaljšali drugi del
delavnika, v katerem lahko dela za kapitalista zastonj. Koliko je ta rezultat do-
segljiv tudi brez pocenitve blaga, se bo pokazalo iz posebnih metod produkcije re-
lativne presežne vrednosti, ki si jih bomo zdaj ogledali.
Prevel Darko Štrajn
j
\
14
Enajsto poglavje
KOOPERACIJA
Kakor smo videli, se začne kapitalistična produkcija dejansko šele tam, kjer
isti individualni kapital istočasno zaposluje večje število delavcev, torej delovni
proces razširi svoj obseg in dobavlja produkt na večji kvantitativni stopnji. De-
lovanje večjega števila delavcev ob istem času, v istem prostoru (ali, če hočete,
na istem delovnem polju) zaradi produkcije iste vrste blaga, pod poveljstvom is-
tega kapitalista je historično in pojmovno izhodišče kapitalistične produkcije. Gle-
de samega produkcijskega načina se npr. manufaktura v svojih začetkih ne raz-
likuje od cehovske rokodelske industrije nič drugače kot po tem, da isti kapital
istočasno zaposluje večje število delavcev. Delavnica cehovskega mojstra je samo
razširjena.
Razlika je torej najpoprej samo kvantitativna. Videli smo, da je masa presežne
vrednosti, ki jo producira dani kapital, enaka presežni vrednosti, ki jo daje po-
samezen delavec, multiplicirana s številom istočasno zaposlenih delavcev. To šte-
vilo samo po sebi prav nič ne spreminja stopnje presežne vrednosti ali pa stopnje
eksploatacije delovne sile, in glede na produkcijo blagovne vrednosti sploh se zdi
vsako kvalitativno predrugačenje delovnega procesa brezpomembno. To sledi iz
narave vrednosti. Če se 12-urni delavnik upredmeti v 6 šilingih, se 1200 takšnih
delovnih dni upredmeti v 6 šilingih x 1200. V enem primeru se je pripojilo pro-
duktom 12 x 1200, v drugem pa 12 delovnih ur. Pri produkciji vrednosti mnogi
štejejo vselej kot mnogi posamezniki. Za produkcijo vrednosti zato tudi ni nobene
razlike, ali producira 1200 delavcev posamično ali pa združeno pod poveljstvom
istega kapitala.
Medtem pa se v določenih mejah vendarle dogaja modifikacija. Delo upred-
meteno v vrednosti, je delo družbeno povprečne kvalitete, torej izraz povprečne
delovne sile. Povprečna velikost pa eksistira vselej le kot povprečje mnogih raz-
ličnih individualnih velikosti iste vrste. V sleherni industrijski panogi se indivi-
dualni delavec, Peter ali Pavel, bolj ali manj razlikuje od povprečnega delavca.
Ti individualni odkloni, ki se matematično imenujejo »napake«, se kompenzirajo
in izginejo, brž ko vzamemo večje število delavcev skupaj. Znameniti sofist in si-
kofant Edmunt Burke na podlagi svojih praktičnih izkušenj kot zakupnik celo
trdi, da že »pri tako majhnem pelotonu«, kakor je 5 kmečkih hlapcev, izgine vsa-
ka individualna razlika dela, da torej poljubnih 5 angleških kmečkih hlapcev v
moški starosti opravi skupaj v istem času prav toliko dela kot katerikoli drugih
5 angleških kmečkih hlapcev.8 Kakorkoli že je to, jasno je, da je celokupni delav-
8 »Unquestionably, there is a great deal of difference between the value of one man's la-
bour and that of another, from strength, dexterity and honest application. But I am quite
sure, from my best observation, that any given five men will, in their total, afford a pro-
portion of labour equal to any other five within the periods of life I have stated; that is,
that among such five men there will be one possessing all the qualifications of a good wor-
kman, one bad, and the other three middling, and approximating to the first and the last.
So that in so small a platoon as that of even five, you will find the full complement of all
that five men can earn.« (E. Burke, 1. c. p. 15, 16.) Prim. Quételet o povprečnem posamez-
niku.
15
nik večjega števila istočasno zaposlenih delavev, deljen s številom delavcev, sam
po sebi en dan družbeno povprečnega dela. Recimo, da traja delavnik posameznika
12 ur. V tem primeru je delavnik 12 istočasno zaposlenih delavcev celokupni de-
lavnik 144 ur. In čeprav se delo vsakega izmed ducata bolj ali manj razlikuje od
družbeno povprečnega dela in zato vsak posameznik potrebuje nekaj več ali manj
časa za isto opravilo, ima delavnik vsakega posameznika kot ena dvanajstina ce-
lokupnega delavnika 144 ur družbeno povprečno kvaliteto. Za kapitalista, ki za-
posluje ducat delavcev, pa eksistira delavnik kot celokupni delavnik te dvanaj-
storice. Delavnik vsakega posameznika eksistira kot alikvotni del celokupnega de-
lavnika, docela neodvisno od tega, ali dela teh dvanajst delavcev z roko v roki
ali pa je vsa zveza njihovih del samo v tem, da delajo za istega kapitalista. Če
pa sta nasprotno od teh 12 delavcev po 2 zaposlena pri majhnih mojstrih, je na-
ključno, ali vsak posamezni mojster producira isto maso vrednosti in tako rea-
lizira občo stopnjo presežne vrednosti. Prišlo bi do individualnih odklonov. Če
bi kak delavec porabil za produkcijo nekega blaga znatno več časa, kakor je druž-
beno potrebno, če bi se njegov individualni nujni delovni čas znatno razlikoval
od družbeno nujnega ali povprečnega delovnega časa, bi njegovo delo ne veljalo
kot povprečno delo, njegova delovna sila ne kot povprečna delovna sila. Takšne
delovne sile ne bi sploh bilo mogoče prodati ali pa le pod njeno povprečno vred-
nostjo. Določen minimum delovne spretnosti je torej predpostavljen, in pozneje
bomo videli, da kapitalistična produkcija najde sredstva za merjenje tega mini-
muma. Kljub temu pa se minimum razlikuje od povprečja, čeprav je po drugi
strani treba plačati povprečno vrednost delovne sile. Od teh 6 majhnih mojstrov
bi zaradi tega eden iztržil več, drugi pa manj kot občo stopnjo presežne vrednosti.
Za družbo bi se te neenakosti kompenzirale, ne pa za posameznega mojstra. Zato
se zakon uvrednotenja nasploh za posameznega producenta popolnoma realizira
šele tedaj, ko producira kot kapitalist, ko uporablja istočasno mnogo delavcev,
ko torej že od začetka spravi v gibanje družbeno povprečno delo.9
Tudi pri nespremenjenem načinu dela povzroča istočasno uporabljanje večjega
števila delavcev revolucijo v predmetnih pogojih delovnega procesa. Stavbe, v ka-
terih dela veliko ljudi, skladišča za surovine itd., posode, instrumenti, aparati itd.,
ki rabijo mnogim istočasno ali pa izmenoma, skratka, del produkcijskih sredstev
se sedaj potroši v delovnem procesu skupno. Po eni strani se prav nič ne zviša me-
njalna vrednost blag, torej tudi ne produkcijskih sredstev, zaradi povečanega iz-
koriščanja njihove uporabne vrednosti. Po drugi strani pa narašča mera skupno
rabljenih produkcijskih sredstev. Soba, v kateri dela 20 tkalcev s svojimi 20 stat-
vami, mora biti prostornejša kakor pa soba neodvisnega tkalca z 2 pomočnikoma.
Vendar pa stane produkcija delavnice za 20 oseb manj dela kot produkcija 10
delavnic, za po dve osebi, in zato sploh vrednost masovno koncetriranih in skup-
nih produkcijskih sredstev ne narašča sorazmerno z njihovim obsegom in z nji-
hovim koristnim učinkom. Skupno izkoriščana produkcijska sredstva oddajajo
manjši del vrednosti posameznemu produktu, deloma zaradi tega, ker se celokup-
na vrednost, ki jo oddajajo, porazdeli hkrati na večjo maso produktov, deloma
pa zato, ker v primerjavi s posamičnimi produkcijskimi sredstvi vstopajo v pro-
dukcijski proces, sicer z absolutno večjo, toda, glede na področje učinkovanja, z
9 Gospod profesor Roscher si domišlja, da je odkril, da opravi 1 šivilja, ki jo gospa pro-
fesorjeva zaposluje 2 dni, več dela, kakor pa ga opravita 2 šivilji, ki ju zaposluje gospa pro-
fesorjeva v istem času. (102). Naj vendar gospod profesor ne opazuje kapitalističnega pro-
dukcijskega procesa v otroški sobi in pod pogoji, v katerih manjka glavna oseba, kapitalist.
16
relativno manjšo vrednostjo. S tem pada sestavni del vrednosti konstantnega ka-
pitala, torej proporcionalno z njegovo velikostjo tudi celokupna vrednost blaga.
Učinek je isti, kakor če bi bila produkcijska sredstva za blago proizvedena ceneje.
Ta ekonomija pri uporabljanju produkcijskih sredstev izvira samo iz njihovega
skupnega konzuma v delovnem procesu mnogih. Produkcijska sredstva pa ohranijo
svoj značaj pogojev družbenega dela oziroma družbenih pogojev dela za razliko od
razdrobljenih in relativno potratnih produkcijskih sredstev posamičnih samostoj-
nih delavcev ali malih mojstrov, celo če ti mnogi delajo skupaj le prostorsko, ne
da bi delali drug z drugim. Del delovnih sredstev pridobi ta družbeni značaj prej,
preden ga pridobi delovni proces sam.
Sploh je treba gledati na ekonomijo produkcijskih sredstev z dvojnega vidika.
Prvič, kolikor poceni blaga in s tem zniža vrednost delovne sile. Drugič, kolikor
spremeni razmerje presežne vrednosti do založenega celokupnega kapitala, to se
pravi, do vsote vrednosti njegovega konstantnega in variabilnega sestavnega dela.
O slednji točki bomo razpravljali šele v prvem razdelku tretje knjige tega dela,
kamor zaradi zveze odlagamo tudi marsikaj, kar bi sodilo že sem. Tok analize
zapoveduje to raztrganje predmeta, ki obenem ustreza duhu kapitalistične pro-
dukcije. Ker namreč tukaj delovni pogoji delavcu stopajo samostojno nasproti,
se tudi njihova ekonomija prikazuje kot posebna operacija, ki ga ne zadeva in je
zato ločena od metod, ki zvišujejo njegovo osebno produktivnost.
Forma dela mnogih, ki v istem produkcijskem procesu ali v različnih, toda po-
vezanih produkcijskih procesih delajo načrtno drug poleg drugega in drug z dru-
gim, se imenuje kooperacija.10
Kakor je napadalna moč konjeniškega eskadrona ali odporna moč pehotnega
polka bistveno različna od vsote napadalne in odporne moči, ki jo posamično raz-
vije vsak konjenik in pešec, tako je vsota mehaničnih moči posamičnih delavcev
različna od družbene potence moči, ki se razvije, kadar sodeluje mnogo rok is-
točasno v isti nedeljeni operaciji, na primer, kadar gre za dvig tovora, vrtenje za-
ganjača ali premaganje odpora.11 Učinka kombiniranega dela bi posamično delo
sploh ne moglo ustvariti, ali samo v veliko daljših razdobjih ali samo v pritlika-
vem merilu. Tu ne gre samo za zvišanje individualne produktivne sile s koope-
racijo, temveč za ustvarjanje produktivne sile, ki mora biti sama po sebi masovna
moč.lla
Ne glede na novo potenco moči, izvirajočo iz zlitja mnogih moči v eno skupno
moč, pri večini produktivnih del že goli družbeni kontakt ustvarja tekmovanje in
svojevrstno podžiganje življenjske energije (animal spirits), ki povečujeta indivi-
dualno zmogljivost posameznikov, tako da ducat oseb skupaj v skupnem delav-
niku 144 ur daje mnogo večji skupni produkt kakor 12 posamičnih delavcev, od
10	»Concours de forces.« (Destutt de Tracy: »Traité de la Volonté etc.«, str. 78.)
11	»There are numerous operations of so simple a kind as not to admit a division into
parts, which cannot be performed without the cooperation of many pairs of hands. For in-
stance the lifting of a large tree on a wain... every thing in short, v/hich cannot be done
unless a great many pairs of hands help each other in the same undivided employment, and
at the same time.« (E. G. Wakefield, »A View of the Art of Colonization«, London 1849,
p. 168.)
1 la »As one man cannot, and 10 men must strain, to lift a tun of weight, yet one hundred
men can do it only be the strenght of a finger of each of them.« (John Bellers, »Proposals
for raising a colledge of industry«, London 1696, p. 21.)
17
katerih dela vsak 12 ur, ali kakor en sam delavec, ki dela zapored 12 dni.12 To
izvira od tod, da je človek po naravi, če ne, kot misli Aristoteles,13 politična pa
vsekakor družbena žival.
Čeprav mnogi opravljajo ista ali enakovrstna opravila, hkrati skupno lahko in-
dividualno delo vsakega kot del celokupnega dela vendarle predstavlja različne
faze delovnega procesa samega, skozi katere se predmet dela zaradi kooperacije
hitreje giblje. Npr. kadar zidarji sklenejo verigo, da bi spravili opeko od vznožja
zidarskega odra na njegov vrh, vsak od njih počne isto, toda kljub temu so po-
samezna opravila kontinuirani deli enega skupnega opravila, posebne faze, skozi
katere mora v delovnem procesu vsaka opeka, in tako jo npr. 24 rok celokupnega
delavca dviga hitreje kot dve roki vsakega posameznega delavca, ki bi se vzpenjal
in sestopal z odra.14 predmet dela preide isti prostor v krajšem času. Po drugi strani
se dogaja kombinacija dela tudi tedaj, če se npr. gradnje lotijo istočasno z raz-
ličnih strani, pa čeprav kooperirajoči počno isto ali enakovrstno. Kombinirani
delavnik 144 ur, ki se loti predmeta dela v prostoru z mnogih strani, ker ima kom-
binirani delavec ali celokupni delavec spredaj in zadaj oči in roke in je do neke
stopnje vsepričujoč izgotovi celokupni produkt hitreje kot 12 dvanajsturni delav-
nik bolj ali manj osamljenih delavcev, ki se morajo lotiti svojega dela enostran-
sko. V istem času zorijo različni prostorski deli produkta.
Da mnogi, ki se med seboj dopolnjujejo, počno isto ali enakovrstno, smo po-
udarili zato, ker ima ta najbolj preprosta forma skupnega dela veliko vlogo tudi
pri najbolj izoblikovani podobi kooperacije. Če je delovni proces kompliciran, do-
voljuje že sama masa tistih, ki sodelujejo, da se različne operacije razdelijo med
različne roke, da se zato opravljajo istočasno in se s tem skrajša delovni čas, po-
treben za izgotovitev celokupnega produkta.15
12	»There is also« (...) »an advantage in the proportion of servants, which will not easily
be understood but by practical men; for it is natural to say, as 1 is to 4, so are 3:12: but
this will not hold good in practice; for in harvest-time and many other operations which
require that kind of despatch, by the throwing many hands together, the work is better, and
more expeditiously done; f. i., in harvest, 2 drivers, 2 loaders, 2 pitchers, 2 rakers, and the
rest at the rick, or in the barn, will despatch double the work, that the same number of hands
would do if divided into different gangs, on different farms.« (J. Arbuthnot), »An Enquiry
into the Connection between the present price of provisions and the size of farms.« By a
Farmer, London 1773, p. 7, 8.)
13	Aristotelova definicija je pravzaprav ta, da je človek po naravi državljan. Za klasični
stari vek je prav tako karakteristična, kakor je za Yankeeje Franklinova definicija, daje člo-
vek po naravi izdelovalec instrumentov.
14	»On doit encore remarquer que cette division partielle du travail peut se faire quand
même les ouvriers sont occupes d'une même besogne. Des maçons par exemple, occupes
de faire passer de mains en mains des briques a un échafaudage supérieur, font tous la même
besogne, et pourtant il existe parmi eux une espèce de division de travail, qui consiste en
ce que chacun d'eux fait passer la brique par un espace donné, et que tous ensemble la font
parvenir beaucoup plus promptement à l'endroit marqué qu'ils ne feraient si chacun d'eux
portait sa brique séparément jusqu'à l'échafaudage supérieur.« (F. Skarbek, »Theorie des
richesses sociales«, 2ème éd., Paris 1839, t. I, p. 97.98.)
15	»Est-il question d'exécuter un travail complique, plusieurs choses doivent être faites
simultanément. L'un en fait une pendant que l'autre en fait une autre, et tous contribuent
à l'efet qu'un seul homme n'aurait pu produire. L'un rame pendant que l'autre tient la gou-
vernail, et qu'un troisième jette le filet ou harponnoe le poisson, et la pêche a un succès
impossible sans ce concours.« (Dettutt de Tracy, 1. c. p. 78.)
18
V	mnogih panogah produkcije so kritični momenti, torej s samo naravo de-
lovnega procesa določena časovna obdobja, v katerih morajo biti doseženi dolo-
čeni rezultati dela. Če je treba npr. ostrici čredo ovac ali požeti in spraviti nekaj
juter žita, tedaj sta kvantiteta in kvaliteta produkta odvisni od tega, da se ope-
racija začne ob določenem času in konča ob določenem času. Doba, ki jo sme za-
htevati delovni proces, je tu predpisana, tako kot npr. pri lovu na slanike. Posa-
meznik lahko izloči iz enega dneva le en delavnik, recimo 12 ur, kooperacija 100
delavcev npr. razširi 12-urni dan v delavnik 1200 ur. Kratkost delovnega roka se
kompenzira z velikostjo mase dela, ki je v odločilnem trenutku vržena na pro-
dukcijsko polje. Pravočasni učinek je tu odvisen od istočasne uporabe mnogih
kombiniranih delavnikov, obseg efekta koristnosti od števila delavcev, ki pa ostaja
vedno manjše od števila delavcev, ki bi posamično v istem času delali isto.16 Za-
radi manjkanja te kooperacije propada letno na zahodu Združenih držav sila ve-
liko žita in v tistih delih vzhodne Indije, kjer je angleško gospostvo uničilo stare
skupnosti, sila veliko bombaža.17
Na eni strani kooperacija dovoljuje, da se raztegne prostorska sfera dela, ki jo
zato za določene delovne procese zahteva že prostorska povezanost predmeta
dela, npr. pri izsuševanju zemlje, gradnji nasipov, namakanju, gradnji kanalov,
cest, železnic itd. Na drugi strani omogoča v sorazmerju s stopnjami produkcije
prostorsko zoženje območja produkcije. To krčenje prostorske sfere dela ob isto-
časnem razširjanju njene sfere učinkovanja, s čimer se prihrani mnogo nepotreb-
nih stroškov (faux-frais), izvira iz konglomeracije delavcev, iz združevanja različ-
nih delovnih procesov in koncentracije produkcijskih sredstev.18
V	primerjavi z enako veliko vsoto posamičnih individualnih delavnikov pro-
ducira kombinirani delavnik večje mase uporabne vrednosti in zmanjšuje tako
delovni čas, ki je potreben za produkcijo določenega efekta koristnosti. Ali v da-
nem primeru dobi to stopnjevano produktivno silo, ker zvišuje mehanično ener-
gijsko potenco dela, ali ker razširja prostor njenega učinkovanja, ali zožuje pro-
storsko polje produkcije v sorazmerju s stopnjami produkcije, ali v kritičnem mo-
mentu sprosti mnogo dela v kratkem času, ali zbudi tekmovanje posameznikov
in napne njihove življenjske energije, ali enakovrstnim opravilom mnogih daje pe-
čat kontinuitete in mnogostranosti, ali opravlja istočasno različne operacije, ali
16	»The doing of it« (...) »at the critical juncture, is of so much the greater conseQuence.«
(J. Arbuthnot.) »An Inquiry into the Connection between the present price etc.«, p. 7.) »In
der Agrikultur gibt es keinen wichtigeren Faktor als den Faktor der Zeit.« (Liebig, »Über
Theorie und Praxis in der Landwirtschaft«, 1856, p. 23.)
17	»The next evil is one which one would scarcely expect to find in a country which ex-
ports more labour than any other in the world, with the exception perhaps of China and
England - the impossibility of procuring a sufficient number of hands to clean the cotton.
The consequence of this is that large quantities of the crop are left unpicked, while another
portion is gathered from the ground, when it has fallen, and is of course discoloured and
partially rotted, so that for want of labour at the proper season the cultivator is actually forced
to submit to the loss of a large part of that crop for which England is so anxiosly looking.«
(»Bengal Hurkaru Bi-Monthly Overland Summary of News«, 22nd July 1861.)
18	»In the progres of culture all, and perhaps more than all the capital and labour which
once loosely occupied 500 acres are now concentrated for the more complete tillage of 100.«
Čeprav »relatively to the amount of capital and labour employed, space is concentrated it
is an enlarged sphere of production, as compared to the sphere of production formerly oc-
cupied or worked upon by one single, independent agent of production.« (R. Jones,« An
Essay on the Distribution of Wealth«, »On Rent«, London 1831, p. 191.)
19
ekonomizira produkcijska sredstva s skupnostno rabo, ali daje individualnemu
delu značaj družbeno povprečnega dela, na vsak način je specifična produktivna
sila kombiniranega delavnika družbena produktivna sila dela ali produktivna sila
družbenega dela. Ta izvira iz kooperacije same. V načrtnem sodelovanju z dru-
gimi se delavec znebi svojih individualnih preprek in razvije zmožnosti svoje vr-
ste.19
Če delavci sploh na morejo neposredno sodelovali, ne da bi bili skupaj, če je
torej njihova konglomeracija na določenem prostoru pogoj za njihovo koopera-
cijo, mezdni delavci ne morejo kooperirati, ne da bi jih isti kapital, isti kapitalist
uporabljal istočasno, torej istočasno kupil njihove delovne sile. Celokupna vred-
nost teh delovnih sil ali vsota mezd teh delavcev za dan, teden itd., mora biti torej
združena v kapitalistovem žepu, preden se delovne sile same združijo v produk-
cijskem procesu. Plačevanje 300 delavcev naenkrat, pa četudi le za en dan, za-
hteva večji izdatek kapitala kakor tedensko plačevanje manjšega števila delavcev
skozi vse leto. Število delavcev, ki kooperirajo, ali stopnja kooperacije je torej na-
jpoprej odvisno od velikosti kapitala, ki ga lahko kapitalist izda pri nakupu de-
lovne sile, to je od obsega, v katerem razpolaga vsak kapitalist z življenjskimi po-
trebščinami mnogih delavcev.
In kakor z variabilnim, tako je tudi s konstantnim kapitalom. Izdelek za su-
rovine npr. je 30-krat večji za kapitalista, ki zaposluje 300 delavcev, kakor za vsa-
kega od 30 kapitalistov, od katerih zaposluje vsak po 10 delavcev. Obseg vred-
nosti in snovna masa skupno uporabljenih delovnih sredstev sicer ne naraščata
v isti meri kot število zaposlenih delavcev, toda naraščata opazno. Koncentracija
večjih mas produkcijskih sredstev v rokah posameznih kapitalistov je torej mate-
rialni pogoj za kooperacijo mezdnih delavcev, in obseg kooperacije ali stopnja
produkcije je odvisna od obsega te koncentracije.
Prvotno seje določena minimalna velikost individualnega kapitala zdela nujna,
da bi število istočasno izkoriščanih delavcev, torej množina producirane presežne
vrednosti, zadostovala, da bi samega uporabnika dela rešila ročnega dela, da bi
iz malega mojstra naredila kapitalista in tako formalno vzpostavila kapitalsko
razmerje. Zdaj se prikazuje kot materialni pogoj za preobrazbo mnogih razdrob-
ljenih in drug od drugega neodvisnih individualnih delovnih procesov v en kom-
biniran družbeni delovni proces.
Prav tako se je poveljstvo kapitala nad delom prvotno prikazovalo, kot for-
malna posledica tega, da delavec namesto zase, dela za kapitalista in zato pod ka-
pitalistom. S kooperacijo mnogih mezdnih delavcev se poveljstvo kapitala razvije
v zahtevo za izpeljavo delovnega procesa samega, v dejanski pogoj za produkcijo.
Kapitalistov ukaz na področju produkcije postane zdaj tako nepogrešljiv kot ukaz
generala na bojnem polju.
Vsako neposredno družbeno ali skupnostno delo v večjem merilu potrebuje
bolj ali manj neko direkcijo, ki posreduje harmonijo individualnih dejavnosti in
izpolnjuje obče funkcije, ki izvirajo iz gibanja celokupnega produktivnega telesa
za razliko od gibanja njegovih samostojnih organov. Posamezni violinist si diri-
gira sam, orkestru paje potreben dirigent. Ta funkcija vodstva, nadzorstva in po-
19 »La forza di ciascuno uomo è minima, ma la riunione delle minime forze forma una for-
za totale maggiore anche della somma delle forze medesime fino a che le forze per essere riunite
possono diminuere il tempo ed accrescere lo spazio della loro azione.« (G. R. Carli Note zu
P. Verri, I.e., t. XV, p. 196.)
20
sredovanja postane funkcija kapitala, brž ko postane njemu podrejeno delo koo-
perativno. Kot specifična funkcija kapitala dobi funkcija vodstva specifične zna-
čilnosti.
Najpoprej je gonilni motiv in določujoči smoter kapitalističnega procesa pro-
dukcije kar največje samouvrednotenje kapitala,20 to je kar največja produkcija
presežne vrednosti, torej kar največje izkoriščanje delovne sile po kapitalistu. Z
maso istočasno zaposlenih delavcev narašča njihov odpor in s tem nujno pritisk
kapitala za obvladovanje tega odpora. Kapitalistovo vodstvo ni samo iz narave
družbenega delovnega procesa izvirajoča in njemu pripadajoča posebna funkcija,
obenem je funkcija izkoriščanja družbenega delovnega procesa in zato pogojena z
neizogibnim antagonizmom med izkoriščevalcem in surovino njegovega izkoriš-
čanja. Z obsegom produkcijskih sredstev, ki stoje mezdnemu delavcu nasproti kot
tuja lastnina, raste prav tako tudi nujnost kontrole nad njihovo smotrno upora-
bo.21 Kooperacija mezdnih delavcev je nadalje goli učinek kapitala, ki jih isto-
časno uporablja. Povezanost njihovih funkcij in njihova enotnost kot celokupno
produktivno telo sta izven njih, v kapitalu, ki jih združuje in povezuje. Povezanost
njihovih del jim zato stopa nasproti idejno kot načrt, praktično kot avtoriteta ka-
pitalista, kot oblast tuje volje, ki podreja njihovo dejavnost svojemu smotru.
Če je zato kapitalistično vodstvo po svoji vsebini razklano zaradi razklanosti
produkcijskega procesa samega, ki gaje treba voditi in kije po eni strani družbeni
delovni proces za izdelovanje produktov, po drugi strani pa proces uvrednotenja
kapitala, paje po svoji formi despotsko. Z razvojem kooperacije v večjem merilu
razvija ta despotizem svoje posebne forme. Kakor se je kapitalist najpoprej rešil
ročnega dela, brž ko je dosegel njegov kapital ono minimalno velikost, s katero
se šele začne prava kapitalistična produkcija, tako zdaj svojo funkcijo neposred-
nega in neprestanega nadzorstva nad posameznimi delavci in skupinami delavcev
spet odstopa posebni sorti mezdnih delavcev. Kakor potrebuje armada vojaške,
tako potrebuje masa delavcev, sodelujočih pod poveljstvom istega kapitala, in-
dustrijske oficirje (upravitelje, managers) in podoficirje (nadzornike, foremen
overlookers, contre-maîtres), ki v imenu kapitala poveljujejo med delovnim pro-
cesom. Delo nadzorovanja se strdi v njihovo izključno funkcijo. Pri primerjanju
produkcijskega načina neodvisnih kmetov ali samostojnih rokodelcev z gospodar-
stvom na plantažah, ki temelji na suženjstvu, šteje politični ekonom to nadzor-
20 »Profits ... is the sole end of trade.« (J Vanderlint, 1 .c.p. 11.)
21 List angleških filistrov »Spectator« z dne 26. maja 1866 poroča, da je bil v »wirework
Company of Manchester« (družba za proizdovnjo žice v Manchestru) potem, ko so uvedli
neko vrsto družabništva med kapitalistom in delavci, »... the first result was a sudden dec-
rease in waste, the men not seeing why they should waste their own property any more than
any other master's, and waste is perhaps, next to bad debts, the greatest source of manu-
facturing loss.« (»Spectator«, vom 26. Maj 1866.) Isti list odkriva kot temeljne pomanjklji-
vosti »Rochdale cooperative experiments« (zadružnih poizkusov v Rochdalu): »They sho-
wed that associations of workmen could manage chops, mills, and almost all forms of in-
dustry with succès, and they immensely improved the condition of the men, but then they
did not leave a clear place for masters.« (»Le-ti so dokazali, da lahko delavske zadruge us-
pešno vodijo trgovine, mline in skoraj vse oblike industrije in le-te izredno izboljšajo položaj
teh ljudi samih, toda! toda! nato kapitalistom niso pustili nobenega vidnega mesta.« Quelle
horreur! (Kakšna groza!)
21
stveno delo med »faux frais de production« (nerentabilne stroške produkcije).213
Nasprotno pa pri obravnavanju kapitalističnega produkcijskega načina identifi-
cira funkcijo vodstva, kolikor izvira iz narave skupnostnega delovnega procesa,
z isto funkcijo, kolikor je pogojena s kapitalističnim, torej antagonističnim karak-
terjem tega procesa.22 Kapitalist ni kapitalist, ker je industrijski vodja, temveč po-
stane industrijski poveljnik zato, ker je kapitalist. Vrhovno poveljstvo v industriji
postane atribut kapitala, kakor sta bila v fevdalni dobi vrhovno poveljstvo v vojni
in sodstvu atributa zemljiške lastnine.223
Delavec je lastnik svoje delovne sile tako dolgo, dokler se kot njen prodajalec
pogaja s kapitalistom, proda pa lahko le to, kar poseduje, svojo individualno, po-
samično delovno silo. To razmerje se nikakor ne spremeni s tem, da kupuje ka-
pitalist 100 delovnih sil namesto ene ali da sklepa pogodbe s 100 medseboj neod-
visnimi delavci namesto z enim samim. Teh 100 delavcev lahko uporabi, ne da
bi jih pustil kooperirati. Kapitalist torej plača vrednost 100 samostojnih delovnih
sil, ne plača pa kombinirane delovne sile stotine. Kot neodvisne osebe so delavci
posamezniki, ki stopajo v razmerje z istim kapitalom, ne pa drug z drugim. Nji-
hova kooperacija se začne šele v delovnem procesu, toda v delovnem procesu so
že prenehali pripadati sami sebi. Z vstopom vanj so pripojeni kapitalu. Kot koo-
perirajoči, kot členi dejavnega organizma, so sami le poseben način eksistence ka-
pitala. Produktivna sila, ki jo razvija delavec kot družbeni delavec, je torej pro-
duktivna sila kapitala. Družbena produktivna sila dela se razvija brezplačno, kakor
hitro so delavci postavljeni v določene okoliščine, in kapital jih postavlja v takšne
okoliščine. Ker družbena produktivna sila dela kapitalista nič ne stane, ker je po
drugi strani ne razvije delavec, preden njegovo delo samo ne pripada kapitalu, se
prikazuje kot produktivna sila, ki jo poseduje kapital po naravi, kot svojo ima-
nentno produktivno silo.
Kolosalno se učinek enostavne kooperacije kaže v velikanskih delih starih
Azijcev, Egipčanov, Etruščanov itd.
»Dogajalo se je, da so imele v preteklih dobah te azijske države presežke živ-
ljenjskih sredstev, ki so jih lahko izdajale za veličastna in koristna dela, potem
ko so poravnale svoje civilne in vojaške izdatke. Njihovo poveljstvo nad pestmi
in rokami skoraj vsega prebivalstva, ki se ni ukvarjalo s poljedelstvom, in izključ-
no razpolaganje monarha in duhovništva z navedenimi presežki sta jim nudila
sredstva za to, da so postavljale tiste mogočne spomenike, s katerimi so napolnili
deželo ... Pri prestavljanju kolosalnih kipov in enormnih gmot, katerih transport
21a Potem koje profesor Cairnes prikazal »superintendence of labour« (nadzorstvo nad
delom) kot enega poglavitnih karakterjev suženjske produkcije v južnih državah Severne
Amerike, nadaljuje: »The peasant proprietor« (...) »appropriating the whole produce of his
soil,1* needs no other stimulus to exertion. Superintendence is here completely dis-
pensed with.« (Cairnes, l.c.p. 48, 49.)
22 Sir James Steuart, ki ga nasploh odlikuje odprto oko za karakteristično-družbene raz-
like med različnimi načini produkcije, pripominja: »Whe do large undertakings in the ma-
nufacturing way ruin private industry, but by coming nearer to the simplicity of slaves?«
(»Princ, of Pol. Econ.«, London 1767, v I, p. 167, 168.)
22a Auguste Comte in njegova šola bi lahko na isti način dokazovala večno nujnost fev-
dalnih gospodov, kakor sta to storila za kapitalistične gospodaije.
'*Pri Carnesu: toil.
22
vzbuja občudovanje, so potratno uporabljali skoraj le človeško delo. Za to sta za-
dostovala število delavcev in koncentracija njihovih naporov. Tako vidimo, kako
iz globin oceana mogočne koralne čeri rastejo v otoke in tvorijo trdno zemljo,
čeprav je vsak posamezen odlagalec (depositary) majčken, šibek in nepomemben.
Nepoljedelski delavci v takšni azijski monarhiji so razen s svojimi individualnimi
napori le malo prispevali k delu, toda njihovo število je njihova moč, in oblast
upravljanja s temi masami je priklicala v življenje ta orjaška dela. Koncentracija
dohodkov, od katerih so delavci živeli, v eni ali malo rokah je bila tisto, kar je
omogočilo takšna podjetja .«23
V moderni družbi je prešla ta oblast azijskih in egipčanskih kraljev ali etruš-
čanskih teokratov itd. na kapitalista, ne glede na to, ali nastopa kot posamični
kapitalist ali pa - kakor pri delniških družbah - kot kombinirani kapitalist.
Kooperacija v delovnem procesu, kakršna je prevladovala v začetkih kulture
človeštva pri lovskih ljudstvih233 ali pa, denimo, pri agrikulturi indijskih skup-
nosti, temelji po eni strani na skupni lastnini produkcijskih pogojev, po drugi stra-
ni pa na tem, da se posamični individuum prav tako še ni odtrgal od popkovine
plemena ali skupnosti, kakor čebelji individuum od čebeljega panja. Oboje jo raz-
likuje od kapitalistične kooperacije. Sporadična uporaba kooperacije v velikem
merilu v antičnem svetu, v srednjem veku in v modernih kolonijah temelji na ne-
posrednih razmerjih gospostva in hlapčevstva, večinoma na suženjstvu. Kapita-
listična forma pa nasprotno od vsega začetka predpostavlja svobodnega mezdnega
delavca, ki prodaja svojo delovno silo kapitalu. Historično pa se razvije v nasprot-
ju s kmečkim gospodarstvom in z neodvisnim rokodelstvom, pa naj ima le-to ce-
hovsko formo ali ne.24 Njima nasproti se kapitalistična kooperacija ne prikazuje
kot posebna historična forma kooperacije, marveč kooperacija sama kot kapita-
lističnemu produkcijskemu procesu lastna in specifično ga razlikujoča historična
forma.
Kakor se družbena produktivna sila dela, razvita s kooperacijo, prikazuje kot
produktivna sila kapitala, tako se kooperacija sama prikazuje kot specifična forma
kapitalističnega produkcijskega procesa v nasprotju s produkcijskim procesom
posamičnih neodvisnih delavcev ali tudi malih mojstrov. To je prva sprememba,
ki ga doživi dejanski delovni proces s svojo subsumpcijo pod kapital. Ta spremem-
ba se dogaja samoniklo. Njena predpostavka, istočasna zaposlitev večjega števila
mezdnih delavcev v istem delovnem procesu, je izhodišče kapitalistične produk-
cije. To izhodišče sovpada z obstojem kapitala samega. Če se torej kapitalistični
produkcijski način prikazuje po eni strani kot historična nujnost za preobrazbo
delovnega procesa v družbeni proces, tako se po drugi strani ta družbena forma
delovnega procesa prikazuje kot metoda, ki jo kapital uporablja, da bi ga s stop-
njevanjem njegove produktivne sile izkoriščal z večjim profitom.
23	R. Jones: »Textbook of Lectures etc.«, str. 77, 78. Stare asirske, egipčanske itd. zbirke
v Londonu in v drugih evropskih glavnih mestih nam nazorno pričajo o teh kooperativnih
delovnih procesih.
23a Linguet ima morda v svoji »Théorie des Lois civiles« kar prav, ko imenuje lov prvo
obliko kooperacije, lov na ljudi (vojno) pa prvo obliko lova.
24	Malo kmečko gospodarstvo in neodvisno rokodelstvo, ki oba deloma sestavljata bazo
fevdalnega produkcijskega načina, deloma pa se po njunem razkroju pojavljata poleg ka-
pitalističnega podjetja, sestavljata hkrati tudi ekonomsko osnovo klasičnih skupnosti v nji-
hovih najboljših časih, potem ko je prvotna orientalska skupna lastnina razpadla in preden
se je suženjstvo resno polastilo produkcije.
23
V svoji doslej obravnavani enostavni podobi sovpada kooperacija s produkcijo
na večji stopnji, ni pa nikakršna trdna, karakteristična forma neke posebne raz-
vojne epohe kapitalističnega produkcijskega načina. Kvečjemu se približno tako
prikazuje v še rokodelskih začetkih manufakture25 in pa pri tisti vrsti velike ag-
rikulture, ki ustreza manufakturnemu obdobju in ki se razlikuje od kmečkega
gospodarstva v bistvu le po masi istočasno uporabljenih delavcev in po obsegu
koncentriranih produkcijskih sredstev. Enostavna kooperacija je še vedno prevla-
dujoča forma v takšnih panogah produkcije, kjer kapital operira v velikem me-
rilu, ne da bi delitev dela ali mašinerija imeli pomembno vlogo.
Kooperacija ostaja osnovna oblika kapitalističnega produkcijskega načina, čep-
rav se njena enostavna podoba sama prikazuje kot posebna forma poleg njenih raz-
vitejših form.
Prevedel Darko Štrajn
25 »Whether the united skill, industry and emulation of many together on the same work
be not the way to advance it? And whether it had been otherwise possible for England, to
have carried on her Woollen Manufacture to so great a perfection?« (Berkeley, »The Que-
rist«, Lond. 1750, p. 56, § 521.)
t
25
France Prosnik
ALBANSKO GOVOREČI OTROCI V SLOVENSKI ŠOLI
V	letu 1979 se je med obravnavanci Vzgojne posvetovalnice v Mariboru
pojavilo relativno veliko število otrok • iz primarno albanskega jezikovnega
področja. Obravnava je stekla vselej na predlog šole, otroci pa so bili napoteni v
vseh primerih zaradi šolske neučinkovitosti, pri nekaterih pa še dodatno zaradi
vedenjske težavnosti. Starši otrok so bili za obravnavo izrazito slabo motivirani,
delno tudi zaradi tega je bila v večini primerov postavljena neugodna prognoza
možnosti uspešne pomoči. Po takratnih razpoložljivih podatkih mariborske
osnovne šole ni obiskovalo več kot 30 učencev, od tega pa jih je kar sedem
obiskovalo šolo s prilagojenim učnim programom (po starem Posebno šolo). Ob
teoretični predpostavki, da je število lažje duševno prizadetih v določeni
populaciji okoli 3 %, bi moralo teh sedem otrok imeti ozadje najmanj 200
učencev v osnovni šoli.
V	kolikor bi šolska neučinkovitost izhajala iz problemov dvojezičnosti, bi
se morale težave pojaviti tudi pri drugih otrocih, katere materin jezik ni
slovenščina. Pregled na dveh osnovnih šolah, na katerih je po izkušnjah
socialnih delavcev večja koncentracija ter otrok, je dal naslednjo sliko:
alb-.	srbohrv.	skupaj
od 1. do 4. razreda	12	11	23
od 5. do 8. razreda	1	13	14
Tekoče govori slov.	5	20	25
delno obvlada slov.	5	4	9
slabo ali nič	3	—	3
odličen uspeh	—	2	2
prav dober	3	6	9
dober	2	4	6
zadosten	2	6	8
nezadosten	5	3	8
neocenjeni	3	3	6
globalno neuspešni	7	10	17
pri posam. predmetih	5	8	13
brez problemov	17	8
ovira ga jezik	7	2	9
delno	3	7	10
jezik ni ovira	3	15	18
Otroci albanske narodnosti so skoncentrirani na nižji stopnji, njihov
šolski uspeh pa je kljub temu znatno nižji. Pri še neocenjenih razredničarke
predvidevajo, da bodo neuspešni, medtem ko je pri drugi skupini prognoza
ugodna.
26
Na posvetovalnici smo obravnavali 18 otrok albanske narodnosti. Kot že
rečeno, so bili napoteni zaradi šolske neučinkovitosti, kar 16 od njih že v 1.
razredu. Pri tem pa je njihova povprečna starost v začetku šolskega leta znašala
8,5 let (prvošolci!), ali drugače povedano: od 16. prvošolcev jih je kar deset
starejših od 7 let in 9 mesecev, kot je lahko najvišja starost pri pravočasnem
vključevanju v šolo. Kar pet prvošolcev je starejših od 9 let. Učenec, ki obiskuje
tretji razred, je star 13 let. Edini učenec iz četrtega razreda je napredoval na to
stopnjo z negativno oceno.
S standardnim merskim inštrumentom (WISC) smo skušali ugotoviti,
kakšen je njihov nivo intelektualnega funkcioniranja. Na lestvici, kjer pomeni
rezultat pod 70 točkami, če je dobljen v ustreznih pogojih, indikacijo za slabšo
duševno razvitost, 100 točk pa povprečno učinkovitost, je bil pri dveh otrocih
dosežen rezultat pod 60 točk, pri sedmih med 60 in 70 točk, pri sedmih
otrocih pa nad 70 točk, vendar manj kot 100. Pri dveh otrocih je bilo
sodelovanje tako šibko, da preizkušnje ni bilo mogoče izvesti.
Njihov osnovni problem je šolska neučinkovitost, gledano pač z vidika
šole. 16 jih je bodisi nezadostnih, ali pa se to šele predvideva, pri enem je
predvideno, da bo pozitiven, eden pa ima dober uspeh (in prav slednji ima zelo
nizek rezultat na preizkušnji inteligentnosti).
Čeprav se šolska neučinkovitost in rezultati preizkušnje inteligentnosti v
dokajšnji meri skladajo (šolska učinkovitost je sicer še nižja kot bi smeli
pričakovati na osnovi testnih preizkušenj, ker so starejši od sošolcev, testne
norme pa izhajajo iz kronološke starosti), pa moramo kljub temu podvomiti v
vrednost testnih rezultatov. Spremljajoči kvalitativni pokazatelji nakazujejo
dokajšnjo disharmoničnost glede na dosežke na posameznih podtestih, v prvi
vrsti pa je bila stopnja motiviranosti za preizkušnjo več kot dvomljiva, v dveh
primerih pa sploh pod nivojem možnosti izvedbe preizkusa. Praktična
iznajdljivost teh otrok izven šolskega in ambulantnega prostora je bistveno
drugačna: zmožni so skrbeti za mlajše sorojence, marsikateri izmed njih ima
svoje vire dohodka, ne vedno družbeno pozitivno ovrednotene, samostojno se
gibajo po širokem mestnem področju. Na šolsko delo imajo ali odklonilne ali pa
svojstvene poglede. Zgolj z jezikovnimi težavami ali celo s primarnim duševnim
primanjkljajem ni mogoče pojasnjevati njihov šolski neuspeh.
Večina avtorjev, ki proučuje vzroke učinkovitosti v osnovni šoli, najdeva
visoko loleracijo predvsem s socialno-ekonomskih in kulturnim položajem
staršev v študijo zajetih otrok. Izobrazbena raven staršev teh otrok je v
primerjavi s starši njihovih sošolcev izjemno nizka: 7 mater je nepismenih, dve
imata štiri razrede osnovne šole, po ena pa pet in osem razredov osnovne šole.
Štiri matere o tem niso želele dati odgovora, prav tako ne štirje očetje.
Nepismena sta dva očeta, eden ima samo en razred, eden pet razredov, trije šest
razredov, štirje osem razredov. Kvalifikacij nima nihče. Do obravnave na
Vzgojni posvetovalnici so kazali bolj ali manj pokrit odpor.
Temu skladna je bila tudi uspešnost obravnave. Menimo, daje individualna
ambulantna obravnava v pretežni meri že vnaprej obsojena na neuspeh.
Potrebno je poiskati drugačen, globalnejši pristop k temu, še prej pa uvideti
tudi določene specifičnosti priseljencev albanske narodnosti. Osnovna težava je
v nizkem kulturnem in socialnoekonomskem statusu družin, ki ob priselitvi
rešujejo v prvi vrsti in predvsem osnovna in eksistenčna vprašanja. V Mariboru
27
in drugih večjih in manjših mestih so vsa leta brez kakršnihkoli posebnih težav
obiskovali šole otroci slaščičarjev, filigranov ipd., tudi albanske narodnosti.
Jezikovnih težav ne moremo zreducirati zgolj na neobladanje slovenščine, kar bi
bilo lahko rešljivo z dopolnilnim poukom slov. jezika. Upravičena je domneva,
da obravnavani otroci tudi svoj primarni jezik obvladajo zgolj na vsakodnevno
konverzacijskem nivoju, brez ozaveščenih jezikovnih struktur in shem.
Že v letu 79 je posvetovalnica dala pobudo, da bi skupaj z občinsko
izobraževalno skupnostjo, skupnostjo otroškega varstva, Pedagoško akademijo
in osnovno šolo, kjer je največ vpisanih otrok, razreševali šolske in druge težave.
Dogovorjeno je bilo, da bodo predšolski otroci prioritetno vključeni v vzgojno
varstvene ustanove, po potrebi tudi brezplačno. V šoli pa bi bü možen začetek
z jezikovno enotno skupino podaljšanega bivanja in učiteljem, ki ovlada
albanski jezik.
Pri tem ne gre samo za šolsko neuspešnost. Obstaja nevarnost, da se do
otrok albanske narodnosti formira negativen stereotip, v kolikor v delčkih to že
ne obstoja.
i
28
UDK: 338.2(497.115)
Dr. Nuri Beshota
UVODNA RAZMATRANJA O STRUKTURNOJ ORJENTACIJI I
UBRZANOM RAZVOJU NERAZVIJENIH
Sam proces razvoja proizvodnih snaga u uslovima kapitalističkih
produkcionih odnosa uslovio je veoma neravnomeran privredni razvoj zemlje i
regiona u današnjem svetu. Zakon neravnomernog ekonomskog i političkog
razvoja koji vlada posebno u periodu razvijenog monopolističkog kapitalizma
(imperijalizma) uslovio je jedan veoma diferenciran stepen razvoja tj. u
kombinovanju faktora proizvodnje i razmeštaj proizvodnih snaga kako na nivou
svetske privrede, isto tako i unutar pojedinih nacionalnih ekonomija.
Teritorijalna pódela rada koja je nametnuta proizvodjačima sirovina i drugih
proizvoda na bazi tzv. komparativnim prednostima i jeftine radne snage
uslovljava pogoršanje njihove privredne strukture i njihov položaj u primernoj
raspodeli kroz neekvivalentne razmene na domaće i inostrano tržište.
Za nerazvijene zemlje i nerazvijena područja od posebnog značaja jeste
pronalaženje osnovne orijentacije razvoja privrede i pojedinih industrijskih
grana, uključujući i problem radom intenzivne i kapitalom intenzivne tehnike.
Medjutim, proces menjanja postojećeg nepovoljnog položaja pojedinih zemalja i
područja unutar nacionalnih teritorija ne ostvaruje se automatski i stihijski,
nego preduzimanjem adekvatnih mera u pravcu pozitivne izmene privredne
strukture i diverzifikacijom nacionalnih privreda ili pojedinih nerazvijenih
regiona, a samim time i povećanjem produktivnosti rada i njihovog položaja u
razmeni.
Medjutim, kada se radi o naporima nerazvijenih zemalja za jednu
adekvatniju strukturnu orijentaciju kako bih izmenile sopstveni položaj u
nametnutoj medjunarodnoj podeli rada, treba imati u vidu činjenicu da
postojeća proizvodna, tehnološka i financijska zavisnost kao i transfer nauke i
tehnologije i prezaduženost ovih zemalja otežava ostvarivanje najoptimalnije
orijentacije u daljoj industrijalizaciji tih nacionalnih ekonomija. U uslovima
nametnute medjunarodne pódele rada, nerazvijene zemlje imaju jednu takvu
privrednu strukturu gde uglavnom dominiraju proizvodi primarnog sektora koji
se izvoze u industrijsko razvijenim zemljama pod vrlo nepovoljnim
monopolskim cenama. No, razvijene zemlje drže monopol u ultramodernoj
industriji, kao što je automatika, elektronika i atomika, što još više otežava
strukturnu orjentaciju nerazvijenih zemalja prema ovim ključnim granama
industrije koje treba da omogućuju prevazilaženje kolonijalnog i
neokolonijalnog položaja koje one imaju.
Na petoj konferenciji UNKTADA iznet je podatak da dugovi nerazvijenih
zemalja u 1978. godini iznosili su preko 300 milijardi dolara, čime se osetno
umanjuju razvojne mogućnosti bez pritiska multinacionalnih korporacija i
drugih financijskih krugova iz najrazvijenih kapitalističkih zemalja. Time se
stvaraju nove mogućnosti i oblici zavisnosti (ekonomske i političke)
nerazvijenih od svetskih monopola, umanjujući mogućnosti za izmenu postojeće
proizvodne i izvozne strukture nacionalne privrede u tim zemljama, čime se
29
produbljuju razlike izmedju razvijenih i nerazvijenih zemalja i regiona u
današnjem svetu.
Ova neravnomernost koja je sve prisutnija u svetu izaziva permanentne
sukobe kako na medjunarodnom planu isto tako i unutar pojedinih nacionalnih
ekonomija. Industrijsko razvijene zemlje, pa i pojedini razvijeni regioni unutar
pojedinih zemalja nastoje da kroz nametnute pódele rada kao i raznim
protekcionističkim merama sačuvaju i učvrste svoj dominantan položaj, dok
nerazvijene zemlje i regioni da izmene sopstveni položaj u postojećoj fazi pódele
rada, tj. da izvrše pozitivne izmene u privrednoj strukturi i proizvodnim
snagama svoje ekonomije. Zato u okviru svake zemlje čine napori i
preduzimaju se mere kako bi kroz strukturnu orijentaciju maksimiziraju
efikasnost svojih proizvodnih snaga i time ubrzavaju svoj društveno-ekonomski
razvoj.
Medjutim iz navedene problematike naravnomernog razvoja ne bih smeli
izvuči zaključak da naravnomeran privredni razvoj i nepovoljan razmeštaj
faktora proizvodnje u prostoru karakteristika samo kapitalističkih
produkcionih odnosa bilo na medjunarodnom ili nacionalnom planu. Naprotiv,
problemom neravnomernog razvoja i privredne strukture suočene su i
socijalističke zemlje, delimično zbog naslednje privredne strukture i nivoa
razvijenosti proizvodnih snaga u pojedinim socijalističkim zemljama, ali i zbog
nepovoljnih i neadekvatnih primenjenih metoda u otklanjanju ove
protivrečnosti u razvoju.
U toku svog socijalističkog razvoja, pod uticajem industrijalizacije, kao
' >	glavnog faktora ekonomskih i socijalnih promena socijalističke zemlje ostvarile
su značajan napredak u svom društveno-ekonomskom razvoju. Politika ubrzane
industrijalizacije i razvoj socijalističkih društvenih odnosa omogućili su jedan
veoma dinamičan razvoj proizvodnih snaga i korenite promene u privrednoj i
socijalnoj strukturi socijalističkih zemalja. Medjutim, kako medju
socijalističkim zemljama, isto tako i unutar pojedinih nacionalnih ekonomija
evidentne su razlike, kako u stepenu razvijenosti, isto tako i strukturi privrede i
prostornom rasporedu proizvodnih snaga u prostoru.
Razlike medju regionima, kao deo celine tj. nacionalnih ekonomija su
dosta velike. Postoje regioni u kojima proces industrijalizacije je u inicijalnoj
fazi, gde dan danas poljoprivredno stanovništvo čini pretežni deo društvene
strukture i gde preovladjuju tradicionalni oblici privredjivanja u odnosu na
ostala razvijena područja koja deluju kao metropola. Interesantno je - navesti
da regionalnu neravnomernost susrećemo i u multinacionalnim zajednicama,
gde granice regiona podudaraju sa nacionalnim područjima. U ovim
zajednicama ravnomeri razvoj i poboljšanje privredne strukture putem svesnog
rasporedjivanja proizvodnih snaga u prostoru je i uslov nacionalne
ravnopravnosti naroda i narodnosti koji žive u toj socijalističkoj zajednici. Time
u jednom regionalni razvoj, koji po svojoj prirodi je strukturalni problem u
socijalističkim produkcionim odnosima dobija poseban značaj i važnost.
Prvo socijalistička zemlja tj. Sovjetski Savez pod rukovodstvom Lenjina
svoj privredni razvoj je počela sa Prvim petogodišnjim planom GOELRO, koji se
zasnivao na principu regionalnog razvoja. Medjutim, kasniji planski razvoj
Sovjetskog Saveza odvijao se na principu sektorskog razvoja. Jedan takav prilaz
je imao i svoje neželjene posledice, danas ima dosta potencirane regionalne
razlike u svoje razvoju, jer pojedine republike svoju šansu su imale jedino kroz
30
razvoj pojedinih grana, što nije pružilo mogućnosti za jedan svestraniji i
harmoničniji regionalni razvoj.
Jednostrano i dogmatsko prihvatanje sovjetskog modela industrijalizacije i
u drugim socijalističkim zemljama, bez sagledavanja svojih specifičnih uslova i
mogućnosti, imale su svoje implikacije na privrednoj strukturi i u razmeštaj
proizvodnih snaga unutar nacionalnih teritorija socijalističkih zemalja. Jedno
takvo doktrirano prihvatanje modela prioriteta teške industrije sa naglašenom
autarhijom tržišta soc. zemalja nametnula je jednu nepovoljnu privrednu
strukturu, naročito na bazi pódele rada medju zemljama SEV-a prema tzv.
komporativnim prednostima i tome slično.
Prihvatanje sovjetskog modela kao jedinog poznatog u vreme obnove i
izgradnje zemlje, kao i ekonomska blokada prema našoj zemlji od strane drugih
socijalističkih zemalja u vreme famozne informbirovske kampanje, imao je
reperkusije u regionalnom tj. ravnomernom razvoju naše zemlje kao i u
struktur i privrede kod nas. No i pored nastojanja i želja za jedan harmoničniji
razvoj svih naših republika i autonomnih pokrajina, predvidjanja nisu se
ostvarila, tako da razlike u nivou ekonomskog razvoja postoje, a u odnosu na
SAP Kosovo čak su se i povećale. Činjenica je da ekonomska situacija zemlje i
prevashodni interesi u razvoju cjeline determinisali su u početku stav, primenu
metode i sredstva u rešavanju nesklada u privrednom razvoju pojedinih
republika i autonomnih pokrajina.
Otuda za razumevanje nerealizovane politike o smanjivanju razlika u
razvoju medju republikama i autonomnim pokrajinama treba uvažavati posebne
razloge što su u prošlosti delovali na nesklad izmedju proklamovanih ciljeva i
utvrdjene politike sa primenjenim praktičkim, aparatom od strane političkih
izvršnih organa. Istina, ovo su opravdajvajuće okolnosti za period izgradnje kada
je dejstvo spoljnih činilaca bilo značajno. Medjutim, za kasnije, kada nastaje
nesklada bez vidljivog razloga, sem odsustva autentične politike i nesposobnosti
naše tekuće ekonomske politike da dugoročno prati postavljene strateške ciljeve
ovaj momenat treba cjeniti sa drugih polaznih stanovišta.
Naše razmatranje ravnomernog razvoja tj. ubrzanog razvoja nedovoljno
razvijenih republika i pokrajina u tome okruglom stolu organizovan pri
Političkoj školi SKJ „Josip Broz Tito", strukturisano je na način: o
—	Generalni pristup (teoretski, političko-programski i ustavni).
—	Naslednji stepen razvijenosti pojedinih regiona zemlje.
—	Posebnosti u tretmanu teritorijalnog ekonomskog razvoja.
—	Uloga samoupravne komponente.
—	Primenjeni metodi i sredstva u intenziviranju razvoja nedovoljno
razvijenih republika i SAP Kosovo.
—	Nastale pozitivne promene u teritorijalnom razvoju.
—	Problem akumulativnosti i strukturnih transformacija.
—	Pitanje zaposlenosti.
—	Najnovija sistemska rješenja.
—	Perspektiva za eleminisanje ove naslednje protivrečnosti u našem
društvu.
31
POSEBNOSTI U TRETMANU TERITORIJALNO—EKONOMSKOG
RAZVOJA U NAŠOJ SOCIJALISTIČKOJ ZAJEDNICI
Ubrzani razvoj nedovoljno razvijenih područja unutar teritorije jedne
zemlje ispoljava se danas kao dosta akutan problem, kako u drugim zemljama
tako i u Jugoslaviji. Harmonični razvoj ekonomsko-prostornih celina, u skladu
sa potencijalnim mogućnostima koje one poseduju predstavlja savremeni
problem, ne samo zemalja u razvoju nego i privredno razvijenih zemalja sveta.
Kao ilustracija može da nam služe napori Italije, Francuske i drugih razvijenih
zemalja sveta koje nastoje da putem direktne intervencije države obezbede
skladniji razvoj u uslovima gde tržište ima dominantan uticaj u formiranju
granske i prostorne disproporcije u privredi zemlje. U stvari to su pokušaji
kapitalističke države da putem direktne intervencije u alokaciji faktora
proizvodnje obezbedi jedan harmoničniji razvoj zemlje.
Ovu činjenicu danas potvrdjuju, pored mnoštva informacija u pogledima
savremene teorije i politike u domenu ekonomije prostora, isto tako i praktične
akcije ekonomske politike velikoga broja država u razvijenim zemljama. No,
problematika ravnomernijeg tj. regionalnog razvoja u našoj zemlji tretira se
ujednom i kao oblik medjunacionalnih ekonomskih odnosa, što daje posebnu
važnost ovoj problematici. Za razumevanje stanja i posebnosti problematike
ravnomernijeg razvoja u našoj samoupravnoj socijalističkoj zajednici potrebno
je, pored društveno-ekonomskih karakteristika sistema, posebno uvažavati
istorijsku prošlost koja bitno predodredjuje stav i shvatanje ove problematike u
nas. Razlog ovome je pódela prostora na principu etničke pripadnosti
stanovništva na republike i autonomne pokrajine još odluka AVNOJ A, tj.
rezultat su naše socijalističke revolucije i NOB-a. Zato treba shvatiti činjenicu
da regionalnom problematikom u nas dominira medjurepublička i pokrajinska
komponenta, gde ravnomerniji razvoj ovih društveno-političkih zajednica je
uslov nacionalne ravnopravnosti naroda i narodnosti u našoj višenacionalnoj
socijalističkoj zajednici.
Posmatrano sa aspekta nivoa razvijenosti, ukupna teritorija Jugoslavije je
polarizovana na dva dela: na privredno razvijena i na nedovoljno razvijena
područja. Ona područja koja su ranije stupila na pozornicu savremenog
proizvodnog razvitka, stvorile su niz prednosti na startu, koje im osiguravaju
brži razvoj. Zato privredno razvijeni deo karakteriše viši stepen industrije i
druge nepoljoprivredne delatnosti, kao i izgradjena privredna i socijalna
infrastruktura. Medjutim, nedovoljno razvijena područja, kako zbog niskog
starta tako i usled neostvarenog predvidjenog tempa u posleratnom razvoju, su
karakteristična po sadržajima ekstenzivnog razvoja poljoprivrede (gde dominira
individualni sektor sa pretežno naturalnom proizvodnjom), donekle razvijenosti
drugih primarnih delatnosti (ekstraktivnoin industrijom sa šumarstvom), slabe
razradjenosti infrastrukture i sa velikim problemima oko zaposlenosti. Na
nedovoljno razvijenim područjima Jugoslavije živi preko 8 milijona ili 35 %
ukupnog stanovništva Jugoslavije, koji kao proizvodjači ili potrošači
uslovljavaju razvoj cele zemlje. Ova područja nisu nekakva degradirana ili
pasivna područja bez neke perspektive, nego naprotiv po svome prirodnom,
ljudskom i privrednom potencijalu predstavljaju bitan uslov za brži razvoj cele
zemlje, tj. i samih razvijenih područja.
32
Kao što je poznato, pored Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije,
u red nedovoljno razvijenih područja ulazi i SAP Kosovo, koja i unutar
nedovoljno razvijenih predstavlja najnerazvijenije područje zemlje, po svim
indikatorima razvoja. Konkretno, društveni proizvod per kapita (po stanovniku)
u 1980. bio je sledeči: SFRJ = 100,0, Slovenija 205,8, Hrvatska 126,4,
Vojvodina 114,9, Srbija - bez SAP 99,6, Crna gora 74,0, Makedonija 66,2,
Bosna i Hercegovina 65,1, dok Kosovo 26,8 % prošeka zemlje.1
Ostvareni tempo i nivo razvijenosti nedovoljno razvijenih republika i SÀP
Kosova, iako značajan nije bio dovoljan da obezbedi smanjenje razlika u
stepenu razvijenosti prema prošeku zemlje. Interesantno je navesti činjenicu, da
za ceo posleratni period, stopa rasta društvenog proizvoda nedovoljno razvijenig
republika i SAP Kosova bila je ispod stope rasta cele jugoslovenske privrede, gde
privreda Kosova osetnije bila ispod prošeka zemlje i prošeka nedovoljno
razvijenih. Ovakav spori tempo razvoja privrede Kosova kao i nedovoljno
razvijenih republika u dosadašnjem razvoju nije stvorio uslove za smanjenje
razlika u razvoju, nego naprotiv došlo je do daljeg relativnog zaostajanja
nedovoljno razvijenih područja, a Kosova posebno. To se vidi činjenicom daje
društveni proizvod SAP Kosova u 1947. godini iznosio 49,3 % prošeka zemlje, u
1976. godini opao je na 32,2 %, dok u 1980. godini na svega 26,8 % sa
tendencijom daljeg pogoršanja ove relativne zaostalosti privrede SAP Kosova.
Znači da je protekli razvoj ostavljao u naslednje narednom periodu dalju
polarizaciju izmedju razvijenih i nedovoljno razvijenih područja zemlje, čije
razrešenje nije od vitalnog značaja samo za nedovoljno razvijena područja, nego
za optimalizaciju razvoja cele zemlje. Ujednom ako konstatujemo da jaz
izmedju razvijenih i nedovoljno razvijenih područja zemlje nije smanjen, nego
da je čak i povećan u odnosu na pojedina područja zemlje, onda se postavlja
ozbiljno pitanje, da li sme da i dalji razvoj zemlje ide u tome pravcu, ili je krajnje
vreme da naše samoupravno društvo svojom budućom ekonomskom politikom i
sistemskim rešenjima, uporedo udruživanja rada i sredstava, omogući
harmoničniji privredni razvoj u pravcu rešavanja ove nasledne i produbljene
protivrečnosti našeg društva.
Zato ravnomerniji privredni razvoj svih krajeva naše zemlje i ubrzaniji
razvoj nedovoljno razvijenih republika i SAP Kosova ispoljava se danas kao
dosta akutan problem. Ova aktualnost u našoj socijalističkoj zajednici je
razumljiva s obzirom da jedan od osnovnih principa našeg federativnog
uredjenja je i ravnomerniji razvoj svih krajeva naše zemlje, ali čiji princip ne
može se ostvariti bez intervencije šire jugoslovenske zajednice, koja
odgovarajućim svesnim akcijama mora da obezbedi odgovarajući tempo razvoja
nedovoljno razvijenih republika i SAP Kosova u narednom periodu razvoja kako
bih obezbedila u doglednom vremenu neophodan stepen rasta društvenog
proizvoda kako bih otpočeo proces sužavanja razlika u razvoju.
Razrešavanje ove nasledjene i još dosta prisutne protivrečnosti dobija još
više u svemu značaju i aktualnosti kada se ima u vidu naša višenacionalna
zajednica, u kojoj ne može biti stvarne ravnopravnosti bez ekonomske. Drugim
recima, ova ravnopravnost bila bi samo formalna za neka područja, ukoliko se
ne bi vodilo računa o tome da su neki delovi zemlje zbog nasledjene
1 SGJ — 1981,strana 408—431
33
nerazvijenosti i nepovoljne privredne strukture zamstali u svome ekonomskom
razvoju. Zbog toga smanjivanje razlika u materijalnoj osnovi pojedinih područja
preduslov je za ostvarivanje svih vidova ravnopravnosti. Zapravo taj
neravnomerni razvoj i razlike u ekonomskoj razvijenosti pojedinih republika i
autonomnih pokrajina utiču kao odrednica na razvitak u odnosima medju
jugoslovenskim narodima i narodnostima.
Ovde treba istaci činjenicu da na bazi tih ekonomskih i drugih razlika u
razvoju niču mnoge protivrečnosti koje se u odredjenim uslovima manifestuju u
obliku nacionalizma, odnosno u slabljenju zajedništva naroda i narodnosti
Jugoslavije, pa čak i u usporavanju razvitka socijalizma u našoj zemlji. Zato
buduća politika razvoja zemlje treba što pre i odlučnije nego do sada da
elemeniše materijalne izvore ove nepravilnosti, i to ne samo radi obezbedjenja
realne osnove ravnopravnosti naroda i narodnosti, nego i radi nesmetanog daljeg
razvoja socijalističkih produkcionih odnosa u našoj samoupravnoj socijalističkoj
zajednici.
Zato bez jače i konkretnije materijalne intervencije šire jugoslovenske
zajednice i solidarnosti naše radničke klase kao i konkretnijih mera naše
ekonomske politike neće moći ostvariti planirani obim i tempo rasta nedovoljno
razvijenih republika i SAP Kosova.
Govoreći o materijalnom i društvenom razvoju na osnovama
samoupravljanja u svome referatu u X kongresu SKJ, drug Tito je rekao:
„Takva razvojna politika odgovara i našim zajedničkim nastojanjima i
interesima svih da se ubrzda razvoj ekonomskih manje razvijenih republika a
naročito pokrajine Kosovo. Njihov brži razvoj je bitan uslov stvarne
ravnopravnosti naroda i narodnosti u našoj socijalističkoj zajednici. Sve dok
bitnije ne smanjimo razlike u stepenu privredne razvijenosti pojedinih republika
1	pokrajina, taj problem moramo smatrati izuzetno važnim, te i dalje preko
fondova i budžeta Federacije, ili na drugi pogodan način obezbedjivati sredstva
za njihov ubrzaniji razvoj i finansiranje neophodnih društvenih službi u tim
područjima".2)
Bez sumnje, napore koje sada čini šira zajednica daje osnovu i obavezu za
intenzivniju i čvršću homogenizaciju unutrašnjih odnosa u jugoslovenskoj
privredi, kako u smislu razvijanja svih oblika integracije, tako i u pogledu bržeg
otklanjanja teritorijalnih ne ravnome mosti u razvoju, jer je to uslov za
jedinstveno tržište i jedinstveni privredni sistem postanu sredstvo i to u punom
opsegu za zbližavanje a ne za razdvajanje i udaljavanje privrede pojedinih užih
regiona i područja naše zemlje.
PRIMENJENI METODI I SREDSTVA U INTENZIVIRANJU
RAZVOJA NEDOVOLJNO RAZVIJENIH REPUBLIKA I SAP
KOSOVA
Uklanjenje nasledjene ekonomske neravnomernosti definisano je kao
osnovni cilj ekonomske politike u našoj zemlji još u početku socijalističke
izgradnje i potencirano je u svim zvaničnim dokumentima u kojima su
utvrdjene smernice i zadaci privrednog i opštedruštvenog razvoja zemlje sve do
novog Ustava SFR Jugoslavije i ZUR-a. Ovaj princip naročito je istaknut u
Programu SKJ, petogodišnjim planovima privrednog razvoja zemlje, u
2	Josip Broz Tito: „Borba za dalji razvoj socijalističkog samoupravljanja u našoj zemlji i
uloga SKJ", referat na X kongresu SKJ, list „Kominist", br. 897/1974. god.
34
rezolucijama IX, X i XI Kongresa SKJ, Savezne Skupštine, Saveznog odbora
SSRN Jugoslavije, kao i u samoupravnim sporazumima o društvenim
dogovorima oko usaglašavanja i donošenja tekućeg srednjeročnog plana razvoja
SFR Jugoslavije za period 1981. - 85. i koncepcije dugoročnog razvoja zemlje
do 1985. i 2000. godine.
Na bazi svesne organizovanosti našeg samoupravnog socijalističkog društva
u postavljanju i primeni metoda u otklanjanju naslednje ekonomske
neravnomernosti kao jedne od postojeće protivrečnosti našeg društva stvorenje
sopstveni model, ili bolje rečeno jugoslovenski model za ravnomerniji razvoj
svih republika i autonomnih pokrajina. Za razliku od poznatih metoda i modela
koji se primenjuju u svetu (u uslovima tržišne privrede), naš autohtoni metod ne
zasniva se na selenju kapitala na bazi profitne stope (kao u kapitalizmu) ili pak
državnom intervencijom, bilo kao u državnom kapitalizmu ili administrativnom
periodu socijalizma, nego naprotiv, on se bazira na humanizmu samoupravnih
socijalističkih odnosa, gde solidarnost medju republikama i autonomnim
pokrajinama daje posebno obeležje ovome jugoslovenskom modelu.
Ova koncepcija koja se primenjuje u našoj teoriji i praksi implicira nove i
mnogo šire mogućnosti koje pruža samoupravni socijalizam kao viša faza
socijalističkog društva kod nas. Posebnost ovog metoda vidi se u jedinstvenom
tretiranju dinamičnih elemenata razvoja koji sačinjavaju stopu rasta društvenog
proizvoda, stopu rasta produktivnosti rada i stopu rasta zaposlenosti u
materijalnoj proizvodnji. Koegzistentna primena ovog principa vodi logičnom
jedinstvu koje predstavlja svestrani ubrzani razvoj nedovoljno razvijenih
republika i autonomnih pokrajina, tj. brži razvoj od prosjeka zemlje kako bih se
smanjile nasledjene i stvorene razlike u razvoju, jer ubrzani razvoj nedovoljno
razvijenih republika i pokrajina, u stvari predstavlja uslov ravnopravnosti naroda
i narodnosti koje žive na tim područjima zemlje. Ujedno, treba istaći i drugu
kvalitativnu stranu ovog modela koji se ne uzima kao stalna, zauvek data šema,
nego, naprotiv, ona se stalno usavršava i dopunjuje na bazi samoupravnih
sporazuma i društvenih dogovora samih nosioca razvoja.
Ovaj usvojeni princip bržeg razvoja nedovoljno razvijenih područja, a u
tom sklopu posebno SAP Kosova, kao najnerazvijenijeg područja zemlje,
proizilazi iz marksističkog stava Saveza komunista Jugoslavije i Jugoslavije kao
samoupravne socijalističke zemlje, čija je osnovna sadržina nacionalna i
politička ravnopravnost i bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti. Medjutim,
kao što se ističe u platformi našeg društveno-ekonomskog razvoja, ova
ravnopravnost bi bila bitno ugrožena ako ne bih počivala i na ekonomskoj
ravnopravnosti, tj. ako se nasledjene neravnomernosti koje se mogu povećati
delovanjem tržišnog mehanizma (Zakonom vrednosti) ne bi svesnom, planskom
intervencijom šire društvene zajednice putem samoupravnog sporazumevanja i
drugim oblicima dogovora ublažile i otklonile postepeno.
Otklanjanje ekonomske nejednakosti izmedju republika i autonomnih
pokrajina Jugoslavije u sadašnjoj fazi našeg razvoja predstavlja i bitan uslov za
efikasno funkcionisanje samoupravljanja, decentralizaciju sredstava,
socijalističku raspodelu prema radu, jačanja zajedništva, kao i za brži razvoj
proizvodnih snaga naše samoupravne socijalističke zajednice. Drugim recima,
samoupravni socijalistički karakter društvenih odnosa i ekonomska
komponenta nacionalne ravnopravnosti u našoj zemlji sasvim prirodno nameću
potrebu savladjivanja razlika u nivou razvijenosti izmedju razvijenih i
35
nedovoljno razvijenih područja zemlje, posebno SAP Kosova, koja zaostaje ne
samo u odnosu na razvijena, nego i na nedovoljno razvijena područja. U
rezoluciji IX Kongresa SKJ o socijalističkom razvoju Jugoslavije na osnovama
samoupravljanja kaže se: „Deveti kongres odlučno stoji na stanovništvu da je
smanjivanje razlika u razvijenosti kroz ubrzani razvoj nerazvijenih, interes svih
naroda Jugoslavije i osnovna komponenta stvarne ravnopravnosti naroda i
narodnosti. Stoga je trajni zadatak društvene zajednice da stvara materijale i
društvene uslove, i na organizovan način obezbedjuje dodatna sredstva kako bi
se privredno — nedovoljno razvijene republike i pokrajine razvijale brže od
prosečnog razvoja cele zemlje. Pri tome posebnu pažnju treba posvetiti bržem
razvoju SAP Kosova. U skladu sa takvom politikom Fond za kreditiranje
privredno nerazvijenih republika i pokrajina, kao vid kompenzacije i element
solidarnosti u medjunacionalnim odnosima, je jedan od činilaca optimalnog
ekonomskog i društvenog razvoja Jugoslavenske zajednice, treba i dalje da
ostane i da ima trajne i stabilne izvore sredstava. On mora sve više da postane
poslovna institucija sposobna da organizira i druga sredstva iz zemlje i
inostranstva, povezuje radne organizacije i banke razvijenih i nerazvijenih
područja i oslanja se na razvijenu orientaciju celokupne privrede."3
Primenjeni metodi u razvoju nedovoljno razvijenih republika i pokrajine
Kosovo proisticali su iz ciljeva razvoja ukupne privrede, tako da u različitim
fazama razvoja ti metodi bùi su različiti. Drugim recima, kompenzacija uslova
razvoja nije determinisala autentične metode u razvoju, nego koncepcija
privrednog uspona predodredjivala je najčešće i primenjene metode u razvoju
manje razvijenih područja naše zemlje. To se najbolje može videti iz kratkog
pregleda o primenjenim metodama po fazama današnjeg razvoja cele zemlje pa i
nedovoljno razvijenih područja.
U prvom petogodišnjem planu (1947—1951.) brži razvoj nedovoljno
razvijenih područja pomaknut je putem bezpovratnog fìnansiranja, ali i bez
posebnog tretmana nerazvijenih područja. Usvojeni model Borisa Kidriča nije se
ostvario što se tiče ubrzanijeg, nedovoljno razvijenih područja zemlje, tako da
predvidjene prelomne 1964. godine umesto smanjivanja razlika u razvoju, došlo
je do još veće polarizacije u nivou razvijenosti razvijenih i nedovoljno razvijenih
područja. Tako naprimer, prema ovim predvidjenjima nacionalni dohodak
rastao bih različito u završnosti od momentalnog stepena nerazvijenosti po
sledećoj godišnjoj stopi:
Kosovo (kao najnerazvijeno područje) po godišnjoj stopi od 14,4 %,
Makedonija 13,2 %, Crna gora 12,2 %, Bosna i Hercegovina 11,2 %, Srbija (bez
autonomnih pokrajina) 10,2 %, Jugoslavija (prosjek) 10 %, Hrvatska 9 %,
Vojvodina 9,4 % i Slovenija 6,4 %. Jedan ovakav tempo stope rasta nacionalnog
dohotka bio je predvidjen imajući u obzir stanje u 1947. godini koji je izgledao:
Kosovo 380 din. po stanovniku, Srbije (bez autonomnih pokrajina) 710,
Jugoslavija (prosjek) 730, Makedonija 450, Crna Gora 520, Bosna i Hercegovina
610, Hrvatska 780, Vojvodina 800, dok Slovenija 1280 dinara po stanovniku
(po cenama iz 1960. godine). Medjutim nakon 17 godina socijalističkog razvoja
tj. 1964. godine raspon izmedju razvijenih i nedovoljno razvijenih područja nije
3 Izvodi iz Rezolucije IX kongresa SKJ o socijalističkom razvoju Jugoslavije na
samoupravnim osnovama.
Priština, 1972. godine.
36
se smanjio, već naprotiv još više se povećavao. Znači preduzete mere u pravcu
smanjivanja regionalne disproporcije nisu dale željni rezultat dok bespovratno
finansiranje više su koristila razvijena nego nedovoljno razvijena područja.
Prelaskom na sistem kreditiranja 1953. godine vrši se finansiranje gradnje,
odabranih ključnih objekata, uz koriščenje bez-kamatnih kredita plasirane
investicione kredite, po povlaščenoj stopi. Naravno, da je ovo bilo praćeno i
ustupanjem anuiteta nerazvijenim područjima. Medjutim u periodu sve do
1957. godine, kada ceo program razvoja u privredi Jugoslavije bio je orientisan
na razvoj bazične industrije i energetike, razvoj nedovoljno razvijenih područja
mogao se uklopiti u opštu politiku razvoja jedino kroz eksploatacije prirodnih
resursa tj. u ekstraktivnoj industriji. Jedna ovakva orientacija u politici razvoja
nedovoljno razvijenih područja kroz ulaganja na razvoj rudarstva, crne i obojene
metalurgije i energetike imala je za posledicu stvaranje jedne nepovoljne
strukture ovih područja kao i neostvarivanje predvidjene stope rasta. Tako daje
porast društvenog proizvoda na 100 dinara privrednih investicija za period 1952
— 55. godine izgledao sledeće: Jugoslavija 54,5, Bosna i Hercegovina, 30,3, Crna
Gora 14,3, Makedonija 42,9, Kosovo 11,3. Što znači da efektivnost investicija
je niža od jugoslovenskog prosjeka čime je bila smanjena i akumulativna
sposobnost ovih područja u odnosu na razvijena.
U težnji da se pomogne ubrzani razvoj nedovoljno razvijenim područjima,
došlo je do formiranja Fonda za razvoj nedovoljno razvijenih republika i
autonomnih pokrajina i time je stvoren oblik stabilnog prikupljanja namenskih
sredstava u svrhe materijalnog podsticaja razvoja privredno nedovoljno
razvijenih područja. Osnovni i najsigurniji izvor investicionih sredstava u
dosadašnjem razvoju nedovoljno razvijenih republika i Kosova bio je, a biće i
dalje Fond za kreditiranje nedovoljno razvijenih, koji je u dosadašnjem periodu
funkcionisanja imao sledeću visinu sredstava kao i strukturu raspodele:
u mil. dinara
1966/70.	1971/75.	1976/80.
Ukupno 8,962	24,578	53,066
Bosna i Hercegovina 2,740	7,969	16,256
Crna Gora 1,169	2,812	5,737
Makedonija 2,336	5,625	11,475
Kosovo 2,678	8,172	19,598
Kao što vidi iz tabelarnog pregleda, veče učešće u raspodelu sredstava
Fonda imala su ona područja koja su imala i niži nivo razvijenosti u odnosu na
prosjek zemlje. Konkretno Kosovo kao najnerazvijeno područje u toku
1971/75. dobilo preko 8,2 milijardi dinara ili 30,00% sredstava Fonda kao
kredit pod veoma povoljnim uslovima, čime je bila obezbedila preko 52 %
svojih investicionih sredstava, Bosna i Hercegovina 30,7 %, Makedonija 26,2 % i
Crna Gora 13,1 %. I u toku sledečih dva srednoročnih plana razvoja
1971—1980. godine, došlo je do povečanja učešća u raspodjeli Fonda onih
područja koja su imala jedan spori tempo razvoja u proteklom periodu.
Ujednom imajući u vidu veću relativnu zaostalost SAP Kosova, dodelana su
posebna sredstva za ubrzani razvoj ove Pokrajine, i to za period 1971—75. u
visini od 0,09 %, dok u toku 1976—80. godine u visini 0,20 % sredstava Fonda.
37
Ujednom nedovoljno razvijene republike i SAP Kosovo imale su potpunu
autonomnost u koriščenju i orijentaciji sredstava Fonda, u skladu sa strategijom
i planom razvoja koje su same i donele.
Ujednom na bazi društvenih dogovora na nivou zemlje bile su predvidjene i
potsticajne mere u cilju bržeg rasta privrede u nedovoljno razvijenim
republikama i Kosova, kao što su: obezbedjivanje dodatnih kamata od strane
Federacije na sredstva radnih organizacija i banaka iz razvijenih područja koja
bih se ulagala u privredno nedovoljno razvijena područja, olakšice na plaćanje
kamata na fondove u privredi, na investiciona sredstva za investicije koje ulažu
društveno-političke zvjednice iz nerazvijenih područja, olakšice za dobijanje
garancija za deo inostranih sredstava i tome slično. Ovome treba dodati
posebno mere za finansiranje društvenih delatnosti od strane Federacije u
privredno nedovoljno razvijenim područjima, što je od posebnog značaja, kako
za obezbedjivanje normalnog funkcionisanja ovih delatnosti, posebno prosvetu i
zdravstvo, isto tako i za rasterećenje privrede i preteranih obaveza i
zaduženosti.
Medjutim i pored navedenih preduzetih mera za potsticaj ubrzanog razvoja
ostvareni tempo privrednog razvoja ovih područja nije bio dovoljan da obezbedi
smanjenje razlika u odnosu na prosjek zemlje, a još manje u odnosu na razvijene
republike. Zato zbog nedovoljno akumulativne i reproduktivne sposobnosti i
prezaduženosti privrede nerazvijenih republika i SAP Kosova, Fond Federacije i
u ovome srednjeročnom planu, uporedo sa ostalim merama ekonomske politike
i sistemskim rešenjima koja će se preduzeti u narednom periodu razvoja,
predstavljače bilten faktor razvoja. No za ovaj srednjeročni plan razvoja zemlje,
Fond donosi i pojedine novine, kako po izvoru, veličinu, isto i po načinu
raspodele i angažovanosti, jer poenta je data na samoupravno udruživanje rada i
sredstava izmedju OUR razvijenih i nedovoljno razvijenih. Radi jasnoće uloge i
značaja Fonda dajemo jednu šemu o formiranju i raspodeli u ovome zadnjem tj.
tekućem planu razvoja:
FORMIRANJE I RASPODELA SREDSTAVA FONDA
FEDERACIJE ZA PERIOD 1981. DO 1985. GOD.
u mil. dinara
Nedovoljno razvijena	Cene	tekuće	Učešće u
područja	1980.	cene	raspodeli
SR Bosna i Hercegovina	40,157	63,571	27,9 %
SR Crna Gora	14,249	22,558	9;9 %
SR Makedonija	28,210	44,660	19,6%
SAP Kosovo	61,314	97,066	42,6%
Ukupno sred. fonda	143,930	227,855	100,0
Ova značajna masa sredstava Fonda za tekući planski period formiraju se
tako da 1,83% društvenog proizvoda Jugoslavije preliva se u Fond na bazi
dogovora na nivou zemlje. Njihovo prestruktuiranje izgleda sledeče:
38
a)	Sredstva koja se kao posebna sredstva Federacije izdvajaju SAP Kosovo
0,33 % dr. proizvoda	0,33
b)	Sredstva koja podležu kriterijumima za raspodelu (1,50% društvenog
proizvoda)	1,50
Ukupno učešće sred. Fonda u DP	1,83 %.
U tome:
SR Bosna i Hercegovina	34,0
SR Crna Gora	12,0
SR Makedonija	24,0
SAP Kosovo	30,0
Ukupno	100,0
c)	Ukupno učešće SAP Kosova u sredstvima Fonda Federacije, tj.
uključujući i deo od 0,33 % društvenog proizvoda iznosi 42,6 %, odnosno
pregled učešća SR i SAP Kosova je sledeči:
SR Bosna i Hercegovina	27,9%
SR Crna Gora	9,9 %
SR Makedonija	19,6%
SAP Kosovo	42,6 %
Ukupno	100,0
Pored sredstva F. Federacije za kreditiranje i udruživanje rada i sredstava
za privredu nedovoljno razvijenih područja, njima se ujednom dodjeljuju i
dopunska sredstva za normalan rad i razvoj društvenih službi koja se formiraju
izdavanjem 0,85 % od društvenog proizvoda ukupne, privrede zemlje a koja
imaju sledeću strukturu raspodele:
a)	Prethodno za SAP Kosovo 0,135 % dmštvenog proiz.
b)	Prethodno za Crnu Goru	0,03 % društvenog proizvoda
c)	Drugi deo se izdvaja po ČR i SAP Kosovo:
SR Bosna i Hercegovina	* 40,15%
SR Crna Gora	18,30 %
SR Makedonija	10,30%
SAP Kosovo	30,25 %
Iz iznetog pregleda o sredstvima Fonda Federacije za kreditiranje privrede
nedovoljno razvijenih područja i buđetskih sredstava koje se daju za normalno
funkcionisanje društvenih službi vidi se veličina i značaj jugoslovenskog modela
za ubrzani razvoj nedovoljno razvijenih područja, koji se zasniva na solidarnost
cele naše radničke klase i humanizmu samoupravnih socijalističkih odnosa.
Ujednom da bih potsticali razvoj privrede nedovoljno razvijenih republika i SAP
Kosova, kao novina u tome srednjeročnom planu razvoja je i obavezno
udruživanje 50 % sredstava Fonda sa OUR iz razvijenih republika i SAP
Vojvodine.
Govoreći o merama koje treba preduzeti za ubrzani razvoj nedovoljno
razvijenih republika i SAP Kosova, drug Tito je rekao:
39
„Radi ostvarivanja što povoljnijih rezuxtata, potrebno je dalje razraditi
efikačne metode za ubrzavanje razvoja ovih područja. Fond za kreditiranje
razvoja nedovoljno razvijenih republika i krajeva moramo zadržati i osigurati
mu nove stalne izvore sredstava, umjesto kamata na poslovne fondove u
privredi, koje će se ukinuti. Moramo zadržati i sistem obezbedjivanja dopunskih
sredstava za finansiranje društvenih službi na ovim područjima . .. Takodje
moramo učiniti nešto više za normalno ekonomsko prelivanje sredstava iz
razvijenih republika u nedovoljno razvijene, čegado sada gotovo nije ni bilo."4
Bez sumnje za ubrzani razvoj nedovoljno razvijenih republika i Kosova
posebnu ulogu odigrao je Fond, koji kao oblik direktne kompenzacije i pomoći
ovim područjima i danas predstavlja najvažniji dopunski izvor (a za neke čak i
osnovni izvor) investicija kao i meru investicije šire jugoslovenske zajednice.
Medjutim, kvda je reč o funkcionisanju Fonda, može se reči da se nije u
potpunoj meri angažovao na realiz.ciji zadataka koji na njega padaju u pogledu
razrade stimulativnih mera u okviru sopstvenog mehanizma koji bih potsticao
brži rvzvoj nedovoljno razvijenih područja, a posebno SAP Kosova, kao i u
pogledu razradjivanja organizacionog mehanizma za tehničku pomoć
nerazvijenim područjima.
Sumirajući rezultate dosadašnjeg privrednog razvoja nedovoejno razvijenih
republika i SAP Kosova, moguće je konstatovati da i pored svih nastojanja,
prostorne disproporcije nisu uklonjene, a u odnosu na SAP Kosovu osetno su i
povećane. Umjesto da se smanjuju tokom socijalističke izgradnje, razlike su se
povećale, posebno u domenu materijalne baze nedovoljno razvijenih. To se da
videti iz društvenog proizvoda po stanovniku, koji u 1980. godini izgledao
sledeče:
cene 1972. god. (u mil. dinara)
Društv. proiz. po	Relativni odnosi
stanovniku	SFRJ =100
SFRJ1	17,057,00	100
Bosna i Hercegovina	11,109,60	65,1
Crna Gora	12,618,50	74,0
Hrvatska	21.559,80	126,4
Slovenija	35.099,50	205,8
Srbija bez SAP Kosovo	16.987,70	99,6
Kosovo	4.579,70	2б|б
Vojvodina	19.607,10	П4,9
Društveni proizvod po stanovniku u svim nedovoljno razvijenim
područjima je ispod prosjeka zemlje. Medjutim, najdrastičnije smanjenje je kod
Kosova, gde društveni proizvod po glavi stanovnika pao čak na skoro jednu
četvrtinu prosjeka zemlje. Uporedjenjem i preko drugih indikatora, informacija
pokazuje se približno ista situacija, sa izuzetkom promena u fiksnim fondovima,
što je posledica ulaganja u kapitalno intenzivne grane, kao elektro-energija,
infrastruktura, rudarstvo i slično.
4 Josip Broz Tito: Referati sa kongresa KPJ iSKJ Sarajevo, 1977., str.412-413.
40
Dosadašnji razvoj privredno nedovoljno razvijenih republika i SAP Kosova,
pored relativne zaostalosti u odnosu na prošek zemlje i razvijenih republika i SAP
Vojvodine, ostavljao je u nasledje budućem razvoju niz poteškoća koji će itekako
uticati na budući ubrzani razvoj i na postepeno reševanje problema.
Zapošljavanje ili bolje rečeno nezaposlenosti kao veoma akutnom socijalnom i
političkom problemu današnjice i sutrašnjice. Nepovoljna privredna struktura,
slaba akumulativna i reproduktivna sposobnost same privrede nedovoljno
razvijenih, prezaduženost zbog niskog starta i zakasnelog razvoja privrede,
veliko zakašnjenje u izgradnji infrastrukture, nedovoljna tehnička pomoć u
izboru tehnologije i uključivanje u podelu rada, nedovoljno i neracionalno
koriščenje kapaciteta, nedovoljno koriščenje uslova za povećanje poljoprivredne
proizvodnje, visok prirodni priraštaj, kao i problemi na selu koji proizilaze iz
ovih situacija, zajedno sa nepovoljnim sistemskim rešenjima i merama
ekonomske politike, su suštinski problemi koji otežavaju ubrzani razvoj
privrede nedovoljno razvijenih republika i SAP Kosova i odlažu početak procesa
smanjivanja razlika u razvoju u odnosu na prošek zemlje i ostalih područja.
Obzirom na ozbiljnost navedenih problema i uslova ubrzanijeg razvoja
nedovoljno razvijenih republika i SAP Kosova, posebno treba ovde potencirati
četiri goruća problema, i to: problem nezaposlenosti, nepovoljnu privrednu
strukturu, nedovoljnu akumulativnu i reproduktivnu sposobnost, kao i
ekonomsku politiku sa sistemskim rešenjima u odnosu prema nedovoljno
razvijenim područjima.
Dosadašnji stepen razvoja privrede nedovoljno razvijenih područja,
posebno Bosne i Hercegovine i Kosova, sa aspekta sektorsko-granskih
kriterijuma u večini predstavlja potencijalni faktor daljeg ubrzanog razvoja,
naročito zbog nepovoljne strukture u odnosu na svestraniji tj. kompleksniji
razvoj industriji. Medjutim, preradjivačka industrija, koja je u savremenim
uslovima od vitalnog značaja za ubrzani razvoj jednog nedovoljno razvijenog
područja, s obzirom na propulzivni karakter i relativno visoku akumulativnu
sposobnost, nije dovoljno zastupljena u nedovoljno razvijenim područjima.
Pored jednostranog razvoja u pravcu proizvodnje pretežno sirovina i električne
energije, mislima i na visok kapitalni koeficijent koji je u stalnom porastu, što
ne odgovara istovremeno i politici veće zaposlenosti. U uslovima oskudevanja u
investicionim sredstvima, kada postoji veliki pritisak za otvaranje novih radnih
mesta smatram da dalja orientacija u ova ulaganja bez prelivanja dodatnih
sredstava potrošača, nebi smelo ići. Investiranje u tom pravcu jeste
jednostavnije, ali ne i najrentabilnije. Visok organski sastav faktora proizvodnje
(kapitala) zahteva istovremeno i velika investiciona sredstava za otvaranje novih
radnih mesta u energetici, rudarstvo, crnoj i obojenoj metalurgiji kao i u
izgradnji infrastrukture potrebne za ove delatnosti.
Postojeći privredni uslovi i velika bogastva u prirodnim resursima, kojima
raspolažu nedovoljno razvijena područja važan su faktor koji treba imati u vidu
pri donošenju i utvrdjivanju politike razvoja. To su komparativne prednosti koje
treba da imaju primat u izboru prioriteta. Medjutim, ova evidentna prednost
daje povoljne ekonomske efekte samo ako se stvaraju kompleksi, tj. ako se u
strategiji razvoja ide u pravcu zaokruživanja od primarne do finalne
proizvodnje. Jer kao što smo naveli, jednostrani razvoj industrije je strukturalni
nedostatak nedovoljno raz. područja paje zbog toga neophodno ići ka što većoj
diferzifikaciji privrednih aktivnosti i na zaokruženje proizvodnje od sirovinske
41
ka finalnoj proizvodnji, tj. do gotovih proizvoda. Orijentacija privrednog
razvoja na bazi sopstvenih sirovina i prirodnih uslova kojima raspolaže u izobilju
SAP Kosovo, i druga nedovoljno razvijena područja u pravcu veće finalizacije je
pravilan i ispravan put budućeg razvoja privrede. Jedna ovakva orijentacija,
pored ostalih prednosti, u velikoj meri eliminiše i dejstvo svih onih neželjenih
posledica, sa kojima se susreće preradjivačka industrija zemlje pri uvozu
neophodnih sirovina za tekstilnu, baznu i drugu industriju koja se zasniva na
uvezenim sirovinama.
Kada govorimo o neophodnosti intervencije šire zajednice merama i
instrumentima buduće ekonomske politike na ubrzaniji razvoj nedovoljno
razvijenih republika i Kosova, (na donošenju sistemskih mera i mera ekonomske
politike), može se primetiti da je i pored bitnih rešenja kojima je pokrenut
ubrzani razvoj nedovoljno razvijenih područja još uvek nisu iscrpljene sve
mogućnosti, kao što su odgovarajuća sredstva za finansiranje društvenih
delatnosti, budžetska potrošnja, diferenciranje mera u okviru pojedinih
sistemskih rešenja i mera ekonomske politike kroz pojedine zakonske i
podzakonske akte kojima bi se del potsticao ubrzaniji razvoj nedovoljno
razvijenih područja zemlje i osigurao harmoničniji razvoj celokupne naše
privrede.
Sumirajući mere dosadašnje politike ubrzanijeg razvoja nedovoljno
razvijenih republika i Kosova, možemo konstatovati da je učinjen veliki
napredak u promeni strukture privrede i stanovništva, u povećanju životnog
standarda radnih ljudi, itd., i stvorena je baza za jedan brži razvoj ovih
nedovoljno razvijenih krajeva zemlje. Drugim recima u odnosu na naslednjeni
nivo privrednog razvoja nedovoljno razvijenih republika i Kosova, kao i
razvijena područja zemlje ostvarile su jedan takav put razvoja za kakav razvoj
drugim zemljama trebao je mnogo duži period razvoja. Medjutim ne samo zbog
razlike u startu nego i kao posledica ekonomske politike i nepovoljnih
sistemskih rešenja naše razvojne politike došlo je do povećanja razlika izmedju
nedovoljno razvijenih i razvijenih krajeva zemlje. Industrijalizacija (tj.
preradjivačka industrija), polarizovaia se u razvijena područja, dok nedovoljno
razvijene republike i Kosovo ostali su pretežno kao proizvodjači sirovina,
poljoprivrednih proizvoda i energetike, što u zajedničko tržište pod različitim
organskim sastavom sredstava (kapitala) i različitim sistemom cena ostavlja i
dalje mogućnost za prelivanje nacionalnog dohotka iz nedovoljno razvijenih u
nerazvijene krajeve zemlje.
Zato je moguće konstatovati da i pored svih nastojanja prostorne
disproporcije nisu uklonjene, jer razni oblici kompenzacije nedovoljno
razvijenih područja i po masi i po strukturi bila su nedovoljna. Medjutim, ono
što zaslužuje kritički osvrt, jeste politika razvoja u celini, nedostatak koncepcije
za razvoj nedovoljno razvijenih područja, u izvesnom smislu ad hok formiranje
obuhvata nerazvijena područja bez dugoročne razvojne politike pa su samim
tim i ostvareni rezultati i efekti razvoja nedovoljno razvijenih republika i
Kosova znatno slabiji od mogućih. Zato treba naglasiti da upravo od pristupa
toj problematici i razrešenje u praksi njenih ključnih pitanja, zavisi sudbina
ubrzanog razvoja ovih područja sa značajnijim reprekusijama na opšti društveni
razvoj cele jugoslovenske zajednice. Nedostatak jasno utvrdjenog i na
samoupravnoj osnovi dogovorenog programa razvoja i podcenjivanje
celokupnog instrumentarijuma plana u uslovima samoupravljanja na bazi
42
tržišnih odnosa potencira granske i regionalne disproporcije, dupliranje
kapaciteta, podstiče pojedinačne, grupne pa i nacionalne egizme? pa i
partikularizam. Za razvoj nedovoljno razvijenih područja je potreban dugoročni
program razvoja, pre svega samih nosioca razvoja. Jedna ovakva buduća politika
ubrzanijeg razvoja nedovoljno razvijenih republika i Kosova da se svestrano
podrži pored kompenzacije i drugim vidovima direktne materijalne intervencije,
isto tako i odgovarajućim sistemskim rešenjima naročito politikom cena,
kreditnom politikom i spoljotrgovinskim i deviznim režimom, uvoznom
carinom kao i drugim sistemskim rešenjima, koja najvećim delom u ranijem
razdoblju nisu odgovarala ubrzanom razvoju nedovoljno razvijenih područja
zemlje.
43
UDK: 338.2(497.115)
Mr AG IM PACA
ULOGA SREDSTAVA FONDA FEDERACIJE ZA
KREDITIRANJE BRŽEG PRIVREDNOG RAZVOJA
PRIVREDNO NEDOVOLJNO RAZVIJENIH REPUBLIKA I
AUTONOMNIH POKRAJINA U IZGRADNJI PRIVREDNE I
INDUSTRIJSKE STRUKTURE SAP KOSOVO
Neravnomernost u razvitku pojedinih područja u okviru odredjene državne
zajednice prisutna je u svim zemljama bez obzira na kojem nivou privredne
razvijenosti se nalaze. Činjenica je, da su sve zemlje danas svesne ovog problema
i da nastoje da ublaže razlike na nivou razvijenosti, odnosno, da ubrzano
razvijaju — privredno, kulturno i td. — područja koja se ubrajaju u nedovoljno
razvijena. Pri tome se služe različitim metodama i uspevaju manje ili više.
4 Zavisno od specifičnosti zemlje kao i nivoa razvijenosti, traži se, u
društveno-ekonomskom uredjenju mogućnost izgradnje adekvatnih podsticajnih
metoda, mera i instrumenata ekonomske politike kako bi se smanjilo i otklonilo
, y	zaostajanje pojedinih regiona za opštim razvitkom zemlje1.
U našoj zemlji regionalnom niveliranju privrednog i društvenog razvoja
pristupilo se usvajanjem prvih mera ekonomske politike2 . Sistem, metodi, obim
i kvalitet podsticajnih mera u oblasti niveliranja regionalnog razvoja u našoj
zemlji ne odlikuje se homogenošću. Evoluirala je paralelno sa opštim
materijalnim i društvenim razvitkom zemlje.
Sve do 1965. godine ne bi se moglo tvrditi da je utvrdjen i razradjen
konzistentan i stabilan sistem podsticanja nedovoljno razvijenih republika SAP
Kosovo. Tek konstituisanjem Fonda federacije za kreditiranje bržeg privrednog
razvoja nedovoljno razvijenih republika i SAP Kosovo (u daljem tekstvu: Fond),
uspostavljena je i razvijena adekvatnija funkcionalna osnova u vidu fleksibilnog
mehanizma koji sačinjava celovit sistem mera za stvaranje uslova bržeg razvoja
nedovoljno razvijenih republika i SAP Kosovo, kao ekonomski najmanje
razvijenog regiona Jugoslavije.
Shodno usvojenoj koncepciji Fond dobija funkciju posebne ustavne i
zakonske finansijske institucije za podsticanje bržeg razvoja nedovoljno
razvijenih područja.
Ostvarivanje bržeg razvoja SAP Kosovo kao i ostalih nedovoljno razvijenih
područja naše zemlje, uglavnom se zasniva na investicije3, kao jedne od
1	Opširnije o nedovoljno razvijenim regionima razvijenih zapadnih zemalja videti: Uvalić
dr. Radivoj, „Nerazvijena područja u zapadnim zemljama", SANU, Beograd, 1972.
god.; Marija Ambrožič — Počkar, „Problemi ekonomskog podizanja područja Južne
Italije", Beograd, 1959. god. i drugi.
2	Opširnije o nerazvijenim regionima i merama podsticanja njihovog bržeg razvoja kod
su pisali:
—	Dr. M. Vuković: „Metode bržeg razvoja privredno nedovoljno razvijenih
republika i pokrajina", Ek. institut—Sarajevo, 1973.
—	Dr. Košta Mihajlović i Dr. Eva Berković: „Razvoj i životni standard regiona
Jugoslavije", Bgd. 1971. god. kao i drugi autori.
3	Prema prof. dr. Vojnić Dragomir—u......razvoj proizvodnih kapaciteta i proizvodnje
stoji u funkcionalnoj medjuzavisnosti sa investicijama,.... privredni razvoj jeste
funkcija akumulacije kapitala, odnosno funkcija investicija". U „Investicije i društvena
reprodukcija", „Informator", Zagreb, 1977. godine, str. 2.
I
44
osnovnih komponenti ekonomske i razvojne politike. U ekonomskoj politici i
konkretnoj praksi naše zemlje podsticanje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih
republika i SAP Kosovo dobrim delom se zasniva na obezbedjivanju i
usmeravanju dodatnih finansijskih sredstava posredstvom Fonda. Za nedovoljno
razvijenu pokrajinu Kosovo, koju pored ostalog karakterizira gotovo simbolična
stopa samofinansiranja investicija (sa svega 8 — 10%), transferisana sredstva
posredstvom Fonda predstavljaju gro investicionog potencijala. Otuda je
razumljiv značaj obima a posebno strukture i ekonomske efektivnosti investicija
u okviru privrede Pokrajine Kosovo.
Kao prvu karakteristiku investicione aktivnosti u SAP Kosovo treba istaći
visoku stopu ulaganja kako u privrednim, tako i u vanprivrednim delatnostima.
Ukupno investicije u proteklih 12. godina (od 1966 — 1976. godine) iznosile su
25.249. miliona dinara. Povećavale su se po prosečnoj godišnjoj stopi rasta od
8,4 %. U okviru ovog porasta sporije su rasle privredne investicije — prosečno
godišnje za 7,6 %, dok je porast neprivrednih investicija bio brži — 10,5 %.
Istovremeno stopa rasta društvenog proizvoda iznosila je 6,0 %.
Društveni proizvod i investicije u
osnovna sredstva SAP Kosovo
— u milionima dinara
— tekuće cene
Tabela br. 1.
Godina Društveni	Investicije	Udeo investicija
proizvod	u osnov. sred.	u društv. proizvodu
1	2	3	3:2
1966	1.998	850	42,54
1967	2.181	879	40,30
1968	2.108	1.214	57,59
1969	2.433	1.430	58,77
1970	2.907	1.167	40,14
1971	3.649	1.753	48,64
1972	4.505	1.859	41,26
1973	5.868	2.061	35,12
1974	8.477	3.502	41,31
1975	10.491	4.999	47,17
1976	11.826	5.585	47,22
Izvor: SGJ - 1974 i 1978 god., i SZS - poseban bilten „Investicije", br. 843,
912 i 1087.
Prema datom tabelarnom pregledu vidi se da su investicije u odnosu na
društveni proizvod bile visoke. Njihov veći odnos prema društvenom proizvodu
45
proizilazi usled značajnog učešća dopunskih sredstava koja su preko Fonda
usmeravana u SAP Kosovo. Kakvog je značaja finansijski potencijal Fonda za
ubrzanje razvitka Autonomne Pokrajine Kosovo i nedovoljno razvijenih
republika reljefno ilustruju sledeči podaci:
Učešće sredstava Fonda u vrednosti investicija
za osnovna sredstva
— Učešće u % u ukupnim
vrednostima osn. sred.
Tabela br. 2.
Ostvareno	Očekivano učešće
u periodu
1976 - 1980.
1966- 1971 - 1976
1970 1975
a)	U ukupnom ut-
rošku invest.:	5,0 6,41 5,4	6,9
Jugoslavija
Nedovoljno raz-
vijene republ. i.
SAP Kosovo	18,0	23,21	20,7	21,4
-B. i Herceg.	14,7	14,60	13,4	12,5
-Crna Gora	20,2	26,83	30,3	25,0
-Makedonija	12,5	22,25	21,5	18,8
-Kosovo	38,0	55,23	44,0	56,3
b)	U utrošku
privrednih
investicija:
Jugoslavija	6,9	9,35	8,0	9,6
Nedov. razv. repub.
i SAP Kosovo	24,2	32,47	30,2	28,5
-B. i Herceg.	20,5	22,4	20,8	17,8
-Crna Gora	25,5	33,53	40,5	30,9
-Makedonija	17,6	30,10	29,1 * 23,4
-Kosovo	45,6	70,78	61,5	61,4
46
Izvor:
SDK Jugoslavije, „Investicije", posebni statistički bilten br. 109, 118, 122, 126, 131,
134, 137, 139, 142 i 145; SDK Jugoslavije „Statistički bilten" br. 12/1976. godine.
Očekivano učešće sredstava Fonda u planskom periodu od 1976 — 1980. god.
predstavlja ocenu Fonaa, utvrdjenu na bazi elemenata dodatnih materijala Saveznog
zavoda za društveno planiranje „Osnovni elementi razvoja po republikama i
autonomnim pokrajinama za period od 1976 — 1980. godine", D—159/75. Prema
Bejtulahu dr. Zeki „Osnove sistema ubrzanog razvoja nedovoljno razvijenih
područja", „Socijalizam", br. 11 /1977. g.
Prema datom pregledu sredstva Fonda čine kvantitativno najobimniji izvor
sredstava koja se koriste za finansiranje razvoja SAP Kosovo. Otuda proizilazi
njihov značaj za ostvarivanje privrednog razvoja ovog područja. Ona su
najneposrednije uticala na transformaciju privredne strukture i teritorijalni
raspored pojedinih delatnosti i grana u privredi.
Medjutim, nivo privredne razvijenosti SAP Kosovo rezultat je ne samo
visoke stope investicija nego i njihove strukture koju pokazuje sledeča tabela.
Podaci iz tabele br. 3. pokazuju da je 55 % do 80 % ukupnih investicija u
fiksne fondove privrede SAP Kosovo u posmatranom razdoblju usmereno u
delatnost industrije i rudarstva.
Ulaganja u industriju i rudarstvo u strukturi privrednih investicija u ovom
regionu bila su relativno više zastupljena nego u ostalim razvijenim i nedovoljno
razvijenim područjima naše zemlje. Jednostranost investicija koja karakteriše
ulaganja u nedovoljno razvijena područja, potpuno se izrazila i duže trajala u
SAP Kosovo. Veliki udeo industrije u investicionim ulaganjima ograničio je
udeo ostalih privrednih delatnosti u strukturi privrednih investicija Kosova.
Forsiranje investicija u oblasti industrije i rudarstva najviše je uticalo na
relativno zaostajanje razvoja poljoprivrede, koja u ukupnim privrednim
investicijama participira od 6,5 % najviše do 20 %. Ispoljene tendencije dovele
su do disproporcije u razvoju industrije i poljoprivrede, koja je ostvarila znatno
sporiju dinamiku razvoja. Relativno zanemarivanje investicija u oblast
poljoprivrede imalo je višestruke negativne efekte. Pre svega u još nedovoljno
razvijenoj Pokrajini Kosovo udeo poljoprivrede bio je veoma velik u strukturi
privrede. Ona je angažovala preko 50 % celokupnog stanovništva. Potreba
forsiranja razvoja ove privredne delatnosti bila je od posebne važnosti, i to kako
u društvenom tako i u privatnom sektoru koji relativno stagnira a raspolaže sa
88,1 % obradivih površina, stočnog fonda sa 87,5 % i drugo. Potreba
intenzivnijeg razvoja poljoprivrede proizilazi iz činjenice da je u poslednjih
desetak godina razvoj industrije i rudarstva bio paralelan i jednako intenzivan,
paje poljoprivreda, sada ta privredna oblast koja koči opšti razvoj Pokrajine.
Posledice otežanog razvoja poljoprivrede (pretežno individualnog sektora)
najreljefnije se ogleda u niskom stepenu privredne aktivnosti seoskog
poljoprivrednog stanovništva, gde naturalna potrošnja dominira, kao i niskoj
tehničkoj i proizvodnoj sposobnosti koja uslovljava malo viškova proizvoda
visoke vrednosti koji se nude tržištu4. Dakle, postojanost relativno velike
4 Ominume technigue d'amengement-Pariz i Zavod za urbanizam i
projektovanje—Priština: „Regionalni prostorni plan SAP Kosovo", Priština, 1971, go-
dine.
48
„naturalne ekonomije", normalno, u sadašnjem stepenu ukupne privredne
razvijenosti ometa efikasniju integraciju industrije i ukupne privrede Pokrajine u
šire privredne i tržišne tokove, kočeći njen dalji razvitak. Još više, stanje slabe
privredne aktivnosti znatnog dela stanovništva deluje na slabljenje veza izmedju
lokalne tržišne proizvodnje i potrošnje, ograničavajući širenje regionalnog
tržišta, kao i intenzivno koriščenje poljoprivrednih, rudnih i ljudskih potencijala
neophodnih svakoj aktivnoj privredi koja je u fazi razvoja.
Posle poljoprivrede po obimu investicija dolazi oblast saobraćaja. Razvoj
ove delatnosti je važan preduslov za integraciju ovog područja u jugoslovenske i
šire tokove kretanja ljudi, roba i usluga. Otuda i njena relativno veća
participacija u ukupnim privrednim investicijama.
Investicije u ostale privredne delatnosti su relativno male i svode se svega
na 10%. Gradjevinarstvo, a naročito trgovina, ugostiteljstvo i savremeno
uslužno zanatstvo su delatnosti čija je stopa razvoja manje-više saobrazna nivou
privrednog razvoja. Njihova ekspanzija je usko povezana sa porastom i obimom
realnog dohotka, odnosno brzine kojom će se vršiti strukturalna pomeranja u
privredi i stanovništvu posmatranog regiona. U narednim višim fazama razvoja
očekuje se brži razvitak ovih delatnosti.
Sve ovo što je rečeno o strukturi investicija u SAP Kosovo, potvrdjuje
navedenu tezu da je metoda industrijalizacije bila dominantna metoda
koncepcije razvojne politike SAP Kosovo. Shodno tome, kada je reč o strukturi
investicija u privredi ovog regiona, onda je pre svega reč o strukturi investicija u
oblasti industrije jer je u okviru ovog nedovoljno razvijenog područja industrija
postala odlučujući faktor razvoja.
Karakteristična crta strukture industrije, tj. strukture investicija u
industriji Kosova je izrazito naglašena dominacija energetike i bazno-sirovinskih
industrijskih grana. To je uslovilo visoku koncentraciju investicija u grane
energetike, uglja, obojenih metala i hemijske industrije, uz istovremeno
relativno zapostavljanje razvoja grana za proizvodnju finalnih i potrošnih
dobara. Po važnosti koja je data ovim granama u okviru investicija industrije,
SAP Kosovo je zauzelo istaknuto mesto u posmatranom periodu.
S obzirom na fazu društveno-ekonomskog razvoja, dominantno mesto u
industrijskim investicijama imaju bazne grane. To podesno ilustruju podaci koji
su dati u tabeli br. 4 i 5., koje pokazuju da je oko 54 % ukupnih investicija
industrije i rudarstva u posmatranom razdoblju bilo investirano u kompleks
energetike, obojenih metala i hernije. Medjutim, u strukturi ulaganja-u industriji
SAP Kosova u razdoblju od 1971 — 1975. godine došlo je do ,,. .. značajnog
odstupanja u odnosu na pravce ulaganja iz prethodnog petogodišnjeg perioda, a
pre svega u energetsko-sirovinskim granama. Naime, smanjena su ulaganja u
energetici sa 51,1 % na 20,4 %, u obojenoj metalurgiji sa 22,7 % na 14 % i td. S
druge strane osetno su povećana ulaganja u proizvodnji opreme, trajnih
potrošnih dobara, zatim u herniji, gradjevinskoj industriji, a posebno u
preradjivačkoj industriji (od 7,7 % u periodu od 1966—1970. godine na 28,2 %
u periodu od 1971 —1975. godine). Ovakva struktura investicionih ulaganja
omogućila je da se u ovom periodu ostvare i povoljniji efekti u pogledu
efikasnosti investicionih ulaganja u odnosu na prethodni period.5
5 Publikacija Fonda, „Neke karakteristike privrednog razvoja nedovoljno razvijenih
republika i SAP Kosovo u periodu od 1971 — 1975. godine, sa posebnim osvrtom na
investicionu problematiku", Fond, Beograd, februar 1977. godine str. 88.
51
Iako je privreda Kosova u periodu od 1971 — 1976. godine ostvarila
pozitivne rezultate u odnosu na prethodni petogodišnji period, postignuti
rezultati su i dalje nepovoljniji u odnosu na ostala područja i prošek zemlje. Do
ovoga je došlo uglavnom zbog toga što u industriji nije ostvaran planirani razvoj,
zatim zbog prolongiranja izgradnje hidrosistema Ibar — Lepenac, tj.
prolongiranja izgradnje i slabog koriščenja kapaciteta u preradjivačkim granama
industrije; kao i zbog podbačaja u realizaciji planiranih programa razvoja u
energetici i obojenoj metalurgiji, zbor čega su izostali očekivani efekti na
ukupan industrijski i privredni razvitak Kosova.
Priroda je investicija u ove grane da dugo traje period njihove izgradnje, da
je potrebno relativno dugo vreme za njihovo uhodavanje i sazrevanje, savremeno
su opremljene i angažuju relativno malo radne snage, a ako ne uspevaju da se
razvijaju u proizvodne komplekse (od proizvodnje sirovina do finalnih
proizvoda) imaju manje dejstava u smislu pozitivnih eksternih efekata na
intenziviranje razvoja ostalih privrednih delatnosti. Ako se ovim elementima
dodaju još i efekti nedostatka iskustava, savremenih poslovnih navika,
nestabilnosti izvora finansijskih sredstava zbog njihovog stalnog prekoračenja,
uticaja inflacije i gubitaka u privredi6 od kojih nije bio imun veći deo privrede
Kosova, onda nije teško pretpostaviti efekte ovakve jednostrane strukture
investicione aktivnosti na ostvarivanju utvrdjene politike ubrzanog razvoja ovog
područja.
Kod analize strukture investicija industrije, slično kao i kod analize
njihovog obima, uočava se činjenica da investicije iz Fonda svojom veličinom i
strukturom u ogromnoj meri uslovljavaju i globalnu i gransku strukturu
investicija u SAP Kosovo. Ne samo daje obim investicionih ulaganja iz sredstava
Fonda u posmatranom periodu opredelio relativan značaj i mesto pojedinih
oblasti u strukturi investicija, nego je takodje opredelio i značaj pojedinih gran
u strukturi investicija industrije ovog područja.
Investicije iz sredstava Fonda, u najvećem stepenu se usmeravaju na
industriju, tako da ova ulaganja u ovu privrednu oblast dominiraju čitavom
strukturom investicija. Učešće industrije u investicijama iz sredstava Fonda u
periodu od 1966-1970. godine iznosi 79,8 %, dok za period od 1971-1975.
godine relativno opada, ali je i dalje izrazito dominirajuće i iznosi 66,1 %. U
okviru industrije iz sredstava Fonda investicije su većim delom usmerene u
kompleks energetike (ugalj i elektroenergija), obojene metalurgije i bazne
hernije, koje u periodu od 1965—1970. godine participiraju sa 77,5 % dok
tokom perioda od 1971 do 1975. godine, udeo ovih grana relativno opada, alije
i dalje značajno i iznosi 43,7 %. Dakle veći deo sredstava Fonda usmereno je u
grane sa velikim inicijalnim ulaganjima, sa visokim kapitalnim koeficijentom i sa
veoma dugim aktivizacionim periodom.
Orijentacija na razvoj ovih grana uticala je na sužavanje investicija na manji
broj privrednih objekata i bila je pogodna pretežno sa gledišta aktiviranja rudnih
potencijala, ali nepovoljna sa gledišta zapošljavanja i povećavanja akumulativne
sposobnosti privrede ovog područja.7
6	„. . . u industriji Kosova ostvareni poslovni gubici u 1975. god. za nekoliko puta
premašuju izdvojena sredstva u poslovni fond OOR-a", „Putevi ublažavanja razlika",
„Ekonomska politika", Beograd, br. 1270/1976. god.
7	Niska akumulativna sposobnost energetike i ekstenzivne industrije koja sačinjava
pretežni deo industrije nedovoljno razvijenih područja proizilazi iz položaja ovih grana
u primarnoj raspodeli, koja je nepovoljna jer su cene njihovih proizvoda depressane.
Opširnije u „Privredna struktura i akumulativna sposobnost nedovoljno razvijenih
područja", Mr. N. Ackovski, „Finansije" 9 — 10/1973. god.
52
REZYME
Dati pregled strukture investicija — ukupnih i iz sredstava Fonda pruža
osnovu za zaključak. Da bi se proces ubrzanog razvoja Kosova uspešno odvijao
mora se investirati ne jednostrano, već po odredjenom skladu i strukturi. Pored
industrije nužno je ulagati i u poljoprivredu. Isto tako, treba posvetiti odredjenu
pažnju i gradjevinarstvu, saobraćaju, trgovini i zanatstvu, kao i raznim
neprivrednim delatnostima, jer od njihovog razvoja zavisi puni uspeh
industrijalizacije. Pored toga, u okviru same industrije mogu se forsirati ove ili
one grane u zavisnosti već od postojećih uslova i opštih privrednih potreba. Jer
razne strukture investicionih ulaganja u smislu jačeg forsiranja finalnih ili
baznih sirovinskih grana ne izazivaju jednake efekte na privredni razvoj. Neke
industrijske grane jače pokreću razvojne procese, a neke slabije. U tom smislu
za Kosovo je od posebne važnosti forsiranje razvoja onih privrednih delatnosti i
industrijskih grana koje omogućavaju rešavanje prioritetnih ciljeva razvoja ove
Pokrajine. A to su akumulativno intenzivne i radno intenzivne industrijske
grane i delatnosti.
LITERATURA
1.	Dr Radivoje Uvalić: „Nerazvijena područja u zapadnim zemljama", SANU, Beograd,
1972.god.
2.	Marija Ambrožić—Počkar: „Problemi ekonomskog podizanja područja Južne Italije",
Beograd, 1959. god.
3.	Dr Mihailo Vuković: „Metode bržeg razvoja privredno nedovoljno razvijenih republika
i pokrajina", Ekonomski institut — Sarajevo, 1973. godine.
4.	Dr Košta Mihajlović i Dr Eva Berković: „Razvoj i životni standard regiona
Jugoslavije", Beograd, 1971. godine.
5.	Dr Dragomir Vojnić: „Investicije i društvena reprodukcija", „Informator", Zagreb,
1977. godine.
6.	Dr Bejtulahu Zeki: „Osnove sistema ubrzanog razvoja nedovoljno razvijenih
područja", „Socijalizam", br. 11 /1977 godine.
7.	Omniume technique d'amengement — Pariz, i Zavod za urbanizam i projektovanje —
Priština: „Regionalni prostorni plan SAP Kosovo", Priština, 1971. godina.
8.	Publikacija Fonda Federacije za podsticanje . . ." Neke karakteristike privrednog
razvoja nedovoljno razvijenih republika i SAP Kosovo u periodu od 1971—1975.
godine, sa posebnim osvrtom na investicionu problematiku", Fond, Beograd, februar
1977. godine.
9.	„Putevi ublažavanja razlika", „Ekonomska politika", Beograd, br. 1270/1976.
godina.
10.	Mr Nikola Ackovski: „Privredna struktura i akumulativna sposobnost nedovoljno
razvijenih područja", „Finansije" br. 9—10/1973.
11.	Baletić Zvonimir i Božo Marendić: „Strukturni problemi razvoja privrede SAP
Kosovo", Simpozijum o razvoju nedovoljno razvijenih područja, Priština, septembar
1977. godine.
53
udk: 338.2(497.115)
Srečo Kirn
RAZVOJ - NERAZVOJA: PRIMER KOSOVA
V Jugoslaviji se večkrat pojavlja krilatica, za katero se zdi, da je izrazito
dialektična in nedogmatska. Povezana je z vprašanjem o vzrokih krize, v kateri
se nahajajo procesi produkcije in reprodukcije družbenega kapitala. Nastala je
kot negacija socrealstične parole, da so vse negativnosti, ki se pojavljajo v
delovanju predvsem ekonomskega sistema realnega socializma zgolj in predvsem
posledica funkcioniranja nekega zunanjega, tujega in sovražnega kapitalističnega
sveta, sicer paje sistem v osnovi čist,jasen in neprotisloven.
Zgoraj omenjena krilatica gre korak dalje in trdi, da del vzrokov za
ekonomsko krizo leži v takoimenovanem zunanjem svetu (največkrat se omenja
splošna svetovana recesija, svetovna inflacija, brezposelnost, energetska kriza
itd.), drugi del paje rezultat izvorno domačih vzrokov, vzrokov, ki izhajajo iz
protislovnega procesa razvoja naše družbe kot take (pri tem se navajajo notranja
gospodarska recesija, notranji generatoci inflacije itd.). Čeprav je s takšno
krilatico dan poudarek takoimenovanim notranjim vzrokom pred nekakšnimi
zgolj importiranimi vzroki, pa se vendarle še vedno vztraja na nekem bistvenem
razlikovanju eksternih in notranjih vzrokov nastopajoče in delujoče
gospodarske krize. Ti vzroki so na podlagi tega teorema združljivi in poenoteni
samo v fazi svojega učinkovanja in manifestiranja. Na ta način se sicer
socializem ne tretira več kot nek že vnaprej določen neprotisloven družbeni raj,
toda še vedno se ga tretira kot nekaj, kar ima v osnovi drugačne zakonitosti
družbenega razvoja kot pa svetovna družbena totaliteta, kot nekaj, kar je v
osnovi neodvisno od delovanja zakonov, ki utemeljujejo razvoj svetovne
kapitalistične totalitete. Razmerje med svetovno ekonomijo, če se tu omejimo
samo na njo in na nje posamično delo, je s tem postavljeno nedialektično, torej
ekonomsko vulgarno.
Ne samo, da se je vprašanje razumevanja razmerja med svetovno
ekonomijo in njenimi posamičnimi deli znotraj kritike politične ekonomije, od
samega začetka postavljalo kot preizkusni kamen njene notranje revolucionarne
vsebine, ki jo je v času nastopajoče krize po prvi svetovni vojni najbolj doumel
Lukacs ko je to razmerje sploh postavil kot temeljno ločnico marksizma od
ostalih meščanskih družbenih teorij, temveč so praktične reperkusije tega na
prvi pogled skoz in skoz „teoretičnega" vprašanja v zgodovini delavskega
gibanja, posebej pa v fazi graditve socializma, imele usoden zgodovinski pomen.
Ob tem vprašanju se je najprej pri Marxu in Engelsu odločalo ali koncept
svetovne revolucije in mednarodnega delavskega gibanja, ali pa se takšnemu
konceptu in takšni organiziranosti odpovedati. Kasneje se je ob tem vprašanju
vodila in tragično končala diskusija o graditvi socializma v eni deželi, kakor se
ob tem vprašanju v sodobnem mednarodnem delavskenr gibanj u vodijo strastne
razprave ali je socializem določen v nekakšni regionalni teritorialni skupnosti
dežel realnega socializma, kar je samo raširjena teza graditve in priznavanja
socializma v eni deželi, ali pa se ga tretira in pojmuje kot svetovni proces, kot
54
vtkanega v procese akumulacije, torej razširjene reprodukcije kapitalističnega
načina proizvodnje v svetovnih razsežjih.
Teza o deljenih zunanjih in notranjih vzrokih ekonomske krize kaže na
nerazumevanje dialektične povezanosti svetovne totalitete in njenih posameznih
delov in izpričuje moč in realnost tiste linije teorije in prakse mednarodnega
delavskega gibanja, ki jo je najbolje predstavljala in jo še predstavlja birokracija
prve dežele socializma. Toda ni slučajnost, da se takšna teza pri nas ni nikoli
razvila v celovit teoretski koncept. Ta neslučajnost korenini v dejanskosti sami,
ki je hote ali nehote vbijala dialektiko v glavo, pa četudi je ta prodirala v formi
skrajno ekonomističnih opredelitev istih vzrokov, zunaj in znotraj gospodarska
recesija, zunaj in znotraj inflacija, zunaj in znotraj brezposelnost, zunaj in
znotraj energetska kriza itd.
Če hočemo torej razumeti protislovne procese produkcije in reprodukcije
družbenega kapitala v Jugoslaviji, moramo te procese razumeti najprej v
razmerju do svetovne kapitalistične totelitete. To pa seveda predpostavlja, da so
ti procesi tudi v svoji osnovi določeni z zakonitostmi, ki vladajo v svetovni
družbeni toteliteti. Naša zgodovina je skratka svetovna zgodovina, oziroma
drugače, razredni boj v naši družbi je na specifičen način izražen razredni boj v
svetovnih razmerjih. Toda iz tega izhaja tudi nekaj drugega. Kolikor totaliteta
obvladuje svoje posamične dele, jih obvladuje na specifičen način, način, ki se
formira v razmeiju sil znotraj posamičnih delov kot rezultat poprejšnjega zopet
na specifičen način posredovanega zgodovinskega razvoja. In ne samo to,
tendenca, ki nastopa kot rezultantna delovanja toda vsakokrat določujoča
rezultantna, delovanja posamičnih med seboj neenakih delov, torej notranjih
odnosov sil, specifične zgodovine, skratka tendenca, ki koncentrira stopnjo
razrednih bojev v celoti, je prav ta svetovna totaliteta, so prav ti v svetovnih
razmerah dominantni zakoni družbenega gibanja.
Skozi ta razmerja tudi naši razredni boji dajejo svoj prispevek v določanju
te svetovne tendence. Toda hkrati, ko prispevajo, so tudi sami, njihovo notranje
razmerje deležno temeljnega prispevka te svetovne tendence. S tem postajajo
del svetovne zgodovine, kot je svetovna zgodovina s tem naša zgodovina, pa naj
si to želimo ali ne, razumemo ali ne. Toda to razumeti na ta način pomeni stati
na stališču kritike politične ekonomije, pomeni zgodovino razumeti v njeni
najrevolucionarnejši točki. To pa je točka razrednega boja proletariata. Videti
svetovno zgodovino kot našo zgodovino, pomeni v aktualnih razrednih bojih
proces samozavedanja tega boja, proces, preko katerega šele postaja razumljiva
dosežena stopnja in možna dosežena stopnja razrednega boja proletariata s
stališča njegovih končnih ciljev. Ti pa vsekakor niso vsebovani in omejeni na
neko srečno geografsko in družbeno lokaliteto, temveč na zlom obstoječe in
svetovno določujoče tendence kapitalističnega produkcijskega načina.
Komunizem ali barbarstvo ni dilema, ki stoji pred tem ali onim izbranim
ljudstvom ali to ali ono izbrano politično elito, temveč pred svetom v celoti.
Položaj Jugoslavije je znotraj svetovne totalitete specifičen vsaj v dveh
ključnih potezah. Najprej seveda po tem, da je jugoslovanska družba družba
prehodnega obdobja, torej socialistična samoupravna družba. In drugič po tem,
da je Jugoslavija v položaju relativne razvitosti oziroma bolje relativne
nerazvitosti znotraj svetovne kapitalistične totalitete.
Ko govorimo o jugoslovanski družbi kot družbi prehodnega obdobja, tega
ne razumemo kot napredujočega procesa osvobajanja oziroma bolje ukinjanja
55
temeljnih protislovij, ki obvladujejo svetovno kapitalistično totaliteto, kajti
vprašanje takšnega procesa je vprašanje celotne svetovne zgodovine, torej
dejanskosti in probojnosti socializma kot svetovnega procesa.
Nasprotno, tu proces prehodnosti razumemo bolj v smislu prehajanja na
nove, višje stopnje protislovnega družbenega razvoja. V čem je ta proces proces
poglabljajoče oziroma vzdigujoče se protislovnosti?
Gledano s stališča kritike politične ekonomije je dominanten produkcijski
odnos, ki obvladuje svetovno ekonomijo, odnos delo — kapital, odnos, ki tiči,
kot bi rekel Engels v celični obliki blagovne produkcije, v vrednosti sami.1 Je
razmeije samoreprodukcije kapitala v vedno širšem obsegu. Je razmerje
izsesavanja živega konkretnega dela z enim samim ciljem, naraščajoče
produkciji presežne vrednosti, profita, kapitala. Je torej razmeije, ki
reproducira zakon vrednosti vedno in povsod v njegovem lastnem nasprotju.2
Odnosi enakosti vedno nastopajo kot odnosi temeljne neenakosti, torej kot
kapitalistični razredni odnosi. V razmerjih, kjer se zdi, da poteka cela vrsta
posamičnih enakih pravičnih menjav med tistimi, ki ponujajo svojo delovno
zmožnost, svoj delovni potencial, svojo „svobodo, enakost in bratstvo" in
tistimi, ki v svojih rokah drže, upravljajo in kontrolirajo produkcijski proces v
celoti, torej tisti, ki jemljejo v zakup vsakokratno „svobodo, enakost, bratstvo",
dejansko poteka nevidni proces samoreprodukcije kapitala v vedno večjem
obsegu, samoreprodukcije razmerij eksploatacije in nesvobode v vedno večjem
obsegu.
Ta proces stalnega razširjenega vzpostavljanja in ohranjanja odnosa
delo—kapital poteka tudi v prehodni družbi. Prehodna družba stisnjena v svojo
lokalnost, potisnjena v svetovno sekundarnost nima moči njegove odprave. Pa
vendar ta proces znotraj nje poteka v bistveno drugačnih pogojih. Gledano s
historičnega vidika določa razmerje delo—kapital kot temeljno razredno
razmerje kot razmerje eksploatacije v svetovni kapitalistični toteliteti še vedno
buržoazija kot personifikacija kapitala. Znotraj tega zgodovinskega milieja je
to razmeije temeljno gibalo celotnega družbenega razvoja. Procesi ukinitve tega
razmerja nastopajo tu predvsem kot ciklični spontani procesi samodestrukcije
kapitalističnega produkcijskega procesa v svetovnih razsežjih. To so procesi, ki
nastopajo kot simptomi zgodovinske nevzdržnosti tega produkcijskega načina,
toda hkrati tudi kot procesi, v katerih se kapitalistični produkcijski proces
zgodovinsko sploh lahko znova in znova ohranja.
V prehodni družbi se ti procesi postavljajo na drugačen način. Tu razmerja
delo—kapital, torej temeljna razredna razmerja ne določa več buržoazija kot
personifikacija kapitala, temveč je to razmeije dejstvujoče znotraj delavskega
razreda, znotraj rečeno malce vulgarno „polja dela". Diktatura proletariata ni
zgodovinski milieu, kjer se reproducira zgolj razmeije delo—kapital, razmerje
eksploatacije, temveč deluje tudi zavestna tendenca njegove ukinitve. Tu ne
nastopa samo proces spontane ciklične samodestrukcije kapitalističnega načina
produkcije, temveč tudi zavestna in organizirana dejavnost za njegovo
zgodovinsko odpravo. To pa je točka, kjer ni gibalna sila družbenega razvoja
stalno vzpostavljajoče in ohranjajoče se protislovno razmeije med kapitalom in
delom, temveč razmerje med to protislovnostjo in družbenimi procesi in
subjekti, ki znotraj nje silijo v njeno ukinitev. Skratka, rečeno drugače,
enostavneje, gibalni zakon prehodne družbe socialističnega samoupravljanja je
delujoče razmeije med protislovnimi zakoni blagovne produkcije na eni in
56
protislovnim uvajanjem socialističnih samoupravnih odnosov na drugi strani. To
seveda pomeni, da zakoni blagovne produkcije ne delujejo sami zase, temveč da
sami v sebi nosijo razvoj socialističnih samoupravnih odnosov, kot to tudi
pomeni, da ti odnosi ne nastopajo sami iz sebe in sami za sebe, temveč da
znotraj njih delujejo taisti zakoni razvite blagovne produkcije. Toda, v kolikor
je ta gibalni zakon vezan zgolj na svetovno lokalnost, na svetovno
nedominantnost, tedaj ta zakon predstavlja samo višjo stopnjo protislovnega
razvoja svetovne kapitalistične totalitete, tedaj je protislovnost razvoja
socialističnih samoupravnih odnosov pač svetovno zgodovinska nujnost.
Socialistični samoupravni odnosi v svetovni zgodovinski igri predstavljajo vlogo
ukinitve njenega kapitalističnega karakterja, toda hkrati je to še vedno stranska
vloga. V teh relacijah to pomeni, da vsak korak v širjenju socialističnih
samoupravnih odnosov objektivno še vedno pomeni hkrati tudi nov korak v
širitvi in samo reprodukciji odnosa delo-kapital. Vsakokrat, ko se zastavi
zgodovinska odprava tega razmerja v njegovi lokalnosti in perifernosti, se zastavi
tudi možnost njegove nadaljnje razširitve in ohranitve.
Spopad obeh antagonističnih vendar ene znotraj druge delujoče tendence
se v vsej jasnosti formira skozi položaj delavskega razreda v prehodni družbi
socialističnega samoupravljanja.
Kolikor zakoni razvite blagovne produkcije delavski razred vzpostavljajo
na način atomiziranih delavcev, na način svobodno kupljive delovne sile, skozi
proces izsesavanja živega dela, torej skozi proces eksploatacije,
samoreprodukcije kapitala v vedno večjem obsegu, v toliko uvajanje
socialističnih samoupravnih odnosov pomeni vpotegovanje vedno večjega števila
reduciranih delavcev v pozicijo, v kateri se izgublja njihova atomiziranost v
sistemu posamičnih aktov „pravične" menjave in njihova reduciranost v sicer
kompleksnem in podružbljenem procesu razvite blagovne produkcije in
vzpostavlja potenca, možnost njihove razredne organiziranosti in zgodovinske
zavesti o nujnosti upravljanja, organiziranja in kontroliranja, družbenih
procesov, ki ukinjajo prevladujoči značaj obstoječega produkcijskega procesa.
Povedano z drugega zornega kota, v vsakem mezdnem razmerju v prehodni
družbi socialističnega samoupravljanja tiči samoupravljalsko razmerje kot
njegov družbeni zgodovinski antipod, kot v vsakem socialističnem
samoupravnem odnosu korenini mezdno razmerje kot embrionalno razmerje
socialističnih samoupravnih odnosov.
Zaradi tega razredni boj v socialistični samoupravni družbi ne poteka v
smeri nekakšne takojšnje ukinitve blagovne produkcije, četudi je ta iluzija
močno prisotna, temveč v krepitvi ene ali druge tendence, odvisno pač za
katerega razrednega akterja v tem boju gre. Kakorkoli se mogoče sliši
paradoksalno, toda nujni pogoj krepitve tendence socialističnega
samoupravljanja je na sedanji stopnji razvoja tudi nujnost ohranjanja razvite
blagovne produkcije. Zaradi tega tudi govorimo o prehodu na višjo stopnjo
protislovnega razvoja svetovne kapitalistične totalitete, višjo stopnjo v tem
smislu, da se protislovnost koncentrira in določa znotraj delavskega razreda
samega in ne izven njega. Razumevanje tega procesa je odločilno za
razumevanje socializma sploh, je pa tudi ločnica, ki nas loči od tiste
zgodovinske struje v mednarodnem delavskem gibanju, ki ji najbolj značilno
pravimo stalinizem.3
57
Posebej postane razredni boj med tema dvema tendencama med njunimi
razrednimi akterji viden v pogojih splošne krize. Ko govorimo o splošni krizi,
seveda mislimo na krizo svetovnega kapitalizma kot tudi na način, kako se ta
kriza manifestira v vsakem njegovem posamičnem delu, torej tudi v prehodni
družbi socialističnega samoupravljanja. Znotraj nje kriza kot povsod drugod
radikalno posega v razmerje razrednih sil. Spontano rezultira v krepitev in
zahtevo po močnejšem uveljavljanju zakonov razvite blagovne produkcije, kar
seveda ne izključuje tudi etatističnih posegov. To je potrebno poudariti z?radi
tega, ker se je v jugoslovanski družboslovni teoriji, posebej v njenem
teoretičnem knjigovodstvu udomačila vulgarna teza, ki je rezultat frakcijskih
bojev med birokracijo in tehnokracijo, da etatistična politika, torej nekaj, kar
izvorno predstavlja dominantno funkcijo države v upravljanju in organizaciji
produkcijskega procesa, predstavlja nekaj, kar je izven in neodvisno od zakonov
razvite blagovne produkcije in da na drugi strani že sama zahteva po
uveljavljanju , objektivnih ekonomskih zakonitosti' , torej zakonitosti razvite
blagovne produkcije predpostavlja konec etatističnih ukrepov. Tu se gre zgolj za
dva načina, zgodovinsko opredeljena načina samoregulacije razvite blagovne
produkcije.4 Toda za nas je od tega pomembneje to, da splošna kriza potencira
delavca v njegovem mezdnem položaju in šele za tem na kakšen specifičen
način samoregulacije razvite blagovne produkcije se to dogaja. Porast
brezposelnosti je ena naj radikalnejših menifestacij, v kateri zmaguje mezdni
položaj nad položajem združenega samoupravljalca. Dokazuje nevzdržnost tistih
teoretskih iluzij pri nas, ki hočejo ohraniti samo dobre plati , objektivnih
ekonomskih zakonitosti" in odpraviti slabe, ki želijo zakone razvite blagovne
produkcije, brez nujnih konsekvenc teh zakonitosti.
Toda splošna kriza rezultira tudi na drugih točkah. Na primer v stalnem
paradoksalnem zniževanju vrednosti delovne sile, kjer sicer stroški za
reprodukcijo delovne sile vedno hitreje rastejo, alikvotni variabilni deli
celotnega dohodka pa realno stalno padajo; v padajoči akumulativni sposobnosti
nacionalne produkcije; v zniževanju socialne zaščite delavskega razreda;
procesih avtarkije in dezintegracije produkcije; v vračanju na preizkušene
metode etatistične regulacije produkcijskih razmerij in skozi nastope
tehnokratske manipulacije. Skozi vse to blok socialističnih samoupravnih sil
slabi. Na celotni fronti njegove organiziranosti nastopa etatistična, birokratska
tendenca. Ta posega v razredni boj predvsem na vseh tistih točkah, kjer se
določajo splošni pogoji produkcije (kontrola monetarnega sistema, kontrola
cen, ekonomski odnosi s tujino, kontrola notranje blagovne menjave, materialna
razmerja med t.i. materialno sfero in družbeno nadstavbo, skozi represivne
aparate, skozi kontrolo izobraževalnega in znanstvenega sektorja itd.).
Na drugi strani ga v njegovi temeljni zastavitvi, torej v celičnih
produkcijskih enotah in njihovih ekonomskih povezavah ter združenjih napada
tehnokracija. Ta poskuša dobiti pozicije v neposredni kontroli med
produkcijskim procesom. Parola spoštovanja „objektivnih ekonomskih
zakonitosti" brez boja za socialistično samoupravljanje5 je v bistvu njena
parola, kajti sama je neposredneje povezana z utripom zakonov blagovne
produkcije kot pa relativno oddaljena birokracija. Njen boj je predvsem boj s
samoupravno strukturo znotraj organizacij združenega dela, kjer poskuša dobiti
kontrolo nad neposrednim vlaganjem, združevanjem in delitvijo družbenega
kapitala, skratka nad procesi akumulacije posamičnih delov družbenega kapitala
58
in to v tisti meti, kolikor le-ta ni določen s splošnimi pogoji produkcije, kijih
kontrolira birokracija.
Moč splošne krize, ki se izraža na specifičen način v
jugoslovanski družbi, izhaja predvsem iz njenega položaja kot relativno
nerazvite družbe, družbe svetovne ekonomske pol-periferije. Ta položaj ravno
zaradi tega v temelju pogojuje prej omenjena razredna razmerja v prehodni
družbi socialističnega samoupravljanja. Pogojuje dolgoročne perspektive
razpleta na osi protislovnega razmerja med zakoni razvite blagovne produkcije
na eni in uveljavljanjem socialističnih samoupravnih odnosov na drugi strani. V
veliki meri zavira, če ne marsikje celo blokira tendenco uveljavljanja
socialističnih samoupravnih odnosov. Stara stalinistična teza, da so šanse
revolucije toliko večje, kolikor globlja je kriza kapitalizma, ki seveda izhaja iz
absolutizacije in nerazumevanja cikličnih kriz samodestrukcije kapitalističnega
načina produkcije tudi kot potenc njegovega preživetja, zaradi tega doživlja v
našem konkretnem primeru popoln fijasko, tudi tedaj, ko se uporablja kot
demagoška parola.
Če govorimo o zakonih razvite blagovne produkcije kot o tendenci, ki naj
bi v družbi prehodnega obdobja, kot je naša, predstavljala nekaj, čemur bi
Engels rekel princip ekonomskega in o uvajanju socialističnih samoupravnih
odnosih kot o tendenci, ki naj bi na podlagi in znotraj tega ekonomskega
principa predstavljal princip zgodovinskega, torej prehod k novemu, ki že v
Engelsovih razmišljanjih, ne samo, da ni vedno in povsod nujno, daje v skladu s
principom ekonomskega, temveč mora na določenih točkah biti v sovražnem
razmerju s principom ekonomskega, če hoče biti prehod k nečemu novemu,
tedaj položaj nerazvitosti vedno znova in znova v prvi plan postavlja princip
ekonomskega, princip preživetja, princip ogroženosti, torej princip, ki ga
obvladujejo in samoreproducirajo zakoni razvite blagovne produkcije. V tem
smislu se princip zgodovinskega, princip nastajanja novega pojavlja kot nekaj
povsem zunanjega, eksotičnega, kot organiziranost, ki je sama sebi namen in
izdvojena iz osnovnih procesov, ki določajo značaj celotne družbene
reprodukcije.
Ko govorimo o vprašanju razvitosti in nerazvitosti, tedaj v bistvu govorimo
o načinu akumulacije kapitala v svetovnih razsežjih. Govorimo o matrici
razširjene reprodukcije določenega družbenega razmerja, kapitalističnega
družbenega razmerja. Akumulacija kapitala se vrši samo skozi strukturo
razviti-nerazviti. Samoreprodukcija kapitalističnega družbenega razmerja torej
poteka samo skozi razmerja razviti-nerazviti. Drugega mehanizma stalnega in
naraščajočega kopičenja proletariata na eni in dominacije buržoazije na drugi
strani v svetovnih razsežjih ni. Če je proces eksploatacije proces izsesavanja
živega, konkretnega dela, izsesavanje potenc svobodno kupljive delovne sile sine
qua non vsakršne akumulacije kapitala, tedaj je drugi temeljni proces
kapitalistične akumulacije, proces nastajanja in ohranjanja razmerja med
razvitostjo in nerazvitostjo. Akumulacija kapitala, torej reprodukcija
kapitalističnih družbenih razmerij v vedno večjem obsegu predstavlja v svoji
osnovi proces ohranjanja in razširjanja eksploatacije in proces ohranjanja
strukture razviti—nerazviti.
Ko stojita hkrati obe razmerji; razmerje eksploatacije živega dela in
razmerje razviti—nerazviti, na začetku procesa akumulacije kapitala kot dva
čarodeja, ki z nevidno magijo producirata razširjajočo pošast svetovnega
59
kapitalizma, se v procesu, predvsem pa v njegovem rezultatu izkaže, da zgolj
reproducirata sama sebe v vedno večjem obsegu. Magija se spremeni v
„normalni" tok samoreprodukcije kapitala. Četudi sta to dve različni razmerji,
dva različna procesa, se vendarle v temelju določujeta.6 Eden brez drugega ne
moreta. Kakor matrica razviti—nerazviti predstavlja učinkovit zgodovinsko
specifičen mehanizem pripenjanja vedno novih in novih področij v sfero
delovanja svetovnega trga, kot tudi mehanizem notranje dinamike pretoka,
koncentracije in rasti različnih kapitalov v svetovnih razsežnjih, tako proces
eksploatacije to specifično, kapitalistično svetovno širitev sploh omogoča. On
sam je ta specifika. Če je proces eksploatacije živega dela, temeljna kemija
razširjene samoreprodukcije kapitala, tedaj je struktura razviti—nerazviti
mehanizem usmerjanja rasti te celotne kemije.
Četudi Jugoslavija ni v položaju klasične nerazvitosti, v položaju svetovne
periferije, v položaju nekakšne banana-republike, pa odnos
razvitost—nerazvitost v svoji osnovni zastavitvi deluje tudi skozi nas. Kljub temu
da se je na podlagi našega tobožnjega hitrega materialnega razvoja ustvarila
prava teoretska in politična tradicija gojenja iluzij o preboju med razvite dežele
svetovnega kapitalizma, pa je obdobje velike svetovne krize, ki se je začela
koncem šestdesetih let, s kratko prekinitvijo v letih 71—73, dokončno razgalilo
neusmiljenost osnovnih zakonitosti, ki določajo gibanje svetovne akumulacije
kapitala. Jugoslovanski „gospodarski čudež", ki se je manifestiral v visokih
odstotkih letne gospodarske rasti, v deagrarizaciji itd., se je na koncu razblinil v
začarani krog ničelne rasti, galopirajoče inflacije, velikanske zadolženosti v
deželah, oz. bolje kapitalih svetovnega kapitalističnega centra, v skoraj popolni,
vsekakor pa odločujoči tehnološki odvisnosti in močnih procesih dezintegracije
na notranjem trgu kot specifičnem načinu, kako svetovni trg, torej svetovni
kapitalistični center obvladuje svoje periferne elemente.7 Splošna kriza je samo
neposredneje in jasneje pokazala delovanje temeljnih zakonitosti reprodukcije
kapitala v vedno večjem obsegu v svetovnih okviijih. Prejšnji procesi prelivanja
presežne vrednosti, skozi določeno strukturo in velikost blagovne menjave, s
podrejenostjo „notranjega" trga, svetovnemu, predvsem njegovega
monentarnega dela, z določujočo tehnološko odvisnostjo,8 so kot dolgotrajni
porodni krči najavljali dejanskost in radikalnost zakonitosti svetovne
akumulacije kapitala kot so se pojavile s svetovno krizo. Nevidni robovi
notranje zgradbe svetovnega kapitalizma so se s splošno krizo samo izostrili. V
splošni svetovni tendenci slabljenja akumulativne sposobnosti kapitalov v celoti,
se razlike v njihovi moči poglabljajo hitreje kot pa znotraj splošne svetovne
tendence krepitve akumulativne sposobnosti različnih kapitalov vzetih v celoti.
Splošna kriza samoreprodukcije kapitala v svetovnih razsežjih je sicer res
dejavna forma, kot smo že omenili, ki omogoča, da se osnovna gibala
kapitalističnega načina produkcije sploh ohranjajo, torej tista, ki so vzrok
(	vsakršni novi krizi, toda obenem je tudi proces, ki vedno znova in znova kaže na
zgodovinsko nevzdržnost kapitalističnega načina produkcije. Ta nevzdržnost se
kaže v katastrofalnih razsežjih splošne krize. Ta seveda deluje nekje z manjšo,
nekje z večjo intenziteto. Logika, ki leži v strukturi razviti—nerazvi-ti, deluje
tudi tako, da se kaotičnost splošne krize povečuje, čimbolj se oddaljujemo od
svetovnega centra in čimdalj na svetovni periferiji smo. Če v svetovnem
kapitalističnem centru splošna kriza kaže svoje zobe skozi kontrakcijo
produkcije, inflacijo, nezaposlenost, pritisk na politično in sindikalno
60
organiziranost delavskega razreda, se v periferiji splošna kriza kaže v razsulu
produkcijskega procesa, v finančnih zlomih, v lakoti in epidemijah, v sistemu
lokalnih vojn, genocidov, rasističnega divjaštva, likvidacije politične in
sindikalne organiziranosti najširših ljudskih množic. Zato seveda ne moremo
govoriti o tem, da so raznorazne personifikacije svetovnega kapitala tipa R.
Reagan, Iron lady, Menahem Begin itd., zlobni, brezobzirni in nemoralni ljudje,
ki ne razumejo zgodovinskih teženj tretjega sveta, temveč so ljudje, ki so na
zgodovinski višini svojega početja, na višini, ki jo določa obstoječi način,
tendenca v svetovni samoreprodukciji kapitala kot družbenega razmerja
neusmiljene eksploatacije svobodno kupljive delovne sile.
V	tem pogledu Jugoslavija vsekakor spada v tiste dele svetovnega
kapitalizma, kjer splošna kriza deluje kumulativno, torej v nekem, če govorimo
abstraktno, svetovnem povprečju plus delež, skozi katerega se lajšajo
vsakokratne krize metamorfoze kapitala v svetovnem kapitalističnem centru.
To z drugimi besedami ne pomeni samo neko kompleksnejše in težavnejše
reševanje problemov vezanih na golo fizično reprodukcijo družbenega kapitala,
temveč in za nas pomembneje, pomeni proces, v katerem protislovja
samoupravne socialistične družbe prehodnega obdobja postajajo zapletenejša,
njih reševanje, pa čedalje težje.
V	obdobju splošne krize se zakonitost svetovne akumulacije kapitala, ki
reproducira strukturo razviti—nerazviti znotraj vsakega svojega dela, znotraj
vsakega mikrokozmosa radikalizira, poglablja, pa naj bo to na sedanji stopnji
razvoja družba prehodnega obdobja ali pa klasična kapitalistična dežela.
To tudi pomeni, da udarci svetovne krize v nerazvitih delih mikrokozmosa
padajo z deseterno močjo, nerešljivost družbenih protislovij in občutek
brezizhodnosti pa imajo tu moč realnega. Procesi brezizhodne in surove
eksploatacije delovne sile kot najbolj „normalni" vidik razredne dominacije
imajo v takih obdobjih in v takih področjih najprimernejše pogoje, dočim imajo
procesi zgodovinskega ukinjanja kapitalističnega načina produkcije, torej
razredni boj proletariata, v našem primeru govorimo o boju za razvoj
socialističnih samoupravnih odnosov, pred seboj skoraj nepremagljivega
velikana. Tu se spontana, imanentna odvisnost procesov ekploatacije živega dela
in reproduciranja matrice razviti—nerazviti, kaže v vsej svoji ostrini in
zgodovinski moči.
Ko govorimo o Jugoslaviji, tedaj moramo v tem kontekstu govoriti
predvsem o specifičnem položaju, ki ga ima SAP Kosovo. V nadaljevanju naše
razprave bomo ta položaj poskušali opredeliti znotraj zgoraj navedenih premis.
Vprašanje razmerja med razvitostjo in nerazvitostjo ni neko zgolj tehnično
oziroma ekonomistično vprašanje, četudi na prvi pogled daje takšen vtis. Ne gre
za to, da je na tem ali onem področlu koncentrirana, akumulirana in
organizirana takšna in takšna produkcija, ki je na drugem področju, v drugem
zgodovinskem okolju ni. Ne gre torej za nekakšno „nevtralno" koncentracijo
produkcijskih sredstev oziroma za odsotnost te koncentracije, temveč gre
predvsem za to, da je razmerje raz vitost—nerazvitost razumljeno kot družbeno
razmerje, ki se zgolj formalno kaže v takšni ali drugačni koncentraciji in
strukturi produkcijskih sredstev.
V	odnosu do problema nerazvitosti je premik od njegovega zgolj
tehničnega, ekonomističnega, nevtralnega" razumevanja do razumevanja
njegove notranje družbene, oziroma zgodovinske določenosti, določenosti s
61
specifičnim karakterjem kapitalističnega produkcijskega procesa, ki mu ta
problematika imanentno pripada, premik od vulgarno ekonomske pozicije na
revolucionarno marksistično pozicijo.
Družboslovna teoretska tradicija v Jugoslaviji se v odnosu do te
problematike razen redkih izjem giblje na terenu, ki je skoz in skoz teren
vulgarne ekonomije.9 Njeno razumevanje te problematike ne seže daleč čez
zgubljene teze iz arzenala stalinizma, da je razmeije razviti-nerazviti zgolj
podedovano razmerje, ki nima ničesar za opraviti z nadaljnjim razvojem
socialistične družbe. Popularne so tudi teze, češ da je to razmerje itak večno,
saj ga v sebi nosi „naravni" zakon razvoja proizvajalnih sil.10 Za katero večnost
in za katere naravne zakone gre, seveda ni težko ugotoviti. Če k temu dodamo
še globokoumne razprave o dobrih in slabih stranih ukrepov tekoče ekonomske
politike in pa jeremijade, da je to eden najtežjih problemov našega družbenega
razvoja, smo počasi na dnu zakladnice naše ekonomske misli.
Ko govorimo o tem, da je razmerje razviti—nerazviti družbeno razmeije,
tedaj hočemo poudariti njegovo že prej omenjeno določenost in notranjo
povezanost z značajem produkcijskega procesa v celoti. To ni neko samo za
sebe in iz samega sebe nastajajoče razmerje. Je razmerje, ki je definirano s
totaliteto produkcijskih razmerij, konkretno s totaliteto produkcijskih razmerij
prehodne družbe socialističnega samoupravljanja, v kateri je zapopadeno. Koren
te totalitete pa je na vsak način njeno temeljno protislovje, protislovje med
delovanjem zakonov razvite blagovne produkcije na eni in razvojem
socialističnih samoupravnih odnosov na drugi strani. Eksistenca in razvoj tega
temeljnega protislovja določa tudi specifičen protisloven regionalni in panožni
razvoj produkcije v celoti. Vsled tega razmeije razviti-nerazviti ne more biti
zgolj podedovano razmerje, temveč se znova in znova reproducira, ter se zaradi
tega kaže kot navidez večno razmerje, naravno razmerje, kot na drugi strani
producira apologijo lastne z vsakim novim dnem bolj aktualne ukinitve.
V kolikor v temeljnem protislovju našega družbenega razvoja potenciramo
prav delovanje zakonov razvite blagovne produkcije kot tistih zakonov, katerih
eksistenca je objektivno nujna in s tem nujna tudi v svoji protislovnosti,
antagonizmih in anarhističnosti, tedaj ravno stalno reproducirajoče, v vedno
širšem obsegu reproducirajoče razmerje razvitost—nerazvitost, kaže na
objektivno moč, dejanskost in nujnost obstoja zakonov razvite blagovne
produkcije. Trditev je skratka naslednja. Med eksistenco zakonov razvite
blagovne produkcije in matrico razviti—nerazviti obstaja v prehodni družbi
socialističnega samoupravljanja notranja, imanentna zgodovinska povezanost.
Če je razvita blagovna produkcija v smislu delovanja zakona vrednost v vsej
njegovi protislovnosti, oziroma akumulacije družbenega kapitala nujna, tedaj je
nujen tudi specifičen način notranje dinamike te akumulacije, specifičen način
koncentracije in centralizacije družbenega kapitala, torej tudi razmerje
razviti—nerazviti. Še več, razmerje razviti—nerazviti je prav gotovo razmerje, ki
na najbolj radikalen način kaže in dokazuje vso protislovno konsekvenco
delovanja zakonov razvite blagovne produkcije v prehodni družbi socialističnega
samoupravljanja. Dokazuje pa tudi dolgoročno zgodovinsko nevzdržnost teh
zakonov. Ta nevzdržnost se na sedanji stopnji protislovnega razvoja družbenih
razmerij kaže predvsem v spopadu s specifičnim načinom regulacije in
samoregulacije razvite blagovne produkcije z etatističnim načinom
samoregulacije razvite blagovne produkcije.
62
Ta spopad je posebej aktualen v razvoju razmerja razviti—nerazviti. Toda,
da bi globlje spoznali razvoj tega razmerja, si poglejmo najprej produkcijsko
strukturo najbolj razvitega nerazvoja v naši družbi, produkcijsko strukturo
Kosova.
Orientacija ekonomskega na podlagi tega pa tudi celotnega družbenega
razvoja Kosova se bistveno ne razlikuje od razvoja povojne Jugoslavije v celoti
in v osnovnih smereh. Recepti, s katerimi se je šlo na dolgi pohod v „razvitost"
celotne Jugoslavije v razmerju do ostalega že razvitega sveta, so se „uspešno"
uveljavili tudi v razvoju SAP Kosova. V tem smislu se celotni kosovski povojni
orientaciji ne more, vs^j kar se tiče strateških usmeritev, očitati ničesar.
Razburjenost, ki nastaja od časa do časa, zaradi gradnje raznoraznih
Potemkinovih vasi je plitkega dosega in bolj izraz nerazumevanja dejstva, da so
te gradnje sine qua non „uspešno" razvijajočega se nerazvoja. Paradoksalno
toda v sedanji krizi dokazano je tudi to, da so na določeni točki, na točki
splošne krize, v kateri se protislovje razviti—nerazviti zaostruje v svoj ekstrem,
takšne investicije edino, kar se izplača.
Toda recepti, ki so bili na razpolago za razvoj Kosova, preizkušeni na
celotni Jugoslaviji so bili v svoji jasnosti in lahko rečemo preprostosti, tudi
globoko protislovni. Poglejmo sijih pobliže.
Najprej tisti osnovni. INDUSTRIALIZACIJA.
Gledano izolirano brez primerjav s celotnim razvojem Jugoslavije so uspehi
v industrializaciji Kosova nedvomni. Industrija je v dobrih 25. letih postala
temelj celotne ekonomije in osnovni nosilec njenega razvoja. Njen proizvod
dosega 40 % celotne vrednosti družbenega proizvoda, za razliko od zgodnjih
petdesetih let, ko je dajala za polovico manj družbenega proizvoda kot pa
kosovsko kmetijstvo (glej tabelo št. 1 in št. 2). Pomen industrije se zarisuje še
jasneje, če si ogledamo rast in razdelitev osnovnih sredstev, ki so kar z dvema
tretjinama svoje vrednosti vključene v industrijsko proizvodnjo, ob tem da
planska usmeritev takšno razdelitev še potencira (glej tabelo'št. 3). Industrija je
prav tako razvita v svoji strukturiranosti in ni vezana zgolj na takoimenovane o
težke panoge, temveč se razvijajo tudi druge panoge, (glej tabelo št. 4) Ni
razvita samo produkcija surovin, temveč tudi produkcija proizvodnih sredstev
in produkcija potrošnih dobrin (glej tabelo št. 5).
In ne samo to. Silovit razvoj fizičnega obsega industrije, ki se je samo v
letih 1967-1976 povečal za celih 138%, so spremljale tudi kvalitativne
spremembe. Zavedajoč se nujnosti dvigovanja produktivnosti dela, kar naj bi
rezultiralo tudi v večjo konkurenčnost kosovske ekonomije na jugoslovanskem
in seveda svetovnem trgu, je bila sprejeta usmeritev k stalnemu zviševanju
organske strukture kapitala kot v pogojih razvite blagovne produkcije
osnovnega pogoja za vsakršen dvig produktivnosti in s tem za vsakršen dvig
konkurenčnosti ekonomije. Tako so na primer samo v desetletju 1966-1975
osnovna sredstva na zaposlenega, kljub izrazito visoki stopnji zaposlovanja
narasla za celih 150 %. Tehnična opremljenost kosovske industrije je na primer
daleč boljša kot pa je tehnična opremljenost paradne ekonomije v Jugoslaviji
t.j. slovenske ekonomije, (glej tabelo št. 6) Drug temeljni proces, ki kaže na
razvoj neke ekonomije kot je to prehod iz delovno intenzivne v kapitalno
intenzivno produkcijsko strukturo, je bil v primeru kosovske ekonomije jasno
izražen.
63
Takim spremembam se je seveda pridružila tudi zahteva po izboljšanju
kadrovske strukture zaposlenih. Sledila je prava eksplozija izobraževanja, ki ji v
Evropi verjetno ni primere. Samo v letih 1966—1975 se je na primer število
učencev v osnovnih šolah SAP Kosovo povečalo za 44 %, število dijakov na
srednjih šolah za 34 % in število študentov na višjih, visokih šolah in fakultetah
za celih 500 %. Število slušateljev v izobraževalnih oblikah delavskih univerz pa
za 217 %. (glej tabelo št. 7 in 8)
Vzporedno z vzdigovanjem kadrovske strukture zaposlenih (glej tabelo št.
9) se je širilo tudi zaposlovenje nasploh, povzročeno s procesi deagrarizacije, ki
je rezultirala iz ekspanzije industrije. Tako se je samo v letih 1964—1976 število
zaposlenih povečalo za 54 %, če pogledamo daljši časovni interval od leta 1953
do leta 1976 paje število zaposlenih poraslo od 38000 zaposlenih na 144.000
zaposlenih, kar relativno pomeni povečanje za celih 380 %(glej tabelo št. 10 in
H)
1-1. DINAMIKA I STRUKTURA DRUŠTVENOG 11
PROIZVODA (cene 1972) - (nastavak)
1967-1976 1974-1976 1975-1976 1967-1973
GODIŠNJA STOPA RASTA
Privreda ukupno	6,0	6,3	5,3	5,0
Društveni sektor	6,8	7,4	5,8	5,4
Sektor individualne svojine	3,9	3,3	3,7	3,9
Industrija	7,4	8,8	8,3	5,6
Poljoprivreda	2,8	5,9	3,1	1Д
Šumarstvo	1,2	4,6	2,9	0,1
Gradjevinarstvo	9,3	7,7	4,4	9,0
Saobraćaj	7,5	2,8	4,7	7,9
Trgovina i ugostiteljstvo	6,2	2,0	3,8	7,2
Zanatstvo (proizvodni deo)	5,4	3,2	—0,5	5,5
Komunalna delatnost (proizv. deo)	6,2	8,4	11,1	4,5
1966 1973 1974 1975 1976
STRUKTURA PRIVREDE U %
Privreda ukupno	100,0	100,0	100,0	100,0	100,0
Društveni sektor	69,3	71,5	73,4	74,5	74,8
Sektor individualne svojine	30,7	28,5	26,6	25,5	25,2
Industrija	32,7	34,1	35,6	36,2	37,2
Poljoprivreda	33,5	25,6	24,7	25,0	24,5
Šumarstvo	0,8	0,5	0,5	0,5	0,5
Gradjevinarstvo	10,6	13,8	14,0	14,5	14,4
Saobraćaj	4,6	5,6	5,7	5,3	5,3
Trgovina i ugostiteljstvo	14,3	16,6	15,9	14,8	14,7
Zanatstvo (proizvodni deo)	3,1	3,2	3,1	3,1	2,9
Komunalna delatnost (proizv. deo)	0,2	0,3	0,3	0,2	0,3
11 Vse tabele so povzete po knjigi „Razvoj Kosova 1966-1977" zavod za statistiko
Priština 1978
64
9-1. OSNOVNI INDEKSI RAZVOJA INDUSTRIJE
Fizički	Zaposleno Produktiv-	Potrošnja
obim pro-	osoblje nost rada elektroener-
izvodnje	gije
Indeksi ukupnog porasta
1976/1966 238	173 138	351
1976/1973 131	122 107	135
1976/1974 116	114 102	128
1976/1975 105	105 100	111
1976/1966 226	164 138	316
Srednje stope rasta
1967/1976 9,1	5,6 3,3	13,4
1974/1976 9,5	7,2 2,3	10,6
1975/1976 7,8	6,8 1,0	13,2
1967/1975 9,5	5,7 3,7	13,6
Lančani indeksi
1966 114	106 108	124
1973	101	106 96	97
1974	113	108 105	105
1975	110	108 102	115
1976	105	105 100	111
2-1. OSNOVNA SREDSTVA DRUŠTVENE
PRIVREDE PO DELATNOSTIMA
CENE 1982.
u mil. dinara 1966	1973 1974	1975
UKUPNO 6843,8	13509,1 14501,7	15700,1
Industrija 4353,5	9212,1 9944,5	10805,4
Poljoprivreda 709,0	1332,6 1389,3	1495,0
Šumarstvo 14,4	39,7 50,4	56,0
Gradjevinarstvo 224,1	544,8 610,6	646,0
Saobraćaj 255,1	638,4 700,7	748,7
Trgovina i ugostiteljstvo 1216,6	1649,9 1707,1	1835,2
Zanatstvo 51,1	91,6 99,1	113,8
1975	1975 1975 1973	1974
Indeksi ukupnog porasta
1966	1973 1974 1966	1966
UKUPNO 229,4	116,2 108,2 197,3	211,8
Industrija 248,2	117,3 108,6 211,6	228,4
Poljoprivreda 210,8	112,1 107,6 187,9	195,9
Šumarstvo 388,8	141,0 111,1 275,6	350,0
Gradjevinarstvo 264,6	118,5 105,8 223,1	250,1
Trgovina i ugostiteljstvo 293,4	117,2 106,8 250,2	274,7
Saobraćaj 150,8	111,2 107,5 135,6	140,3
Zanatstvo 222,7	124,2 114,8 179,2	193,9
65
INDEKSI INDUSTRIJSKE PROIZVODNJE
PO GRANAMA
1975=100
1966	1973	1974	1976
UKUPNO	44	80 91 •	105
Sredstva rada	...	80 91	105
Reprodukcioni materijal	...	63 92	107
Potrošna roba	...	81 90	105
Elektroenergija	38	82 81	107
Ugalj	42	69 84	110
Crna metalurgija	—	11 39	115
Obojena metalurgija	59	92 98	98
Nemetali	45	81 96	87
Metalna industrija	16	60 93	111
Elektroindustrija	-	82 93	86
Hemijska industrija	42	87 100	121
Gradjevinski materijal	60	76 19	127
Drvna industrija	95	86 114	112
Industrija papira	31	61 98	93
Tekstilna industrija	61	99 102	109
Industrija kože i obuće	91	95 87	103
Industrija gume	16	60 80	93
Prehrambena industrija	64	82 101	101
Grafička industrija	31	97 110	99
Industrija duvana	133	82 109	116
9-4. PROIZVODNJA SREDSTAVA RADA
1966 1973	1974	1975	1976
Rotacione mašine (Mw)	-	35 7 95	26
Akumulatori (tona)	-	8641 9847 10619	11253
PROIZVODNJA REPRODUKCIONOG MATERIJALA
Ugalj (hilj. tona)	2845	4538 5066 5939	6598
Elektrolitski cink (tona)	-	24583 24764 28808	29199
Rafinirano olovo (tona)	74794	65420 72031 89138	73574
Sumporna kiselina (h. tona)	131	148 122 128	89
Poliamidi filamenti (tona)	-	2064 2849 2420	3243
Kompleksna djubriva (tona)	-	78385 60410 53230	60938
Cigla (mil. komada)	27	59 70 68	104
Cement (hOj. tona)	101	179 170 165	201
Rezana gradja ukupno (m3)	20940	19005 26705 22946	24913
Papir, karton i lepenka (tona	5917	9328 14028 21166	15097
PROIZVODNJA POTROŠNE ROBE
Šećer (tona)	21086	9099 23356 18317	16397
Jestivo ulje tona	5823	6603 7165 6192	5549
Konzerve povrća (tona)	1622	3873 3407 4875	2821
Cigarete (mil. kom.)	1330	866 846 788	722
Pamučne tkanine hilj. m2	10168	6141 6328 6283	8032
Vunene tkanine hilj. m2	547	888 962 1024	1201
Trikotaža (tona)	636	600 618 582	544
Konfekcija odeće hilj. m2	369	898 610 598	673
Kožna obuća hilj. pari	886	1081 1010 1063	1070
Kućni nameštaj garnitur	3800	2252 3876 5129	5700
68
19-2. UČENICI OSNOVNIH ŠKOLA PREMA NASTAVNOM JEZIKU
—	kraj školske godine—	Nastavni jezik
Ukupno	Albanski Srpsko hrvat ski	Turski
1965/66	198986	129133	69460	1393
1966/67	204702	133907	67742	3053
1973/74	268132	204280	62046	1806
1974/75	278252	215886	60650	1716
1975/76	285696	225590	58523	1583
Indeksi
1975/76
144	176	84	114
1965/66
1975/76
140	168	86	52
1966/67
1975/76
106	110	94	8 8
1973/74
1975/76
103	104	96	92
1974/75
19-3. UČENICI SREDNJIH ŠKOLA PREMA
NASTAVNOM JEZIKU
—	kraj školske godine -
Nastavni jezik
Ukupno	Albanski Srpskohrvatski	Turski
1965/66	25488	9922	15253	313
1966/67	26707	11696	14568	443
1973/74	52352	35196	16619	537
1974/75	55225	38015	16684	526
1975/76	59564	41539	17477	548
Indeksi
1975/76
234	419	115	175
1965/66
1975/76
223	355	120	124
1966/67
1975/76
114	118	105	102
1973/74
1975/76
108	109	105	104
1974/75
69
19-9. VIŠE SKOLE, UMETNIČKE AKADEMIJE I FAKULTETI
1966/67 1973/74 1974/75 1975/76 1976/77
UKUPNO
Škole	9	12	16	17	18
Studenti svega	70,30	25775	28990	35759	37172
% ženskih	19,6	23,7	23,4	24,7	23,9
Redovni svega	4042	16857	19177	22677	24786
% ženskih	18,7	23,5	23,7	23,6	23,1
Nastavnici	263	609	736	752	826
Saradnici u nastavi	99	325	365	461	396
Prosečan broj redovnih
studenata
jednog nastavnika	15	27	26	30	30
jednog saradnika	82	51	52	49	62
VIŠE ŠKOLE
Škole	6	6	8	8	9
Studenti svega	3738	6837	6677	10295	9568
% ženskih	19,1	26,3	25,6	29,1	28,1
Redovni svega	1773	2885	2953	3423	4333
% ženskih	16,0	21,3	20,0	21,1	22,3
Nastavnici	126	217	222	178	231
Prosečan broj redovnih
studenata
jednog nastavnika	14	31	13	19	18
jednog saradnika	63	570	246	87	270
UMETNIČKE AKADEMIJE
Škole	-	1	1	1	1
Studenti svega	-	52	106	172	236
% ženskih	-	15,3	15,1	23,2	24,1
Redovni svega	-	52	106	172	236
% ženskih	-	15,3	15,1	23,2	24,1
Nastavnici	-	24	20	35	24
Saradnici u nastavi	—	11	2	-	11
Prosečan broj redovnih
studenata
jednog nastavnika	—	2	5	4	9
jednog saradnika	-	4	53	—	21
FAKULTETI
Škole	3	6	8	8	8
Studenti svega	3292	18886	28207	23292	27368
% ženskih	20,1	22,8	17,9	22,9	22,4
Redovni svega	2269	13920	16118	19082	20217
% ženskih	20,7	24,0	24,4	24,1	23,3
Nastavnici	137	392	494	539	571
Saradnici u nastavu	71	313	351	422	369
Prosečan broj redovnih
studenata
jednog nastavnika	16	35	32	33	33
jednog saradnika	31	44	45	45	55
70
7-3. ZAPOSLENI RADNICI	U DRUŠTVENOM
SEKTORU PREMA STEPENU STRUČNOG
OBRAZOVANJA
— stanje 30. septembra -
Zaposleni radnici	Struktura u %
1966	1974	1976	1966	1974	1976
UKUPNO 91673	128538	142935	100,0	100,0	100,0
Visoko stručno obrezovanje 3204 5722	6864 3,5 4,4	4,8
Više stručno obrazovanje 3010	7992	9061 3,3 6,2	6,3
Srednje stručno obrazovanje 12414	25248	29752	13,6	19,7	20,8
Niže stručno obrazovanje 11029	8214	8289	12,0 6,4	5,8
Visokokvalifikovani radnik 5431	10463	12690 5,9 8,1	8,9
Kvalifikovani radnik 18265	24680	28846	19,9	19,2	20,2
Polukvalifikovani radnik 13009	18110	17801	14,2	14,1	12,5
Nekvalifikovani radnik 25311	28109	29632	27,6	21,9	20,7
PRIVREDA 70005	94092	103312	76,4	73,2	72,3
Visoko stručno obrazovanje 1031	1626	1946 1,1 1,3	1,4
Više stručno obrazovanje 950	2282	2517 1,0 1,8	1,8
Srednje stručno obrazovanje 3999	9442	11356 4,4 7,3	8,0
Niže stručno obrazovanje 5827	5277	5034 6,4 4,1	3,5
Visokokvalifikovani radnik 5106	9783	11903 5,6 7,6	8,3
Kvalifikovani radnik 17703	23744	27757	19,3	18,5	19,4
Polukvalifikovani radnik 12699	17489	16881	13,8	13,6	11,8
Nekvalifikovani radnik 22690	24449	25918	24,8	19,0	18,1
VANPRIVREDA 21668	34446	39623	23,6	26,8	27,7
Visoko stručno obrazovanje 2173	4096	4918 2,4 3,2	3,4
Više stručno obrazovanje 2060	5710	6544 2,3 4,4	4,6
Srednje stručno obrazovanje 8415	15806	18396 9,2	12,3	12,9
Niže stručno obrazovanje 5202	2937	3255 5,6 2,3	2,3
Visokokvalifikovani radnik 325	680	787 0,3 0,5	0,5
Kvalifikovani radnik 562	936	1089 0,6 0,7	0,8
Polukvalifikovani radnik 310	621	920 0,3 0,5	0,6
Nekvalifikovani radnik 2621	3660	3714 2,9 2,9	2,6
71
7-1. STANOVNIŠTVO I ZAPOSLENO OSOBLJE
1966 1973 1974 1975	1976
Ukupno stanovništvo 1101000 1328000 1366000 1404700	1446000
Radno sposobno stanovništvo1 575396 678755 701197 720899	747811
Zaposleno osoblje2
Ukupno 90210 120168 128425 137766	143868
U društvenom sektoru 88203 114503 124302 134100	140791
Broj zaposlenih na 1000 stanovn. 81,9 90,5 94,0 98,1	99,5
1975 1976 1976 1976	1976
1966 1966 1973 1974	1975
Indeksi
Ukupno stanovništvo 127,6 131,3 108,9 105,9	102,9
Radno sposobno stanovništvo1 125,3 130,0 110,2 106,7	103,7
Zaposleno osoblje2
Ukupno 152,7 159,5 119,7 112,0	104,4
U društvenom sektoru 152,0 159,6 123,0 113,3	105,0
1967-1975 1967-1976 1974-1976 1975-1976
Srednje stope rasta
Ukupno stanovništvo 2,7 2,8 2,9	2,9
Radno sposobno stanovništvo1 2,6 2,7 3,3	33
Zaposleno osoblje2
Ukupno 4,8 4,8 6,2	5,9
U društvenom sektoru 4,8 4,8 7,4	6,5
1	Sva muška lica stara 15 do 64 i sva ženska lica stara 15 do 59 godina.
2	Nije obuhvaćeno zaposleno osoblje organa unutrašnjih poslova i Državnog
sekretarijata za narodnu obranu (izuzev zaposlenih u vojno industrijskim i vojno
gradjevinskim radnim organizacijama koje rade za civilne potrebe). Prošek je računat
na osnovu dva stanja: 31. marta i 30. septembra odgovarajućih godina.
72
7-2. ZAPOSLENI RADNICI PO VRSTAMA
DELATNOSTI
Godišnji prošek
Zaposleni radni- Struktura u % Godišnja
ci u hilj.	stopa
rasta
rasta
1972 1976 1972 1976 1973-1976
UKUPNO	116 141 100,0 100,0	6,9
Primarne delatnosti2	8	9	6,9 6,4	3,9
Sekundarne delatnosti3	55	68 47,4 49,6	7,4
Tercijalne delatnosti4	53	64 45,7 44,0	6,6
PRIVREDA	85	102	73,3	72,1	6,3
Industrija i rudarstvo	42	51	36,2	36,2	6,6
Poljoprivreda i ribarstvo	7	8 6,0	5,4	4,4
Šumarstvo	2	2 1,7	1,1	0,0
Gradjevinarstvo	11	12 9,5	8,5	3,0
Saobraćaj i veze	5	7 4,3	4,8	11,9
Trgovina i ugostiteljstvo	10	14 8,7	10,2	11,9
Zanatstvo	5	5 . 4,3	3,5	0,0
Stambena i komunalna
delatnost	3	3 2,6	2,4	0,0
VANPRIVREDA	31	39 26,7 27,9	8,1
kulturna i socijalna delatnost	24	30 20,7 21,7	7,8
Društvene i državne službe	7	9 6,0 6,2	8,9
1	Nije obuhvaćeno zaposleno osoblje organa unutrašnjih poslova i Državnog
sekretarijata za narodnu obranu (izuzev zaposlenih u vojno industrijskim i
vojno-gradjevinskim radnim organizacijama koje rade za civilne potrebe. Prošek je
računat na osnovu dva stanja: 31. marta i 30. septembra odgovarajućih godina.
Grupe delatnosti obuhvataju:
2	Primarne: poljoprivredu i šumarstvo i održavanje javnog zelenila.
3	Sekundarne: industriju i rudarstvo (osim filmske industrije i geoloških istraživanja),
gradjevinarstvo (izuzev projektovanja, prcmeravanja i kartiranja zemljišta i ispitavanja
zemljišta i gradjevinskog materijala), preduzeća i zajednice za puteve, proizvodno
zanatstvo, gradjevinsko zanatstvo, vodovod i kanalizaciju, toplane i održavanje
saobraćajnica u naseljima,
4	Tercijalne: filmsku industriju, geološka istraživanja, projektovanje, premeravanje i
kartiranje zemljišta, ispitivanje zemljišta i gradjevinskog materijala, saobraćaj (osim
preduzeća i zajednica za puteve), trgovinu i ugostiteljstvo, metalopreradjivačko
zanatstvo, proizvodnju električnih aparata, pribora i gumenih proizvoda, zanatske,
lične i druge usluge, javna kupatila, javne službe čistoće i ostale komunalne
organizacije, stambenu delatnost i celokupnu delatnost van privrede.
73
Toda ob tem na prvi pogled dejansko impozantnem procesu
vseobsegajočega družbenega razvoja na Kosovu je v ozadju deloval še en proces.
Mehanizmom preprostih receptov so se zaoperstavili mehanizmi, ki spontano
nastajajo znotraj zakonov razvite blagovne produkcije. Preprosto povedano,
skupno z vseobsegajočim razvojem se je nebrzdano razvijal tudi nerazvoj,
oziroma širil se je prepad med razvitimi regijami Jugoslavije na eni in
nerazvitimi na drugi, posebej SAP Kosova. Tam, kjer so bili doseženi največji
uspehi v razvoju, kjer je bilo skoncentriranih največ in najboljša produkcijska
sredstva, tam se je razkorak najbolj povečal, tam se je matrica razviti—nerazviti
najbolj vsidrala. Takšno razmerje seveda kaže na to, da nikjer nimamo opravka
samo z razvojem, oziroma samo z nerazvojem, temveč je to razmerje, sta oba
procesa, je matrioa kot taka prisotna povsod. Vprašanje, ki se tu postavlja s
stališča nacionalne, oziroma regionalne ekonomije kot elementa svetovne
kapitalistične totalitete, je zgolj ta, kateri pol, katera tendenca bo prevladala, ali
tendenca razvitosti, ali tendenca nerazvitosti. Kakor v razvitih ekonomijah
moderni koncentrati razvite blagovne produkcije s seboj vlečejo navidez
nepotrebno ropotarnico razdrobljenih, slabih, neakumulativnih panog in regij,
tako se v nerazvitih ekonomijah pojavljajo umetni mehurji najmodernejših
pogonov razvite blagovne produkcije in to samo za to, da bi se z njimi dokazalo
zgodovinsko dejanskost nerazvitosti znotraj taiste entite. Takšna entiteta, kjer
je pravladal pol nerazvitosti, je Kosovo.
Toda poglejmo si matematiko nerazvite ekonomije z druge strani. V
celotnem obdobju, ko raste celotna produkcija Kosova, ko doživlja svojo
enkratno preobrazbo, ko dosega visoke stopnje rasti, ko se radikalno spreminja
notranja struktura družbenega kapitala sledeč osnovnim zakonitostim razvite
blagovne produkcije, pa na drugi strani delež te spremenjene in razvijajoče
ekonomije Kosova znotraj Jugoslavije stalno pada. Kosovski delež je bil znotraj
Jugoslavije najvišji takrat, ko je bila kosovska ekonomija na najnižji točki
lastnega razvoja. Tako na primer v letu 1947 kosovski delež dosega celih 52 %
celotnega jugoslovanskega dohodka na prebivalca, da bi leta 1975 padel na 33 %
in se v letu 1979 spustil pod magično mejo 30-tih %, torej na borih 28%
celotnega jugoslovanskega dohodka na prebivalca.
Kje so vzroki ža takšno protislovno rast in razmerje kosovske ekonomije
do jugoslovanske? Vzroki najsplošneje rečeno koreninijo v sami eksistenci
razvite blagovne produkcije v prehodni družbi socialističnega samoupravljanja,
Oziroma točneje so produkt protislovnega razvoja prehodne družbe kot take.
Korefiinijo v protislovnem karakterju te produkcije, v načinu, v zakonitostih
njene lastne reprodukcije, se pravi njenega razvoja, oziroma razvoja nerazvoja,
njenega stalnega nastajanja in njene stalne samodestrukcije, njenega principa
enakosti, ki se v principu vedno razvija v neenakost.
Toda ti procesi ne nastopajo v svoji čisti vsebini, temveč se vedno kažejo
na površini, v ekonomski formi produkcije same, torej v dinamiki akumulacije,
v načinu centralizacije in koncentracije kapitala, v zgodovinski formi
samoregulacije tržnih razmerij in načinov obvladovanja procesov akumulacije
kapitala itd.
Poglejmo si te procese, ki rezultirajo v razvoju nerazvoja na Kosovu bolj
podrobno.
Že prej smo omenili, da je eden ključnih elementov za dinamičnejšo
akumulacijo prav gotovo industrializacija. Toda ne sama zase, temveč vedno v
74
razmerju do kmetijstva. Ko govorimo o razvoju Kosova oziroma njegove
industrije, ugotavljamo, da je ta v razmerju do kmetijstva bolj ali manj
navidezen. Pozitiven premik v tem razmerju je manj rezultat visoke rasti
industrije in bolj rezultat stagnacije in nazadovanja kmetijstva. Ta proces je lepo
viden, če podrobneje analiziramo podatke na tabeli št. 1, ki kaže na dinamiko
in strukturo družbene proizvodnje SAP Kosovo v desetletju 1966—1977.
Razvidno je, da bolj kot je rasel delež industrije približno za 5 %, je padel delež
kmetijstva za 9 %. Toda to so samo kvantitativni vidiki tega razmerja. Še bolj
indikativni so kvalitativni vidiki tega razmerja. Gre, seveda, za vidike razvitosti
in razvoja kmetijstva. Temeljne značilnosti kosovskega kmetijstva so
razdrobljenost in nizka produktivnost. Tako na primer družbeni sektor v celotni
obdelovalni površini sodeluje z borimi 11,9 % in v živinskem fondu z 2,5 %,
kljub temu pa daje taisti družbeni sektor približno polovico celotnega tržnega
presežka v nekaterih letih pa je ta tržni presežek dosegal celo številko 80-tih %.
To seveda kaže na to, da kosovsko kmetijstvo še vedno spada v t. i. samesebe
zadovoljujoče ekonomije. Ob tem je potrebno poudariti tudi to, da je v rokah
družbenega sektorja zemlja najslabše kakovosti. Nič boljše ni s produktivnostjo,
kajti hektarski donosi so daleč pod jugoslovanskim povprečjem; tako na primer
pri pšenici dosegajo 75 % jugoslovanskega povprečja, pri koruzi borih 25 %, pri
sladkorni repi 40 % in pri sončnicah 50 % jugoslovanskega povprečja. Tako
stanje je še bolj dramatično, če vemo, daje tehnična opremljenost kosovskega
kmetijstva na zadovoljivi ravni, količina mineralnih gnojil pa je na hektar celo
večja od jugoslovanske. Toda vprašanje kmetijstva ni skrito zgolj v racionalnejši
in modernejši angažiranosti produkcijskih sredstev, temveč bolj korenini v
problematiki stopnje razvoja družbenih odnosov. Brez pretiravanja lahko
rečemo, da ima patriarhalna organiziranost življenja na kosovski vasi moč
odločilnega elementa. Revolucionaren proces, spontan ali zavestno voden,
razdvajanja stoletne „nmravne" povezanosti delovne sile z zemljo tu še ni
odnesel zgodovinske zmage. Razmere se celo slabšajo. Samo en dramatičen
podatek. Število tooperantov kot revolucioarne oblike postopnega, nenasilnega
odmiranja privatno-lastninskih razmerij na vasi je od sredine šestdesetih let
padlo iz 60444 na 92321 2. Da ne bo pomote. Ob tem padcu se ni na noben
način razvila kakšna druga oblika odmiranja privatno-lastninskih razmerij, pa
tudi ne nobena druga oblika združevanja produkcijskih sredstev oziroma
obdelovalnih površin, kot jih poznamo v ostalih delih Jugoslavije.
Nič boljše ni, če si ga podrobneje ogledamo, tudi z razvojem kosovske
industrije. To je produkcija, za katero je značilna nizka ali nikakršna
akumulativnost, nizka efektnost, padajoča konkurenčnost in rastoče izgube.
Je produkcija majhnega obsega, saj je, če vzamemo za primer obseg vključene
delovne sile, v njej zaposleno po podatkih iz leta 1976 pičlih 51.000 ljudi, kar
ob približno istem številu prebivalstva v odnosu do Slovenije pomeni zaostajanje
za 600 %. Produkcija, ki vskrkava tako malo živega dela, ki ima tako majhen
fizičen obseg, ob tem da je nanjo vezan razvoj velikega družbenega prostora,
seveda ne more biti odločujoči motor tega razvoja, oziroma je to motor s
prešibko močjo. Toda ob tej šibkosti ima kosovska industrija tudi celo vrsto
drugih pomanjkljivosti. Prva od teh je vsekakor reprodukcijska sposobnost
kosovske industrije, oziroma celotne ekonomije. Ta kraljevski kriterij moči in
dejanskosti razvite blagovne produkcije kaže na Kosovem naslednjo sliko:
75
—	stopnja splošne akumulativne sposobnosti celotne kosovske ekonomije
dosega po podatkih iz leta 1976 5 %, kar je za več kot 100 % manj kot je na
primer akumulativna sposobnost slovenske ekonomije;
—	interne stopnje akumulativnosti kosovskega gospodarstva so še nižje in
dosegajo manj kot 1 %, kar je za več kot za 700 % manj od interne
akumulativne sposobnosti slovenske ekonomije. V odnosu do jugoslovanskega
povprečja paje ta stopnja za 75 % manjša.
Pričakovali bi, da je to rezultat slabe tehnične opremljenosti kosovske
industrije oziroma celotne njene ekonomije. Toda temu ni tako. Celo
nasprotno. Organska struktura kapitala je na Kosovem, kar se tiče Jugoslavije,
najvišja. Če vzamemo za primer razmerje med slovensko in kosovsko
ekonomijo, potem vidimo naslednje:
—	da je vrednost obratnih sredstev na zaposlenega v letu 1976 po cenah
iz leta 1972 znašala v Sloveniji 181.200 starih din, na Kosovu pa je
znašala 211.900 starih din,
—	da je moč pogonskih strojev v kilovatih znašala na zaposlenega v SR
Sloveniji v letu 1975 4,0 kw, v SAP Kosovu pa 4,8 kw,
—	da je poraba električne energije na zaposlenega v industriji v SR
Sloveniji znašala 12,9, na SAP Kosovu pa 18,8,
—	daje odpadlo v letu 1972 za gospodarstvo SR Slovenije na:
ročna dela 41,7 %
polavtomatska dela 35 %
in avtomatska dela 23,3 % produkcije
in v SAP Kosovu na:
ročna dela 20,2 %
polavtomatska dela 9,6 %
in avtomatska dela 70,2 % celotne produkcije.
Ti podatki dokazujejo, da zvišanje organske strukture kapitala samo za
sebe ne pomeni nikakršnega avtomatičnega razvoja. Nasprotno pomeni lahko in
to dokazuje ravno primer Kosova, celo razvoj nerazvoja.13. Poglejmo si na
primer podatke o izkoriščenosti kapacitet kosovskega gospodarstva, posebej
njegove industrije. Ob visoki tehnologiji, bi po logiki razvite blagovne
produkcije pričakovali tudi višjo stopnjo izsesavanja živega dela, višjo stopnjo
produkcije relativne presežene vrednosti, torej rečeno v bolj domačem jeziku,
višjo stopnjo produktivnosti dela. Toda temu ni tako. Nivo produktivnosti je v
temeljnih industrijs kih panogah kosovske ekonomije, ki imajo tudi najvišjo
organsko strukturo kapitala, nižji od jugoslovanskega povprečja v naslednjih
stopnjah:
—	v elektroproizvodnji za 27 %
—	v proizvodnji rudnin, barvnih kovin za 22 %
—	v proizvodnji barvnih kovin za 26 %
—	v predelavi barvnih kovin za 50 %.
Izkoriščenost kapacitet je pod jugoslovanskim povprečjem in dosega
70,6 % njegovega deleža v letu 1976. Prav tako je z efektivnostjo kosovske
ekonomije, ki v letu 1976 rezultira v odnosu dohodka na povprečno
76
uporabljena sredstva, gledano v primerjavi z jugoslovanskim povprečjem, na
borih 60 % tega povprečja. Isto se dogaja z efektivnostjo osnovnih sredstev, ki v
kapitalnem koeficientu dajejo 138,1 točke jugoslovanskega povprečja.
Zakonitosti razvite blagovne produkcije so gledano tudi skozi primer
Kosova oziroma položaja Kosova v Jugoslaviji in Jugoslavije v svetu v določeni
prioriteti in v protislovju. Da bi temeljne zakonitosti obvladovale produkcijo, da
bi se torej zagotavljal specifični zgodovinski karakter razvite blagovne
produkcije, se določene zakonitosti razvijajo v posebnih okoliščinah, na primer
okoliščinah nerazvitosti, v svoje lastno nasprotje in stopajo v protislovna
razmerja s temeljnimi zakonitostmi. Toda to je prav način lastne zgodovinske
reprodukcije in eksistence kapitala, oziroma razvite blagovne produkcije;
protisloven način lastne reprodukcije in eksistence.
Toda zgodba se ne Kosovem ne zaključuje z vprašanjem produktivnosti,
izkoriščenosti in efektivnosti njegove produkcije. Na koncu vse to gledano
ekonomistično rezultira v proces nastajanja in kopičenja izgub. Tako na primer
so izgube v letu 1978 v kosovski ekonomiji znašale skoraj 40 %, merjene na
realizirani dohodek in so bile od jugoslovanskega povprečja višje za celih 665 %.
Od vseh izgub jih je bilo največ v prometu (železnice) in v industriji. V industriji
je največji delež odpadel na tiste panoge, ki imajo najvišjo organsko strukturo
kapitala in ki predstavljajo osnovo celotne industrije. Podatki nam kažejo
naslednje:
—	v produkciji barvnih kovin so bile izgube za 390 % večje od dohodka,
—	v produkciji električnih strojev in aparatov za 1400 % večje od
dohodka,
—	in v kemični industriji za 1300 % večje od dohodka.
Ti podatki dovolj dobro kažejo na katastrofalnost obsega izgub. Toda ob
tem se dogaja še nekaj bolj pomembnega. Gre se za vprašanje pokrivanja izgub.
Če vemo, da je bilo kosovsko gospodarstvo sposobno pokriti izgube zgolj v
višini 3,7 %, ostalo pa so pokrili iz sanacijskih kreditov vezanih ali na fond za pomoč
nerazvitim ali pa preko pokrajinskega na zvezni proračun, tedaj je jasno, daje ta
ekonomija prišla v položaj popolne odvisnosti. Če je na neki točki razvoja, ta
odvisnost bila zapopadena samo znotraj okvirov razširjene reprodukcije, se je
sedaj premaknila v okvire vsakršne reprodukcije, v eksistenčne okvire kosovske
ekonomije. Reproduktivna sposobnost družbenih kapitalov strukturiranih v
kosovski ekonomski entiteti je v svoji majhnosti v bistvu enaka ničli. Formalni
izraz nerazvitosti pa je prav odvisnost in popolne nerazvitosti popolna
odvisnost. „Normalna" pot do odvisnosti v okvirih razširjene reprodukcije do
eksistenčne odvisnosti pelje skozi nastop splošne krize. In gledano drugače.
Razvoj nerazvoja ima svoje najbolj plodne pogoje v procesu nastopanja splošne
krize.
Na to nas navajajo vsi možni podatki. Kosovska ekonomija tja od leta 1978,
ko splošna kriza udari po ključnih točkah samoupravnega socialističnega
združenega dela, drsi v vse večjo kaotičnost in neučinkovitost. Če je v prejšnjem
obdobju zadržala dinamično rast, zadnji podatki kažejo celo na nazadovanje.
Ekonomski mehanizem se je zaustavil in niti sunki velikanskih denarnih sredstev
ga ne premaknejo naprej. Paradoksalno toda resnično je to, da je vsaka nova
investicija v kosovsko ekonomijo osnova za nadaljnjo še večjo izgubo, za nadaljnjo
77
še večjo odvisnost, za nadaljnjo še večjo nerazvitost. Tisto, kar se zdi kot nekaj
izjemnega, ti tako imenovani zaostreni pogoji gospodarjenja, so samo normalni
način reprodukcije protislovnih zakonitosti razvite blagovne produkcije. Razvoj
nerazvoja v tem smislu v ničemer ne izstopa. V njem ni nič izjemnega. Izjemna
so tista obdobja, v katerih se zdi, da je reprodukcija nerazvitosti nekaj
izjemnega. Če ta zaverovanost postane sestavni del dominantnega zrenja
razmerij med ljudmi in razmerij med ljudmi in stvarmi v prehodni družbi
socialističnega samoupravljanja, tedaj je to znak, da se ponovno analizira stanje
v razmerju razrednih sil v prehodni družbi. Institucionalni izraz te
zaverovanosti, ki ni noben projekt zgolj političnega romantizma, temveč
element birokratsko-etatističnega reguliranja družbenoekonomskih razmerij, je
funkcioniranje fonda za hitrejši razvoj nerazvitih.
Institucija fonda za hitrejši razvoj nerazvitih je nastala v sredini šestdesetih
let, ko se je na neki točki družbenega razvoja ugotovilo, da se vse bolj širijo
razlike med razvitimi in nerazvitimi regijami v Jugoslaviji in da to pelje v
procese širše ekonomske pa tudi družbene dezintegracije. Sploh je bilo to
obdobje, ko seje upravljanje in kontroliranje produkcijskega procesa skozi dališe
obdobje začelo osvobajati spon, tedaj že klasičnih etatističnih mehanizmov s
centralno plansko komisijo kot svojo središčno točko. Ta prehod v
svobodnejšo obliko upravljanja in kontroliranja produkcijskega procesa — v
samoupravno-tržno obliko ni bil neposreden. Zaradi odnosov sil v razrednih
bojih prehodne družbe socialističnega samoupravljanja (veliki finale obračuna s
silami ranko vi če vst va se še ni začel), pa tudi zaradi določenih objektivnih
okoliščin (začetek procesa preboja na mednarodno tržišče, začetek procesov
ekonomskega sodelovanja z deželami realnega socializma itd.), je ta prehod šel
skozi obdobje, ki so ga v celoti najbolj ponazarjale ravno institucije fondov.
Fondi sami so zagotavljali dvoje. Prvič, bili so temelj integrativnih in
usmerjevalnih procesov družbene reprodukcije v celotni Jugoslaviji in drugič,
bili so osnova še vedno dominantni etatistični regulaciji družbenoekonomskih
razmerij. Zakoni razvite blagovne produkcije niso funkcionirali skozi svoj
najodprtejši mehanizem — skozi tržni mehanizem, temveč skozi pervertirani
sistem državne regulacije kot specifičen sistem samoregulacije razvite blagovne
produkcije.
Procesi vse večjega odpiranja v mednarodni prostor, procesi vedno večje
rasti produkcije v celoti in seveda procesi v razrednih spopadih, ki so reflektirali
nevzdržnost etatistične regulacije in samoregulacije razvite blagovne produkcije,
so pripeljali do zloma tega sistema. Vmes seje koncem šestdesetih let začela še
velika z nekaj presledki še sedaj trajajoča splošna svetovna kriza. Zlom te
specifične zgodovinske regulacije produkcijskega procesa, se je v Jugoslaviji
formalno končal s sprejetjem Ustave 1974 in Zakona o združenem delu 1976.
Toda zlom, kolikor je končan sistemsko, oziroma bolje formalno pravno,
dejansko še ni dokončen. Obstajata vsaj dve trdovratni oporišči. Ena je
vsekakor specifičen položaj in funkcija emisije in narodne banke povezane s
kontrolo kreditno monetarnega sistema,14 druga je še vedno obstoječi fond za
pomoč nerazvitim.
Fond za pomoč nerazvitim je že v samem začetku zakonsko formirana
finančna institucija, ki preko kreditne politike usmerja določena sredstva v
nerazvite regije. Njegova specifika je, daje po načinu zbiranja sredstev klasično
etatistična institucija, po načinu funkcioniranja pa že institucija, ki vendarle
78
presega proračunsko delitev sredstev, torej presega delitev nepovratnih sredstev,
kar kaže na prehoden značaj od etatističnega k tržnemu. Toda kot fond je to
institucija, ki lahko res samo izraža prehod državne regulacije k tržni regulaciji,
kot je to lahko bil celotni sistem ekonomske politike, ki je slonel na fondih,
samo tak prehod. Da bi se uveljavil princip samoupravljanja, torej zgodovinska
tendenca, ki v sebi nosi možnost ukinitve vseh oblik regulacije in samoregulacije
razvite blagovne produkcije, torej tudi same sebe, je bilo potrebno preseči
politiko fondov. Na njihovo mesto naj bi z ustavo leta 1974 in z zakonom o
združenem delu stopile temeljne organizacije združenega dela, njihove nadaljnje
višje asociacije, predvsem pa mehanizmi svobodne menjave dela in
dohodkovnega povezovanja.
Uveljavljanje socialističnih samoupravnih odnosov skozi realizacijo ustave
in zakona o združenem delu pomeni vpotegovanje protislovnega razmerja razviti
— nerazviti na višji, zgodovinsko višji nivo. Dokler obstaja objektivno nujna
koeksistenca med socialističnim samoupravljanjem in delovanjem zakonov
razvite blagovne produkcije, do takrat ni možna ukinitev razvoja nerazvitosti,
se lahko kvečjemu umešča znotraj procesov, ki krepijo celotno tendenco
samoupravljanja. To so procesi dohodkovnega povezovanja. Nastopajo kot
antipod fondovski logiki družbene reprodukcije, torej kot antipod etatistični
logiki družbene reprodukcije. Spopad med procesi dohodkovnega povezovanja
in fondovske regulacije produkcijskega procesa je na sedanji stopnji razvoja
družbenih razmerij razredni spopad. Razredni spopad, katerega akterji so na eni
strani delavsko razredna strukture združenega dela in na drugi strani birokracija.
Delovanje fonda za nerazvite je reproduciralo tipično razredno
polarizacijo. Kosovo, kjer so na eni strani stale brezpravne množice, vključno s
tankim slojem tehnokracije in na drugi strani vsemogočna birokracija, ki z
nastopom krize ni imela v rokah le sredstev za razširjeno reprodukcijo, temveč
sredstva za eksistenco kosovske ekonomije sploh, je tipičen primer takšne
razredne polarizacije. Tendenca zakonov razvite blagovne produkcije, ki je v
pogojih nerazvitosti ohranila svoj etatistični značaj samoregulacije, je bila na
Kosovem zgodovinsko dominantna pozicija. V kolikor je birokracija dejansko
bila v položaju, ko je odločala o vsem, seje položaj delavskega razreda oziroma
vseh delovnih množic slabšal v vseh ozirih, pa naj sije šlo za njegov politični ali
ožje mišljeno socialni položaj. Najbolj radikalno se je ta proces manifestiral v
naraščajoči brezposelnosti, ki po uradnih podatkih v zadnjih letih obsega že več
kot 50 % celote vseh zaposlenih. Če to primerjamo s Slovenijo, je to tako kot
če bi v SR Sloveniji bilo nezaposlenih več kot 400.000 ljudi. Toda to so zgolj
uradni podatki, ki najprej iz povsem razrednih interesov birokracije zajemajo
zgolj aktivno brezposelnost, ne pa vseh ostalih oblik brezposelnosti in drugič,
zajemajo samo uradno prijavljene brezposelne, kot da ne bi obstajal dominanten
črni trg delovne sile, torej sfera zaposlovanja, znotraj katere ni širše družbene
kontrole in v katerem poteka akt „pravične" menjave med delom in kapitalom
po vseh postopkih klasičnega vstopa v razviti blagovni produkcijski proces.
Položaj brezposelnosti je vsekakor položaj, kjer je delavec eksistenčno
najbolj ogrožen in kjer je njegova družbena pozicija v celoti pokrita s tisto
pozicijo, ki ji pravimo mezdno razmerje. V položaju katerekoli brezposelnosti,
vključujoč tu predvsem kmečke množice in mladino, je posameznik na Kosovu
izvržen in odrinjen iz procesov organiziranja, upravljanja in kontroliranja
produkcije, izvržen iz procesov, v katerih bi lahko uveljavljal lastne interese in
79
jih usklajeval z drugimi skozi mehanizme in institucije socialističnega
samoupravljanja. Je torej v položaju, ko marsikje tudi kasarniški komunizem
pomeni nekaj boljšega, kot pa njegov dejanski položaj. Je v položaju, ko nima
ničesar, kar bi lahko izgubil, razen svoje bede in deprivilegiranosti.
Toda politična kriza na Kosovem ni izbruhnila predvsem zaradi takšnega
položaja ljudskih množic, četudi je to bil eden izmed pogojev nastopa te krize.
Nasprotno, kriza se je začela na drugi strani kosovske razredne polarizacije; pri
birokraciji. Birokracija namreč ni bila več sposobna obvladovati produkcijskega
procesa, torej ni bila več sposobna vladati. Njen položaj je bil v bistvu dvojen.
Po eni strani je bil njen dominanten položaj definiran z načinom, specifičnim
načinom reševanja vprašanja nerazvitosti v Jugoslaviji, torej z delovanjem fonda
za hitrejši razvoj nerazvitih področij, po drugi strani pa je morala svoj obstoj
določati, pa čeprav v iluzorični obliki kot bojevnika za neodvisnost in
samostojnost pokrajinskega razvoja. Dokler se je zdelo, da je fond edini
pravoverni način pospeševanja razvoja nerazvitih, do takrat je bil izhod iz te
dvojnosti enostaven. Čim več participacije in čim ugodnejšo strukturo sredstev
je dosegla, tem trdnejši je bil njen družbeni položaj in za temboljšega bojevnika
za neodvisnost in samostojnost pokrajinskega razvoja je veljala. Toda prišla je
splošna kriza in naenkrat so se do takrat srečne in na videz večne relacije začele
kazati v povsem drugi luči. Kosovska ekonomija je dobivala čedalje hujše
udarce in med njimi najhujše s strani tistih investicij, ki so nastajale s sredstvi
fonda za hitrejši razvoj nerazvitih.
Pokazalo se je, da je kontrola cen surovin in energije vzpostavljena že v
letu 1954 in ki je tiščala rast cen surovin in energije za približno 30% pod
rastjo ostalih, hodila z roko v roki s fondom za hitrejši razvoj nerazvitih, ki je na
Kosovem favoriziral prav razvoj energetskih in surovinskih potencialov. Tisto,
kar se je zdelo, da je mehanizem za boj proti nerazvitosti, je bil dejansko
mehanizem za razvoj nerazvitosti.
Zaradi tega je v združenem delu Kosova, pa tudi marsikje v političnih
strukturah, še pred izbruhom krize začela prevladovati težnja po drugačnem
reševanju problemov kosovske ekonomije. Čedalje bolj seje uveljavljala zahteva
po dolgoročnem skupnem vlaganju z organizacijami združenega dela iz ostalih
delov Jugoslavije. Pojavila so se prva dohodkovna povezovanja. Sredstva za
razširjeno reprodukcijo so v teh primerih obšla birokratsko kontrolo. V procesu
upravljanja, organiziranja in kontroliranja produkcijskega procesa je bila v teh
primerih birokracija izgnana iz odločilnih položajev. Če se je na njenem mestu
sedaj znašel bolj ali manj tanek sloj tehnokracije, zaenkrat še ni tako
pomembno. Ti procesi so bili v veliki meri rezultat sprememb v odnosih
razrednih sil v Jugoslaviji sploh. Pritisk na drugačen način pomoči nerazvitim je
prišel s strani najbolj naprednih in razvitih proizvodnih panog, s strani najbolj
ekspanzivnih in živahnih delov družbenega kapitala. Proces razvoja nerazvitosti,
kateremu je botrovala dejavnost fonda za hitrejši razvoj nerazvitih, je čedalje
bolj ogrožal integrativne procese jugoslovanske ekonomije, ki so omogočali in
ki omogočajo ekspanzijo konkurenčno sposobnejših delov družbenega kapitala
in favorizirala procese avtarkije.
Boj proti fondu za hitrejši razvoj nerazvitih je pomenil zaradi tega tudi
radikalen poseg v razredne odnose sil na Kosovem. Birokracija, ki je bila
ogrožena, je sedaj takoj odgovorila z vso močjo. Po eni strani seje začel boj za
ohranitev fonda, kar se je končalo zaenkrat s kompromisom, ki 50 % sredstev
80
fonda še vedno pušča, da se deli na star način, dočim je 50 % sredstev v fondu
sedaj namenjenih za ekonomsko stimulacijo organizacij združenega dela, ki
vlagajo v kosovsko ekonomijo, po drugi strani pa je morala hkrati s tem začeti
boj za utrjevanje njenega položaja kot edinega bojevnika za neodvisen in
samostojen razvoj pokrajine. Tu pa je sledil krah. Ni se računalo na tako
katastrofalna razsežja delovanja splošne krize in ni se računalo na močan predor
teženj proti fondovski odvisnosti ter s tem razredni dominaciji birokracije.
Kosovska birokracija je zaradi tega v boju za svoj družbeni položaj stavila na
konja, ki je v zgodovini že dalj časa znan in ki ima v Jugoslaviji posebej
atraktivno zgodovino. Stavila je, če že ne na nacionalizem, pa vsaj na nacionalni
romantizem večinskega naroda a Kosovu — Albancev. Izkoristila je zgodovino,
ki ni bila ravno naklonjena albanskemu življu, ho teč s tem preusmeriti razredni
antagonizem, ki se je radikaliziral z nastopajočo krizo, v njej, na vsaj tako seje
zdelo, nenevarne nacionalne spopade. Ta preusmeritev ji je sicer uspela, toda
obenem je proces preusmeritve ušel izpod kontrole, kar je prineslo že znane
dogodke. Politična kriza, ki se je izzvila iz nezmožnosti specifičnega
etatističnega načina regulacije in samoregulacije razvite blagovne produkcije in
ki je pod vprašaj postavila aktualno razredno polarizacijo sil na Kosovem, je
dobila za marsikoga zaželjen tok nacionalističnih spopadov, kar je rezultiralo,
koncentrirano rečeno v tako imenovano politično stabilizacijo razmer na
Kosovem. Toda ta stabilizacija je vprašljiva tako po svoji formi kot po svoji
vsebini. V kolikor je res, da je kriza direktna posledica položaja, v katerem
birokracija ni več sposobna vladati, ljudske množice s tankim slojem
tehnokracije pa tega še niso zmožne, je bilo tudi reševanje politične krize
takšno, ki v ničemer ni v bistvu posegalo v spreminjanje dejanskega polož aja
ljudskih množic.
V situaciji zasičeni s problematiko mednacionalnih odnosov, se seveda način
dosedanjega političnega stabiliziranja situacije na Kosovu, zdi povsem logičen.
Oblike ostrega in doslednega obračunavanja z nacionalizmom izgledajo kot naj-
primernejše. Toda tako je le na prvi pogled. Če vzamemo v obzir najprej sila
niansirano situacijo, v kateri se prepletajo procesi zapoznelega toda zgodovinsko
nujnega nacionalnega prebujanja albanskega naroda, ki zaradi dediščine nacional-
nih odnosov s Srbi in Črnogorci, čestokrat zapada v romantizme, s procesi
nastopajočega sovražnega albanskega nacionalizma in drugič s katastrofalno
situacijo v družbenoekonomskem položaju ljudskih množic, tedaj je takšna
politična aktivnost trasirana na sila kratek rok. Sabilizacija političnih razmer z
uporabo sile in politično akcijo, ki je usmerjena zgolj in predvsem v boj proti
albanskemu nacionalizmu in ki ne upošteva zgoraj omenjene problematike
nacionalnega prebujanja in seveda boja za krepitev socialnega in odločujočega
samoupravnega položaja delavskih množic, je obsojena na zgodovinski poraz.
Rezultira lahko le vnovi nacionalizem in vnovoetatistično samodrštvo.
O razvoju socialističnega samoupravljanja, o vpotegovanju čedalje širših
množic delavcev, kmetov, mladine v upravljanje, kontroliranje in organiziranje
produkcijskega procesa v celoti, o tem zaenkrat ni ne duha ne sluha. Aktualne
parole političnega boja letijo samo v smeri boja proti nacionalizmu in zahtev po
boljšem in intenzivnejšem delu. Vprašanje, kdo odloča o pogojih in rezultatih
produkcijskega procesa na Kosovem, še ni aktualno. Razredna struktura na
Kosovem kot kaže ostaja nespremenjena, z njo vred pa je tudi vprašanje
reševanja nerazvitosti skozi njegovo postavitev v procese razvoja socialističnega
samoupravljanja, postavljeno v megleno bodočnost.
81
OPOMBE:
1. Pojem vrednosti je najsplošnejši in zato najzaobsežnejši izraz ekonomskih
pogojev blagovne produkcije. Pojem vrednosti vsebuje zato ne le kal denarja,
temveč tudi vseh dalje razvitih oblik blagovne produkcije in blagovne menjave.
V tem, da je vrednost izraz v privatnih produktih vsebovanega družbenega dela,
že tiči možnost diference med družbenim delom in privatnim delom,
vsebovanem v istem produktu. Če torej privatni producent še naprej producira
na stari način, medtem ko družbeni način produkcije napreduje, bo to
diferenco boleče občutiti. Isto se dogodi, brž ko producira celokupnost
privatnih izdelovalcev določene zvrsti blaga takšen kvantum tega blaga, ki
presega družbeno potrebo. V tem, da se lahko vrednost blaga izrazi le v drugem
blagu in realizira le v menjavi zanj, tiči možnost, da do menjave sploh ne pride
ali da menjava vsaj ne realizira prave vrednosti. Končno, če stopi na trg
specifično blago, delovna sila, se njegova vrednost določa, kot vrednost vsakega
drugega blaga, z delovnim časom, ki je družbeno potreben za njegovo
produkcijo. V vrednostni formi produktov tiči zato že v kali vsa kapitalistična
oblika produkcije, nasprotje med kapitalisti in mezdnimi delavci, industrijska
rezervna armada, krize. Skušati odpraviti kapitalistično obliko produkcije s
spostavitvijo „resnične vrednosti" pomeni zato isto kot skušati odpraviti
katolicizem s spostavitvijo „resničnega" papeža ali spostaviti družbo, v kateri
bodo producenti končno obvladovali svoj produkt, s konsekventnim izvajanjem
neke ekonomske kategorije, ki je najzaobsežnejši izraz producentovega
hlapčevanja njegovemu lastnemu produktu.
Ko je blago producirajoča družba razvila blagu kot takšnemu inherentno
vrednostno formo dalje v denarno formo, že privrejo na dan različne v vrednosti
še prikrite kali. Prvi in najbolj bistven učinek je posplošenje blagovne forme.
Tudi tistim predmetom, ki so se dotlej producirali za neposredno lastno
uporabo, vsili denar blagovno formo, potegne jih v menjavo. S tem prodreta
blagovna forma in denar tudi v notranje gospodarjenje občestev, neposredno
udružbljenih za produkcijo, trgata vez za vezjo skupnosti in razkrojita občestvo
v kopico privatnih producentov. Denar postavi najprej, kot je videti v Indiji, na
mesto skupnega obdelovanja zemlje posamično kulturo; nato skupno lastnino
ornice, ki se kaže še v občasno ponovljeni porazdelitvi, razkroji z dokončno
razdelitvijo (npr. na kmečkih dvorih ob Moseli, začenja pa se to tudi v ruski
sredini); končno sili k razdelitvi še ostale skupne posesti gozdov in pašnikov.
Katerikoli drugi, v razvoju produkcije utemeljeni vzroki tu tudi že sodelujejo,
denar ostane vselej najmogočnejše sredstvo njihoyega učinkovanja na občestva.
In z isto nujnostjo bi moral denar, vsem ,,zakonom in upravnim normam"
navkljub, razkrojiti tudi Duehringovo gospodarsko komuno, če bi do nje
kdajkoli prišlo......
„Zamenjava dela za delo po načelu enake cenitve", kolikor ima kak smisel,
torej zamenljivost produktov enakega družbenega dela med seboj, torej zakon
vrednosti, je temeljni zakon ravno blagovne produkcije, torej tudi njene najvišje
oblike, kapitalistične produkcije. V današnji družbi se uveljavlja na isti način,
po katerem se edino lahko uveljavljajo ekonomski zakoni v družbi privatnih
producentov: kot naravni zakon, ki tiči v rečeh in razmerjih, ki je neodvisen od
volje ali početja producentov, ki deluje slepo. V tem ko povzdiguje g. Duehring
ta zakon za temeljni zakon svoje gospodarske komune in zahteva, naj ga le-ta
izvaja z vso zaves*' dela temeljni zakon obstoječe družbe za temeljni zakon
82
svoje fantazijske družbe. Hoče obstoječo družbo, toda brez njenih neskladij. Pri
tem se giblje na čisto enakih tleh kot Proudhon. Kot ta hoče tudi on odstrani
neskladja, ki so nastala iz razvoja blagovne produkcije v kapitalistično
produkcijo, tako da nasproti njim uveljavlja temeljni zakon blagovne
produkcije, katerega udejstvovanje je ravno proizvedlo ta neskladja. Kot
Proudhon roče dejanske konsekvence zakona vrednosti odpraviti s
fantastičnimi.	_ „
д F. Engels
Ar Anti-Duehring
CZ. 1979
S str. 347 in 349
2. Vrnimo se sedaj k našemu primeru. To je stara zgodba: Abraham je rodil
Izaka. Izak je rodil Jakoba itd. Prvotni kapital 10.000 f. št. da presežno
vrednost 2000 f. št., ki se kapitalizira. Novi kapital 2000 f. št. da presežno
vrednost 400 f. št., ko se ta spet kapitalizira, torej spremeni v drugi dodatni
kapital, da novo presežno vrednost 80 f. št. itd.
Tu ne upoštevamo tistega dela presežne vrednosti, ki ga je kapitalist
potrošil. Prav tako nas za sedaj še ne zanima, ali se dodatni kapitali priključijo k
prvotnemu kapitalu ali pa se ločijo od njega in se samostojno uporabljajo; ali jih
izkorišča isti kapitalist, ki jih je akumuliral, ali pa jih izroči drugim. Samo ne
smemo pozabiti, da se poleg na novo nastalih kapitalov prvotni kapital še dalje
reproducira in producira dalje presežno vrednost ter da velja to za vsak
akumulirani kapital glede na dodatni, od njega ustvarjeni kapital.
Prvotni kapital je nastal z založitvijo 10.000 f. št. Od kod jih ima njihov
posestnik? Od lastnega dela in od dela svojih prednikov, nam soglasno
odgovarjajo predstavniki politične ekonomije. Zdi se, da je ta njihova
predpostavka zares edina v soglasju z zakoni blagovne produkcije.
Čisto drugače je z dodatnim kapitalom 2000 f. št. Proces njegovega
nastanka poznamo čisto natančno. Dodatni kapital je kapitalizirana presežna
vrednost. Že od prvega početka ne vsebuje niti enega samega atoma vrednosti,
ki ne bi izviral iz neplačanega tujega dela. Produkcijska sredstva, katerim se
pripaja dodatna delovna sila, kakor tudi življenjske potrebščine, s katerimi se ta
sila ohranja, niso nič drugega kakor integralne sestavine presežnega produkta,
tribuna, ki ga delavskemu razredu vsako leto iztrga kapitalistični razred.
Sismondijeva analiza akumulacije ima to veliko napako, da se je preveč
zadovoljila s frazo „sprememba dohodka v kapital", ne da bi segla globlje v
raziskavanje materialnih pogojev te operacije.
,prvotno delo, ki mu njegov kapital dolguje svoj nastanek". (Sismondi:
„Nouveaux Principes etc:" Paris 1819,1. zv., str. 109)
Če kapitalistični razred z delom tega tributa kupuje od delavskega razreda
dodatno delovno silo, četudi po polni ceni, tako da se ekvivalent zamenja za
ekvivalent — je to vendarle še vedno stari postopek osvajalca, ki kupuje od
premagancev blago z denarjem, ki gaje od njih naropal.
Če dodatni kapital zaposli svojega lastnega producenta, mora le-ta prvič še
dalje večati vrednost prvotnega kapitala, vrh tega pa mora nazaj kupovati donos
svojega prejšnjega dela z večjo količino dela, kot gaje bilo treba za ta donos. Če
gledamo na stvar kot na transakcijo med kapitalističnim razredom in delavskim
razredom, tedaj se nič ne spremeni, če se zaposlijo z neplačanim delom doslej
83
zaposlenih delavcev dodatni delavci. Kapitalist spremeni morda tudi dodatni
kapital v stroj, ki vrže producenta tega dodatnega kapitala na cesto in ga
nadomesti z nekaj otroki. V vseh primerih je ustvaril delavski razred s svojim
letošnjim presežnim delom kapital, ki bo drugo leto zaposlil dodatno delo. To
je tisto, čemur se pravi: s kapitalom delati kapital.
Akumulacija prvega dodatnega kapitala 2000 f. št. je predpostavljala vsoto
vrednosti 10.000 f. št., ki jo je bil kapitalist založil in ki mu pripada zaradi
njegovega „prvotnega dela". Nasprotno pa drugi dodatni kapital 400 f. št. ne
predstavlja nič drugega kakor predhodno akumulacijo prvega dodatnega
kapitala, namreč tistih 2000 f. št., katerih kapitalizirana presežna vrednost je
drugi dodatni kapital. Lastnina minulega eplačanega dela se pojavlja zdaj kot
edini pogoj za sedanje prilaščanje živega neplačanega dela v vedno večjem
obsegu. Kolikor več je kapitalist akumuliral, toliko več lahko akumulira.
Kolikor je bila presežna vrednost, iz katere obstoji dodatni kapital št. 1,
rezultat nakupa delovne sile z delom originalnega kapitala, nakupa, ki je
ustrezal zakonom blagovne menjave in ki ne predpostavlja s pravnega vidika nič
drugega kakor to, da delavec svobodno razpolaga s svojimi lastnimi
sposobnostmi, posestnik denarja ali blaga pa z vrednostmi, ki mu pripadajo;
kolikor je dodatni kapital št. II itd. zgolj rezultat dodatnega kapitala št. I, torej
posledica onega prvega razmerja; kolikor vsaka posamezna transakcija
neprenehoma ustreza zakonu blagovne menjave, t.j., da kapitalist vedno kupuje
delovno silo, delavec pa jo vedno prodaja, in, vzemimo, celo po njeni resnični
vrednosti, se zakon prilaščanja, ki temelji na blagovni produkciji in blagovni
cirkulaciji, ali zakon privatne lastnine očitno sprevrže po lastni, notranji,
nezogibni dialektiki v svoje direktno nasprotje. Menjava ekvivalentov, ki se je
pojavila kot prvotna operacija, se je tako izmaličila, da je menjava samo
navidezna, kajti prvič, tisti del kapitala, ki se zamenja za delovno silo, je le del
produkta tujega dela, prilaščenega brez ekvivalenta, in drugič ga mora njegov
producent, delavec, ne samo nadomestiti, ampak nadomestiti z novim
presežkom. Menjalni odnos med kapitalistom in delavcem postane torej samo
videz, ki pripada cirkulacijskemu procesu gola oblika, ki je vsebini sami tuja in
jo le mistificira. Stalno kupovanje in prodajanje delovne sile je oblika. Vsebina
pa je, da kapitalist del že materializiranega tujega dela, ki si ga neprenehoma
prilašča brez ekvivalenta, vedno iznova menjava za večjo količino živega tujega
dela. Prvotno se nam je lastninska pravica zdela pravica, ki temelji na lastnem
delu. Vsaj predpostavljati je bilo treba to, ker se srečujejo samo enakopravni
posestniki blaga, tuje blago pa se lahko prilasti samo s prodajo lastnega blaga, in
to je mogoče proizvesti samo z delom. Zdaj pa se lastnina pojavlja na
kapitalistični strani kot pravica do prilaščanja tujega neplačanega dela ali
njegovega produkta, na delavčevi strani pa kot nemožnost, prilastiti si svoj
lastni produkt. Ločitev lastnine do dela postane nujno konsekvenca zakonu, ki
je navidezno izhajal iz njune indentitete.
K. Marx
Kapital I.
CZ. 1961
str. 656
84
3. Kažu, da je, nakon što je u našoj zemlji uspostavljena dominacija
društvenog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, a sistem najamnog rada i
eksploatacije likvidiran, postojanje robne proizvodnje izgubilo smisao, da bi
zbog toga trebalo odstraniti robnu proizvodnju.
I to je netočno. Danas postoje kod nas dva glavna oblika socialističke
proizvodnje: državna—općenarodna i kolhozna, koja se ne može nazvati
općenarodnom. U državnim poduzećima sredstva za proizvodnju i rezultat
proizvodnje su svenarodno vlasništvo. A u kolhoznim preduzečima, iako
sredstva za proizvodnju (zemlja, mašine) pripadaju državi, i rezultat proizvodnje
je vlasništvo pojedinih kolhoza, jer je rad u kolhozima kao i sjeme, njihov
vlastiti, a zemljom koja je predana kolhozima na vječno korištenje, kolhozi
faktički razpolažu kao svojim vlasništvom bez obzira na to što je ne mogu
prodati, kupiti, dati pod zakup ili založiti. Ova okolnost vodi tome da država
može razpolagati samo proizvodima državnih poduzeća, dok kolhoznim
proizvodima, kao svojim vlasništvom, razpolažu samo kolhozi. No kolhozi neće
da otuđuju svoje produkte drukčije nego u obliku robe, za koju žele u razmjeni
dobiti potrebnu robu koja njima treba.
Drugih ekonomskih veza s gradom, osim robnih, osim razmene
kupoprodajom, danas kolhozi na prihvaćaju. Stoga su robna proizvodnja i robni
promet danas kod nas isto takva nužnost kakva su bili, recimo prije trideset
godina, kad je Lenjin objavio neophodnost svestranog razvoja robnog prometa.
Dabome, kad se umesto dva osnovna proizvođačak sektora, državnog i
kolhoznog, bude pojavio jedan sveobuhvatan proizvodžački sektor s pravom
razpolaganja svom potrošačkom proizvodnjom zemlje, robni promet sa svojom
novčanom privredom" iščeznut će kao nepotreban element narodne privrede.
Ali dok toga još nema, dok ostaju dva osnovna proizvodžačka sektora, robna
proizvodnja i robni promet moraju ostati na snazi kao nužan i veoma koristan
element u sistemu naše narodne privrede. Kako će doći do stvaranja jednog
ujedinjenog sektora, da li tako što će državni sektor naprosto progutati
kolhozni sektor, što je malo \jerovatno (jer bi to bilo shvaćeno kao
„eksproprijacija kolhoza") ili tako što će se organizirati jedan općenarodni
privredni organ (s predstavništvom državne industrije i kolhoza), najpre s
pravom evidencije sve proizvodnje za potrošnju u zemlji, a tokom vremena i
razpodjele proizvodnje putem, recimo razmjene proizvoda — to je posebno
pitanje koje zahteva posebno razmatranje.
Dakle, naša robna proizvodnja nije obična proizvodnja posebne vrste,
robna proizvodnja bez kapitalista, koja ima posla uglavnom s robama
ujedinjenih socijalističkih prozvodžača (država, kolhozi, kooperacija), čija je
sfera djelovanja na predmete lične potrošnje, proizvodnja koja se očigledno,
nikako ne može razviti u kapitalističku proizvodnju i kojoj je sudežno da
zajedno sa svojom „novčanom privredom" poslužuje razvoj i učvršćenje
socijalističke proizvodnje.
Stoga absolutno nemaju pravo drugovi koji izjavljaju da će kod nas,
ukoliko socijalističko društvo ne likvidira robne oblike proizvodnje, morati biti
uspostavljene sve ekonomske kategorije svojstvene kapitalizmu: radna snaga kao
roba, višak vrednosti, kapital, profil na kapital, prosječna stopa itd. Ti drugovi
brkaju proizvodnju s kapitalističkom proizvodnjom i misle da, čim postoji
robna proizvodnja, mora postojati i kapitalistička proizvodnja. Oni ne shvaćaju
da se naša robna proizvodnja korjenito razlikuje od robne proizvodnje u
kapitalizmu.
85
Štoviše, ja mislim da je potrebno odbaciti i neke druge pojmove uzete iz
Marxova KAPITALA, gdje se Marx bavio analizom kapitalizma, i umjetno
nalijepnjene na naše socijalističke odnose. Imam u vidu, medžu ostalim,
pojmove kao što su „potreban rad" i „višak" rada, „potreban" proizvod i
„višak" proizvoda, „potrebno" vreme i „višak" vremena. Marx je analizirao
kapitalizam zato da bi razjasnio izvor eksploatacije radničke klase, višak
vrijednosti, i dao radničkoj klasi, lišenoj sredstava za proizvodnju, duhovno
oružje za rušenje kapitalizma. Razumljivo je, da se Marx pri tome koristi
pojmovima (kategorijama) koji potpuno odgovaraju kapitalističkim odnosima.
Ali više je nego čudno služiti se tim pojmovima kad radnička klasa ne samo što
nije lišena vlasti i sredstava za proizvodnju, nego naprotiv drži u svojim rukama
vlast-i posjeduje sredstva za prizvodnju.
Prilično absurdno zvuče sada, u našem uredženju, riječi o radnoj snazi kao
i o „najmu" radnika: kao da radnička klasa koja posjeduje sredstva za
proizvodnju sama sebe unajmljuje i sama sebi prodaje radnu snagu. Isto je tako
čudno govoriti sada o „potrebnom" radu i „višku" rada: kao da rad radnika u
našim uvjetima dan društvu za proširenje proizvodnje, razvoj obrazovanja,
zaštitu zdravlja, organizaciju obrane itd. nije isto tako potreban radničkoj klasi
koja je danas na vlasti, kao i rad utrošen za pokriče ličnih potreba radnika i
njegove porodice.
Treba istaći da Marx u svom radu KRITIKA GOTSKOG PROGRAMA,
gdje on više ne istražuje kapitalizam nego, izmedžu ostalog prvu fazu
komunističkog društva, smatra rad koji se daje društvu za proširenje
proizvodnje, za obrazovanje, zaštitu zdravlja, administrativne troškove,
stvaranje rezervi itd. isto tako porebnim kao i rad utrošen za pokriče potrošnih
potreba radničke klase.
Mislim da naši ekonomisti moraju učiniti kraj tome nesuglasju starih
pojmova novom stanju stvari u našoj socijalističkoj zemlji, zamjenivši stare
pojmove novima, koji odgovaraju novoj situaciji.
Mi smo to nesuglasje mogli trpeti do neko doba, ali sad je došlo doba kad
moramo, najzad likvidirati to nesuglasje.
(JOSIF STALJIN, PITANJA LENINIZMA, str. 711-713 CDD ZAGREB, 1981)
4. Gospodarski plan ne more stopiti na mesto vrednostne forme, ker ne
spreminja „celične" forme ekonomskih oz. družbenih razmerij. Toda to je v
socialističnem gibanju predmet najbolj protislovnih nazorov, ker v pojmovanju
planiranja udarijo na dan otroške bolezni socialističnega gibanja. W. F. Haug je
za celo zgodovinsko tradicijo divinziranja planiranja formuliral nazor, ki se ni
uveljavil le v mišljenju:
„Družba privatnih blagovnih producentov mora vendar skupno, le v
brezmejno konpleksnejših dimenzijah, rešiti isti problem kot Robinzon. Če
preveč od vsega časa, ki ga ima na razpolago porabi za izdelovanje čevljev, ima
malo časa za krojaštvo, mizarstvo in poljedelstvo in tako dalje in tako naprej.
Problem, ki ga mora razrešiti Robinzon, obstoji tudi celokupno družbeno v
blago producirajoči družbi. Le da nima nobene glave, nobene zavesti, ki si
postavlja rešitev tega problema in vodi potem k planskemu gospodarjenju v
celoti. Tako se razreši ta problem vedno šele za nazaj. S stališča praktično
presegajočega, v naprej planirajo čega uma je to, kakor da bi gradili hišo brez
86
statičnega izračuna in bi gradili ravno tako dolgo, dokler se nekoč ne zruši, in
bi potem izhajali iz tega, da je očitno pravilno zgrajena. Noben zidar ne bi prišel
na tako absurdno idejo, toda prav tako absurdno funkcionira ta družba, in sicer
v glavnem kljub dodanašnjim presegajočim modifikacijam"
Toda, kakor se zdi, da daje Haug meščanski družbi nadzgodovinski
argument proti njeni eksistenci, ni v tem argumentu zaseženo nič drugega kot
teoretično formuliranje enega minljivega obdobja v zgodovini socialistične
družbe, ki praktično sovpada najbolj izrecno s časom od leta 1928 do 1953, v
katerem je neki Robinzon postal glava in zavest, ki naj vodi k planskemu
gospodarjenju neke celotne družbe. Ko sta Marx in Engels povsod kritizirala
predstavo Robinzona v klasični politični ekonomiji, kajti z njo je lahko
utemeljeno le neko nedružbeno pojmovanje zakona vrednosti, kar je protislovje
,,na sebi", si nista mogla predstavljati, da bi ta bornirana predstava, ki egoizem
meščanskega individua v njegovi osamosvojenosti vzdiguje v nebo, lahko postala
ideal za socialistično in komunistično spremembo stare družbe.
In v tem kontekstu se jasneje zarisujejo značilnosti Titovega pojmovanja
planiranja in njegovega kratkega stavka, da sta plansko gospodarjenje in njegov
uspeh nerazdvoljivo povezana z novo družbeno ureditvijo. To pomeni, da je
planiranje samo pri tem razumljivo kot prehoden zgodovinski fenomen, ki ga ni
mogoče odvojiti od družbe, v kateri je to planiranje opravljeno.
Nasprotno pojmovanje planiranja kot tistega bistva, ki na mah spreminja
vso vsebino družbenih razmerij, uvaja nazaj staro razsvetljensko pojmovanje
uma kot vsa praktična družbena razmerja zaobsegajočo občost, ki sama ni
podvržena nobeni zgodovinski spremembi, je pa tu povzdignjena v kriterij vseh
stvarnih družbenih sprememb. Vsak naslednji korak od tako osamosvojene
„glave in zavesti" družbe, ne izraža potem nič drugega kot obračanje te „glave
in zavesti" družbe nazaj k družbi, ki prejema „gotove recepte" tega uma. Tako
je prek mehanizam planiranja tudi socialistična družba postavljena na
zgodovinski temelj planiranja, ki pa stvarno ne izreka nič drugega, kot
„razsubjektenje" njenih pripadnikov, njihovo degradiranje in zavestnih akterjev
družbenih procesov v izvrševalce zapovedi „glave in zavesti" vse družbe.
Kakor lahko je pri Robinzonu videti zavestno delitev dela in substitucijo
zakona vrednosti oz. določenosti vrednosti vsakega Robinzonovega izdelka s
časom, ki mu je potreben za njegovo proizvodnjo, pa je čisto nemogoče
„posplošiti" to odkritje na družbo, kajti pri Robinzonu odkriti zakon vrednosti
je nezgodovinsko razumljeni zakon vrednosti. Dejansko pa je zakon vrednosti
zgodovinski fenomen in njegovo razumevanje ni stvar zdravega razuma", niti
ne tega ali onega „primera", temveč predpostavlja rezultat vse zgodovinske
znanosti. Planiranja zato tudi ni mogoče razumeti in prakticirati kot določanja
družbenih razmerij v vakuumu zgodovinskih okoliščin, tako da ostajajo v
socializmu blagovno-denarni odnosi tista izrecna družbena vez med ljudmi,
medtem ko je njim nasprotno planiranje utemeljeno na nedružbena
razumevanja „planirajo čega uma". To sprevrnjenje razmerij, da se
blagovno-denarna razmerja prikazujejo kot družbena vez ljudi, planiranje pa kot
naravna, nedružbena vez, ti jo diktira od družbe neodvisni um, zakriva dejstvo,
da so bile vse bistvene predpostavke za planiranje zgodovinsko proizvedene z
gibanjem blaga, najbolj izrazito z neznansko pospešeno delitvijo dela, ki so jo
povzročili razviti odnosi.
87
V tem pogledu je planiranje tudi samo zgodovinski proizvod delitve dela in
se ga še vseskozi držijo znamenja stare družbe, predvsem možnost in celo
nujnostg da samo postane temeljna forma delitve dela.
Časopis za kritiko znanosti št. 39 - 40 teamska številta o teoriji Josipa Broza-Tita
Leo Šešerko:
Pojmovanje planiranja v gospodarstvu
5.	V dosedanjih razpravah o planiranju smo se strinjali, da je planiranje v
pogojih socialističnega samoupravljanja nekaj občutno višjega kakor plan dela
in razvoja. Plan je namreč predvsem instrument nenehnega reproduciranja
socialističnih družbenoekonomskih odnosov, reproduciranja samoupravljanja na
čedalje višji ravni socialističnega razvoja na temelju družbenolastninskih
odnosov; plan je instrument reguliranja dohodkovnih odnosov, to je ustvaijanja
in delitve sredstev za razvoj, za skupno porabo in za osebne dohodke po delu.
Plan je prav tako instrument ustvarjanja nujno potrebnih pogojev za
ustvarjalno in materialno ter razvoj delovnega človeka, zm čedalje boljši
ekonomskosocialni in kulturni položaj delavca in njegove družine. Prav ti
aspekti so izhodiščne točke samoupravnega planiranja. Zaradi tega bi nas
reduciranje planiranja na plan dela in razvoja zelo oddaljilo od njegove prave in
polne vsebine v naši samoupravni socialistični družbi. Planiranja v pogojih
socialističnega samoupravljanja se je treba lotiti precej širše od programa
ekonomskega razvoja, od razvojnih ciljev ekonomske politike. Sicer bi grozila
velika nevarnost, da bi postale želje in voluntaristično določeni razvojni in
investicijski cilji vodilni motiv planiranja, kar bi pod firmo plana spet podrejalo
delavca sistemu birokratskega odločanja o določenih politično in tehnokratsko
formuliranih „višjih ciljih". V tem drugem pristopu planiranja se ne izhaja iz
družbenoekonomske vsebine planiranja, to je od delovnega človeka in njegove
pravice dela z družbenimi sredstvi kot skrajnega cilja planiranja in temelja
formuliranja razvoja politike ter določanja razvojnih smeri, temveč se izhaja od
samih teh sredstev planiranja, to je iz težnje, da se doseže maksimalna
centralizacija delavčevega minulega dela ne glede na njegove dejanske življenjske
in delovne potrebe in interese.
(EDVARD KARDELJ, O SISTEMU SAMOUPRAVNEGA PLANIRANJA,
Brionske diskusije, str. 21
Državna založba Slovenije, 1977)
6.	Toda zavest o različnosti obeh procesov je bistvena. Preprosta izenačitev
obeh procesov vodi v vulgarizacijo, ki jo je „teoretsko najbolj dodelal" A.
Emanuelle v svoji znameniti tezi o „proletarskih" in „buržoaznih narodih".
Struktura razviti — nerazviti sama za sebe ne predstavlja odnos
eksploatacije, ona ni zgodovinsko definirana kot razmerje delo — kapital. To
razmerje, ta struktura je samo specifičen način razširjanja odnosa eksploatacije.
Eksploatacija ene nacije s strani druge nacije je samo navidezna. Pretakanje
presežne vrednosti z enega področja v drugo, z ene panoge v drugo, še ne
pomeni specifičnega načina produkcije presežne vrednosti. Res pa je, da je
prelivanje presežne vrednosti imanentno kapitalističnemu načinu produkcije,
88
toda kot smo že rekli, ona ne koncentrira v sebi sam temelj tega zgodovinskega
načina produkcije.
Pristati na tezo, ki izenačuje proces produkcije presežne vrednosti, proces
produkcije kapitala, proces produkcije kapitala kot družbenega razmerja, s
procesom, oziroma načinom njegovega širjenja, njegove svetovne eksistence,
pomeni pristati na tisti točki razumevanja družbenih odnosov, kjer se razredni
boj, razredna razmerja mistificirajo z nacionalnim bojem, z bojem nacionalnih
ekonomij. Znotraj takšne mistifikacije nacije na primer, svetovnega kapitalisti-
čnega centra, znotraj sebe niso več razredno strukturirane, znotraj njih
ne poteka več specifičen proces produkcije presežne vrednosti, one same so v
celoti personifikacija kapitala, kot je na primer tretji svet izvzet notranje
razredne razdeljenosti, kajti on predstavlja z vsemi svojimi
nacionalnimi elitami oligarhijami, buržoazijami, zgodovinski blok proletariata.
Kapitalistični produkcijski proces v svetovnih razsežjih znotraj te mistifikacije
zato predstavlja zgolj nekaj, kar je vezano na abstraktne mednarodne relacije
svetovne blagovne menjave, ki poteka pod neenakimi" pogoji.
Približno na isti liniji razmišljanja je formulirana tudi znana parola iz
kosovskih nemirov „Kosovo je izkoriščano". Osnova te nacionalistične teze je
očitna. Da bi vladajoča birokracija na Kosovu ostala v zgodovinski igri, je
morala skonstruirati parolo, ki je namesto razrednega boja in razredne
eksploatacije, afirmirala nekakšen Racionalni boj" in ,nacionalno
eksploatacijo". Ne napada se protislovni značaj produkcije same in njene
reakcionarne razredne akterje, temveč se napada mehanizem, ki je sicer
linanenten temu protislovnemu značaju produkcije, toda mehanizem, ki zgolj
onemogoča „osvoboditev" te iste birokracije izpod vladavine druge močnejše
birokracije in tehnokracije, ki personificira močnejši in agilnejši kapital.
V končni instanci je sicer tudi to lahko „revolucionarno" početje, kajti
kapitalistični način produkcije je totaliteta, v katerem je način prelivanja
presežne vrednosti ključ, ki odpre vrata v sveti prostor produkcije presežne ,
vrednosti same. Toda zgodovina vedno znova kaže, da razredni interes vedno
nadvlada nacionalni interes, da interes obstoja svetovne kapitalistične totalitete,
prevlada nad njenim protislovnim značajem, ki se kaže v razmerju razviti —
nerazviti. Na neki točki je vendarle potrebno narediti preobrat in povezati
razbitje razmerja razvoj — nerazvoj z razrednim bojem. Toda takrat niso na delu
več interesi buržoazije, interesi kapitala, temveč interesi proletariata.
7. Sicer pa proces dezintegracije notranjih trgov svetovne kapitalistične
periferije ni nič novega. Prisoten je že na samem začetku nastajanja svetovnega
kapitalizma. Značilen primer je bila pomembna trgovina s srebrom in živim
srebrom v Španskem imperiju v 16. stoletju. Živo srebro, ki je bilo pomembna
surovina v tehnologiji pridobivanja srebra so kopali v rudnikih v Peruju, srebrni
rudniki pa so bili v Mehiki. Da ne bi prišlo do ekonomske in politične
osamosvojitve španskih-ameriških kolonij predvsem s tem, da bi se obe
produkciji združili na notranjem trgu, je bil sprejet zakon, ki je to neposredno
trgovino popolnoma onemogočal. Živo srebro je najprej prišlo direktno v roke
kapitalu v Španiji in šele potem jo je ta vnašal v mehiške rudnike srebra. Nekaj
podobnega se dogaja tudi sedaj, če tudi skozi drugačne oblike neposrednega
formalnega urejanja npr. razpolaganja z uvoženo tehnologijo iz razvitega
kapitalističnega centra.
89
8. V sodobni zgodovini je tehnologija že dolgo odločilen razvojni dejavnik,
lastniki visokoproduktivne in racionalne tehnologije pa so se v razmerju do vseh
tistih, ki tehnologijo potrebujejo (in jo morajo kupovati), dokopali do
privilegiranega položaja (ki ga, kot vidimo vsak dan, izdatno izrabljajo). Na tej
podlagi se danes oblikujejo med državami novi odnosi, v katere so vpletene
čedalje bolj zapletene in raznovrstne oblike eksploatacije. Lastniki sodobne
tehnologije pa ne razpolagajo samo z močnim kapitalom, ampak so tudi zelo
dobro organizirani, kadrovsko kompletirani z vsemi profili strokovnjakov za vse
vrste poslov in imajo zelo razvit in sodoben (računalniško zasnovan) sistem
zbiranja informacij.
Jugoslavija je v zadnjem desetletju zmanjševala svoj (že tako zelo skromen)
delež v svetovni menjavi blaga in storitev. Sedaj ugotavljamo, da je ponoven
prodor v svet eksistenčno vprašanje naše ekonomije. Toda „prodirali" bomo na
trge, ki jih danes obvladujejo lastniki vrhunske tehnologije z opisanimi
prednostmi. In kakšne so naše možnosti v tem prostoru. S katerimi vrstami
blaga, ali drugače povedano, s kakšno tehnologijo izdelave blaga smo sposobni
zagotoviti trajnejšo navzočnost na teh trgih in postati vsaj kolikor toliko
konkurenčni oziroma iztržiti tako ceno, ki bo zagotavljala reprodukcijo te naše
proizvodnje. Izbor in usmeritev tehnologije (strategija) bi torej morala biti resno
povezana z izvoznimi plani in tudi s celotnim spremljajočim režimom
zunanje-trgovinske menjave.
Če hočemo biti povsem stvarni, moramo najbrž ugotoviti, da so naše
izhodiščne pozicije v zvezi s tem relativno šibke. Seveda ni mogoče trditi, daje
vsa industrijska oprema, ki smo jo denimo, v zadnjih desetih letih kar vsevprek
zelo veliko nakupili (in se zanjo tako zadolžili, da je prišla država na rob
zunanje likvidnosti), za v koš. Gotovo pa je stihijski uvoz ob odsotnosti
organiziranega usmerjanja in trdnejših kriterijev ter spričo nizkega nivoja
pogajalske sposobnosti naših podjetij povzročil, da sta povprečna raven
sodobnosti instaliranih zmogljivosti in učinkovitost te tehnologije
nesorazmerno nižja od cene, kije bila plačana.
Res je sicer, da je Jugoslaviji ravno z uporabo (uvozom) na nekaterih
področjih sploh izključno tujega znanja uspelo v sorazmerno kratkem obdobju
prekoračiti mejo gospodarske nerazvitosti in vstopiti v tako imenovano srednjo
industrijsko razvitost. Toda takšna ja kvaliteta te „srednje razvitosti".
Razpolagamo z velikim številom tehnologij najrazličnejšega izvora. Mnoge od
njih so bile zlasti v preteklih obdobjih kupljene pod pogoji, ki nas v
surovinskem energetskem in razvojnem pogledu postavljajo v dokaj močno
odvisnost od njihovih lastnikov. Detipizacija instaliranih strojev in opreme ima
pri tem lahko še svoje druge, izraziti negativne in nevarne posledice.
Če namreč govorimo o današnjih možnostih jugoslovanskega gospodarstva
za enakopravno in učinkovito vključevanje v mednarodno menjavo, je bistveno
vprašanje, koliko je to gospodarstvo, ki razpolaga s takšno ali drugačno
pretežno uvoženo tehnologijo, organizirano in sposobno, da to tehnologijo ne
samo usvoji, ampak postopoma tudi naprej razvija. Žal na to vprašanje nimamo
zanesljivega in natančnega odgovora, ker tega nihče ni sistematično spremljal za
območje vse države — čeprav bi bil tak posnetek stanja pravzaprav eden prvih
pogojev za resno obravnavo naše bodoče strategije na tem področju
90
Gotovo je najbrž to, da smo se te nujnosti spomnili dokaj pozno. Namesto
da bi po prvi fazi, koje bilo golo kupovanje industrijske lastnine pač neogibno,
sledila faza postopnega načrtnega razvoja lastnih tehnologij z angažiranjem in
pospeševanjem lastnih tehnologij z angažiranjem in pospeševanjem lastnih
razvojnoraziskovalnih kapacitet, se je začel v jugoslovanskem gospodarstvu
proces cikličnega uvoza tehnologij, s katerim je bilo v veliki meri objektivno
zapostavljeno in blokirano lastno razvojno-raziskovalno delo tudi v večjih
organizacijah združenega dela, s čimer se je povečevala njihova odvisnost od
tujih partnerjev, ki so si, ravno prek sodelovanja z našimi podjetji, začeli
ustvarjati na našem trgu monopolne položaje. Nekatera jugoslovanska podjetja
so se celo začela obnašati kot nekakšni „družinski lani" tujih firm, s katerimi so
se povezala in katerih interese so predvsem zastopala, ter se podrejati njihovi
poslovni filozofiji. Te firme so na ta način tudi svoj medsebojni konkurenčni
boj začele prenašati v jugoslovanski prostor. Koliko sta poslovna filozofija in
obnašanje tujega kapitala tuja našemu samoupravnemu socialističnemu sistemu,
so bili pojavi take transmisije nam tujih družbenoekonomskih odnosov na
nekaterih proizvodnih sektorjih tudi ena od pomembnih ovir za svobodno
združevanje dela in sredstev med našimi organizacijami združenega dela. In ne
samo to. Procesi cikličnega uvoza tehnologije, ki jih niso spremljali potrebni
ukrepi za razvoj lastne tehnologije, so hkrati zavrli proces svobodne menjave
dela med znanostjo in delom, to je med znanstveno in razvojno-raziskovalno ter
produkcijsko sfero, saj slednja v takih razmerah in tako vsiljenem ozračju niti ni
čutila potrebe po večjem angažiranju domačih znanstvenih in
razvojno-raziskovalnih kapacitet. Le zakaj, če pa preprost izračun pokaže, daje
nakup tuje (preizkušene) licence cenejši od (tveganega) vlaganja v domače
znanje! Iz teh razlogov v industriji naposled tudi ni bilo čutiti objektivne
motivacije za tesnejše povezovanje med organizacijami združenega dela zaradi
združevanja raziskovalnih naporov. Da o odsotnosti ustreznih sistemskih
ukrepov, ki bi morali spodbujati ta prizadevanja, ne govorimo.
Reči je sicer treba, da se je z uveljavitvijo nekaterih zakonov, ki urejajo
tako imenovane višje oblike gospodarskega sodelovanja s tujino (po sprejemu
zakona o združenem delu) — to so zakon o dolgoročni proizvodnji kooperaciji,
zakon o skupnih naložbah tujih oseb v naših domačih OZD ter zakon o izumih
in tehničnih izboljšavah — začel položaj v tem pogledu izboljševati. Čeprav je
tudi ta zakonodaja še nedorečena in nepopolna, saj predpostavlja zlasti izredno
visoko (in verjetno nepotrebno) stopnjo diskrecijskega odločanja upravnih
organov in pretirano zapletene postopke, so npr. pogodbe o dolgoročni
proizvodni kooperaciji s tujimi firmami po letu 1978 kvalitetnejše in je ta
kooperacija v marsikakšni delovni organizaciji prinesla pozitivne učinke. To
velja vsaj za republiko Slovenijo, kjer je lani neka anketa, ki so jo izvedli na
zbornici, pokazala, da večina OZD meni, da se je njihov ekonomski položaj
zaradi sklenjene pogodbe izboljšal, da se je pri mnogih dodatno povečal izvoz in
da kooperacijske pogodbe v večini primerov niso zahtevale povečanega uvoza
surovin in reprodukcijskih materialov.
Situacija, ki je vladala dolgo obdobje pred tem, paje v nekaterih pogledih
naravnost srhljiva. Po podatkih, ki so jih zbrali v merilu federacije, je kar 98 %
sklenjenih licenčnih pogodb vsebovalo po eno ali več restriktivnih klavzul, med
katerimi so najzanimivejše: prepoved izvoza proizvodov, narejenih po uvoženi
tehnologiji; obvezno kupovanje reprodukcijskih materialov, surovin in
91
komponent od lastnika tehnologije oziroma od firme, ki jo on določi; prepoved
uporabe uvožene tehnologije po izteku pogodbe in celo prepoved nadaljnjega
razvijanja te tehnologije. (Znan je bil celo primer, verjetno ne edini, daje neko
jugoslovansko podjetje pristalo na klavzulo, po kateri je smelo prodajati po
licenci izdelane produkte samo na določenih območjih naše države!)
V zvezi s tem bi se kazalo zamisliti tudi nad opozorilom, da so tako
vzpostavljeni neenakopravni odnosi eden od pomembnih virov nestabilnosti
jugoslovanskega gospodarstva, saj imajo lastniki tehnologije, kadar pride do
resnejših motenj v tokovih svetovnega gospodarstva, vedno možnost prevaliti
težave na naše organizacije združenega dela.
Tudi s pogodbami o dolgoročni proizvodni kooperaciji, poslovno
tehničnem sodelovanju in skupnih vlaganjih so se v preteklosti vzpostavljali
podobni odnosi — kadar so zahtevale delitev dela, v kateri je vitalne ali bazne
komponente, surovine in reprodukcijski material proizvajal tudi partner,
tehnološko manj pomembne komponente pa naša organizacija združenega dela.
To pomeni, da imajo lahko za nas tudi tiste kooperacije s tujimi firmami, s
katerimi dobivamo zgolj komercialno - montažersko oziroma konfekcijsko
tehnologijo, enake daljnosežne negativne gospodarske učinke kot licenčne
pogodbe za tehnologijo, ki vsebujejo restriktivne (diskriminacijske) klavzule.
Zakon o dolgoročni proizvodni kooperaciji iz leta 1978 sicer ne dovoljuje več
sklepanja takih pogodb, ker pa so bile mnoge v času pred izdajo tega zakona
sklenjene za 10 ali več let, se bo njihov učinek še dlje časa poznal.
Končna posledica vseh teh procesov je skratka ta, daje danes stopnja naše
tehnološke odvisnosti od tujine bistveno večja, kot bi bilo to neogibno
potrebno zaradi objektivnih zgodovinskih okoliščin in dane stopnje razvitosti
naših proizvajalnih sil.
Igor Ravnikar: Trnova pot do jugoslovanske strategije tehnološkega razvoja. Teorija in
praksa, 1982 št. 3
9.	Posebej zanimivo si je pogledati tematsko število o vprašanju razvoja in
nerazvoja, ki jo je pripravilo uredništvo revije ,Gledišta". V njej je izbrana
glavnina teoretske mizerije, ki se ukvarja s temi vprašanji pri nas. Edino kar je
pri vsej stvari zanimivo, je bes in nepopustljivost ideoloških varuhov raznih
regionalnih in republiških interesov, ki se znotraj tega vprašanja spopadajo med
sabo. Če vzamemo za kriterij položaja marksizma pri nas teoretične rezultate,
ki so nastali na področju proučevanja vprašanja razviti—nerazviti, potem lahko
mirno trdimo, da je ta v globoki defenzivi. Seveda obstaja nekaj častnih izjem,
ki pa so res samo izjeme.
10.	Čini se, daje u pitanju izvesna zakonitost. Razlike u razvoju privrednih
delatnosti uopšte in industrijskih grana posebno nastaju samo u privredi koja 1
dinamički razvija zbog prirode tehničkog progresa koji ne zahtevata jednakom
snagom i u isto vreme sve privredne delatnosti industrijske grane. Razlike u
razvitku pojedinih grana mogu se poneti (ali ne moraju) i na teritorije u koliko
92
u održanim regionima dominiraju delatnosti zahvaćene tehničkim progresom, a
u drugim prevladavaju grane, koje je tehnički progres mimoišao. Ova granska
neravnomernost u razvoju zbog svoje veze sa tehničkim napredkom ne zavidi od
tipa društvenoekonomskog sistema i ima u izvesnom smislu objektivan karakter.
(podčrtal S. K.)
Tehnološka revolucija podsticala je ubrzani ekonomski razvoj uopšte.
Medjutim, dali če ubrzani razvoj obuhvatiti sve regione ili neke više druge
manje, to više ne zavisi od tehnološkog napredka nego od veličine i načina
razpodele ukupne akumulacije. Nije u prirodi dialektike razvoja da imamo
jednak razvoj svakog regiona u svakoj fazi rasta, (podčrtal S. K.)
Medjutim, ono što nije normalno sa stanovišta racionalnog kretanja
privrede jeste pojava, da isti regioni tokom čitavog socialističkog razvoja
zaostaju i, obratno, da druga, uvek ista područja, tokom čitavog posleratnog
obdobja brži ritam razvoja. (Ksente Bogojev: Aktuelna pitanja regionalnog
razvoja; tematska številka Gledišt o razlikah v razvitosi jugoslavenskih regij, str.
71)
V kolikor je tu vulgarnost teorije skoraj „klasična", pa mora biti za nas še
posebej zanimiva, saj posega tudi v protislovni karakter samega Marksovega
učenja. V mislih imamo famozno peto poglavje I. knjige Kapitala, kjer se govori
o delu v obče. V tistem trenutku, ko se tematizira delo na sploh, delo kot tako,
civilizacijski značaj dela, antropološki značaj dela, tedaj se zapušča teren
historičnega materializma. Kot da obstoja neki nadzgodovinski proces dela,
neodvisen od družbenih razmer, te so nekaj povsem zunanjega in ki se zgolj
oblači v različne načine produkcije. Na eni strani večna vsebina, na drugi strani
neka minljiva zgodovinska preobleka. Historično materialistično pravilno
stališče je, da se preprosto ne da govoriti o večni substanci t.i. procea presnove
med družbo in naravo, temveč samo o zgodovinskih načinih produkcije.
Vsakokratna celota družbenih razmerij je prav specifičen produkcijski način
sam. Ko nastopi zgodovinska sprememba je to prelom totalitete, je to
predrugačenje celotnega značaja t.i. procesa presnove med družbo in naravo.
Toda oskubljenega razmerja med družbo in naravo ni. Značaj sam je substanca
tega razmerja. Kategorija dela nasploh je zato čista miselna špekulacija.
Mimo grede. Diskusije, ki jih objavlja Tine Hribar v tem smislu v Novi reviji
so na vsak način, kar se tiče odkrivanja teh protislovij zadetek v črno. Toda
njegova špekulacija se začenja ob za sedaj nedokazanih trditvah, daje razmerje
med vrednostjo in menjalno vrednostjo tisto razmeije, ki Marksu predstavlja
problem odnosa med delom nasploh in njegovimi zgodovinskimi formami. Tu se
analiza Tineta Hribaija iz povsem političnih razlogov giblje na spolzkem terenu.
Obremenjenost z lastno intelektualno zgodovino, ki anticipira sovraštvo do
marksizma in obremenjenost z lastno „tragično" politično vsodo, porivata
„teoretika" Hribaija v umazano polje političnega fanatizma in maščevalnosti.
To pa se ponavadi konča z impotenco kreativnosti.
93
12.
10-16 KOOPERACIJA U RATARSTVU
1966	1973	1974	1975	1976
Broj kooperanata	60944	9202	12757	11111	9232
Obim obavljenih radova:
Obično oranje i zaoravanje
strmišta u hektarima	14025	2858	3003	3241	2943
Duboko oranje i rigolovanje
uha	13484	1802	1250	1369	1610
Setvauha	11033	1333	1578	2381	2420
Žetva u ha	17885	7707	7187	7549	6085
Vršidba u vagonima	6715	1513	1556	2269	1752
Snabdevenost kooperanata repro-
dukcionim materialom
Seme pšenice u vagonima	392	271	196	254	202
Seme kukuruza u vagonima	13	9	19	36	30
Voćne sadnice u hilj. komada	24	64	90	96	254
Mineralno djubrivo u vagonima	3857	3480	5443	6609	6349
Sredstva za zaštitu bilja u (tonama)	96	308	285	398	213
13 Na to zelo lepo pokaže Geoffrey Kay v svoji knjigi „Razvoj in nerazvoj:
marksistična analiza". Ko razdeljuje razvoj svetovnega imperijalizma govori o
dveh fazah. Najprej o fazi, v kateri je nosilec kolonijalizacije in strukture
kolonijalne ekonomije trgovski kapital, četudi med tem izgubi svojo oblast v
svetovno kapitalističnem centru in kasneje o fazi, ki sledi prvi in za katero je
značilno, da tudi svetovno periferijo obvladuje industrijski kapital. Ta izrine
sicer ne v celoti in popolnoma, toda odločujoče trgovski kapital. S tem se
spreminja ekonomska struktura nerazvitih dežel. Tradicionalni vzorec takšne
strukture, v kateri prevladuje nerazvito kmetijstvo in šibka industrija izginja.
Nov vzorec je razvita industrija in veliki agrarni kompleksi. Toda po mnenju G.
Kay-a ta razvoj industrije ne pomeni prehoda v razvitost, temveč poglabljanje
nerazvitosti. Razvita ekonomska struktura postaja nujni pogoj za razvoj
nerazvoja. Klasičen vzorec, ki so ga negovali tudi marksisti, razvoja z razvojem
industrije, z zviševanjem organske strukture kapitala, v novih pogojih, v novi
svetovni strukturi kapitalistične produkcije, prihaja v nerazvitih deželah v svoje
lastno nasprotje. Protislovnost kapitalistične akumulacije postane tu
zgodovinsko očitna. Odpraviti razmerje razviti-nerazviti zato pomeni, če stvar
gledamo s stališča proletariata, nujno odpravo kapitalistične akumulacije kot
take in to v svetovnem razsežju.
94
14. Ugotovitve, ki jih lahko potegnemo iz delovanja narodne banke so
predvsem te, da je njeno delovanje predvsem v funkciji čimvečjega kreditiranja
iz primarne emisije. Delovanje kreditno monetarne politike je usmerjeno
predvsem v to, da realizira čimvečji obseg primarne emisije in obenem iz
poskusov, da se učinki te emisije čimbolj nevtralizirajo. Narodna banka se lahko
celo poslužuje zamrznitve sredstev delovnih organizacij, ki so ta sredstva
pridobila prek prodaje blaga in storitev, da bi ustvarila večji „prostor" za svojo
emisijo. Če ob tem vemo, da lahko tudi blokira sredstva na žiro računih bank,
potem je slika monopolne pozicije centralne banke popolna.
Prav ogromen obseg primarne emisije — ki jo birokracija uporablja mimo
blagovno denarnih procesov — pa je po nekaterih znakih sodeč, zgodovinski
zaton birokracije kot dominantne frakcije. Specifičen produkcijski odnos, ki ga
vodi birokracija že ne more več v globalu razvijati družbenih produkcijskih sil.
Takšna ekonomska organizacija družbe ne omogoča več razvoja teh sil, ampak
že povzroča — preteklo srednjeročno obdobje lahko označimo kot kronično
krizo — zastoje, kijih v tridesetletnem razvoju ni bilo.
Bojan Korsika: Vpliv kreditno-monetarne politike na produkcijski in reprodukcijski
proces v slovenski produkciji, (tipkopis str. 71—72)
95
UDK: 323.1 (497.115): 338.2
Bogomir Kovač
NEKATERI POLITEKONOMSKI VIDIKI RAZVOJA DRUŽBENO EKONOM-
SKIH ODNOSOV IN MEDNACIONALNI ODNOSI NA KOSOVU
Bogovi na začetku smrtnikom niso odkrili vsega. Toda sčasoma bomo skozi
iskanje našli tisto najboljše.	(Ksenofan)
UVOD
Zgodovina socialističnih revolucij 20. stol. je zgodovina izgradnje nacional-
nih suverenosti, razrednega boja za nacionalno osvoboditev in enakopravne
mednacionalne odnose, zoperstavljanje vsem oblikam ekonomskega izkorišča-
nja, politične in kulturne hegemonije v mednacionalnih odnosih, skozi katere se
je v svojem zgodovinskem nastajanju, razvoju in preoblikovanju potrjeval
kapitalistični produkcijski način in na njem zasnovana družbena skupnost —
nacija. Veliki „civilizacijski pohod" kapitala je razširil pogoje svoje reproducije
na svetovni ravni, s kolonialnim in imperialističnim prodorom je ustvaril
svetovni trg in na njem zasnovano akumulacijo kapitala, kije nekdaj razdvojene
nacionalne individualnosti potegnila v skupni vrtinec kapitalske „svetovne
skupnosti". Razredni boj se je tako v svetovnih razsežnostih objektivno nujno
povezoval z nacionalnim - razredni boj proti imperialističnem hegemonizmu in
kolonialnem izkoriščanju se. razkriva v boju za nacionalno osvoboditev, za
nacionalno enakopravnost v ekonomskem, političnem in sociokulturnem
pomenu, ki v zgodovinskem loku demokratizacije in humanizacije človeštva
krči pot socializmu kot svetovnem procesu.
Pisana paleta pojavnih oblik porajajočih socialističnih odnosov v svojem
družbenem bistvu nosi vsa ,,materina znamenja" protislovij stare kapitalistične
družbe, iz katere izhaja: podedovane in za nameček še nerazvite
materialno tehnične osnove dela; staro tehnološko in družbeno organizacijo
dela; nepreseženo kapitalsko delitev dela, ki z razvojem etatizma in birokrat-
skega tehnokratizma ohranja družbene oblike odtujenosti; protislovnost vzpo-
stavljanja družbene lastnine s preseganjem blagovnega značaja delovne sile in
delitvijo družbenega produkta sorazmerno vloženemu delu; različna razredna
družbena struktura, stara in nova porazdelitev politične in ekonomske moči, ki
vpliva na delitev presežnega dela znotraj družbene skupnosti; različna regional-
na razvitost in z njo povezana razvojna neenakost posameznih nacij v
večnacionanih družbenih skupnostih; velika vloga države kot nosilca ekonom-
ske in politične moči, kot sredstvo (in cilj!) zgodovinske emancipacije nacije;
razgrajevanje starih idejnih vrednot, ,jačina življenja in mišljenja ljudi," ki se
potrjuje v protislovju liberalistično buržoazne in birokratsko etatistične zavesti
revolucionarnega gibanja ipd.
Številna protislovja, poti in stranpoti sodobnih socialističnih procesov
dokazujejo, da socializem ne nastaja na brezbrežnosti svoje „predzgodovine", in
svoje nove „dejanske zgodovine" prihodnosti (komunizma), temveč da se
poraja znotraj kapitala samega, skozi njegovo transformacijo, ki se na eni strani
izraža v evolutivnem samopreseganju in na drugi v notranjem revolucionarnem
preboju.1
96
Sodobna zgodovina je objektivno presegla stara teoretična stališča, da je
zgolj 19 stoletja značilno za oblikovanje in prebujanje narodov, saj je druga
polovica dvajsetega stoletja potrdila staro Nitschejevo misel o ,,novi pomladi
narodov". Pri tem ne mislimo samo na afirmacijo nacionalnega in razrednega v
mednarodnih merilih antiimperialističnega in antikolonialnega boja temveč
hkrati tudi na afirmacijo nacij v okviru že ustaljenih in konstituiranih evropskih
narodov (npr. Walezani in Irci v Veliki Britaniji, Flamci in Valonci v Belgiji,
Bretonci in Korzičani v Franciji, Baski in Katalonci v Španiji ipd.,) kot tudi v
večnacionalnih socialističnih skupnostih (napr. v Sovjetski zvezi. Kitajski,
Češkoslovaški, Jugoslaviji, ipd.).
Zgodovinska aktualizacija dialektike nacionalnega in razrednega je še
posebno pomembna v jugoslovanski družbi, ki je po svoji notranji zgradbi
večnacionalna v dvojnem pomenu: 86,7 % prebivalstva pripada šestim jugoslo-
vanskim narodom, 11,4 % pa sestavljajo številne nacionalne manjšine (Italijani,
Madžari, Turki, Romuni, Albanci, Bolgari...), (po popisu 1971.). Kljub
enotnemu geografskemu prostoru so imeli ti narodi in narodnosti zelo različne,
marsikdaj nasprotne zgodovinske korenine, ki so se še posebno v novejši
zgodovini kapitalizma razkrivali v razpetosti med tremi prevladujočimi državni-
mi formacijami (Otomansko cesarstvo, Avstroogrska monarhija, beneška re-
publika), ki so jih obkrožale in podrejale z različnimi ekonomskimi, politični-
mi, kulturnimi, religijskimi in drugimi vplivi. Čeprav je jugoslovanska socialis-
tična revolucija s federativno družbeno ekonomsko ureditvijo vsaj v osnovi
odprla pot razreševanju stoletja nakopičenih nacionalnih hotenj, pa s tem še ni
hkrati odpravila vseh njihovih protislovij, ki so izhajala iz različne ekonomske,
politične in sociokulturne dediščine narodov in narodnosti na geografskem
prostoru Jugoslavije.
„Nacionalno vprašanje" (kot produkcija življenja nacije znotraj razredne
strukture in razrednega boja) je mogoče razreševati samo z revolucionarno
transformacijo celotne družbene reprodukcije. Pojmovanje (več) nacionalnega
v okviru celotne družbene reprodukcije predpostavlja celoto materialno
tehničnih razmerij, strukturo produkcijskih odnosov in celotno konstelacijo
razrednih sil in razrednega boja, ki omogočajo razreševanje nacionalnega v
okvirih zgodovinske logike prevladujočega produkcijskega načina. To pa nadalje
pomeni, da se v naši zgodovinski izkušnji nacionalno potrjuje skozi proti-
slovnosti reprodukcije samoupravnih družbenih in produkcijskih odnosov,
relativno združenega dela, zakonitosti terciarne blagovne produkcije, delitve po
rezultatih dela, delegatskega političnega sistema ipd.2, kjer je samoupravni
položaj neposrednega producenta v razpolaganju in delitvi presežnega dela
osnovna samoupravnega položaja nacije, kjer je ekonomska demokracija hkrati
osnova politične in (med)nacionalne demokratičnosti in enakopravnosti.
Nacionalno prebujanje, od afirmacije etičnega do poudaijanja nacionaliz-
ma in šovinizma (klasičnega buržoaznega separatističnega nacionalizma, biro-
kratsko centralističnega državnega unitarizma, kvazi levičarskega nacionalnega
nihilizma . . .) je tako odvisno od protislovnosti družbene reprodukcije samo-
upravnih družbenih odnosov, ki jih najlažje identificiramo na področju
gospodarskih razmerij in družbeno ekonomskega institucionaliziranja velikega
družbenega sistema. Celotna povojna zgodovina Jugoslavije dokazuje, da so se
mednacionalna nasprotja povečevala ob neuspešnosti gospodarskega sistema in
neučinkovitosti določenih institucionalnih rešitev. Ob tem seje ohranjala tudi
97
neka zgodovinska zabloda, da na nacionalna nasprotja vedno odgovarjamo z
institucionalnimi reformami in manj z odpravljanjem gospodarskih protislovij,
kot da bi se življenje družbe zrcalilo v političnem (pravnem) in ne ekonomskem
(in to je hkrati eden izmed razlogov nasprotovanja med normativnim in realnim,
med teološkim in dejanskim, o čemer pa bomo govorili kasneje).
Deficitarnost uspešnega gospodarskega razvoja in položaja delavskega
razreda v produkciji in razdelitvi presežnega dela ne moremo preseči s preprosto
institucionalizacijo družbeno političnih skupnosti na regionalni nacionalni
osnovi in splošno samoupravno normativizacijo družbenega življenja,
a)	ker se s tem v bistvu samo ohranjajo odtujena središča ekonomske in
politične moči (birokratski centralizem, tehnokratski liberalizem, nacio-
nalistične družbene moči ipd.);
b)	ker iz njihove ekonomske avtarktičnosti, politične in nacionalne konku-
rence izhajajo nova protislovja, napetosti in spopadi, ki venomer ponav-
ljajo kvadraturo kroga zamenjave vzrokov in posledic v družbeno
ekonomskih in (med)nacionalnih odnosih.
Omenjena zgodovinska dilema je še posebno vidna v razreševanju
nacionalnega vprašanja Albancev v Jugoslaviji, kjer se v začetku osemdesetih let
za vso bratalnostjo nacionalnega šovinizma in iredentizma (in odgovorov nanj)
dejansko skriva subtilnejša notranja zgodovina jugoslovanskih mednacionalnih
odnosov, vsa težavnost porajajoče socialistične družbe, njenega gospodarskega
razvoja, vsa protislovja petintridesetletnega povojnega reševanja nacionalnega
vprašanja ipd. Z določenega vidika predstavlja Kosovo eno izmed osrednjih
dilem povojne Jugoslavije: na eni strani razkriva številne napore jugoslovanske
družbene skupnosti k zmanjševanju ekonomskih, političnih, sociokulturnih
nesorazmernosti, preseganju ekonomske zaostalosti in doseganju nacionalne
harmonije, po drugi strani pa ti napori vodenijo na čereh vedno večje relativne
ekonomske zaostalosti (razvoja nerazvitosti, G. Frank), političnih nasprotovanj,
kulturne različnosti, ki neposredno vodijo v nacionalni šovinizem in v skrajni
potenci v velikoalbanski iredentizem.
Nekateri zgodovinski vidiki nacionalne afirmacije Albancev v Jugoslaviji
Albanska nacija predstavlja po številu in kulturni avtohtonosti največjo in
najmočnejšo neslovansko manjšino v Jugoslaviji, ki po nekaterih svojih
posebnostih izstopa celo v evropskem merilu:
a)	po popisu 1971 živi v Jugoslaviji 1.309.523 Albancev (od tega 73,7 % na
območju SAP Kosovo), pri čemer predstavljajo hkrati tudi 40 % celotne
albanske nacije (vključno z Albanijo), kar je svojevrstna posebnost
svetovnega političnega zemljevida;
b)	z izredno hitrim demografskim razširjenjem (stopnja natalitete je s 35 % v
samem vrhu svetovne lestvice) bo albanska nacionalnost postala konec
osemdesetih let številčno tretja nacija jugoslovanske skupnosti.
Brez nevarnosti sestopa v diamatski dogmatizem lahko trdimo, da bodo
celotne kvantitativne razsežnosti in demografske specifičnosti zahtevale tudi
nove kvalitativne načine razreševanja albanske nacionalnosti. Jugoslovanska
98
socialistična revolucija bo namreč svojo moč in zgodovinsko vitalnost najuspeš-
nejše izrazila v učinkovitem gospodarskem razvoju in najširši demokratičnosti
družbe, ki se še posebno jasno razkriva v ustvarjanju celotne (med)nacionalne
enakopravnosti.
Teoretsko razmišljanje o „sovražniku in kontrarevolucionarnem gibanju v
socialistični avtonomni pokrajini Kosovo",3 kot ga pogosto označuje vsako-
dnevna tiskana beseda, dejansko ne more mimo nekaterih zgodovinskih dejstev,
ki odkrivajo občutljivo tisočletno zgodovino mednacionalnih odnosov (posebno
med Srbi in Albanci) na Balkanu. Pri tem nas ne zanima še vedno nerazrešeno
sporno zgodovinsko in arheološko vprašanje prvotne naselitve, prvih osvajalcev
in zavojevalcev tega jugozahodnega predela Balkana v 6. oz. 7. stol. n. š..
temveč razvoj in prodor turške islamizacije, kije dokončno etično, religijsko in
politično razdelil dotedaj v relativnem sožitju živečo srbsko in albansko
„nacionalnost".
V nasprotju s trdovratnim srbskim odporom, so Albanci hitro sprejeli
kulturno in religijsko dediščino Korana, s čimer so dobili posebne politične in
vojaške privilegije velikega turškega cesarstva.4 Trdovratna in mnogokrat
protislovna zgodovina srbske pairiarhije v Peči, bitka na Kosovem polju 1389,
številni upori, ipd., so potrjevali srbsko samobitnost, njihovo neuklonljivo
nacionalno identiteto ne samo nasproti turškim zavojevalcem temveč tudi
nasproti poturčeni albanski fevdalni aristokraciji. Razkrajanje turškega imperija
na prelomu 20. stol., dramatičen preobrat političnih in vojaških sil na Balkanu
v korist Srbov (Balkanske vojne), kapitulacija imperija in Porti vsiljen mirovni
sporazum evropskih kapitalističnih sil, so omogočili Srbiji nadzor in pri-
ključitev Kosova, čeprav so velike zahodne sile zagovarjale veliko neodvisno
albansko državo.
Osmanska fevdalna organizacija in islamizacija večine prebivalcev Kosova
se je vseskozi trdovratno oklepala preživelih fevdalnih družbenih odnosov,
naturalne produkcije fevdalnega produkcijskega načina, ki je ohranjal dvojno
produkcijo in prisvajanje presežnega dela muslimanskih kmetov: nasproti
domačim fevdalcem in različnim vojaškim in ekonomskim potrebam Porte.
Zaprtost in notranja zadostnost naturalne produkcije je hkrati ustrezala vedno
večji etični in nacionalni ogroženosti Albancev pred naraščajočo vojaško in
politično močjo pravoslavnih severnih sosedov in prav v tem specifičnem
povezovanju nacionalnega (etičnega) ter razrednega v okviru določenega
produkcijskega načina lahko vidimo enega izmed pomembnih vzrokov celotne
kasnejše zgodovinske zaostalosti Albancev na Kosovu. Če k temu prištejemo še
organski odpor prvobitne islamske kulture nasproti kapitalizmu, kije dopuščala
zgolj razvoj trgovine v dopustnih mejah koranske etike (Koran prepoveduje
posojilni kapital na osnovi obresti),5 potem je edini znanilec novih produkcij-
skih odnosov mednarodna trgovina, ki je potekala med severovzhodno in
jugovzhodno Evropo in zahodno Azijo.
Prodor kapitalističnega produkcijskega načina najde plodnejša tla v Srbiji,
kjer se je relativno avtonomno razvijala enostavna blagovna produkcija ob
aktivnosti domačega trgovskega kapitala v večjih mestnih središčih mednarod-
nih trgovskih in prometnih vozlišč.
Prva svetovna vojna, zlom vladajočih tujih sil na Balkanu, nova državna
tvorba Srbov, Hrvatov in Slovencev potrdi vodilno vlogo srbske buržoazije,
ohranja in povečuje začeto (in tudi že podedovano) ekonomsko, politično,
99
kulturno in nacionalno diferenciacijo, ki jo je v tradicionalno ekonomsko
strukturo vnašal prodirajoči kapitalistični produkcijski način (predvsem v obliki
tujega kapitala). Kolo zgodovine se je tokrat obrnilo v korist velikosrbskih
interesov, ki so se najneposredneje razkrili prav v odnosu do Albancev na
Kosovu. Agrarna reforma in agrarna politika Beograda je skupaj s policijskim
terorjem vzpodbujala priseljevanje črnogorskih in srbskih kmetov in na drugi
strani prisilno razlastitev in „proletarizacijo" muslimanske raje ter njeno
prisilno izseljevanje v Turčijo, Albanijo in drugam. Ekonomski zapostavljenosti
je ustrezala tudi politična in naciolna neenakopravnost Albancev brez pravice
uradne uporabe jezika, pravice šolanja v materinem jeziku, razvoja nacionalne
kulture ipd., kar je razumljivo vzpodbujalo nacionalno sovraštvo in šovinizem v
obliki odpora agrarni reformi (kot obliki srbske kolonializacije), odpora proti
izseljevanju, vojaški obveznosti, Kačanskega nacionalističnega gibanja itd.
Na razpotjih protislovnega razvoja stare Jugoslavije so se izgubljale tudi
napredne družbene sile, vključno s KP.l, ki je sprva pokazala popolno
nerazumevanje nacionalnega vprašanja kot notranjega pogoja proletarske
revolucije v večnacionalni jugoslovanski družbeni skupnosti. Nekatera stara
spoznanja Svetozarja Markoviča in Dimitrije Tucoviča (posebno v delu Srbija in
Albanija, kjer kritično analizira korene buržoaznega nacionalizma), so ob
razbitju delavske razredne organizacije 1920—21 (partije in sindikatov) in
notranjem frakcionaštvu, le počasi afirmirale nacionalno v okviru partijske
razredne strategije. Šele četrta partijska konferenca decembra 1934 v Ljubljani,
prihod Tita in pomembno teoretsko delo Edvarda Kardelja, Razvoj slovenskega
narodnostnega vprašanja, pomeni pravi prevrat v razumevanju nacionalnega
vprašanja v Jugoslaviji, ki končuje na peti partijski konferenci v Zagrebu z
apelom, da naj se komunisti bojujejo tudi za svobodo in enakopravnost
Albancev nasproti kolonializatorskim metodam velikosrbske buržoazije.
Druga svetovna vojna je s separatistično politiko sil osi prinesla italijansko
ustanovitev velike Albanije, ki je obsegala večino ozemlja Kosova, zahodne
Makedonije, del Črne gore in Sandžaka. Zgodovina se je zopet svojevrstno
poigrala z albansko srbskimi nacionalnimi odnosi: albanska kvislinška vojska
sistematično vrača udarce, ki so jih trpeli pod srbskim nacionalizmom med
obema vojnama, medtem ko je večina Albancev skupaj z ostalimi narodi
Jugoslavije sodelovala v oboroženem boju proti okupatorju (konec leta 1944
sodeluje v NOB več kot 50000 Albancev). Zgodovinska dialektika nacionalnega
in razrednega je konec 1944 ponovno dokazala, daje t. i. „albansko vprašanje"
v okvirih razredne in osvobodilne revolucije albanskega naroda tesno povezano
z njihovimi nacionalnimi inspiracijami, s potrjevanjem proletarskega interna-
cionalizma, pravice naroda do samoodločbe, kar je objektivno nujno vnašalo
nesorazmerje na občutljivi porajajoči politični šahovnici balkanskega polotoka,
ki prvotno (vključno s sklepi Avnoja) ni dovolj upošteval porazdelitev politične
moči balkanskega nacionalnega pluralizma.7 Zgodovinski optimizem zmagovite
narodnoosvobodilne in socialistične revolucije v Jugoslaviji je tako v novem
zgodovinskem obdobju podedoval popolnoma opustošeno gospodarstvo s svojimi
regionalnimi razvojnimi nesorazmernostmi kot tudi samo delno rešitev alban-
skega nacionalnega vprašanja, ki naj bi v novi institucionalni razrešitvi
avtonomne pokrajine v okviru socialistične skupnosti narodov in narodnosti
Jugoslavije dokončno presegla stara nacionalna protislovja. Dolga in težavna
povojna zgodovina preseganja ekonomske zaostalosti in nacionalističnih raz-
100
hajanj vključno z nedokončanim epilogom na Kosovu v začetku osemdesetih
let, so samo potrditev realnih dometov prvotnega ,jurišnega komunizma".
Prva povojna leta so na gospodarskih ruševinah predvojne Jugoslavije
objektivno nujno minila v centralizaciji ekonomske in politične moči države, ki
je z nacionalizacijo, agrarno reformo in razvojno strategijo industrializacije
(elektrifikacija, hitrejši razvoj industrije kot kmetijstva, težke industrije od
predelovalne ipd.) pripravljala materialno osnovo novih socialističnih produkcij-
skih odnosov. Jugoslovanska socialistična revolucija je s tem v mnogočem delila
zgodovinsko usodo socialističnih revolucij XX stol., njihov usoden razkorak
med podedovanim in nepreseženim kapitalistični m produkcijskim načinom in
revolucionarno vizijo socialističnega osvobajanja v družbeni asociaciji neposred-
nih producentov, ki se je praktično razreševala v dominantnosti politične
revolucije nad ekonomsko, v svojevrstni „politični ekonomiji" politike.
Ker kapitalistični produkcijski način niti zdaleč ni opravil svojega
zgodovinskega poslanstva ustvarjanja materialnih pogojev revolucije, se je
osvobodilni značaj ekonomije umikal političnemu usmerjanju in nadomestitvi
zaostalega gospodarskega razvoja, pri čemer pa so se bolj menjale idejne
strukture, simboli in vrednosti kot pa dejanska (posebno materialno tehnična)
produkcijska razmerja. Bili so to časi, ko se je stopnja socializacije merila z
uspešnostjo ukinjanja privatne lastnine, z negacijo tržne organizacije produkcije,
s stopnjo elektrifikacije, kilometri izgrajenih prog in cest, z uspešnostjo
naturalnega „zbiranja in razdeljevanja žita" (Lenin).8
Znotraj protislovja družbene stukture zgodnjega socializma stoji tako na
eni strani zgodovinska kontinuiteta, modifikacija kapitalističnega načina
produkcije, ki ji na drugi strani političnega prevrata ustreza etatistični monopol
družbene moči, ki v preobleki birokratskega unitarizma obnavlja družbena
razmerja lastninskega monopola in mezdnega dela. V takšni zgodovinski logiki
družbenega razvoja se obnavlja ne samo svojevrstna razredna struktura družbe
temveč tudi birokratsko posredovanje in usmerjanje mednacionalnih odnosov,
urejanje ekonomskega in političnega sodelovanja med narodi na osnovi
hegemonije politične moči, ki mnogokrat paradoksalno obnavlja hierarhičnost
posebnih nacionalnih interesov skupaj s tradicionalnimi aspiracijami posamez-
nih nacij v mednacionalnih odnosih (še posebno manjšinskih).
Prevladujoča stalinistična koncepcija nacije, ki je razumevanje nacional-
nega vprašanja pogosto postavljala na drugi tir „taktičnega" vodenja diktature
proletariata in redukcije na ,Jcmečko vprašanje", je subtilnost Leninovega
razumevanja pravice naroda do samoodločbe nadomestila s „preprosto pravico
avtonomije", „federativnega odnosa z drugimi narodi" ali pa dopušča pravico
popolnega odcepa in vračanja k starim družbeno ekonomskim oblikam (redu),
kar pa je seveda v nasprotju z razrednimi interesi proletariata v socialistični
revoluciji.9 Federativna ureditev države je bila v mnogočem kopija sovjetske
družbene ureditve in ustavne opredelitve iz leta 1936 (skupaj s celotno
zgodovino njenega konstituiranja), ki je v osnovi priznavala pravico do politične
enakopravnosti vseh narodov in narodnosti, ob negiranju kakršnekoli politične
dominacije, ki bi ogrožala v revoluciji potrjeno in ohranjeno „bratstvo in
enotnost" jugoslovanskih narodov. Toda za to formalno pravno scenografijo se
je skrivala realna hierarhija politične moči, ki se je še posebno razgalila ob
razreševanju albanskega nacionalnega vprđšanja: namesto (enakopravne) teri-
torialne avtonomije dobiva albanska narodnost status delne avtonomije v okviru
101
republike Srbije. Ker teritorialna avtonomija v bistvu pomeni politični okvir
enakopravnosti albanske narodnosti, njene etnične in ekonomske samobitnosti
ter povezanosti s širšo federalno družbeno skupnostjo, je šele tridesetletna
zgodovina (od ekonomskega priznanja posebnega položaja nerazvitega področja
do ustavne opredelitve 1974 kot izvirne družbenopolitične skupnosti, ki se v
večini regulativnih in zakonodajnih funkcij izenačuje z republiko) skušala
odpraviti začetni primanjkljaj in ublažiti njegove ekonomske, politične in
nacionalne posledice.10
Gospodarska strategija razvoja je vsa leta po vojni temeljila na „politični
ekonomiji težkega socializma", vendar politični in ideološki preobrat 1948,
uveljavljanje samoupravnih produkcijskih odnosov v začetku petdesetih let,
afirmacija blagovne produkcije, ipd., ne spreminja njene osnovne fizionomije:
prednost razvoja industrije pred kmetijstvom in znotraj tega hitrejši razvoj težke
industrije, na podeželju agrarni reformi in poizkusom prisilne kolektivizacije
sledi zemljiški maksimum in nova politika zadružništva, škarje cen „prvotne
socialistične akumulacije" na škodo producentov primarnih industrijskih
produktov in kmetijstva, so omogočala regionalno diferenciran razvoj, državno
redistribucijo akumulacije in uravnavanja celotne družbene reprodukcije. Prvi
petletni plan (1947—1951) je sorazmerno tedanji marksistično leninistični
teoriji gospodarskega razvoja (sistema) in politični strategiji KPJ v razreševanju
nacionalnega vprašanja zaobsegal natančne prostorsko in časovno opredeljene
parametre razvoja in strukturiranja, ki so opredeljevali tudi nujnost zamnjše-
vanja nesorazmernosti med razvitimi in nerazvitimi republikami v Jugoslaviji. V
nasprotju s Kidričevim planskim modelom razvoja Jugoslavije v obdobju 1947
— 1964, ki je med nerazvita področja vključeval Bosno in Hercegovino,
Makedonijo, Črno goro in Kosovo, je prvi petletni plan omenjal samo prve tri,
medtem ko je Kosovo obravnaval kot notranjerepubliški in drugorazreden
problem Srbije. Politika intenzivne industrializacije je v razmerah omejene
akumulacije družbenega kapitala pospeševala predvsem obstoječe industrijske
zmožnosti, ki so jih omogočile že izgrajene infrastrukturne povezave, podedo-
vana industrijska produkcija ustrezna kvalificiranost kadrov, zato je že na
samem začetku investicijska politika (ob neupoštevanju vseh možnosti regional-
ne lokacije in panožnega prestrukturiranja) povečevala ekonomska, regionalna,
panožna, nacionalna . . . nesorazmerja.
V obdobju 1947-1956 je povprečna stopnja rasti narodnega dohodka v
Jugoslaviji 4,3, Sloveniji 5,5 in na Kosovu 2,6, od skupno 930 milijard dinarjev
družbenih bruto investicij v tem obdobju sodeluje Kosovo samo z 1,99 %, kar je
daleč pod realnim deležem njihovih produktivnih sil v strukturi Jugoslovan-
skega gospodarstva.
Kljub enostranski sektorski usmerjenosti povojne ekonomske politike
(upoštevanje regionalnih dimenzij se pojavi šele v začetku šestdesetih let),
centralizirani akumulaciji (Fond za rekonstrukcijo, državni proračun, Fond za
osnovno kapitalno izgradnjo, Splošni investicijski fond . . .) in njeni specifični
alokaciji (rekonstrukcija obstoječih kapacitet), je bilo Kosovo izrazito zapostav-
ljeno, ker preprosto ni imelo pravno političnega in ekonomskega položaja
posebne družbeno politične skupnosti. Nasprotno, brezplačno investiranje (kot
osnovna oblika proračunskega investiranja) se je koncentriralo predvsem v ožji
Srbiji, tako da je Kosovo zamudilo usodno desetletje obnavljanja svoje
gospodarske strukture kot predpostavke hitrejšega gospodarskega razvoja, ki bi
102
lahko pokrajino približal ekonomskemu pragu razvitosti.12 Prvo desetletje
povojne Jugoslavije je tako minilo v pomanjkanju dolgoročnejše strategije
gospodarskega razvoja, centraliziranem sistemu razširjene reprodukcije, v
diferenciaciji materialne osnove družbenega razvoja, ki je daleč največjo
nesorazmernost dosegel prav na Kosovu. Ekonomskih nesorazmerij niso
spremenile niti „zagotovljene investicije" v obdobju 1957 — 1961, čeprav je v
tem obdobju Kosovo prvič omenjeno kot posebna gospodarsko nerazvita
družbeno politična skupnost, niti oblikovanje zveznega Fonda za razvoj
nerazvitih, ker so se v tem času pričeli zaostrovati pogoji investiranja (od
nevračljivega investiranja prehajamo na kreditno Financiranje z diferencirano
obrestno mero, omejitvami 30 % lastne soudeležbe delovne organizacije v
investicijski naložbi ipd.).14 Tako se je deset oz. petnjastletni relativni
zaostalosti začetne osnove kosovskega gospodarskega razvoja, skorajda že
nedosegljivo poglobljenim nesorazmerjem med razvitimi in nerazvitimi področ-
ji 5 (in z njimi povezano nacionalno diferenciacijo) pridružila še sistemska
zakonodaja in ekonomska politika, kije z novimi pogoji gospodarjenja delovala
v nasprotju z željenimi cilji:
a)	ker je s kreditnimi razmerji bila ogrožena že tako nizka akumulativna
sposobnost kosovskega gospodarstva,
b)	ker je napr. 30 % obvezujoče samofinanciranje dejansko administrativno
onemogočalo, da bi kosovske delovne organizacije izkoristile razpoložljive
kreditne možnosti.
Gospodarska nerazvitost in protislovnost ekonomskih mehanizmov njene-
ga preseganja je bila na Kosovem v tem obdobju povezana s političnim
zapostavljanjem (nefunkcioniranjem predstavniškega političnega sistema) kot
tudi s številnimi političnimi pritiski, spornimi policijskimi metodami Rankoviča
in njegove soldatske, ki so dejansko vsa povojna leta obnavljali nekatere stare
metode zgodovinsko preživelega velikosrbskega duha. Nobeno naključje ne
predstavlja, če padec Rankoviča 1966 sovpada skupaj z začeto ekonomsko
reformo z radikalnejšim zaokretom, ki je Kosovu prvič prinesel dolgoročnejšo
in polnejšo afirmacijo v ekonomskem, političnem, kulturnem in nacionalnem
razvoju.
Osnovni ekonomski instrument postane federalni Fond za kreditiranje
gospodarsko nerazvitih republik in SAP Kosovo, ki za razliko od dosedanjih
mer ekonomske politike pomeni dolgoročnejši in stabilnejši vir finančnih
sredstev v trojnem pomenu:
a)	fond izraža na eni strani skupen interes naše družbene skupnosti za hitrejši
gospodarski razvoj in zmanjševanje ekonomskih nesorazmernosti
b)	predstavlja na drugi strani kompenzacijo delovanja gospodarskega sistema
(zakonitosti blagovne produkcije, ne diferenciranih ukrepov ekonomske
politike .. .)
c)	izraža principe socialistične solidarnosti med razvitimi in nerazvitimi
področji Jugoslavije.1 6
Fond je tudi v sedemdesetih letih skupaj z dopolnilnimi proračunskimi
sredstvi za financiranje družbenih organizacij ostal osrednji vir financiranja
kosovskega gospodarstva, pri čemer je:
a) 1971. leta prešel na izključno kreditne odnose;
103
b) od 1976 pa se v stalni vir sredstev vračunava tudi 20 % neposrednega
združevanja dela in sredstev organizacij združenega dela pri skupnih
naložbah (1981 se ta delež povzpne na 50 %).
Sorazmerno z ekonomsko emancipacijo kosovskega gospodarstva se razvija
tudi njegova politična emancipacija, povečevanje zahtev za polnejše upoštevanje
nacionalnih pravic, za večjo avtonomijo v okviru samostojne družbeno politične
skupnosti, Ici bi imela pravico do samoodločbe, morebitne odcepitve in
podobno. Nezadovoljstvo doseže vrhunec v demonstracijah 28. in 29. 11. 1968,
kot svojevrstni balkanski odsev „evropske revolucionarne pomladi", v zahtevi
„Kosovo — republika", kar neposredno vpliva na oblikovanje novih ustavnih
amandmajev med republikami in avtonomno pokrajino (glej Ustavni zakon
socialistične avtonomne pokrajine Kosovo, Priština, 1969).
Samokritičnost Brionskega plenuma, ustavni amandmaji, nova ustava
1974. leta in konsistentnejši sistem ekonomskega vzpodbujanja zmanjševanja
nerazvitosti, so bili osrednji nosilci preseganja nekaterih preteklih zablod,
ekonomskega, političnega, nacionalnega zapostavljanja albanske nacionalnosti v
jugoslovanski družbeni skupnosti. Na pragu jasnejše zgodovinske perspektive
sedemdesetih let, začetka skupnih naporov ustvarjanja večje ekonomske
enakopravnosti kot notranje osnove razreševanja celotne nacionalne enakoprav-
nosti Albancev, januarja 1975 znova izbruhnejo demonstracije (predvsem med
študenti), ki se tokrat razlikujejo od prejšnjih (1968) po izraziti proalbanski
vsebini (zahteva ustanovitve Velike Albanije, vzklikanje Enveiju Hoxhi ipd.). To
je bilo prvo resnejše znamenje,
a)	da družbena institucionalna reforma v začetku sedemdesetih let ni zaživela
v pričakovanem sijaju (napačno zastavljena ekonomska radikalnost refor-
miranja in preinstitucionalizacije gospodarskega sistema, delegatski politi-
čni sistem je še vedno obnavljal odtujenost politične strukture);
b)	da ima opraviti z latentnim nezadovoljstvom albanskega prebivalstva, kije
izviralo iz celotne zgodovine njegove nacionalne emancipacije in samobit-
nosti ter ni preprosto obvladljivo z enkratnim zamahom revolucionarne
zgodovine;
c)	da je nezadovoljstvo in zgodovinsko pogojena nižja stopnja vrednostne
identifikacije s temeljnimi usmeritvami samoupravnega socializma (visoka
stopnja brezposelnosti, nizka kulturna raven. .. .) omogočila učinkovitejše
delovanje ideologije nacionalizma, indoktriniranje albanskega iredentizma
(z vsemi oblikami strategije „specialne vojne", povezanosti s kontra-
revolucionarnimi silami ipd.).
Ekonomski sistem samoupravnega socializma v Jugoslaviji in ekonomski
nacionalizem
Kratko zgodovinsko obelodanjenje predvojne in povojne zgodovine Koso-
va potrjuje spoznanje, da so se na tem mestu prelamljale številne ekonomske,
politične, sociokulturne in nacionalne protislovnosti, ki so vse do danes
ohranjale aktualnost t. i. „albanskega vprašanja". Zgodovinska emancipacija
naroda se izraža v največji meri z ekonomsko samostojnostjo in gospodarsko
razvitostjo, zato lahko med osnovne vzroke nacionalizma na Kosovu uvrstimo:
104
a)	delovanje ekonomskega sistema in njegove praktične operacionalizacije,
b)	ekonomsko politiko in njene družbeno ekonomske posledice,
c)	načine financiranja in drugi sistemski ukrepi zmanjševanja družbene
regionalne nerazvitosti,
d)	demografska gibanja,
e)	subjektivne faktorje gospodarskega razvoja ipd.
Raletivna vrednost vsakega od teh elementov je teoretično in kvantitativno
lahko določljiva, zato je pomembnejše razumevanje njihove notranje strukturne
odvisnosti in povezanosti in prav tu se izkaže, da v mnogočem leži osrednji
vzrok sedanje gospodarske krize in njene nacionalne razsežnosti.1 7
Socialistični razvoj povojne Jugoslavije je pričel na temeljih izredno nizke
materialno tehnične in družbeno kulturne ravni, pri čemer je v kratkem
tridesetletnem obdobju ustvaril izredno hiter gospodarski razvoj, ki si je utiral
pot skozi globoke strukturne spremembe (industrializacijo, deagrarizacijo,
urbanizacijo . . .), disproporcionalen razvoj posameznih elementov (in njihovih
širših sistemskih povezav) celotne družbene reprodukcije kot napr. med
razpoložljivimi produktivnimi silami in željeno normativno stopnjo družbenega
razvoja; med produkcijskimi sredstvi in njihovim izkoriščanjem; med razvojem
primarnih, sekundarnih in terciarnih dejavnosti med „težko" in „lahko"
industrijo; med kmetijskimi možnostmi in dejanskimi zmožnostmi; med
planskim usmerjanjem družbene reprodukcije in blagovno tržnimi odnosi; med
lastno in tujo akumulacijo; med izvozom in uvozom; med razpoložljivim
kontingentom delovne sile in stopnjo zaposlenosti; med kupnimi in blagovnimi
fondi; med produkcijo in vsemi oblikami potrošnje ipd. To pa nadalje pomeni,
da so naši trenutni gospodarski problemi dejansko dolgoročnega značaja in po
svoji vsebini mnogoznačni, odvisni od mnoštva medsebojno pogojenih elemen-
tov celotne družbene reprodukcije. Spoznavno teoretično odkrivanje teh
protislovij še ne pomeni njihovega praktično političnega preseganja, pri čemer
se moramo izogniti dvem čerem:
a)	zablodi znanstvenega funkcionalizma ekonomske znanosti, od katere
danes mnogi pričakujejo gotove „recepte" preseganja kriznosti, čeprav je
bila v preteklosti mnogokrat zapostavljena z vsemi možnimi posledicami
(mnogi razvojni problemi so dejansko zunaj moči in konec koncev tudi
lastne sposobnosti ekonomske znanosti);
b)	zablodi političnega voluntarizma birokracije (na Balkanu je bila kljub svoji
številčnosti zgodovinsko vedno podpovprečno učinkovita), da enostransko
sprejme določeno znanstveno koncepcijo, ki je najbližja njenim ideološko
doktrinarnim predstavam (napr. teorija samoupravnega socialističnega
produkcijskega načina, dohodkovna dolgoročna cena. . .) ali pa pre-
prosteje zavrne vsa znanstvena spoznanja kot praktično neuporabna.1 8
A) DELOVANJE EKONOMSKEGA SISTEMA IN NJEGOVA PRAKTIČNA
OPERACIONALIZACIJA
Z ekonomskim sistemom razumemo zaokroženo strukturirano celoto
ekonomskih kategorij (kot abstrakcij družbenih odnosov), ki s svojo povezano-
stjo in medsebojno odvisnostjo določajo .najširši družbeni okvir funkcioniranja
105
gospodarstva. Gospodarski sistem je kot veliki sistem dejansko operacionali-
zacija ekonomskega sistema preko celote funkcionalnih mehanizmov (sistem
cen, primarne, sekundarne in terciarne delitve, monetarno kreditnega sistema,
fiskalnega sistema, sistema razširjene reprodukcije, sistema planiranja .. .), ki
omogočajo realizacijo izhodiščnih družbenoekonomskih osnov (kot napr.
družbena lastnina, samoupravni produkcijski odnosi, združeno delo, delitev po
delu, svobodna menjava dela in sredstev ipd.).19
Ali dolgoročno padanje gospodarske rasti, poglobljena strukturna (panož-
na) nesorazmerja, deficit trgovinske in plačilne bilance, omejevanje jugoslo-
vanskega skupnega trga in zaprtost republiških (pokrajinskih, občinskih) trgov,
večanje regionalnih nesorazmerij in z njimi povezana nacionalna nasprotja,
problemi zaposlovanja, pomanjkljiva oskrba z najnujnejšimi življenjskimi
potrebščinami. dokazujejo nedomišljenost nekaterih elementov ekonom-
skega sistema ali pa gre preprosto za ekonomsko neučinkovito in družbeno
neustrezno operacionalizacijo družbeno ekonomskega sistema v praksi (kot
gospodarskega sistema)?
Razkorak med sistemskimi opredelitvami (ekonomski sistem) in realnimi
tokovi družbene reprodukcije je ustvaril svoboden prostor nemotenega delo-
vanja intervencijskih razmer ekonomske politike, centraliziranega reševanja na
osnovi voluntarizma in ne dolgoročnejših strateških opredelitev ter upoštevanja
objektivnih ekonomskih zakonitosti (od zakonitosti nepresežene blagovne
produkcije do zakonitosti naraščajoče produktivnosti in ekonomičnosti dela,
strukturnega ravnovesja med posameznimi deli družbene reprodukcije ipd.).
Teoretično napačno in politično naivno bi bilo vzroke tega razkoraka iskati
samo v odstopanju gospodarskega sistema in njegovi disfunkcionalnosti glede na
pravno normativno (teleološko) opredelitev, če nam vsa dosedanja zgodovina
(prakse in teorije) dokazuje, da se nasprotje med pravno normativnim
(teoretičnim, ideološkim) in praktičnim vedno razrešuje v korist slednjega.
Iluzija sedemdesetih let (ki pa ni bila nova), da lahko sistemska institu-
cionalizacija in normativizacija gospodarskih razmerij (samoupravne interesne
skupnosti, samoupravni sporazumi, družbeni dogovori. ..) mimo osnovnih
kriterijev ukrepov in meril (zakona vrednosti, dolgoročnejše planske strategije
razvoja .. .) uravnava procese družbene reprodukcije, končuje v svojem lastnem
nasprotju: ob navidezni načrtnosti in podružbljenosti pada v vedno večjo
anarhičnost in birokratizacijo družbenega življenja.
Institucionalne spremembe 1971 (ustavni amandmaji in kasnejša Ustava)
so bili v večji meri rezultat zgodovinskega obračuna z etatizmom, boja Zveze
komunistov proti administrativni centralizaciji politične in ekonomske moči (ki
se na kraju izraža v različnosti in protislovnosti nacionalnih interesov) kot pa
protislovij gospodarskega sistema po polovično zastavljeni reformi 1965. leta. V
ustavnih amandmajih 1971. leta sta poudarjeni dve osnovni ekonomski načeli
novega federalizma:
a)	načelo suverenosti republik in pokrajin, da samostojno zadovoljijo svoje
ekonomske interese,
b)	načelo enotnega jugoslovanskega trga.
Obe načeli sta komplementarni, če federacijo razumemo kot entiteto
znotraj republik, federalnih enot, ki s svojo medsebojno povezanostjo, relativno
samostojnostjo dejansko opredeljujejo federacijo kot celoto (sistem) in ne
106
nasprotno, da postaja federacija sinonim za neko nadrepubliško institucijo,
utelešenje centralizma in unitarizma z vsemi njunimi zgodovinskimi posledi-
cami. Izogibanje centralizirani zanki in grozeči etatizaciji, poudaijanje razvoja
samoupravljanja (kot produkcijskih in politično demokratskih odnosov)
omogoča na eni strani povečanje ekonomske in politične suverenosti republik
in po drugi strani povečuje vlogo nove institucionalne enote — TOZD. TOZD
kot osnovna institucionalna enota, gradbeni zidak ekonomskega in tudi
političnega sistema, pravic in dolžnosti samoupravljalcev, naj bi v osnovi
reševala dve potrebi družbenega razvoja:
a)	materialno tehnično mobilnost in fleksibilnost, ki jo zahteva sodobna
znanstveno tehnična revolucija v iskanju novih organizacijskih oblik,
reprodukcijskih povezav v širše tehnološke enote (glej lastnosti velikih
sistemov, ekonomije velikega obsega ipd.)
b)	družbeno politično in ekonomsko demokratičnost, ki naj omogoči
neposrednim producentom, da obvladujejo pogoje svojega dela (družbena
lastnina) in njegove končne rezultate (presežno delo oz. dohodek).
Tedanjim institucionalnim spremembam je botrovalo tudi prepričanje
določene ekonomske doktrine samoupravnega socialističnega produkcijskega
načina, da dohodek v celoti pripada delavcem TOZD, ki samostojno in
družbeno odgovorno odločajo o njegovi namenski delitvi na potrošnjo in
akumulacijo, ne da bi pri tem dovolj poudarila družbeni značaj tega dohodka,
ki izhaja:
a)	iz družbenega značaja produkcijskih sredstev (družbena lastnina produkcij-
skih sredstev predpostavlja njihovo svobodno in odgovorno uporabo,
obnavljanje v razširjenem obsegu, prepoveduje pa vsakršno prisvajanje na
njeni osnovi);
b)	iz ekonomsko logičnega razumevanja dohodka kot vrednosti (kot družbe-
nega odnosa par excellence), ki hkrati poudarja Marxovo misel, da je
absurdno domisliti (in praktično osmisliti) asociacijo neposrednih pro-
ducentov na osnovi menjalne vrednosti (Rohentwurf);
c)	iz specifičnosti funkcioniranja tržnega mehanizma, ki v primarni delitvi
razdeljuje po produktivnosti dela (in ne po vloženem delu), sorazmerno
naravnim, tehnološkim in ekonomskim monopolom, različnim rezultatnim
ukrepom ekonomske politike ipd.
Osnovni motiv gospodarjenja v terciarni blagovni produkciji je dohodek
TOZD, ki se hkrati dopolnjuje z motivi osnovne družbeno politične organizacije
(občine), znotraj katere ustvarjajo delavci TOZD svoje politične pravice in
zadovoljujejo svoje družbene potrebe (skupna potrošnja, šolstvo, zdravstvo,
socialno varstvo, stanovanje .. .). Oba motiva sta kljub zakonski opredelitvi
celotnega jugoslovanskega trga in navkljub ekonomski logiki združenega dela
kot integracijske celote delovala izratito avtarktično, razdruževalno:
a) ker delovna organizacija (TOZD) najneposredneje dosega povečanje
dohodka in skozenj tudi fond OD, če investira akumulacijo v lastno
delovno organizacijo (modernizacija produkcije, povečanje produktivnosti,
zmanjšanje ozkih grl . . .);
107
b)	ker z investiranjem znotraj lastne družbeno politične organizacije hkrati
neposredno razrešujejo druge dimenzije svojega družbenega življenja (od
zaposlenosti do družbenega standarda);
c)	ker je doseganje dohodka na osnovi združevanja sredstev z drugimi
delovnimi organizacijami (TOZD) ali pa z delovno organizacijo (TOZD)
druge družbeno politične skupnosti strukturno manj pomembno (manjši
delež v skupno pridobljenem dohodku), povezano je z večjim poslovnim
tveganjem (pogumom), posrednejšimi družbenimi ekonomijami (prihranki)
ipd.
Avtarktična zaprtost, regionalizacija gospodarskega sistema, zapiranje v
republike in občinske meje, partikularizem različnih republiških in pokrajinskih
(nacionalnih) interesov, ekonomski protekcionizem . . . potemtakem niso zgolj
rezultat političnega voluntarizma v usmerjanju družbeno ekonomskega razvoja
in njegove sistemske institucionalizacije, političnih spodrsljajev regionalnih
političnih struktur in njihovega paradržavnega samoupravljanja, temveč vzroki
zastojev razširjene reprodukcije dejansko leže v ekonomski logiki ekonomskega
sistema in nekaterih zamaknjenostih njegove praktične realizacije.
Ustavna pravica republik in avtonomnih pokrajin, da z družbenim planom,
ekonomsko politiko in drugimi gospodarskimi mehanizmi potrjujejo svojo
ekonomsko samostojnost kot osnovo politične in nacionalne osamosvojen osti
in neodvisnosti, se je dejansko spremenila v pravico upravljanja z neposrednimi
producenti v TOZD. Družbeno politične skupnosti že od samega začetka svoje
nove družbene vloge v veliki meri upravljajo z razširjeno reprodukcijo, ki se ob
naraščanju gospodarskih protislovij zaostri v neprikrito administrativno inter-
vencijo (z ekonomskega vidika je bilo v šestdesetih letih več ekonomske
demokracije in samoupravljanja kot v sedemdesetih):
bolj odločajo družbeno politične skupnosti in s tem neposredno pre
oblikujejo razmerja primarne delitve dohodka v korist določenih panog,
grupacij, delovnih organizacij, regij ipd.
b)	Namesto prve nastavitve deviznega trga šestdesetih let, ostaja le torzo
plačilno bilančnega in devizno bilančnega položaja republik in pokrajin, ki
se iz preproste knjigovodsko računovodske operacije sprevračajo v
popolno republikizacijo, odvisnost delovne organizacije od SISEOT-ov ipd.
c)	Republike vodijo svojo fiskalno politiko (kar je ob federalni monetarni in
carinski politiki svojevrstna svetovna posebnost), samostojno politiko
velikih sistemov (npr. železniški promet, energetika, PTT, agrokompleks
ipd.)
Ekonomski regionalizem, vpet v ekonomski model napačno razumljenega
federalizma (na glavo postavljen sinergijski učinek, da je vsota delov več kot
celota), lahko najneposredneje ponazorimo s spodnjo razpredelnico medrepubli-
ške blagovne menjave:
108
Delež nakupa blaga in storitev na lastnem področju v skupni nabavi republik in
pokrajin (v %).20
1970	1972	1974	1976
SR Crna Gora 48,7	53,2	55,5	62,7
SR Bosna in Hercegovina 63,2	65,2	68,9	67,3
SR Hrvatska 62,8	63,7	64,4	68,6
SR Makedonija 66,5	66,6	68,3	63,4
SR Slovenija 57,8	59,2	63,3	64,5
Srbija - Bez pokrajina 60,0	60,7	62,5	65,2
SAP Vojvodina 50,0	53,6	56,2	62,6
SAP Kosovo 56,6	62,2	55,8	62,6
SFRJ 59,6	61,3	63,4	65,7
Če se dve tretjini produkcije menjuje znotraj lastnih republik in pokrajin,
če samo 2,23 % TOZD oz. DO (1979) deluje zunaj republiških in pokrajinskih
meja, če samo 1,2% akumulacije preliva med TOZD (DO) republik, potem
kljub naporom vzpostavljanja institucionalnega sistema združenega dela in
ideologiji samoupravljanja (obvladovanje razširjene reprodukcije) ne moremo
govoriti drugače kot o relativno združenem delu, deagregiranosti jugoslo-
vanskega gospodarstva (medsektorski in regionalni), razpadanju enotnosti
jugoslovanskega skupnega trga, ki neposredno ogroža kohezivnost in integrativ-
nost jugoslovanske večnacionalne družbene skupnosti.
Kakšne so posledice avtarktičnosti ekonomskega sistema federalizma z
vidika regionalnega gospodarskega razvoja, razmerja med razvitimi in nerazvi-
timi regijami (še posebno pokrajine Kosovo)?
Prvi sklep je teoretično in praktično nesporen: avtarktičnost, partikula-
rizem in regionalizem zapira vrata razvoja ekonomsko nerazvitim območjem, jih
prisiljuje k naslonitvi na lastne gospodarske sposobnosti, na centralizirano in
ekonomsko premalo učinkovito akumulacijo (različne pojavne oblike fonda
federacije, proračun). Razvite republike in njene delovne organizacije vlagajo
izredno skromna sredstva (10% tuje akumulacije, ki je uporabljena za
Financiranje Kosova) in predstavljajo manj kot desetino kreditov Fonda za
financiranje hitrejšega razvoja nerazvitih republik in SAP Kosovo. Neznatna
mobilnost akumulacije, slaba organizacijska povezanost med republikami in
SAP Kosovo dokazuje, da je bila planska zahteva 1975 o 20 % neposrednem
združevanju iluzija, ki je dejansko pokrajini odvzela dosegljivo centralizirano
akumulacijo Fonda in tako še poslabšala ekonomski položaj pokrajine.
Drugi sklep prvega samo dopolnjuje: medsektorska in interregjonalna
analiza dokazuje, da je za nerazvite pomembnejši trg razvitih, kot pa je za
razvite regije trg nerazvitih, kar z drugimi besedami pomeni, da zapiranje in
avtarktičnost regionalnih gospodarstev v večji meri prizadene nerazvite regije
kot pa razvite. Če k temu prištejemo še strukturo blagovne menjave, kjer napr.
Kosovo sodeluje predvsem s surovinami in produkti nižje predelave in
upoštevamo hkrati dolgoletne „škarje cen" med surovinami in končnimi
produkti, med nadziranimi in svobodno oblikovanimi cenami ipd., v bistvu
samo potrjujemo znani sklep o „zaostajanju razvoja" Kosova kot posledice
splošne ravni materialne in družbene zaostalosti, nedorečenosti institucio-
nalnega in funkcionalnega gospodarskega sistema.
109
B) RACIONALNOST EKONOMSKE POLITIKE IN NJENE DRUŽBENO-
EKONOMSKE POSLEDICE
Razmerje med ekonomskim sistemom, gospodarskim sistemom in eko-
nomsko politiko je v jugoslovanski praksi še vedno nedomišljeno, ker pogosto
funkcionalno uravnavanje gospodarskega mehanizma k željenim družbenim
ciljem zamenjujemo z organizacijsko strukturo in mehanizmi gospodarskega
sistema, t.i. sistemske ukrepe pa preprosto obravnavamo kot bistveno determi-
nanto ekonomskega sistema. Obe zablodi, prva izenačuje način upravljanja
gospodarskega sistema s sistemom samim, druga pa pravnonormativno prevede
na zgodovinsko realnost produkcijskih odnosov, imata skupen imenovalec v
zanemarjanju zgodovinskega subjekta, delavskega razreda (neposrednih pro-
ducentov) in v zapostavljanju objektivnih ekonomskih zakonitosti družbene
reprodukcije, znotraj katerih se oblikujejo vsaj dolgoročno) tako eko-
nomska politika, gospodarski sistem kot na koncu tudi ekonomski (družbeni)
sistem.
Če ima ekonomski sistem logično in zgodovinsko zastavljene družbeno
ekonomske osnove (blagovna produkcija, samoupravni produkcijski odnosi,
družbena lastnina, delitev po rezultatih dela .. .), potem je potrebna takšna
njegova praktična artikulacija (gospodarski sistem), da se bo preko delovanja
(funkcioniranja) upravljalskih akcij ekonomske politike normalno reproduciral
gospodarski sistem in skozenj tudi splošna izhodišča ekonomskega sistema.
Zato pa je potrebna celovita, kompleksna in medsebojno usklajena ekonomska
politika, deluje na temelju dolgoročne strategije gospodarskega razvoja in
splošnih družbenih preferenc ekonomskega sistema.
Ekonomska politika nosi s seboj zgodovinski atribut države in ekonomsko
logiko blagovne produkcije (posebno monopolnega in „zrelega" državno
korporacijskega kapitalizma), za to je v samoupravni socialistični družbi
izgubila svojo zgodovinsko kontinuiteto in to toliko bolj, kolikor bolj smo v
našem revolucionarnem družbenem spreminjanju zanikali etatizem in verovali v
preseganje blagovne produkcije. Čeprav bi se s spremembo ekonomskega
sistema in nove ekonomske oblike federacije morala spremeniti tudi vsebina,
funkcije in cilji ekonomske politike (kot ekonomske politike združenega dela),
se je dejansko ohranila stara vsebina v novi preobleki:
a)	na eni strani se ohranja notranja strukturna neusklajenost posameznih
delov celotnega sistema ekonomske politike (poudaijenost kreditno
monetarne, devizne, zunanjetrgovinske politike in izrazitejša zapostavlje-
nost fiskalne, cenovne, dohodkovne . ..),
b)	ohranja se revnost instrumentarija ekonomske politike, kije sorazmerna z
razvojno stopnjo blagovne produkcije in uporabe sodobnih spoznanj
ekonomske znanosti;
c)	med subjekti ekonomske politike ni dorečena razmejitev, kjer se,pravice
federacije v veliki meri institucionalno decentralizirajo na republiški ravni,
tako da v mnogočem ogrožajo enotnost jugoslovanskega skupnega trga in
skupne dolgoročne strategije razvoja (federacija po pravilu ukrepa vedno
ex post, kot gasilec požarov, z intervencijskimi ukrepi ipd.);
d)	nekonsistentnost in necelovitost izgradnje gospodarskega sistema, neko-
ordinirano makroekroekonomsko upravljanje, (pogosto označeno z ne-
110
gativnim predznakom etatizma), voluntarizem samoupravnih sporazumov
in družbenih dogovorov mimo kriterijev in meril objektivnih ekonomskih
zakonitosti, zapostavljenje planiranja in dolgoročne strategije gospodar-
skega razvoja, neartikulirano regionalna dimenzija ipd.
Pod vplivom doktrine samoupravnega socialističnega produkcijskega na-
čina, ki je poudarjal samogibanje in neprotislovno perpetuiranje socialističnih
samoupravnih produkcijskih odnosov, smo vedno kolebali med dvema skrajno-
stima: med Scilo spontanosti razvoja samoupravnih socialističnih produkcijskih
odnosov, idealistične podobe asociacije neposrednih producentov znotraj
zgodovinsko transformirane blagovne produkcije, in Karibdo intervenci-
onalizma, absolutne prevlade kratkoročne ekonomske politike, ki pogosto
ukrepa (posebno v kriznih trenutkih) v nasprotju z ekonomsko logiko
gospodarskega sistema (blagovnega gospodarstva) in normativnimi opredelit-
vami ekonomskega sistema. Zamrznitev cen in njihova sprostitev tržni stihiji,
podiranje in nasilno vzpostavljanje ravnovesja med kupnimi in blagovnimi fondi,
zamujanje upravljalskih akcij makroekonomske politike, ipd., dejansko samo
dokazujejo neravnovesno stanje gospodarskega sistema, razbijanje njegove
notranje zgodovinske logike, zgodovinskega razvoja, ki venomer potiska
gospodarski sistem med obema poloma delovanja ekonomske politike. Na vedi-
mo primer. Če predpostavimo, da je delovna organizacija (TOZD) kot blagovni
producent racionalni ekonomski subjekt, je majhna verjetnost, da bo napr.
veljavnost t.i. „malega deviznega zakona" (administrativna redistribucija deviz)
vzpodbujala izvoz kot prioriteto srednjeročnega plana (in tudi dolgoročnejše
strategije gospodarskega razvoja) ter enega ciljev ekonomske politike. TOZD se
ne bo podrejal racionalnim ekonomskim zakonitostim produktivnosti in
ekonomičnosti dela, če mu napr. monopolni položaj na trgu dopušča
prisvajanje monopolnega dohodka, socializacijo rizika, izplačevanje visokih
osebnih dohodkov ne glede na rezultate poslovanja in kriterije delitve po
rezultatih dela.
Naša ekonomska politika je relativno pozno sprejela regionalni pristop,
vendar je v pomanjkanju poznavanja regionalne ekonomske teorije, uporabe
znanstvenih meril in različnosti zgodovinskih družbenih interesov, nujno
končala na polovici poti: kak,o ugotoviti ekonomske interese republik in
pokrajin in kako jih medsebojno uglasiti v celoto jugoslovanske razvojne
politike; ali pri investiranju upoštevati socialne (nacionalne) kriterije ali
ekonomska merila; ali ekonomski interes določene regije izraža dejansko tudi
ekonomsko racionalnost celotnega gospodarskega sistema ipd. Na vsa ta
vprašanja ekonomska znanost ne more odgovoriti (in če odgovarja so njeni
odgovori pogosto nasprotujoči)21, nanje ne more učinkovito odgovarjati tudi
institucionalni mehanizem medrepubliškega dogovarjanja in sporazumevanja,
zato so odgovori mnogokrat prepuščeni političnemu voluntarizmu in obstoječi
strukturi politične moči.
Centralizirani Fond za razvoj nerazvitih predstavlja sicer učinkovito
sredstvo centralizacije akumulacije in njene razvojne uporabe, toda hkrati je
neučinkovitost kot širši kvalitativen instrument anticiklične dolgoročne politi-
ke in kompleksnejši vzpodbujevalec zmanjšanja regionalnih nesorazmerij.
Enotnost kreditno monetarne politike se ob regionalni različnosti dejansko
sprevrača v svoje nasprotje, namesto da bi s selektivnim pristopom v eskontni
politiki, ugodnejšimi pogoji najemanja bančftih kreditov itd. omogočila večjo
Ill
količino denarja in monetizacije, ki jo potrebuje nerazvito regionalno gospodar-
stvo. Zaradi regionalne različnosti delov ekonomske politike, njeni ukrepi
čestokrat kumulirajo razkorak med razvitimi in nerazvitimi, kar je v nasprotju z
drugim delom ekonomske politike, ki si prizadeva k njegovemu preseganju
(Fond, sistem razvojnih stimulacij ipd.). Nedvomno je zunanjetrgovinsko,
carinsko in devizno ekonomsko politiko najtežje regionalno segmentirati, saj
njihove opredelitve določajo enotnost jugoslovanskega trga in celovitost
gospodarskega sistema, čeprav podrobnejša analiza odkriva, da je takšna
ekonomska politika stimulativnejša za producente razvitejših regij (povečuje
njihovo dohodnost, akumulativnost, ipd.). Zato moramo kot kompenzacijo v
nerazvitih regijah razviti večplastne mehanizme izenačevanja relativnih razlik, ki
temelje na specifični neprilagodljivosti same ekonomske politike.
Velika napaka naše regionalne ekonomske politike izhaja iz njene
teoretične dediščine — neokejnzianizma, ki osrednjo pozornost namenja
uravnavanju agregatnega povpraševanja (v jugoslovanskih razmerah so to
različni mehanizmi restrikcij in stabilizacijskih ukrepov namesto da bi se
ekonomska politika ukvarjala predvsem s ponudbo in pospeševanjem kvalitete
gospodarske rasti. Za nerazvito produkcijsko strukturo Kosova je namreč
uravnavanje efektivnega povpraševanja mnogo manj pomembno kot pa urav-
navanje ponudbe, produkcije in njenih notranjih področij stimuliranja nove
tehnologije in tehnike, organizacije dela, povečevanje produktivnosti dela,
novih modelov potrošnje ipd., ki bi bili sestavni del čvrstejšega regionalnega
planiranja in politike hitrejše gospodarske rasti. Oboje pa je bistven pogoj
hitrejšega razvoja nerazvitih regij in še posebno SAP Kosovo.
C) DOLGOROČNA STRATEGIJA EKONOMSKEGA RAZVOJA
Težavnost ekonomskega položaja Jugoslavije in še posebno Kosova ne
izvira samo iz nedorečenosti gospodarskega sistema, pomanjkljivosti ekonomske
politike, temveč v veliki meri temelji na pomanjkanju celovite koncepcije in
strategije dolgoročnega družbenega in ekonomskega razvoja Jugoslavije, ki bi
omogočil skladnejše in zgodovinsko racionalnejše upravljanje s celotno družbe-
no reprodukcijo in preseganje regionalnih nesorazmerij. Samo enoten program
razvoja Jugoslavije kot celote lahko ponudi možnosti optimalnega razvoja
posameznih njegovih sestavnih delov in ne, kot nam zgovorno potrjuje
zgodovina, da se lahko nekdo dolgoročneje hitreje razvija na račun drugega. Že
nadvse preprost vpogled v medsektorsko analizo nam odkriva, da je interes
razvitih regij hitrejši razvoj nerazvitih, ker se s tem povečuje njihovo agregatno
povpraševanje in njegovi multiplikativni vplivi na produkcijsko strukturo
razvitih in nasprotno. Ekonomski interes nerazvitih je razvoj razvitih regij, saj je
le v razvitem gospodarskem sistemu kot celoti mogoče doseči hitrejši lasten
gospodarski razvoj.
Dolgoročnejši koncept gospodarskega razvoja bi omogočil vsaki republiki
in pokrajini, vsaki ekonomski regiji, boljše izkoriščanje obstoječih produkcijskih
in naravnih sredstev, optimalnejšo delitev dela med regijami, boljše izkoriščanje
komparativnih ekonomskih prednosti, večje upoštevanje ekonomije obsega,
notranjih in zunanjih prihrankov ipd. Pomanjkanje dolgoročne koncepcije in
strategije družbenega razvoja je povezano z naraščajočo avtarktičnostjo
112
jugoslovanskega gospodarstva, z enostransko zastavljenimi pravicami in obvez-
nostmi republik in pokrajin na področju energetike, zunanje trgovine, deviznega
poslovanja, fiskalne politike in drugih področij, kjer vsaka družbeno politična
skupnost skuša najprej zadovoljiti svoje lastne razvojne potrebe. Konec
sedemdesetih let je vendarle prevladalo spoznanje dolgoročnejše gospodarske
usmeritve, ki naj bi na osnovi komparativnih prednosti vseh ekonomskih regij
omogočila hitrejši in skladnejši gospodarski razvoj, optimalnejše in prodornejše
vključevanje v mednarodno delitev dela ipd. Nova strategija razvoja bi naj
temeljila na posebno dogovorjenih prioritetah: produkciji energije, surovin,
hrane, strojni industriji in turizmu. Že leta 1981 seje takšna razvojna strategija
pod pritiskom težav zunanje likvidnosti priklonila strategiji izvoza, vzpod-
bujanja tistih panog, (posredno ekonomskih regij), ki omogočajo najučinko-
vitejši prodor na svetovni trg. Zunanjetrgovinska strategija gospodarskega
razvoja pa pomeni v naših razmerah hkrati veliko nevarnost, ker sodobna
ekonomska zgodovina dokazuje, da je naraščajoča regionalna nepovezanost in
razdvojenost povezana z vedno večjo odvisnostjo na svetovnem trgu.
Udejanjenje dolgoročne koncepcije razvoja je povezano s težavnostmi
financiranja razširjene reprodukcije, načinom zbiranja in distribucije akumula-
cije ipd. V jugoslovanski ekonomski teoriji še danes nekateri poudarjajo, da je
centraliziran investicijski fond (podobno kot federacijski Fond za financiranje
nerazvitih in SAP Kosovo) edina možnost uspešne centralizacije akumulacije za
izgradnjo velikih infrastrukturnih objektov, hrbtenične panožne strukture,
učinkovite razvojne in anticiklične makroekonomske politike (Fond kot
instrument dolgoročnejšega gospodarskega ravnovesja). Zgodovinska dejstva na
področju investicijske potrošnje so poznana: več kot 40 % družbenega
produkta namenimo investicijam, kapitalni koeficienti so izredno visoki
(sorazmerni z ekonomsko razvitostjo regije), največje investicije so po nenapi-
sanem pravilu tudi največje napake (napr. DINA, Cbrovac, Na ftovod, elektrarne
na mazut...), investicijski kriteriji so rezultat predvsem političnega volun-
tarizma in regionalizma in ne meril objektivnih ekonomskih zakonitosti in
dolgoročne razvojne strategije gospodarstva.
Spontanost gospodarskega razvoja je najbolj vidna v ekonomsko nerazvitih
regijah, posebno na Kosovu, kjer so investicijske možnosti preprosto uporabili
za povečanje obstoječe gospodarske strukture (premogovniki in rudniki barvnih
kovin), izgradnjo energetskih objektov in nekaj tekstilne industrije. Enostranska
gospodarska struktura je v veliki meri rezultat enostranskega načina financi-
ranja, ker finančna pomoč dejansko ni zajela širših ukrepov ekonomske politike:
izbora optimalne tehnologije, organizacijske in kadrovske pomoči, do drugih
konkretnih ukrepov (npr. carinske, fiskalne, cenovne, ipd.). Ob tem seje zopet
ohranjalo nekaj preživelih teoretičnih in praktičnih zablod, kot naprimer: daje
industrija vedno najpomembnejši faktor gospodarskega razvoja (zapostavljanje
kmetijstva); da je izgradnja velikih industrijskih kompleksov (kombinatov)
temelj gospodarske rasti in ekonomske racionalnosti narodnega gospodarstva
(zanemarjanje fleksibilnejših srednjih in malih delovnih organizacij); da je
neposredno investiranje finančnih sredstev zadostno za nemoten gospodarski
razvoj (namesto transfera tehnologije, organizacije dela) ipd.
113
Namesto zaključka
Zaostajanje gospodarskega razvoja SAP Kosovo je rezultat številnih
zgodovinskih, ekonomskih, političnih, sociokulturnih, nacionalnih vplivov, pri
čemer je največkrat težko ugotoviti, kaj je vzrok in kaj njegova zgodovinska
posledica. Dosedanji gospodarski in družbeni razvoj republik in avtonomnih
pokrajin dokazuje, da se povečujejo razvojne razlike v korist gospodarsko
razvitih ekonomskih regij. Tako se je naprimer družbeni produkt celotnega
gospodarstva v razvitih republikah v obdobju 1952 — 1980 povečal za 6,6-krat,
medtem ko so nerazvite republike (in avtonomna pokrajina Kosovo) v
povprečju povečale družbeni produkt samo za 5,7-krat. Dosedanja povojna
razvojna politika je kljub načelni opredelitvi o zmanjšanju regionalnih nesoraz-
merij pripeljala do nasprotnih rezultatov: centralizacija akumulacije in njeno
prelivanje (s pomočjo Fonda) je bila očitno vsebinsko preskromna in na
Kosovem hkrati tudi prepozna, da bi kompenzirala nasprotna gibanja, ki so
rezultat splošnih pogojev gospodarjenja relativno enotnega jugoslovanskega trga,
nedomišljene ekonomske politike, neizgrajenosti gospodarskega sistema ipd.
Gospodarska protislovja so neposredno povezana z družbenimi (tudi
nacionalnimi), ki se razkrivajo v naraščajoči birokratizaciji in etatizaciji
družbenega življenja, v povečanju vloge paradržavnih organov, kjer „neformalne
skupine" vse bolj fetišizirajo regijsko (republiško, pokrajinsko, občinsko . . )
področje kot element svoje lastne državnosti. Če z , nacionalno ekonomijo'"
razumemo, da republike in pokrajine suvereno odločajo o svojem presežnem
delu (E. Kardelj), o lastnem in skupnem razvoju gospodarstva, potem je
ekonomska enakopravnost in suverenost pogoj nacionalne suverenosti in
enakopravnosti znotraj jugoslovanske družbene skupnosti. Če je nasprotno
nacionalna ekonomija" povezana z avtarktičnostjo, zaprtostjo, kriterijem
absolutne prednosti notranjega razvoja, enostranskim poudarjanjem nacionalnih
interesov, potem v bistvu negira enotnost jugoslovanskega trga, njegove
gospodarske strukture, enotnost ekonomskega in političnega sistema in
jugoslovanske družbe (d ržave) kot celote.
Kosovo nosi s seboj vrsto problemov, ki so razpoznavni med splošnimi
zakonitostmi „razvoja nerazvitosti" v jugoslovanski družbi, vendar pa ob tem
razkriva vrsto zgodovinskih posebnosti, objektivnih in subjektivnih vzrokov
ekonomske zaostalosti in svojega nacionalnega naboja. Zaostajanje gospodarske
rasti, neustrezna struktura gospodarstva, neizkoriščene kapacitete, nizka
akumulativnost industrije, visoka stopnja brezposelnosti sodijo med nekatere
objektivne določevalce sedanjega družbenega razvoja na Kosovu, ki se dopolnju-
jejo s subjektivnimi slabostmi kot posebnim delom te objektivne stvarnosti. S
tem ne zanikamo pomena subjektivnih vzrokov niti dejstva, da osrednja rešitev
„kosovskega vprašanja" iako v ekonomskem, političnem in nacionalnem
pogledu temelji na lastnih naporih in močeh razrednega boja ter nacionalne
emancipacije. Realna analiza in opredelitev problema je predpostavka učinko-
vitejšega razreševanja, zato je kritika povojne revolucionarne zgodovine notranji
pogoj opredeljevanja geneze, vsebine in različnosti metod ter sredstev razreše
vanja „kosovskega problema4' v okviru širše jugoslovanske družbene skupnosti.
114
OPOMBE
1	Teoretično razumevanje prehodnega obdobja je mogoče obelodaniti, če ekonomsko
strukturo (kot artikulacijo produkcijskih načinov) pojasnjujemo s pomočjo notranjega
določevalca dominantnega produkcijskega načina, pri čemer njegova reprodukcija
ustvarja hkrati pogoje razvoja novih oblik socialističnega produkcijskega načina. Od
pogojev razvoja do razvoja samega (Marx v Rohentwurfu jasno razlikuje pogoje
nastanka od reprodukcije kapitala), ki je že negacija negacije predhodnih oblik,
obstaja niz konkretnozgodovinskih sistemov, ki predstavljajo zgodovinske pojavne
oblike specifičnega produkcijskega načina, ki se artikulira v zgodovini prehodnega
obdobja.
2	Podrobnejšo opredelitev kategorij glej v delu B. Kovač, Socializem in blagovna
produkcija, Novi vidiki, Ljubljana, 1982
3	Glej 20. sednica CKSKJ, Aktivnost neprijateljskih i kontrarevolucionarnih snaga u
SAP Kosovu.
4	Od 49 velikih vezirjev, ki so predstavljali vojaško aristokracijo tedanjega turškega
cesarstva vieti 145 3 - 162 3 je bilo 11 Albancev, ki so se še posebno izkazali v velikih
osvajalnih pohodih po Evropi (P. Coles, The Ottoman Impact on Europe, Thames &
Dudson, London, 1968, str. 178-81)
5	Čeprav ne bi mogli pristati na S. Aminovo tezo, da je prvotni islam v Magrebu
združljiv s t.i. trgovskim produkcijskim načinom. Več o nekaterih problemih islamske
ekonomije v K neterym problemum islamske ekonomicke teorije a politiky, Vaclava
Jurečka, Politička ekonomie, Československa akademie ved, Praha, 8. 1982, str.
875-889
6	Spoznanje nujnosti albanske nacionalne enakopravnosti še ne pomeni, da je partijska
politika dosegla večje praktične rezultate med albanskim prebivalstvom, saj je bilo
malo albanskih partijskih kadrov, nerazvit in številčno šibak delavski razred (izjema je
akcija komunistov na demonstracijah ob 550 letnici boja na Kosovem polju leta 1940
in 1941.
7	Nasprotja med KPJ in tiranskimi albanskimi komunisti (KPA) narašča sorazmerno z
nujnostjo razreševanja albanskega nacionalnega vprašanja ob koncu II. svetovnje vojne
in se zaostri (z uporom Imer Berisa) že pred 1948. letom, ki ga običajno omenjamo
kot pomembno prelomnico v albansko jugoslovanskih odnosih.
8	„Socialistični produkcijski način" doživlja ne samo empirično temveč tudi teoretično
odisejado, ki ga vodi sorazmerno ideološkim ciljem in sredstvom razrednega boja,
družbeno razrednemu položaju raziskovalcev skozi pritrjevanje realnega obstoja
socialističnega produkcijskega načina (različni koncepti ,.realnega socializma", Ko-
racev samoupravni socialistični produkcijski način, ipd.), razvijanje posebnega
„etatističnega produkcijskega načina" (Lefebvre), „nekapitalističnega načina produk-
cije" (Mandel) ipd. V vseh primerih gre navadno poleg epistemoloških spodrsljajev, za
nerazumevanje notranje dialektične odvisnosti produktivnih sil in produkcijskih
odnosov, kjer na eni strani enostransko poudarjanje produkcijskih odnosov običajno
vodi v konceptualizacijo socialističnega produkcijskega načina, njihovo zanemarjanje
pa v nasprotje koncepta „nekapitalističnega gospodarskega razvoja".
9	J. V. Stalin, Marksizam i nacionalno - kolonialno pitanje (Zbornik izbranih del,
člankov in govorov), Kultura, Beograd, 1947, str. 10-14
O stalinistični koncepciji nacije glej delo Zvonka Lerotića, Nacija (Teorijsko
istraživanje društvenog temelja izgradnje nacija), Kulturni radnik, Zagreb, 1977
10	Na tem mestu bi bila morda zanimiva analiza delovanja predstavniškega političnega
sistema, posebno v primerjavi z drug o avtonomno pokrajino v Srbiji, ki je le postopno
(z Ustavo 1963. leta je ustanovaljena pokrajinska skupščina) pogojevala večjo
politično prisotnost Albancev v družbeno političnem in ekonomskem upravljanju.
Našo pozornost bomo nasprotno omejili samo na ekonomske razsežnosti, ki bodo z
drugačnega zornega kota osvetljevale podobno logiko zgodovinskega razvoja.
11	Aktualni problemi proizvodne strukture SAP Kosovo, EI Beograd, 1971, str. 10-12
12	Milija Kovačevič, Kritičko preispitivanje privrednog i društvenog razvoja SAP Kosovo,
Socijalizam3, 1979, str. 34-36
13	Pri tem ne mislimo samo na nerazvitost materialne gospodarske strukture temveč tudi
na kvaliteto delovne sile, visoko stopnjo nepismenosti, neznanja ipd., ki je v bistvu po
devetih letih po vojni v mnogočem še vedno ohranjal enak „način življenja" kot leta
1947 ali celo pred vojno.
14	Glej Radivoj Uvalić, Regionalne nejednakosti u kapitalističkim i socialističkim
zemljama, Naša stvarnost, 11-12, 1961
15	Pogosto se v tem pomenu uporablja pojem „nacionalna ekonomija", ki se tako
izenačuje z razvitostjo posameznih ekonomskih regij oziroma z družbeno politično
organizacijo republik in pokrajin. Pojem ,.nacionalna ekonomija" bi bil smiseln, če bi
bila regionalna (republiška) nacionalna struktura relativno homogena (kot napr. v
i •
115
Sloveniji), nesmiselna pa postaja v drugih republikah z različno nacionalno strukturo
(napr. v Bosni in Hercegovini, Hrvatski, Srbiji, Makedoniji . . .). B. Horvat ironično
razvije pomisel, da je pojem „nacionalne ekonomije" dejansko zgolj teoretska
abstrakcija stvarne dominacije večinske nacije kot nacionalne diskriminacije (B.
Horvat, Nacionalizam i nacija, IEN Beograd, Separat 122, 1971).
16	M. Vuković, Sistemski okviri podsticaja bržeg razvoja nerazvijenih područja, Svjetlost,
Zagreb, 1978
17	Kriza celotne družbene reprodukcije se ne razkriva samo v materialno tehničnih
razsežnostih (negativna ali ničelna stopnja gospodarske rasti, visoka brezposelnost,
strukturna in regionalna nesorazmerja, visoka inflacija in zunanja zadolženost ipd.)
temveč tudi v družbeno produkcijskih in razrednih odnosih, v nezmožnosti družbeno
učinkovitega in ekonomsko racionalnega načina preseganja negativnih ekonomskih
rezultatov, v naraščanju socialne diferenciacije, razrednih nasprotij in družbene
patologije . . .
18	Glej kritično analizo sposobne ekonomske znanosti v članku S. Letice, Šta da se radi,
Argumenti, 3, 1981
19	Podrobneje o tej razmejitvi teoretizira F. Čeme. Splošna teorija ekonomskega sistema
družbe, Časopis UL, Ljubljana 1981
20	Miladin Korać, Teze o teritorijalizaciji robnog prometa i samoupravnom planiranju,
Socijalizam, 4, 1979, str. 47
21	V začetku sedemdesetih let so vsi republikizirani ekonomski instituti dokazovali, da je
vsaka republika znotraj menjalnih razmerij jugoslovanskega skupnega in enotnega trga
izkoriščana, kar je logičen in vsebinski nesmisel. Ekonomski institut v službi federacije
je nadalje dokazoval nujnost vrnitve centraliziranega investicijskega fonda, dogovorje-
nega na samoupravnih osnovah. Podobna usoda se ponavlja konec sedemdesetih let,
ko številni jugoslovanski ekonomski instituti raziskujejo kriterije nerazvitosti v
Jugoslaviji in privedejo do popolnoma nekonvertibilnih kriterijev in njim ustreznim
neenotnim končnim sklepom.
2 2 Obširneje o tem delu, Privredni sistem i nedovoljno razvijene republike i SAP Kosovo.
Ekononski institut Univerziteta Kiril i Metodij, Skopje, 1979
116
UDK: 323.17(497.115) : 321.74(497.115)
Lev Kreft
KOSOVO - REPUBLIKA
Centralna parola, s katero smo se in se še vedno srečujemo ob prodoru
nacionalizma na Kosovu, je ob mnogih ogorčenih izrazih občutka podrejenosti
in tudi socialne krivičnosti predvsem zahteva in parola „Kosovo — republika".
Ta parola predstavlja znotraj sklopa demonstriranih zahtev po boljšem
nacionalnem in socialnem položaju (položaj študentov, nezaposlenost,
izkoriščanje s strani drugih — npr. v zvezi s Trepčo in podobno) tudi osnovni
politični program, ki ni le program nekaterih že dalj časa obstoječih
nacionalističnih in iredentističnih krogov in organiziranih sovražnih skupin,
ampak je vsaj v obdobju demonstracij bilo tudi geslo, s katerim se je uspelo to
organizirano sovražno gibanje postaviti v center dogajanja kot iniciator in
organizator širših množic. V sedanjem obdobju, ko poteka s precejšnjimi
težavami in tudi ob raznorodnih tokovih idejnopolitičnega ocenjevanja,
povezan tudi z zaskrbljenostjo vseh naših delovnih ljudi in občanov, proces
konsolidacije na Kosovu, predstavlja ta parola še vedno prisoten motiv
ilegalnega grupiranja nasprotnikov tega procesa — s težnjo, vzpostaviti
dolgoročnejše ugodne pogoje za razmah ilegalne sovražne dejavnosti na Kosovu
in med pripadniki albanske narodnosti v Jugoslaviji sploh. Prisotna tendenca
internacionalizacije še dodatno dokazuje, da gre za parolo, ki je globlje
pripravljena in dalj časa prisotna, za premišljeno geslo, katerega cilj je politična
mobilizacija množic. Ta zahteva po republiki je očitno uspela in delno še vedno
uspeva združiti na isti platformi neposredne sovražnike SFRJ in socialno
nezadovoljstvo, nacionalni občutek podrejenosti in izkoriščenosti, pa tudi
oblastniško voditeljske apetite določenih delov kosovske birokracije in
tehnokracije v političnem in gospodarskem vrhu ter v kulturno prosvetnih
aparatih.
Zoper parolo smo slišali že celo vrsto argumentov, od tistih, ki jo zavračajo,
ker pač neposredno pomeni razpad SFRJ, do tistih, ki navajajo ustavne in
teoretske razloge zoper albansko republiko v SFRJ in vidijo načelno nemožnost
obstoja dveh državnih tvorb istega naroda oz. nemožnost državotvornosti pri
narodnostih, in končno tudi do tistih zakonskih, ki odmerjajo širjenju te parole
zaporno kazen. Nekje vmes med te teoretske in praktične razloge pa so se tudi v
sferi javnih občil vrinjali argumenti, ki imajo že o prej svoje korenine v
kavarniškem nacionalizmu vseh barv; od tistega o južnoslovanski državi, ki ne
more trpeti organiziranja tujerodcov, če noče potoniti v njih vse večjem številu,
ampak mora celo voditi demografsko politiko njih iztrebljanja, do onega o
raznih zgodovinskih krivdah narodnosti, s katerimi se je nakopala take grehe, ki
onemogočajo, da bi jo pustili do republiške državnosti — za kazen. Staro
resnico nacionalizma, da so republike lahko le enonacionalne, pokrajine pa
večnacionalne, in daje torej večnacionalna republika Kosovo nonsens, smo prav
tako imeli priložnost slišati in brati. Skoraj smo se spet vrnili v prvotno stanje, v
katerem si želi vsaka državna tvorba izpovedati vsaj določeno nacionalnost, če
•	že ne more izpovedati tudi določene religije, ki k tej nacionalnosti spada, najsi
bo to religija klasičnega ali sodobnega, „desakraliziranega" kova (kot je to npr.
117
verovanje v posebno zgodovinsko poslanstvo enega od narodov pred drugimi,
verovanje, po katerem ta narod kaj kmalu postane neke vrste ,/ločni čuvaj"
jugoslovanstva). Vsekakor pa smo ob vsej tej poplavi neugodnih zvokov slišali
največ tistih tolmačenj, ki izenačujejo to parolo kar z zahtevo po odcepitvi
Kosova oz. po njegovi priključitvi Albaniji, vključno s še nekaterimi deli
jugoslovanskega ozemlja, ki sodijo k nacionalistični farsi „Velike Albanije".
Zato tudi sodni procesi z vso ostrino razsojajo krivdo zlasti na strani organizirane,
v trojkah delujoče iredente, ki bila najneposredneje povezana z veliko-
albansko politiko „marksistično leninstičnega" albanskega vodstva,
medtem ko politični oblastniki na Kosovu takorekoč častno zapuščajo
prizorišče, z nekakšno večkratno posredovano odgovornostjo — zaradi
„nebudnosti", ali pa kar brez obrazložitve, z lastnim tihim umikom. Zdi se,
kot da v praksi sprejemamo tisto tolmačenje demonstracij in siceršnjega
dogajanja na Kosovu, ki vidi predvsem zmanipulirane skupine delovnih ljudi in
občanov ter v ozadju organizirane sovražne skupine, ki so vlekle niti dogodkov,
torej nekakšno zaroto. Vsi ostali, ne le na Kosovu, pa smo bili pač le pasivni
opazovalci dogajanj, ki smo bolj ali manj napačno ocenjevali proces
zaostrovanja na Kosovu in bili potem bolj ali manj presenečeni, koje ta proces
izbruhnil v dogodivščinah in presenečenju. Ob vsej nujnosti presojanja krivde pa
je dejstvo, da samo v personalni kadrovski politiki, ki vedno obravnava ljudi kot
stvari, ne moremo iskati rešitev za notranje probleme Kosova, kot tudi v tujini
ne moremo iskati razlogov za tako množično privlačnost parole „Kosovo —
republika", in za tako dolgo trajajočo brezbrižnost do tega gesla.
Ta parola ni neposredno iredentistična in protijugoslovanska, saj skuša
mobilizirati vse pripadnike albanske narodnosti v okviru SFRJ v boju za lastno
republiko znotraj SFRJ, pri čemer je temeljno obeležje take republike gotovo
tisto, kar obeležuje mnoge podobne, že iz zgodovine in naše lastne že presežene
(a očitno ne dovolj presežene) prakse enonacionalne državne tvorbe, v kateri vsi
ostali zgodovinsko prisotni narodi igrajo vlogo manjšin v obliki klasične
kulturne avtonomije. Elementi takih projektov so tudi v obstoječi pokrajini že
bili prisotni; zlasti so bili prisotni kot kulturno nacionalna avtonomija s
šolstvom, ločenim po nacionalni pripadnosti, pri čemer je postala skorajda
pravica vsakega naroda ali narodnosti, da jezika in kulture drugih na pozna. Ta
le navidez samo kulturno prosvetna segregacija narodov je pri nas znana npr. iz
zahtev Etbina Kristana na brnski konferenci avstrijske socialdemokracije. ki jim
je zoperval celo tak teoretik avtonomije kot je to bil tedaj Bauer. Podobne
separatistične ideje so imeli židovski bundovci v Rusiji; tako z njimi kot tudi z
Baueijem in Kristanom je polemiziral Lenin v celi vrsti svojih tekstov, in tudi v
naši socialdemokraciji je kasneje prevladal drugi pristop. Kakorkoli že, na
osnovi teh elementov so se gradili naKosovu večji apetiti po albanski republiki, in
se združili v parolo ,,Kosovo — republika". Kar je tej paroli že od začetka
dajalo kontrarevolucionaren prizvok, je torej vsekakor bilo izrazito klasično
buržoazno postavljanje odnosa država — nacija, torej zahteva po svoji nacionalni
albanski državni tvorbi, brez upoštevanja izvirnih pravic drugih narodnosti na
Kosovu do te iste državne tvorbe - načelo „svoji k svojim" ki nikakor ni dišalo
le albanskim nacionalistom, ampak ga iz naše prakse poznamo še od kod, zlasti
pa iz raznih idej tvorbe novega enotnega naroda kot nosilca
bosanskohercegovske državnosti. Treba pa je pripomniti, da iredentistični
podton parole nikakor ni jasen sam po sebi. Kdo bi se v takih konstelacijah
118
komu priključil? Kosovo Albaniji ali obratno? Ali bi bila centrala v Tirani ali v
Prištini? V tem trenutku pa je sicer ta parola gotovo tudi v interesu
velikoalbanske politike albanskega vodstva (v nekaterih pisarijah se vse preveč
enači politika albanskega vodstva kar z Albanijo nasploh, in to ne le z njenim
narodom, ampak tudi kar z Albanci nasploh — to nikakor ni v skladu s temelji
naše zunanje politike, ki upravičeno ostro nasprotuje vsakemu vmešavanju v
svoje lastne zadeve, toda obenem priznava vsakemu ljudstvu pravico, da si
suvereno izbira svojo, pa četudi „kampučijsko" ali kako drugo pot in usodo, in
ki tudi ne krivi naroda zaradi nam bolj ali manj nevšečne politike določene
izvršne oblasti; posebej neokusni so v tej seriji razni spomini in natolcevanja
jugoslovanskih emigrantov—informbirojevcev, ki so v svoji albanski emigrantski
karieri končno zašli tudi v albanske zapore). Toda parole obenem
izraža predvsem težnjo, da se Albanci v SFRJ organizirajo kot državotvorna
narodnostna skupnost, na ozemlju, ki ga tudi v okviru SFRJ nekateri krogi
označujejo kot albamsko etnično ozemlje na teritoriju SFRJ. Politična
platforma „Kosovo republika" je zrasla na naših tleh, in ni uvožena, pa če je še
toliko tudi od zunaj podpihovana. Kako? In zakaj je reakcionarna?
Reakcionarnost (torej usmerjenost v razbitje pridobitev delavskega razreda
in vseh delovnih ljudi, narodov in narodnosti) določene politične platforme
izhaja in more izhajati samo iz konkretnozgodovinskih razmerij razrednega
boja, ne pa kar iz obče ustanovnopravne filozofije, ali celo iz dokazovanja, daje
pravica narodov do samoodločbe enkratna pravica, daje torej nekoč bila, da pa
je ni več. Tako dokazovanje zgreši svoj cilj v toliko, kolikor se tudi samo (blago
rečeno) giblje na meji reakcionarnega, saj odreka vsem narodom njihovo
temeljno pravico zato, da bi dokazalo neupravičenost določene parole. In to
prav v času, ko je pravica narodov do samoodločbe vključno s pravico do
odcepitve še vedno ena od osnovnih strateških točk razredne politike socializma
kot svetovnega procesa v sodobnem svetu, in ko ni nič bolj reakcionarnega kot
sklicevanje na zgodovinske pravice zoper nove zahteve nastajajočih ali že
formiranih nacij in razredov. Ko gre za pravico narodov do samoodločbe, gre
torej za revolucionarno zahtevo, in nikakršne zgodovinskopravne razlage ne
morejo narodom te pravice braniti, in jim jemati pravice do boja za odcepitev in
ustvarjanje lastne suverene državnosti tam, kjer so, četudi le „narodnosti"
(nekateri so celo ponovno začeli previdno govoriti po starem, o narodnostnih
„manjšinah"), v deprivilegiranem položaju. Prav v zadnjem obdobju, ko so se
razmerja na svetovnem trgu in tudi siceršnja mednarodna razmerja spet
zaostrila, je poudarjanje te revolucionarne zahteve osnova za kakršnokoli
mednarodno povezovanje delavskega razreda in njegovih političnih organizacij.
Zato odgovora na vprašanje o reakcionarnosti parole ne moremo najti v pravni
in podobni logiki, saj je ta logika sama šele drugorazredna, izvedena —
predpostavlja namreč, da je obstoječi sistem razmerij najboljši možni,
predpostavlja „contrat social" kot že in enkrat za vselej izvršeno dejstvo. Prav iz
te logike izhaja tudi konsternirano vprašanje: kako more biti Albanija privlačna
nekomu, ki je zrasel v Jugoslaviji? V njegovi konsternaciji se skriva prepričanje,
da živimo v najboljšem možnem izmed vseh svetov, in to je tista resnica, ki jo je
treba vbiti v glavo vsem domačim nezadovoljnežem in vsem nezaupljivim
tujcem. Smo pač dežela, kije najdlje prišla v socializem, ki takorekoč po prvem
polčasu vodi s kakih 3:0. To je logika „centra socializma", logika
„najnaprednejše" dežele in partije sveta, to je logika, ki potem opravičuje vse
119
nesocialistične ukrepe represije prav s tem, da brani — kaj drugega kot
socializem. To je torej prav — ista „marksistično leninstična" logika.
Neposredna nevarnost za enotnost SFRJ ne izhaja iz možnosti odcepitve
Kosova (ali celo „velikega Kosova" z deli Makedonije in Črne gore) od SFRJ,
ali ustanovitve republike Kosovo v SFRJ, ampak mnogo pred tem iz karakterja
družbenih razmerij na Kosovu in razmerij Kosova kot pokrajine v SFRJ.
Ta razmerja, ki so vsekakor večstransko, in ne le za Kosovo, težavna in
pereča, so se v zadnjem obdobju, koje v vsem jugoslovanskem prostoru, čeprav
na različne načine in z različnimi časovnimi nastopi prisoten razvojni proces
družbene krize, dejansko zaostrila zlasti za manj razvita področja in posebej za
Kosovo. Ta pokrajina namreč tudi v prejšnjih, prosperitetnih in konjukturnih
obdobjih, ni dosegala rezultatov, ki so bili predvideni, in ni napredovala v
tempu ostalih republik in pokrajin Vojvodine. Na splošnem razvoju SFRJ ni
bila udeležena v ustreznem razmerju z lastno rastjo, še zlasti ne v smislu
postopnega izenačevanja ekonomske in ostale razvitosti v SFRJ, pa tudi ne v
smislu enakomernega razvoja. Pri tem nihče ne more zanikati, daje na Kosovu
prišlo v vseh pogledih do velikanskega absolutnega razvojnega skoka, toda
večanje razkoraka med razvitimi in nerazvitimi v Jugoslaviji kaže na še večje
razvojne skoke drugod. Prav na Kosovu je skozi vse povojno obdobje
odpovedoval tisti mehanizem politike družbenega in ekonomskega razvoja, kije
imel svojo osnovno gonilno silo v etatističnih mehanizmih in svojo osnovo
(namesto v samoupravnih družbenih razmerjih in njihovem razvoju) v
tehnobirokratskih razmerjih skupno s poskusi oblikovanja „civilne družbe" v
smislu posvečene in vodilne elite nad ljudskimi množicami, ki naj se
organizirajo kot amorfna masa brezrezervne podpore dani politiki. Prav pri
politiki do manj razvitih področij in do pokrajine Kosovo so namreč po
začetnem obdobju, v katerem so bili nujni detonator razvoja, vseskozi
etatistična razmerja ostala pri življenju kot cokla tega razvoja. Tudi prvi pohod
liberalizma ob koncu šestdesetih let je prej skušal zmanjšati „breme" razvitih, in
obenem zvezni etatizem v odnosu do Kosova in drugih manj razvitih preleviti v
neposredno etatistično roko nad razvojem Kosova s strani republiških oblastnih
struktur razvitih delov SFRJ, kakor pa samoupravno preobraziti pomoč manj
razvitim. Tudi sedanje slabe izkušnje v združevanju dela in sredstev kažejo, da
so zahteve po preobrazbi fonda še v precejšnji meri krik čiste duše, ki ne prinaša
pravih nadomestil za njegovo družbeno funkcijo, kakršno je nekdaj nesporno
opravil.
Skušajmo na kratko označiti nekatere karakteristike v procesu nastajanja
sedanje situacije na Kosovu kot tistem delu SFRJ, v katerem noben model
razvoja ni uspel doseči trajnih uspehov v razmerju do napredovanja drugih manj
razvitih delov SFRJ, kaj šele v razmerju do razvoja razvitih;
1. podedovana in „tradicionalna" narodna nestrpnost, ki ima na Kosovu
svoje izvore, tako kot na celotnem Balkanu, v vodenem procesu gnitja turškega
imperija, ko so skozi daljše zgodovinsko obdobje velike sile Evrope v procesu
imperializacije, in male sile Balkana v procesu rojevanja narodno budniške in
maloimperialistične meščansko monarhične državnotvornosti pruskega vzorca
(vključno s svinjsko trgovino in žganjem teritorialno nacionalnega okusa in
imena) rahljale prst vsaka za svojo dominantno vlogo v izkoriščanju naravnih
resursov (h katerim je posebej prišteti „homo balcanicusa" kot temelj za nastanek
120
želene sledniške, ubogljive, čredne discipline vajene industrijske armade
cenene delovne sile, ki je po potrebi kaj hitro, z malo več žganja, sposobna
prevzeti vlogo „kanonenfutra" za ideale nacije), ta veliki in mali buržoazni
pohlep, garniran z vsakokratnim repertoarjem plemensko fevdalnega
pobalinstva in splektarjenja vladajočih družbenih sil, se po I. in tudi II. svetovni
vojni kot ponovljeni tragični izkušnji tudi za razviti Balkan — zlasti tragični za
delavski razred in vse ljudske delovne sloje — nikakor ni polegel, ampak se je v
določenem smislu celo ohranjal in stopnjeval. To ne velja le za širše balkanske
razsežnosti, ampak tudi za balkanski nacionalizem na tleh SFRJ posebej, kjer si
povojnega razvoja nikakor ni mogoče preprosto predstavljati kot proces
poleganja nacionalizma in nato njegovega nenadnega, presenetljivega ponovnega
rojstva v zadnjih letih ali celo kar lani spomladi. Tudi ta nacionalizem je bil ves
čas bolj ali manj izrazito, z več ali manj javnega manifestiranja, včasih pa tudi
zgolj „latentno", prisoten. Vsekakor pa je predstavljal še v šestdesetih letih
antagonistično vzporednico etatistični in v precejšnji meri unitaristični,
velikosrbski ali celo južnoslovanski politiki na Kosovu. Ohranjanje tradicije te
politike v povojni socialistični Jugoslaviji je skozi daljše obdobje ustvarilo
ugodna tla ne le za razcvet vsakršnega nacionalizma na Kosovu, ampak tudi za
krepitev posredniške, „prusko" vlogo igrajoče birokracije, ki je s trdo roko
dušila zlasti možni nacionalni preporod Albancev na Kosovu, saj bi ta preporod
ne ogrozil drugih narodov in narodnosti, ampak ravno oblast birokracije, ki je
prisegala tedaj na etatistično unitaristični koncept.
Ko je bil s padcem Aleksandra Rankoviča zadan udarec vsej
realsocialistični viziji razvoja SFRJ, je prišlo do preobrata tudi na Kosovu. Ta
preobrat, ki ni nastopil kar čez noč, paje bil z vso previdnostjo izvršen tako, da
se je spremenil nacionalni" aspekt birokratske oblasti, da pa se je čim manj
spremenil ali celo utrdil ljudstvu, delavskemu razredu in vsem narodom in
narodnostim odtujeni karakter te oblasti. To je osnovni izvor vseh kosovskih
nacionalizmov, ki je prenesel tudi možnosti za preboj albanskega nacionalizma
na površje družbenega dogajanja, in prav malo je bilo storjenega celo v Zvezi
komunistov na Kosovu, kar bi prodor tega in drugih nacionalizmov
preprečevalo. Tako je preporod Albanske nacionalnosti na Kosovem v 70-tih
letih potekal pod izrazitim pritiskom in predznakom nacionalističnih tendenc,
ki so ustvarile tudi pogoje za „posebne odnose" z „naravnim zaveznikom"
dobrobiti albanskega življa v Jugoslaviji — Albanijo.
2. Stoletna zaostalost specifično balkanskega tipa s karakteristikami
patriarhalnega „kmečkega ljudstva" se je ob pogojih raznih veliko- in malo
imperialističnih pohlepov pridno ohranjala vse do obdobja NOB in socialistične
revolucije. V času po letu 1945 pa prav tako ni prišlo do sicer načrtovanih in
pričakovanih sprememb (delno zaradi še vedno prisotnih in že omenjenih
apetitov, delno pa tudi zaradi splošne težavnosti socialistične razvojne politike
na skrajno zaostalih, od buržoazije prej zgolj zatiranih, ne pa osvobojenih tleh,
na katerih prijema, ki so lahko vzpodbujali razvoj polrazvitih ne povsem agrarno
zaostalih predelov SFRJ, niso mogli uspeti), ampak se je ob zelo ozki delavski
plasti ohranjala ta ista zaostalost, le daje namesto dejanske spremembe svojega
družbenoekonomskega položaja patriarhalna skupnost doživela predvsem
razkroj tradicionalnih razmerij, propad stare vasi brez nastajanja ali vsaj
perspektive nastajanja novega socialističnega procesa agrarne reforme in
razmerij v njej; dvomljiv dvig življenjskega standarda, ki je ustvaril ne le
razgledniško turistične kontraste med palačami in kočami, ampak tudi
121
precejšnje dejansko socialno razlikovanje; končno pa še izredna krepitev
problemov brezposelnosti. Na vse to je kot omledna dišava navezovalo
nekakšno razsvetljenstvo, ki je bilo toliko bolj bornirano, kolikor bolj je bilo
nacionalistično, in ob vsem narodno budniškem navdušenju tako kot v
ekonomskem tudi v kulturno prosvetnem razvoju pretežno brezplodno (na kar
med drugim kaže tudi značilna usmeritev v „družboslovne vede", ki ni bila
družbeno neproduktivna toliko, kolikor je bila prazno doktrinama v ideološkem
in slepa ulica v ekonomskem smislu, v reševanju pritiska delovne sile iz
razpadajoče vasi) in polovičarsko (kar ne označuje nizka dejanska stopnja v
delu kulturnih in zlasti prosvetnih ustanov, ampak tudi v razsvetljenstvo
veijetno tudi zavestno vgrajena težnja, ustvariti nekakšno razredno amorfno
„kosovsko ljudstvo" in njemu pripadajočo javnost intelektualnih" delavcev,
vse skupaj pripravno za politično manipulacijo s strani krojilcev razvojne
usode).
K takemu razvoju sodi tudi navidezna preobrazba vasi, kije prinesla zlasti
križe in težave te vedno boleče razvojne poti, malo ali skoraj nič pa njenih
prednosti, in v zadnjem času je razvoj celo potekal v smeri slabljenja procesov
kooperacije in zadružništva in s tem v smeri bankrota kmetijske politike na
Kosovu. Na drugi strani pa tudi industrializacija ni mogla zajeti širokih ljudskih
množic po svoji bistveni plati (kljub relativno pomembnim dosežkom v gradnji
objektov in v razvoju težke industrije, energetike in rudarstva, pa tudi kljub
sicer manj uspešni investicijski usmeritvi na formiranje visoko tehnološko
razvite osnove v ostalih sektorjih industrije) — namreč z množičnim
zaposlovanjem „viška prebivalstva" (ki ni nastal niti zaradi plodnosti kot
narodnostne karakteristike niti zavoljo „neproduktivnega" izobraževanja,
ampak zaradi sočasnega ekonomskega razkroja vasi z ohranjanjem značilnosti
patriarhalne zaostalosti in ne-razvojne industrijske produkcije), in s tem z
ustvarjanjem modernega delavskega razreda na osnovi sočasne krepitve
njegovega samoupravnega družbenega položaja. Z drugimi besedami, kolikor se
je delavski razred, sicer koncentriran v nekaterih gigantskih kombinatih
primarnega sektorja, dejansko formiral, se ni formiral kot dominantna sila
razvoja, ampak v precejšnji meri še vedno bolj kot objekt tega razvoja; kolikor
pa je razvoj puščal veliko večino prebivalstva tako ali drugače brezposelno, s
tem ni nastajala „rezervna delavska armada", ampak višek vaškega prebivalstva
brez ekonomske funkcije v družbenoekonomski reprodukciji, višek mladine v
vseh procesih izobraževanja s šibko perspektivno zaposlitev, višek nezaposlenih
brez velikih možnosti za delo, in višek prebivalstva, kije odhajal s trebuhom za
kruhom preko pokrajinskih meja. Tako je industrijski sektor vse do danes ostal
razmeroma ozek in omejen, zlasti po številu delavcev, in s tem krepil zaostalost,
čeprav je cilj investicijske politike (usmerjanje v visoko tehnološko in kapitalsko
intenzivno produkcijo) bil premagovanje zaostajanja, ki ni bilo povezano le s
prejšnjim zgodovinskim razvojem, ampak tudi z razvojem nerazvoja v pogojih
formiranja primarnega sektorja v prvem povojnem obodbju. To je bila politika
nekakšnega „skoka", sicer ne tigrovega, toda gotovo v precejšnji meri
papirnatega — zlasti tehnokracija, torej poslovodne in znanstveno tehnične
strukture v produkciji, si je želela večjo ekonomsko moč, a brez nadležno
močnega delavskega razreda, želela si je razvoj z ohranjanjem vseh privilegijev,
ki izhajajo i t ohranjanja patriarhalnih odnosov ob visoko razviti tehnologiji. Ti
patriarhalni odnosi naj bi se posebej ohranjali v razmerju med „produkcijskimi
122
vodstvi" in „delovnimi množicami". Ti procesi so vsekakor krepili družbeno
vlogo tehnokracije in njeno taktično zvezo z birokratskimi oblastnimi težnjami
v družbenopolitični nadstavbi, in omogočali tudi v sedemdesetih letih
obvladovanje maloštevilnega in kljub vsemu šibkega delavskega razreda
(oslabljenega zlasti s pomočjo fraziranja o samoupravljanju, ki je preprečevalo
realizacijo novih družbenih odnosov, in s pomočjo fraziranja o bratstvu in
enotnosti, ki je prekrivalo dejanska nacionalna trenja in nezadovoljstva) in
omogočili tej družbeni koaliciji graditev Potemkinovih vasi v kulturi in prosveti,
delno pa tudi v telesni kulturi. Dvorane, domovi, stadioni, biblioteke, vsi ti
spomeniki so rasli iz dneva v dan in tako postali reprezentativni objekti moči
nosilcev odločanja in investijskih sredstvih. Zato so se nekatera nasprotja
zgostila do protislovij prav v teh ambicijah o šolstvu, kulturi, in športu — tako
so nogometni neredi v letu 1980, pa tudi prej, bili dejansko uvodni akord v širši
nastop nacionalizma (čeprav tu ne gre pozabiti niti takih sporov na „vrhunski"
ravni, kot je bil spor o dobavi električne energije s Kosova Makedoniji, ki je v
gradnjo termoelektrarne vložila svoja sredstva, obenem paje od Kosova kljub
hudi inflaciji in neugodnih gospodarskih gibanjih nasploh zahtevala fiksno ceno
električne energije — že tedaj so namreč tudi skozi „visoko" politiko in vrhove
gospodarstva prevevali tudi po nacionalizmu smrdeči argumenti).
Tako dolgotrajen proces razvoja nacionalizma v ugodnem okrilju krepitve
birokratskih in tehnokratskih momentov v upravljanju pokrajine seveda ne
pomeni, da na Kosovu niso bile na delu sile samoupravljanja, sile socialistične
demokratizacije, toda njihova šibkost in končno tudi osamljenost spričo
oblastniške politike upravljanja s Kosovom jih je do te mere porinila na rob
dogajanja, da je lahko vodilna peščica gradila svojo moč na samoupravnem
fraziranju in demagogiji, računajoč zlasti z množičnim oportunizmom v
(veijetno precej demoraliziranih) subjektivnih silah socializma, pa tudi znotraj
same ZK. Ta demoralizacija je pripeljala tako daleč, daje upravljanje na Kosovu
postalo celo že familiarna zadeva, da se je torej ustvarila pozicija novega
begovstva sredi socialističnega samoupravljanja. V takih pogojih je bilo seveda
možno voditi politiko razbijanja delavskega razreda in vseh delovnih ljudi na
nacionalistični osnovi, politiko, kije eksplodirala v letu 1981 in obenem prav
ob tej eksploziji pokazala svojo šibkost: delavski razred in delovni ljudje
vendarle niso tako množično nasedli socialnacionalistični frazeologiji, in ob
vseh nacionalističnih geslih je bilo treba vendarle graditi v prvi vrsti na globalnih
socialnih problemih, katerih rešitev pa množice, celo v svoji nacionalistični
evforiji, niso mogle videti le v nekakšni nacionalni avtarkiji Albancev na
Kosovu, ampak predvsem socialističnih rešitvah — v takoimenovani socialni
pravičnosti. Prav zato ni dobra tista borba zoper ideale „marksizma—leninizma"
na Kosovu, ki posveča vso svojo skrb blatenju Albanije: danes propagandi nihče
več ne verjame, ne albanski ne naši, ampak prej obratno — čimbolj je živčna,
tem bolj dokazuje svojo neutemeljenost in demagogijo, ali pa vsaj negotovost
svojega avtorja. Dejanski boj zoper priljubljenost albanskega modela, seveda
idealiziranega, med prebivalci Kosova, zlasti med mladimi (ta priljubljenost je
sicer malo napihnjena, ker je tako presenetljiva, vendar gotovo obstaja) je
predvsem boj zoper korumpiranost političnih, gospodarskih,
kulturno-prosvetnih in drugih vodstev na Kosovu v Jugoslaviji nasploh — toda
akcent tega boja je zlasti odvzem oblasti tem osamosvojenim centrom, v korist
take ali drugačne diktature delavskega razreda in vseh delovnih ljudi nad
123
odtujenim upravljalskim aparatom. Ta diktatura pa ni nič drugega kot
svobodno združeno delo, torej organiziranost delavskega razreda in vseh
delovnih ljudi kot diktature nad tehnokracijo, in birokracijo, v kar je vključena
tudi avantgardna vloga subjektivnih sil socializma v krepitvi oblasti združenega
dela, ki torej ni neka „absolutna spontaniteta".
3. Tak razvoj razmer v pokrajini pa je dejansko bil v dobršni meri
soodvisen od razmer v SFRJ, ki so se skozi vse zadnje obdobje odvijale v smislu
zaostrovanja družbene krize, zlasti zaradi krepitve republiških in pokrajinskih
etatizmov in avtarhij, pa tudi zaradi politike kompromisa z birokratskimi in
tehnokratskimi tendencami v razreševanju družbenih nasprotij, katere
pomemben moment je tudi vzdrževanje relativne socialne stabilnosti standarda
delovnih ljudi in vzdrževanje investicijsko-razvojnih apetitov na veliki nogi s
pomočjo nekritičnega dotoka lastne emisije in tujih posojil. Za Kosovo je tu
posebej značilno, da seje še vedno ohranil „centralizirani" fond za pomoč manj
razvitim področjem in pokrajini Kosovo kot eni od najbolj žilavih elementov
etatizmov klasičnega tipa, ki pa je v sodobnih razmerjih v SFRJ postal
nepogrešljiv moment teh razmerij. Toda k temu etatizmu ga ne veže njegov
centralni sedež, ampak njegova družbenoekonomska, polit ekonomska logika, ki
v pogojih združenega dela prav gotovo predstavlja anahronizem, obenem pa več
ne zmore zagotoviti ekonomskega efekta, ki je bil prej reguliran z disciplino
administrativne podrejenosti republik in pokrajin enotni zvezni politiki. Na
osnovi takega položaja, ko je fond še vedno gradil na nekakšni zvezni osnovi v
smislu etatistično zasnovane solidarnosti, je bil ta fond tudi osnova družbene
moči birokracije in tehnokracije na Kosovu, ki sta s temi sredstvi dejansko
upravljali, obenem pa je bil tudi šibka točka njune oblasti v razmerju do drugih
republik in do pokrajine Vojvodine, saj so zlasti razvite partnerke stalno
zahtevale preoblikovanje pomoči manj razvitim. Sleherni proces deetatizacije
federalnih pristojnosti v skladu z ustavo se je vsakič spotikal ob fond in zahteval
bistvene spremembe, pa tudi pritiskal na zmanjšanje te pomoči, zahteval nove
kriterije za določanje razvitosti - nerazvitosti in podobno. S temi zahtevami po
deetatizaciji fonda pa se niso v prvi vrsti izražale težnje združenega dela, ampak
težnje novih, republiških in pokrajinskih etatizmov, ki so se zlasti borili za svoj
vpliv na razvoj manj razvitih predelov in pokrajine Kosovo, za nekakšen nadzor
razvitih nad uporabo sredstev — nadzor, katerega vzvod je republiška ali
pokrajinska izvršna oblast. Prav zaradi tovrstnih pritiskov, ki so konstantno na
dnevnem redu že od znamenite „reforme" dalje, je fond tudi ostal tak, kot je,
kljub kompromisni fifti-fifti rešitvi, dejansko še letos — glavni napadi nanj so
namreč vseskozi, kljub nesporno etatističnemu karakterju fonda, prihajali s
strani tehnobirokratskih struj, ki so želele ukinjati pomoč manj razvitim pod
geslom ,jaz nisem čuvar svojega brata" in z zahtevo po ekonomski logiki,
predvsem pa so si napredni želeli s tem pritiskom omogočiti odločilno vlogo v
usmeijanju razvoja manj razvitih in pokrajine Kosovo. Ta tendenca ni odmrla,
ampak bo zlasti po prodoru nacionalizma na Kosovu doživela nov razcvet, saj se
da- že danes predvideti njeno zahtevo: prisilna uprava nad pokrajino brez
nasilnih sredstev, s samimi ekonomskimi sredstvi, delno podprtimi s politično
silo, ki omogoča nemoten potek razvoja nerazvoja. Zato je boj zoper tako
„preobrazbo" fonda, ki bo ohranila njegov etatistični karakter, razpršila pa le
lokacijo te administrativne ustanove, tudi danes pomemben. Z njim se dejansko
124
ravno vzpostavljajo pogoji za razvoj manj razvitih, zlasti pokrajine Kosovo, na
osnovi enakopravnega in suverenega položaja delavskega razreda in vseh
delovnih ljudi v razvoju političnega sistema socialističnega samoupravljanja.
V prejšnjem obdobju, ko so se „kuhala" protislovja v federaciji, je prav
zato Kosovo kot manj razvito področje, in obenem kot etatistično suverena
pokrajina v okviru republike Srbije, postalo križišče in stičišče vseh družbenih
protislovij. Avtonomni pokrajini sta lahko postajali enakovredna centra
etatistične moči, in kot se republike niso dovolj uveljavile in razvile v smeri
samoupravne združitve in suverenosti na osnovi vodilne vloge delavskega
razreda in enakopravnosti vseh narodov in narodnosti, tako se tudi republika
Srbija ni razvijala kot enotni socialistični prostor revolucionarnega združenega
odločanja, ampak seje prelevila v tri avtonomne celote — ob obeh pokrajinah je
namreč povsem izven ustave nastala samostojna enota „ožja Srbija" (sprva
imenovana tudi „Srbija brez pokrajin"), katere upravljanje je pravzaprav postalo
ingerenca srbskih republiških organov. Naj so bile ideje ob tem že take ali
drugačne, sam izraz govori o navidez sentimentalni, dejansko pa programsko
politični zavezanosti nekdanji „široki" Srbiji s široko oblastjo nad pokrajinama.
Tega ne gre pozabiti danes, ko se tem širokosrbskim tendencam z veseljem
pridružujejo tudi že od prej znane velikosrbske, saj sproščanje teh apetitov v
času po kosovskem „presenečenju" kaže, da si iz tega presenečenja mnogi žele
kovati svoj kapital — tudi za ceno ponovnega filozofiranja o preliti krvi,
zgodovinski pravici, načelni podrejenosti manjšim večinam (pri čemer so
slednje nekako patriarhalno, skorajda fevdalno, zadolžene za skrb za procvit
nacionalnih manjšin; skrb, ki — kolikor prerašča čisto etnološko folkloristično
pokroviteljstvo — ne vodi kaj posebej daleč od imperializma v malem). Pogoj za
kakršnokoli ureditev razmerij v SR Srbiji je prav kritika širokosrbskega in
velikosrbskega centralizma, kot odločilni akcent v kritiki pokrajinskega
etatizma. Brez tega pogoja se namreč odpira politični krog za znanstvene
špekulacije, ki se le navidez dobrohotno obnašajo do temeljev ustavnega sistema
SFRJ.
4. V teh razmerah in razmerjih, ki jih označuje relativna zaostalost (ki pa
je, ne glede na vse primerjave z Albanijo, v jugoslovanskih relacijah gotovo
največja zaostalost — torej absolutna), nerazvitost in določen razvoj razmerij
med republikami in pokrajinama v SFRJ, je bila torej lahko tudi v zadnjem
obdobju družbena moč ohranjenja v rokah ozkega politično-gospodarskega
vrha, ki si je izoblikoval tudi svoje prosvetno kulturniško spremstvo. S temi
sredstvi, ki jih je pridobil na razpolago bodisi iz fondov federacije bodisi iz
lastne pokrajine, je ta vrh sforsiral visoko intenzivni tehnološki razvoj, povezan
z neperspektivnim množičnim, predvsem družboslovnim izobraževanjem, in s
Potemkinovimi vasmi raznih iger od kulture do boksa. Taka usmeritev je
temeljila na povsem realnem spoznanju da — v obstoječih razmerjih v SFRJ,
zlasti ob etatizaciji republiških suverenosti in avtonomnosti — razvoj primarnega
sektorja, posebej rudarstva in energetike, nujno pomeni za Kosovo korak iz
nerazvitosti v razvoj nerazvoja. Zaradi tega realnega temelja seveda usmeritev
kljub vsemu ni mogla privesti do ekonomske samostojnosti Kosova, take,
kakršne si še danes žele siceršnje republiške avtarhije — ne, prav narobe, ta
razvojna politika je sčasoma nujno nezaposlenost kot latentni družbeni problem
izostrila do političnega dejstva, pripeljala do relativnega padanja življenjske
125
ravni, brezbrižno opazovala izseljevanje, ki ni bilo le nacionalno, ampak
predvsem ekonomsko, in si obenem spodkopavala tla tudi s tem, da je to
moderno tehnološko usmeritev kombinirala s krepitvijo tradicionalnih in
zaostalih družbenih razmerij posebej na vasi kot prevladujoči družbeni grupaciji
Kosova. S tem so se, končno, do neznosnosti zaostrila tudi mednacionalna
trenja, vedno prisotna — tudi na Kosovu je pač vodilna birokracija videla eno od
svojih možnih opor in moči v pogrevanju mednacionalnih nasprotij, in seveda v
izgradnji državne nacije v pokrajini, kar je bila dejansko pot h krepitvi gesla
„Kosovo republika". Bojeviti nacionalizem je imel ustvarjena plodna tla celo v
širokih slojih, ki so se počutili depreviligirani — revolt se ni usmeril zoper tiste,
ki so delili in vladali, ampak za boljši nacionalni položaj Albancev v Jugoslaviji,
s težnjo ustvarjanja „lastne", čisto nacionalne tvorbe znotraj SFRJ. V njej naj
bi verjetno šele zavladala pravičnost, v njej naj bi npr. bogastvo Trpeče pripadlo
suvereni naciji. Ta iluzorična zahteva, iluzorična, ker je rešitev iz zaostalosti
videla v krepitvi avtrakcije in nacionalizma, ni bila neposredno antisamoupravna
(čeprav je to gotovo bila po vsebovani tendenci), in je lahko nalepila na svoje
limanice demagoških fraz o pravičnosti marsikoga, ki mu upravičeno lahko
priznamo, da je bil pretentan. Toda dejstvo je, da se aktivnost socialističnih
samoupravnih sil ni dovolj odločno in uspešno usmerila v boj za samoupravno
preobrazbo pokrajine in njenega položaja v republiki Srbiji in SFRJ, ampak je
nasedla bodisi v oportunizmu bodisi v nacionalizmu, vse dotlej — dokler se vrč
ni razbil.
Prav ta protislovni proces, v katerem so delovne množice Kosova dejansko
ob debelih kupih proklamacij ostale brez pravic in obenem, postale celo plen
nacionalistične manipulacije, kaže, da graditev socialističnih samoupravnih
odnosov, diktature proletariata ni spontano dejanje ljudskih množic, in da je
nujno prav dejanje ljudskih množic, ne pa dejanje razsvetljenega vrha in
„božično darilo za vrlo ljudstvo". Vedno prisotni nacionalizem se je uspel
razširiti v množicah in se obenem tudi dovolj čvrsto organizirati, vse do
nastanka ilegalnih iredentističnih partij, obenem pa je oportunizem šel tako
daleč, da so odpovedala tudi vodstva organov za notranje zadeve in politični vrh
sam. Monopolistični vrh odločanja se pač ni mogel naslanjati na nikakršno
revolucionarno razredno politiko, saj bi mu ta spodkopala temelje, zato je na
tak razvoj na Kosovu delno, tiho in oportunistično pristal, delno pa ga je tudi
zavestno toleriral kot „srečo v nesreči", in ga v precejšnji še danes ne dovolj
ocenjeni meri, tudi organizirano vzpodbujal.
5. Na teh temeljih, ob organizirani prisotnosti nacionalizma, ki je zajel
širše sloje prav tistega dela prebivalstva, ki bi sicer lahko predstavljal osnovo
socialistične samoupravne preobrazbe, se je krepila vloga in izolirani položaj
ozkega političnega, gospodarskega in kulturno prosvetnega upravljalskega vrha,
tako da je mogoče govoriti o karakteristikah vladajočega razreda, ki je tudi v
svojih vsakodnevnih manifestacijah spominjal na novo begovstvo. Ta
birokratska tehnokratska struktura se je znotraj SFRJ borila za:
—	ohranitev etatističnega centralnega fonda za pomoč manj razvitim, ki je
bil ob procesu slabitve zveznega etatizma vzvod in možnost za povsem
avtonomno razpolaganje s kapitalom,
—	krepitev državnosti, suverenosti in samostojnosti v avtonomni pokrajini
kot krepitev lastne oblasti, in stalno držala na navezi geslo „Kosovo republika" -
126
ter ga po potrebi tudi sama sprožila. To ji je omogočalo, da težave lastne
dvoumne pozicije, razpete med vlogo narodno vodilne kamarilje in vlogo
zveznemu centralizmu naklonjene in vsem razvitim hvaležne predstavnice
Kosova kot tudi težave lastne monopolne politike ne predstavlja v dejanski luči,
kot težave razvoja manj razvitega Kosova in težave nesamoupravne oblastniške
razvojne politike, ampak kot težave, ki izhajajo iz depreviligiranega položaja
Kosova v SFRJ, težave položaja avtonomne pokrajine, težave zaradi pritiskov
drugih republik in njihovih etatizmov, katerim je treba postati enakovreden
partner.
6. V letu 1980 je prišlo po zaostrovanju zadnjih let spet do zelo resnega
pritiska za ukinitev etatističnih razmerij v zveznem fondu, pritiska, ki se v njem
ni izražalo nasprotovanje centralizmu fonda, ampak zlasti manjša pripravljenost
razvitih, da nadaljujejo dotedanjo politiko do manj razvitih. Zato tudi fonda ob
teh pritiskih niso vsaj delno obvarovale pred razpadom le nekakšne etatistične
sile in interesi, ampak tudi tisti, ki jim taka zmaga republiške etatistične
politike nad solidarnostjo v okviru SFRJ ni obetala uspeha v boju za
socialistično samoupravno politiko do manj razvitih.
Torej tudi v teh pritiskih ni šlo vedno le za nastopanje zoper etatizma in
centralizem fonda, ampak so bili prisotni tudi „podtoni" želje po zunanjem
odločanju o usmeritvi avtonomne pokrajine Kosovo in drugih manj razvitih
regionov — kdor daje denar, naj tudi odloča o politiki razvoja in kontrolira
izvajanje te politike, po možnosti pa naj bo tudi udeležen v eventuelnem
profitu. In sredstva dajejo kdo drugi kot vodstva razvitih: toda v imenu
delavskega razreda, v imenu združenega dela — dejansko torej namesto njega, in
dolgoročno zoper njegove interese. Dejstvo je, da je fond za pomoč manj
razvitim, kljub zelo dvomljivim rezultatom zlasti v zadnjem obdobju na Kosovu,
vendarle omogočil preraščanje različne razvitosti. Ta mehanizem je postal
cokla, ko je postalo vodilo združevanje dela in sredstev, toda ta cokla ni bila
zato cokla, ker je reprezentirala solidarnost delavskega razreda SFRJ: tisto
solidarnost, ki ni nikakršna moralna sankcija proletariata, ampak glob oko zainte-
resirana nuja usmerjena zlasti v ukinitev kapitalističnega odnosa v razmerju med
razvitimi in nerazvitimi znotraj SFRJ. Vsaka preobrazba fonda bi torej
morala biti koncipirana v tej smeri, ne pa v povratku na kapital — odnos ali celo
na parcializirani etatizem. Šibka stran fonda ni v tem, da „tisti, ki dajejo
sredstva", nimajo kontrole, ampak v tem, da se stalno vzpostavlja daj-dam
odnos, v katerem najkrajšo potegne delavski razred nerazvitega področja, saj se
sredstva, ki so formirana na osnovi razredne solidarnosti, pretvarjajo v
instrument tehno-birokratske nadvlade nad njim. Temu dejstvu je dejansko
lahko povsem vseeno, ali to nadvlado izvaja „domača" ali razvita
tehnobirokracija, ali pa celo neki neobvladljivi ekonomski zakoni, ki so kot
slučajno v korist teh tehno-birokraciji — toda, kadar jasna pozicija ZK ni
formirana, je ta delavec kaj lahko tudi plen demagoške nacionalistične fraze,
kadar se nekdanje „darilo dobrih partnerjev njegovih gospodarjev" v ekonomski
in siceršnji stiski prične prikazovati kot Jzkoriščevalski pritisk krvoločnih
partnerjev na njegovo nemočno očetovsko gospodo".
Razmerja znotraj fonda je vladajoča struktura' na Kosovu prav gotovo
začutila kot vmešavanje v svoje notranje zadeve, kot grožnjo lastne oblasti (v
127
tem seveda ni bila osamljena) in to ne glede na to, ali gre za pritisk razvitih na
manj razvite, ali pa za zahtevo po samoupravnem dohodkovnem povezovanju
združenega dela. Zato se je v tem času vladajoča struktura še tesneje oprla na
nacionalizem kot svojo pomožno politično moč, predvsem z idejo, da pritisk
„ljudstva" za pretvorbo pokrajine v republiko ustvari birokraciji boljše
pogajalske pozicije v SFRJ, delno pa tudi s fikcijo, da je možno s tem
„legalizirati" dejansko oblast, kot si jo je ustvarila, in s formalno prevedbo
Kosova v republiko tehnobirokracije doseči v SFRJ kompromis z ostalimi
republiškimi tehnobirokratskimi interesi, na račun teženj po samoupravnem
združevanju dela in sredstev, po dohodkovnem povezovanju, po odločilni vlogi
delavskega razreda nad celotno družbeno reprodukcijo. Tak kompromis naj bi
pomenil tudi priznanje odločilne vloge kosovske tehnobirokracije kot okopa —
zoper nevarnost iredentizma in zlasti zoper nevarnost socialnih nemirov na
Kosovu. Kosovsko vodstvo se je skušalo na vse strani predstaviti kot edino
sposobno za dejanski boj z nacionalizmom, zlasti pa kot posebej poklicano za
držanje delavskega razreda in vseh delovnih ljudi na vajetih, da ne bi bilo treba v
Jugoslaviji temeljiteje razmišljati o razreševanju protislovij kosovskega razvoja.
Veljati je želelo za trdni bastijon jugoslovanstva in socialnega miru pred drugimi
republikami, in obenem za nosilca nacionalističnega preporoda pred albansko
narodnostjo na Kosovu. Pri tem je, kot običajno, postala ta birokratska elita
ujetnik lastne monopolne politike, zaradi stalnih kompromisov in tudi
kompromitiranosti nesposobna za dejansko upiranje nacionalizmu in
iredentizmu, ki sta ji pričela rasti čez glavo — hudič seje utrgal z verige. Njeno
popuščanje in njen položaj med dvema ognjema je seveda skupaj s celotno
družbeno situacijo ustvaril tudi idealne razmere za razdiralno vmešavanje tujih
sil, zlasti velikoalbanskih teženj albanskega vodstva. Zaostritev je družbeno
upravljanje s kapitalom privedlo do protislovja: ker delavec ni bil združen v
socialističnem samoupravnem združenem delu, ampak večkratno razbit in od
razrednih tovarišev ločen, ni mogel upravljati s sredstvi; vodilna struktura pa
(ob sočasni zaostritvi socialnih in drugih pogojev) za to upravljanje ni bila več
sposobna, obenem pa je vložila vse sile v to, da prepreči formiranje delavskega
razreda na Kosovu kot razreda za sebe v združenem delu, in da njegove težnje
po revolucionarnem upravljanju z družbeno lastnino spelje v slepo ulico
integiriranosti v obstoječe družbene razmere, pod, jasno, njenim vodstvom.
Tako je tudi kosovski oblastnik razglasil — korporativno populistični ideal.
7.	Geslo „Kosovo republika" je torej bila neposredno v interesu vodilne
tehnokracije in birokracije na Kosovu, ki se je sicer ob porazu tega gesla pred
možnimi pritiski centralizma ali drugih nacionalizmov vedno pripravljena
umikati na pozicije kompradorske delitve plena. Prav iz vrst tehnokracije in
birokracije je geslo dobivalo dejansko, tiho ali tudi neposredno podporo.
Zato je objektivna vsebina tega gesla konkretno, zgodovinsko razredno
reakcionarna. Uperjena je zoper delavski razred, zainteresiran za socialistično
samoupravno preobrazbo družbenih razmerij na Kosovu, in usmerjena v
utrjevanje kompetitivnih, pa tudi kompromisarsko oportunističnih razmerij
med tehnobirokratskimi tendencami v medrepubliških odnosih SFRJ.
8.	Boj zoper to politično platformo zato ne more biti dokazovanje, da gre
pri Albancih v Jugoslaviji za r	^r definitionem ne more biti
128
državotvorna, niti zgolj prikazovanje ustavne ureditve SFRJ — saj pri geslu
ravno gre za nasprotovanje tej ustavni ureditvi, za zahtevo po njeni spremembi v
interesu kosovske tehnobirokracije. Biti pa mora boj za socialistično
samoupravljanje na Kosovu in za nadaljnje revolucioniranje v odnosih med
republikami in pokrajinama v SFRJ, na osnovi ustavnih načel, z dominantnim
poudarkom na vlogi združenega dela kot oblike izkazovanja družbene moči
delavskega razreda kot razreda za sebe. To zahteva tudi krepitev ali ustvarjanje
dohodkovnih odnosov, slabitev etatizma v republikah in pokrajinah, krepitev
samoupravno izoblikovanih funkcij federacij namesto njenih izvršnih funkcij
itd. — skratka, zahteva konkretno, brez vsakih posrednikov ali tutorjev
izpeljano vodilno vlogo delavskega razreda in vseh delovnih ljudi: ta vodilna
vloga pa ne pomeni nič drugega, kot da se morajo organizirati kot vladajoči
razred. Pri tem še vedno ostaja v ospredju omogočanje gospodarskega in
drugega razvoja Kosova v SFRJ, in omogočanje razvoja albanske narodnosti v
SFRJ in ne le na Kosovu, povezanost z bojem zoper vsakršen nacionalizem, saj
ta ne nastopa le z demonstracijami z zastavami, ampak na mnoge druge načine
(ločeno šolstvo, izolacija kultur, jezikovna similacija ipd.). Posebej nevarno je
vsako navezovanje tega nacionalizma na tehnobirokratske in etatistične sile v
republikah in pokrajinah; in za take navezave je roka s strani nacionalizma
(posebej liberalističnega in klerikalnega) vedno ponujena. Boj zoper
nacionalizem pa ni le preganjanje nacionalističnih izpadov, in nacionalistov
samih, ampak predvsem boj za solidarnost delavskega razreda Jugoslavije v boju
za lastni položaj vladajočega razreda v celotnem socialističnem samoupravnem
združenem delu in političnem sistemu.
9. Neodločno in nejasno, kompromisarsko in oportunistično razreševanje
prisotnih protislovij in njegovih spletov je gotovo voda na en sam mlin: krepitev
apetitov po unitarizmu in centralizmu v jugoslovanski federaciji. Ta
nesamoupravni Aleksander ex machima bo presekal Gordijev vozel protislovij
tam, kjer ga lahko dejansko razplete le revolucionarna moč delavskega razreda
in vseh delovnih ljudi. Prav krepitev južnoslovanskega unitarizma (v imenu
obrambe socializma in samoupravljanja, seveda .. .) paje lahko tisti zgodovinski
družbeni proces, v katerem bi zmogla zahteva „Kosovo republika" dobiti
nacionalno in razredno legitimnost in postati avtentičen izraz položaja
delavskega razreda na Kosovu.
129
Siniša Zarić
MARGINALIJE UZ STUDIJU MILENTIJA POPOVIĆA: „0 EKONOMSKIM
ODNOSIMA IZMEĐU SOCIJALISTIČKIH DRŽAVA"
Revolucionarno delo istaknutog društveno-političkog radnika Milentija
Popovića sadrži, između ostalog, čitav niz studija, članaka, govora i rasprava,
nastalih u različitim prilikama u svakako, izuzetno složenom i značajnom
razdoblju našeg razvitka. Radovi Milentija Popovića su šire postali dostupni
objavljivanjem sledečih njegovih knjiga: „Društveni značaj naučnoistraživačkog
rada", („Rad", Beograd, I960.), „Društveno-ekonomski sistem" („Kultura",
Beograd, 1964.), „Razmatranja o pitanjima savremenog društva" („Kultura",
Beograd, 1964.) „Neposredna socijalistička demokratija" („Kultura", Beograd,
1966.), „Udruženi rad i neposredna demokratija" („Svjetlost", Sarajevo,
1975.).
Poslednjih godina čine se značajni napori u smislu sistematskijeg izučava-
nja teorijske misli Milentija Popovića. Tako je oktobra 1979. godine Milan
Nedeljković odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom: „Politička misao
Milentija Popovića u izgrađivanju socijalističkog samoupravnog društva"1, a
krajem 1981. godine posvećen je i naučni skup interdisciplinarnog karaktera, u
Beogradu, istraživanju teorijskih doprinosa M. Popovića.
O radu ,,0 ekonomskim odnosima između socijalističkih država"
Članak pod gornjim naslovom objavljen je prvi put u organu Centralnog
komiteta Komunističke partije Jugoslavije, „Komunistu", jula 1949. godine.2
Nakon toga, rad je doživeo posebno izdanje 1950. godine.3 Konačno, članak
Milentija Popovića „0 ekonomskim odnosima i među socijalističkih država"
objavljen je i u okviru izbora govora i članaka pod nazivom „Razmatranja o
pitanjima savremenog društva" uz izvesna skraćenja i izmene. Ova studija
objavljena je i na francuskom4, i na nemačkom jeziku.5 Na taj način su ovi
stavovi koje je Popović izneo u studiji „0 ekonomskim odnosima između
socijalističkih zemalja" postali dostupni i široj, međunarodnoj naučnoj javnosti.
Jedan od svakako najznačajnijih kritičkih osvrta na misli iznete u ovom radu
sadrži se u studiji „Nejednaka razmena"6 Arghiri Emmanuel-a. Pre svega zbog
široke teorijske diskusije koju je implicirala pojava studije „Nejednaka
razmena", smatramo i kritički osvrt na Popo viceve stavove značajnim za
savremena razmatranja ovog problema, te će kasnije biti više reči o tome.
Redakcija „Časopisa za kritiko znanosti" odlučila je da preštampa tekst
„0 ekonomskim odnosima između socijalističkih država" u njegovom prvobit-
nom obliku, onako kako je 1949. godine objavljen u časopisu „Komunist".
Predstavljajući ovaj tekst javnosti 1964. godine, u okviru knjige „Razmatranja o
pitanjima savremenog društva," prošavši kroz novu redakciju njegovog autora,
Milentije Popović nije izvršio u njemu neke bitnije promene. Kako je ova studija
nastala, pre svega, kao reagovanje autora na neke, u to vreme aktuelne momente
međunarodnih odnosa, značajnih ne samo za Jugoslaviju, i društveni poredak
koji je ona počela da gradi, već i šire, u svetskim razmerama, to se ovaj
momenat pri čitanju teksta mora imati na umu, te i sam autor na specifičnost
vremenskog aspekta upozorava u svojoj prvoj napomeni u izdanju od 1964.
130
godine.7 Ovo, drugo, izdanje teksta „O ekonomskim odnosima između
socijalističkih država," autor je priredio dodajući dosta obimne i precizne
„Napomene uz članak" koje počinju sledećom preporukom: „1. Čitanje ovog
članka zahteva da se vodi vrlo mnogo računa o istorijskom momentu u kome je
članak pisan a, u vezi s tim, i o shvatanjima u krugovima revolucionarnog,
komunističkog pokreta u svetu, koja su u toj situaciji bila važeća, čak i
„zvanična".8 Treba posebno imati naumu istorijske okolnosti: studija je pisana
tek koju godinu posle II svetskog rata, a u vreme žestokog sukoba sa
Informbiroom. Odavde sledi i još jedna značajna Popovićeva „napomena uz
članak": „Staje, kad počinje, i u čemu je novo, nekapitalističko, socijalističko,
0	tome se govori i u članku, s tim što su forme u kojima se praktično realizuje
to novo bile još u mnogi čemu administrativne, etatističke, što je i razumljivo s
obzirom na činjenicu da u to vreme ni u praksi ni u našem saznanju nije bilo
drugih oblika privređivanja do bilo kapitalističkih (u kapitalističkom svetu),
bilo administrativnih, etatističkih (u zemljama istočne Evrope-u socijalističkom
zemljama).9
Tekst koji se nalazi pred čitaocima „Časopisa za kritiko znanosti"
preštampan je iz prvog objavljivanja u „Komunistu" i širi je u odnosu na
njegovo drugo izdanje, u okviru izbora govora i članaka Milentija Popovića pod
nazivom „Razmatranja o pitanjima savremenog društva." Koja su skraćenja u
ovom, drugom, izdanju članka, a u odnosu na prvobitni tekst koji je pred našim
čitaocima? U drugom izdanju, autor je sa početka teksta izostavio tabelu koja
„pokazuje razlike u proizvodnosti rada između država socijalističkog tabora."
Dalje su izostavljeni odeljci pod naslovima: „Princip — trgovina je trgovina, a
prijateljstvo je prijateljstvo", „Prikaz prakse ekonomskih odnosa između FNRJ
1	socijalističkih država," „Ekonomski odnosi Mađarska—Jugoslavija", te odeljak
pod nazivom „Odnos FNRJ prema socijalističkim državama manjim i nerazvije-
nijim od Jugoslavije".
Stavovi Milentija Popovića u kontekstu savremenih rasprava o nejednakoj
razmeni
Za diskusiju o nejednakoj razmeni, temi koja ne prestaje biti aktualna još
od teorijskih inspiracija Davida Ricarda, preko Marxa do današnjih dana, rekli
smo da je poseban podsticaj predstavljalo objavljivanje Emmanuel-ove studije
„Nejednaka razmena",10 uključujući i značajan Predgovor i Teorijske na-
pomene kojih je autor Charles Bettelheim. Emmanuel čini kritički osvrt na
članak Milentija Popovića „0 ekonomskim odnosima između socijalističkih
država" u kontekstu razmatranja „ideja nejednake razmene ,,u širem smislu" u
istoriji političke ekonomije". Treba napomenuti da Emmanuel čini distinkciju
između nejednake razmene u „širem smislu" koja je uzrokovana razlikom u
organskom sastavu, i nejednake razmene u „užem smislu", koja potiče usled
različitosti najamnina. Osnovna zamerka Emmanuelova Popovićevim stavovima
glasi: „U toku svog izlaganja on stalno miješa razliku u organskim sastavima,
između grana u kojima se specijaliziraju zemlje što razmenjuju svoje proizvode,
s razlikama među zemljama u proizvodnosti rada u istoj grani:"11 S druge, pak,
strane, Emmanuel smatra značajnom i zanimljivom tezu Popovića (isto kao i
Štajner u radu „Kriza II") da, bez obzira na to da li stupaju u direktan
razmenski odnos ili ne, da li međusobno trguju ili ne, ,,u eksploataciji neke
131
zaostale zemlje učestvuju sve one zemlje koje su postigle viši stupanj
razvijenosti od njenoga".
Ova shvatanja spadaju u red onih koja zagovaraju tezu o eksploataciji
zemalja. Među njima je i red jugoslovenskih teoretičara, pomenimo Fabinca12 i
Ćosića13 ovom prilikom.
Druga grupa shvatanja polazi od teze da odnosi među zemljama ne mogu
biti klasni odnosi. Eminentni predstavnik ovakvog shvatanja jeste već spomi-
njani Ch. Bettelheim koji posebno ukazuje na implikacije u vezi radničke klase,
odnosno smatra da se iz prvog shvatanja može izvući zaključak da proletarijat
razvijenih eksploatiše radničku klasu manje razvijenih zemalja. Konačne
implikacije ovakvih stavova traže se u shvatanjima teoretičara novolevičarske
provenijencije koja negiraju revolucionarni karakter radničke klase razvijenih
kapitalističkih zemalja da bi revolucionarni subjekt potražili u sjedne strane,
ugnjetenim slojevima Trećeg sveta, a, s druge, pak, strane, u marginalnim
slojevima stanovništva, studentskom pokretu, i tome slično. Diskusija o ovim
pitanjima se ne smanjuje, naprotiv, ona se nesmanjenom žestinom nastavlja.
Jednu od interesantnijih analiza pružio je nemački novolevičar Krippen-
dorff:" ... on je ustanovio da, govoreći bruto, kolonijalne sile u mnogim
slučajevima nisu izvukle profit iz kolonija, već da je to bio još jedan način
suptilne preraspodele u okviru njih samih. Država je, naime, snosila troškove
održavanja kolonije, omogućavala infrastrukturu, plaćala vojno i policijsko
prisustvo, podmirivala opštu potrošnju, i to je išlo iz džepova poreskih platiša;
profit je, međutim, išao u ruke viših slojeva eksploatatorske klase u okviru
kolonijalnih sila."14
Diskusija koja se, kako smo već napomenuli, nastavlja pokazuje niz
interesantnih pristupa. U njoj učestvuju teoretičari različitih pravaca, kako
građanske orijentacije, tako i marxističke. U diskusiju se uključuje i čitav niz
jugoslovenskih naučnika iz ovih oblasti. Ona, s jedne strane, pokazuje
različitost u tumačenju bitnih ekonomskih i političkih odnosa u savremenom
svetu, a, s druge strane, različitost interpretacija Marxovog učenja, poimanja
klasnih odnosa i klasnih borbi, a takođe i često nerazumevanje Marxovog
metoda analize. Upravo smo mišljenja da nerazumevanje Marxovog metoda, te
zastoj u njegovom razvoju u okviru marxizma danas jeste prevashodni razlog
nemogućnosti sintetskog mišljenja, te postojanja ovako divergentnih stavova u
savremenom marksizmu, kakvi su napred prezentirani.
1	Rezultati ovog naučnog rada objavljeni su u: Nedeljković, M., „Politička misao
Milentija Popovića", „Privredni pregled," Beograd, 1982.
2	Popović, M., „O ekonomskim odnosima između socijalističkih država", „Komunist",
4/1949., 98-160 str. (srpskohrvatsko izdanje).
3	Popović, M., „O ekonomskim odnosima između socijalističkih država", „Novo
pokoljenje", Beograd, 1950.
4	Popović, M., „Des repports économiques entere états socialistes", Paris, 1949.
5	Popović, M., „Ueber die wirtcshaftlichen Beziehungen zwischen sozialistischen
Staaten", Meinz, 1950.
6	Emmanuel, A., ,,L' échangé inegal", „Maspero", Paris, 1972.
7	„Moje razmišljanje u to vreme još se kretalo u kategoriji „svetski sistem socijalizma" —
nasuprot kapitalističkom sistemu. Kasnije su naša shvatanja ovu i ovako shvaćenu
podelu savremenog sveta prevazišla, Međutim, pažljivo čitanje pokazaće čitaocima da
se ovo shvatanje pojavljuje u kontekstu celog članka kao zaostatak, a da osnovne misli
i osnovna kritika odnosa u tom sistemu već nose dosta razvijenu klicu današnjeg moga
shvatanja o ovom pitanju". — Popović, M., „Razmatranja o pitanjima savremenog
društva", „Kultura", Beograd, 1964., str. 165.
132
8	Ibid., str. 212.
9	Ibid., str. 216.
10	Koristili smo srpskohrvatsko izdanje: Emmanuel, A., „Nejednaka razmena, I, II,
„Komunist", Beograd, 1974.
11	Ibid., II sveska, str. 25.
12	Fabinc, I., „Međunarodni ekonomski odnosi," prilog na Savetovanju jugoslovenskih
ekonomista, Bled, maj, 1978.
13	ĆosiĆ, B., u: „Međunarodni ekonomski odnosi," „Informator", Zagreb, 1976.
14	Dimitrijević, V., „Nova levica i međunarodni odnosi", „Medunarodni radnički
pokret", Beograd, 2-3/1980., str. 332-333.
133
Milentije Popović
O EKONOMSKIH ODNOSIH MED SOCIALISTIČNIMI
DRŽAVAMI
Poleg negativnih posledic, ki jih ima za mednarodno delavsko gibanje, je
resolucija Informbiroja koristila v toliko, v kolikor se je morala v zvezi z njo
sprožiti med komunisti diskusija o vrsti vprašanj, ki o njih ni bilo enotnega
pogleda, pri katerih so se delale napake itd. Pred resolucijo ni bilo govora o teh
vprašanjih zaradi začasne politične oportunosti ali spoštovanja do VKP(b) in
ZSSR (v kolikor sta prišli v poštev za kritiko), ali pa so se hinavsko zamolčevala
in se je govorilo o njih le po ovinkih. Leto, ki je preteklo od resolucije z vsemi
tistimi težkimi stvarmi, ki so se dogodile, je bilo povsem dovolj za ugotovitev,
da so tisti, ki še nadalje vztrajajo pri resoluciji, prešli na revizionistično—
oportunistični pozicije.
Eno izmed osnovnih vprašanj, ki je sporno in zrelo za diskusijo, je
vprašanje ekonomskih odnosov med socialističnimi državami. Brez pravilne
rešitve tega sploh ni mogoče rešiti drugih problemov. Zato je nujno potrebno,
da postavimo ta vprašanja jasno in brez hinavščine na diskusijo in jih pričnemo
reševati. Tovariš Tito je v svojem govoru v Ljubljani novembra 1948. leta dejal.1
„Ekonomski odnosi med socialističnimi državami temelje še danes na
kapitalistični menjavi dobrin. Tu se ni še nič spremenilo. Razume se, da
takšni odnosi niso vzpodbuda za vse močnejše zbliževanje socialističnih
držav."
Menjava dobrin in drugi ekonomski odnosi med socialističnimi državami,
drugače povedano, ekonomski odnosi znotraj svetovnega sistema socializma,
slone na cenah in pogojih, ki so v temeljih identični s pogoji in cenami na
sodobnem svetovnem kapitalističnem trgu, glede na to pa so bile tudi posledice
takšnih odnosov enake onim na svetovnem kapitalističnem trgu.
Toda preden preidemo na nadaljnje izvajanje, se nam zdi potrebno takoj
pojasniti, kaj razumemo pod izrazom „svetovni sistem socializma". To zaradi
tega, da bi nadaljnje izvajanje laže in pravilneje razumeli kakor tudi zaradi tega,
da bi takoj podčrtali smisel teh besed v nasprotju s tistim, kar v glavnem
hinavsko razumejo pod tem (drugače pač ne smejo!) nekateri iz vrst pristašev
resolucije Informbiroja.	»
Pred drugo svetovno vojno je bil socialistični svet Zveza sovjetskih
socialističnih republik — ena socialistična država.
Druga svetovna, osvobodilna vojna je pomenila v razvoju socializma kot
svetovnega sistema velik korak naprej. Prinesla je vrsto novih samostojnih
socialističnih držav. Te države so na različnih stopnjah socialističnega razvoja,
toda vse gredo k socializmu in v tem smislu jih lahko imenujemo socialistične.
Prav zdaj pa se bijejo poslednji boji za osvoboditev Kitajske, nakar bo šla tudi
ona s še večjimi koraki po poti graditve socializma. Dalje, takšne mogočne
zmage so povzročile, da ima danes socialistični svet pri vseh vprašanjih
mednarodnega življenja odločujočo vlogo.
134
Sodobni socialistični svet je potemtakem vrsta socialističnih držav.
Njegova nadaljnja krepitev in razširjenje bosta šla v smeri ustvarjanja novih
samostojnih socialističnih držav.
V	zvezi s tem ima problem graditve socializma dva dela.
Prvi del je graditev socializma znotraj vsake od teh držav. To se tudi
uresničuje na temelju splošnih izkušenj socialistične graditve v ZSSR. Drugi del
problema je graditev socializma kot sistema samostojnih držav, graditev
socialističnih odnosov med njimi, to je graditev takšnih odnosov med njimi, ki
bodo na vseh področjih družbenega življenja pomenili prelom s starimi
kapitalističnimi odnosi med državami, ki bodo pomenili ustvarjanje novih
odnosov, to je socialistično enakost, enakopravnost. Ali z drugimi besedami — v
tem sistemu držav je treba npr.: 1. odpraviti vse oblike izkoriščanja in vse
krivice, ki so dediščina kapitalizma; 2. pravilno, na osnovi enakosti rešiti odnose
med velikimi in malimi državami, med velikimi in malimi narodi s samostojnimi
državnimi organizacijami; 3. odpraviti ali ustvariti pogoje, da se odpravi
izkoriščanje malih in zaostalih držav s strani velikih in bolj razvitih, na temelju
socialističnih ekonomskih odnosov itd.
Z drugimi besedami, namesto več socialističnih držav, katerih medsebojni
odnosi so bili doslej postavljeni nepravilno, oziroma tako, da vodijo do sporov
in prepira, bi se z rešitvijo omenjenih vprašanj zgradil sistem socialističnih
držav, ki bi bil temelj za njihovo vse močnejše zbliževanje.
Zgraditi takšen socialistični svet je danes prvenstvena internacionalistična
dolžnost vseh komunistov. Pod imenom ,,svetovni sistem socializma" mislimo
mi prav takšen sistem samostojnih in z vsestranskim (političnim, ekonomskim
in kulturnim) sodelovanjem povezanih socialističnih držav.
*
Formiranje svetovnih kapitalističnih cen poteka na temelju stihijskega
delovanja zakona vrednosti, in to celo popolneje kakor pa v notranjosti
nacionalnih meja neke kapitalistične ekonomike. Marx pravi:
„V svetovni trgovini postane vrednost blaga univerzalna . . ."2
To pa pomeni, da deluje tudi sam zakon vrednosti v svetovni menjavi
univerzalno; to pomeni: v ustvarjanju svetovne povprečne profitne mere in v
formiranju tržnih cen, to je v medsebojnem konkurenčnem boju najrazličnejših
proizvajalcev in blaga, ki je producirano v individualno najrazličnejših pro-
izvajalcev in blaga, kije producirano v individualno najrazličnejših pogojih, vodi
stihijno delovanje zakona vrednosti do največjih neenakomernosti in največjega
izkoriščanja slabotnejših in manj razvitih s strani močnejših in bolj razvitih
držav.
Vpliv velikih monopolov v pogojih imperializma vodi do še večje
neenakomernosti. A o tem bomo govorili kasneje. Zdaj bi pregledali odnose v
pogojih svobodne kapitalistične konkurence.
V	zvezi z nastajanjem povprečne profitne mere in določanjem proizvodnih
cen na nekem nacionalnem trgu Marx pravi:
„Zaradi različne organske sestave kapitalov, ki so plasirani v različnih
vejah proizvodnje; torej zaradi tega, ker gibljejo enako veliki kapitali -
135
glede na različni delež variabilnega kapitala v nekem celotnem kapitalu
določene velikosti — zelo različne količine dela, ti. . . proizvajajo zelo
različne količine presežne vrednosti. Glede na to so profitne mere, ki
veljajo v različnih vejah proizvodnje, zelo različne. Te različne profitne
mere izenačuje konkurenca v neko splošno profitno mero, kije povpreček
vseh teh različnih profitnih mer. Profit, ki pripade v skladu s to splošno
profitno mero nekemu kapitalu določene velikosti, in naj bi imel kakršno
koli organsko sestavo, se imenuje povprečni profit.'3
In dalje :
„Čeprav potegnejo kapitalisti različnih področij proizvodnje pri prodaji
svojega blaga kapital — vrednosti, porabljene v proizvodnji tega blaga,
nazaj, vendar pa zaradi tega ne pobero presežne vrednosti in potemtakem
tudi ne profita, ki so ga proizvedli na lastnem področju pri proizvodnji
tega blaga, ampak samo toliko presežne vrednosti oziroma profita, kolikor
ga pri enaki porazdelitvi pripade vsakemu alikvotnemu delu celotnega
kapitala od celotne presežne vrednosti ali celotnega profita, ki ga celotni
družbeni kapital proizvaja v danem časovnem obdobju na vseh področjih
proizvodnje skupaj."4
Tako ni v pogojih kapitalistične ekonomike samo izkoriščanje dela s strani
kapitala, temveč je poleg tega osnovnega izkoriščanja še pridobivanje ekstra-
profitov z zaostalih področij proizvodnje v korist bolj razvitih: tista področja
proizvodnje namreč, ki imajo višjo organsko sestavo kapitala, ki so tehnično
bolje opremljena in gospodarsko bolj razvita, vlečejo ekstraprofit na račun
zaostalih, ki imajo nižjo organsko sestavo kapitala, ki so tehnično in
gospodarsko manj razvita, bolj zaostala.
Zgoraj povedano popolnoma velja tudi v pogledu formiranja svetovne
povprečne profitne mere in svetovnih tržnih cen. Na svetovni trg prihaja blago,
proizvedeno v različnih nacionalnih pogojih proizvodnje. Njihovo nacionalno
proizvodno ceno določa nacionalna polna lastna cena plus povprečni nacionalni
profit, ki nastaja na temelju povprečne nacionalne profitne mere.
Iz teh „nacionalnih" cen, toda na temelju svetovne konkurence, se na
svetovnem trgu formira v medsebojnem konkurenčnem boju srednja svetovna
profitna mera in svetovna cena. Šele na temelju tako formirane svetovne cene se
določa, kakšna bo v svetovnem profitu udeležba vsakega posameznega
proizvajalca—konkurenta, to je vsakega nacionalnega gospodarstva, ne glede na
množino presežne vrednosti, proizvedene znotraj nekega nacionalnega
gospodarstva, ali drugače rečeno, ne glede na povprečno profitno mero in
množino profita v neki posebej vzeti nacionalni ekonomiki.
Ker pa prihajajo na svetovni trg s svojim blagom države z različno
nacionalno organsko sestavo kapitala, to je države, različno tehnično
opremljene in gospodarsko razvite, potegnejo države, ki imajo organsko sestavo
kapitala nad povprečkom svetovne organske sestave (katerih vrednosti blaga bi
se krile s cenami, formiranimi na svetovnem trgu), v danih momentih
ekstraprofite na račun tistih, ki imajo organsko sestavo kapitala nižjo.
Dalje. Na temelju takšne zakonitosti v svetovni kapitalistični ekonomiki so
države razdeljene — po eni plati na države, ki so nad povprečkom, to je tiste, ki
se bogate na račun drugih, in po drugi plati na tiste, ki plačujejo zaradi svoje
136
zaostalosti tribut. Kapitalistični odnosi v svetovni proizvodnji niso samo vrgli
cele vrste držav v zaostalost in jih v takšnem stanju nenehno drže, temveč to
nesorazmerje še poglabljajo.
Prav zaradi tega pomeni zunanja trgovina oziroma svetovna cena sredstvo
za izkoriščanje zaostalih držav, sredstvo za povečevanje profita razvitih držav,
za prisvajanje dela presežne vrednosti, ki so jo proizvedli z delom ljudi v manj
razvitih državah.
Marx pravi, da v zunanji trgovini „ ... konkurirajo z vrstami blaga, ki ga
druge države teže proizvajajo, tako da naprednejša (tehnično — M. P.) država
prodaja svoje vrste blaga nad njihovo vrednostjo, čeprav ceneje kakor
konkurenčne države",5 ali: v svetovni trgovini se delo naprednejše države
„valorizira kot delo večje specifične teže ..., ker se delo, ki se ne plačuje kot
kvalitativno višje, kot takšno prodaja."6
NADALJNJA RAZLAGA NEEKVIVALENTNE MENJAVE
Torej, v pogojih svetovnega kapitalističnega trga, to je pri stihijnem
delovanju vrednostnega zakona v ustvarjanju povprečne profitne mere in pri
formiranju svetovnih cen, nujno prihaja, na temelju objektivne ekonomske
zakonitosti in neodvisno od volje in razumevanja ljudi, do neekvivalentne
menjave med državami z različno stopnjo razvoja, prihaja do pridobivanja
ekstraprofitov iz zaostalih in nerazvitih držav ali „ . . . favorizirana država
dobiva v menjavi nazaj večjo količino dela za manjšo .. ."7
V mejah nacionalnega kapitalističnega trga se priznava posameznemu
proizvajalcu samo tisti delovni čas, ki je družbeno potreben ali, kakor pravi
Marx:
„Tisti delovni čas, ki je potreben, da se v danih normalnih pogojih
proizvodnje in ob povprečni meri spretnosti in intenzivnosti pri delu
proizvede kakršna koli uporabna vrednost.."8
Prav tako se tudi na svetovnem trgu, kjer „postane blagovna vrednost
univerzalna",9 priznava samo tisti delovni čas, ki se šteje v svetovnem razmerju
kot družbeno potreben. Ker pa posamezne nacionalne vrste blaga ne odražajo
samo pogojev proizvodnje vsakega posameznega nacionalnega proizvajalca,
temveč predvsem proizvodne pogoje nacionalnega dela v celoti, zato bo tudi
individualna vrednost vseh posameznih nacionalnih vrst blaga v svetovni menjavi
odražala splošno stopnjo intenzivnosti in storilnosti vsega nacionalnega dela,
vzetega v celoti v odnosu na svetovno raven intenzivnosti in storilnosti dela.
Marx pravi:
„V vsaki državi obstoji neka srednja intenzivnost dela... Srednja
intenzivnost dela je v vsaki državi drugačna, tu večja tam manjša. Te
nacionalne povprečne velikosti tvorijo lestvico, katere merska enota je
povprečna enota svetovnega dela."10
Če je torej v neki državi družbeno potrebni čas zaradi nižje intenzivnosti
dela daljši, tega presežka delovnega časa na svetovnem trgu ne bodo priznali.
137
Toda osnovna razlika med posameznimi nacionalnimi pogoji dela ne izvira
samo iz različne intenzivnosti dela v posameznih državah, temveč predvsem iz
razlike v storilnosti dela. Večja storilnost dela v neki državi pomeni, da bo
potreben za proizvodnjo enakega blaga krajši delovni čas kot v drugi državi, kjer
je storilnost nižja. Zato pravi Marx:
„Nekaj, kar še bolj modificira zakon vrednosti v njegovi internacionalni
uporabi je to, da velja na svetovnem trgu tudi produktivnejše nacionalno
delo kot intenzivnejše . . Z'11
To pa pomeni, da se izražajo razlike v stopnji tehnične in gospodarske
razvitosti raznih držav v razliki storilnosti njihovega nacionalnega dela, ali da se,
kakor pravi Marx, „delo naprednejše države valorizira kot delo večje specifične
teže .. ., ker se delo, ki se ne plačuje kot kvalitativno višje, kot takšno
prodaja .. Z'12 Na primer: delo ameriških delavcev v proizvodnji kaminov se
prodaja na svetovnem trgu kljub temu, da je kvalitativno enako delu naših
delavcev v proizvodnji kaminov, kot delo večje specifične teže, višje kvalitete,
bolj kvalificirano, plačuje se — draže.
In to nadalje pomeni, da je tehnično in gospodarsko nerazvita država z
nižjo storilnostjo dela v enakem položaju kakor industrijec,ki razpolagaš slabimi
pogoji proizvodnje, nasproti svojemu konkurentu.
„Prav tako kot prodaja fabrikant, ki izkorišča kak nov izum, preden se je
ta posplošil, ceneje kot njegovi konkurenti, a kljub temu nad individualno
vrednostjo svojega blaga, to je, kot presežno vrednost realizira specifično
višjo produktivno moč dela, ki ga uporablja."1 3
Naslednja tabela prikazuje razlike v storilnosti dela med državami
socialističnega tabora:
V industriji:
Črni premog
(Dnevna proizvodnja v kilogramih na I delavca v I izmeni)
ZSSR	1211	(povpreček I. 1937)
ČSR	1121	(4. četrtletje I. 1948)
Poljska	1272	(4. četrtletje 1. 1948)
Madžarska	580	(povpreček I. 1938)
F LR J	544	(I. 1948)
Rjavi premog
(Dnevna proizvodnja v kilogramih na I delavca v 1 izmeni)
ČSR	2440	(4. četrtletje I. 1948)
F LR J	905	(I. 1948)
Železova ruda
(Letna proizvodnja v tonah na 1 delavca)
Madžarska	300	(povpreček 1. 1938)
ČSR	410	(povpreček I. 1939)
F LR J	* 220	(I. 1948)
138
Surovo železo
(Letna proizvodnja v tonah na 1 delavca)
ZSSR	756	(1. 1^37)
FLRJ	165	(1. 1^48)
Proizvodnja jekla
(Letna proizvodnja v tonah na 1 delavca)
ZSSR	460	,t)37)
FLRJ	150	(1.1948)
V kmetijski proizvodnji1 4
(Kmetijski donos na hekratr. v centih, povpreček I. 1934	38)
Pšenica Krompir Sladkorna pesa
ČSR 17 ČSR 132,2	ČSR	284,9
Poljska 11,8 Poljska 140,7	Poljska	216,3
Madžarska 13,9 Madžarska 72,9	Madžarska	206,9
Jugoslavija 11,4 Jugoslavija (->2	Jugoslavija	188,1
Iz navedenih podatkov je razločno razvidno, daje FLRJ precej pod ZSSR.
Češkoslovaško in Madžarsko, da je glede na to v vrsti držav, ki spadajo v
svetovni menjavi med izkoriščene.
Kako se v praksi trgovinske menjave kaže pridobivanje ekstraproFitov iz
neke zaostale države na temelju razlike v storilnosti dela, kaže naslednja tabela:
V 1937. letuje Bolgarija porabila:
71,818.713 delovnih dni za proizvodnjo izvož. surovin,
4.612.909 delovnih dni za predelavo izvož. proizvodov,
skupno 76,431.622 delovnih dni, v zameno za to pa je dobila: surovine in
polfabrikate, za katerih proizvodnjo je bilo porabljenih
18,785.576 delovnih dni, za predelavo pa
8,773.704 delovne dni,
skupno 27,559.280 delovnih dni.
To pomeni, da je plačala Bolgarija vsak uvoženi dan živega dela z 2,7
dneva svojega živega dela.
Pridobivanje ekstraprofitov iz zaostalih držav je edinstven ekonomski
proces, ki se kot neizogiben nasledek kapitalističnih odnosov razvija na
svetovnem kapitalističnem trgu.
Toda vse doslej je temeljila naša teoretična analiza na predpostavki, da
prihajajo države na svetovni trg z vrstami blaga, ki zvesto kažejo strukturo vse
njihove nacionalne proizvodnje kakor tudi relativni delež posameznih vej v
nacionalni proizvodnji. Šele s to predpostavko bo stopnja izkoriščanja nerazvite
države določena z nižjo storilnostjo njenega nacionalnega dela, če ga pogledamo
v celoti.
Konkretna stvarnost svetovnega trga je takšna, da prihajajo posamezne
države samo z določeno strukturo svojih vrst blaga. Pri tem je v praksi
kapitalistične ekonomike tako, da prihajajo nerazvite države obenem na
svetovni trg večidel s proizvodi tistih vej, v katerih je v okviru njihovih
nacionalnih gospodarstev storilnost dela najnižja, to je, da se v tem primeru
139
njihov položaj še poslabša. To prihaja od tega, ker so to obenem države z
nerazvito industrijo.
Potemtakem bo tudi v primeru, da imata dve državi enako splošno
storilnost dela, a država A izvaža izdelane proizvode, dočim država B
agrarno—surovinske, država A vendarle izkoriščala državo B.
Glede na to deli svetovni sistem kapitalističnih odnosov vse države na
svetu v dva tabora: a) na tiste, ki izvažajo agrarno—surovinske proizvode in ki so
obenem tehnično in gospodarsko zaostale, in b) na tiste, ki izvažajo pretežno
industrijske proizvode in so praviloma tehnično in gospodarsko razvite. To je
zakonita, logična posledica kapitalističnih odnosov: zaostalo državo v svetovni
menjavi izkoriščajo zaradi tega, ker je tehnično in gospodarsko zaostala, in
zaradi tega, ker nima visoke industrijske proizvodnje in mora izvažati
agrarno—surovinske proizvode. Toda velike industrijske države so v takšnem
ekonomskem in političnem mednarodnem položaju, da lahko diktirajo zaostali
državi (kar v praksi tudi počno) še hujšo, še slabšo strukturo menjave, kakor bi
sicer objektivno lahko bila glede na raven razvoja njenega gospodarstva. S tem
postaja položaj zaostale države še slabši.
Prav zaradi teh razlogov se boj za soudeležbo pri svetovnem profitu ne bije
samo pri vprašanju cen na svetovnem trgu, temveč največkrat tudi pri vprašanju
blagovne strukture menjave. Boj za ugodnejšo strukturo ima tu ekonomsko
vsebino, ker se vsaka država tolče, da bi zmanjšala soudeležbo agrarno—surovin-
skega sektorja, in narobe, da bi povečala delež industrijsko-predelovalnega. V
kolikor prihaja takšna težnja s strani zaostale države, ima svoje ekonomsko,
politično in moralno opravičilo, ker pomeni boj za razvoj lastne industrije in
dvig življenjske ravni. V kolikor pa prihaja s strani tuje razvite države, pomeni
željo po okrepitvi izkoriščanja zaostalih držav. V našem nadaljnjem izvajanju je
struktura celokupne svetovne menjave zreducirana na tri osnovne skupine
proizvodov: a) proizvode prve stopnje predelave (sem spadajo surovine in
večidel agrarni proizvodi), b) proizvode druge stopnje predelave (sem spadajo
polizdelki, za proizvodnjo katerih je treba več strojnega dela oziroma, ki
vsebujejo delo večje storilnosti, večje specifične teže — kovine, valjani material
itd.) in c) proizvode tretje stopnje predelave ali izdelane proizvode (ki vsebujejo
delo največje storilnosti, največje specifične teže, ki se v svetovni izmenjavi
najdraže prodaja tudi tedaj, kadar je kvalitativno enako delu prve in druge
stopnje proizvodnje). O strukturi menjave bomo več govorili v nadaljnjem
izvajanju.
NEEKVIVALENTNA MENJAVA V POGOJIH MONOPOLSKIH CEN
V pogojih imperializma se razlika med razvitimi in nerazvitimi državami
kar naprej veča, izkoriščanje nerazvitih držav se zaostruje. Veliki koncerni se v
svetovni menjavi pojavljajo kot monopolistični prodajalci izdelanih proizvodov
(ki jih prodajajo v nerazvite države in kolonije), in kot monopolistični kupci
agrarno—surovinskih proizvodov (ki jih kupujejo v zaostalih državah in
kolonijah). Ker monopoli lahko diktirajo cene, se čuti njihov učinek v svetovni
menjavi:
a) v smeri zviševanja cen izdelanih proizvodov, ki jih kapitalistični
monopoli proizvajajo in prodajajo zaostalim;
140
b) v smeri zniževanja cen agrarno—surovinskih proizvodov nerazvitih držav
in kolonij.
Od tod nenehna težnja po širjenju škarij med cenami izdelanih industrij-
skih proizvodov in surovinskih, kmetijskih proizvodov, težnja po krepitvi
izkoriščanja zaostalih držav.
V	obdobju krize monopolom kot gospodarjem proizvodnje izdelanih
proizvodov uspe ublažiti učinek konkurence z znižanjem cen svojih proizvodov;
nasprotno pa lahko zaradi tega, ker prihajajo v nerazvitih kapitalističnih
državah in v kolonijah agrarno—surovinski proizvodi večidel od drobnih
proizvajalcev, še bolj pritisnejo na cene njihovih proizvodov in se poleg drugih
tudi na ta način rešujejo iz krize. Potemtakem se kapitalistični monopoli bogate
in rešujejo iz krize ne samo s povečanim ropanjem „domačih" delavcev, temveč
tudi z zniževanjem cen agrarno—surovinskih proizvodov, z ropanjem delavskega
razreda in kmetov nerazvitih držav in kolonij. Tako monopolistični koncerni
zaostrujejo izkoriščanje zaostalih držav naprej, večajo pridobivanje ekstrapro-
fitov iz teh držav, ogrožajo življenjsko raven množic v teh državah in tudi
njihovo gospodarstvo v celoti.
Ekonomski razvoj zadnjega desetletja je na podlagi zakona o neenakomer-
nem razvoju v kapitalizmu pripeljal do bistvenih sprememb na svetovnem trgu
tako v odnosih med razvitimi, izkoriščevalskimi državami in nerazvitimi,
izkoriščanimi, kakor tudi v odnosih znotraj bloka razvitih, izkoriščevalskih
držav.
Prvič. Iz svetovne konkurence je bila vržena skupina imperialističnih držav
z Nemčijo na čelu, kije bila za Ameriko industrijsko in tehnično najbolj razvita
država na svetu.
Drugič. Izkoriščajoč vojno in povojno konjunkturo so se izredno razvile
proizvajalne sile ameriških monopolov, kakor tudi njihova udeležba v svetovni
menjavi.
Tretjič. V Ameriki je zaradi velikega tehničnega napredka prav tako zelo
porasla storilnost dela.
V	istem času ostale razvite, industrijske kapitalistiščne države niso dosegle
ali skoraj niso dosegle nikakršnega niti gospodarskega niti tehničnega napredka.
To je pripeljalo do naslednjega:
Prvič. Do okrepljenega pridobivanja ekstraprofitov, okrepljenega
izkoriščanja zaostalih držav in kolonij na podlagi porasta storilnosti dela v
industrijski Ameriki; s tem se pa zaostruje borba med ameriškimi monopoli in
vrsto zaostalih držav in kolonij.
Drugič. Zaradi velike procentualne udeležbe v svetovni menjavi in zaradi
tega, ker je pri njih storilnost dela visoko nad svetovnim povprečkom, pa tudi
nad nivojem drugih industrijskih kapitalističnih držav, si ameriški koncerni
prisvajajo največji del ekstraprofitov, medtem ko postajajo ostale kapitalistične
države relativno čedalje bolj „revne". Od tod izvira tako vrtoglavo bogatenje
Amerike ob istočasnem relativnem „obubožanju" na primer Anglije, Francije
itd.
To pomeni, da so danes v osnovi glavni gospodarji kapitalističnega
svetovnega trga in glavni izkoriščevalci zaostalih držav in kolonij ameriški
koncerni, medtem ko so ostale industrijske države čedalje bolj samo pomožni
vzvod, s katerim to izkoriščanje izvajajo, to je, svoj posel opravljajo v korist
ameriških monopolistov, pri čemer dobijo del tudi same.
141
ZNAČILNOSTI SVETOVNEGA TRGA
Svetovni trg nastane kot rezultat razvoja kapitalistične blagovne pro-
izvodnje zato, ker je „kapitalizem samo rezultat široko razvite blagovne
menjave, ki prehaja meje države."15 Pojav neenakomernega razvoja je za
kapitalizem zakonitost, ki vodi do tega, da rasto proizvajalne sile močno tudi
tam, kjer ni ustrezajoče surovinske baze, zaradi česar zahteva nadaljnji razvoj
ekonomsko povezovanje ogromnih ozemelj zaradi teh surovin in zaradi prodaje
blaga. Zato pravi Stalin:
„Razvoj kapitalizma je še v preteklem stoletju pokazal težnjo po
internacionalizaciji načina proizvodnje in menjave, po uničenju nacionalne
zaprtosti, po gospodarskem zbliževanju narodov in postopnem združe-
vanju velikanskih ozemelj v eno povezano celoto. Nadaljnji razvoj
kapitalizma, razvoj svetovnega trga ... so še bolj okrepili to težnjo s tem,
da so povezali najrazličnejše narode z vezmi mednarodne porazdelitve dela
in vsestranske medsebojne odvisnosti."1 6
V svojem najvišjem stadiju, v imperializmu, zavzema kapitalizem ves svet,
postane svetovni sistem gospodarstva, ustvarja močan svetovni trg in z njim
povezuje posamezna nacionalna gospodarstva v svetovni gospodarski sistem, v
verigo, na kateri so nacionalna gospodarstva samo njeni deli, členi; kapitalizem
vsa posamezna samostojna nacionalna gospodarstva vsestransko med seboj
povezuje in jih spravlja v medsebojno odvisnost.
Zato je svetovni trg postal pogoj obstanka razvitega kapitalizma. Toda:
„V kolikor je ta proces izražal velikanski razvoj proizvajalnih sil, v kolikor
je olajševal uničenje nacionalne izoliranosti in nasprotij interesov različnih
narodov, je bil in ostane progresiven proces, ker pripravlja materialne
pogoje bodočega svetovnega socialističnega gospodarstva."17
To pomeni, da mora iti nadaljnji razvoj svetovnega gospodarstva in
svetovnega trga v smeri čedalje močnejšega povezovanja in krepitve med-
narodnih ekonomskih zvez.
Kljub različnim začasnim omejitvam in zastankom je svetovni trg
edinstven ekonomski pojav, ki se vanj vključujejo gospodarstva vseh držav. Na
ta trg prihajajo države s svojimi proizvodi — z blagom, kjer postane
internacionalno, kjer dobi univerzalno vrednost, kjer podleže delovanju zakona
vrednosti v njegovi internacionalni uporabi. Na tej osnovi se ustvarja svetovni
profit, to je, v ta splošni svetovni kotel se zlivajo poleg blagovnih vrednosti tudi
ustrezajoče v teh vrstah blaga zajete presežne vrednosti, ali z drugimi besedami
—	profiti nacionalnih gospodarstev, ki ustvarjajo svetovni profitni fond. Ker pa
vladajo na svetovnem trgu kapitalistični ekonomski zakoni, se ta fond tudi
porazdeljuje na kapitalistični način, z vsemi posledicami, ki jih kapitalizem
prinaša.
Na temelju vsega tega, kar smo rekli, lahko povzamemo naslednje
zaključke:
1. Svetovni trg ne pomeni samo menjave blaga, raznih uporabnih vrednosti
-	predmetov za koristno uporabo, temveč pomeni za kapitalizem predvsem
porazdelitev svetovnega profita, ki se porazdeljuje v hudem medsebojnem boju
različnih nacionalnih gospodarstev, v boju, ki je zahrbten, zvit, nemoralen. V
pogojih imeprializma dobiva ta bolj značaj osvajanja tujih skupin za razdelitev
sveta — imperialističnih vojn.
142
2.	V tem boju za udeležbo pri profitu je svet razdeljen na razvite in na
zaostale države, a ta porazdelitev se v pogojih imperializma spreminja v
razdelitev na metropole in kolonije, na vladajoče in odvisne. Ena skupina držav
sedi za obloženo mizo in pobira ekstraprofite od zaostalih — izkorišča jih.
Druga skupina, skupina zaostalih, pa plačuje za svojo zaostalost.
3.	V procesu razvoja kapitalizma se to nasportje zaostruje, veča se razlika
med razvitimi in zaostalimi, krepi se izkoriščanje zaostalih; skupno s tem pa
tudi vsi ukrepi prisiljevanja, ki so značilni za imperializem.
4.	Izhod iz tega sistema izkoriščanja lahko najde zaostala država samo v
revolucionarnem razbijanju zgodovinskih okovov, samo v revolucionarni spre-
membi teh odnosov, v uničenju izkoriščevalskih odnosov med državami, v
ustvaritvi socialističnih odnosov enakopravnosti, z eno besedo — v požrtvoval-
nem revolucionarnem boju in v največjih naporih za hitrejši razvoj lastnih
proizvajalnih sil.
5.	V izkoriščanju neke zaostale države (na primer Jugoslavije) so udeležene
vse tiste države, ki so na zgornjem delu lestvice, ne glede na to, ali so z njo v
odnosih blagovne menjave ali ne. Drugače povedano, če stoji Madžarska na
zgornjem delu lestvice, bo vlekla ekstraprofit iz zaostale države, recimo iz
Jugoslavije, toliko pač, kolikor ji pripada v svetovni menjavi, ne glede na to, če
medsebojno trgujeta. Če med dvema državama ni menjave, s tem še ni rečeno,
da je prenehal med njima vsak ekonomski odnos. Nasprotno, obedve se
ekonomsko povezujeta preko svetovnega trga, ki deluje univerzalno, ki
posredno ali neposredno povezuje vsa gospodarstva v eno gospodarsko verigo in
jih s tem povezovanjem dela medsebojno odvisne. V tem tudi je vloga
svetovnega trga, zato se tudi imenuje svetovni, ker spravlja z menjavo blaga, ki
postane univerzalna svetovna vrednost, vse proizvajalce — to pomeni vsa
nacionalna gospodarstva — v medsebojno zvezo, odnos. A ta odnos je
kapitalistiščen, to je — izkoriščevalski. V tem je tudi vozel vsega problema; ni
mogoče živeti na nebu, temveč samo tu, na zemlji. Ni mogoče prenehati s
trgovino, ni mogoče prekiniti sleherni gospodarskih odnosov z Jugoslavijo in
reči: „Nate, zdaj vas ne izkoriščamo, živite brez izkoriščenja!" Izkoriščanje
obstoji vse dotlej, dokler se blagovna menjava razvija na temelju svetovnih cen,
ne glede na to, če ima neka država neposredne trgovinske odnose z državo, ki se
„odpoveduje" izkoriščanju. Takšna prekinitev odnosov pomeni samo diskrimi-
nacijo in politični pritisk z ekonomskimi ukrepi, a niti najmanj ne ublažuje
izkoriščanja zaostale države.
Toda o tem bomo obširneje govorili kasneje.
6.	V konkretni blagovni menjavi med dvema državama so mogoči določeni
popusti od svetovnega povprečka v obsegu, v katerem vsili ena drugi neke
pogoje, ki odstopajo od svetovnih (cene, struktura i. dr.). Do te mere lahko
neka država potegne več koristi, kakor bi jih pripadalo po povprečku,
ustvarjenem na svetovnem trgu.
To se praviloma dogaja takrat, kadar ima bolj razvita in močnejša država
določen ekonomski ali politični monopol in ga izkoristi proti manjši za
povečanje izkoriščanja. Na primer: Hitlerjeva Nemčija pred vojno proti
Jugoslaviji. So pa tudi nekatere socialistične države v neki meri izkoristile to
monopolistično pravico do Jugoslavije in verjetno tudi proti drugim nerazvitim
socialističnim državam, na primer proti Bolgariji.
143
ODNOS SOCIALISTIČNIH DRŽAV DO SVETOVNEGA TRGA IN
V ZVEZI S TEM NJIHOV MEDSEBOJNI ODNOS
Države socialističnega tabora so prešle znotraj svojih nacionalnih meja h
graditvi socializma, k likvidaciji privatne lastnine in kapitalističnih ekonomskih
zakonov, k ustvarjanju socialistične zakonitosti in socialističnih odnosov. Za
podlago našemu razpravljanju bomo vzeli, kakor da so v vseh teh državah
socializem že zgradili in bomo pregledali njihov odnos do zunanjega" sveta —
tako do kapitalističnega kakor tudi do socialističnega.
Vsaka posamezna socialistična država je doslej prodajala določeno
količino in vrsto blaga, ki ga je proizvedla v lastni socialistični proizvodnji, in to i
kapitalističnim i socialističnim državam, v pogojih in po cenah, ki so po svojem
ekonomskem bistvu enake in ki popolnoma usvrezajo ekonomskemu bistvu
kapitalističnega svetovnega trga. Bistvo je v tem, da so trgovale po svetovnih
cenah. Prav tako je sleherna socialistična država kupovala določene vrste blaga
za svoje potrebe ob enakih pogojih kapitalističnega trga.
Na ta način se je menjava blaga med socialističnimi državami osnovala na
kapitalističnih načelih trgovanja po svetovnih cenah; ekonomsko vsebino te
menjave so odrejala kapitalistična načela trgovanja. Kaj pa to pomeni? Ker
vrste blaga niso samo uporabne vrednosti, to je predmeti, namenjeni za
uporabo, ampak vsebujejo določene odnose med ljudmi (to je: ker svetovna
menjava blaga, v kateri postane blagovna vrednost univerzalna, obenem odreja
tudi odnose med ljudmi, vzeto v svetovnem razmerju — med državami oziroma
nacionalnimi gospodarstvi), zato blagovna menjava odreja obenem tudi mesto
posameznih nacionalnih gospodarstev v svetovni ekonomiki kakor tudi ekonom-
sko vsebino odnosov med socialističnimi državami, odreja mesto vsake
socialistične države v socialističnem taboru. Vsebina teh odnosov je bila žal,
kapitalistična.
Blagovne vrednosti, ki jih je producirala neka socialistična država pri
takšnih pogojih menjave, „postanejo univerzalne" v smislu, v katerem je Marx
ta izraz uporabljal; ko se znajdejo na kapitalističnem svetovnem trgu, zgube svoj
socialistični izvor proizvodnje, izenačujejo se z blagom vseh nacionalnih
proizvajalcev, ne glede na njihov izvor proizvodnje, ne glede na notranje odnose
v proizvodnji, v kateri so proizvedene.
Blagovne vrednosti se podredijo kapitalističnim zakonom trga in imajo vse
značilnosti blaga v kapitalističnem smislu. Prav tako ima blagovna menjava med
socialističnimi državami vse značilnosti kapitalističnega svetovnega trga.
Toda to še ni vse. Takšni ekonomski odnosi med socialističnimi državami
pomenijo, da je sleherna izmed njih samo eden od činiteljev oziroma eden
izmed nacionalnih proizvajalcev svetovnega trga, da se vključuje v ta trg in se
hote ali nehote podreja kapitalističnim zakonom; to pomeni dalje, da prihajajo
posamezna socialistična gospodarstva v medsebojne odnose s posredovanjem
svetovnega kapitalističnega trga, pod kapitalistično ekonomsko zakonitostjo.
To pomeni dalje, da jih ta trg ni razdelil v skupine po tem, ali so in koliko so
socialistične (to bi bilo socialistično načelo!), temveč po tem, ali so razvite ali
zaostale, ali jim gre mesto med onimi, ki jim je bila zgodovina milostljiva in jih
je postavila za obloženo mizo, v vrsto izkoriščevalskih, ali pa jim je bila mačeha
in jih je odrinila od mize, v vrsto zaostalih, ki jih je treba zaradi tega izkoriščati.
Pri tem je treba računati na ZSSR, ki si je osvojila pravico tehnično in
144
industrijsko razvite države s herojskimi napori v graditvi socializma in kije dala
velikanske žrtve za stvar vsega človeštva, a je tudi neposredno osvobodila celo
vrsto držav. To pa spet ne pomeni, da si je pridobila pravico do izkoriščanja
novih, zaostalih socialističnih držav.
In tako — po želji ali ne — vsekakor po krivdi vodij komunističnih partij
teh držav se dele v današnji situaciji socialistične države na tiste, ki izkoriščajo,
in one, ki so izkoriščane. In vse dotlej, dokler bodo obstajali današnji odnosi
menjave, bo trajalo tudi izkoriščanje. Ker današnji odnosi uzakonjajo razvitim
socialističnim državam kapitalistično pravico do izkoriščanja, tedaj je vsekakor
ne samo nesocialistično, temveč tudi nemoralno, celo z vidika navadne
meščanske morale, kričati na zaostalo državo, ki se ko ne dobi od nikoder
pomoči, z lastnimi močmi bojuje, da ne bi bila izkoriščana, da bi odpravila in
zbrisala krivico, ki ji jo je storila zgodovina kapitalizma. Tako je povsem
razumljivo, da so se nekateri napredni intelektualci iz kapitalističnih držav, ki
drugače niso bili neposredno zainteresirani na ekstraprofitu, iskreno veselili
naporov Jugoslavije, da bi se dokončno otresla stoletne zaostalosti, medtem ko
so se nekateri „komunisti", državni in gospodarski funkcionarji socialističnih
držav, ki so podedovali od kapitalizma posvečeno pravico, izkoriščati zaostale,
upirali našim načrtom zaradi tega, ker so baje avanturistični (beri: „Ne
razumemo jih, ker smo oportunisti!"), ker vodijo v avtarkijo (beri: „Hočejo
nam vzeti pravico do izkoriščanja!"), ker razvijajo isto vejo proizvodnje kakor
jo ima njihova država (beri: „In mi ne bomo imeli monopola takšne industrijske
proizvodnje v socialističnem taboru!"). Res, za takšne komuniste in revolucio-
narje povsem ustreza izraz — oprostite komunisti in revolucionarji!
In dalje: svetovni trg je rezervoar, v katerega se zlivajo profiti raznih držav
in tvorijo količino svetovnega profita. Zaradi porazdelitve na osnovi svetovne
povprečne profitne mere in svetovne cene izgubljajo nerazvite države del svoje
presežne vrednosti, svojega profita, a prisvajajo si ga bolj razvite, med njimi tudi
socialistične države. To razdeljevanje se izvaja v zvitem, zahrbtnem in
nemoralnem boju med državami. Krivo je vseh medsebojnih spopadov na
svetovnem trgu; v posebno zaostrenih pogojih pripelje, kakor je znano, tudi do
vojnih spopadov. V svojih medsebojnih odnosih tudi socialistične države niso
izven njih. Prav nasprotno je, vsaka od njih se bije za svoj delež, nerazvita za to,
da bi jo čim manj izkoriščali, a razvita, da bi si prisvojila čim več tujega dela.
Tako stopajo s posredovanjem svetovnega trga, pri današnjem stanju teh
odnosov, v medsebojni boj na ekonomskem področju kakor tudi v boj med
razvitimi in nerazvitimi državami. To pomeni, da so v današnjih pogojih
menjave protislovja na ekonomskem terenu ne samo mogoč, ampak celo
neizbežen pojav. Zgodovina prvih let graditve socializma v Jugoslaviji to zelo
dobro ilustrira. Ta zgodovina kaže glede na zunanje trgovinske odnose, da je
graditev socializma (ekonomsko rečeno: industrializacija, ker brez nje ni in ne
more biti zmage socializma v naši državi, kakor je ni bilo niti v ZSSR) naletela
na enak odpor tako pri socialističnih kakor tudi pri kapitalističnih državah, a
po resoluciji Informbiroja še celo na večji odpor pri socialističnih državah.
Torej se del socialistične akumulacije nerazviti državi, ki gradi socializem,
pri današnjih odnosih odvzame in preide v fond akumulacije bolj razvite
socialistične države. Ne prisvaja pa si ga kapitalistični razred te druge razvite
države, ker ga nima, ampak preide v njen fond socialistične akumulacije.
>
145
Kljub temu se postavlja vprašanje zakaj? v čigavem imenu? Po kakšnem
socialističnem načelu? In če se že odvzema, zakaj se to ne postavi jasno in
odkrito? Če je treba pomagati, recimo ZSSR, zakaj ne bi tega povedali odkrito
in bi sporazumno določili vsoto? Zakaj neki bi navadno izkoriščanje nerazvitih
zakrivali s hinavskimi frazami o pomoči, internacionalizmu", „osvoboditvi",
„napakah" itd. in temu podobno. In dalje: V kakšnem soglasju je to z enim od
temeljnih leninističnih načel: pomoč razvitih držav zaostalim? Toda o tem
bomo govorili pozneje.
S pomočjo svetovnega trga so se kapitalistični odnosi obdržali in do danes
suvereno vladajo med socialističnimi državami. Priče smo. da niso to samo čisti
ekonomski kapitalistični odnosi, ampak so jih po neizbežni logiki stvari
spremljali in jih še spremljajo tudi ustrezni politični atributi iz bolne in
umazane preteklosti in sedanjosti kapitalizma (kakor so diskriminacija, eko-
nomski pritisk, provokacije in drugo). To pomeni, da takšni odnosi ne samo da
niso „vzpodbuda za vse močnejše zbliževanje socialističnih držav"18, ampak
neposredno razbijajo in dejansko ogrožajo notranjo enotnost socialističnega
sveta. Namesto da bi se napori komunistov usmerjali k ustvarjanju enega sveta,
ki bi v njem vladali socialistični odnosi (to je danes v bistvu glavna
internacionalistična dolžnost komunistov ob sočasni nepomirljivi borbi proti
imperializmu), namesto graditve svetovnega socialističnega sistema držav, s
čimer bi se, prvič, omogočil vsestranski razmah proizvajalnih sil socializma, a
drugič, odprle bi se še širše perspektive delovnim množicam v kapitalističnih
državah (še posebno v majhnih, zaostalih državah in kolonijah, pa v tistih
državah, v katerih ima, kakor n. pr. v Franciji in Italiji, revolucionarno
demokratično gibanje bogate izkušnje in močno oporo v množicah), okrepilo bi
se revolucionarno gibanje množic, približal bi se zlom kapitalizma, — namesto
vsega tega pa medsebojni boj, umazanije, diskriminacija, špijonaža in zahrbtno-
sti vseh vrst, ekonomsko prisiljevanje, najnavadnejša in najvulgarnejša kapita-
listična konkurenca, dušitev proizvajalnih sil socializma, pojav in porast
revizionizma, oportunizma, šovinizma itd. itd. Povsem jasno je, da lahko takšni
ekonomski odnosi med socialističnim državami kakor tudi metode, ki jih
spremljajo, samo razbijajo revolucionarno gibanje in koristijo imperializmu. Za
to so odgovorni mnogi voditelji komunističnih partij socialističnih držav, a
predvsem voditelji VKP(b).
O NEKATERIH OBLIKAH IN POJAVIH V EKONOMSKIH
ODNOSIH MED SOCIALISTIČNIMI DRŽAVAMI
Izkoriščanje majhnih in zaostalih držav s strani velikih in razvitih temelji
na neekvivalentni blagovni menjavi. To, kakor smo videli, prav tako velja za
odnose med socialističnimi državami. Kapitalizem pa je ustvaril cel arzenal
oblik in načinov, s katerimi to izkoriščanje venomer krepi in zaostruje. Ta
arzenal se izkorišča tudi v odnosih med socialističnimi državami. Nekatere
izmed teh oblik bomo, da izpopolnimo podobo o celotnosti teh odnosov,
analizirali in prikazali.
Mešane družbe, ustanovljene med socialističnimi državami, so v tem
pogledu zelo zanimive. Da vzamemo primer: dve državi A in B, od katerih je A
146
močnejša in bolj razvita, B pa manjša in bolj zaostala, se dogovorita, da bosta
ustanovili mešano podjetje za izkoriščanje gozdov, in sicer na ozemlju države B
in z uporabljanjem delovne sile države B. Osnovno ekonomsko načelo, na
katerem je mešana družba osnovana, je: vsaka od držav vloži vanj 50 % kapitala,
a ustvarjeni dobiček se prav tako deli po 50 % vsaki. Kapaciteta letne
proizvodnje je na primer 750.000 kubičnih metrov mehkega rezanega gradbe-
nega lesa. Podatki, ki so vzeti za ta primer, so približni in v osnovi ustrezajo
proizvodnji v nekaterih podjetjih predvojne Jugoslavije, z izjemo, da je gozdna
taksa 16 din, to je okoli 1 % svetovne proizvodne cene, drugačna. (V Jugoslaviji
so plačevali kapitalisti državi v imenu gozdne takse 7-7,5 %, to pa pomeni, da
je renta na gozd, ki sojo kapitalisti plačevali državi, znašala 7-7,5 %. Bila paje
renta dejansko tudi večja, ker kapitalisti prav gotovo niso plačali državi polnega
zneska.) Poglejmo, kako kaže nadaljnja analiza:
Za proizvodnjo 750.000 m3 mehkega rezanega gradbenega lesa so potreb-
ne kompletno opremljene žage s približno 100 jarmeniki. Vrednost fiksnega
kapitala kompletnih žag, skupno s komunikacijami in transportnim parkom,
znaša približno 350 milijonov dinarjev.
Toda skupna vrednost konstantnega kapitala, ki bi omogičil proizvodnjo
omenjene količine 750.000 m3 mehkega rezanega gradbenega lesa, bi morala
znašati:
fiksni kapital (kompletna žaga s komunikaci-
jami in transportnim parkom)	350,000.000 din
gozdna taksa za 750,000 m3 po 16 din na 1 m3 12,000.000 din
pomožni material (goriva, maziva, električna
energija itd.)	38,000.000 din
konstantni kapital skupno	400,000.000 din
Vrednost variabilnega kapitala, ki bi bil nujno potreben za kroženje
množine 400 milijonov dinarjev konstantnega kapitala in za proizvodnjo
omenjene količine mehkega rezanega gradbenega lesa, bi moral znašati 900
milijonov dinarjev. V sktrukturi proizvodne cene mehkega rezanega gradbenega
lesa je udeležena delovna sila z nekaj nad 70 %. Ker proizvodna cena izdelanega
mehkega rezanega gradbenega lesa znaša 1.237.500 din (750.000 m3 x 1650
din. Cena mehkega rezanega gradbenega lesa je 1 1948 znašala na svetovnem
trgu 1650 din za 1 m3), zato nekaj več kot 70 % proizvodne cene, to je okoli
900 milijonov dinarjev, pomeni neogibno potreben variabilni kapital.
Vrednost celotnega založenega kapitala, investiranega v mešano družbo, bi
potemtakem znašala:
konstantni kapital skupno	400,000.000 din
variabilni kapital skupno	900,000.000 din
Celotni investirani kapital	1.300,000.000 din
147
Organska sestava kapitala, ki bi ga vsebovalo proizvedeno blago, bi bila
takale:
Konstantni:
10 % amortizacijskega odpisa od fiksnega kapitala	35,000.000 din
gozdna taksa: 750.000 nT po 16 din od m3	12,000.000 din
pomožni material (goriva, maziva in električna
energija itd.)	38,000.000 din
Skupno	85,000.000 din.
Da bi ugotovili množino profita kakor tudi profitno mero, ki jo je družba
realizirala, je treba prej ugotoviti razliko med proizvodno in lastno ceno, nato
pa rezultat primerjati s celotno količino investiranega kapitala.
Proizvodnacena(750.000m3 x 1650 din)	1,237,500.000din.
Lastna cena:
variabilni kapital	900,000.000 din
gozdna taksa	12,000.000 din
pomožni material	38,000.000 din
10 % amort. odpisa od fiksnega kapitala	35,000.000 din
skupno	985,000.000 din
skupni profit:	252,500.000 din
Profitna mera bi znašala v tem primeru 19 % (252,500.000 dinarjev
skupnega profita v primeri z 1.300,000.000 din investiranega kapitala).
Ker se dobiček deli po 50 % na vsako državo — vlagalca, bi država A
realizirala v našem primeru 126,250.000 din profita1 9 (50% skupnega profita
družbe, ki pripade njej), čeprav je to dodatno vrednost produciral samo delavski
razred države B.
Popolno podobo o tem, kakšen profit potegne država A, dobimo šele
tedaj, če upoštevamo, da je država B manj razvita, daje njena življenjska raven
nižja, da so tudi mezde delavcev občutno nižje kakor v državi A (romunski in
bolgarski delavci so na primer slabše plačani kakor pa sovjetski). V tem primeru
potegne država A tudi ekstraprofit.
Na takšnih načelih večidel temelje in delajo mešane sovjetsko-romunske,
svojetsko-bolgarske in sovjetko-madžarske družbe.
To je izkoriščanje, in to klasičen vzorec izkoriščanja na osnovi lastnine
proizvajalnih sredstev in nižjih mezd delavcev v zaostali državi. Kapitalizem se
tudi prične tisti trenutek, ko si kapitalist na osnovi lastnine proizvajalnih
sredstev prilasti od delavcev presežno vrednost oziroma profit. Na tem načelu
izkoriščanja temelji celotna buržoazna družba. V tem je bistvo kapitalistične
lastnine. In kaj ima opraviti v odnosih med socialističnimi državami? Če bi
zastopali stališče, da je zaradi skupne lastnine proizvajalnih sredstev — in to pol
na pol — potem je s socializmom konec. Po načelih socializma pripada celotna
presežna vrednost oziroma celotni profit, ki ga je družba dobila, ko je prodala
blago na svetovnem trgu, proletariatu, ki je to vrednost ustvaril; to pomeni, da
148
gre v socialistično akumulacijo države B. Drugače je delavski razred države B
kot nerazvite države dvakrat izkoriščan. Prvič tako, da mu na svetovnem trgu
pri prodaji lesa odvzamejo del presežne vrednosti — akumulacije, ker je
organska sestava kapitala in ustrezajoča storilnost dela v tej državi nižja od
svetovnega povprečka, in drugič, ker mu vzamejo polovico preostalega zneska
presežne vrednosti in preide — brezpravno oziroma po „posvečeni" kapitalisti-
čni, buržoazni pravici - v lastnino druge socialistične države.
Problem pa ni samo v tem. Vprašanje je: kako je z rento? V našem
primeru bi znašala renta 16 dinarjev od kubičnega metra oziroma 1 % svetovne
proizvodne cene, medtem ko je pred vojno v Jugoslaviji znesla gozdna taksa
7—7,5 %, kar je vsekakor manj kakor del, ki odpada na rento, ker kapitalisti, na
primer „Našička A. D."19, prav gotovo niso plačevali državi kot lastniku
gozdov polnega zneska rente.
V	zvezi s tem se postavlja vprašanje: ali obstoji absolutna renta v primeru,
ko dve socialistični državi ustanovita mešano družbo v eni izmed njih, recimo za
proizvodnjo lesa ali nafte?
Ker je obstoj diferencialne rente vezan na razliko v prirodnih pogojih
proizvodnje, to se pravi v dejstvu, da plodovitejše zemljišče ali izdatnejši
rudniki dajejo več proizvodov in s tem vred tudi večjo količino vrednosti, je
jasno, da diferencialna renta obstoji in logično pripada lastniku rudnika
oziroma zemljišča. Tako so na primer ob priliki razgovora o ustanovitvi mešane
družbe za proizvodnjo premoga sovjetski predstavniki zahtevali, da bi Jugosla-
vija vključila v to družbo najbolje opremljene in najizdatnejše rudnike, kar
pomeni z drugimi besedami zahtevo, da bi vključili rudnike, ki dajejo največjo
diferencialno rento, da bi tudi Sovjetska zveza sodelovala pri njeni porazdelitvi.
Zaradi tega se bomo v nadaljnjem izvajanju zadržali na analizi absolutne rente.
Ob priliki razgovorov o ustanovitvi mešanih sovjetsko-jugoslovanskih
podjetij so sovjetski specialisti nastopali s teorijo, da rente ni, daje potemtakem
med socialističnimi državami ni treba plačevati, da je nafta v zemlji mrtva stvar,
da se pretvori v družbeno vrednost šele takrat, ko se vloži kapital (konstantni in
variabilni), in da se mora deliti dobiček po vloženem kapitalu. Pri tem so se
sklicevali na Marxovo teorijo vrednosti, po kateri je tvorec vrednosti človeško
delo.
Toda to ni bila samo teoretična diskusija, temveč so sovjetski strokov-
njaki, ko je bil govor o jugoslovanskem deležu v podjetju za proizvodnjo nafte,
ocenili in vnesli kot delež Jugoslavije samo tisto vrednost, ki ustreza navadnemu
zemljišču, ne da bi priznali rento, ki jo prinašajo naftonosna polja.
V	istem času, leta 1946, paje Sovjetska zveza sklenila z Iranom pogodbo o
ustanovitvi sovjetsko-iranskega podjetja za proizvodnjo nafte, kije predvidevala
za vloženi iranski kapital samo naftonosna zemljišča, ki bodo znašala 49 %
skupnega akcijskega kapitala („Vnešnaja torgovlja" 1946, št. 4).
V	čem je bistvo tega problema?
O absolutni renti piše Marx:
„ . . . enako veliki kapitali v različnih vejah proizvodnje proizvajajo glede
na to, kakšne imajo povprečne sestave, pri enaki meri presežne vredno-
sti.. . različne množine presežne vrednosti. V industriji se te različne
množine presežne vrednosti izenačujejo v povprečni profit in se po-
razdeljujejo na posamezne kapitale enakomerno .... Zemljiščna površina,
kakor hitro rabi proizvodnja zemljo . . . preprečuje to izenačevanje za
\
149
kapitale, plasirane v zemljo, in jemlje del presežne vrednosti, ki bi šel sicer
v izenačenje na splošno profitno mero. Tedaj tvori renta del vrednosti,
specialneje presežne vrednosti blaga, samo, namesto da bi pripadla
kapitalističnemu razredu, ki jo je potegnil iz delavcev, pripade lastnikom
zemlje, ki jo potegnejo iz kapitalistov."2 0
In dalje:
„Sama lastnina zemlje je proizvedla rento."21
To pomeni, da ta del presežne vrednosti vsebuje proizvedeno blago, ki se
menjava na svetovnem kapitalističnem trgu, ali, cene blaga, ki se menjava na
svetovnem trgu, in sicer po svetovnih cenah, določenih s svetovno povprečno
profitno mero, vsebujejo tudi absolutno rento. Če temelje ekonomski odnosi
med dvema socialističnima državama na kapitalističnih zakonih kot na primer
mešana družba, ki smo si jo ogledali, tedaj se — v okviru vseh ostalih
ekonomskih odnosov — v njunih medsebojnih odnosih v cenah blaga pojavlja
tudi absolutna renta. Kadar, na primer Sovjetska zveza proda Madžarski
bombaž, in sicer po svetovnih cenah, tedaj vsebuje ta cena tudi tisti del presežne
vrednosti, ki odpade na rento in ki v celoti ostane onemu, kije lastnik zemlje,
to je posestniku, in ne gre za izenačenje splošne svetovne profitne mere, ne
razdeljuje se med vse države, ki proizvajajo bombaž. V tem primeru je lastnik
zemlje Sovjetska zveza. Tam ni privatne lastnine zemlje, je pa socialistična
lastnina Sovjetske zveze, potemtakem pripade njej kot lastniku zemlje tudi
renta. V našem primeru vsebuje cena proizvedenega gradbenega lesa med
ostalim tudi rento, ker so odnosi v družbi kapitalistični in ker so vzajemni
odnosi gospodarstev držav A in B kapitalistični. Ta renta celo po kapitalističnih
zakonih pripada lastniku zemlje in ne kapitalistu. V tem primeru je posestnik
država B in potemtakem pripada renta njej in gre v njen fond socialistične
akumulacije, medtem ko država A, ki se pojavlja v vlogi kapitalista, nima
pravice do nje. Čeprav sta državi A in B socialistični, kljub temu imata vsaka
svojo lastno socialistično lastnino zemlje in prirodnih bogastev, svojo lastno
socialistično proizvodnjo, svoj delavski razred, ki ustvarja presežno vrednost in
na osnovi tega svojo socialistično akumulacijo. V takšnih razmerah, ko dve
socialistični državi stopata v medsebojne določene odnose kapitalističnega
značaja, naj pripade vsaki vsaj ono, kar ji dajejo kapitalistični zakoni. V
nasprotnem primeru se izkoriščanje B krepi v toliko, v kolikor se ji ne prizna
pravica na rento, ki je sicer po kapitalističnih načelih pripada, medtem ko
potegne država A svoj del profita, ki ji po kapitalističnem načelu pripada, plus
renta, ki ji ne pritiče. Ne glede na dejstvo, da obstoji socialistična lastnina v
socialističnem sektorju narodnega gospodarstva države B in — na osnovi tega —
ne glede na dejstvo, da obstoji v odnosih med državo A in B renta zaradi
kapitalističnega značaja teh odnosov, je jasno, da jemlje država A celo več kot ji
po kapitalističnih zakonih pritiče, da izkorišča tuja bogastva, ne da bi plačala
za rento niti toliko, kolikor plačujejo kapitalisti, da postane s prisvajanjem
rente v ustrezni meri lastnik gozdov, v katerih dela mešana družba. A zakaj?
Mar je mogoče pod geslom socializma še povečevati izkoriščanje zaostale
države? Zakaj bi socialistična Jugoslavija pri ustanovitvi mešane družbe za
nafto morala biti na slabšem kakor, recimo, Iran? Čemu?
150
Torej, dokler obstojita dve socialistični ekonomiki z ustrezajočima
samostojnima akumulacijama, dokler temelje odnosi med njima na kapitalis-
tični menjavi, vse dotlej obstoji tudi absolutna renta in jo mora dobiti tisti,
čigar je zemljišče. Marx pravi, da šele:
,,S stališča neke višje ekonomske družbene formacije se bo zdela privatna
lastnina posameznih oseb do zemeljske oble prav tako obsurdna kakor
privatna lastnina nekega človeka do nekega drugega človeka. Niti določena
družba v celoti, nacija in niti vse sodobne družbe skupaj niso lastniki
zemlje. Oni si na njej le naseljeni, jo uživajo . . ,"2 2
Vzemimo, na primer, Jugoslavijo. Imamo socialistično lastnino v državnem
sektorju in socialistično akumulacijo. V tem smislu obstoji v Jugoslaviji v
odnosih med njenimi republikami to, kar imenuje Marx „višja ekonomska
družbena formacija". Potemtakem je lastnina rudnikov, voda, gozdov splošna,
socialistična. Posamezne republike, to je delavci in delovni ljudje teh republik,
so samo tisti, ki to uživajo; vsi presežki in vsi dobički se zlivajo v splošno
socialistično akumulacijo, a državni plan določa višino dobičkov posameznih
vej proizvodnje. Potemtakem v državnem sektorju kot najvišjem tipu socialisti-
čne proizvodnje, v katerem se akumulacija zbira po planu in zliva v enotni fond,
ni absolutne rente, toda samo znotraj takšne socialistične proizvodnje.
V	odnosih med državama A in B, ki smo siju ogledali, ni tega primera, ni
„višje ekonomske družbene formacije", zaradi tega ostaneta obe državi lastnici
svoje socialistične lastnine; potemtakem absolutna renta obstoji in mora
pripasti tistemu, čigar je lastnina.
Iz vsega tega izhaja, da mešane družbe niso oblika za uravnavanje odnosov
med socialističnimi državami. Zato so odgovorili predstavniki ZSSR, ko so
1947. leta predstavniki Jugoslavije izjavili, da v Jugoslaviji ni treba ustanavljati
mešanih sovjetsko-jugoslovanskih družb, približno tole: „Mešane družbe so
oblika sodelovanja z odvisnimi, ne pa z neodvisnimi in prijateljskimi državami."
S tem so se odrekli ustanavljanju takšnih družbe v Jugoslaviji, vendar pa niso
rekli jasno, da takšne družbe niso pravilna oblika sodelovanja s socialističnimi
državami, ampak so uporabili z vidika ekonomije nejasen izraz „prijateljske
države".
KLAVZULA NAJVEČJIH UGODNOSTI
V	pogodbah, ki so bile sklenjene med socialističnimi državami, je bila
praviloma vpisana tudi klavzula največjih ugodnosti. Na prvi pogled se zdi kakor
vse buržoazne pravne formulacije naivna in nedolžna. Ta klavzula, najkrajše
povedano, vsebuje načelo, da bo ena država dala drugi, ki z njo sklepa pogodbo
za medsebojno trgovino, vse pogoje in pravice, ki jih daje tudi kateri koli drugi
državi oziroma, da ne bo delala nikakršnih izjem ali diskriminacij kakršne koli
vrste.
Kakor temelje ekonomski odnosi med kapitalističnimi državami na
medsebojnem boju, tako pomeni ta pristavek v bistvu svobodo medsebojnega
ropanja. In dalje, ker so v kapitalizmu razvite in nerazvite — zaostale države, ta
klavzula za nerazvito državo pomeni, da daje enako pravico vsem onim, s
katerimi ima pogodbe, da jo izkoriščajo, to je, da se ena ali druga skupina
151
razvitih držav ne bogati na njen račun bolj kakor druge. V obdobju
imperializma in monopolov pa se ta klavzula mnogokrat spremeni v instrument
ekonomskega in političnega zasužnjevanja manjših in slabših držav s strani
velikih imperialističnih držav.
V današnjem položaju nastopajo ameriški kapitalisti z enakim geslom,
samo da je še bolj „internacionalizirano", to je z geslom „enakih možnosti" ki
pomeni v bistvu univerzalno in multilateralno uporabo klavzule o največjih
ugodnostih. To zato, ker lahko vsemogočni monopoli pod tem geslom najbolje
vladajo in izkoriščajo. Temu se upirajo angleški imperialisti kot slabši partner in
ščitijo svoj imperij z nasprotnim sistemom preferenciala.
Kar zadeva neko socialistično državo in njene odnošaje s kapitalističnim
svetom, je smisel uporabljanja tega načela tak:
1.	socialistična država s tem načelom dosega, dajo, to je njeno trgovino in
ostale interese, jemljejo kot katero koli kapitalistično državo, ali drugače
povedano, socialistična država se s tem načelom bori proti diskriminaciji. V tem
smislu je to načelo pravilno izkoriščeno in služi graditvi socializma;
2.	pred zlorabljanjem tega načela s strani kapitalističnih držav pa se
socialistična država ščiti s svojo socialistično organizacijo gospodarstva in tudi
zunanje trgovine. To preprečuje, da bi kapitalistični zakoni prodrli v socialisti-
čno državo in razbijali njen ekomski socialistični stroj.
Potemtakem je načelo največjih ugodnosti buržoazna pravna oblika za
formalno enakost, za katero se skriva dejanska neenakost — ekonomska pa tudi
politična. Vprašanje je: kakšen smisel ima to načelo med socialističnimi
državami, če mislimo na resnične socialistične odnose?
Vzemimo naslednji primer: po popolni zmagi kitajske osvobodilne borbe
in po ureditvi diplomatskih odnosov z zunanjim svetom se lahko zgodi, da da
nova kitajska vlada kakšnim ameriškim koncernom koncesije. Na primer: daza
10 ali 15 let odpro in izkoriščajo kakšne premogovnike ob določenem profitu
in ob kontroli kitajskih državnih oblasti. Teoretično, s stališča marskizma —
leninizma je to mogoče, pravilno in koristi graditvi socializma. Takšni primeri
so bili tudi v Sovjetski zvezi. Možnosti in pravilnosti tega tukaj ni treba
dokazovati. Ali imata na osnovi tega ČSR ali Madžarska pravico zahtevati zase
enake pogoje po načelu največjih ugodnosti? Razume se, da nimata, če mislita
biti dosleden borec za socializem.
In dalje. Socialistična gospodarstva so planska gospodarstva. Kadar pridejo
plani teh držav v medsebojne odnose in kadar se na temelju tega žele ti odnosi
urediti na socialističnih načelih,' tedaj postane jasno, da ni dovolj samo
formalna enakopravnost, temveč medsebojna socialistična pomoč in pomoč
zaostalim in nerazvitim, postane jasno, daje takšna klavzula brez smisla.
Od tod jasno izhaja, da stoji — nasproti temu formalnopravnemu
buržoaznemu načelu — socialistično načelo boja proti vsaki vrsti izkoriščanja,
boja za dejansko — predvsem ekonomsko — enakopravnost in enakost, ki
vključuje v sebi tudi socialistično: ekonomsko, tehnično in drugo pomoč s
strani močnejših in bolj razvitih tistim, ki so manjši in zaostali.
To pa pomeni, da je treba to buržoazno pravno načelo zamenjati s
socialističnim pravnim načelom, ki bo izrazilo zgoraj povedano socialistično
misel, za katero se je tudi Lenin boril vse življenje, ki je postala temelj, na
katerem se je razvilo in na katerem temelji sodobno mednarodno delavsko
gibanje, misel, ki je v bistvu temelj mednarodne proletarske solidarnosti. O tem
pa bomo govorili še kasneje.
152
NACELO: TRGOVINA JE TRGOVINA, A PRIJATELJSTVO
JE PRIJATELJSTVO
Geslo: torgovlja — torgovlja, a družba — družba,23 rek, ki ga iznenada
uporabljajo sovjetski gospodarski predstavniki, je prav za prav geslo, ki se
čestokrat uporablja med kapitalisti, prav tako pa tudi v mednarodni trgovini. V
bistvu je odraz naslednjega protislovja kapitalističnega sistema;
1.	kapitalisti pridobivajo profite v medsebojnem boju za njegovo porazdeli-
tev. Ta borba je tiha, zahrbtna, hinavska in umazana („trgovina je trgovina");
2.	razen tega tudi kapitalistično gospodarstvo ustvarja sistem, v katerem so
vsi kapitalisti odvisni eden od drugega, a vsi se morajo kot razred boriti za
ohranitev tega sistema, za obvarovanje razrednih privilegijev, eksploatacije
delavskega razreda itd. („a prijateljstvo je prijateljstvo").
Torej, z ene strani je potrebno ustvarjati tudi „prijateljstvo", da bi si
zagotovili profite na sploh, z druge strani pa — med seboj se bomo ropali, kopali
drug drugemu jamo in gledali, kdo bo iz tega ropanja več odnesel. Prav zato sije
buržoazija že zdavnaj izmislila to hinavsko in lažnivo geslo, ki ga ima sicer vsak
„razumen" buržuj za „zelo modro". Povsem prirodno, kapitalist-monopolist,
finančni magnat ne uporablja tega gesla nasprosti tistim, ki ima nad njimi
monopol, temveč diktira pogoje po svoji volji.
Za kapitalizem je to razumljivo. Toda to geslo se redno uporablja tudi v
pogajanjih med socialističnimi državami. Ko so se jugoslovanski predstavniki
upirali nekaterim posebno ostrim oblikam te konkurenčne borbe med
socialističnimi državami z namenom, da bi se jim izognili in bi našli drugo
rešitev, so dobivali odgovor: „trgovina je trgovina, a prijateljstvo je prijatelj-
stvo". Približno tako je poskušal učiti mlade in neizkušene jugoslovanske
komuniste o odnosih med socialističnimi državami tudi nek visok partijski in
državni voditelj Sovjetske zveze. Jasno, da to še zdaleč nima nobene zveze s
socializmom. Marksizem—leninizem uči, da političnih odnosov ni mogoče ločiti
od njihove ekonomske osnove, da je to hinavsko, da je mogoče graditi in
zgraditi politično enotnost socialističnega sveta samo s pravilno, socialistično
rešitvijo ekonomskih odnosov.
To geslo so v odnosu do Jugoslavije praktično uporabljali tudi pred
resolucijo Informbiroja, to je vse dotlej, dokler so se trgovinski odnosi gibali v
mejah buržoazne formalne enakopravnosti. A po resoluciji Informbiroja so
prenehali tudi s tem in poskušajo preprosto diktirati pogoje; če nočeš, potem
sledi—zmanjšanje menjave, diskriminacija, ekonomski in politični pritisk,
grožnje, „kritika" v obliki klevet itd.
DISKRIMINACIJA
Na današnji stopnji razvoja svetovnih proizvajalnih sil, mednarodne
menjave blaga, prometa, zvez itd. so vsi narodi in vse države ekonomsko
medsebojno povezani v svetovni gospodarski sistem — v verigo tako, daje vsak
odvisen od ostalih. Pa čeprav imamo izkoriščanje, ekonomsko zasužnjevanje
itd. kot posledico kapitalistične osnove, na kateri temelji ta svetovna
povezanost, je ta proces vendarle nujen in potreben, „ker pripravlja materialne
pogoje bodočega svetovnega socialističnega gospodarstva".24 Mednarodna
menjava blaga oziroma menjava blaga med posameznimi državami je potemta-
153
kern normalen, prirođen pojav celo za kapitalizem. Torej lahko gre in mora iti
razvoj, tudi razvoj v socializmu, samo v smeri razvijanja in krepitve te menjave, s
tem, da spreminja njeno kapitalistično osnovo v socialistično in odpravlja
posledice, kijih prinaša kapitalizem. Zato so komunisti vedno bili in morajo biti
za krepitev teh zvez, za razvijanje menjave blaga in to prav tako v celoti kakor
med socialističnimi in kapitalističnimi državami, a še prav posebno med
socialističnimi državami samimi.
Čvekanje ,Jierojev" dezinformbiroja o tem, da je prešla Jugoslavija v
imeprialistični tabor, ker razvija menjavo s kapitalističnimi državami, medtem
ko njihove države same to menjavo krepe, ni samo hinavsko, ampak je to takšna
intelektualna revščina, da nanjo ni treba niti odgovarjati.
Mednarodna menjava blaga je živ in izpremenljiv pojav, vendar je v nekem
krajšem obdobju in v danih splošnih objektivnih ekonomskih okoliščinah — ne
glede na začasna odstopanja — objektivno določena in podana. Praviloma je
določena z blagovnimi presežki in primanjkljaji posameznih držav, z ekonom-
skimi potrebami teh držav, z njihovo različno gospodarsko strukturo, z
njihovim geografskim položajem, prometnimi zvezami itd. V današnji med-
narodni trgovinski praksi se to povezovanje izvaja največkrat z obojestranskimi
bilateralnimi dogovori med državami. Na primer, Jugoslavija je od konca vojne
dalje sklenila pogodbe z različnimi državami, uravnavala je svojo zunanjo
menjavo in se vključevala normalno in naravno kot njen del v svetovno
menjavo. Razumljivo je, da je rešila to vprašanje predvsem s socialističnimi
državami, na temelju, kije več ali manj ustrezal obojestranskim interesom.
Vse menjave vseh držav z vsemi ostalimi, ustvarjene na takšnem načelu,
tvorijo svetovno menjavo dobrin, ki jo je treba imeti za normalno in ekonomsko
prirodno stanje mednarodnih ekonomskih odnosov. In ne samo to, temveč jo je
treba imeti tudi za nujno stanje odnosov, to pa pomeni, da iz nje izhaja
obveznost vsake države, da — v mejah svojih nacionalnih ekonomskih interesov
— razvija menjavo z vsemi drugimi državami.
Nasprotno, če neka država ali več držav skupaj z neko drugo državo (ali
skupino drugih držav) ne sklepa takšne menjave, ampak iz vzrokov, ki niso
ekonomskega, ki so političnega značaja, ukinja menjavo ali pa jo nenormalno in
nenaravno znižuje na minimum, pomeni to diskriminacijo, ker pomeni takšen
postopek ne glede na to, kaj bi radi rekli tisti, ki to počenjajo, ekonomski
pritisk, blokado, to pomeni političen ukrep nasproti drugi državi (z namenom,
da bi prišlo v tej državi do takšnih političnih sprememb, ki bi zagotovile še
večje ekonomske in druge privilegije).
Zato so se progresivne sile vedno borile in se še danes bore proti
diskriminaciji v ekonomskih odnosih. Zaradi tega je na primer Sovjetska zveza
oziroma njena vlada do resolucije Informbiroja oznanjala v mednarodnih
odnosih politiko izpolnjevanja vseh obveznosti in izvajala to tudi v praksi.
Drugače povedano, neka država ne more na primer reči: „Niste mi več
všeč, jezim se in ne bom več trgovala z vami; imam torej vse pravice, da ne
trgujem več in ne izvršujem svojih obveznosti, ker mi pač ne ugajate in nihče
nima pravice, da bi me za to kritiziral," — da ne bi bil tak postopek
diskriminacija.
Takšen postopek je diskriminacija, to pa pomeni, daje nasproten progresu,
torej — nazadnjaški, a v konkretnem primeru je takšen postopek Sovjetske
zveze in držav ljudske demokracije do Jugoslavije reakcionaren postopek,
zaviranje in onemogočanje graditve socializma pri nas.
154
Predstavniki Sovjetske zveze vedo, da je to diskriminacija in zato so v
svojem sporočilu poskušali najti opravičilo za svoj postopek v sovraštvu, ki ga
jugoslovanska vlada baje goji do nje. S tem v bistvu priznavajo diskriminacijo,
samo poskušajo jo nekako opravičiti.
Še bolj nesmiselno je pojasnilo neke druge države (imena ne bomo
povedali, ker sama ali ni hotela ali ni smela izdati uradnega obvestila o tem), ki
bi ga lahko povzeli v naslednjem: „Ukinjam to pogodbo zato, ker niste prijatelji
mojega prijatelja".
Sovjetska zveza se danes bori proti diskriminaciji, ki jo izvajajo proti njej
ameriški imperialisti in zahteva, da se med tema dvema velikima državama
menjava razširi. Pravilno. Ali pa dela vlada ZSSR to zaradi tega, ker je prijatelj z
ameriškimi imperialisti, ali zato, ker so oni njeni prijatelji? Ne, temveč zato,
ker je to njen ekonomski interes in ker je to prav tako ameriški ekonomski
interes, a predvsem, ker to pomeni razvijanje mednarodnih odnosov, njihovo
utrjevanje. Amerika na to ne pristane, izvaja diskriminacijo, izsiliti hoče
politične koncesije od Sovjetske zveze. Zakaj pa potem izvaja Sovjetska zveza
diskriminacijo do Jugoslavije? Vsekakor zato, ker hoče doseči nekatere
politične in ekonomske smotre.
Zakaj se je odrekla vlada Sovjetske zveze v primeru Jugoslavije — samo v
primeru Jugoslavije in nobene druge niti kapitalistične niti socialistične države
— enemu izmed svojih temeljnih gesel v zunanji politiki? O izvrševanju
mednarodnih obveznosti kot temeljnem geslu sovjetske mednarodne politike je
govora ne samo v Stalinovih delih, v časopisih, temveč skoraj v vsakem
sovjetskem učbeniku, in vendar so v primeru Jugoslavije to geslo zapustili. O
tem morajo komunisti razmisliti.
Diskriminacija je tipična za kapitalizem, a še posebno za njegov imperialis-
tični stadij. Po Oktobrski revoluciji je postala orodje boja imperialistov proti
graditvi socializma v Sovjetski zvezi. Ko imperialisti niso mogli zadušiti
Oktobrske revolucije z drugimi ukrepi in onemogočiti graditev socializma, so
prešli na diskriminacijo in od tedaj jo v večji ali manjši meri nenehoma
uporabljajo, pač po danih mednarodnih političnih razmerah in po tem, koliko
lahko prebrodijo svoje medsebojne spopade in notranje težave.
Zanimivo je ugotoviti, da se godi tudi z Jugoslavijo nekaj podobnega,
kakor se je nekoč s Sovjetsko zvezo in da je Sovjetska zveza, žal, izbrala
podobno pot: najprej politični ukrepi, ko pa to ni uspelo, tedaj prehod na
diskriminacijo, na ekonomske ukrepe.
Družbeni pojavi imajo svojo logiko ne glede na to, kaj ljudje o njih mislijo
in kako bi jih radi sebi in drugim pojasnili.
KAKŠNI SO V PRAKSI EKONOMSKI ODNOSI MED FLRJ IN
SOCIALISTIČNIMI DRŽAVAMI
Žal ne razpolagamo z zadostnimi podatki o razliki med storilnostjo dela v
naši in ostalih državah socialističnega tipa, posebno tistih, ki so bolj razvite. To
bo nedvomno zmanjšalo in ublažilo pravo podobo in prikaz teh odnosov. A
tabela o storilnosti dela, ki smo jo navedli že prej, lahko da določeno predstavo
o tem.
Ni pa vprašanje samo v razliki storilnosti dela kot takšni in to ni
najvažnejša oblika, v kateri se odraža zaostalost Jugoslavije in njeno izkoriščanje
155
s strani razvitih. Neugodna struktura v menjavi s temi državami, skoraj samo
agrarno-surovinski značaj našega izvoza je tudi najostrejša oblika tega izkorišča-
nja.
Tule en primer:
Letna proizvodnja železove rude delavca v FLRJ znaša 113.960 din
Letna proizvodnja valjarja v FLRJ znaša 467.500 din
Če od tega odvzamemo vrednost jekla, ki je prenesena vrednost 225.500
din, ostane vrednost, ki jo ustvarja v FLRJ valjar v enem letu 142.250 din
Potemtakem je razmerje med vrednostjo proizvodnje rudarje in valjarja v
pogojih FLRJ 1 : 1.98
Recimo, da je storilnost valjarja v Madžarski za 50 % večja (in takšna tudi
približno je), potem ustvarja vrednost 337.875 din
Potemtakem je odnos vrednosti letne proizvodnje jugoslovanskega rudarja
in madžarskega valjarja 1 : 2.96
Odnos količine dela, ki se izmenjuje med Madžarsko in Jugoslavijo v
sistemu trgovine po svetovnih cenah, je, kakor smo videli, jasno upodobljen na
primeru izvoza železove rude in uvoza valjanega materiala.
Pri tem je treba vedeti, da upodablja zgornji primer samo menjavo med
prvo in drugo stopnjo proizvodnje, medtem ko bi bil mnogo neugodnejši za
Jugoslavijo, če bi pogledali menjavo železove rude (1. stopnja) za stroje in druge
izdelane proizvode (3. stopnja), in to celo v tistih primerih, kadar pomenijo ti
proizvodi kapitalne vrednosti.
Da bi dobili popolno podobo o tem, kakšen je položaj Jugoslavije nasproti
drugim državam socialističnega bloka, predvsem razvitim, z gledišča strukture
menjave, navajamo naslednje tabele:
STRUKTURA ZUNANJF TRGOVINE MADŽARSKE
V 1. POLLETJU 1948. LETA
Uvoz % Izvoz %
surovine 56.0 31.9
polizdelki 27.3 13.7
izdelani proizvodi	16.7_54.4
700 100
STRUKTURA ZUNANJE TRGOVINE ČSR
(Tabela ČSR je sicer zaradi pomanjkanja podatkov nekoliko dru-
gačna, vendar so razvidni temeljni odnosi)
1947	1948
Uvoz % Izvoz %	Uvoz % Izvoz %
živina 0.3 0.1	1.3 0.0
živež in pijače 19.0 11.0	28.9 4.5
surovine in polizdelki 57.3 15.0	47.8 13.8
izdelani proizvodi 23.4 73.9	21.0 81.7
100 100 100 100
156
STRUKTURA ZUNANJI I Ki.OVINF FLRJ V N4,Y l i li
Izvoz '■'<	Uvoz '/f
surovine	44.70	24.59
1.	izjemno konjunkturne	34.18	23.10
2.	normalno konjunkturne 10.52 1.4°
polizdelki	34.95	35.Oo
Skupno 79.65	59.65
izdelani proizvodi 20.35	40.35
od tega:
Izvoz "/r	Uvoz 7r
prehrambeni 17.33 a) invest, blago	13.22
oprema 2.32 b) prometna sredstva	6.82
ostali proizvodi široke c) oprema	1 1.38
potrošnje 0.63 d) blago široke potroš-
razno	__0.07	nje	_8-()j_
100	100
Iz tabele je razvidno, da sta po strukturi svoje zunanje trgovine Madžarska in
Češkoslovanka v mnogo ugodnejšem položaju kakor Jugoslavija, ali z drugimi
besedami, da Češkoslovaška in Madžarska sodelujeta v svetovni menjavi z zanje
ugodnejšo strukturo; ko pa to povežemo z dejstvom, daje tudi storilnost dela v
teh državah visoka (ker spadata med industrijske države), lahko s precejšnjo
gotovostjo trdimo, da sta ti dve državi na zgornjem delu lestvice, v taboru tistih,
ki s pomočjo svetovnega trga vlečejo ekstraprofite iz zaostalih držav — in tudi iz
Jugoslavije — katere struktura zunanje trgovine in njena storilnost dela kažeta,
da pripada k zaostalim (Za točno določitev položaja neke države v porazdelitvi
svetovnega profita je potrebna podrobna ekonomska analiza. Toda tudi iz
splošnih podatkov je mogoče s precejšnjo gotovostjo trditi, da sta ČSR in
Madžarska v bloku držav, ki pridobivajo ekstraprofite, čeprav verjetno niso tako
veliki, kakor so bili nekoč, in sicer zaradi tega, ker nastopajo kot glavni
izkoriščevalci ameriški monopoli, a ostale industrijsko razvite države kot
udeleženci-pomagači).
Kako se kaže konkretna menjava FLRJ z državami socialističnega bloka,
prikazuje naslednja tabela:
157
Izvo/. Jugoslavije v (v/ž )
ČSR	ZSSR	Madžarsko1 Poljsko2
1. 1948	1. 1948
surovine 62.2	47.9	49.5	79.9
a)	izjemno konjunkturne 53.0	15.5	34.8	63.3
b)	normal, konjunkturne 9.2	32.4	14.7	16.6
polizdelki 12.1	40.6	34.2	17.4
skupno_74.3	88.5_83.7	97.3
izdelani proizvodi 25.7	11.5_16.3_2. 7_
od tega:
prehrambeni 18.7	9.7	5.7	1.8
oprema	9.4
ostali proizvodi široke
potrošnje 7.0	1.8	0.9
razno	1.2
100	¡00	KX)	100
Uvoz v Jugoslavijo iz (v %)
ČSR	ZSSR	Madžarske3 Poljske4
1. 1948	I. 1948__
surovine 1.2	30.6	5.1
a)	izjemno konjunkturne 1 2	30.6	2.6
b)	normal, konjunkturne	2.5
polizdelki 32.9	53.7	9.5	38.4
skupno 34.1	84.3	9.5	43.5
izdelani proizvodi 65.9	15.7	90.5	56.5
od tega:
a)	investicijske vrednosti 13.4	3.7	42.8	16.2
b)	prometna sredstva 12.7	2.1	14.4	1.8
c)	oprema 16.2	8.4	27.2	8.0
d)	široka potrošnja 23.6	1.2	3.9	30.5
razno 0.04	0.3	2.2
100	100	100	100
158
Da bi tabelo pravilno razumeli, moramo pojasniti še naslednje:
Vsa menjava je porazdeljena v tri osnovne stopnje proizvodnje:
a)	surovine in kmetijski proizvodi ali I. stopnja;
b)	polizdelki ali II. stopnja;
c)	izdelani proizvodi ali zadnja, III. stopnja proizvodnje.
Je pa pri polizdelkih, to je v II. stopnji proizvodnje, več podstopenj in šele
takrat, ko bi te dobro analizirali, bi dobili pravo podobo. Jugoslavija izvaža
večidel polizdelke iz nižjih podstopenj in uvaža iz višjih.
Tudi pri izdelanih proizvodih je več podstopenj, to je več ali manj
strojnega dela. Jugoslavija izvaža večidel proizvode, pri proizvodnji katerih se
manj uporablja strojno delo.
Nismo šli v podrobne analize, ker je to dovolj, da dobimo podobo splošnih
odnosov.
Surovine so glede na povojno konjunkturo razdeljene v dve podskupini. To
je potrebno storiti zaradi tega, ker so posebno konjunkturne surovine bile in so
neka vrsta rešujočega elementa v zunanje-trgovinski politiki neke države.
Čestokrat je trgovina med dvema državama odvisna od tega, če ima in koliko
ima ena izmed njiju — praviloma slabša in manj razvita — takšnih surovin. Za
majhno državo, posebno po tako veliki vojni, ki je odpravila vsako menjavo te
države z drugimi državami, kot je bil to primer z Jugoslavijo, je to bilo
odločilnega pomena v prvih letih po vojni, ko je obnavljala svoje mednarodne
ekonomske odnose.
Izdelani proizvodi so razdeljeni na proizvode, ki so namenjeni široki
potrošnji in ki vsebujejo največ strojnega dela, kjer je storilnost dela največja, in
na izdelane proizvode, kakor so investicijske vrednosti, prometna sredstva itd.
Te zadnje smo vzeli posebej zaradi tega, ker državi, ki jih uvaža, zagotavljajo
proizvodnjo, delo obstoječih proizvodnih kapacitet ali razširjajo te kapacitete.
Kljub temu, -da so dragi in jih je treba včasih izredno drago plačati, ker
vsebujejo njihove cene tudi monopolske profite kakor tudi plačilo licenc, to je
posredno plačilo za tehnične iznajdbe in opremo tistega, ki te vrednosti
prodaja, so kljub temu za državo, ki jih uvaža, važne. Izredno važne so za našo
državo, ki je s hitrim tempom prešla h graditvi socializma.
Naša država je bila glede na svojo industrijsko nerazvitost in pogoje
izkoriščanja svetovnega kapitalističnega trga prisiljena na najneugodnejšo
strukturo, to je, na čezmerni izvoz surovin in agrarnih proizvodov. V tem
pritisku na Jugoslavijo so sodelovale vse države socialističnega bloka brez izjeme
in v enaki meri kakor kapitalistične. Povsem naravno, pogoji kapitalističnega
trga so zakonito silili v to vsako državo, sleherna se je tako obnašala: ena kot
izkoriščevalec, ki teži za tem, da bi čim več izkoriščal, druga kot izkoriščanec,
ki stremi za tem, da bi bil čim manj izkoriščan. Vsak je branil „svoje interese"
(ki mu jih je podaril kapitalizem). Ne da bi zdaj podrobneje obdelovali ta
problem, moramo reči samo to, da je šla Jugoslavija tudi v takšnem okviru po
poti čim bližnjih in prisrčnejših odnosov s socialističnimi državami, celo tedaj,
kadar je to bilo zanjo manj ugodno kakor trgovina s kapitalističnimi državami
(kot n. pr. z Madžarsko, o čemer bomo kasneje navedli podatke).
V čem se je to odražalo?
1. Jugoslavija je bila iniciator vseh ekonomskih pogodb z vsemi
socialističnimi državami,in je pri tem vedno predlagala in se borila za čim širšo
menjavo.
159
2.	Jugoslavija je bila iniciator velikih dolgoročnih investicijskih pogodb. Te
se po ekonomski vsebini ne razlikujejo, ne odstopajo od temeljnih ekonomskih
pogojev kapitalistične menjave dobrin, regulirajo pa menjavo blaga za daljše
obdobje; potemtakem obvarujejo gospodarstva socialističnih držav pred konjun-
kturnimi in drugimi kolebanji, ki so mogoča na svetovnem trgu, še posebno pa
pred krizami, katerih učinek se lahko prenese tudi na socialistične države in
začasno ustvari težave ali celo ogrozi gospodarstvo v nekaterih industrijsko
razvitih državah.
Pri tem smo naleteli v nekaterih državah (Češkoslovaška, MaazarsKaj na
nerazumevanje in odpor in smo morali porabiti morje besed, da bi jih prepričali,
da so takšne pogodbe kot prva faza medsebojnih odnosov koristne.
3.	Jugoslavija se je lotila reševanja teh odnosov predvsem s stališča
prijateljstva in kot rezultat tega je bil izvoz posebno konjunkturnih surovin in
polizdelkov v države socialističnega tabora razmeroma večji kakor v druge,
kapitalistične države, čeprav je to v neki meri onesposabljalo našo državo za
menjavo blaga s kapitalističnimi državami in nam delalo resne težave. Mi smo to
delali zavestno, kar je brez vsakega pojasnila povsem logično in razumljivo.
Toda nekatere druge države niso tako delale nasproti Jugoslaviji niti pred
resolucijo Informbiroja.
No, pretirane zahteve po izvozu surovin in hrane, a posebno konjunktur-
nih surovin in polizdelkov, so imele za našo državo-še druge slabe posledice.
Državi, ki v hitrem tempu gradi socializem na temelju hitrega porasta
industrije in kmetijske proizvodnje, lahko pretiran izvoz surovin in hrane, ki ni
v skladu s splošnim razvojem proizvajalnih sil, škoduje, zavre in celo ogrozi
industrializacijo in graditev socializma. Smisel industrializacije je v tem, da krepi
proizvodnjo vseh vrst surovin in polizdelkov, s tem pa tudi proizvodnjo
izdelanih proizvodov — ker je mogoče samo tako zagotoviti nadaljnji hitri
razvoj proizvajalnih sil prav tako v industriji kakor v kmetijstvu. S tem se veča
tudi število mestnega prebivalstva. V tem so tudi osnovne težave v graditvi
socializma. V kolikor smo prisiljeni pretirano izvažati surovine in hrano, nas to
lahko pripelje:
a)	do odvzemanja surovin in polizdelkov lastni industriji za izvoz, a s tem
do zmanjševanja tempa razvoja nekaterih, za graditev socializma, za ustvarjanje
materialne baze socializma nujno potrebnih vej proizvodnje;
b)	do povečanja proizvodnje nekaterih surovin in polizdelkov brez
zadostne mehanizacije, do povečanja, ki prekaša potrebe, ki ustrezajo domačim
potrebam graditve in normalno ugodni menjavi z drugimi državami; zaradi tega
nastopi preobremenitev v porabi delovne sile, transporta itd., a zaradi vsega tega
slabitev tempa na drugih področjih graditve.
Močan izvoz hrane izpodkopava prehrano čedalje večjega števila mestnega
prebivalstva. Druge socialistične države niso nikdar jemale naše težave dobro-
namerno, tako da ni bilo razlike med njihovimi zahtevami in zahtevami
kapitalističnih držav, če pa je razlika bila, je bila v tem, da so nekatere
socialistične države postavljale tudi težje pogoje, kot na primer Madžarska,
Poljska (v primeru, koje zahtevala neizogibno dobavo pšenice, čeprav je vedela,
da nimamo viškov), Češkoslovaška (ko je zahtevala od nas za valjani material
samo svinec in druge barvne kovine itd.).
V kolikor je bila Jugoslavija v položaju, daje morala dobronamerno gledati
težave drugih, slabših od nje, je delala drugače. Mi smo, na primer sprejeli za naš
160
izvoz v Bolgarijo, da nam ga plačajo večidel z izvozom tobaka, čeprav je
Jugoslavija sama velik izvoznik tobaka. Kar se tiče odnosov do Albanije, so bili
kvalitativno različni od vseh drugih, a o tem bomo, kakor sem že rekel, govorili
kasneje posebej.
Seveda, tako je bilo pred resolucijo Informbiroja, ko so bili odnosi do
Jugoslavije prijateljski. Po resoluciji se odnosi kvalitativno menjavajo. Začenja
se ekonomski pritisk, kise usmerja na zaviranje industrializacije naše države — v
naših pogojih — na onemogočanje graditve socializma.
EKONOMSKI ODNOSI MED MADŽARSKO IN JUGOSLAVIJO
Svoje ekonomske odnose z Madžarsko smo regulirali z različnimi
pogodbami. Po sklepanju teh pogodb je naša vlada upoštevala naslednja dejstva:
a) v letu 1946 in v začetku leta 1947 je preživljala madžarska demokracija
težko obdobje, doživljala je krizo nadaljnjega porasta, borila seje z reakcionar-
nimi ostanki v državi, ki so, oslanjaje se na zunanjo pomoč, poskušali preprečiti
nadaljnjo demokratično preobrazbo, poraziti delavski razred in komunistično
partijo, ki sta bila tedaj šibka in sta šele pričenjala s političnim osvajanjem
množice delavskega razreda in delovnih ljudi; b) eden izmed glavnih problemov
za Madžarsko v tem obdobju je bila organizacija gospodarskega življenja, polni
razmah proizvodnje likvidacija nezaposlenosti in — na temelju tega — izhod iz
finančnih težav.
S tega stališča je Jugoslavija, vedno pripravljena kar največ pomagati tudi v
ekonomskih vprašanjih, stopila z Madžarsko v največjo možno menjavo, pod
pogoji, ki so bili najugodnejši za Madžarsko in najneugodnejši za Jugoslavijo.
Naša vlada se je zavedala, da je to za nas žrtev, toda to je bila pomoč
demokraciji v Madžarski, njenim revolucionarnim silam, to je bilo na liniji
socialistične solidarnosti. Na tabelah o strukturi menjave je jasno razvidno,
kakšni so bili ti odnosi. Jugoslavija je izvažala skoraj samo surovine in
polizdelke, a uvažala večidel izdelane proizvode. V zvezi s finančnimi težavami
Madžarske je dala naša vlada olajšanja v raznih oblikah, ki so v resnici pomenila
brezobrestni kredit. Država, skoraj najbolj porušena v vojni, a industrijsko
zaostala, je dala kredit neporušeni, industrijsko razviti državi. In pri tem smo
prav tako morali prepričevati prav komuniste, državne gospodarske funkci-
onarje v Madžarski, da so takšne pogodbe Madžarski koristne in potrebne. V
teku izpolnjevanja so se ti že tako in tako neugodni pogoji za nas še neugodneje
izpolnjevali, a po resoluciji Informbiroja še toliko bolj. Tako je, na primer
Madžarska, izkoristila določen monopol v kapitalnih dobavah, da je lahko
maksimalno dvignila cene svojega blaga. Povpraševanje po kapitalnih vrednostih
je bilo namreč takoj po vojni v mednarodni menjavi seveda zelo veliko in
njihova konjunktura visoka. Države, ki v vojni niso trpele in so imele takoj ali
kmalu po vojni možnosti izvažati kapitalne vrednosti, so imele neke vrste
monopol nad temi proizvodi. To je bil primer, na primer, s Švico in Švedsko
med kapitalističnimi, s Češkoslovaško in Madžarsko med socialističnimi
državami. Kakor je bila Jugoslavija zaradi diskriminacije s strani zahodnih
imperialističnih držav navezana v letu 1946 in 1947 v glavnem na Češkoslo-
vaško in Madžarsko, tako sta imeli ti dve v odnosu do Jugoslavije neke vrste
monopol. Madžarska je ta monopol temeljito izkoriščala. Tako je bilo na primer
razmerje med cenami, ki jih je od nas zahtevala Madžarska, in cenami, ki so bile
sočasno veljavne v Nemčiji:
161
Madžarska Nemčija Madžarska
(v dolarjih)	več v
Drobilci za boksit	57.500	39.945 44
Kompl. mešalec za boksit	395.000	335.000 18.5
Dvigala za skladišča (4)	377.600	250.000 50
Napr. za odvajanje prahu	41.850	13.000	220
36 velikih avtoklav	1,054.600	504.000	110
Transportna naprava za
rdeči mulj	128.850	25.130	320
Plinski generatorji	2.000.000	451.818	340
24 transotormatorjev za	Švica
za električno napravo
za elektrolizo	2.400.000 1,315.000	82.5
Po dolgih razpravljanjih in argumentacijah nam je uspevalo, da smo znižali
cene, vendar ne na višino, ki bi ustrezala svetovnim cenam. S tem seje stopnja
pridobivanja ekstraprofitov še krepila.
Jugoslavija je izvrševala svoje obveznosti, predvidene v pogodbah, vedno za
povprečno nad 90 %, medtem ko ni bilo tako z madžarske strani niti pred
resolucijo Informbiroja, a kje neki po njej. Rezultat tega je bil, da je bila
Jugoslavija v triletni menjavi izkoriščana ne samo z menjavo, zaradi povsem
ekonomske nujnosti v pogojih kapitalistične menjave, temveč je dajala tudi v
cenah dodatek madžarskemu monopolu v kapitalnih vrednostih in kreditirala
madžarsko gospodarstvo. Ta kredit je znesel, približno izračunan, okoli
1.100,000.000 dinarjev z rokom trajanja dve leti in pol ter plačan ali v dolarjih
ali v najkonkretnejših surovinah. Ta kredit smo dali kot brezobrestni kredit, a
vračali nam ga bodo z dobavami madžarskih proizvodov, ki jih kar naprej
zamujajo in zavirajo, vse to na temelju morale, ki jo je rodila resolucija
Informbiroja, ta pošastni dokument, po katerem je vse dovoljeno, in ki ga
hočejo danes goreči pristaši Informbiroja utrditi in mu dati moč vladajoče
morale v vrstah komunistov.
To je razvidno na drug način iz zunanje-trgovinske bilance Madžarske s
Sovjetsko zvezo in državami ljudske demokracije (vse v tisočih forintov):
1947	Saldo	1948	Saldo
Uvoz Izvoz + ali Uvoz Izvoz	+
ZSSR	165.722	156.588	9.134	290.737	333.511	+ 42.774
ČSR	145.413	145.353	60	249.509	244.070	5.439
Poljska	58.517	44.379	14.138	54.340	45.626	8.714
Rumunija	56.855	25.445	31.410	50.211	27.255	22.956
Bolgarija	5.624	6.230 + 606	18.313	17.844	469
Albanija	434	+ 434
F LR.)	132.359	38.033	49.326	297.698	167.269	130.429
564.490 461.028 103.462 960.808 836.009 i 24.799
162
To pa pomeni, daje Jugoslavija finansirala v 1947. letu 50 % skupnih pasiv
madžarske trgovinske bilance s socialističnimi državami. A v 1948. letu so
pasiva madžarske menjave z Jugoslavijo, torej spet breme na račun jugoslovan-
skega gospodarstva, presegala skupna pasiva Madžarske z vsemi ostalimi
socialističnimi državami.
In kdo je potem internacionalist?
Kar se tiče odnosov z drugimi državami, industrijsko in tehnično bolj
razvitimi od Jugoslavije, so bili v temelju podobni kot z Madžarsko, samo
nekoliko ublaženi, posebno v pogledu plačilnih odnosov, tako da Jugoslavija
teh držav v glavnem ni kreditirala.
Vendar pa je potrebno nekaj besed o odnosih s Sovjetsko zvezo. Naša
menjava z ZSSR je bila široko razvita, tako daje bil uvoz iz ZSSR v našo državo
v našem skupnem uvozu največji. Pri tem, kakor je videti v tabeli, je bil za
Jugoslavijo ugodnejši kakor menjava z drugimi socialističnimi državami, čeprav
neugoden za Jugoslavijo v odnosu do ZSSR. V tem smislu in samo v tem smislu
je mogoče govoriti o pomoči ZSSR Jugoslaviji. Če pa je to z vidika zakonov
socialističnih ekonomskih odnosov pomoč ali nekaj drugega in kaj je
socialistična pomoč — o tem bomo govorili kasneje. Pri tem pa je treba
upoštevati naslednja dejstva: mi smo izvažali v ZSSR i po relativni i po
absolutni vrednosti velike količine surovin, posebno visoko konjunkturnih —
kar pomeni za Jugoslavijo kot majhno državo velikanski napor. To je nedvomno
pomenilo določeno zaviranje njenega razvoja. Nasprotno je bil izvoz surovin iz
ZSSR v Jugoslavijo relativno, v primeri z gospodarsko močjo ZSSR, ne-
pomemben in ni pomenil velikega napora.
ZSSR je dobavaljala nekatere vrste blaga na kredit, kar je bilo za
Jugoslavijo ugodno. A ti krediti so bili z ustrezajočimi obrestmi - po obrestni
meri, veljavni v kapitalistični praksi. Dalje, Jugoslavija je bila dolžna, da kredite
izplača in to večidel v najkonjunkturnejših in za njeno gospodarstvo najdrago-
cenejših surovinah. S tem se je za Jugoslavijo zmanjševal pomen takšnih
kreditov.
ODNOS FLRJ DO SOCIALISTIČNIH DRŽAV, KI SO MANJŠE
IN MANJ RAZVITE OD NJE
Za popolno ilustracijo celotnih odnosov, ki so obstajali med socialističnimi
državami pred resolucijo Informbiroja, ni dovolj dati samo njihovo podobo in
analizo v celoti kakor tudi ne prikaz položaja, v katerem se — glede na te
odnose — nahaja zaostala država, v našem primeru Jugoslavija, temveč je nujno
potrebno prikazati tudi to, v kakšnih odnosih je bila ta oziroma, v kakšnih
odnosih je bil CK KPJ do socialističnih držav, ki so manjše in manj razvite kot
Jugoslavija (na primer do Albanije).
V knjigi tovariša Vladimira Dedijera ,,Jugoslovansko-albanski odnosi
1939—48" so ti odnosi izčrpno prikazani s potrebnimi pojasnili. Mi se bomo
zaradi tega ustavili samo pri nekaterih temeljnih ugotovitvah.
Prvič. Blagovna menjava kot osnovni element vseh ekonomskih odnosov ni
konkretno v jugoslovansko-albanski blagovni menjavi temeljila na svetovnih
cenah, temveč se je razvijala na temelju cen, ki so se uveljavile v vsaki od teh
držav. Najprej smo nameravali pričeti z izenačevanjem cen v obeh državah.
»
163
Toda ko smo se lotili tega dela in smo videli, daje to zaradi nižje storilnosti dela
in zaostalosti v Albaniji nemogoče doseči, smo pričeli utrjevati enotne
planirane cene za samo Albanijo. Pri tem smo upoštevali realno situacijo
albanskega gospodarstva, metodološko smo usvojili elemente strukture cene kot
v Jugoslaviji, zagotovili smo povprečni dobiček kot v Jugoslaviji in na temelju
tega so bile ustanovljene cene za vse veje proizvodnje. Na temelju teh cen niso
delala samo albanska industrijska podjetja, ni bila samo zagotovljena socialisti-
čna akumulacija, niso bile te cene veljavne samo za notranji trg, temveč (kar je
za našo analizo največje teoretične važnosti) je po teh cenah Albanija izvažala
blago v Jugoslavijo, medtem koje iz Jugoslavije uvažala blago po jugoslovanskih
notranjih cenah, ki so v povprečku nekaj nižje od albanskih.
Bistveno, kvalilativno novo je v tem to, da ne trgujemo po svetovnih cenah
- da pa:
a)	Bolj razvita Jugoslavija ne pridobiva ekstraprofita iz Albanije, to je,
albanska socialistična akumulacija ne daje Jugoslaviji nobenih ekstraprofitov,
zamaskiranih z blagovno menjavo. Še več, ker je bila celotna zunanje-trgovinska
blagovna menjava regulirana skoraj samo z Jugoslavijo, ni Albanija v glavnem
dajala nobenih ekstraprofitov bolj razvitim državam. Nasprotno, ker je
Jugoslavija kot nerazvita država dajala v menjavi na svetovnem trgu ekstrapro-
fite in ker je del te njene menjave posredno ali neposredno, s tujim ali
domačim, jugoslovanskim blagom, šel tudi v albansko gospodarstvo, je ta
ustrezajoči del ekstraprofita, ki bi padel na račun Albanije, v resnici plačevala
za njen račun Jugoslavija.
b)	Albanija kot majhna in nerazvita država ni bila izpostavljena vsem
posledicam svetovnega kapitalističnega trga, ni bila odvisna od njega in njegovih
kolebanj, ampak je imela, povezana s socialističnim jugoslovanskim gospodar-
stvom, potrebno stabilnost v graditvi socializma.
c)	Te dve državi nista stopali v ekonomske odnose s posredovanjem
svetovnega trga, to niso bili z blagovno menjavo prikriti kapitalistični odnosi
boja za udeležbo pri profitu, ampak čisti, jasni socialistični odnosi. Tu zakon
vrednosti ni deloval stihijno, prikrito, temveč v preoblikovani socialistični
obliki. To še ni pomoč, to je samo za socializem naravna odprava izkoriščanja
med dvema socialističnima državama, prvi in neposredni ukrep, ki ga mora
podvzeti vsaka država, če hoče preiti k resnično socialističnim odnosom med
socialističnimi državami.
Pomoč. Toda tudi poleg tega se je pokazalo, da albansko gospodarstvo s
svojo socialistično akumulacijo ni kos hitri socialistični graditvi. To je
onemogočala zelo velika zaostalost Albanije, to pa bi lahko ekonomsko in
politično izpodkopalo temelje novih političnih oblik, ljudsko demokracijo v
Albaniji, to bi lahko ogrozilo in onemogočilo vsak socialistični razvoj. Zato jc
Jugoslavija dajala po določenih planih albanski socialistični akumulaciji iz svoje
socialistične akumulacije s pomočjo kreditov in ustrezajočih količin vseh vrst
blaga. Bančno-tehnična oblika te pomoči je bila kredit. Toda to je bil
brezobrestni kredit, za njegovo povračilo pa ni bil predviden niti rok nit način.
To ni bilo zaradi tega, ker Jugoslovani ne bi bili sposobni ali ne bi znali trgovati,
ampak zato, ker smo na ta način (a ne samo na ta način) v resnici dajali
socialistično pomoč drugi socialistični, bolj zaostali državi. Ta dotacija je
znašala leta 1947 56 % celotnega proračuna Albanije, a leta 1948 48 %. Razen
tega je Jugoslavija v letu 1947 brezplačno vzela nase skrb za obleko in celotno
164
opremo albanske vojske, a leta 1948 še za njeno prehrano, s čimer seje dotacija
še znatno povečala.
Šele na temelju tega je Albanija lahko:
a)	vzdrževala glede nasvojo velikost močno vojsko:
b)	povečala nacionalni dohodek, dvignila plače delavcem, dvignila cene
precejšnemu številu kmetijskih proizvodov in s tem že v pričetku graditve,
dvignila življenjski standard množic;
c)	regulirala na višji ravni notranji trg in ustvarila pogoje za pospešen razvoj
gospodarskega življenja in graditve;
d)	postavila takšen petletni plan, ki zagotavlja izjemno hiter tempo
graditve socializma in obenem dviganje življenjske ravni. Kako so naši odgovorni
faktorji gledali na ta problem, priča sporočilo tovariša Sergeja Kraigherja vladi
Ljudske republike Albanije, da ji bo jugoslovanska vlada „dala vso možno
pomoč, da bi bil tempo razvoja albanskega gospodarstva celo hitrejši od tempa
razvoja posameznih zaostalih republik FLRJ, upoštevaje močno zaostalost
gospodarstva LR Albanije."'30
To zadnje pa je posebno ekonomsko-teoretično in politično važno, ker
prav tako pomeni nekaj kvalitativno novega. Za prave, resnično socialistične
odnose namreč ni dovolj samo, odpraviti zakone izkoriščanja, ampak je bolj
razvita država dolžna pomagati zaostali. Prvič so se pričele pojavljati oblike
pravilnih odnosov med socialističnimi državami, odnosov, temelječih na načelih
ekonomske enakopravnosti in pomoči močnejšega slabšemu, brez zahtev po
kakšnih koli političnih koncesijah. S tem je Jugoslavija prvič v zgodovini
socializma uresničila v odnosih med dvema samostojnima socialističnima
državama eno od temeljnih leninističnih načel: načelo socialistične pomoči
zaostalim državam.
Stalin pravi v tezah za XII. kongres RKP(b):
„Vrsta republik in narodov, ki še niso stopili ali so komaj stopili na pot
kapitalizma, ki nimajo ali skoraj še nimajo svojega proletariata, ki so zaradi
tega zaostali v gospodarskem in kulturnem pogledu, niso sposobni
izkoristiti pravice in možnosti, ki jim jih daje nacionalna enakopravnost,
niso sposobni, da bi se dvignili na višjo razvojno stopnjo in bi tako dosegli
nacionalnosti, ki so šle že naprej. Če ne dobe resnične in dolgotrajne
pomoči od zunaj.
In dalje:
„Brez tega nimamo razloga računati na organiziranje pravilnega in trdnega
sodelovanja med narodi v okviru zvezne države."38
Kakšne razloge imajo danes voditelji ZSSR in nekateri voditelji držav
ljudske demokracije, da „računajo na organiziranje pravilnega in trdnega
sodelovanja med narodi", ki so na različnih stopnjah razvoja, med katerimi so
tudi precej zaostali, ki so imeli v zgodovini svoj samostojni državni razvoj in
imajo danes svojo samostojno socialistično državo, v kateri gradijo socializem, v
pogojih in odnosih izkoriščanja, ki so jim izpostavljeni s strani drugih
socialističnih držav? Ali danes lahko obstoji neka principialna razlika v odnosu
do neke nerazvite, samostojne (samo zaradi tega, ker je samostojna, to je, ker ni
v federaciji) socialistične države in neke nerazvite, ki paje del Sovjetske zveze?
Ni treba, da bi bila, a v praksi je, žal, tako.
165
V	takšnih zares socialističnih ekonomskih odnosih se kažejo tudi mešane
družbe med Jugoslavijo in Albanijo povsem drugače, kvalitativno različno. V
kolikor je s to obliko odnosov tudi prišlo do dobivanja presežne vrednosti, ki so
jo ustvarili albanski delavci, smo to vrnili albanski socialistični akumulaciji s
krediti. V tem smislu bi lahko tem odnosom tudi ugovarjali. Toda tudi poleg
tega so bili udeležba v osnovnem kapitalu, porazdelitev dobičkov in drugi
odnosi uravnani tako, da je bila, na primer, priznana renta albanski socialistični
akumulaciji, da je bil delež Jugoslavije v dobičku zreduciran na minimum, tako
da praktično ni pomenil nič. V luči vseh ostalih odnosov se te mešane družbe
ne pojavljajo kot orodje izkoriščanja, ampak tudi kot orodje začasne tehnične,
administrativne, organizacijske in kadrovske pomoči zelo zaostali državi.
Jugoslavija je pomagala Albaniji tudi drugače. Za nas je načelno važna
tehnična pomoč. In sicer zaradi tega, ker je Jugoslavija dajala to pomoč
popolnoma brezplačno, torej ni izhajala iz kapitalističnega načela, da bi po
kapitalističnih cenah prodajala znanje svojih ljudi. Za kapitalizem je značilno,
da so vse človeške vrednosti postale predmet blagovne menjave, tako tudi
znanost, umetnost, znanje itd. Zato se v kapitalizmu plačujejo licence, tehnično
znanje, filmi itd. In to ne samo tisti del, ki odpade na stroške za izdelavo,
vštevši tudi plače ljudi, ki so jih ustvarili, ampak se plačuje tudi samo znanje,
sama znanost, umetnost, to pa pomeni — plačuje se monopolni profit tistim, ki
imajo tehnično znanje, filme itd. Jugoslavija je dala tudi tu nekaj kvalitativno
novega.
Pogoji, ki jih je, na primer Sovjetska zveza zahtevala od Jugoslavije ob
priliki pogajanj za sklenitev pogodbe o tehnični pomoči, so bili tako težki, da
jih — kljub temu, da je to bilo pred resolucijo Informbiroja — nismo mogli
sprejeti in do pogodbe ni prišlo. Ko je v teku pogajanj naš predstavnik rekel
sovjetskemu, sicer visokemu državnemu funkcionarju, da so ti pogoji takšni,
kakršnih nam doslej niso postavili niti kapitalisti in da bi bilo treba v skladu s
tem spremeniti tudi naslov pogodbe, ki bi se morala v tem primeru imenovati:
Pogodba o kupovanju tehničnih licenc in podobno, je dobil odgovor: „Tudi nas
so kapitalisti trideset let odirali in morali smo jim plačevati."
V	odnosih med Jugoslavijo in Albanijo so nedvomno bili tudi takšni pojavi
in oblike, ki niso bili socialistični, posebno v začetku. To je tudi razumljivo, če
upoštevamo, daje bil to prehod iz enega stanja v drugo, kvalitativno novo stanje
odnosov in da je to prvi takšen primer, ki ga je postavila praksa graditve
socializma. V toliko je mogoče te primere kritizirati, a ta kritika bi bila
vsekakor teoretično in praktično koristna. Če pogledamo te odnose v celoti, v
tistih najbistvenejših točkah, so ti odnosi temeljili na socialistični osnovi in so
bili postavljeni tako, da so se tudi nadalje razvijali — i po vsebini i po obliki — v
isti smeri, o čemer priča napredek, ki so ga napravili iz 1947. v 1948. leto.
Kot kvalitativno nova stvar je posebno velike politične koristi dejstvo, da
so bili jugoslovansko-albanski odnosi postavljeni tako, da je onemogočeno
pridobivanje ekstraprofitov in da razvita in močnejša Jugoslavija daje iz svoje
akumulacije albanski akumulaciji. V zvezi stem prevzema Jugoslavija socialisti-
čno obveznost za zagotovitev gospodarskega življenja in graditve albanskega
gospodarstva. V tem primeru je Jugoslavija bistveno zainteresirana na hitrem
gospodarskem razvoju Albanije, na čim hitrejši industrializaciji in dviganju
kmetijstva ker bi bila v nasprotnem primeru Albanija stalna obremenitev
jugoslovanskega socialističnega gospodarstva. To pa pomeni, da so jima
166
gospodarski ekonomski interesi resnično na socialistični način skupni — že
zato, ker so socialistični in si ne nasprotujejo eden drugemu, s tem pa so postali
stimulus za vse večje dejansko, v resnici socialistično zbližanje dveh držav.
Da je CK KPJ kot resnično internacionalistično in revolucionarno vodstvo
stopal v take odnose zavestno, pričajo sledeče besede tovariša Djilasa, ki jih je
izrekel v Ljudski skupščini ob priliki ratifikacije jugoslovansko-albanskega
sporazuma o ekonomskem sodelovanju:
„Toda stvarni razlogi za sklepanje takšne pogodbe so v tem novem — v
novi oblasti, v ljudski oblasti, v novi demokraciji, demokraciji novega tipa
(z drugimi besedami — v socializmu — M. P.). Ti razlogi so v želji narodov
Jugoslavije in v želji tovariša Tita ... da bi pomagali albanskemu narodu v
njegovem boju za neodvisnost . . ."
Ali z besedami tovariša Kidriča:
„Ali je lahko kaj prirodnejšega od tega, da FLRJ . . . ljudska država novega
tipa (to pa pomeni — socialistična M. P.), ki teži danes za polnim
gospodarskim razvojem, želi takšen razvoj tudi svojemu vojnemu zavezni-
ku .. . svojemu tovarišu, čigar ljudska demokracija ima enake temelje in
isto smer razvoja . . ."
Te besede tovarišev Djilasa in Kidriča so bile izrečene ob koncu leta 1946,
to je v tistem času, ko je imela naša vlada vztrajne in težke diskusije, da bi
prepričala druge, industrijsko razvite socialistične države o koristnosti in
potrebi investicijskih pogodb, pri čemer je imela težak boj za kakršna koli
izboljšanja njihovih pogojev, za ublažitev njihovega izkoriščevalskega značaja, ki
se sicer pojavlja kot zakonita posledica temeljev, na katerih so zasnovani.
V	današnji nesramni gonji proti Jugoslaviji, proti CK KPJ in tovarišu Titu,
so dobili albanski voditelji najbolj vidno mesto, dobili so v začetku glavno
vlogo. Po ukazu so takoj prekinili ekonomske pogodbe in vodijo brezprincipi-
alno in bedasto gonjo o dozdevnem izkoriščanju Albanije. Čemu je to potrebno
in zakaj naj bi prevzela to vlogo prav Albanija?
Treba je bilo raztrgati prav te zveze, ker bi lahko postale nalezljiv vzgled
pravilnih odnosov za druge in bi s tem ogrozile podedovane ali pridobljene,
toda privilegirane, izkoriščevalske pozicije nekaterih. Treba je očrniti, oblatiti
to novo, svetlo, resnično socialistično, da bi lahko pod to firmo podtaknili
nekaj drugega, kar v resnici nima nobene zveze s socializmom, kar predstavlja
stari, trhli kapitalizem, a prinaša privilegije. Ugasnimo hitro tisto majhno luč, da
ne bi nastal požar! — glejte, v tem je bila stvar. In to gre vse v imenu
proletarskega internacionalizma, v imenu enakopravnosti narodov, v imenu
marksizma-leninizma.
Odnosi z Bolgarijo so se pričeli razvijati po blejskem sporazumu tako, da
bi morali pripeljati do podobnih rezultatov. To delo se je pričelo kasneje in se je
razvijalo počasneje. Pred resolucijo so bila končana obsežna predhodna dela, a v
letu 1948 je bilo treba pričeti z dokončno realizacijo nekaterih vprašanj. Na
liniji teh odnosov je Jugoslavija naredila Bolgariji določeno število uslug in ji
pomagala. Tudi tu je resolucija Informbiroja izpolnila svojo kontrarevolucio-
narno, antisocialistično, razbijaško, frakcionaško vlogo.
V	današnjih konkretnih mednarodnih pogojih, ko raste vrsta novih
socialističnih držav, imajo komunisti dve temeljni revoluiconarni internaciona-
listični nalogi, ki sta merilo za to, kdo je revolucionar, a kdo revizionist in
oportunist, kdo je internacionalist in kdo nacionalist, šovinist.
167
1.	Dosledno revolucionarna borba proti imperializmu.
V sodobnih pogojih se bije boj med starim in novim, med imperializmom
in socializmom na mnogo širšem področju, z mnogo večjo udeležbo delovnih
množic, kakor je bilo to doslej kdaj koli v zgodovini revolucionarnih bojev.
Obenem pa so postale ostrina boja, njegove oblike in metode prav zato, ker je
imperializem bliže svojemu propadu, ostrejše, bolj surove, kakor je to posebno
pokazala druga svetovna vojna.
Zato se internacionalizem komunista v državi, v kateri je na oblasti
proletariat, kaže v prvi vrsti kot vztrajen in nepomirljiv boj za čim hitrejšo
zgraditev socializma v lastni državi, za vsestransko krepitev svoje socialistične
domovine v odnosu do imperializma. Internacionalizem komunističnih partij v
kapitalističnih državah pa se kaže predvsem v vztrajnem in nepomirljivem boju
proti „svojemu" kapitalizmu in „svoji" buržoaziji, ker je to obenem najučinko-
vitejša in resnična pomoč državam, ki grade socializem.
CK KPJ in komunisti Jugoslavije so dali dovolj vzgledov — i v času
osvobodilne vojne pa tudi po vojni — o svojem stališču in o svojem delu pri tej
nalogi. (Medtem pa ni doslej še nihče poklical nekatere odgovorne komuniste
drugih, predvsem evropskih držav, da bi obračunali s svojim delom v tem
obdobju. Toda to presega okvire tega članka.)
2.	Borba za resnično enotnost socialističnega sveta in mednarodnega
delavskega in demokratičnega gibanja.
To je resnično dosledna, stvarna, v resnici internacionalistična borba za
zgraditev sodobnega svetovnega sistema socializma, ali drugače povedano, za
zgraditev v resnici socialističnih, ekonomskih, političnih in kulturnih odnosov
med socialističnimi državami, ker je to edina pot za uresničenje te enotnosti.
Ker so ekonomski odnosi v družbi pa tudi med državami osnovni temelj
celotne zgradbe medsebojnih odnosov, zato so tudi temelj odnosov med
socialističnimi državami. Potemtakem se pravilna ureditev prav teh odnosov
postavlja kot neposredna naloga komunistov, v prvi vrsti pa komunističnih
partij socialističnih držav. Kakšni bodo ti odnosi danes, je izrednega, prav
zgodovinskega pomena za politiko komunističnih partij v kapitalističnih
državah, ki morajo kapitalizem šele premagati in povesti svoje narode po poti
socializma. Pravilna ureditev teh odnosov bo narodom, ki jih še zatira
imperializem, pokazala bodočo podobo svobodnih, enakopravnih narodov, v
katerih ni več večvrednih in manjvrednih, močnih in šibkih. Pravilna praksa teh
odnosov lahko postane najmočnejša mobilizacijska sila za narode, ki še ječe pod
železno peto monopolističnega kapitala.
O tem problemu je veliko pisal Lenin in podal splošne teze. Poglejmo
nekaj mest iz Leninovih del, ki nedvoumno razločno govore o tem problemu:
„Lastnost buržoazne demokracije je že po njeni naravi, da abstraktno ali
formalistično postavlja vprašanja o enakopravnosti na sploh in prav tako o
nacionalni enakosti. Komunistična partija. . . mora postaviti tudi v
nacionalnem vprašanju na prvo mesto ne abstraktna in formalna načela,
ampak — prvič — točno oceno konkretnih zgodovinskih in predvsem
(podčrtal M. P.) ekonomskih pogojev,. . . tretjič, prav tako jasno ločitev
zatiranih, odvisnih, neenakopravnih narodov od zatiralskih, izkoriščeval-
skih . . . "(Podčrtal M. P.)
168
Ko je govoril o tendencah nastajanja svetovnega gospodarstva, je Lenin na
istem mestu dejal: „ ... ki ga bo po splošnem planu reguliral proletariat vseh
narodov." 3* (Podčrtal M. P.)
„Priznavanje internacionalizma na jeziku, v praksi pa namesto njega
podtikanje .. . malomeščanskega nacionalizma ... je najnavadnejši pojav
ne samo v strankah II. internacionale, ampak tudi pri tistih, ki so iz nje
izstopile, čestokrat celo pri tistih partijah, ki se sedaj nazivajo komunisti-
čne ..."
Ko Stalin uporablja te osnovne Leninove misli pri problemu zgraditve
notranjih odnosov mnogonacionalne socialistične države — Sovjetske zveze,
pravi v tezah za XII. kongres RKP (b), govoreč o težnjah po internacionali-
zaciji načina proizvodnje in menjave" in po „političnem združevanju velikan-
skih ozemelj v eno povezano celoto" naslednje:
„Medsebojna odvisnost narodov in gospodarsko združevanje ozemelj se
niso ustvarjali v teku razvoja kapitalizma po poti sodelovanja narodov kot
enakopravnih enot (podčrtal M. P.), ampak po poti podrejanja enih
narodov s strani drugih, po poti zatiranja in izkoriščanja manj razvitih
narodov s strani bolj razvitih (podčrtal M. P.)."
In dalje :
„Potemtakem je nepomirljivo protislovje med procesom gospodarskega
združevanja narodov in imperialističnimi metodami (podčrtal M. P.) tega
združevanja rodilo nesposobnost, nebogljenost, летос buržoazije, da bi se
pravilno lotila reševanja nacionalnega vprašanja."35
In dalje, ko govori o tem, da zaostali narodi niso sposobni, da bi izkoristili
pravico do enakopravnosti, ki jim jo je dala osvoboditev z revolucijo:
„Vzroki te dejanske neenakosti se skrivajo .. . tudi v politiki carizma in
ruske buržoazije, ki sta si prizadevala, spremeniti obrobne pokrajine v
izključno surovinske rajone kijih izkoriščajo industrijsko razviti centralni
rajoni (podčrtal M. P.)."3i
Te neenakosti ni mogoče premagati, če zaostale nacionalnosti „ne dobe
resnične in dolgotrajne pomoči od zunaj".
Iz vsega tega, kar smo citirali, lahko napravimo naslednje zaključke, ki so
bistvene važnosti za našo temo.
a)	Marksizem ne gleda na enakost kot formalno enakost, ampak kot
resnično enakost, to je v prvi vrsti ekonomsko enakost, to pa tolmači kot
odpravo vsakega izkoriščanja.
b)	Resnična, to je ekonomska enakost je pogoj za ustvaritev svetovnega
socialističnega gospodarstva, to pa je mogoče ustvariti samo na podlagi polne
enakopravnosti narodov. To gradi proletariat vseh narodov. Z drugimi beseda-
mi, gradi se pod vodstvom proletariata vseh narodov, a ne enega naroda ali ene
države. Ali drugače povedano, v graditvi svetovnega socialističnega gospodarstva
in, kar izhaja iz tega, tudi v mednarodni politiki proletariata sploh, imajo
169
vodilno vlogo komunistične partije vseh narodov, a ne samo enega naroda, še
manj pa more imeti monopolno vodilno vlogo samo ena socialistična država ali
njena partija.
Če pa pazljivo pogledamo gonjo Informbiroja, bomo videli, da v njenem
okviru o enotnosti socialističnega sveta (ki jo baje Jugoslovani razbijajo) samo
frazarijo, ne da bi o enakosti (a v prvi vrsti o ekonomski enakosti in
enakopravnosti) sploh govorili, če pa že morajo kaj reči, ne gredo dalje od
splošnih fraz.
c)	Marksizem mora razlikovati resnično neenakost med razvitimi in
nerazvitimi državami in priznati izkoriščanje nerazvitih v pogojih kapitalizma
kakor tudi v pogojih, dokler se jemljejo kapitalistični mednarodni odnosi kot
temelj odnosov med državami ne glede na to, kakšna je njihova notranja
ekonomskodružbena struktura; to je, marksisti morajo priznati dejstvo, da
industirjsko razvite države izkoriščajo agrarno-surovinske.
d)	Zaostale države imajo pravico do „nesebične kulturne pomoči"
(Lenin), do „resnične in dolgotrajne pomoči" (Stalin), a razvite države imajo
socialistično dolžnost, dajati to pomoč.
Gornje teze so jasne in nedvoumne. So eden izmed stebrov leninizma. Na
njih je zgrajena sodobna revolucionarna marksistično-leninistična misel. Te teze
so eden izmed glavnih stebrov sodobnega revolucionarnega gibanja v svetu, eno
njegovih najmočnejših orodij v boju proti imeprialističnemu suženjstvu. Pod
temi gesli gredo milijonske množice v revolucionarni boj za odpravo imperiali-
stičnega gospostva in uničenje vseh vrst izkoriščanja in vseh drugih privilegijev,
razrednih in nacionalnih. Lenin je razvijal te misli v vztrajni borbi proti
vsakovrstnim lažnim in hinavskim teorijam in teorijicam, ki so se razvijale v
naročju II. internacionale, ki pa niso bile nič drugega kot nacionalizem in
šovinizem v strankah II. internacionale (recimo drugače, v strankah industrij-
skih kapitalistično razvitih držav) kakor tudi podcenjevanje ostalih držav in
kolonij. Zato pa se nihče ne drzne nastopiti proti njim odkrito, ampak jih v
praksi dejansko ali obidejo, kršijo ali oskrunijo. A to pomeni velikansko
nevarnost za nadaljnji razvoj socializma v svetu, ker spodkopava enega izmed
njegovih temeljnih stebrov.
Med socialističnimi državami ni rresnične ekonomske enakosti, temveč v
resnici obstoji, vlada in pleni ekonomska neenakost in izkoriščanje. To pa je
pojav, ki je bistvu socializma tuj in sovražen. Namesto da bi to še dalje hinavsko
zamolčevali, je treba to priznati in pričeti z uresničevanjem tistih sprememb v
odnosih, ki bi popeljale današnji socialistični svet k odpravi izkoriščanja
nerazvitih držav s strani razvitih.
Enoletna kampanja proti KPJ in FLRJ je, čeprav se je temu vprašanju
izogibala, dala kljub temu toliko materiala, na osnovi katerega je mogoče videti,
da je v vrstah Informbiroja, najbolj milo rečeno, popolna idejna zmeda o tem,
kaj je socialistična enakost in enakopravnost, kaj je socialistična pomoč in kaj
obveznost itd.
Po marksizmu-leninizmu je popolnoma jasno, kaj je trgovina po kapitalisti-
čnih načelih, a kaj so resnični socialistični ekonomski odnosi, kje pričenjajo in
kje nehajo delovati temeljni zakoni kapitalizma. Šele jugoslovansko-albanski
odnosi so v glavnem prešli bistvo in okvire kapitalističnih odnosov in so bili v
glavnih črtah postavljeni na socialistična načela, medtem ko so bili in ostali
170
odnosi med vsemi ostalimi državami socialističnega tabora v bistvu kapitalisti-
čni. In dalje, resnično socialistična pomoč se bo pričela šele takrat, ko bo v
menjavi odpravljeno načelo svetovnih cen in bodo postavljeni pogoji menjave na
nove temelje, kadar bo ena — razvita — država dajala iz svoje akumulacije
akumulaciji druge države vrednost, za katero ne bo zahtevala niti obresti niti —
v skrajnem primeru — vračanje „dolga".
Prav tako je po marksizmu-leninizmu jasno, da ekonomska enakost
pomeni: prvič, odpravo izkoriščanja; drugič, izenačenje v razvoju proizvajalnih
in tehničnih sil, izenačenje v stopnji industrializacije itd. Brez tega je enakost
samo gola fraza, ki nima z marksizmom nikakršne zveze.
Poglejmo primer informbirojevske zmešnjave. Mathias Rakoszi, generalni
sekretar Partije delovnega ljudstva Madžarske, eden izmed najbolj klepetavih
,junakov" Informbiroja, obenem pa tudi eden izmed njegovih tipičnih
predstavnikov po omejenosti pogleda, po oportunizmu in zmedi pojmov, je
objavil članek z naslovom: „Jugoslovanski trockisti — udarni odred imperialis-
tov", v katerem med drugim pravi: „Ker bi rad poučil svoje bralce, analizira
,Ekonomist' (londonski časopis — M. P.) izmišljitine Titovih klevet proti
Sovjetski zvezi o dragi prodaji industrijskih predmetov Jugoslaviji . .. toda iz
,Ekonomista' 15. aprila 1949. leta se vidi, da te cene niso tako visoke, kakor bi
jih radi prikazali . . . (gre konkretno za cene pisalnih strojev — M. P.). V Angliji
jih pa prodajajo (pisalne stroje — M. P.) po 65 funktov sterlingov, torej draže."
Rakoszi tu odgovarja na pisanje naših listov, ki ilustrirajo način izkoriš-
čanja zaostale države, prisiljene izvažati agrarne proizvode, a uvažati izdelane
industrijske proizvode. Pri tem je naš tisk navajal kot primer odnos med koruzo
(to je med prvo stopnjo proizvodnje) in pisalnim strojem (to je tretje stopnje
proizvodnje), po katerem bi morala dati Jugoslavija za pisalni stroj 3000 kg
koruze. A „marksist" Rakoszi pravi, sklicujoč se na znani buržoazni ekonomski
časopis, da je to klevetanje Sovjetske zveze (ne pa ekonomska zakonitost v
kapitalizmu, ki jo je odkril Marx), da nismo upravičeni, ker „te cene vendar
niso tako visoke . . ." in da, recimo Madžarska pri tej menjavi Jugoslavije ne
izkorišča, ker je pri njih cena pisalnega stroja nižja kot v Angliji.
Z drugimi besedami — vse je v redu, naj bo, kakor je tudi bilo doslej, a
Jugoslovani so klevetniki, če se upirajo.
Kakšno zvezo pa ima to z marksistično-leninistično ekonomsko znano-
stjo? To, da prodajajo blago ceneje kakor Anglija, je za madžarska trgovska
podjetja samo dobra reklama.
Toda stvar ni samo v tem, kako kriči nek „eminentini" informbirojevec,
ampak v tem, da proglašajo informbirojevski „ideologi" takšne odnose za
socialistične in bi radi na njih gradili enotnost socialističnega sveta in enotnost
svetovnega delavskega gibanja.
Tu ne gre za to, kdo je za enotnost in kdo ni. Na jeziku so vsi za enotnost.
Vprašanje je, za kakšno enotnost? Bomo mar zgradili enotnost na kapitalisti-
čnih zakonih v ekonomskih odnosih? Toda tudi Stalin je pisal, da je to
nemogoče. Kapitalistični odnosi delijo države na izkoriščane in na tiste, ki
izkoriščajo — med njimi pa ni enotnosti, ampak protislovja. Na tem temelju ni
mogoče graditi socialistične enotnosti. Treba je spremeniti odnose in organizi-
rati resnično socialistično ekonomsko sodelovanje med socialističnimi državami
in s tem premagati protislovja. To pa pomeni, da se socializem kaže v odrekanju
raznovrstnim ekonomskim privilegijem, dediščini kapitalizma. V politiki velja
171
prav tako, odreči se vsem privilegijem in priznati Leninovo načelo, da bo
gospodarsko enotnost socialističnega sveta ,,po splošnem planu reguliral
proletariat vseh narodov", to pa danes pomeni — komunistične partije vseh
socialističnih držav sporazumno, na temelju enakopravnosti. Mi, komunisti
Jugoslavije, ki nas je v duhu naukov marksizma-leninizma vzgajal v ostri
revolucionarni oboroženi borbi tovariš Tito, nikakor ne moremo gornjih
Leninovih besed razumeti drugače, kot v resnici pomenijo: kot enakopravno
udeležbo vseh kompartij pri reševanju tega vprašanja. Če so te partije zares
vodilne sile narodov in držav (a to ni mogoče ugotavljati z diplomatskimi
notami, pisanimi na podlagi poročil diplomatskih uradnikov, temveč v živi
politični praksi revolucionarnega boja za odpravo kapitalizma in zgraditev
socializma), tedaj je mogoče razumeti Leninove besede samo tako.
Informbiroju pač ne bo uspelo, poleg vseh laži in sofistike, da bi mednarod-
nemu delavskemu gibanju podtaknil namesto socialistične enakosti nekaj
drugega in da bi to nezaslišano prakso neenakosti priznali kot teorijo
socialistične enakopravnosti.
V gonji proti Jugoslaviji po resoluciji Informbiroja prav tako govore, da so
Jugoslovani nehvaležni za pomoč, ki so jo dobili od Sovjetske zveze in držav
ljudske demokracije in da mislijo graditi socializem sami — brez njihove
pomoči. V čem je tu ekonomsko bistvo stvari? Pri analizi jugoslovansko-
albanskih odnosov smo videli, kaj pomeni resnična socialistična pomoč, videli
smo, da se pričenja takrat, ko se iz lastne akumulacije, ustvarjene z delom
socialističnih delavcev ene socialistične države, daje pomoč drugi socialistični
državi. Sicer pa odnosi, ki so obstajali in obstoje danes med socialističnimi
državami, ne samo da niso socialistična pomoč, ampak so to trgovski odnosi na
temelju povsem kapitalističnih načel, z vsemi posledicami, ki iz tega izhajajo. V
teh odnosih Jugoslavija kot zaostala država ne samo da ni dobivala dotacije v
svojo socialistično akumulacijo (kot je to na primer Albanija od Jugoslavije),
ampak je v resnici — z blagovno menjavo po svetovnih cenah — del te
akumulacije izgubljala. V tem smislu govorimo, da gradimo v dani zgodovinski
situaciji socializem z lastnimi silami, to je brez pomoči, dotacij od zunaj. Pod
kategorijo socialistične pomoči bi kvečjemu lahko všteli 50.000 ton pšenice, ki
jo je dala ZSSR porušenemu Beogradu še med vojno. Toda to je bilo vojno
obdobje, v katerem smo tudi mi dajali i ljudske i materialne žrtve, vsekakor ne
manj — glede na število prebivalcev in gospodarsko moč — kakor kdor koli
drug. Trgovina z ZSSR in drugimi državami ljudske demokracije ni nikakšna
pomoč, temveč trgovina po svetovnih cenah kot s katero koli drugo državo. Če
hočejo prikazati kot pomoč dejstvo, da so te države, predvsem ZSSR, pričele z
Jugoslavijo trgovati in so pristale, da dobavljajo tudi investicijske vrednosti, ki
jih Jugoslavija drago plačuje po svetovnih cenah, potem je to nekaj drugega.
Toda, če bi to tudi imenovali pomoč, a to po svojem bistvu ni, potem smo
takšno pomoč dajali tudi mi drugim — še celo večjo, ker so z blagovno menjavo
obilno vlekli iz Jugoslavije ekstraprofite. Zakaj tega ne imenujemo pomoč
Jugoslavije Sovjetski zvezi in državam ljudske demokracije?
Danes izvajajo socialistične države z ZSSR na čelu proti Jugoslaviji
diskriminacijo, ki je ne uporabljajo niti proti eni izmed kapitalističnih držav. O
tem smo že govorili in je to jasno. Po logiki Informbiroja prekrščujejo navadno
kapitalistično trgovino v socialistično pomoč in to samo s strani ZSSR do
majhnih socialističnih držav (narobe ne velja). Čisto diskriminacijo (ki jo danes
172
izvajajo proti Jugoslaviji) hoče ta logika prikazati kot povsem razumljiv izraz
svobodne volje Sovjetske zveze, da z nekom trguje ali pa ne. Pod pojmom
socialistične pomoči bi radi vtihotapili nekaj, kar je v bistvu povsem drugo —
buržoazno kapitalistično trgovino, a marksistično jasne pojme o tem, kaj je
svoboda, a kaj nujnost in obveznost, zamenjujejo z buržoazno postavko o
absolutni svobodi neke določene države, z drugimi besedami - pod to firmo
skušajo opravičiti samovoljnost ene države ali skupine držav proti drugi
socialistični državi.
Ko pa na tak način zmedejo pojme, ko pod firmo marksizma-leninizma
vtihotapljajo povsem buržoazne kapitalistične kategorije in pojme in jih
razglašajo za čisti, nćpotvorjeni in edino odrešilni, pravoverni socializem, tedaj z
največjim grmenjem citirajo znana klasična mesta marksizma-leninizma in
hočejo ob trušču in hrušču prepričati svet o izdajastvu „socializma" s strani
voditeljev KPJ.
To je v bistvu revizija marksizma-leninizma, toda hinavska in prikrita
revizija. Ta revizija zadeva prav tisto načelo marksizma-leninizma, ki je temelj,
podlaga svetovnega revolucionarnega mednarodnega gibanja, na katerem je
zgrajena ZSSR, na katerem je zgrajena FLRJ, pod čigar gesli vstajajo delovne
množice vseh narodov, da bi odpravile imperialistično suženjstvo. Obenem je to
danes eno izmed najrevolucionarnejših in za imperializem najnevarnejših
marksistično-leninističnih načel in v toliko je njegova revizija nevarnejša in
škodljivejša. Zato buržoazija to revizijo hitro sprejema. Nič čudnega ni zato, da
je tako avtoritativen buržoazni list, kot je to „Ekonomist", ki si je pridobil
svojo avtoriteto s tem, daje najbolje branil pravice kapitalističnega izkoriščanja
in imperialističnih privilegijev, takoj vstal in pričel napadati Jugoslavijo, ker se
upira, da bi drago plačevala izdelane proizvode, z obrazložitvijo, da to vendar ni
drago in da ji tudi kapitalistične države ne bodo prodajale ceneje. A
informbirojevec Rakoszi ne samo da se strinja z „Ekonomistom", ampak gre še
dalje in uporablja iste argumente, da bi dokazal, da Jugoslavija kleveta ZSSR,
ko izpoveduje znano znanstveno resnico, ki jo je odkril Marx, da industrijske
države na svetovnem kapitalističnem trgu, oziroma — tudi socialistične države,
dokler se v medsebojni menjavi drže svetovnih kapitalističnih cen — izkoriščajo
agrarno-surovinske. Ta sorodnost med gledanjem pisca iz „Ekonomista" in
informbirojevca Rakoszija je povsem razumljiva, če upoštevamo, da i prvi i
drugi pripadata državam, ki pridobivajo ekstraprofite od zaostalih prav s
pomočjo trgovine po „vendar ne tako visokih" svetovnih cenah. I prvi i drugi
branita svoje privilegirane pozicije. Kako ginljivo doni njun skupni glas, da cene
njunega pisalnega stroja „vendar niso tako visoke" (!) za Jugoslovane, naj le
nadaljujejo z izvažanjem koruze zanje.
Razvoj socializma je šele zdaj prvič praktično postavil komunistom na
dnevni red problem ekonomskih (in drugih) odnosov med socialističnimi
državami. Ta novi problem pa ni ustvaril samo vrsto težav in nesporazumov,
ampak je razkril že prej utelešeni revizionizem in oportunizem v delavskem
gibanju. Toda, čeprav je to nov problem, je njegova vsebina z vidika
marksizma-leninizma jasna, a prav tako obstoje že tudi neki osnovni elementi
kot kažipot za njegovo rešitev.
Kažipot je predvsem rešitev problema med razvitimi in nerazvitimi
deželami in narodi znotraj mnogonacionalne socialistične države, na primer
Jugoslavije. Tu je utrjen sistem enotnih planiranih cen na temelju enotnega
173
sistema plač. Potemtakem dobiva vsak delavec katere koli republike za enako
kvalificirano delo enako plačo. Dalje, na temelju sistema enotnih cen je rešen
problem notranje menjave (to pa pomeni blagovne menjave med posameznimi
republikami); prav tako na temelju takšnih cen se steka splošnodržavna
socialistična akumulacija. Dalje, porazdelitev akumulacije se izvaja po državnem
planu, in to tako, da se: a) zagotovi socialistični razvoj vse države; b) v tem
ovkiru razvoj vsake posamezne republike; in c) pri tem je zagotovljen hitrejši
razvoj, hitrejši porast industrializacije, tehnične ravni, proizvajalnih sil itd. v
zaostalih republikah. Tako utrjeno zakonitost lahko zmotijo kakšni drugi
interesi (razpored surovinskih baz, potreba, da se predvsem zgradi metalurgija
itd.), a če jo vzamemo v celoti — zagotavlja takšen razvoj, ki mora v pespektivi,
v najkrajšem možnem času pripeljati do resničnega socialističnega ekonomskega
izenačenja vseh republik. To pa ni potrebno samo zaradi odprave izkoriščanja
in krivic na sploh, ampak tudi zaradi tega, ker socializem ne more zagotoviti
polnega nacionalnega razvoja vsakega naroda, če v vsakem od njih ne ustvari
materialnih pogojev socializma.
Če izhajamo od istih ekonomskih načel in upoštevamo, da gre za
samostojne in enakopravne socialistične države in da je v Albaniji storilnost dela
nižja, smo na teh načelih reševali tudi odnose med Jugoslavijo in Albaniio.
Potemtakem je treba reševati odnose med dvema državama tako, da zagotavlja-
jo:
a)	odpravo pridobivanja presežnega dela, skritega v blagovni menjavi,
temelječi na svetovnih cenah oziroma na — dolaiju; to pomeni odpravo zakonov
svetovnega kapitalističnega trga in svetovnih cen v medsebojnih odnosili
socialističnih držav. S tem se odpravlja izkoriščanje (kije sicer brez tega zakonit
in potemtakem neizogiben pojav) in ustvarja pogoj za razvoj normalnih
socialističnih odnosov. S tem se zagotavlja temeljno načelo socializma: da
pripada delavskemu razredu socialistične države ves presežek dela, ki ga
ustvaija.
b)	takšno uravnavanje odnosov, da mora, če pogledamo v celoti, skupina
industrijsko razvitih socialističnih držav pomagati zaostalim. To pa je v bistvu
socialistična, internacionalistična dolžnost komunistov razvite države. Brez tega
so pripovedke o komunizmu in revolucionarnosti samo puhle in lažnive fraze.
Toda pri tem bi bilo treba rešiti problem tako, da bi se vse socialistične države
gospodarsko krepile in rasle, v okviru tega porasta pa bi rasle tudi najbolj
razvite. Za takšno rešitev problema je nedvomno potrebna precej visoka raven
proizvajalnih sil socialističnih držav v celoti, kakor tudi posameznih razvitih. Na
primer, takoj po koncu vojne Sovjetska zveza ni bila zaradi velikanskih žrtev
gospodarsko sposobna, da bi prešla na takšno rešitev problema. Zaradi tega nam
je tovariš Tito javno in tudi v posameznih razgovorih stalno nakazoval, da je
Sovjetska zveza strašno opustošena in da bi bil greh, zahtevati od nje veliko
pomoč (pri tem je vedno mislil na resnično socialistično pomoč).
c)	na temelju zgornjega takšnega razvoja v zaostalih državah, ki bo v
najkrajšem času pripeljal do resničnega ekonomskega izenačenja, ki bo stvarno
odpravil podedovane neenakosti in krivice.
Samo tako in nikakor drugače je mogoče zagotoviti enakost med
majhnimi in velikimi, med močnimi in šibkimi, razvitimi in nerazvitimi. Samo
to je socializem. Samo to je socialistična enakopravnost narodov in držav. Samo
to je pot Leninovega prostovoljnega zbliževanja in združevanja narodov.
174
Takšna rešitev odnosov bi pripeljala do tehle posledic.
Prvič. Že prej smo videli, da zakoni kapitalizma še vladajo med
gospodarstvi socialističnih držav in da se zaradi tega vsaka socialistična država
pojavlja na svetovnem trgu samo kot en nacionalni proizvajalec, da obstoje med
njimi na ekonomskem področju protislovja, ki jih kapitalizem obilno i
ekonomsko i politično izkorišča, da se kažejo te države kot elementi, sestavni
deli svetovnega kapitalističnega trga — s tem socialistični svet slabi oziroma — ni
sposoben, da bi razvijal v odnosu do kapitalizma svoje sile. Toda v pogojih
novih odnosov bi bilo delovanje zakonov svetovnega kapitalističnega trga v
velikem delu sveta odpravljeno in s tem bi zadali kapitalizmu še en velik udarec;
odpravljena bi bila protislovja med socialističnimi državami, ustvaqena bi bila
takšna ekonomska zveza enakopravnih socialističnih držav, ki bi bila kot
ekonomska celota nasprotje kapitalizma. S tem bi pokazala mnogo večjo
življenjsko silo glede na imperializem in bi bila ekonomsko močnejša. Kot
celota bi bila daleč močnejša tudi na svetovnem kapitalističnem trgu. Ta zveza
bi bila največji in resnični udarec raznim Marshallovim in drugim planom
imperialistov. Razen tega bi odprla takšna rešitev narodom, ki se bore proti
imperializmu za svojo osvoboditev, nove perspektive in se bi močno okrepila
revolucionarna, antiimperialistična fronta.
Drugič. Prav tako kot smo prej ugotovili, ko neka država, ki je v
industrijskem in gospodarskem pogledu zaostala, ki gradi socializem in dviga
svoje proizvajalne sile v pogojih svetovnega kapitalističnega trga (celo kadar
nima diskriminacije, ampak se menjava blaga razvija med njo in drugimi
državami normalno), — ta trg s pomočjo izkoriščanja objektivno znatno zavira,
zadržuje razvoj proizvajalnih sil v tej socialistični državi, a s tem zavira razvoj sil
socializma. Ustvaritev novih odnosov pa bi pospešila razvoj proizvajalnih sil
socializma in graditev socializma tako v posameznih državah kakor v celoti.
Zgraditi zares socialistične ekonomske odnose med državami v resnici
pomeni zgraditi socializem kot sistem socialističnih držav, povezan z ekonom-
sko zvezo. A to je mogoče storiti samo z izvedbo velikih revolucionarnih
izprememb v obstoječih konkretnih ekonomskih odnosih med državami, ki so
odpravile kapitalizem in grade socializem. Drugače povedano, to je nemogoče
storiti, če se ne odpravijo ne samo izkoriščevalski odnosi, ampak tudi razni od
kapitalizma podedovani monopolistični privilegiji.
Prav zaradi tega pa je graditev ekonomske enakosti in enakopravnosti
držav revolucionarno dejanje.
Ker pa ni mogoče izvesti nobenega revolucionarnega dejanja brez vztrajne
borbe, zato je potrebna dolga in vztrajna borba tudi tu. Ta borba ima dva dela.
a)	Komunisti nerazvitih držav se morajo boriti za to, da razgibljejo vse
ljudstvo za čim hitrejšo socialistično graditev in porast vseh proizvajalnih sil, ki
zanje obstoje objektivni pogoji. Poleg tega se morajo boriti proti nacionalni
ozkosrčnosti, za čim boljše in vsestranske odnose z drugimi socialističnimi
državami.
b)	Komunisti razvitih industrijskih držav se morajo, prvič, odreči
privilegijem, potem pa se obvezati, da bodo dali nerazvitim državam v resnici
socialistično pomoč. Pri tem so dolžni boriti se ne samo za svojo lastno
nadaljnjo graditev', ampak tudi za graditev zaostalih socialističnih držav. V tej
smeri morajo vzgajati vse ljudstvo in ga mobilizirati.
175
Smer graditve socializma v Jugoslaviji, ki jo je dal CK KPJ, in smer in
vsebina petletnega plana kot ekonomske osnove socializma, kažejo, da so
jugoslovanski komunisti prav tako delali, da so napeli vse svoje sile, mobilizirali
vse ljudstvo za čim hitrejšo zgraditev socializma. Prav tako so z iniciativo za
razširitev ekonomskih (in drugih zvez) z drugimi socialističnimi državami
pokazali, da ne bolehajo za nacionalno ozkosrčnostjo. Kar se tiče odnosov z
zaostalimi državami — govori primer jugoslovansko-albanskih odnosov sam zase
—	čeprav spada tudi Jugoslavija med zaostale države. Komunisti Jugoslavije so
na obeh frontah boja (i graditve i razvijanja sodelovanja) izpolnjevali svojo
revolucionarno in internacionalistično obveznost.
A kako so se ponašali drugi? Gonja, ki so jo pričeli po resoluciji
Informbiroja proti našemu petletnemu planu (ki sojo pa skrivaj vodili že prej),
je odkrila vso idejno in politično revščino pozicij pristašev Informbiroja.
Naš petletni plan so imenovali pustolovski. V resnici je revolucionaren
plan, ker mora revolucionarno, kvalitativno izpremeniti družbene odnose v
Jugoslaviji. Toda za malomeščana — informbirojevca je vsak revolucionaren akt
-	pustolovski, kakor je tudi revolucija pustolovščina, kakor je bila tudi naša
narodnooosvobodilna borba zanje pustolovščina. S hrupom o avanturizmu
Jugosovanov prikrivajo svojo idejno revščino in oportunizem.
Toda naš petletni plan je revolucionaren akt tudi v tem smislu, ker mora
po eni plati — kvalitativno spremeniti položaj Jugoslavije na svetovnem
kapitalističnem trgu, a po drugi plati - ker mora izpremeniti tudi od
kapitalizma podedovane neenakopravne odnose med socialističnimi državami
(konkretno: Jugoslavija nasproti drugim socialističnim državam). V tem smislu
odpravlja stare odnose med njimi, jih izpreminja v praksi, odpravlja raznovrstne
privilegije itd. Ker se informbirojevci niso idrekli izkoriščevalskim in privilegi-
ranim pozicijam, ga morajo napadati kot ozko nacionalističnega, a komuniste
Jugoslavije kot nacionaliste. V resnici prikrivajo s tem truščem o nacionalizmu
Jugoslovanov svoj nacionalizem, svoje od kapitalizma podedovane privilegije,
prikrivajo revizijo marksizma-leninizma v nacionalnem vprašanju (in ne samo v
nacionalnem vprašanju).
Prav ta privilegirani položaj industrijsko razvite države, ki ji omogoča
pridobivanje ekstraprofitov iz zaostale države, razvija in goji nacionalni
egoizem. To je ekonomska osnova, na kateri raste sodobni revizionizem v
nacionalnem vprašanju. Takšen položaj je tisti ekonomskodružbeni temelj, iz
katerega raste resnični nacionalizem pa tudi šovinizem nekaterih voditeljev
komunističnih partij ZSSR in držav ljudske demokracije.
Ali se odreci privilegijem in pojdi po poti socialistične pomoči zaostalim
in tedaj boš zares, v praksi internacionalist, ali pa ostani pri svojem starem
načelu privilegijev, iz koriščanja zaostalih — a tedaj si izkoriščevalec, malo-
meščanski nacionalist, šovinist! Tretjega ni!
Ko govori v „Načrtu tez o nacionalnem in kolonialnem vprašanju" za II.
kongres Kominterne o borbi proti malomeščanskemu nacionalizmu strank II.
internacionale (torej strank industrijsko razvitih kapitalističnih držav), kot
najvažnejši nalogi komunistov, Lenin pravi:
„Borba proti temu zlu, proti najbolj ukoreninjenim drobno-buržoaznim
nacionalnim predsodkom, stopa na prvo mesto tem bolj, čim aktualnejša
postaja naloga pretvoritve diktature proletariata iz nacionalne (to je
176
diktature v eni državi, ki ni sposobna, da bi določala svetovno politiko) v
internacionalno (to je v diktaturo proletariata vsaj v nekaterih naprednih
državah, ki je sposobna odločilno vplivati na celotno svetovno
politiko)."
In razvoj socializma dandanes je pripeljal prav do podobne situacije.
Diktatura proletariata dobiva stvarne konkretne oblike v vrsti sodobnih
socialističnih držav. Da pa bi postala diktatura proletariata v smislu Leninovih
besed, je treba upostaviti med temi državami zares socialistične odnose in jih
usposobiti, da bi imele odločilno vlogo v mednarodni politiki.
Tej nalogi pa se upirajo prav najbolj ukoreninjeni drobnoburžoazni
nacionalni predsodki ,junakov" Informbiroja in njihova socialistična politika v
ekonomskih (in ne samo v ekonomskih) odnosih do nerazvitih držav, a
predvsem do najnaprednejše in najrevolucionarnejše — do Jugoslavije. In to po
logiki stvari ravno do Jugoslavije prav zaradi tega, ker je najnaprednejša in
najrevolucionarnejša, ker je nosilec borbe za nove, v resnici socialistične odnose
med socialističnimi državami.
Glejte, zakaj danes „stopa tem bolj na prvo mesto" naloga komunistov -
ustvaritev socialističnih odnosov med socialističnimi državami, to je odnosov na
temelju socialistične, stvarne, ekonomske, nacionalne, kulturne itd. enakosti in
enakopravnosti, ob nepomirljivi borbi proti malomeščanskemu nacionalizmu
„junakov" Informbiroja. Odnos komunistov do tega perečega problema
nadaljnje graditve socializma je merilo revolucionarnosti in internacionalizma,
in sicer v praksi, v dejanjih. To bistvo stvari ne more prikriti nikak trušč o
proletarskem internacionalizmu, dokler bodo v dejanjih, v praksi, vsiljevali
nerazvitim državam neenakopravne pogodbe. V tem primeru ostaja — inter-
nacionalizem na jeziku, a nacionalizem v praksi:
Kako genialno je Lenin predvidel pojav sodobnega nacionalizma v
delevskem gibanju!
II. internacionala, ki jo je spravil v grob Lenin, se je povampirila, a duhovi
njenih ,junakov" se svobodno sprehajajo po hodnikih informbirojevskih
dvorcev.
Ni pa mogel niti Lenin predvidevati, da bo ta nacionalizem zavzel takšno
širino in takšne oblike. Niti on ni predvideval, da bo v zgodovinskem razvoju
socialistične graditve ena skupina socialističnih držav podvzeinala takšne
ekonomske in drugačne ukrepe proti drugi, da bo skupina komunističnih partij
izvajala takšne ukrepe proti drugi komunistični partiji, in sicer zato, ker je ta v
resnici socialistična in v resnici revolucionarna, in ker se je drznila javno in
častno boriti za pravične odnose med socialističnimi državami in komunistič-
nimi partijami.
MILENTIJE POPOVIĆ
1	Tito, govor na slavnostni seji slovenske Akademije znanosti in umetnosti 16. novem-
bra 1948
2	K. Marx: Kapital, I. zv., str. 96, „Kultura", Beograd.
3	Prav tam, III. zv., str. 119.
4	K. Marx: Kapital, III. zv., str. 119, „Kultura", Beograd.
5	K. Marx: Kapital, III. zv., str. 190, izd. „Kultura", Beograd.
6	Prav tam.
7	Prav tam, III. zv., str. 191.
177
8	Prav tam, I. zv., str. 7.
9	K. Marx: Kapital, I. zv., str. 96, izd. „Kultura", Beograd.
10	Prav tam, I. zv., str. 459.
11	Prav tam, I. zv., str. 460.
12	Prav tam, III. zv., str. 190.
13	K. Marx: Kapital, III. zv., str. 190, izd. „Kultura", Beograd.
14	Donos na hektaru ne daje prave podobe storilnosti dela, ker iz nje ni razvidna
proizvodnja enega delavca. Odnos storilnosti dela bi bil za Jugoslavijo nedvomno
mnogo slabši zaradi večjega števila kmečkega prebivalstva (glede na to tudi števila
delavcev) na hektar kakor v drugih državah.
15	Lenin, Zbrana dela, ruska izdaja, III. zv., str. 39.
16	Stalin: Marksizem in nacionalno-kolonialno vprašanje, izd. Kulture, str. 148.
17	Prav tam, str. 148.
18	Tito, govor na slavnostni seji slovenske Akademije znanosti in umetnosti, 16. XI.
1948.
19	Ker govorimo o odnosih, temelječih na kapitalističnih načelih, presežno delo delavcev
države B, ki si ga prisvaja država A, dejansko ni nič drugega kakor navaden kapitalisti-
čni profit.
20	Ime predvojnega kapitalističnega podjetja v Jugoslaviji.
21	Karl Marx: Kapital, III. zv., str. 668.
22	Prav tam, str. 653.
23	K. Marx: Kapital, III. zv., str. 672
24	Ustreza srbskemu pregovoru: Ljubav za ljubav, a sir za pare.
25	Stalin: Marksizem in nacionalno-kolonialno vprašanje, str. 148, izd. „Kultura",
Beograd 1948.
26,27 Glej opombi 14>, 2.Î. (Op. prev.)
28	Redni sporazum 1948/49 (sklenjen)
Investicijski sporazum 1947/48 (sklenjen).
Redni sporazum 1947 (izpolnjen).
Redni sporazum 1948 (sklenjen).
Posebni sporazum 1947 (izpolnjen).
29	Redni sporazum 1948/49 (sklenjen).
Investicijski sporazum 1947/48 (sklenjen).
Redni sporazum 1947 (izpolnjen).
Redni sporazum 1948 (sklenjen).
Posebni sporazum 1947 (izpolnjen).
30	V. Dedijer: Jugoslovansko-albanski odnosi, str. 205 (slovenska izdaja „Borbe", str.
125).
31	Stalin, Marksizem in nacionalno-kolonialno vprašanje, izdaja „Kulture" Beograd, str.
153.
32	Prav tam, str. 153-4.
33	Lenin, Dela, XXV. zv., str. 285-6.
34	Prav tam, str. 287.
35	Stalin, Marksizem in nacionalno-kolonialno vprašanje, str. 148, 149-50.
36	Prav tam, str. 153.
37	Lenin, Dela, XXV. zv., str. 288.
178
D. Tucović
SRBIJA I ARB ANI J A
JEDAN PRILOG
KRITICI ZA VOJE VA СКЕ POLITIKE
SRPSKE BURŽOAZIJE
S predgovorom
MILOVANA ĐILASA
Ova knjiga Dimitrija Tueovića dokaz je da je Srbija uvijek imah ljude i
pokrete koji su znali da brane i odbrane njenu čast i njene stvarne interese od
nazadnih vladajućih krugova, kad god su išli za tim da pokrenu narodne mase da
služe njihovim interesima, bilo na štetu drugih naroda, bilo samog srpskog
naroda. Tueovićeva knjiga je istorijsko svjedočanstvo neocjenjive važnosti, koje
potvrđuje da savjest srpskog naroda nije bila umrla, čak ni u vrijeme kada su svi
vladajući slojevi i sve partije, opijeni brzim i relativno lakim pobjedama nad
Turskom, jednodušno odobravali zavojevačku politiku Pašićeve vlade i trovali
narodne mase šovinizmom i mržnjom prema malom albanskom narodu, koji je
tek stupao u borbu za stvaranje svoje nacionalne države. Tueovićeva knjiga je -
u vrijeme kada su pijanstvo od pobjeda i zanos za osvajanjima, bili obuzeli
čitavu vladajuću klasu, buržoaske partije i znatan dio sitnoburžoaskih partija -
odigrala ogromnu ulogu, ako i ne toliko po tome što je pokrenula mase u borbu
(ona je objavljena poslije povlačenja tzv. Primorskog kora iz Albanije), a ono po
tome što je okupila najnaprednije ljude, protiv prvih otvorenih pokušaja
imperijalističke politike Pašićeve vlade, što je, poničući iz radnog naroda, u ime
čitavog naroda branila i obranila čast, slavu i slavnu prošlost ustaničke i
slobodarske Srbije od svih koji su pokušali da tu čast i slavnu prošlost uprljaju
pred albanskim narodom i progresivnim čovječanstvom. Nije tu, najzad,
oresudno ni koliko je bila poznata i koliko je masa uspjela da pokrene, jer je to
zavisilo od snage radničkog pokreta. Presudno je da se ona pojavila i da je
izražavala, preko Tueovića kao vođe proleterske i radne Srbije, stvarne težnje i
stremljenja srpskog naroda koji ne samo da nije htio, nego se nije ni mirio sa
ugnjetavanjem drugih naroda u ime njegovo. Ona je pokazala svijetu da se srpski
narod, a naročito njegov najnapredniji dio, ne slaže sa zavojevačkom politikom
, svoje" vlade i „svoje" buržoazije. Proleterska, mdna Srbija još nije imala ni
snage ni uslova da povede čitav narod u borbu protiv te i takve politike, ali ona
je, s punim pravom u ime naroda, u licu Dimitrija Tueovića i kroz ovo njegovo
djelo, ustala protiv zavojevačkog pohoda, zalažući se za slobodu porobljenog
naroda.
179
Utoliko je žalosnije što je ova knjiga danas skoro potpuno zaboravljena,
naročito među mlađim generacijama. Tome su doprinijeli mnogobrojni uzroci.
Nikakvo čudo što su srpske buržoaske partije, radikali, demokrati i drugi, činili
sve da ovo značajno i za nas znamenito djelo pokrije zaborav. A nije ni čudo što
je socijalna demokratija, izdajući marksizam i stavljajući se u službu buržoazije,
izdajući radničku klasu, izdajući narod, ćutke prelazila preko Tucovićevog djela,
kao smrtnog grijeha koji je učinila protiv vladajuće klase i njene imperialisticke
politike. Socijaldemokrati su od Tucovića pravili fetiš, ikonu koja, radi obmane
radnika, zgodno stoji po kancelarijama komoraških birokrata, ali su istovre-
meno oduzimali od Tucovića sve ono što je on ustvari značio - borbu protiv
imperijalističke, hegemonističke politike , svoje" buržoazije, borbu za ravno-
pravnost naroda, isticanje, i u radu i u miru, nepomirljivosti interesa radnika i
kapitalista, narodne mase i vladajućih slojeva. A nije čudo što ni komunisti, u
uslovima teške ilegalne borbe, bez svojih izdavačkih preduzeća, iako su uviđali
sav značaj ovog progonjenog i zabranjivanog djela, nijesu bili u mogućnosti da
ga ponovno izdaju i da sa njim upoznaju šire slojeve i pomažu da je borba koju
oni vode, što je naročito potvrdio ovaj rat, ustvari nastavak (u promijenjenim
uslovima i sa daleko više idejne spreme i jasnoće u gledanju na nacionalno
pitanje) one borbe koju je vodio plemeniti i veliki sin srpskog naroda Dimitrije
Tucović.
Ponovna pojava Tucovićeve knjige poslije više od trideset godina, danas
ima i poseban značaj. Ona učvršćuje bratstvo naroda Jugoslavije i albanskog
naroda u borbi protiv imperijalizma, pokazujući da se ni u danima kada je
soldateska, po nalogu Pašećive vlade i vojnih klika, kasapila albanski narod i
kopala jaz između njega i srpskog naroda, najnapredniji i najdalekovidniji ljudi
Srbije nijesu pomirili sa tom i takvom politikom Tucović je izraz onog
slobodarskog i borbenog narodnog duha, koji ni tada, kao ni ranije - naročito
od Prvog ustanka - nije nikad zaspao i koji je u ovim godinama, u licu
komunista, podigao čitave narode na Balkanu - da kuju svoje bratstvo protiv
inostranih njemačko-italijanskih zavojevača, a danas i intriga imperijalističkih
klika Engleske i Amerike.
Tucovićeva knjiga nije bila slučajna pojava. Ona je nikla u borbi srpskog
naroda za nacionalni opstanak, u vrijeme kada je čitav svijet bio obuhvaćen
groznicom priprema imperijalističkog rata, a široke mase u Evropi, naročito
sitne buržoazije, opijene i zapaljene šovinističkom propagandom. Tada su
postojala dva puta kojima je mogao ići srpski narod: put kojim ga je vodila
buržoazija - osvajanje tuđih teritorija i porobljavanje drugih naroda uz podršku
, prijateljskih " imperijalističkih velesila, borba s drugim državama oko podjele
plijena koji je otet Turskoj i - put koji je predlagao Tucović - bratstvo i
jedinstvo balkanskih naroda (na osnovu potpune ravnopravnosti) u borbi protiv
imperijalističkih velesila i za njih vezanih , domaćih' imperijalističkih vlada.
Razumije se, ljudi koji su mislili kao Tucović i koji su za srpsko-bugarski rat
1913. godine vidjeli krivicu i kod , svoje" vlade, a u izlasku Srbije na more
imperijalističku politiku , svoje" buržoazije, bilo je premalo i slabo su bili
organizovanL Ali put za koji su se oni zalagali bio je jedino mogući i za narod
jedino pravilni put. Samo tako bi se balkanski narodi mogli spasiti od
međusobnog klanja za račun , domaćih" monarhija i buržoazija, „domaćih"
imperijalista.
180
Gledajući na balkanske probleme tako, Tueović je, ustvari, istovremeno
razvijao dalje ideje Svetozara Markovića iz njegovog znamenitog djela ,,Srbija na
istoku'', a posebno, ч pogledu odnosa s Albancima, nadovezivao se na misli i
djela Marka Miljanova, velikog crnogorskog junaka i nepomirljivog borca protiv
turskog feudalizma. Svetozar Marković je bio revolucionarni demokrat sa vrlo
jakim primjesama socijalističkih ideja. Marko Miljanov je izražavao interese i
borbu podjarmljenog seljašva (,,pravoslavnog" i albanskog), a Tueović je, ne
gubeći vezu sa narodnom prošlošću i istorijom, išao za tim da iznese stav
modernog proletarijata. Svetozar Marković je prilazio pitanju borbe za
nacionalno oslobođenje sa stanovišta dosljedne revolucionarne demokratije,
protiv monarhije i birokratije, u uslovima kada modernog proletarijata u Srbiji
nije ni bilo. Marko Miljanov je, slično junacima iz Prvog ustanka, gledao na tu
borbu kao na ostvarenje vjekovne težnje seljaštva ugnjetenog od aga i begova,
kao na ostvarenje narodne (ustvari - seljačke) pravde i slobode, protiv Turaka i
domaćih vladalaca, koji su već bili počeli da vode računa više o sebi i svojim
dostojanstvenicima nego o napaćenom narodu. A Tueović je gledao na te
probleme imajući pred očima put razvitka ka socijalizmu, ka bratstvu naroda, u
uslovima imperijalizma i postojanja modernog proletarijata. Marko Miljanov je
izražavao tendencije nedovršenih pobuna seljaštva, ideje narodne, seljačke
demokratije i nacionalne slobode, Marković ideje nedovršene buržoasko-
demokratske revolucije, tendencije plebejskih masa u toj revoluciji i u rješenju
nacionalnog pitanja, a Tueović ideje proleterskog pokreta, tendencije radničke
klase u rješavanju nacionalnog pitanja u uslovima imperijalizma.
Ali bi bilo pogrešno misliti da je Tueović sve probleme pravilno vidio.
Tueović je nesumnjivo bio najumnija i najdoslednija ličnost srpske socijalne
demokratije. Ali treba imati na umu da se srpska socijalna demokratija razvijala
u sjenci i pod idejnim vodstvom austrijske i njemačke socijalne demokratije.
Vođe i teoretičari austrijske i njemačke socijalne demokratije - Bauer, Kaucki,
Hilferding i drugi svijesno su širili oportunističke iluzije u radničkom pokretu.
Tueović je nesebično i časno radio za stvar radničke klase i radnih masa uopšte,
on je tako reći moderni radnički pokret u Srbiji započeo. Oportunističke ideje
vođa II Internacionale on nije širio svijesno, znajući da su revizionističke, alije
nesumnjivo u mnoge od njih i sam vjerovao. Za istoriju, međutim, ima značaja
samo činjenica - koje i kakve iluzije je imao, i na šta je pravilno gledao, - u
čemu je bila suština njegovih ideoloških pogleda.
Najznačajnije Tucovićevo djelo je nesumnjivo ,Srbija i Arbanija . U tom
djelu, iako u manjoj mjeri nego u drugim radovima, ogledaju se sve njegove
slabosti, sve iluzije, ali se više nego i u jednom drugom njegovom spisu - i ne
samo njegovom spisu, nego čitavom radu srpske socijalne demokratije prije i
za vrijeme rata 1914-1918 godine - vidi i ono pozitivno, ono u čemu je on
otišao mnogo dalje od svih socijaldemokrata u Evropi, izuzev boljševika, u
čemu se najviše primakao boljševicima i Lenjinovom i Staljinovom učenju o
nacionalnom pitanju.
Tueović nije imao pojma o boljševizmu i o Lenjinovom radu. On je čitavoj
borbi koju je vodio Lenjin za izgradnju proleterske partije i za udaranje njenih
ideoloških osnova, vidio samo „žalosni" rascjep u ruskoj socijalnoj demokratiji,
radujući se kada bi Lenjin, „stari cjepač", „ostao u manjini" (npr. u tzv.
avgustovskom bloku). On ne samo da nije znao o kakvim se dubokim
ideološkim razlikama radi u unutrašnjoj borbi ruskog radničkog pokreta, nego
181
nije znao ni najosnovnije činjenice o radu, snazi i stavovima boljševika. On je u
privatnim razgovorima nazivao Dragišu Lapčevića, notornog oportunistu i
reviziohistu, „radikalom u socijalnoj demokratiji', pa ipak je, u skladu s
učenjima vođa II Internacionale — , mdi mira u partiji', sjedio s njim u istim
forumima. On nije razumijevao - što potvrđuje i ova knjiga - klasnu suštinu
tadašnje buržoaske (demokratske!) države i njenog aparata sile (vojske). Njemu
nijesu bili jasni put evi razvitka revolucije u uslovima nove - imperijalističke -
epohe, pa prema tome ni suština imperijalizma, kao najvišeg stupnja
kapitalizma. On nije sasvim shvatio duboki oslobodilački smisao pobuna
albanskih plemena, kao ni veliki značaj pojava sličnih Marku Miljanovu (on ga
naziva , srednjevjekovnim riterom"). U borbi protiv „svoje" buržoazije u
imperijalističkom, pljačkaškom ratu, on nije otišao do konkretnih zaključaka
(poraz „svoje" buržoazije i , svoje" imperijalističke vlade u takvom ratu). U
vrijeme kada je drug Staljin u svom znamenitom djelu ,.Marksizam i nacionalno
pitanje' obračunao s Otom Bauerom, najpoznatijim , teoretičarom" nacional-
nog pitanja u II Internacionali, Tucović se tim istim Bauerom oduševljavao i
zanosio.
Pa ipak bi, uprkos tim činjenicama, bilo pogrešno po t cijeniti značaj ove
Tucovićeve knjige. Tucović se zanosio Bauerom, ali njegova knjiga samo po
spoljnoj formi, po opštoj frazeologiji, po nekim opštim postavkama, ima veze s
Bauerovim radovima i ,,teorijama" o nacionalnom pitanju. Po šuštini, po
osnovnim pitanjima, po konkretnoj obradi i tretiranju pitanja, on se u osnovi
razlikuje od Bauera i od svih „teorija" vođa II Internacionale. On je dosta
daleko od toga da bi mogao da bude na liniji učenja Lenjina-Staljina, ali i
veoma daleko od toga da bude na liniji ,jučenja" IIInternacionale.
Šta je osnovno u „učenju" o nacionalnom pitanju kod Bauera i vođa II
Internacionale? Vođe IIInternacionale smatraju: 1. Imperijalisti u kolonijama i
polukolonijama, iako dolaze ognjem i mačem, ipak pomažu - širenjem
kapitalističkih odnosa - napredak tih zemalja, razbijanje patrijarhalnih
(fevdalnih) odnosa u njima; 2. Vođe II Internacionale postavljaju za ugnjetene
narode pravo na kulturnu autonomiju a ne pravo na samoopredijeljenje do
otcjepljenja, jer je, tobože, velika država naprednija i sa većim mogućnostima
razvitka nego mala država; 3. Vođe II Internacionale smatraju da u
zavojevačkim, imperijalističkim, pljačkaškim ratovima ne treba raditi na porazu
„svoje" vlade, nego apelovati na ostvarenje mira za „urazumljivanje" ratobornih
grupa i militarista.
Nije teško uočiti da je ova politika u interesu najreakcionarnijih i
najagresivnijih imperijalističkih vrhova. 1. U borbi kolonijalnih naroda nije
osnovno koji slojevi i u ime čega tu borbu vode, nego - da li ona objektivno
služi slabljenju imperijalista, glavnih neprijatelja radničke klase. Staljin je
istakao, da je, npr., avganistanski apsolutistički monarh, koji se bori protiv
engleskih imperijalista, objektivno napredniji od engleskih socijalista (laburista),
koji pomažu zavojevačku politiku svoje vlade. Znači: iako porobljavanje
kolonija donosi više društvene odnose (kapitalističke namjesto feudalnih), to
porobljavanje nema ničeg progresivnog, jer jača pozicije buržoazije zavojevačke
zemlje u borbi protiv „njenog" proletarijata, a zaustavlja i slobodan razvoj
ugnjetene nacije. 2. Svesti prava ugnjetenih naroda na kulturnu autonomiju i
proglasiti za apsolutan princip veće progresivnosti velike države, ustvari znači
opravdavati porobljavanje drugih naroda i postojanje mnogonacionalnih država
182
sa jednom vladajućom, hegemonističkom nacijom (Bauerova teorija o
progresivnosti postojanja Austro-Ugarske). Ako otcjepljenje ugnjetene nacije
znači slabljenje imperijalizma, slabljenje glavne imperijalističke grupe,
imperijalista vladajuće nacije, proletarijat se neće protiviti, nego će, naprotiv -
pomoći otcjepljenje ugnjetene nacije. Uporedo sa tim proletarijat ugnjetene
nacije treba da radi protiv „svoje" buržoazije, koja širi šovinizam i svim silama
kopa jaz između ,,svoga" proletarijata, „svoja" naroda i proletarijata i naroda
vladajuće nacije. U svakom slučaju - borba za kulturnu autonomiju ustvari jača
pozicije imperijalista vladajuće nacije, jer štiti „jedinstvo" „velike" države, jer
ne vezuje borbu ugnjetene nacije s revolucionarnom borbom proletarijata
vladajuće nacije, jer bajkom o progresivnosti svake velike države, ubjeđu je mase
da budu državotvorne, tj. pokorne imperijalistima, nosiocima velikodržavnih
ideja, i - najzad - jer poriče progresivni karakter revolucionarne nacionalne
borbe ugnjetenih naroda; sve u svemu - proletarijat vladajuće nacije mora
dosljedno braniti princip samoopredijeljenja do otcjepljenja, a ne pravo na
kulturnu autonomiju. 3. U pljačkaškom, nepravednom ratu, proletarijat mora
braniti taj princip ratnim sredstvima, tj. - radeći na porazu „svoje" vlade i
„svoje" buržoazije. U ratu sva sredstva (kao što su npr. apeli za mir,
propovijedanje da se ne prolijeva suvišna krv jer se i tako već mnogo proliva
itd.) sem ratnih (oružane borbe) - neefikasna su i koriste vladajućoj
imperijalističkoj buržoaziji da vara i stišava mase. Marksističko učenje o
nacionalnom pitanju smatra da su borbe ugnjetenih naroda protiv imperijalizma
sastavni dio borbe proletarijata za svrgavanje vlasti imperijalista, da te borbe
sadrže u sebi neiscrpni rezervoar antiimperijalističkih snaga i da je zadatak
proletarijata ne samo da te borbe pomaže, nego i da ih organizuje, rukovodi
njima, dosljedno se boreći — i prema datim uslovima dosljedno primjenjujući
odgovarajuće metode - za ostvarenje načela (proletarijat vladajuće nacije) -
samoopredijeljenja do otcjepljenja i (proletarijat ugnjetenog naroda) - bratstva
radnika i narodnih masa ugnjetene i vladajuće nacije.
Postavlja se pitanje - kakav je bio Tucovićev stav u ovim problemima?
1. Tucović je jasno i nedvosmisleno istakao da Pašićeva vlada svojini
pohodom u Albaniju, u novembru 1912 godine, nije donosila ničeg
progresivnog albanskom narodu, nego naprotiv - kočila njegov razvitak,
njegovu borbu za stvaranje slobodne države, pripomagala svojim nezajažljivim
apetitima da se u Albaniji, suzbijajući akciju Pašićeve vlade, ugnjezde, stvarajući
vazalnu državu, imperijalistički kolosi - Italija i Austro-Ugarska. 2. Tucović,
nasuprot Bauern, ne ističe parolu kulture autonomije, nego pravo albanskog
naroda na samostalan državni život i slobodan unutrašnji razvitak. 3. Tucović
oštro ustaje protiv zavojevačke politike srpske vlade, koja u suštini pojačava i
ropstvo srpskog naroda. On odriče svaku pomoć takvoj vladi i takvoj politici i
raduje se njenom porazu.
Iz toga izlazi, da je Tucović u ovoj knjizi, ustajuči protiv zavojevačke
politike „svoje" vlade i „svoje" buržoazije, uzimajući u zaštitu pravo albanskog
naroda na samostalan državni razvitak, istupio časno i nedvosmisleno, braneći
socijalizam i internacionalizam, braneći mali, zaostali narod od „svoje"
buržoazije, dakle ono što nijesu nikad ni pokušali oportunistički,
proimperijalistički teoretičari iz II Internacionale. Tucović se nesumnjivo držao
Marksa, ali nova - imperijalistička - epoha tražila je novu razradu i
postavljanje nacionalnog pitanja, što on nije učinio, niti je bio kadar da učini.
183
To su učinili Lenjin i Staljin - razrađujući nacionalno pitanje takoreći od
početka, na nov način u novim uslovima. Ali Tueović nije, kao vođe II
Intemacionale, izdao Marksa, niti je zamijenio Marksov internacionalizam
socijal-šovinizmom. Tueovićeva osnovna slabost nije - što je tipično za vođe II
Intemacionale - u reviziji, u izmjeni Marksa, nego u tome što nije bio kadar da
do kraja shvati novu epohu i nužnost dalje razrade marksističke teorije
nacionalnog pitanja u promijenjenim uslovima. Nasuprot vođama II
Intemacionale Tueović je istakao parolu bratstva i ravnopravnosti balkanskih
naroda, razvijenih i nerazvijenih, u borbi protiv imperijalističkih velesila. On je
bio jedini, koji je na čelu najnaprednijeg dijela naroda u Srbiji podigao, u ime
naroda, glas protiv pljačkaške, zavojevačke politike buržoaske (Pašićeve) vlade,
a za slobodu albanskog naroda, za njegovo pravo za nesmetan razvitak, za
bratstvo srpskog i albanskog naroda.
U samu zoru imperijalističke politike srpske buržoazije, Tueović je tu
politiku dočekao vatrom. Iz čitavog pobjedničkog, šovinističkog pijanstva toga
vremena, on se uzdigao kao budna savjest naroda. Ako nije imao za sobom
dovoljno organizovane i svijesne snage da borbu razbukti, ako nije znao da vidi	\
sve uslove i da primijeni sve metode borbe, on je u svakom slučaju časno izvršio
svoju dužnost i započeo borbu, makar sa svim nedostacima i slabostima.
Novi pokret, koji je došao i razvio se dalje iza njega, znao je, s vremenom,
naći i pravilne puteve i sredstva, da u novim uslovima ostvari ideale za koje se i
on borio. Komunistička partija Jugoslavije, organizujući narodne mase za
istjerivanje okupatora iz svoje zemlje, u naslonu na Sovjetski Savez, novu
socijalističku državu stvorenu pod rukovodstvom Lenjina i Staljina, ostvarila je i
bratstvo i saradnju jugoslovenskih naroda i udarila temelje za bratsku saradnju
sa ostalim balkanskim narodima, a naročito Albancima i Bugarima, s kojima su
iste one reakcionarne klike protiv kojih je Tueović ustao, gledale da zavade
srpski narod i ostale narode Jugoslavije.
Utoliko je draže današnjim borcima za slogu balkanskih naroda protiv
tuđinskih zavojevača, što vide da ni u vrijeme kada je počinjala šovinistička,
imperijalistička politika reakcionarnih klika, koja je trovala odnose sa bratskim
i susjednim narodima, napredni duh i savjest njihovog naroda nijesu spavali,
nego su opominjali i pozivali u borbu za bratstvo i ravnopravnost naroda, što
vide da se nit progresivnog razvitka i borbe za progres, nije ni u jednom
trenutku prekinula i da ta borbi i danas može pomoći - i već stvarno pomaže -
ostvarenju velikih, vjekovnih ideala najvećih duhova Balkana - solidarnosti i
jedinstvu balkanskih naroda u borbi protiv zavojevača.
Ova knjiga Dimitrija Tueovića po tvrdi je to bolje od ičega i u tome je, sem
ostalog, njen veliki značaj, i zato je volimo i njome se ponosimo.
MILOVAN DI LAS
184
PREDGOVOR
Arbanskim pitanjem pozabavili smo se ovde nešto potpunije više iz
praktičnih potreba nego iz teoriskoga interesa. Arbanska politika naše vlade
završena je porazom koji nas je stao velikih žrtava. Još veće žrtve nas čekaju u
budućnosti. Zavojevačkom politikom srpske vlade prema arbanaskom narodu
stvoreni su na zapadnoj granici Srbije takvi odnosi da se u skoroj budućnosti
mir i redovno stanje teško mogu očekivati. U isto vreme Arbanija je tom
politikom gurnuta u naručja dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije
velike sile, a svako učvršćivanje uticaja ma koje kapitalističke države na
Balkanskom Poluostrvu predstavlja ozbiljnu opasnost za Srbiju i normalan
razvitak svih balkanskih naroda.
Ali da se tom praktičnom cilju odgovori, morali smo se zabaviti prilikama
u Arbaniji. To je bilo u toliko potrebnije učiniti što je, prvo, naša štampa, u
pogubnoj utakmici da pomogne jednu rđavo upućenu i rđavo izvođenu politiku,
mesecima i godinama rasprostirala o arbanaskom narodu tendenciozna
mišljenja, i što je, drugo, takvim mišljenjima i sama vlada pokušavala da opravda
svoju zavojevačku politiku u Arbaniji.
Više obaveštenja o prilikama i sukobima interesa na tom kraju Balkana
treba da posluži pravilnijem shvatanju prilika u Arbaniji i stvaranju boljih
odnosa između srpskoga i Arbanaskoga naroda. Naročito je više obaveštenja
potrebno proletarijatu na kome poglavito leži veliki zadatak da najodlučnije
ustane protiv zavojevačke politike buržoazije i vlasničkih krugova i da na
jednom aktuelnom praktičnom pitanju pokaže koliko je zdrav i spasonosan rad
balkanske socijalne demokratije na prijateljstvu, savezu i najpunijoj zajednci
svih balkanskih naroda.
Ako bi ova knjižica poslužila kao priložak tome istoriskom zadatku
balkanskih socijaldemokratskih partija, naša skromna očekivanja time bi bila
opravdana.
D. T.
Beograd, 1. januara 1914
I.
IZ ŽIVOTA ARBANASA
1. Postojbina i rasprostiranje.
Postojbina Arbanasa je u glavnom jedan splet gorostasnih planina koje
odvajaju plodne kotline Stare Srbije i Makedonije od Jadranskoga Mora. Ona se
spušta na morsku obalu od Skadra na severu pa na jug do grčkoga naselja; ali taj
relativno dugačak primorski pojas je ne samo uzak već i podbaran i malaričan.
Najpovoljnije uslove za život pružaju mestimično proširene plodne doline
Drima, Maće, Semene, Škumbije i Devola. Ali oblast planinskih klanaca sa
omanjim rečnim lukama i ravninama je i danas prava postojbina arbanaskih
plemena koja uporno čuvaju odnose i navike života davnašnjega porekla.
Preko toga planinskoga zemljišta prolazili su nekada vrlo važni putevi
kulturnoga sveta, među kojima se naročito ističu na jugu Via Egnatia: Drač,
Elbasan, Struga, Ohrid, Bitolj i dalje za Solun i Carigrad i na severu Via di
185
Zenta, Zetski put, koji se od Skadra probijao dolinom Drima ka Prizrenu i dalje
vodio u unutrašnjost Balkanskoga Poluostrva. Tragovi nekadašnjega značajnoga
privrednoga i kulturnoga kretanja koje je teklo tim putevima i njihovim
ograncima sačuvani su do danas u većinom porušenim utvrđenjima i još
očuvanim monumentalnim mostovima; njih je puna Arbanija. Ali putevi su
danas opusteli. Po malim zasutim stazama koje su mestimično teško prolazne
jedva im se trag nazire. A dalje od njih desno i levo caruje tolika primitivnost
života, kao da su se uticaji nekadašnjega kulturnoga kretanja zadržavali na
prvim grebenima karsta kroz koji su se ti putevi s mukom probijali. Zar nam pre
ciglih nekoliko godina jedan putnik po Severnoj Arbaniji ne veli u svojim
beleškama kako je pucnjima iz revolvera „objavio seir na daleko što je prvi put
noga Evropljaninova stupila na vrh Kunorin i što je prvi put Evropljanin gledao
luijanska jezera"? Kao da čujemo radostan glas ispitivača Centralne Afrike.
Sudbina ovih oblasti nerazdvojno je skopčana sa sudbinom Jadranskoga
Mora. Dokle je Jadransko More, kao što ćemo docnije videti, bilo jedan veliki
kanal kroz koji je tekao ceo ogromni saobraćaj Zapada sa Istokom, jadranska
obala je u privrednom pogledu bila vrlo živa. Tragovi toga privredno-
trgovinskoga života vide se u arbanaskim primorskim gradovima kao i na
ponekim starim rudokopima. Skretanjem trgovinskoga saobraćaja sa Sredo-
zemnoga Mora na Atlanski Okean, O čemu opširnije govorimo u trećoj glavi,
pogođeno je celo Balkansko Poluostrvo, pa i Arbanija. U toku vremena luke
Jadranskoga Mora gube stari značaj za svetski saobraćaj sa Carigradom i
Istokom, usled toga i transverzalni putevi kroz Arbaniju, a unutrašnji saobraćaj
na poluostrvu počinje usled mnogih političkih i privrednih promena gravitirati
sve više Solunu na jug i Srednjoj Evropi na sever. Ovamo, ka Solunu, okreće se i
trgovina svih varoši pored Drima, od Korče do Peći, u kojima još živi stara
trgovačko-zanatliska generacija koja je nekada radila isključivo sa Dračom,
Krojom i Skadrom.
Tako je prirodna otsečenost arbanske postojbine pojačana skoro
apsolutnom kulturnosaobraćajnom iskljućenošću, a Turska, inaće kruta za
sprovođenje i obezbeđenje saobraćaja, samo se radovala što je ova plemena
mogla skinuti s vrata, ostavljajući ih samima sebi, pljačci i međusobnom
istrebljivanju.
Plemena su se namnožavala, uprkos besnenju krvne osvete, a u planinama i
gudurama sa starim načinima rada hleba ne dostiže. Iz te teskobe Arbanasi su
tražili izlaza i, kao što uvek u istoriji narodnih seoba biva, oni su se kretali tamo
gde priroda pruža više sredstava za život, ka plodnim kotlinama Stare Srbije i
Makedonije. Na ovu stranu ih je uostalom vodio i nov pravac saobraćaja, jer su
danas varoši s ove strane Drima, snabdevane espahima preko Skoplja, Bitolja i
Soluna, postale pijacama čak i onih arbanaskih plemena koja žive duboko u
Arbaniji.
O tom prodiranju Arbanasa na istok u nas se mnogo pisalo, jer se jako
ticalo srpskoga naselja u severozapadnim oblastima Turske. To je i danas glavno
sredstvo kojim šovinistička štampa izaziva kod srpskoga naroda mržnju prema
„divljim" Amautima, prikrivajući kao guja nokte divljaštva koja je srpska vojska
prema njima počinila. Koliko je samo suza proliveno što je istorisko Kosovo
preplavljeno Amautima. Oni su prošli i dalje i opasali staru srpsku granicu, u
velikom broju su nađeni u novooslobođenim okruzima i, nažalost, iz njih
186
najureni, da u toliko bude jači arnautski pojas oko granice; spuštali su se i u
Makedoniju, jako proželi tetovsku kotlinu i sišli na Vardar; sa severozapada su
opasali Skoplje.
Mi se ne možemo ovde upuštati u pitanje: u koliko je proređenost
srpskoga elementa u ovim krajevima neposredan rezultat arnautske navale a u
koliko je posledica opštega, utvrđenoga kretanja srpskoga naroda s juga na
sever? Naseljavanje Šumadije je bez svake sumnje došlo razseljavanjem
jugozapadnih krajeva. Istoriski je utvrđeno da se srpski živalj iz ovih krajeva
povlačio u masama uz austriske trupe, kada god su ove u 17. i 18. veku morale
obustavljati svoja nadiranja na jug i povlačiti se. Naposletku, odakle su Srbi po
Staroj Vojvodini i ko ih je i zbog čega preveo? Kada bi se o svemu tome i
mnogo koječemu drugom htelo voditi računa, onda krvna osveta koju danas
vlasnička Srbija prema Arbanasima propoveda i vrši ne bi bila ni toliko
opravdana koliko ona na koju se Balkanicus i D-r Vladan zgrožavaju. Ako bi,
uostalom, stajalo da je srpski elemenat prosto na prosto potisnut arbanaskim,
zar bi to bio prvi slučaj u istoriji da navala nekih plemena čvršće organizacije ili
drugih preimućstava potisne neki narod sa njegova ognjišta? Zar slovenska
plemena nisu potisla starosedioce ovih zemalja sredstvima o kojima istorik nema
ni malo lepo mišljenje? I zar, naposletku, nisu Turci potiskivali i njih i druge
pokorene narode, pa ih uprkos toga zvanična Srbija smatra danas za najveće
ljubimce svoje u novim krajevima?
Arbanasi su se rasprostrli na istok na račun Slovena, to je istina. Ali
ispitivanje uzroka toga arbanaskoga prodiranja još manje daje za pravo
osvetničkom držanju prema njima. Pre svega, na koji su način Arbanasi osvojili
ove krajeve: potiskivanjem ili pretapanjem? Na kom su polju bili jači? Naravno
da oni za pretapanje, za asimilaciju tuđega elementa nisu imali uslova, jer su
kulturno stajali ispod svih suseda, pa čak i Crnogoraca. Prof. Cvijić je našao na
Kosovu svega 140 poarbanašenih kuća! Arbanasi su se dakle nastanjivali na
mestima koja su drugi silom ili milom napuštali, sa kojih su starinci otišli ili
potisnuti. To napuštanje je, nema sumnje, vrlo velikim delom posledica
nesnosnoga susedstva primitivnih, pljačkaških, neobuzdanih arnautskih plemena
ili čak njihova gruba pritiska. Nesigurni sa imovinom, neobezbeđeni sa životom,
sprečeni u slobodi rada i raspolaganja proizvodom svoga rada, starinci su se sa
svojih ognjišta morali uklanjati.
S druge strane, česte migracije su odlika života u Turskoj uopšte, a ne
samo u graničnim oblastima prema Arbanasima. A uzrok tako lakom i čestom
seljakanju leži u begovskom sistemu privrede. Kao god što je stočarsko
zanimanje Arbanaca osnov njihovoj lakoj pokretljivosti i nomadskim navikama,
tako isto je feudalni sistem svojine zemlje bio glavni razlog što su se starinci
toliko rešavali na seobu. Oni nisu bili vezani za ognjišta svojinom, najčvršćom
vezom za koju se u društvu zna. Prema tome ispitivanje ovoga pitanja mora nas
dovesti do uverenja: da je martinka „divljih" Arnauta u svakom pogledu
» nedovoljan razlog za objašnjenje procesa arbanaskoga ovlađivanja i prodiranja
na istok, već da se taj proces vršio na osnovici ekonomskoga sistema koji je bio
do današnjega dana realna podloga celokupnoga života u Turskoj.
U koliko su drugi uzorci tome pripomagali, kao napr. osećaj nesigurnosti i
gruba sila, oni su ležali u sistemu vladavine u Turskoj, u opštoj anarhiji uprave i
nezaštićenosti raje. Turski režim je gledao kroz prste kada Arbanasi vrše gruba
187
nasilja prema hrišćanima, kao što ih je opet nemilosrdno kosio ako svojim
pustupcima povrede vlasničke interese režima. Nisu Arbanasi jedino pleme sa
kojim je turski režim postupao kako mu je kada bilo potrebno. Takvi su i
Kurdi, susedi Jermena.
Prodiranjem na istok arbanaski elemenat se ne samo jako izmešao sa
srpskim naseljem, već je gotovo potpuno ovladao u nekim oblastima, kao što su
Metohija i Peć, u kojima je do pre nekoliko vekova bilo političko i crkveno
središte srpskoga naroda pod Turcima. Najlepši spomenici srpske srednje-
vekovne kulture nalaze se danas u sredini skoro isključivo arbanaskoga naroda.
A ta mešavina živih ljudi i starih spomenika, koja je pri ograničenju Arbanije
prema Srbiji dala toliko posla Londonskoj Konferenciji, postala je ukrštanjem
dva pravca kulturnoga i narodnoga kretanja: prvi, stariji, za vreme trgovinskih
veza srednjevekovne srpske države sa Jadranskim Morem, izazivao je prodiranje
srpskoga naroda ka primorju, i mrtvi spomenici toga prodiranja nalaze se po
celoj Severnoj Arbaniji; drugi, noviji, nastao je kao posledica povlačenja
srpskoga naroda severoistočno, dublje u unutrašnjost i bliže severnoj granici.
Stopu u stopu za tim povlačenjem nastupao je arbanaski elemenat.
U prvom periodu pobeđivala je politička i kulturna nadmoćnost srpskoga
naroda, u drugom periodu pobeđivala je kulturna zaostalost i osamljenost
arbanaskoga naroda u k ojoj je plemenska organizacija bila sačuvala punu snagu.
Turska ne samo da nije ništa učinila da Arbanase iz osamljenosti izvede i
kulturnim merama pokuša uvesti u zajednički život, već je u suštini svoga
sistema vladavine nosila sve uslove za konzerviranje arbanaske primitivnosti kao
što je kočila razvitak u svakom drugom pogledu. To je sada, kada nema više
turskoga režima, potrebno u toliko jače naglasiti što su vlasnički krugovi
balkanskih državica, kao naslednici turske vlasti, već pošli putem ne naučnoga
principa: da se sa promenom ustanova i uslova života menjaju i ljudi, već putem
varvarskoga načela, kojim se čak ni Turska nije u tolikim razmerama služila: da
su grobovi i vešala veći učitelj od novih ustanova.
2. Plemenska organizacija i krvna osveta.
Prodiranje Arbanaca na istok je od velikoga istoriskoga značaja. Ono je
odlučilo sudbinu srpskoga naroda u celoj oblasti na južnoj granici pređašnje
Srbije. Ono je stvorilo onaj poznati arnautski pojas koji je vrlo verovatno mogao
biti jedan od uzroka što naša narodna revolucija 1804 nije otišla dalje na jug, ali
koji je u svakom slučaju sprečavao docnije uticanje života slobodne Srbije na
potištene slovenske mase u Turskoj.
Ali to arbanasko prodiranje na istok upućuje nas da posumnjamo u
čvrstinu plemenske organizacije društvenoga života kod njih. Naime, ono je
posredan dokaz da se plemenska organizacija kod Arbanasa izživljava i da ne
drži više svoje članove sigurno u ruci, jer ona nije više u stanju da zadovolji
njihove životne potrebe.
U Severnoj Arbaniji društveni život Arbanasa vrši se još uvek u granicama
plemena kojih po frateru Mihačeviću ima dvadeset i sedam.1 Istina kretanjem i
iseljavanjem stanovništva ovih brda plemena su često puta teritorijalno
rasturena, ali krvno srodstvo se i posle toga oseća. Krasnica ima napr. u
prizrenskoj okolini, na Kosovu, u Ostrozubu, u đakovičkoj nahiji, pećskoj i
beranskoj, u Malesijama i t. d.2 Ma da se Krasnici u svima tim krajevima drže
188
svoga plemenskoga imena i srodstva, ma da se svi ti rastureni delovi jednoga
plemena smatraju kao jednoplemenici ili arnautski kušerini, sasvim je prirodno
što udaljavanje ovih ljudi sa njihove prvobitne plemenske baze slabi njihovu
plemensku privrženost, postepeno gasi plemenske tradicije i stare navike
života. Ako ti doseljenici dođu u krajeve u kojima vlada državni zakon, kao što
je to vardarska dolina, kod njih vrlo brzo plemensko srodstvo, plemenske navike
života, krvna osveta i t. d. ustupaju mesta opštem zakonu i novom načinu
života. Kada stranac putuje kroz te krajeve, teško će po načinu rada,
obrađenosti zemlje i vođenju gazdinstva moći primetiti da ima kakve razlike
između ovih arnautskih doseljenika i slovenskih starinaca.
Kod plemena koja su ostala na svojem plemenskom ognjištu, bilo cela ili
glavnom masom, plemenska organizacija predstavlja još uvek jednu živu
društvenu silu. Kod izvesnih plemena naći će se još i danas plemenske starešine
koji uz pripomoć nekoliko starijih i viđenijih ljudi nkovode opštim poslovima
plemena. Još uvek postoji plemenska organizacija sudske vlasti, bilo u vidu
plećnije (starost), skupa dvanaestorice koji se biraju od slučaja do slučaja za
rešenje krupnijih sporova, bilo u vidu sudova dobrih ljudi ili naročitih izabranih
sudija. Za izbor ovih plemenskih funkcionera kao i za druge plemenske poslove
služe narodni skupovi čije su odluke apsolutno obavezne. Ali kao
najkarakterističnija manifestacija plemenskog života kod Arbanasa postoji još
uvek krvna osveta, od koje je, kao što Engels lepo veli, naša smrtna kazna samo
civilizovana forma. ,,Za svoju bezbednost pojedinac se oslanjao na zaštitu
plemena, i to je mogao činiti; ko njemu kakvo zlo učini, čini ga ćelom plemenu.
Iz toga, iz krvnih veza plemena ponikla je obaveza krvne osvete, koja je kod
Irokeza bila bezuslovno priznata. Ako član tuđega plemena ubije
jednoplemenika, celo pleme ubijenoga bilo je obavezno na krvnu osvetu. Najpre
se pokuša izmirenje; pleme ubice drži veće i čini plemenu ubijanog predloge za
izmirenje, obično nudeći izjave sažalenja i velike poklone. Ako se oni prime,
stvar je time svršena. U obratnom slučaju povređeno pleme naimenuje jednoga
ili više osvetnika koji su obavezni da ubicu gone i ubiju."3
Ma kako se mislilo o sadašnjem autoritetu ovih plemenskih ustanova
prema članovima plemena i o sadašnjoj svežini starih plemenskih tradicija,
nesumnjivo je da se plemena još i danas javljaju jedna prema drugima kao
izvesna samostalna politička tela. Mnogi prirodni i društveni uzroci, karakter
zemljišta, naseljavanje, oskudica u zemlji, seoba i t. d. uticali su da se ove
zajednice krvnog srodstva najrazličnije kombinuju sa regionalnim zajednicama
koje vezuju mnogi važni lokalni interesi, zajednicama ljudi različnih plemena
nastanjenih u jednoj oblasti, kao što su to barjaci i krene. Ali preko svih tih veza
i interesa još uvek važi: što je iza okvira plemena tuđe je. U tim plemenskim
okvirima Arbanasi nalaze najsigurnije zaštite, jer se još uvek celo pleme zalaže
za svakoga jednoplemenika.
Ali i ako plemena u Severnoj Arbaniji predstavljaju jedna prema drugima
zasebne „države" koje čuvaju svoje granice kao svetinju, i ako krvna osveta još
uvek radi, ipak se mora priznati da je ekonomska podlaga plemenskoga života i
kod Arbanasa odavna iščezla. Pre svega zemlja više nije zajednička plemenska
svojina. Izvršena je deoba zemlje, ali ta deoba još nije otišla do kraja. Kao
zajednička svojina su još samo šume, i to ne uvek, ispaše, vode i t. d.; sva ostala
ziratna zemlja svojina je zadruga koje su u Severnoj Arbaniji veoma razvijene.
Kao tip jedne takve zadruge izneo nam je Marko Miljanov4 „nedijeljenu
189
familiju" Jaka Matina iz Miridita koja ,,ima okolo stotine čeljadi, među kojima
je okolo šezdeset vojnika pod oružjem". Pet, deset, petnaest i dvadeset odraslih
ljudi u kući su vrlo česta, upravo redovna pojava kod Arbanasa.
Bez obzira na veličinu ovih zadruga, sa deobom zemlje plemenska
organizacija je izgubila osnov unutrašnjeg jedinstva i harmonije. Pojedine
porodice su bile u mogućnosti da na račun drugih zahvate veći i bolji deo
plemenske zemlje. A kako je — što je za raspadanje plemenskih organizacija
naročito važno — novčana privreda svuda više ili manje prodrla, jače i bogatije
zadruge su mogle svoje bogastvo uvećavati prikupljivanjem zemlje, pljačkom,
otmicom, trgovinom i svima drugim sredstvima kojima novčana privreda i
proizvodnja espapa otvara širom vrata.
Kao što je prelaskom zemlje iz plemenske svojine u zadružnu i razvitkom
novčane privrede razdruzgana istinska podloga unutrašnjega plemenskoga
jedinstva, tako je i oskudica u zemlji i stešnjenost u severoarbanskim krševima
natovarila plemenima na leđa stalnu borbu oko zemlje i plemenskih atara. U
cvetu svoga razvitka plemenska organizacija pretpostavlja vrlo nerazvijenu
proizvodnju i vrlo retku naseljenost u prostranoj oblasti. Dokle pleme ima na
raspoloženju dovoljno nezauzete zemlje koja se sa namnožavanjem članova
prosto zauzima i uvlači u obradu, dotle su svađe i borbe oko zemlje izlišne,
dotle oskudica u zemlji ne uvlači pleme u stalne sukobe sa susednim
plemenima, dotle i privatna zadružna svojina zemlje nije po jedinstvo plemenske
organizacije tako opasna. I u tom pogledu je plemenska organizacija kot
Arbanasa izgubila realnu podlogu.
Kako se to može objasniti? Plemenska organizacija izgubila ekonomsku
podlogu, pa ipak se održava. Kako je to moguće?
Takve pojave za istoriju ljudskoga društva nisu ništa neobično.
Organizacija ljudskog društva, oblici zajedničkog života upravo i idu za
ekonomskim promenama, kao posledica istih, nikako obrnuto. A kako će se i
kojom brzinom vršiti proces prilagođavanja oblika društvenog života oblicima
rada i proizvodnje, to sad zavisi od mnogih drugih istoriskih faktora.
U tom pogledu za arbanaska plemena je veoma karakteristično: prvo, što
je sadašnja njihova postojbina izključivo krševita, planinska, besplodna oblast
Severne Arbanije; drugo, što je ta oblast po prirodnoj otsečenosti u
saobraćajnoj isključenosti možda najizolovanija stopa zemlje u Evropi. Eto na
toj stopi zemlje plemena su se sačuvala i namnožavanjem uzajamno stešnjavala,
osećajući tešku oskudicu u zemlji u toliko jače što su najbolje delove zemljišta u
granicama plemena prigrabili pojedinci, istaknuti prvaci, poneki beg i bogate
zadruge. Međutim okolina ove krševite postojbine i prema primorju i sa juga i
od plodnih polja Makedonije i Stare Srbije na istoku bila je zauzeta velikim
čitlucima čije granice su čuvali svim svojim autoritetom moćni begovi i državne
vlasti. U granicama plemena dakle pojedinci nisu više imali obezbeđenu
egzistenciju kao nekada, a svaki njihov pokušaj da nađu opstanka širenjem
plemenskoga atara dovodio ih je u oštar sukob sa susednim plemenima i
državnim vlastima. Jedini rezultat svakoga takvoga pokušaja bio je povećanje
broja svađa i neprijatelja.
U toj teskobi, kao u kakvoj krletci, nastao je nov život u plemenima i
između njih. Pre svega apsolutno nepoverenje prema svakome. Svi putnici po
Arbaniji saopštavaju sa koliko surevnjivosti ovi gorštaci bde nad integritetom
svoga atara i sa koliko nepoverenja i sumnje predusreću svakog stranca, bojeći se
190
da nije došao da uzme nešto od njihovih brda! Borba oko granica i izpaša
počela je da besni. Sa celim susedstvom u krvnoj osveti. Zatvoreni sa svih
strana, pljačka je bila još jedini spas ovih gorštaka. I pljačka je postala njihovim
glavnim izvorom života, a redovno zanimanje zasede, učene putnika i trgovaca,
otmica stoke, praćeni ubistvima i ubistvima za ubistva, dobro organizovani
pljačkaški pohodi prema primorju ili u plodne krajeve na istoku. Sve nas to
potseća na ono stanje u kome su se nalazila grčka plemena u doba propadanja
plemenske organizacije i za koje Engels veli: „Stari rat plemena protiv plemena
već izvrgnut u sistematsku hajdučiju na suvu i na moru za osvajanje stoke,
robija i blaga; ukratko bogastvo se ceni i poštuje kao najveće dobro, a stara
plemenska organizacija se zloupotrebljava za opravdanje nasilne otmice
bogastava".
Čime se sada plemenska organizacija održava? Od kako je preovladala
privatna svojina zemlje sa proizvodnjom espapa, članovi plemena su upućeni da
gledaju svoje dobro samo u svom privatnom gazdinstvu, zajednički plemenski
interes je sužen, unutrašnje plemensko jedinstvo razoreno. Od toga trenutka
plemena se javljaju kao celine samo prema tuđim plemenima i prema susedstvu
sa kojim su u stalnom neprijateljstvu i borbi. Plemenska organizacija se ne drži
više na unutrašnjem plemenskom jedinstvu, već na stalnoj opasnosti spolja i
neprekidnoj zategnutosti odnosa i borbi na svima stranama, borbi koja je zaista
borba na život i smrt.
Ali iza ove plemenske zajednice i sadašnje krvne osvete kriju se sasvim
drugi uslovi života. Ako je u cvetu plemenskoga života plemenska zajednica
pružala svima članovima obezbeđen i jednak život, danas je svaki član zajednice
uživao onoliko sigurnosti i ugodnosti u životu u koliko je bio veći sopstvenik.
Ako je ranije borba sa tuđim plemenima bila u podjednakom interesu svih
članova, danas je ona poglavito u interesu onih čiji je opstanak u plemenu
osiguran, koji imaju stada za ispaše i zemlje za obradu. Ako je ta borba ranije
vođena za zaštitu i nepovrednost plemenskoga zemljišta, danas se poglavito vodi
zbog nedostatka zemljišta. Ako je krvna osveta ranije bila sredstvo da se zaštiti
zajednički plemenski interes, danas se ona javlja kao posledica neprestanoga
međusobnoga trenja koje ističe iz stešnjenosti i nemanja uslova za život, kao
posledica nemanja zajedničkoga plemenskoga interesa, kao posledica dva velika
zla: anarhije i bede. Narodna pesma veli: „Travu iju, pa se s nama biju". Otuda
je krvna osveta u mnogom prestala biti opšta javna plemenska stvar i uzela na
sebe najopasniju anarhističku formu borbe svakoga protiv svakoga. Ima ljudi
koji zbog dugovanja krvi probave vek na svojoj kuli, načičkanoj puškarnicama,
kao što ima porodica u kojima se odrasla muška glava apsolutno ne drži.
Tom bednom stanju ovih gorštaka Turska je — čuvala stražu! Da bi plodne
krajeve primorja i istoka zaštitila od njihove pljačke, ona je na izlazima iz
klanaca postavljala vojničke posade, sprečavala svaki prolaz i zatvarala im
pristup na pazare. Ukupna slika je sada ovakva: svaki pojedinac zarobljen u
svojoj kuli krvnom osvetom, svako pleme zarobljeno neprijateljstvom susednih
plemena, a sva ukupno, cela Severna Arbanija, jedna prostrana tamnica na čijim
kapijama stražare turski vojnici.
191
3. Ekonomske prilike.
Arbanasi su čisto zemljoradnički narod sa stočarstvom kao daleko
pretežnijom granom zanimanja. Sredstva za život oni dobijaju obradom zemlje a
poglavito gajenjem stoke.
Kako u pogledu proizvodnosti tako u pogledu savršenstva oruđa i načina
rada postoji velika razlika između zarobljenih severoarbanskih plemena i
plodnih krajeva koje su Arbanasi kolonizirali ili onih na jugu, u primorju i oko
reke Drima, Semene, Delova, Škumbije i Mače u njihovom donjem toku. Ta
granica se upravo poklapa sa granicom čitlučkog sistema. Čifluci su pritisli sve
one krajeve koji imaju dovoljno prirodnih uslova za rentabilan poljoprivredni
rad; oni se prostiru do samih izlaza severoarbanskih klisura i klanaca a preko tih
granica su vrlo retki, i što ih ima obično su svojina plemenskih dinasta, bogatijih
ljudi ili katoličkih crkava i mitropolija.
Pod stegama plemenskih tradicija i pod nesnosnim teretom plemenskoga
rata i krvne osvete, poljoprivredni rad se poglavito držao starih obiknutih oblika
i načina koji stoje na stepenu najveće primitivnosti. Na putu kroz Arbaniju
gledao sam vrlo često drvenu ralicu koja po samoj površini drlja, a mogu se
proći čitavi krajevi a da se ne vidi drugog useva osim kukuruza. O značaju
promene useva, ovde se izgleda, ništa ne zna. Ako ih zapitamo zašto ne seju
druga žita osim kukuruza i mogu li ona da uspevaju, odgovaraju vam kako je
tako taj svet naučio !
Glavno bogastvo ovih ljudi bilo je nekada u stoci. Stoka je vrlo rđave rase.
Koze su izgleda najrasprostranjenija domaća životinja ovih gorštaka. A malo,
čupavo, žuto, divlje goveče, koje smo viđali u čoporima po arbanskim brdima,
kao da je prvi potomak staroga izumrloga tura, rodonačelnika našega domaćega
govečeta! Ali sa delenjem zemlje, prodiranjem novčane privrede i opštom
nesigurnošću stoke je svakim danom sve manje. Stoka je postala glavni predmet
trgovine; sa njom se Arbanas javlja na trgu; prodajom stoke dolazi do novca koji
mu je potreban za kupnju žita, za plaćanje interesa i krvnine. A kako
severoarbanski krševi ne mogu da pruže ni približno dovoljnu količinu žita za
ishranu, novac je postao neminovno potreban za samo održanje života, i ovi
gorštaci su se poglavito stokom i pljačkom branili od umiranja od gladi.
Pored javne nesigurnosti i opštega osiromašavanja glavni udar stočarstvu
zadalo je zatvaranje izlaza na primorju i u ravnije i toplije predele. Pritisnuvši
sve dobro zemljište begovski sistem je ostavio ovim gorštacima da se od plemena
do plemena kolju oko svake gudure, svake planine, svakoga krša, pa makar on
ne vredeo ni sto groša. On im je sve više zatvarao izlaze i stoci. A kako se stočno
bogastvo ovih krajeva, bogatih u pašama ali siromašnih u livadama, zasnivalo na
tome što se stoka preko zime sjavi u planine u primorje i toplije predele, kao što
to rade i Kucovlasi sa Pindosa i po Makedoniji, to je političko i privredno
hapšenje ovih plemena u njihovim krševima i planinama upropastilo stočarstvo
kao glavni izvor materijalnoga života.
Velika nasušna potreba za novcem, s jedne, i presušivanje izvora da se do
novca dođe, s druge strane, učinili su da se razvije bresprimerno strašan
zelenaški sistem. Po beleškama mnogih putnika lihva se krće između 40 i 60 od
sto. Varoši su postale centri te trgovine novcem; one su zadužile i velikim
interesima porobile okolinu tako da ovi ubogi đavoli stalno snose svoje plodove
rada u varoši, a iz njih se vraćaju praznih šaka.
192
Kakva se beda u tim „gnezdima slobode" zacarila naslikao je vrlo živo
njihov najbolji poznavalac Marko Miljanov. O životu Kuča, crnogorskog
plemena koje je u najtešnjem srodstvu sa arbanaskim plemenima i apsolutno na
istom stupnju kulture i u istim prilikama, Marko Miljanov piše:
,,Što su imali svoje zemlje i kuća po Nahiji i po Zeti, sve Turci prisvojiše.
Pazare im zatvoriše. Svako oko Kuča zarati š-njima, jednako ko klanja ili
se krsti. Tako i oni nikoga oko sebe nisu štedili: bili su, plenjivali, grabili,
palili svakoga a nji'svako. Svaka ih je oskudica stješnjava la". ,,Tako kad im
najveća muka od gladi dođe u zimu, kad nema nikakve zelene trave da se
njome pomognu, brojili su kočanje kupusa u zgrade (gradine) da vide
mogu li š-njime dočekat' proljeće, pa koji ne može s kupusom, on kopa
korijenje od raznijeh trava (gomulice, kućana, visibabe) ili skida koru
kunova i t. d. Od kila, od kozalca i kunovije kora najviše su pravili ljeb.
Bukova kora nije valjala, no su ispod nje strugali i jeli mazgu"5.
Sasvim je razumljivo što ostali svet gladni Kuči nisu ostavljali da na miru
uživa svoja dobra. Kuči su prosto zavisili od pljačke i zato su mrzeli mir i
redovno stanje u kojima taj izvor života presane. Miljanov veli o tom:
,,Pritiješnjeni mukama od gladi, Kuči su željeli boja, pa i kad ne bi ko nji'
zadijeva, oni bi zađevicu tražili, teke da pljačkaju ... No koliko su god oni
zli bili svakome, toliko je i njima svatko i tako su i' stjesnili, da su im i
planinu neprijatelji pritisli da niđe nisu imali od svoje planine, no su
ljetovali u Žijevo i Labednicu, đe su ljudi zaboravili svoju muku, gledajući
kako se životinja muči od gladi i žeđi" (str. 109).
Toj bedi ovih plemena odgovara užasna nerazvijenost njihovih kulturnih
potreba, uopšte nizak nivo života. Živeći među Arbanasima, Marko Miljanov je
bio iznenađen ne toliko bedom u kojoj taj narod živi koliko lakoćom sa kojom
on tu bedu podnosi. I kako podnositi vojvoda, možda poslednji predstavnik
srednjevekovnih ritera, nije mogao da prozre da se beda života ne ocrtava na
duši i držanju ovih ljudi samo zbog nerazvijenosti njihovih potreba, on je
ushićen tom pojavom nazvao takvo držanje Junačkom siromaštinom". Sretneš
li neko bedno čobanče, „nešto između čeljadeta i đavola", priča Miljanov,
moraš se diviti „kako se on sam sebe dopada da se s carem ne bi promijenio, ni
mu se s puta uklonio da ga srete".6
I država koje pođe da od ovih svojih sužnja kupi harač nije mogla ni
očekivati drugi odgovor nego što ga je redovno dobij ala. Žene su govorile
svojim muževima: „Ginite, ле podaračite se, ili dajte puške nama ženama, puste
vi ostale!" A kada su Mladoturci naumili da sredstvima bez izbora saviju vrat
ovih gorštaka u jaram poreskih i vojnih nameta, onda je u okolini Đakovice za
vreme arnautskoga pokreta 1908 pevana u narodu pesma:
Budite milostivni, nevolja je velja,
Ublažite arbanaški nesrečni udes!
Najbogatiji ima samo komadić zemlje,
Četiri ovce, četiri koze drži najbogatiji.
Iz stene se malo hrane dobija,
193
Sedam kuća služi jedno živinče.
Po vejavici i snegu nosi bez odmora
Go i nag čovek svoj tovar;
Pušku uza se, samo soli s hlebom,
Uvek mu preti smrtna opasnost!
(Štajnmec).
U ostalim krajevima Arbanije ekonomske prilike, kao što smo već istakli,
znatno su drukčije. U tim krajevima Arbanasi ne uživaju u šumskoj slobodi i ne
nose ponosito pušku kao gorštak iz Severne Arbanije, ali i ne trpe permanentnu
glad. Kao čifčije na begovskim dobrima oni imaju redovan posao, a dodirom sa
susednim slovenskim stanovništvom naučili su se pačalbarstvu. Vrlo veliki broj
Arbanasa radi grube poslove, obično nosačke i testeraške, po varošima
balkanskih država, a iz nekih krajeva, kao što je to okolina Prizrena, u masama
počinju odlaziti u Ameriku. Sve je to učinilo da se između Arbanasa u tim
krajevima i njihovih slovenskih i drugih suseda često puta ne primećava nikakva
razlika ni u pogledu načina obrade zemlje kao ni u pogledu kulturnosti života.
Ali u ekonomskom pogledu ti se krajevi razlikuju od Severne Arbanije
poglavito po begovskom sistemu. Taj prvorodni greh Turske, čini mi se
najstrašnije je pogodio baš Arbaniju. Na putu kroz Srednju Arbaniju vidite, na
jednoj strani, kuće pripete uz samu stenu kao lastina gnezda i ljude gde žive u
kršu i vrleti u kojoj će se koza otisnuti, na drugoj strani, u plodnoj dolini
Semene, Delova i Škumbije čitave ravnice ritiskao trnjak kroz koji je teže proći
nego kroz neprijateljski streljački stroj i u kome divlja svinja i zverinje caruju.
Naselja vrlo retka. Retko posejana sela su obično oličena u desetak petnaest
bednih čifčiskih kuća koje su prava suprotnost ponositim kamenim kulama
severnih krajeva. Kada sam u selu Cigari, između Devola i Škumbije, ušao da
razgledam gde taj svet živi, našao sam se u pravim slepomišnim rupama: zidovi
od trnja a planina nad selom; nikakva prozora; usred dana sam morao zapaliti
sveću da vidim gde sam; o kakvom nameštaju i redu ne može biti ni reći. Prema
ovim rupama čifčiske kuće Makedonije, u kojima se inače ogleda sva težina i
nesnosnost begovskog sistema, predstavljaju prave palate. A izgleda kuća
potpuno odgovara i izgled ljudi koji u njima stanuju. Po svojoj fizičkoj
onakaženosti i tupom blesavom izrazu lica ovi su prava suprotnost prema
severnim gorštacima ponosita stasa i oštrih crta. U celoj Makedoniji nisam nigde
dobio tako strašnu sliku od koga stepena begovski sistem može da upropasti
svoje roblje.
Po svemu izgleda da su ovi krajevi eldorado begovske eksploatacije. Više
feudala ima na desetine sela, a najveći feudalni sopstvenik na svetu, Abdul
Hamid, imao je baš u svom kraju preko stotine svojih sela. Granice svojih
feudalnih poseda oni su razmicali kako su hteli, jer nisu nailazili ni na kakav
otpor, a potrebnu radnu snagu dobij ali su iz planina sa kojih su gorštaci bežali
od krvne osvete ili gladi. Što bez ikakvih melioracija može da se obrađuje, oni
su dali u obradu, a po prostranim ravnicama pod trnjem pasu im stada, i ako bi
se uz male, vrlo male napore mogla pretvoriti u prave žitnice. Verna slika
pustošnoga dejstva begovskog feudalizma.
194
4. Karakter naroda i duhovni život.
Arbanasi su bez sumnje jedini narod u Evropi kod koga još živi plemenska
organizacija, taj posle porodice prvi oblik ljudske zajednice uopšte. Ko stvari
istoriski posmatra, dovoljno je samo to pa da za njega ne bude više nikakve
sumnje: da ovde imamo posla sa narodom koji od svih naroda na Balkanu stoji
na najnižem stupnju razvitka i koga od ostaloga kulturnoga sveta razdvajaju
čitavi vekovi najbržega napretka i velikih društvenih preobražaja.
Ali primitivan život i nizak stupanj razvitka nije merilo sposobnosti za
kulturni život i razvitak uopšte, kao što se to u političkoj književnosti
imperijalističke buržoazije rado uzima. Jer, ako su neki narodi blagodareći
povoljnim istoriskim prilikama, činili brže napretke od drugih, ako idu na čelo
ljudske civilizacije dokle drugi ostaju u primitivnom stanju, to ne daje pravo
braniocima zavojevačke kapitalističke politike da te zaostale, slabe, bezotporne
narode smatraju za slabiju, nesposobniju, nižu inferiornu rasu, da im odriču
svaku kulturnu sposobnost i da ih oglašuju za večitoga maloletnika kome je
potrebno njihovo „kulturno" tutorstvo. Ta izobličena reakcionarna odbrana
kapitalističke zavojevačke politike gubi iz vida da su kroz oblik plemenske
društvene zajednice i primitivna stanja prošli svi kulturni narodi. Ali to naročito
ne bi smeli gubiti iz vida predstavnici zavojevačke buržoazije balkanskih naroda
koji još nisu skinuli sa sebe vrlo vidne tragove nedavne plemenske organizacije.
Da crnogorska plemena nisu mnogo odmakla arnautskim, to je video i lepo
izneo najbolji poznavalac jednih i drugih, Marko Miljanov, savetujući svakom
Srbinu: „neka znaš da nije muka s Arbanasima, ka što se tebi čini, da si tidalek
od njega, i on od tebe. "
Pa ipak Balkanicus i Dr. Vladan napisali su po jednu čitavu knjigu sa
očitom željom da smožde ovaj bedni arbanaski narod i da dokažu njegovu
nesposobnost za kulturan i nacionalan život.7 Pojava tih dela zaslužuje veću
pažnju nego sama dela. U kapitalističkim državama ta književnost je stara
koliko i zavojevačka kapitalistička politika. Kada su interesi kapitalističkih
klasa nalagali da evropske države otpočnu politiku kolonijalnoga zarobljavanja,
književnu pijacu je otpočela da plavi književnost a la spisi Balkanicus-a i Dra
Viadana. U Austro—Ugarskoj je ta književnost narasla posle okupacije Bosne i
Hercegovine i ispunjena je onom istom argumentacijom koju su u nas počeli
unositi Balkanicus i Dr. Vladan. Ta argumentacija je istina drsko pljuvanje u lice
zakonu razvitka u čiju je moć buržoaska nauka bezuslovno verovala i na kome
je zasnovala svu svoju borbu sa plemstvom i crkvom, ali zar zavojevačka
kolonijalna politika kapitalističke buržoazije nije isto tako bezobzirno bacanje
pod noge svih nacionalnih ideala o nezavisnosti, oslobođenju i ujedinjenju?
Pojava tih spisa čini eru u našoj književnosti kao što pohod srpske vojske na
Arbaniju čini eru u politici Srbije.
Sa lica srpskog naroda buržoazija počinje svlačiti veo jedne potištene
nacije koja se jedino uzda u moć nacionalnoga razvijanja. Gledište Balkanicus-a i
Dra Viadana odgovara preži velom i davno oborenom kastinskom duhu u kome
je plemstvo i sveštenstvo nekada branilo svoje privilegije, dokazajući da je ono
pozvano da upravlja sudbinom naroda zato što je od njega duhovno razvijenije.
U borbi protiv privilegija buržoazija je nekada znala na to odgovoriti: da su
plemstvo i sveštenstvo duhovno razvijeni ne zato što su prirodno obdareniji ili
bogom izabrani, već zato što su imali bolje prilike za umni rad, i da te prilike
195
treba pružiti i ostalom narodu pa da se duhovno razvije. Danas ona, buržoazija,
odriče proletarijatu jednaka politička prava na osnovu istih davno odbačenih
„teorija" koje je nekada plemstvo primejnivalo prema njoj i protiv kojih je ona
dala svoje najjače ljude.
Kada je buržoazija takva prema svojoj „braći", svojim sunarodnicima
radničke klase i proletarizovanih narodnih masa, što se drugo od njenih
predstavnika može očekivati kada govore o Arbanasima? U cilju da dokažu da
taj narod kao rasa nema smisla za kulturan i samostalan život, oni sve ono što u
primitivnosti toga naroda postoji predstavljaju ne kao izraz istoriskoga stupnja
na kome se on nalazi i kroz koji su svi drugi narodi prošli, več kao izraz njegove
rasinske nepodobnosti za kulturan razvitak uopšte. Najpovršniji istoriski pogled
na razvitak čovečanstva pokazuje daje krvna osveta jedan oblik javne kazne, da
je kao takva vlada kod svih naroda na stupnju plemenskoga života i čak se
održavala prilično dugo posle toga, pa ipak se ona upotrebljavala protiv
Arbanasa kao dokaz neke urođene krvoločnosti tih plemena. Kad to protiv njih
ističe Dr. Vladan, nazivajući ih ,,repatim ljudima", zar neki Arbanas ne bi imao
prava da ga potseti kako je do skora Dalmatinka čuvala krvavo rublje svoga
muža i pokazujući ga sinu na krilu zaklinjala ga na krvnu osvetu?
U istoj nameri Balkanicus prelistava sve moguće konverzacione leksikone,
da bi našao što ružniju ocenu karaktera Arbanasa. Razni pisci i putnici
predstavljaju nam Abranasa čas kao čoveka koji gine za svoju reč čas kao
čoveka koji ubija drugoga iz puške koju od njega uzme da razgleda. Iz života
Šaljana, jednoga netaknutoga gorštačkoga plemena, Miljanov nam saopštava ova
dva karakteristična slučaja. Jednoga Šaljanina, povedena na gubilište, vezir
zaustavi u trenutku kada je iskeženi Ciganin sa zamahnutim jataganom stajao
iza njega, i zapita ga: „Kazuj junački, jesi li ti bio kad na ovaku muku? "
Abranas reče: „Dva put su mi prijatelji došli u kuću, kad nijesam ljeba ima da i'
dam, no su mi bez večere konačili; to je oboje bilo teže za mene od današnjega,
jer će ovo današnje proj, a ovo neće nikad."8 Jednom drugom prilikom
skadarski vezir je tražio od svoga sluge, opet Šaljanina da mu izda svoje
zemljake. Kako drukčije nije uspeo, stavi ga na muke i dovede mu majku ne bi
li se sažalila sina svetovala da učini veziru po volji. Majka će reči: „Koljo!
Koljo! Čuva' pamet i čast! Ne žali divje užice krvi što će ti vezir prosut!"2 Na
drugoj strani poznati austriski konzul Prohaska crta Arbanase na osnovu ličnih
doživljaja u Ljumi kao najverolomniji narod.
Našavši se pred tako jjrotivurečnim mišljenjima Balkanicus-u nije bilo
teško da se odluči, jer se upravo bio unapred odlučio. Birajući između Marka
Miljanova i Prohaske, on je izabrao Prohasku. On nije uočio da su ta
protivurečna mišljenja o karakteru Abranasa baš dokaz da se njihov društveni
život nalazi u prelaznoj fazi: plemena gube svoj stari moćni uticaj a novi odnosi
još nisu isformirani. Ovo marksističko posmatranje stvari Balkanicus-u nije
nepoznato; na osnovu njega on je ponekad hteo i nama da očita poneku lekciju.
Ali to gledište nije nikako zgodno za opravdanje reakcionarne politike
buržoazije, a u ovom slučaju specijalno izdalo bi tajnu o relativnoj istoriskoj
vrednosti karakternih osobina ovih plemena i zavisnosti tih osobina od stupnja
društvenoga života.
Krećući se u uskom krugu plemena, Arbanasi su iz te uske sredine dobili
one karakterne osobine koje se kod njih najviše ističu: besa, pobratimstvo,
gostoprimstvo, ponositost, častoljubje. Nešto slično tome našao je i Morgan
196
kod američkih plemena Indijanaca, ističući da kod njih ,,svako priznaje
nesalomljivi osećaj nezavisnosti i lično dostojanstvo u držanju". Kao i kod
Indijanaca i kod Arbanasa su karakterne osobine čedo prostote odnosa
plemenskoga života. Od svih ispitivača znamo da ovi ljudi žive zadovoljno sa
minimumom materijalne i duhovne kulture, a pošto su merila o životu isto tako
skromna kao što je uska cela njihova sredina, to svako bedno čobanče može biti
opevano kao heroj, dika i ponos plemena i uzdignuto narodnim predanjem na
najvišji stepen časti i slave. U koliko je društvena sredina narazvijenija, u toliko
se jače vidi svaka ličnost, ona stoji iznad celine, prati se svaki njen pokret, vidi
se svako njeno delo i pamti se ako je ko dobra gosta dobro dočekao, prijatelja
osvetio ili pevajući sačekao da mu turski jatagan skine glavu s ramena. A kao što
ga narodno predanje diže u nebesa za sve ono što mu se svidi, tako ga isto
strogo i neumitno obara ako ne postupi po uobičajenom očekivanju. Pod tom
stegom drži se zajednica.
Ali kao što su iz plemenske zajednice ponikle, te karakterne osobine se sa
plemenskom zajednicom i gube. Sa prodiranjem novčane privrede, razvitkom
proizvodnje espapa i grabeži oko zemlje pleme gubi stari silni uticaj na delanje i
mišljenje svakoga pojedinca, i mesto prostih moralnih vrlina počinju zauzimati
novi moralni pojmovi. Fridrih Engels lepo veli: ,,Moć ovih prvobitnih zajednica
morala je biti srušena — ona je srušena. Ali ona je srušena uticajima koji nam se
unapred pokazuju kao degradacija, kao pad u greh sa proste moralne visine
staroga rodovskoga društva. Novo, civilizovano, klasno društvo osvećeno je
najnižim instinktima: prostom pohlepnošću, žudnjom za uživanjem, prljavom
sujetom, samoživom otmicom opšte svojine; neklasno društvo je potkopano i
oboreno najgorim sredstvima: krađom, nasiljem, prevarom, izdajom".9 Do koga
je gde stepena stara društvena organizacija postignuta novom, do toga je stepena
izvršen taj „pad u greh", do toga su stepena iščezle proste vrline plemenskoga
morala. A kako je taj razvitak u raznim krajevima Arbanije došao do različnih
tačaka, otuda su i mišljenja putnika i poznavalaca o karakternim osobinama
Arbanasa vrlo različna. Ta razlika je dakle posledica promena koje trpi moral sa
raspadanjem plemenske organizacije. Mogu, prema tome, imati pravo i oni koji
su videli jedno, kao i oni koji su videli drugo; mogu imati pravo i Marko
Miljanov i Prohaska. Ali nemaju prava ni oni koji na osnovu tih zapažanja crtaju
Arbanase kao osobito simpatičnu rasu, kao ni oni koji joj na osnovu toga spore
pravo da bude u zajednici kulturnog sveta.
Kako moralni pojmovi i lične vrline tako i ceo duhovni život Arbanasa
nosi otisak plemenske organizacije i urskih granica župe. Balkanicus je obratio
pažnju i na narodnu poeziju. Svaka narodna poezija se kreće u granicama
narodnoga iskustva, a narodno iskustvo Arbanasa, kao i svih drugih plemena,
ograničeno je uskim vidokrugom plemenskoga života; kroz nju govore osećanja,
želje i težnje ljudi čiji se duhovni život ne može da uzdigne iznad sredine u
kojoj se oni kreću. Za potvrdu toga ni nemamo nikakve zbirke arbanaskih
narodnih pesama, ali imamo zbirku pesama plemena Kuči koje potvrđuju još
nešto više, naime da drukčiji karakter nema ni poezije crnogorskih plemena.
Sakupili se, naprimer, Kuči u jednoj mehani i, kao svi junaci piju vino i čine
dogovor za svoje veliko delo! Jedan će reći:
197
,,Znaš, Ivane, nije davno bilo,
Kad nam na Kom Klimenti udriše,
Posjekoše Radovića Grba,
I bijele ovce plijeniše,
Nijesmo i' puškom osvetili ..
Ivan se rešava na osvetu, nalazi dva sestrića, dva Memedčevića pa im veli:
A Boga vi, dva mlada sestrića,
Jeste li mi đeco, uodili
Klimenačke ovce i pastire,
Kako ćemo njima udariti.
Na to sestrići odgovaraju:
„Bijele smo oudili ovce,
Bi se moglo njima udariti,
No je strašno u Cijevnu noći
A kamo li izagnati ovce".
Neka niko ne misli da je to sadržaj samo jedne pesme; ne, kroz celu tu
zbirku najradije se peva o podvizima pri otmici ovaca! A to samo pokazuje da
su ta plemena preživela vekove u međusobnoj borbi oko svake planine, svake
gudure, svakoga brava. Da li će Balkanicus na osnovu toga odreći i crnogorskim
plemenima sposobnost da žive u samostalnoj državi? Nasuprot tome naša
narodna poezija nema ničega zajedničkoga sa tim duhovnim proizvodima
doživotnih ovčara, jer je ona proizvod naroda čiji život nije bio ograničen
plemenskom izključenošću ni ispunjen pljačkaškom borbom za opstanak, a
zatim što je ona ponikla na širokoj istoriskoj podlozi koju daje uspomena na
nekadašnji moćan državni život.
Svaka umotvorina Arbanasa imala je da se bori sa uskim plemenskim i
lokalnim granicama. Preko tih granica njoj je bilo teško prenositi se, jer između
pojedinih plemena i župa nije bilo kulturne uzajamnosti. Ali i tu Balkanicus
vodi stvar ad apsurdum kada tvrdi da Arbanasi nemaju pojma o njihovoj
najvidnijoj istoriskoj ličnosti, Skender-begu, da su ga zaboravili i da o njemu
nemaju nijednu pesmu. Ja za tim pesmama nisam naročito tragao, pa sam ipak
za nekoliko dana bavljenja u Elbasanu saznao za jednu karakterističnu pesmu o
Skander-begu, koja se ovako počinje:
„Od kuda ideš, ti junak — kapetane?
Sa vojne, sa planina Balkana.
Da li ga znaš, ti junak — kapetane,
Arbanskoga kralja Skendre-bega, velikog imena?
Ja ga bolje znam, s njim sam ratovao.
On je dobar junak, za Arbaniju je umro;
Neprijatelje je jeo, sa nogu ih skidao,
Tek kada je u grob legao, bili su ga slobodni"
Revnost Balkanicus-ova u potcenjivanju arbanaskoga naroda kao rase ide
dotle da istorisku ulogu Skender-bega pripisuje njegovu poreklu od Srpkinje
198
Vojislave! A do kakvih kurioznih protivurečnosti dovode te davno preživele
teorije, neka pokaže ovaj primer. Jedan od najvaljanijih priznatih predstavnika
srpske istoiske nauke, g. Jovan Tomić, iznosi u svojoj knjizi o Arbanasima: Da
je od arnautskoga plemena Klimenta jedan deo doseljen u naš Rudnik i dao
nekoliko vrlo viđenih ličnosti u narodnoj revoluciji 1804. Mi ne znamo na koga
g. Tomoć misli, ali se mnoga ispitivanja slažu da je vođ te revolucije,
rodonačelnik dinastije Karađorđevića, Kara-Đorđe Petrovič, arbanaskoga
porekla!
II.
AUTONOMIJA ARBANIJE
1. Pojava pokreta za autonomiju.
Turska vladavina na Balkanskom Poluostrvu izašla je iz vojničke pobede, a
docnije se održavala poglavito na feudalnom gospodarstvu. Blagodareći tome
celokupno državo uređenje Turskoga Carstva osio je pretežno vojničko-feudalni
karakter. Unatoč svima reformnim pokretima i pokušajima Turska je taj
karakter sačuvala do današnjega dana. Na svoje vojničko zavojevačko poreklo
ona potseča i svoju feudalnu unutrašnjicu ona pokazuje i načinom uprave, i
administrativnom podelom, i vojnom organizacijom, i poreskim sistemom, i
uređenjem škole, i nadležnostima crkve i skoro svima ostalim javnim
ustanovama i funkcijama.
Kao spoljašnji vidan izraz takvoga reda stvari vidimo u Turskoj krajem
XVIII i početkom XIX veka čitav niz autonomnih oblasti i privilegije koje,
posmatrane sa jednoga višega istoriskoga gledišta, nisu bile ništa drugo no
posledica feudalnoga državnoga uređenja. Kao što se u feudalnom privrednom
sistemu čitluci redaju jedan do drugoga, graniče jedan sa drugim, ali jedan
prema drugom i svaki prema privrednom organizmu čine potpuno zasebne
oblasti, neku vrstu države u državi, tako isto u feudalnom državnom uređenju
država nije organska celina već prost agregat pojedinih oblasti. Sa Turskom
državom ove oblasti su bile vezane prosto mehaničkim vezama
vojničko-upravne prirode koje su se oličavale ujednom paši na čelu cele oblasti,
nekom garnizonu ili panduru u varoši, spahiji i kadiji. Oduzmite ma koju od
ovih funkcija, zamislite da je ma iz kakvoga razloga bilo nemoguće uvesti je,
dobijate već neku vrstu autonomne oblasti koja živi svojim samostalnim
unutrašnjim životom i pamti da pripada Turskoj samo po izvesnoj sumi poreza
koji otsekom plaća i po određenoj vojničkoj obavezi.
Krajem XVIII veka takvih autonomnih oblasti bilo je puno Balkansko
Poluostrvo.11 Ali po autonomnim privilegijama najvažnija je planinska oblast
od Crne Gore, preko Severne i Srednje Arbanije, Pindosa, Olimpa do Svete
Gore. U ovom siromašnom i teško pristupačnom planinskom pojasu, koji
odvaja Adriju od plodnih kotlina Stare Srbije i Makedonije, mnoga mesta i
mnoga plemena uživala su kroz čitave vekove vrlo prostrana autonomna prava.
Ni u vreme svoje najveće moći Turska nije uspevala da ih podvrgne svojoj
neposrednoj upravi, već se zadovoljavala prostim priznanjem njene vlasti i
obavezama u danku ili vojnicima ili ujednom i drugom.
199
Autonomne privilegije arbanaskih i crnogorskih plemena u gorama Severne
Arbanije bile su svele vezu između ovih plemena i države gotovo izključivo na
obaveze vojničkoga pomaganja. Ne samo što su plemena bila sačuvala punu
samostalnost plemenskoga života sa plemenskim sudom i plemenskim
uobičajenim pravom, već su kao vrlo vidljive znake nezavisnosti prema državi i
plemenske autonimije uživala pravo: da mesto turskih vlasti plemenom
upravljaju plemenske starešine ida ne plaćaju nikom ništa. Težnja ovih plemena
da sama sobom upravlja i da nikom ništa ne plaćaju mora biti svakom jasna i
prirodna; ali što su u toj svojoj težnji prolazila može se, izgleda, objasniti jedino
užasnom nesrazmerom između žrtava koje je držanje ovih plemena u pokornosti
iziskivalo i dobiti koja se od toga mogla očekivati.
Takve odnose prema Turskoj državi sačuvala su arbanaska plemena sve do
19. veka, pa i za prvih nekoliko desetina godina toga veka. Još i danas se u
Arbaniji čuva uspomena na to doba nezavisnosti Arbanije, doba kada je svako
pleme živelo slobodno pod svojim plemenskim starešinom, kada nije podnosilo
nikakva harača i kada je jedina obaveza prema državi bila u vojnoj službi, i to
opet sa određenim brojem vojnika i pod barjakom svoga plemena.
Ali ovaj pogled na ranije odnose arbanaskih plemena Turskoj za nas je vrlo
važan za objašnjenje docnijih pokreta za autonomijom. Jer kao što nikakav
pokret ne miče izvan svoje istorije, tako su se i arbanaski pokreti i težnje za
autonomijom naslanjali na ove istoriske autonomne odnose, od
njihpozajmljivali svoje zahteve, njih smatrali za svoj ideal. Bar to je prilikom
svih pokreta za autonomijom lebdelo pred očima severoarbanskih plemena i
narodne mase.
I kada je Turska, tražeći načina da stalno opadanje carstva spreči, počela
sprovoditi puniju centralizaciju u državnoj upravi, ona nije više ostavljala ni
arbanaska plemena da po svojim starim privilegijama žive u svojim gorama kao
neka država u državi. Na mesto njihovih plemenskih starešina ona je počela
postavljati svoje činovnike, na mesto plemenskih sudova svoje sudije, tražeći od
njih i porez i rekrute. Sukob je bio neizbežan i ovi gorštaci borili su se na život i
smrt da sačuvaju svoju plemensku autonomiju.
Pokret za autonomijom uzleteo je do najviše tačke organizovanjem
Arbanaske Lige koja je osnovana 1878. U trenutku kada se delegat Turske na
Berlinskom Kongresu, Mehmed Ali-paša, žalio na povlastice i izuzetna prava
arbanaskih plemena, u Prizrenu su predstavnici iz cele Arbanije držali opšti
zbor, izabrali centralni odbor i na javnom zboru 5. juna tražili: „4) da Liga svim
silama poradi da se Amautima vrati samostalnost koja im je pre sto i više godina
oduzeta, to jest da im se više ne šalju činovnici iz Carigrada i da ih ne postavlja
više Sultan i Porta, več da ih oni sami između sebe biraju i 5.) da sultan ne traži
više od njih rekruta i poreza". 12 Kao što se vidi, zahtevi Arbanaske Lige
poklapaju se sa autonomnim plemenskim privilegijama iz ranijega doba.
Nije teško uočiti da je borba protiv plaćanja poreza bila poglavito u
interesu imućnih zadruga, begova i plemenskih starešina i dinasta. Isto tako je i
plemenska autonomija imala naročitoga značaja samo za one elemente čija je
egzistencija u plemenu bila obezbeđena. Ali u toj borbi ti elementi uživaju
najpuniju potporu plemenske parije, osirotele i ogladnele mase koja je činila
glavnu snagu svih arbanaskih pokreta. Ta masaje tražila plemensku autonomiju,
prvo što je bila pod uticajem patrijarhalne odanosti prema uticajnom elementu
u plemenu, drugo, što je ona u uticaju sa strane i rušenju njene plemenske
200
organizacije gledala uzrok svoj bedi i teskobi života koja je sa prodiranjem
novčane privrede zavladala.
Alijos na prvom sastanku Lige, u Prizrenu 1878, između predstavnika sa
Severa i predstavnika sa Juga pojavila se osnovna razlika u shvatanju autonomije
Arbanije. Dokle su predstavnici primitivnih severoarbanskih plemena bili
zadovoljni ako im se povrate pređašnje plemenske privilegije, predstavnici sa
Juga su tražili potpuno samostalnu Arbaniju, ne priznajući sultansku vlast ni u
kojoj formi. Ta se razlika javlja skoro na svima docnijim sastancima Lige, pri
čemu su, kao što ćemo videti, socijalno razvijenija Srednja i Južna Arbanija bile
jemstvo da se pokret za autonomiju Arbanije ne sahrani pod reakcionarnim
težnjama primitivnih plemena sa Severa.
Pobeda težnja naprednijega Juga došla je neočekivano brzo. Posle dve
godine, 1880, na trodnevnom dogovoru u Skadru predstavnika Arbanasa, i
muhamedanaca i katolika, primljeni su ovi zahtevi:
„Mi molimo milostivog Sultana: 1, da nam dade unutrašnju autonomiju,
koja bi obuhvatala sve arbanaske zemlje; 2, da Visoka Porta potvrdi kneza
koga izberemo s naslednim pravima; 3, da odredi količinu danka koju smo
gotovi plaćati svake godine gospodaru; 4, da odredi broj pomoćne vojske
koju ćemo rado dati Sultanu u slučaju kad Turska zarati sa inostranim
državama; 5, da u zamenu za to ukloni sve otomanske trupe iz gradova i
utvrđenih fortica iz naše domovine; 6, da se odnošaji naši prema Porti
održavaju posredovanjem arbanaškog predstavnika u Carigradu; 7, da se svi
otomanski činovnici koji nisu od naše narodnosti zamene činovnicima
domorodcima, Koje će knez postaviti".13
S kongresa se otišlo pravo na posao i u toku jednoga do dva meseca cela
Severna Arbanija sa glavnim mestima Skadrom, Prizrenom, Đakovicom, Peći i
Prištinom bila je očišćena od turske vlasti i vojničkih garnizona. Arbanija je
imala jedan opšti revolucionaran prevrat.
Zahtevi skadrskoga dogovora su karakteristični još i po tome odgovaraju
potpuno onim zahtevima koji su pre jednoga veka isticali u toku istoriskoga
postajanja nezavisnih kneževina Vlaške i Moldavije, Srbije i drugih balkanskih
državica. Šta više oni su radikalniji od zahteva srpskoga narodnoga pokreta za
autonomijom 1793 i 1804, a u svima glavnim tačkama poklapaju se sa srpskim
zahtevima, istaknutim na skupštini u Kragujevcu 1. januarja kritične 1813
godine. Kada ovo predočavamo srpskim piscima i političarima koji o
Arbanasima vole da stvaraju iluziju potrebnu za opravdanje zvanične politike,
mi ne gubimo iz vida ni veliku razliku između jednoga i drugoga narodnoga
pokreta. Naš narodni pokret za oslobođenje od turske vladavine imao je
revolucionaran karakter, jer su nosilac pokreta bile široke seoske mase srpskoga
naroda koje su stajale u najoštrijoj klasnoj suprotnosti sa turskim spahijama kao
političkim i ekonomskim gospodarima u isto vreme. Međutim kao nosioci
arbanaskoga pokreta za autonomijom javljaju se gornji slojevi, istaknuti
pojedinci i duhovno razvijeniji sunarodnici iz Italije, Carigrada i sa Juga.
Ekonomska suprotnost između begova i njihovih robova nije ni ovde, kao ni u
Bosni, mogla dati snage nacionalnom pokretu zbog toga što su ti begovi obično
pomuslomanjeni Arbanasi.
201
Ma da se u doba postanka Arbanaske Lige računalo na zajedničku akciju
Arbanaca sa hrišćanima, dogadaji su je još u početku onemogućili. Jedan
italijansko-arbanaski odbor, obrazovan u Milanu 1876, obećava „pozvati hrabru
braću u Makedoniji, Epiru i Albaniji da pruže ruku Jugoslovenima protiv svoga
opštega ugnjetača. A dotle upravlja bratski pozdrav i pohvalu velikodušnom
slovenskom narodu". Ali naskoro zatim Arbanasi su se našli između čekića i
nakovanja, između Turske protiv čijeg jarma su se borih i balkanskih državica
koje su im nosile nov jaram. Srbija zlostavlja i progoni arbanasko naselje iz
četiri zadobivena okruga, Crna Gora nadire sa severa u srce severoarbanskih
plemena a Grčka traži izvesne oblasti na Jugu. Postala u stvari radi otpora
protiv turske vlasti, Arbanaska Liga se morala domah od osnivanja boriti na dva
fronta: i protiv suseda koji su arbanaska plemena vređali, i protiv turske vlasti
koja ih je stešnjavala. Borba za odbranu od suseda najviše je pridonela naglom
širenju Lige, ali ona je otvorila vrata carigradskim gospodarima da je
zloupotrebe za svoje sporove sa hrišćanskim državicama. A kada je svoje
sporove sa balkanskim državicama uz posredovanje Evrope raspravila, Porta je
Ligu na krvav i mučki način ugušila, ali između Arbanasa i hrišćana u Turskoj
nastaje doba nacionalne mržnje i neprijateljstva.
2. Sever i Jug: Gege i Toske.
U političkim razlikama između predstavnika Severa i Juga, između Gega i
Toska, ogleda se razlika u privrednoj i socijalnoj razvijenosti Severne i Južne
Arbanije; a razlika u načinu shvatanja sredstava i ciljeva autonomnoga pokreta
samo je izraz razlike koja u pogledu mišljenja i težnja postoji između
predstavnika plemena i predstavnika klase.
Nacija nije samo prirodna već i kulturna zajednica, kao što je prosto i jasno
rekao Oto Bauer.14 Da se različna plemena koja su recimo jednoga istoga
porekla, približe jedan drugom, duhovno i politički srode, kao što to vidimo
kod jednoga naroda, potrebno je da ta plemena žive pod uzajamnim dejstvom
zajedničkog kulturnog života. Što god je kod nekih plemena taj zajednički život
nerazvijeniji, što je plemenska otuđenost veća i isključivost jača, u toliko se
manje oseća uticaj onih tendencija koje ta planina treba da sliju u jednu
nacionalnu celinu. Šta više, ako svako pleme i svaka pokrajina žive svojim
zasebnim životom, brez dodira i uzajamnosti, tada ne samo što se između njih
ne vrši poznato izjednačavanje i približavanje, već biva obrnuto: svako se pleme
na svojoj uskoj osnovici još više specijalizira i udaljava od ostalih plemena.
Proučavajući makedonsko slovensko naselje prof. Cvijić je zapazio od
kotline do kotline, od oblasti do oblasti, vrlo vidne tragove specijaliziranja,
udaljavanja u toku razvitka. Koliko je pak taj zakon specijaliziranja bio jak kod
arbanaskih plemena koja su živela skoro izvan svake kulturne zajednice? Silan
uticaj toga zakona oseća se na svakom koraku. Samo je jedna strašna plemenska
otuđenost mogla stvoriti toliko narečja koliko ima plemena, a Toske sa Juga i
Gege sa Severa teško se među sobom mogu ikako razumeti. Razdrobljenost
života na plemenske i pokrajinske rejone bila je osnov za stvaranje današnje
religiozne razdeljenosti arbanaskoga stanovništva. Toj religioznoj razdeljenosti
odgovara politička pocepanost, upravo od plemena do plemena i od pokrajine
do pokrajine delali su i delaju najrazličniji strani politički uticaji. Prema tome,
202
razlike u jeziku, u religiji, u političkim težnjama u uticajima i t. d. jesu ogledalo
plemenske otuđenosti i nemanja uzajamnosti u saobraćaja u životu Arbanasa.
Ali daje li to za pravo onima koji na osnovu toga stanja stvari odriču
Arbanasima svaku sposobnost, da u budućnosti dadu drukčije rezultate?
Pre svega je potrebno raščistiti sa jednom „naučnom" laži koja se od
pohoda srpske vojske u Arbaniju na hiljadu načina nameće, ma da je u nauci
odavno otišla u staru gvožđuriju. Elementa koji čine naciju nacijom i faktor
koji određuju uslove zajedničkoga državnoga života nijedan ozbiljan čovek ne
iznalazi danas merenjem lobanja i proučavanjem rasa, već ih određuje istorija i
sociologija. Treba zagledati u život toga naroda i raščlaniti njegove socijalne
odnose i ustanove! Tada ćemo videti sa kakvim preprekama formiranje
autonomne Arbanije ima da računa, ali ćemo videti tako isto da život ne
prestaje na granicama Arbanije, da istorija nije ni o Arbanasima rekla svoju
poslednju reč.
Mi smo već istakli kako predstavnici primitivnih severoarbanskih plemena
imaju sasvim drugojačije pojmove o autonomnom pokretu od trgovaca i begova
sa Juga. I dokle protivnici Arbanasa smatraju da je to samo jedan dokaz više o
slabosti celoga pokreta, mi u toj razlici, naprotiv, gledamo kako misao o
autonomiji sazreva, kako se odlučuju pogledi kojima pripada budućnost od
reakcionarnih, primitivnih forama prošlosti, kako se počinje izlaziti iz uskih
okvira plemenskih potreba i shvatanja. Šaljapinu, Gašu ili Krasnicu sa Severa
izgleda pitanje njegove plemenske autonimije jedino i najkrupnije pitanje, jer se
još uvek ceo njegov život objavlja u granicama plemena, dokle to rešenje nije
nikakvo rešenje za bega ili žitarskoga ili stočarskoga trgovca ili njihov na strani
školovani podmladak sa Juga. Dokle predstavnici primitivnih plemena sa Severa
osećaju da je svaki od njih sam sebi dovoljan i gledaju u pokretu samo sredstvo
za sprovođenje plemenske autonomije i za učvršćenje svoga gospodarstva, dotle
su se begovi sa Juga već počeli osećati kao klasa, gledajući u pokretu sredstvo da
svoju klasnu vladavinu vide jednoga dana rasprostranjenu na celu Arbaniju.
Severoarbanska plemena shvataju autonomni pokret kao težnju za obnavljanje
starih plemenskih autonomnih privilegija; oni su vatreni privrženici preživelih
privilegija kao što su i plemenske organizacije uopšte preživele svoje; a kako su
te težnje nesaglasne sa modernim društvenim razvitkom i nemoguće u modernoj
državi, one su reakcionarne i osuđene na propast.
Ali između Severa i Juga ne postoji razlika samo u shvatanju autonomije
već i u držanju i delanju za autonomiju. Dokle su planinci sa Severa pokretni,
uvek gotovo na ustanak, buntari, dotle su Turske s Juga neka vrta „teoretičara"
arbanaskoga autonomnoga pokreta. Planinci sa Severa, Gege, nalaze se tako reći
stalno pod oružjem, u moć oružja jedino se uzdaju i veiuju da zadobijanje prava
na nošenje oružja znači što i zadobijanje svih ostalih prava. Južnjaci, međutim,
izašli su iz toga stanja kada je pleme što i svet a puška najveći amanet. Njihovi
imućniji redovi, naročito trgovci i begovi, odbijaju rekrute Porti, ali bi želeli
svoju vojsku, odbijaju činovnike iz Carigrada, ali bi hteli svoje činovnike;
odbijajući tursku vlast oni ne žele povratak u staro stanje plemenske
izolovanosti i anarhije već organizaciju autonomne Arabanije, u kojoj bi turska
vlast bila zamenjena njihovom klasom. Južna i Srednja Arbanija su dakle pravi
nosilac modernoga pokreta za autonomiju Arbanije. Iz tih južnih krajeva, kao iz
Vandeje arbanaskoga nacionalizma, potekli su i prvi zahtevi za arbanasku azbuku
i za školu. Dok plemenske vođe na Severu još uvek cene svoju moć po broju
203
naoruženih momaka, dotle Toske na Jugu otvaraju škole, izdaju listove i
štampaju knjige na arbanaskom jeziku.
Posle ugušenja Lige 1881 Portaje bila mnogo strožija prema Arbanasima iz
južnih krajeva nego iz severnih i oterala je iz njih u progonstvo u Malu Aziju
preko 1000 i nekoliko stotina porodica. Još tada su carigradski gospodari
uviđali da im sa Juga preti veća opasnost, i sa razlogom.15 Jer dok su
severoarbanska plemena bila u stalnom sporu sa Portom, dižući često puta
čitave bune za promenu jednoga činovnika, dotle se u Južnoj i Srednjoj
Arbaniji tiho vršio proces nacionalnoga pribiranja. Po obaveštenjima koje sam
dobio u Elbasanu pred balkanske događaje izlazilo je u tim krajevima nekoliko
arbanaskih listova, među kojima su „Tomori" (po planini Tomoru) u Elbasanu,
„Baškim" (Jedinstvo) u Bitolju, ,,Korča" u Korči, ,,Žđim" (Buđenje) u Janjini i
t. d. Bilo je otvoreno oko stotinu arbanaskih škola, među kojima je bila i
učiteljska škola u Elbasanu sa 200 đaka. Knjige su na arbanaskom jeziku sa
latinskom azbukom.
I u Arbaniji, kao i u Makedoniji, religija ima toliko moćan uticaj da se i
partiska grupisanja vrše na religioznoj osnovi. Izrazito religiozne partije su
muhamedanska, ortodoksna i katolička, od kojih prva ima tu devizu: ko je
muhamedanac neka je u Turskoj, druga izražava uticaj Grka a treća Austrije i
Italije. Ali najbolje izglede ima nacionalna partija koja je istakla kao cilj
pripremanje arbanaskoga naroda za nacionalnu revoluciju. Tražeći pristalice
među Arbanasima svih vera ona se uporno bori protiv religiozne izključivosti
koja je još uvek toliko da selo jedne vere prema selu druge vere nije pokazivalo
za vreme okupatorskiha režima srpske vojske skoro nikakva saučešća u sudbini,
šta više da vode među sobom čitave verske ratove. U toj borbi poniklo je više
pesama, u kojima su karakteristične ove strofe:
,Д)о1е tamnica, dole glupost,
Što ih upotrebljavaju naši neprijatelji:
Jedni u crkvi, drugi u džamiji —
Mi smo braća, ne mogu nas deliti".
Ili:
„Vi Arbanci, vas dele na dvadeset sekta,
Hoće da vas zavode.
Jedan veli imam veru, drugi din,
Jedan veli Turčin sam, drugi Latin,1 6
Neki se zovu Slovenima, drugi Grcima,
Međutim ste svi brača, bre sirotinjo".
Sve nas to potseća na doba koje je Evropa preživela u XV, XVI i XVII
veku i fina Bauerova crtanja istočnjačkih revolucija17 pala su nam na um u
trenutku kada smo se u Elbanasanu o ovom pokretu raspitivali. Tražeći dodira
sa predstavnicima toga pokreta sreli smo se sa otresitijim begovima, bogatim
trgovcima i predstavnicima turskog činovništva arbanaskoga porekla, koje je
pod Abdul Hamidom teralo karijeru čak do položaja paša a sada predstavlja
neku vrstu arbanaske aristokratije kojoj su Mladoturci dali dovoljno vremena da
se zanima „narodnim" stvarima! Ona je održavala vezu sa svojim mnogobrojnim
204
kolegama u Carigradu i na strani, jednim svetom koji je čas u ljubavi sultanskoj
čas u njegovoj tamnici čiji je najpoznatiji predstavnik predsednik privremene
vlade Ismail Kemal. Škodovani podmladak ovih redova pije vino i kritikuje
Muhamedovo učenje, bori se protiv nesnosnih religioznih stega osnivanjem
novih sekta a protiv političke beznačajnosti propovedanjem autonomne
Arbanije. Otuda je najrasprostranjenija i najčvršća verska organizacija u
Arbaniji, takozvano bektaštvo, u isto vreme najodlučniji nosilac arbanaskoga
nacionalizma.
Prema ovom pokretu na Jugu Mladoturci su u početku bili tolerantni. Ali
u koliko je ceo pokret sve više dobijao nacionalan karakter, u toliko su se i
Mladoturci prema njemu pokazivali sve otvorenijim i nepomirljivijim
neprijateljima. U to doba padaju i one krvave vojne ekspedicije na Severnu
Arbaniju, kojima je bio cilj da se severoarbanska plemena konačno saviju v
jaram turske državne vlasti, ekspedicije koje su izazvale čitav niz arbanaskih
ustanaka.
Istoriski značaj ovih ustanaka i krvavih borbi na Severu za pitanje koje
ovde pretresamo bio je u tome što je va spo stav I je na veza između Severa i Juga,
Gega i Toska. Južnjaci su počeli uviđati dragocenu vrednost materijalne, fizičke
snage koju severna plemena predstavljaju, starajući se da ih uvuku u službu
zajedničkom pokretu čija bi glava bila na Jugu. Onaj koji je krenuo mase i
progurao preko Stare Srbije i ušao u Skoplje bila su i sada plemena na Severa,
ali ovoga puta ona su bila u vezi sa predstavnicima pokreta na Jugu, koji su već
počeli frakcionisanost u turskom parlamentu iskorištavati za svoje političke
zahteve. Sporazum između jednih i drugih olak
susedima ti su stanovnici postali već sposobniji da arbanaski pokret shvate sa
širega nacionalnoga gledišta.
Takvo je bilo stanje pokreta u Arbaniji kada su vojske balkanskih državica
prešle granice Turske.
3. Izgledi u budućnosti.
Samostalan pokret Arbanasa je balkanskim događajima presečen i
Arbanija, blagodareći u prvom redu zavojavačkim apetitima balkanskih
državica, postala je balkanskom predstražom dveju velikih evropskih sila.
Austro-Ugarske i Italije. Dalja sudbina Arbanije postala je posle Londonske
Konferencije stvar Evrope. Ali ma kakva odluka Londonske Konferencije bila
izvedena, ustanova autonomne Arbanije imaće za arbanaski narod značaj
jedne političke revolucije, pod čijim uticajem će stari odnosi i navike život
pretrpeti vratolomne brze promene.
Toj novoj tobožnjoj državi mi nećemo da proričemo sudbinu. Ona će
nesumnjivo imati da se nosi sa većim teškoćama nego što su bile duge i teške
porođajne muke od kojih još uvek pati. Ona će imati da se nosi i sa prošlošću i
sa bodućnošću. Prva joj je ostavila u nasleđe: na Severu plemensku primitivnost
i isključivost, na Jugu feudalni sistem krajnje nepodnošljivosti, a i na Severu i na
Jugu neprosvećenost narodnih masa, versku pocepanost i zatucanost, političku
razdrobljenost, odsustvo svakoga saobraćaja među plemenima i pokrajinama,
nemanje nikakva opštega centra koji bi davao životu određen pravac. Ovim
205
nezgodama koje su dezorganizovale život v Arbaniji pridružiće se u budućnosti
ne manje dezorganizatorski uticaji stranih „prijatelja", o kojima iskustvo ostalih
balkanskih državica nije malo.
U borbi sa tim unutrašnjim i spoljašnjim nezgodama narodne mase treba
da budu onaj nepresušni izov novih sila i sredstava. A narodne mase baš i jesu te
koje se ne vide iza patrijarhalnoga autoriteta plemenskih vođa i ispod bezdušne
eksploatacije feudalnih gospodara. U dosadašnjim događajima i pokretima one
su učestovale kao obična oruđa autoritativnih plemenskih dinasta ili begovske
kaste. Oni nisu članovi toga pokreta kao što još nisu ni članovi jedne arbanaske
nacije. Oni su samo članovi plemena ili robovi feudalnih gospodara. Nacija koju
danas vidimo kod Arbanasa da se stvara, da postaje, to je nacija jedne kaste, a
nacionalna svest odgovara socijalnom položaju begova i njihovoga školovanog
podmlatka.
Da bi pitanje Arbanije prestalo biti isključivo stvar jedne kaste i pojedinaca
i postalo brigom široke narodne mase, Arbanija bi trebala da dobije svoju
naciju, svoje građane. Ona bi ih mogla dobiti sama onim putem kojim su ih
dobijali svi narodi u doba svoja nacionalnoga postajanja, naime: uzdizanjem
narodnih masa do kulturne zajednice, do učešća u javnom životu, do
međusobnoga saobraćaja. Pored uvlačenja plemana u zajednički narodni život,
to traži pre svega uništenje feudalnoga sistema svojine i oslobođenje seljaka.
Ali to i jeste baž ono što današnji arbanaski patrioti ne misle na učine. Sa
narodnom masom oni ne računaju. O njoj begovska kasta i njen bezbrižni
podmladak govori kao o mračnoj masi bez svesti i razumevanju. U Elbanasu mi
je jedan inteligentan bej na postavljeno pitanje odlučno odgovorio: kako ustav i
parlamentarizam nisu za Arbaniju već nešto nalik na bojarski sistem u
Rumuniji! Ističući Rumuniju za ugled i u pitanju za koji mu je izvesno trebao
drugi primer, elbasanski bej i pristalica nacionalnoga pokreta je očigledno
pokazao da on o političkom režimu ne može da govori a da ne misli na begovski
sistem!
Nosilac naprednih pogleda na politička i privredna pitanja mogao bi bit
samo građanski elemenat, a on je u arbanaskoj primitivnosti još uvek vrlo slabo
razvije. U arbanaskim varošima stanovništvo je puka sirotinja sa više ili manje
begova, trgovaca i sitnih zanatljija. Begovi su još uvek glavni predstavnici
bogatstva i ugleda. Oni provode vreme vrlo frivolno, po modusima svih mesta u
koja je evropska kultura ušla sa svojim prtljagom napred. A varoš u kojoj kula
age i bega visoko strši iznad skromnih krovića zanatljija i trgovaca, ne može da
bude nosilac nacionalne kulture i političkoga napretka, kao što su to bile varoši
današnjih kulturnih država. Tek sa jačim poletom moderne privrede arbanaske
varoši će postati pravi nosioci napretka.
To su samo nekoliko napomena o društvenim prilikama kod Arbanasa.
Nama uostalom i nije cilj da ih izlažemo, već da, ukazujući na njih, pokažemo
da Arbanija, i ovako zaostala i primitivna kakva je, ne stoji ni izvan sveta ni
izvan istorije i da pokreti i borbe u njoj nisu ni pobuna „divljaka" protiv
„civilizacije", kao što predstavljaju jedni, ni plod tumaranja i namera tuđih
agenata, kao što predstavljaju drugi. Ti pokreti i borbe su pripremljeni u i
uslovljeni opštim promenama u društvenim odnosima i uslovima života u
Arbaniji, koje su u svoje vreme davale slične borbe i pokrete i u drugih naroda.
Ako su oblici i ciljevi tih borbi još vrlo nerazvijeni, znači li to da „Arnautin"
ništa drugo ne želi, ništa drugo ne zaslužuje i ništa drugo ne može imati nego
206
što ima sada? Zar može neko tvrditi da feudalni rob ne želi da se oslobodi
ropstva i da sam uživa plodove svoga rada? Po povlačenju srpskih trupa nastale
su u Srednjoj Arbaniji velike međusobne borbe, a one nisu bile, kao što je naša
štampa objavljivala, izraz plemenske i religiozne netrpeljivosti već pobuna
feudalnih robova, čifčija, protiv pokušaja aga i begova da za vreme
okupatorskoga režima nagomilane feudalne obaveze likvidiraju i restauriraju
stanje pre okupacije.
Takav je narodni materijal koji ulazi u autonomnu Arbaniju. O njegovoj
podobnosti za samostalan državni život ništa nam nisu u stanju reći oni koji u
njegovoj ,,arnautskoj krvi" unapred vide antidržavni, antikulturni, antisocijalni
elemenat. Treba poći sasvim drugim putem, potražiti Arbanasa kao člana
plemena i kao člana klase, kao gospodara i kao roba, kao borca za avtonomiju i
kao radnika na njivi, jer danas u nauci ne može biti spora da podobnost nekoga
plemena za državni život treba ceniti po stupnju istoriskoga razvitka, po
društvenom sastavu, po kulturnoj razvijenosti i društvenim i političkim
težnjama, a ne po rasi kojoj pripada.
Osim toga mi smo upućeni da pratimo razvitak i sudbinu ovoga novoga
člana balkanskih državica. Na to nas ne upućuje kakva zabrinutost za
budućnost autonomne Arbanije — jer su te brige, blagodareći zavojevačkoj
politici Srbije, Crne Gore i Grčke, prešle nažalost na jačega, Austro-Ugarsku i
Italiju — već obziri prema našoj sopstvenoj budućnosti. A po budućnosti
Arbanije, mnogo su ozbiljnije opasnosti koje dolaze spolja nego one koje se
kriju unutra. Na svaki način neće biti lako savladati plemenske i religiozne
suprotnosti i izvesti državnu organizaciju u tako groznoj dezorganizaciji
društvenoga života, ali to nije nemoguće kao što nije bilo nemoguće slomiti
autonomske težnje knežine pri organizovanju nove srpske države. Arbaniji će
biti mnogo teže odolevati opasnostima koje se kriju u pogodbama pod kojima je
postala i pod kojima ima da se razvija.
Valjda nije nikada bilo zemlje na svetu po kojoj je tumaralo toliko
tuđinskih agenata kao po Arbaniji. Oslanjajući se bilo na slabije susedne bilo na
jače udaljenije države, svi oni vrše godinama jedan propagandistički rad koji je
kroz škole, srkve, konzulate, trgovačke veze i druge ustanove već bio spremio
zemljište za tuđe uticaje. Ono što se danas u Arbaniji događa može se razumeti
samo u vezi sa tim uticajima. Zar sadašnje partiske struje u Arbaniji, kao što
smo već videli, ne nose u prvom redu obeležje različnih stranih uticaja i
tuđinskih propaganda? Borba tih stranih uticaja oko prevlasti ne samo da
podržava različne kandidacije za novoga vladaoca već, kombinujući se sa
verskim i plemenskim suprotnostima, pojačava separatističke apetite bogatih
begova, plemenskih glavara ili istaknutih ličnosti. Ti uticaji predstavljaju danas
nesumnjivo najveću smetnju sređivanju unutrašnjih prilika, i autonomna
Arbanija može se javiti samo u borbi protiv njih.
Ta borba koja prati osnivanje svih balkanskih državica pada arbanaskom
narodu u toliko teže, što njegova prva državna zajednica nosi od samog rođenja
vrlo teške nedostatke.
Svojom zavojevačkom politikom Srbija, Grčka i Crna Gora nisu uspele da
Arbaniju pódele, ali su uspele da je smanje i očerupaju. Formalno Arbanija
dobija autonomiju, ali je ta autonomija hroma, forma bez sadržine, pravo bez
najhitnijih uslova da bude ostvareno, autonomija močvarnoga primorja i
besplodnih krajeva, otsečenih od plodnih krajeva na istoku- i jugu. Londonska
207
Konferencija je bila prema Arbaniji još svirepija nego Berlinski Kongres prema
Srbiji. Njenim odkukama nesumnjivo je najviše oštećen arbanaski narod; ali onaj
što je najviše dobio nisu balkanske državice već zainteresovani kapitalistički i
vlasnički krugovi velikih sila, Austro-Ugarske i Italije. Prvo, neprijateljsko
držanje vlada balkanskih državica odgurnulo je Arbaniju u šake ovih država,
drugo, ona če im biti u toliko pouzdanije oruđe u koliko je slabija i za život
nesposobnija.
Uporedo sa tom slabošću raste ekonomska zavisnost nove države od
inostranstva. Svi pokušaji njenih upravljača da zemlju učine sposobnijom za
odbranu od opasnosti spolja vodiče i u Arbaniji, kao što je to bilo i u ostalim
balkanskim državicama, padanju u sve teže ropstvo evropskoga kapitalizma. U
koliko je pak Arbanija nesigurnija politička tvorevina, u toliko to porobljavanje
neće ići poredstvom državnih dugova već putem neposredne kolonijalne
pljačke. Jedan veliki dobro obavešteni nemački list pisao je pre nekoliko
nedelja:
„I grozničava spekulacija traje (u Arbaniji) još kao i pre. Ne prođe nijedan
dan a da se ne jave novi lovci na koncesije za osnivanje banaka, podizanje
železnica, električnih postrojenja, na kupovinu šuma i rudnika. U interesu
zemlje može se biti radostan što oni sada skoro nig ne nailaze na odziv,
pošto se odlučilo da se sa koncesijama čeka do uvođenja uređenih odnosa,
a več zaključeni ugovori strogo se procenjuje, ako su protivni državnom
interesu, poništavaju. Nadati je se da će pasti i onoga krupnoga trgovca iz
Milana kupovina miriditske šume, o kojoj je v posljednje vreme bilo mnogo
govora, pošto se najvećim delom tiče oblasti na koje prodavač, iza koga
stoji Prenk Bib Doda-paša ima vrlo sumnjivo pravo svojine zasnovano na
nekada u Carigradu dobivenom parčetu hartije, dokle na drugoj strani
nekoliko opština mogu da pokažu staro pravo na ove šume. Svi ovi
pokušaji spekulativne eksploatacije sadašnjega položaja potiču odlično sa
strane, što služi zemlji na čast. Ali pored ove vrste preduzeća mnoge
ozbiljne trgovačke snage dale su se na posao da pripreme privredno
osvajanje zemlje, i da se dobro upoznadu sa poslovima koje će buduća
vlada u najskorijem vremenu morati dati. One će docnije biti u tom
povoljnijem položaju što će moći odmah izaći pred vladu sa dobro
promišljenim i svestrano procenjenim predlozima. U svakom slučaju mora
se naglasiti da, ko neće da zadocni, mora se sa ovdašnjim prilikama sad
upoznati" (Koelnische Zeitung od 21. decembra 1913.).
Tako se evropske kapitalističke klase javno sazivaju na kolonijalno
osvajanje Arbanije. Ono što evropski kapitalizam danas tamo priprema biće u
stvari stvarna osnova buduće države. I kada se srpski vlasnički krugovi raduju
svakom novom metežu i unutrašnjem sporu, gledajući u tom sredstvo za
^provođenje svojih planova, oni gube iz vida da se na obalama Jadranskoga Mora
počinje utvrđivati najjača evropska sila, kapitalizam, i da je samo on taj „koji
neće zadocni ti".
208
III.
BORBE OKO JADRANSKOGA MORA
1. Jadransko More i borbe na Istoku.
Da bi se razumelo zbog čega je najsiromašnija i najbednija oblast na
Balkanskom Poluostvu proizvela u toku balkanskih događaja najzaoštrenije
odnose s Evropom, mora se pre svega naglasiti da se borba ne vodi oko golih
arbanskih krševa već oko gospodarstva na onom delu obale Jadranskoga Mora
koja pripada Arbaniji. A ta borba ne samo da čini jednu značajnu glavu u
istoriji srpskoga naroda, već je vrlo jako upletena u onu veliku, dugotrajnu
svetsku borbu oko Istoka i njegovih bogatih izvora u kojoj su učestovale i svoju
moć ogledale sve evropske države.
Kao što je Jadransko More samo jedan rukavac Sredozemnoga Mora, to se
i borbe oko gospodarstva na obalama Jadranskoga Mora javljaju kao produženje
borbi oko prevlasti i uticaja na Sredozemnom Moru. A one su se vrlo rano
javile. Odavna je Istok počeo privlačiti na se pažnju evropskih naroda i vrlo
rano je nastao veoma živ trgovinski promet između Istoka i Zapada. Najkraći,
najjevtiniji i tada jedino poznati put toga trgovinskoga saobraćaja vodio je preko
Sredozemnoga Mora. To more se javlja kao jedina veza između dva sveta, a
borba oko prevlasti na njemu kao borba oko basnoslovnoga bogatstva Istoka.
Na onom mestu baš gde to more najdublje zaseca u evropsko kopno, na
italijanskim obalama Jadranskoga Mora, postali su još iz ranoga Srednjega Veka
prvi centri trgovinskoga saobraćaja Evrope sa Istokom. To su bili italijanski
gradovi: najpre Mietei, od 9. veka kao gradska trgovačka republika, kojoj se od
11. veka pridružuju Đenova i Piza. Oni su stupili v vrlo razgranate trgovačke
veze sa svima tada najbogatijim zemljana Sredozemnoga Mora, Egiptom,
Sirijom, Malom Azijom i Balkanskim Poluostrvom i njihovi trgovački agenti,
rasuti po zemljama Levanta i Azije, potiskuje grčke i arabljanske trgovce ili ih
degradiraju na stepen svojih posrednika, a svu trgovinu sa Istokom uzimaju u
svoje ruke.18 U borbi oko prevlasti na Sredozemnom Moru sa svojim
suparnicama Đenovom i Pizom i njenom naslednicom Florencijom, Mietei su se
poglavito oslanjali na svoje gospodarstvo na obalama Jadranskoga Mora, koje su
branili i od svojih suparnica na vodi i od nadiranja Mađara sa kopna. Od
polovine 14. veka ,kraljica Jadranskoga Mora" je izašla iz te borbe kao
pobedilac i čitav vek neograničeno gospodarila na Sredozemnom Moru.
Prvi udar trgovinskoj prevlasti italijanskih gradskih republika na Istoku,
zadali su zavojevački uspesi Turaka. Ali one su se umele sa Turskim Carstvom
sporazumevati, kao što su se pre i posle toga znale poslužiti kolosalnim
bogatstvom za kupovanje srpske srednjevekovne vlastele i obezbeđivanje
jadranske obale sa te strane. Presudan udar trgovinskoj prevlasti italijanskih
gradova na Istoku došao je s druge strane, naime od pomeranja svetskoga
saobraćaja sa Sredozemnoga Mora na Atlanski Okean. 1498 godine Portugalci
su uspeli da otkriju pomorski put za Indiju obilaženjem Afrike. Taj veliki
pronalazak koji čini čitvaru revoluciju u privrednim i saobraćajnim odnosima
sveta, promenio je pravac tada najznačajnijega svetskoga saobraćaja, a kao
neminovna posledica toga monopolističke privilegije italijanskih gradova u
trgovini sa Istokom morale su pasti, da uskoro zatim njihova istaknuta
posrednička uloga sasvim iščezne. „Oko polovice 16. veka, veli P. Here,
209
mletačkih trgovaca v Carigradu nije više skoro nikako ni bilo, i vraćajući se sa
Zlatnoga Roga jedan poslanih je izveštavao da se u trgovinskom saobraćaju sa
Portom ne vrši više za dve godine ni toliki obrt kao ranije za dve nedelje".19
Bogatstvo Istoka, naročito Indije, počinje teći na Zapad poglavito novim,
pomorskim putem, a kako su portugalci uspeli da preseku veze Arabljana sa
Indijom, italijanski gradovi su izgubili sada svoga jedinoga trgovačkoga
posrednika sa unutrašnjošću Azije. Sredozemno More je prestalo biti veza dva
sveta, most između Istoka i Zapada, a sa tim svetskim obrtom i ono italijanske
gradske republike su izgubile svoj svetski karakter. Mesto Mletaka i Denova
zauzima Lisabon.
Sa skretanjem svetskoga saobraćaja Sredozemno More je istina izgubilo
svoj svetski značaj, ali bore oko prevlasti na njemu nisu prestale. Zemlje
Sredozemnoga Mora sva tri kontinenta, Evrope, Afrike i Azije, predstavljaju i
suviše dragocen objekat za kapitalističku eksploataciju i vrlo važne bogaze
političkih zavojevača, da bi mlade evropske kapitalističke države prema tome
mogle biti ravnodušne. Borba se nastavlja sa tom razlikom što na mesto malih
gradskih republika stupaju sada na pozornicu moćne države iza kojih kao
materijala garantija osvajačkih planova stoje milioni poreskih plataca i
stotinama hiljada i milioni naoružanih vojnika. U jednom krvavom ratu
Engleska se dograbila 1704 Gibraltara, kapije Sredozemnoga Mora sa zapadne
strane; od 1880 drži Maltu, stanicu između istočnoga i zapadnoga dela
Sredozemnoga Mora; na Berlinskom Kongresu utvrđuje se u Kipru koji
gospodari ulaskom u Suecki Kanal, a od 1882 zagospodarila je Egiptom.
Najozbiljniji suparnik Engleske Francuska je preduzimala radi prevlasti na
Istoku vratolomne ekspedicije; od 1830 počinje se postepeno utvrđivati na
afričkoj obali kao gospodar Alžira, Tunisa, pa Maroka. Rusija nadire sve jače da
zauzme Carigrad i moreuzine, „ključ od kuće" koji treba da je propusti iz
Crnoga Mora na Sredozemno. Taj prolaz joj je zatvoren ugovorom o moreuzima
1841, koji je naročito potvrđen Pariškim Mirom, i do danes svi njeni pokušaji
da ga poništi ostali su bez uspeha.
Dva velika tehnička uspeha, otvaranje Sueckog kanala i železničke veze
centralne Evrope sa Istokom, počeli su Sredozemnom Moru vraćati stari značaj
najbolje veze između Evrope i Azije. Sa Sueckim kanalom trgovina je dobila nov
pomorski put sa Istokom koji je mnogo kraći nego onaj oko Afrike, a kolosalni
planovi na železničke veze Evrope sa Istokom preko Prednje Azije ne samo
duboko zasecaju u privredne interese zainteresovanih država, već prete da
promene odnose političkih snaga i uticaja u Aziji. Bagdadsku železnicu npr.,
oko koje se danas biju uticaji Nemačke i Engleske, jedan je pisac s pravom
nazvao „osom oko koje se danas kreće politički život Evrope". Svaka promena
na Istoku postaje opasnost po posede koji su već stečeni, a naporedo sa tim
raste interesovanje imperijalističke Evrope za svaku, i najmanju promenu na
ovom kraju sveta.
2. Austro-Ugarska i Italija.
Dok je trgovina sa Istokom bila skoncentrisana u italijanskim gradskim
republikama, Jadransko More je predstavljalo jedan veliki prirodni kanal u koji se
svetski saobraćaj sticao i kojim su velika blaga tekla. Sa padom prvenstvenoga
značaja tih gradova u trgovini Evrope sa Istokom, svetski saobraćaj počinje
Jadransko More obilaziti.
210
Ali ako je izgubilo staru ulogu u svetskoj trgovini, Jadransko More je imalo
sve veći značaj za dve velike države koje se naslanjaju na njegove obale, za
Austro-Ugarsku i Italiju. Za ove dve države ono nije više samo vodeni put
trgovinskoga saobraćaja sa svetom, već osnovica sve njihove pomorske snage,
koja u današnjem veku zavojevačke kolonijalne politike i sukoba krupnih
interesa poglavito određuje moć i uticaj kapitalističkih država. Svaka promena
na obalama Jadranskoga Mora dira zbog toga u najosetljivije mesto političkih
planova kapitalističkih i vlasničkih krugova obeju država.
Ta promena može nastupiti i u korist trećega i u korist jedne od te dve
države. Prema tome međusobni odnos ovih dveju kapitalističkih sila dvoličan:
do podne se zajednički bore protiv svakoga onoga koji se spreme da oslabi
njihov zajednički posed, od podne se bore među sobom sa surevnjivošću dva
takmaca koji jedan od drugog zaziru. Međusobno nepoverenje, koje
„prijateljstvu" i savezničkim odnosima ova dva člana Trojnoga Saveza daje tako
osobit karakter, naročito prati njihovu balkansku politiku, a u Arbaniji se
pretvara u stalan sukob. Dokle diplomatija jedne i druge države izmenjuje izjave
o „punoj saglasnosti" i „međusobnom poverenju", njeni agenti u Arbaniji
posvednevno se kolju oko svake škole, svake dieceze, svakoga sela, svakoga
mesta eksploatacije i uticaja.
Austro-Ugarska ima na svojoj strani preimućstvo države koja je svoj uticaj
na balkanskoj strani Jadranskoga Mora utvrđivala mnogo pre nego što je Italija
kao velika država bila postala. Kada se Austro-Ugarska utvrdila na dalmatinskoj
obali, Italija je bila rastrgnuta tuđim zavoj e vanj ima. Najveći deo italijanskih
zemalja držala je u prvoj polovini prošloga veka baš Austro-Ugarska smatrajući
sebe pravom naslednicom italijanskih gradskih republika. U to doba ona podiže
Trst, a posle izvesnoga vremena i Fijumu. Još tada ona je računala sebe u
jedinoga zakonitoga naslednika turskih oblasti na zapadnoj polovini
Balkanskoga Poluostrva, i po poznatim sporazumima sa Rusijom o deobi Turske
Austro-Ugarska je imala da dobije Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Arbaniju. A
kada su u drugoj polovini prošloga veka obrazovane dve nove velike nacionalne
države, Nemačka i Italija, veze Austro-Ugarske sa severnim i zapadnim
zemljama su prekinute i ona je gurnuta na Balkan, na kome joj je sada Bizmark
poznatim savetom prideljivao sve oblasti „od istočne granice rumunjskoga
naroda do Kotorskoga Zaliva".
Prvi rezultat novoga pravca Austro-Ugarske politike bila je okupacija
Bosne i Hercegovine, dobivena po tajnom sporazumu sa Rusijom. To je u isto
vreme do sada najveći praktični uspeh Austro-Ugarske na Balkanu. Taj uspeh
Austro-Ugarska je postigla u vreme kada su težnje mlade Italije bile upućene na
afričku obalu. U n?knadu za Tunis, koji je Francuska konačno zgrabila 1884,
Italija pokušava da se dograbi Abesinije; ali posle deset godina uzaludnoga
vojničkoga naprezanja i finansiskoga iscrpljivanja taj pokušaj je završen 1896
potpunim italijanskim porazom. Tako je ova zemlja, koja je sredstvima krvavih
zarada svojih emigriralih radnika u Americi htela da vodi jednu krupnu
imperijalističku politiku, porazima na svima drugim stranama gurnuta tako reći
da traži naknade na obalama Jadranskoga Mora. Orođivanje sa crnogorskom
dinastijom je znak jednoga kolonijalnoga programa.
Od toga trenutka razvitak krupne industrije učinio je u Austro-Ugarskoj i
Italiji kolosalne napretke. Ako je nekada, u vreme okupacije Bosne i
Hercegovine, liberalna inteligencija, — sastavljena od profesora i advokata koju
211
su vodili nacionalnu većinu bečkog parlamenta, - smatrala mandat Berlinskog
Kongresa za ,,skupu i kobnu avanturu", danas se sve više sva moć države stavlja
u službu kapitala i njegovih težnja da proširi i monopoliše pijacu za svoje espape
i oblast za plasiranje. „Međunarodna politika uopšte, pisala je bečka Presa
1908, pretvara se sve više i više u trgovinsku i privrednu politiku, i krupna
pitanja koja zanimaju kabinete i nacije izrastaju poglavito iz ekonomskoga
korena." I dokle ostale kapitalističke države gledaju da težnjama svoga
ekonomskoga sistema odgovore osvajanjem prekomorskih kolonija,
Austro-Ugarska je obratila svu pažnju na Balkan. Po mišljenju austro-ugarskih
vlasnika zemlje Balkanskoga Poluostrva su prirodom položaja određene da budi
kolonija Austro-Ugarske, a na Solun, koji je Rorbah nazvao „apsolutnim ciljem
austriske balkanske politike"¿u sve više se počelo gledati kao na južno
pristanišče monarhije. Vlasnički krugovi Beča i Pešte počeli su pokazivati sve
veću osetljivost prema svakoj promeni u oblastima preko kojih put za Solun
vodi, i sve veću nestrpljivost da po svoje planove nepovoljne promene na
Balkanu preduhitre. Ta težnja je određivala držanje Austro-Ugarske u
dugogodišnjem jalovom londžanju evropske diplomatije oko reforma u
Makedoniji; njome je zadahnuto njeno držanje prema Srbiji; ona je bila cilj i
novim železničkim projektima koji su od pre nekoliko godina bili izazvali
čitavu buru od negodovanja i protesta i čitav niz novih projekata za
kontralinije.
Diplomatska istorija će pokazati kako se Italija ponašala prema tim
težnjama „saveznika". Ali sa koliko je on uporstva radila na kolonijalnom
osvajanju balkanskih oblasti Jadranskoga Mora pokazuju njeni uspesi u Crnoj
Gori. U toj maloj zemljici sa 250.000 sirotina ona je prigrabila u svoje ruke
podizanje pristaništa u Baru, železnice Bar—Virpazar, zatim brodarstvo na
Skadarskom Jezeru i monopol duvana. Goli junaci Crne Gore koje iz njihovih
krševa nije mogla isterati najveća turska sila podlegli su sili kapitala i danas
argatuju po američkim rudnicima za račun italijanskih kapitalističkih
kompanija i njihovih cetinjskih vazala.
U utakmici Austro-Ugarske i Italije, oko kolonijalnoga osvajanja Balkana
Arbanija je predstavljala onu zemlju u kojoj su koplja bila najneposrednije
ukrštena. Propagande svima sredstvima trudile su se da jedna drugoj izvuku
zemljište ispod nogu. A da taj sukob interesa u Arbaniji ne bi doveo u opasnost
„savezničke" odnose sa kojima su skopčani drugi važni interesi, diplomatija je
uspela da zaoštrenost ublaži podelom sfera interesa, po kojoj je
Austro—Ugarska koncentrisala svoj rad u Severnoj a Italija u Južnoj Arbaniji.
Veliki kapitalistički grabljivci postigli su još jedan sporazum o davljenju malih
naroda i deljenju njihovih zemalja. I kada je pred prvi balkanski rat propao
predlog grofa Bertholda o formiranju jedne autonomne oblasti od bosanske
granice do Sluna, kada je nestalo „političke moreuzine" između Srbije i Crne
Gore i time zatvoren taj jedini slobodan suvozemni prolaz na jug, onda put za
Solun ne ide više preko Mitrovice već preko Drača. Stvaranje autonomne
Arbanije imalo je sada za obe ove države ne samo taj interes da se niko treći ne
pusti na Jadransko More, već i da se dobije bar jedan prozorčić za sprovođenje
stare politike na Balkanu. Sa gledišta već postojećih težnji zavojevačkih
kapitalističkih i vlasničkih faktora sasvim je prirodno što je za to založen ceo
autoritet Austro-Ugarske i Italije.
212
3. Jadransko More i Balkan.
Ove velike borbe evropskih država na Istoku čine nekoliko vekova suštinu
Istočnoga Pitanja. A kako je u opseg te borbe i osvajačkih planova
zainteresovanih država uvučeno i Balkansko Poluostrvo, to su promenljive faze
kroz koje je ona prolazila nerazlučno isprepletane sa sudbinom balkanskih
naroda. Ne samo što se Turska vladavina u Evropi, kao što je to formulisao
francuski filozof Monteskije još pre sto pedeset godina, držala na surenjivosti
ovih suparnica, već je i postepeno potiskivanje te vladavine, podizanje
nezavisnih balkanskih državica i povlačenje njihovih granica stajalo iz koraka u
korak pod uticajem toga suparništva i planova velikih sila.
To saznanje postalo je danas na Balkanu vrlo popularno, ali u toliko se
manje zna i vodi računa o uticaju trgovinskoga saobraćaja Zapada sa Istokom na
razvitak balkanskih naroda.
Sve do u najnovije doba osnovica privrednoga i trgovinskoga života na
Balkanu bilo je Jadransko More. Duž njegove balkanske obale bilo je
raspoređeno više tačaka iz kojih su polazile najvažnije saobraćajne veze
poluostrva sa svetom. Oko tih tačaka obrazovali su se trgovački centri. Za
vreme cvetanja italijanskih gradskih republika, kada je Jadranskim Morem kao
jednim velikim prirodnim kanalom tekao ceo za ono doba tako kolosalan
promet između Istoka i Zapada, ti centri su bili prirodne stanice svetskoga
saobraćaja, pune draži i privlačne snage za vlastelu srednjevekovnih balkanskih
država, naročito Srbije. Iz njih su polazili i kroz planinske spletove u
unutrašnjost poluostrva sa mukom se probijali više vrlo važnih trgovačkih puteva
kojima je saobraćaj tekao u oba pravca: srednjevekovna vlastela je iznosila na
tržište suviške svojih feudalnih tributa a uvozila raskošne istočnjačke proizvode
koji su zapaljivali maštu naših narodnih pevača. Ta razmena je vršena u
primorskim centrima.
Od tih centara naročito se ističu na severnom delu obale Dubrovnik,
Kotor i Bar, a na jugu Skadar, Drač i Valona. Iz radova Jirečeka i Cvijića
saznajemo da je iz Dubrovnika vodio jedan značajan put preko brda Čemerno
na Drinu, Užice, Čačak i dalje, puštajući jedan krak na Plevlje, Novi Pazar i
Toplicom za Niš. Južni putevi su bili podesniji. Među njima se ističu tri: severni
polazi od Skadra Belim Drimom za Prizren i Kosovo; srednji, takozvani Via
Egnatia, polazio je od Drača i predstavljao glavni drum za Carigrad; južni je
isticao iz Valone i Devolom išao preko Kostura za Makedoniju i Tesaliju.
Za trgovačkim i privrednim vezama išle su i političke težnje. Koliko je
meni poznato obiknuta arhivarska metoda rada u našoj istoriskoj nauci nije
dopuštala da se uoči veliki uticaj koji su imale trgovačke veze Jadranskoga Mora
sa poluostrvom na srednjevekovnu istoriju srpskog naroda. Meni se, međutim,
čini da se i laiku nameće zaključak: da je u ono vreme Jadransko More bilo
gravitaciona tačka ne samo trgovinskoga već i političkoga života srpskoga
naroda. Samo se tim uticajem može objasniti što je u srednjem veku najživlji
politički život našeg naroda bio baš u oblastima Jadranskoga Mora, dakle u
zemljama koje su bile ne u centru već na zapadnoj granici našega etnografskoga
prostiranja. Sa gravitiranjem ka Jadranskom Moru pomerala se naravno i ta
granica našega narodnega elementa.
Ali svi napori srpskih srenj evekovnih gospodara da se utvrde na
Jadranskom Mora ostali su bezuspešni, jer su nailazili na otpor jačih suparnika,
213
ranije italijanskih gradova i Mađara, a docnije Francuza, Talijana i Austrijanaca.
U srednjem veku Zahumsko primorje je bilo glavni izlaz srpske države na more.
Ali je taj izlaz bio izgubljen još početkom 14. veka u borbi sa bosanskim
banovima koji su bili u vazalnim odnosima prema severnim susedima, i nikada
više Srbi nisu uspeli da ga povrate.
Posle pomenutoga skretanja svetske trgovine sa Sredozemnoga Mora na
Atlanski Okean Jadransko More je izgubilo svoj svetski trgovinski značaj, ali
trgovački život na njegovoj balkanskoj obali nije se ugasio. Stari putevi nisu
tada opusteli. Bogatstvo balkanskih zemalja i relativno razvijena srednjevekovna
kultura u njima davali su dovoljno hrane za održavanje starih komunikacija. Ali
kao rezultat toga saobraćajnoga skretanja trgovački centri na balkanskoj obali
Jadranskoga Mora postaju sve više lokalne tačke koje rade isključivo sa
balkanskim zemljama. Do u najnovije doba, do pre nekoliko desetina godina iz
unutrašnjosti poluostrva stizali su mnogobrojni karavani u Dubrovnik, Kotor,
Bar, Skadar i Drač.
Ali što nije učinila turska najezda i pad italijanskih gradova, nastupilo je
kao posledica novih saobraćajnih i političkih promena. Trgovački centri na
Jadranskom Moru dobijaju opasnoga konkurenta sa severa i juga. Sa privrednim
podizanjem Srednje Evrope kulturni život Srbije počinje skretati ka severu,
pijacama Srednje Evrope. Privredna osnovica severnih balkanskih zemalja nije
više Jadransko More već Sava i Dunav, i taj preokret nije mogao biti bez
velikoga uticaja na pojavu srpskoga ustanka. A od kako je Srednja Evropa
vezana železnicama sa Solunom i Carigradom, trgovinski saobraćaj Balkanskoga
Poluostrva ne struji više transverzalno, poprečno, iz unutrašnjosti jadranskoj
obali, već uzdužno iz unutrašnjosti ka Solunu na jugu i Pešti i dalje na severu. A
da se ta promena izvrši do kraja, da stari trgovački putevi opuste i stari
primorski centri izgube skoro svaku vezu sa poluostrvom, uticale su političke
promene, u prvom redu okupacija Bosne i Hercegovine i izkukrštanje čestih
političkih granica.
Za pitanje kojim se sada bavimo promena saobraćajnoga pravca na
poluostrvu pomerila je centar političkoga života srpskoga naroda na sever.
Njegove trgovačke veze sa Jadranskim Morem bile su, sa izuzetkom uskoga
primorja Crne Gore, potpuno presecene. Sa tim je presečeno i kulturno uticanje
i nacionalno prodiranje u primorske oblasti. Namesto toga javlja se obrnut
proces: srpski elemenat se povlači severoistočno, dublje u unutrašnjost i bliže
severnoj granici, ostavljajući u starim krajevima stare srpske spomenike u sredini
isključivo ili pretežno arbanaskoga naroda.
Kada je u trgovačkom kretanju zapadne polovine Balkanskoga Poluostrva
odsudno preovladao pravac sever—jug, Srbija je pala u potpunu privrednu
zavisnost od Austro-Ugarske. Nekoliko decenija Srbija je u privrednom
pogledu bila u stvari dodatak austro-ugarske privredne oblasti, njena najjužnija
provincija. U Srbijinom trgovinskom saobraćaju sa inostranstvom, koji se
oličavao u izvozu poljoprivrednih proizvoda za uvoz fabričke robe,
Austro-Ugarska je predstavljala za Srbiju ceo svet. Ali ma koliko da se taj odnos
u toku vremena snažno pripije uz privredni život slabije strane, on se pre ili
posle mora završiti sukobom koji je naizbežna posledica razvitka kapitalizma.
Za vreme carinskoga rata koji je sa manjim prekidima trajao do uoči
balkanskoga rata, obe strane stajale su jedna prema drugoj sa novim
pretenzijama: prema Austro—Ugarskoj, koja je težila da otkloni agrarcima
214
nepovoljnu konkurenciju srpske stoke uz jednovremeno zadobijanje na srpskoj
pijaci izuzetnoga povlašćenja svojoj industriji, stajala je Srbija sa težnjom da
obezbedi izvoz agrarnih proizvoda i da jednovremeno zaštiti domaću industriju.
Sukob je bio neizbežan.
Politički značaj ovoga sukoba je u tome što je buržoazija uspela da težnju
za izlaskom na Jadransko More oživi i u narodne mase unese. Ostvarenje te
težnje postalo je sada glavni cilj svekolike Srbijine politike. Zaburžoaski režim
slobodan izlazak na more predstavljao je više nego jedno trgovinsko pitanje; to
je bio, kao što ćemo docnije videti, onaj životni nerv o kome visi ceo
privredno-finansiski sistem buržoazije, kredit na strani, opstanak režima. Kada
je za vreme aneksione krize Milovanivićev predlog o „hodniku na more"
propao, grozničavo se radilo na dobijanju Jadranske železnice. A posle pobeda
na Kumanovu i Bitolju, kada je iz oblasti preko kojih vodi put za oba mora,
Jadransko i Jegejsko, Turska potisnuta, slobodan izlazak Srbije na more bio je
već u pola postignut cilj.
Kako je izvođenje toga zadatka shvatila vlada Srbije?
IV.
ARBANIJA I SRBIJA
1. Zavojevačke težnje naše buržoazije.
Austro—Ugarska i Italija zauzimaju se za autonomiju Arbanije u svom
interesu a ne u interesu arbanaskoga naroda! To je druga osnovna misao
Balkanicus-a i Dr. Viadana, i za potvrdu iste oni navode stotinama citata iz svih
mogućih knjiga i novina. U toj velikoj bibliografiji nije u ovoj prilici ostala
nezastupljena ni štampa socijalne demokratije!
Ali da su ova gospoda stajala štogod bliže idejama socijalne demokratije,
ne bi ušla u taj apsurdan položaj, da u isto vreme kada se bore protiv
zavojevačke politike Austro-Ugarske i Italije preporučuju i brane zavojevačku
politiku Srbije. Njihovo gledište je očajno prosto: Arbaniju hoće da porobe te
hoće da porobe, pa kada joj je to suđeno, onda je bolje da taj porobljač bude
Srbija nego ove dve velike sile. Mi nismo protiv zavojevanja Arbanije, izjavljuju
Balkanicus i Dr. Vladan, već samo tražimo da taj zavojevač Arbanije ne bude
niko drugi nego mi. Drugim recima: protiv zavojevačke politike mi se bunimo u
ime zavojevačke politike; pravo koje drugom odričemo prisvajamo sebi u istom
trenutku, na istom pitanju. Još kako su silni razlozi kojima se to pravo Srbiji
brani! Balkanicus veli:
„Otkuda taj izutetak i ta privilegija za Arbanase, da oni ne mogu i ne
smeju doći nijednim delom svojim pod vlast Srba? Zar nije srpski narod
razdeljen na nekoliko administracija i državnih uprava? Neka se pogleda
samo na Austro-Ugarsku: tu ima Srba pod jednom upravom u Bosni i
Hercegovini, pod drugom u Madžarskoj, pod trećom u Hrvatskoj, pod
četvrtom u Dalmaciji. Kad može jedan deo Turaka ostati pod bugarskom i
srpskom vlašću, onda će i g. Derviš Hima dopustiti da mogu to isto i
215
Arbanasi, i to u toliko pre što su oni uvek do sad bili pod tuđom vlašću, i
što su oni u onim oblastima koje sad hoće, uz pripomoć svojih
zainteresovanih protektora, od Srba da uzmu i od Jevrope isprose, ili
zlikovački uljezi, ili su onamo davno krvno i geografski izmešani sa
Srbima, kao napr. u okolini Skadra i pored crnogorske granice".21
A da bi nas uverio koliko bi to rešenje bio radikalno, konačno, da nikada
više ne zamara Evropu, Dr. Vladan nam navodi ova izlaganja Šarla Loazo-a:
„Evropa bi trebala da s najvećom gotovošču prihvati ovu priliku, te da
podeli ove nedisciplinovane ljude između Srbije, Grčke i Crne Gore.
Arnauti bi se, napušteni od Carigrada, koji ih je uvek mazio, i saterani u
granice razuma, vrlo brzo izmirili sa svojom sudbinom. Na svaki način
njihovo prilagođavanje novom stanju ticalo bi se samo njih i njihovih novih
gospodara. Arbansko pitanje, iseckano na nekoliko komada i smanjeno,
prestalo bi da uznemiruje Evropu".22
U Arbaniji Austro-Ugarska i Italija vode zavojevačku politiku, to je fakat.
Ali misle li Balkanicus i Dr. Vladan da ima koga koji bi u drugo što verovao?
Zar da nacionalni princip štite Austro-Ugarska koja je sva sagrađena na
negiranju nacionalnoga načela ili Italija koja baš naših dana davi jedan drugi
narod s one strane Sredozemnoga Mora? U veku imperijalističke politike takve
parole isto tako rđavo priliče ovim dvema kapitalističkim državama, kao što je
ranije ruska parola o „oslobođenju hrišćana" u Turskoj stajala rđavo carističkoj
Rusiji, koja je bila najgori đelat slobode u zemlji i u susedstvu. Te političke laži
ne prolaze više tako dobro ni kod balkanskih naroda, koji su stekli veliko
iskustvo da ih je svako spreganje sa jednim ili drugim „pokroviteljem" stalo u
toliko težih žrtava u koliko su mu se oni u bezgraničnoj žudnji za oslobođenjem
od turskoga jarma predanije predavali. Za njih znaju i svi oni elementi u samoj
Arbaniji koji za autonomiju svoje zemlje rade. Jedan od najuticajnijih ljudi u
Elbasanu, docnije izabran za guvernera toga mesta, nije se ustrzao da mi na
pitanje odgovori potpuno jasno i otvoreno: da se Austro-Ugarska zalaže da
Skadar ostane Arbaniji zbog toga što on i dalje treba da bude krajnja severna
mrtva straža protiv nadiranja Srbije i Crne Gore u oblast njenoga uticaja, kao
što se Italija zauzela za južnu Arbaniju da se niko drugi ne bi utvrdio na drugoj
strani Otrantskog kanala. Nepopustljivo zauzimanje Austro-Ugarske i Italije za
autonomiju Arbanije je spasavanje poslednje stope zemlje sa koje se obezbeđuju
od opasnosti tuđega izlaska na Jadransko More i sa koje se može uticati na tok
stvari na Balkanu. Austro-Ugarska hoće dalje „lebensfaehige Albanie", „za
život sposobnu Arbaniju", u trenutku kada vidi pred sobom opasnost da Srbija
ne postane za život sposobna. Smer ove politike je jasan kao sunce. Hoče se
pošto poto jedan nov, za život nesposoban pigmej na Balkanu, da drugi pigmej
koji se napreže da iskrši njene lance ne bi postao za život sposoban. To je stara
metoda stvaranja slabih, za život nesposobnih, osuđenih da vise o skutovima
evropske diplomatije, bez obzira javlja li se ona pod lažnom etiketom,
„nacionalnoga načela" ili „političke ravnoteže".
Ali ako Balkanicus i Dr. Vladan, ističući zavojevačke težnje
Austro-Ugarske i Italije u Arbaniji, nisu rekli ništa novo, ništa što ne bi bilo
poznato u najširim slojevima našega naroda, oni su zastupanjem prava Srbije na
216
zavojevanje Arbanije bili veran izraz jedne nove politike Srbije. Izobličavajući
zavojevačku politiku tih dve ju država oni su uspeli da izobliče ,,nacionalnu"
politiku Srbije, „oslobodilačku" politiku srpske buržoazije. Jer ako su brige
austriskih vlasnika o pravu svih balkanskih narodnosti na nacionalno
samoopredelenje grozno šegačenje sa narodnosnim načelom, to su pretenzije
Srbije za zavojevanje Arbanije grubo gaženje, bacanje pod noge toga načela.
Proklamujući tu politiku srpska buržoazija je sad prvi put sa lica srpskoga
naroda skinula veo jedne potištene nacije koja se bori za svoje oslobođenje. I
kod naše buržoazije su iščezle uspomene na nekadašnje mladalačke ideale o
slobodi, jednakosti i bratstvu, a zajedno sa njima nestalo je i sposobnosti da ceni
težnje naroda za slobodom. Ona se ugiba pod pritiskom severnoga suseda, sva
visi o skutovima ruske diplomatije, sredstva za vladanje pozajmljuje od stranih
kapitalističkih kćmpanija, ali je stekla ideologiju eksploatatora i vlasnika koji se
zamišlja na čelu gladne armije, kao gospodar nekoliko miliona pridavljenih
podanika, sanja o veličini, roguši se, apeluje samo na silu i davi slabije od sebe u
isto vreme kada joj preti opasnost da bude i sama od jačih pridavljena. A što je
taj preokret u politici naše buržoazije, koji bi pre ili posle mogao doći kao
rezultat kapitalističke proizvodnje, nastupio pre nego što je srpski narod uopšte
došao do nacionalnoga ujedinjenja, što su vlasnici Srbije političkom
raskomadanošću i porobljenošću svoga rođenoga naroda počeli pravdati svoje
apetite na porobljavanje drugih naroda, to je samo dokaz da kapitalistička
privreda profita i buržoaska militarističko-birokratska državna sistema izazivaju
u malih i velikih predstavnika današnjega društvenoga poretka iste apetite u
zemlji i van zemlje, u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici.
Ovaj novi krus u politici srpske buržoazije ima za socijalnu demokratiju
više nego teoriski značaj. On nije samo potvrda našega gledišta da su nacionalni
ideali vladajućih klasa laž iza koje se krije težnja za eksploatacijom naroda u
zemlji i porobljavanjem tuđih naroda. Nacionalno oslobođenje i ujedinjenje koje
traži za svoj narod kapitalistička buržoazija odriče tuđim narodima. Sa njenoga
klasnoga gledišta to je prirodno i razumljivo: kada se pod mojim klasnim
gospodarstvom nalazi moj rođeni narod, šta se bunite vi, „divlji" Arbanasi, da
uđete u gotov, po svima propisima moderne države ustrojen sistem pokornosti!
Spoljašnja politika vladajućih klasa je samo produženje njihove unutrašnje
politike. I kao što proletarijat u nekoj zemlji predstavlja jednu društvenu klasu
koja se ne može boriti za oslobođenje iz klasnoga ropstva a da ne oslobodi celo
društvo, tako i socijalna demokratija ne može zastupati slobodu svoga naroda a
da ne zastupa nacionalnu slobodu i svih drugih naroda. U tome je jedna od
bitnih razlika između gledišta socijalne demokratije i buržoaskih partija na
nacionalno pitanje.
Ali veliki praktični značaj ovoga pitanja mora nas interesovati u toliko
više što posledice toga zavojevačkoga upinjanja naših vlasnika predstavljaju
nepresušni izvor ne samo novih zločinstava prema arbanskom naselju već stalne
opasnosti po mir i spokojstvo našega naroda, nedoglednih tereta i žrtava. Srbija
je gurnuta u onaj opasni vrtlog borbe zavojevačkih prohteva sa svima mogućim
predviđenim i nepredviđenim smetnjama i strujama, vrtlog u kome će narodna
snaga malaksati u uzaludnim naprezanjima da se dočepa obale. Za savlađivanje
svake nove smetnje činiće se novi i sve veći napori, i za žrtve koje je narodnim
masama sve teže podnositi u cilju opravdanja ukazivaće se na žrtve koje su već
ponesene. Osvajački upad u Arbaniju urodio je ogorčenjem arbanaskoga naroda
217
prema Srbiji i pobunama, a pobune iziskuje nova finansiska i vojnička
naprezanja; nesigurnost na novoj zapadnoj granici Srbije nastupila je kao
posledica zavojevačke politike prema arbanaskom narodu, a javlja se kao povod
stalnoga mobilnoga stanja vojske; iz istoga uzroka došli smo u sukob sa jačim
pretendentima ita Arbaniju, i u zanosu stvaranja velike jadranske države
podjarmljivanjem tuđega naroda vlasnici propovedaju neko veliko buduće
razračunavanje sa njima. Zaduživanje zemlje, novi državni tereti i militarizam i
ostale parazitske ustanove traže od naroda u opasnost od rata i česte
mobilizacije materijalno dave i privredno iscrpljuju.
Tako će jedanput zahuktali događaji po sili unutrašnje logije stvari gurati
iscrpelu našu zemljicu iz krize u krizu, iz opasnosti u opasnost, a svi buržoaski
organi javnoga mišljenja Starace s e da se pravi uzrok tih nesocijalna demokratija,
kao jedan odlučan protivnik zavojevačke politike koja je začetak svij tih
nedaća, ne može pustiti da prođe nezabeležen onaj trenutak kada se naš
vlasnički svet mašio tuđe zemlje i tuđe slobode, kada su nekadašnji heroldi
nacionalnoga oslobođenja poneli zastavu nacionalnoga porobljavanja, kada su
interesi kapitala progutali interese nacije. Ona mora stalno ukazivati na
nerazdvojnu uzročnu vezu između zavojevačke politike buržoazije i teških
posledica i žrtava kojima se kraj nigde ne vidi, vezu imeđu teorija Balkanicus-a i
Dr. Viadana i prakse Ise Boljetinca.
2. Težnja ka moru.
Oduševljenje kojim je buržoaska javnost primila prvu vest o izlasku
arbanaskoga odreda na Jadransko More poticalo je iz uverenja da je sada
postignut i onaj cilj koji je od pre desetak godina lebdeo pred očima ne samo
vlada i buržoaskih grupa već i šire javnosti. Ta Srbija je izašla na more, i još
kako! Ono što je htela ostvariti Jadranskom železnicom, ona postiže sada preko
svoje teritorije; ona je sada gospodar svoga saobraćaja sa svetom!
Težnje Srbije za slobodnim izlaskom na more obično su dovođene u vezu
sa smetnjama koje j Austro-Ugarska činila i mogla činiti srpskom izvozu. Srbija
je još uvek pretežno agrarna zemlja. Od njenoga celokupnoga izvoza, koji je
1910 dostigao cifru ód 98,388.028 dinara, sirovine čine nepunih 64 od sto a
prerađevine 36 od sto. Sa izuzetkom 1,691.819 dinara izvoza sirovih rudarskih
proizvoda i 10,320.817 dinara prerađenih rudarskih sa nekoliko stotina hiljada
industriskih proizvoda, sav ostali izvoz od 88 procenata čine proizvodi
zemljorada i stočarstva i od tih proizvoda prve, najneposrednije prerađevine.
Cela srpska izvozna trgovina leži dakle na seoskom gazdinstvu u kome još uvek
preovlađuje sitni posed, a na izvoznoj trgovini leži sposobnost Srbije da
odgovara svojim dužničkim obavezama.
Tako je pitanje o obezbeđenju izvoza postalo zajedničkom brigom dva
tako udaljena sveta: vladajuće buržoazije i seoske mase. Za buržoaziju koja
državom upravlja, osiguranje izvoza je značilo osiguranje poreskih prihoda,
osiguranje uvoza zlata potrebnoga za plaćanje interesa na državni dug. Svaki
poremećajizvozne trgovine pogađao je najosetljivije mesto svake vlade, jer su joj
time ugrožavana neophodno potrebna sredstva za održanje na vlasti. Ali
poremećaj izvozne trgovine pogađao je i najosetljivije mesto seoske mase, jer je
vodio padanju cena agrarnim proizvodima u zemlji. A što god je seljak prinuđen
da svoje proizvode jeftinije proda, u toliko mora izneti na pijac veći deo svoje
218
žetve, pa da podmiri potrebu u novcu, u toliko manji deo žetve ostaje za
potrebe njegove porodice. Svako padanje cena, dakle, znači za široke narodne
mase veću glad u kući, veći dug na njivi, manje stoke u toru.
Kada je sada Austro-Ugarska pod pritiskom svojih agraraca, počela
zatvarati severni put srpskoj izvoznoj trgovini, to nije samo bacilo u brigu
vladajuću buržoaziju već je pogodilo i najosetljiviju stranu seoske mase. Buduća
nacionalna misao počinje sve više dobijati privredni smisao, oslobođenje Srbije
od privredne zavisnosti od Austro-Ugarske i slobodan izlaz na more. Na tom
pitanju vladajuća buržoazija uspeva da za svoju nacionalnu politiku zagreje
široke narodne mase. A za taj veliki uspeh svoje klasne vladavine ona ima da
blagodari u prvom redu agrarcima i vlasnicima Austro-Ugarske.
Ali težnja za slobodnim izlaskom na more nije poticala samo iz želje da se
osigura izvoz agrarnih proizvoda. Potrebna osiguranja izvoza i smetnje
Austro-Ugarske učinile su da se za pitanje izlaza na more zainteresuje
sitnoseljačka masa, kao najmnogobrojniji glasački i vojnički elemenat u zemlji,
ali ta težnja je postajala u toliko neodoljivom u koliko je u nas jače ovlađivala
kapitalistička proizvodnja espapa. U teritorijalnom proširenju i izlasku na more
vladajuća buržoazija je gledala onaj eilj svoje klasne politike koji je isticao iz
industrijalizacije zamlje i razvitka kapitalističke proizvodnje. Ali što se zarad
ostvarenja toga cilja radilo tako odlučno, grozničavo, upravo, va banque, ili-ili,
to može biti potpuno jasno samo onom koji uvidi da je u tom ležao spas celoga
privredno-finansiskoga sistema buržoazije na kome se njena vladavina držala, da
je to jedini izlaz iz stanja koje je svakim danom postajalo sve kritičnije.
Srbija je tipičan predstavnik malih agrarnih zemalja, sa primitivnim
oruđima i načinima rada, ali mnogobrojnih, krupnih i teških veza sa stranim
kapitalizmom. Nenormalni razvitak tih kapitalističkih veza malih agrarnih, u
svom privrednom razvitku zaostalih zemalja pokazuje se u tome što njih
kapitalistička privreda ne osvaja kroz radionice i fabrike, odozdo, preko
državnoga a ne privatnoga gazdinstva. Veliki državni dug na strani postao je pre
nego što se počelo raditi na podizanju proizvođačkih snaga koje bi podnošenje
tih dužničkih obaveza olakšale. Prvo je u zemlju ušla mašina za ubijanje, pa tek
mašina za rad.
Kao rezultat toga nenormalnoga, obrnutoga razvitka državni budžeti su
rasli bez obzira na porast privredne snage narodne, a još jače od državnih
budžeta raste njihov pratilac, zaduživanja na strani. Od 1880 do 1910 državni
budžet je porastao od 20 na 120 milijona ili za 475 procenata, a zaduženje
zemlje je poraslo od 32 na 735 miliona ili za 2197 procenata. Državni dug je
rastao pet puta brže od državnoga budžeta. Ali ova kolosalna cifra državnoga
zaduženja sama za sebe još ne kazuje jasno svu težinu dužničkoga ropstva. Da se
oseti sva težina takvoga razvitka veza Srbije sa stranim kapitalizmom, ne sme se
izgubiti iz vida da su ceo porast državnoga budžeta gutali neproduktivni izdaci
na dug i vojsku, kao što je opet najveći deo državnih zajmova, ogromno veći
deo, upotrebljen za pokrivanje budžetskih deficita i izvanrednih rashoda za
militarizam.
Na čemu se taj raspikućski sistem gazdovanja održavao? Za plaćanje
interesa na zajmove Srbija je dolazila do zlata izvozom agrarnih proizvoda. Od
kraja osemdesetih godina njen trgovinski bilans je aktivan, to jest ona primi
veću sumu zlata za izvoz nego što izda na uvoz. Ali suvišci zlata koje je davno
aktivni trgovinski bilans nisu mogli doseći da pokriju izvoz zlata za plaćanje
219
dugova. Zbog toga je međunarodni bilans plaćanja Srbije, na suprot aktivnom
trgovinskom bilansu, ipak ostao stalno pasivan. Za poslednjih trideset godina
Srbija je stalno imala da izdaje više zlata nego što gaje primala za svoj izvoz. Ta
diferencija je bila od 1891 do 1900 49,354.772 din., 1901-1910 71,153.924
din. Da bi se taj bankrotski sistem gazdovanja održao, Srbija je padala u sve
nove i nove dugove, njima bankrotstvo odlagala i terete svoje sadašnje politike
sve više prenosila na buduće generacije.
Ali dokle tako? Pod pritiskom državnih tereta izvoz je istina rastao, ali iza
toga porasta ne stoji pojačanje privredne snage zemlje. Naprotiv, to povećanje
izvoza je posledica povećanja državnih tereta a ne privrednoga razvitka i jačanja
zemlje. Ono je posledica iscrpljivanja koje pridavljuje svakoga proizvođača
posebice, nagoneći ga da radi pribavljanja poreza otuđuje kako hranu porodice
tako i sredstva proizvodnje, a zatim izmoždava celokupnu privrednu snagu
zemlje, jer sredstva potrebna za njeno privredno jačanje crpe strani zelenaški
kapital. U bržem rašćenju izvoza nego uvoza ne ogleda se nikako brže rašćenje
privredne snage zemlje od razvijanja kulturnih potreba naroda, već se ogleda u
stvari veštačko povećanje izvoza na raćun sposobnosti naroda da svoje životne
potrebe podmiri.
Ali narod, sve nesposobniji za potrošnju, postaje i sve nesigurniji kao
poreski platac. Vladajuća buržoazija je počela osećati da ni najskandalozniji
sistem posrednih poreza koji ne propusti opteretiti nijednu životnu potrebu nije
nikakva sigurna garantija državnih poreskih prihoda, ako potrošačka moć masa
slabi ili ako se ona slabije i sporije razvija nego što rastu potrebe države.
Usavršavanje aparata za pumpanje poreza ne može da nadoknadi ono što se gubi
sa iscrpljivanjem opštega rezervoara državnih prihoda, sa izcrpljivanjem
privredne narodne moći. Još jednom se demonstrativno pokazuje tačnost
načela: da je privredna snaga zemlje jedina prava osnova sigurnih državnih
prihoda i dobroga finansiskoga stanja. A gde je ta privredna snaga zemlje? Je li
ona u ruiniranom sitnom seoskom gazdinstvu? Zemlja isplakana, žetveni prinos
manji nego u Rusiji, stočarstvo u opadanju: sitna poljoprivredna preduzeća nisu
više sposobna da podmire skučene potrebe porodica, još manje da napune
velike državne kase. Državni budžeti rastu nepojmno brzo, jer neprestano rastu
dužničke obaveze i troškovi oko sistema buržoaske vladavine, a u isto vreme
sasvim opravdano počinje se gubiti vera u rašćenje izvoza poljoprivrednih
proizvoda.
U toj bezizlaznoj situaciji vladajuća buržoazija se baca svim sredstvima
koja joj državna vlast stavlja na raspoloženje na veštačko podizanje industrije.
Sistem posrednih poreza ona sada dopunjuje sistemom „zaštitnih" carina. Srbija
je opasana jednim neprelaznim carinskim zidom, pod čijom zaštitom kapital,
apsolutno oslobođen svakoga obzira prema stranoj konkurenciji, uživa
privilegiju neograničenoga gospodara na domaćoj pijaci, monopolsko pravo
eksploatacije. U sprovođenju te politike vlada ima da regulisava surevniju borbu
između predstavnika stranoga i domaćega kapitala, ili na kraju krajeva sistem
zaštitnih " carina pobeđuje, jer odgovara i interesima buržoazije kao nosioca
kapitalističke eksploatacije. Tim sistemom ona, s jedne strane, osigurava
kapitalističkoj klasi ekstra-profit, s druge strane veštačkim uvlačenjem kapitala
u zemlju čini da kroz ruke proizvođača i potrošača poteku veće sume novca
koje će im ona na zgodnom mestu, putem neposrednih poreza, opet oteti.
Uvlačenjem stranoga kapitala u zemlju povećava se cirkulacija novca, mase više
220
troše ma da više ne jedu, ali zato rastu sume ekstra-profìta kapitalističke klase i
posrednih poreza države, raste pljačkanje proletarijata i narodnih masa.
Veličina te pljačke ogleda se u nenormalno velikoj razlici između nominalne i
realne nadnice, između veličine nadnice u novcu i količine životnih namirnica
koja se za nju može da kupi.
Nije teško uočiti da se ovaj sistem podizanja domaće proizvodnje izvrgava
u sistem privrednoga iscrpljivanja zemlje. Visokim cenama svih proizvoda sužava
se potrošačka sposobnost naroda koja je prva pogodba zdravoga privrednoga
napretka, a monopolskim privilegijama ubija se staranje za tehničko
usavršavanje rada bez koga se podizanje privrednih snaga neke zemlje ne može
ni zamisliti. Ali ta posmatranja ne spadaju u okvir ovoga posla. Mesto toga treba
naročito istaći: da se na privredno-finaneiskom sistemu koji smo ukratko
skicirali drži i ekonomska egzistencija i politička vladavina buržoazije u Srbiji.
Na osnovu toga ekonomsko-finansiskoga stanja zemlje i večite brige svake
vlade može se objasniti što Srbija nadire da pošto poto izađe iz starih granica i
prodre na more, da prodre na more po cenu svih žrtava i velikih opasnosti. Sa
industriskim razvitkom neke zemlje buržoazija gura vlade na proširenje pijaca i
oblasti eksploatacije. Politika zavojevanja tuđih zemalja i stvaranja kolonija,
zbog koje je danas Evropa podeljena u dva oružana logora, odgovara težnji
kapitalističkih klasa za osiguranjem profita, za monopolom eksploatacije. Kada
smo god ukazivali na taj ekonomski uzrok današnjega grozničavoga oružanja,
sukoba interesa i zavojevačke kolonijalne politike, branioci te politike u Srbiji,
da bi predstavili svoje težnje kao najidealniju oslobodilačku nacionalnu borbu,
dobacivali su nam: gde je u Srbiji ta razvijena industrija, gde je ta kapitalistička
klasa koja gura na zavojevanje tuđih zemalja? Mi priznajemo da kapitalistička
industrija u Srbiji nije ni približno toliko razvijena koliko je u vladajuće
buržoazije razvijen apetit za proširenjem teritorije i izlaskom na more
porobljavanjem tuđih naroda. Alije vlada u Srbiji toliko revnosniji izvršilac želja
svih vlasničkih klasa i kasta za proširenjem granica i porobljavanjem tuđih
naroda, u koliko to više odgovara nuždama privredno-finansiskoga sistema na
kome se drži, koji je stub njene vlasti. Održanje toga sistema je prva tačka u
programu svake vlade. Na njemu se podiže kula od miliona državnoga budžeta,
on pruža sredstva za izdržavanje militarizma i drugih neproduktivnih ustanova,
on pruža sredstva za odgovaranje dužničkim obavezama prema inostranstvu, na
njemu se drži kredit za nova zaduženja.
Ako kapitalistička buržoazija u Srbiji i balkanskim državicama uopšte nije
još toliko razvijena, da celokupnu državnu politiku stavi u službu svoga interesa,
ona u nas ima za svoga saveznika samu državnu vlast koju potreba održanja goni
na teritorijalnu proširenje pošto poto. Tako su neodoljive ekspanzivne težnje
balkanskih državica postale neodoljivom potrebom vlada, jedinim izlazom iz
teškoga položaja u kome su sa svojim privredno-finansiskim sistemom doterale
na ivicu bankrotstva. Za buržoaziju u Srbiji izlazak na more ne znači u prvom
redu ekonomsku emancipaciju zemlje kao što se to rado i mnogo govori, — jer
celokupna privredno-finansiska politika vladajuće buržoazije predstavlja
postojano otuđivanje prava slobodnoga raspolaganja privrednim izvorima
zemlje i predavanje naroda u kamatno ropstvo da bi se dobila sredstva za
održanje vladavine — već pre svega emancipaciju privredno-finansiskoga sistema
na kome se njena vladavina drži. Izlazak na more predstavlja jedino sredstvo da
se privredni sistem „zaštitnih" carina oslobodi zavisnosti od inostranstva, da se
221
od njega ne moraju činiti nikom nikakve koncesije. U koliko dakle
kapitalistička buržoazija nije dorasla da vrši presudni uticaj na pravac državne
politike, svaka vlada je prinuđena da ne strepi od žrtava koje težnja ka moru
stavlja u izgled, ne samo zbog slobodnoga saobraćanja sa svetom već zbog
održanja svoje vladavine. Zato je jedan naš nacionalni radnik i patriotski pisac s
retkim iskrenošću rekao: Rat koji ne garantuje slobodan izlaz srpskih espapa na
svetski trg ne može se nazvati oslobodilačkim!
Tako je arbanska politika srpske vlade oličenje avanturističkoga lutanja
jednoga očajnika koji bez ikakvih izgleda na uspeh i bez jasnoga cilja rasipa
dragocenu snagu, da bi izbegao bankrotstvo pred kojim stoji ceo njegov
privredni i politički pravac.
3. Poraz zavojevačkog podviga.
Polet narodnih masa, koji je godinama pripreman politikom „ekonomske
emancipacije" i dostigao najvišu tačku od objave carinskoga rata do aneksije
Bosne i Hercegovine, buržoazija je za vreme balkanskih ratova umela obilno
iskoristiti. Za najluđe podvige ona je mogla računati sa ljudskim materijalom
čija gotovost na podnošenje žrtava prevazilazi obaveze vojne discipline. I u
slatkom zanosu da drži u svojoj ruci naoružanu celu zemlju, buržoazija je u
rastočavanju narodne snage otišla preko svih granica mogućnosti i počinila
najluđe zloupotrebe. Vrhunac tih zloupotreba je pokušaj izlaska na more putem
zavojevanja Arbanije.
Za izlazak na more Srbija je imala dva prirodna pravca. Prvi preko Crne
Gore za Bar, vodi preko oblasti koje pripadaju dvema srpskim državama i koje
su naseljene skoro isključivo srpskim narodom. Drugi, vardarskom dolinom za
Solun, vodi onom saobraćajnom arterijom koja je samom prirodom određena da
bude glavni pravac privredne veze Balkanskoga Poluostrva sa svetom. Što se
drugoga pravca tiče, kao što ćemo docnije videti, buržoazija balkanskih državica
je bila nesposobna da savlada separatističke težnje i da od nezamenljivoga
solunskoga pristaništa učini ono za šta gaje priroda položaja odredila, naime da
bude svetska kapija za sve tri države; a srpski i bugarski vlasnici specialno
priredili su svojim narodima bregalničku katastrofu, da Solun ostane u
isključivoj vlasti Grka kojima je najmanje potreban i koji će se njime najmanje
služiti. Srpska buržoazija nije bila čak ni toliko jaka da slomi dinastičku
isključivost između Srbije i Crne Gore i da spajanjem dveju oblasti jednoga
istoga naroda u jednu državnu celinu izađe na toliko željeno more preko svoje
jednostavne teritorije. Mesto toga između dve rođene zemlje pobijaju se danas
međe, i ako ni na jednoj ni na drugoj strani nema ni deset lica koja bi to mogla
razumeti i odobriti. A kraljevski stražari koji će te međe čuvati jesu svedoci
nesposobnosti buržoazije da izvrši deo narodnoga ujedinjenja.
Namesto da traži izlazak na more u ovim prirodnim pravcima, za šta je bilo
potrebno biti rešen na sistematsku i odlučnu borbu protiv separatističkih težnji,
vlada je separatizam uzela za osnovicu ugovora sa saveznicima. Time je
buržoazija sama sebi zatvorila oba prirodna pravca za izlazak na more. A
odričući se njih ona se otiskuje da put na more probije kroz arbanske krševe,
pravcem koji vodi preko oblasti sa kompaktnim tuđim elementom, elementom
najveće otporne snage u pređašnjoj Evropskoj Turskoj; ta oblast je u isto vreme
tako jako uvučena u osvajačke zamke dve velike evropske sile. Kako je ta
222
politika pretrpela potpun poraz još na pola puta, mi danas imamo skupo
plaćeno iskustvo samo o snazi austro-italijanskoga uticaja, te sada niko i ne misli
o žrtvama koje bismo tek morali podneti oko zavojevanja i držanja u pokornosti
arbanaskoga naroda.
Pre svega Jadransko More, kao sredstvo našega saobraćanja sa svetom, nije
bez krupnih nedostataka.
1.	Jadransko More je izgubilo svoj nekadašnji trgovački značaj. Luke
Jadranskoga Mora nisu više stanice svetskoga saobraćanja kao pre nekoliko
vekova; one nisu više ni centri u kojima se vrši razmena proizvoda balkanskih
zemalja. Veliki svetski putevi Sredozemnim Morem ne stiču se više u Jadranskom
Moru već, obično obilazeći njega, ukrštaju se u Solunu, od koga su
već stvorili najvažniju tačku ne samo balkanskoga već i srednjeevropskoga
saobraćanja sa Istokom. Upućena na neku luku Jadranskoga Mora srpska
trgovina, tražeći slobodan izlazak na prostrani svetski trg, našla bi se opet lice u
lice sa parobrodskim društvima i pijacama poglavito Austro-Ugarske i Italije.
2.	Kada bi čak Jadransko More potpuno zadovoljavalo potrebe našega
trgovinskoga saobraćaja, pravac toga saobraćaja ne može se određivati
proizvoljno i nezavisno od pravca svetskoga saobraćaja. Taj pravac, kao što je to
prof. Cvijić svestrano pokazao, izlazi danas na Solun. Ova luka je izlazna tačka
vardarsko-moravske komunikacione arterije koja je sa uzdizanjem Srednje
Evrope i nadiranjem njenoga punog napona privrednog života na aziski Istok
dobila veliki evropski značaj. Ona je privukla sebi svu trgovinu iz oblasti
pređašnje i sadašnje Srbije. Iz ranije Srbije trgovina je tekla na sever, iz Stare
Srbije i Makedonije na jug, a sa sastavljanjem ovih oblasti u jednu državnu
cjelinu pod pretpostavkom jednake predusretljivosti održavaća sa trgovina na
obadve strane. Ali pravac sever-jug ne može biti veštački promenjen u pravac
istok-zapad, ma koliko se to želelo iz obzira političkih aspiracija. Sve veštačke
mere koje se u tom cilju preduzimaju, kao što je to železnička politika, traže i
izvanredne žrtve i predstavljaju po privredu teret sličan strategiskim željezni-
cama. A ako je srpska vlada, lupajući se po Arbaniji, propustila osigurati
našoj trgovini slobodan izlaz preko Soluna, onda bratoubilački rat nije samo
jedan zločin prema srpskom narodu već i jedan zločin za tud račun.
3.	Izlazak na Jadransko More, kao ventil sigurnosti na slučaj nenormalnih
odnosa prema severu i jugu, opteretio bi našu privrednu snagu nesrazmerno
velikim žrtvama. Pre svega podizanje dobroga pristaništa skopčano je sa velikim
teškoćama. Najbolji poznavalac Balkana prof. Cvijić veli: „U onom delu koji je
zauzela srpska vojska ima samo jedan bolji zaliv i to je Drački. I ako je zasut
peskom i stoga samo 6—10 m. dubok i izložen južnim i jugozapadnim
vetrovima, od njega bi se moglo napraviti dobro trgovačko pristanište, istina s
velikim troškovima"23 Bez velikih tehničkih radova ne mogu se upotrebiti za
pristanište ni ostali zalivi na toj obali.
Ali svi ti troškovi oko pristaništa i sprovođenja železnice gube se prema
onim neproračunljivim žrtvama koje bi osiguranje toga saobraćajnoga pravca
gutalo. Bilo da Srbija dobije samo prugu bilo i jedan širi ili uži pojas zemlje,
održavanje arbanaskoga stanovništva u pokornosti bilo bi skopčano sa žrtvama
za koje bi se dobar trgovac teško odlučio. Što god bi taj pojas zemlje bio širi, u
toliko bi i žrtve bile veće. Za održavanje u pokornosti cele Severne Arbanije na
koju se bilo oko bacilo, Srbija bi morala držati velike vojničke posade i bez
223
svake sumnje posvegodišnje prolevati krv za „povraćaj" reda. Transporti
srpskoga izvoza na Jadransko More kretali bi se uz pratnju sve jačega
militarizma, stalnih mobilizacija i teških kolonijaalnih ratova. Zavojevačka
politika je prodrta vreća. Alžir je koštao Francusku više od ratne oštete koju je
1871 platila Nemačkoj. Južnoafričke kolonije su koštale Nemačku preko
milijarde maraka a nisu dale ništa. Zapletena u Arbaniji Srbija bi tek tada videla
da je ostale zavojevačke države mnogo lakše stići u vršenju svirepstva prema
zavojevanim narodima nego u podnošenju žrtava na koje otpor tih naroda goni.
A ako Srbija nije u stanju učiniti nijedan korak u svome privrednom jačanju, a
da ne učini dva u privrednom rasipanju na neproduktivne ciljeve, onda može
očekivati vreme kada će ljudi činiti glavni deo njenoga izvoza, a oni neće ići
preko Arbanije nego preko Evrope.
Tako izlazak na Jadransko More, iskupljen zavojevanjem Arbanije,
predstavlja za Srbiju jednu ekonomsku apsurdnost. Ali porobljavanje
arbanaskoga naroda, kao sredstvo izlaska na more, pokazalo se i kao politička
apsurdnost. Na osnovici zavojevačke politike, u kojoj nikad ne odlučuju „preča
prava" i „veće potrebe" već isključivo veća snaga, igraje za Srbiju bila unapred
izgubljena. Srbija se u Arbaniji srela sa dvema velikim silama koje su tamo već
bile stekle veći uticaj od same Turske. Ništa ne čini što Arbanija samo po sebi
nije vredna žrtava koje Austro-Ugarska i Italija oko nje podnose, jer se one ne
podnose za Arbaniju već za uticaj koji se preko Arbanije ima u Jadranskom
Moru i na Balkanu. Je li vlada g. Pašića pravilno procenjivala jačinu otpora na
koji će od strane te dve države naići, ili je procenjivala potporu svojih
„prijatelja" — to pitanje nije bez interesa, ali se za nas ovde njegova vrednost
gubi pred faktom: da je Srbija svojim zavojevačkim metodima i pretenzijama uz
kepecku snagu nesvesno radila da se Arbansko Pitanje reši po želji onih koji
svoje apetite podupiru jačim, nesravnjeno jačim sredstvima.
U veku krupne imperijalističke politike, zavojevačka politika male i
privredno nerazvijene Srbije, upućene na zajednici a ne davljenje malih oko
sebe, pokazala se kao ekonomska i politička apsurdnost, kao protivuročenost i
adjecto, kao nemoguća politika.
San o izlasku na Jadransko More zavojevanjem Arbanije pripada prošlosti,
ali njegova senka će dugo vremena promračavati nebo nad srpskim narodom.
Srbija je htela i izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska
na more i od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Htela je da
istisne tuđi uticaj iz Arbanije, a postigla je da ga još više učvrsti. Osvajačkim
hitcem htela je jedno radikalno, definitivno rešenje u korist svoga gospodarstva
na jadranskoj obali, a uspela je da se tuđe gospodarstvo definitivno utvrdi.
Njena težnja ka moru dala je naopake rezultate, jer je sprovođena naopakim
sredstvima, to jest: ono što se moglo postići samo u sporazumu i uz prijateljsko
saučešće oslobođenoga arbanaskoga naroda htelo se postići protiv njega. Težnje
izlaska na more metodima zavojevačke politike pretrpele su potpun poraz.
4. Vojna okupacija Arbanije.
Vojnu okupaciju Arbanije srpska vlada je izvodila sa oniliko smišljenosti i
procene okolnosti sa koliko se u privatnom životu preduzimaju obične šetnje.
Po odsustvu vojničkih i političkih predostrožnosti na koje su sve prilike
upućivale, taj ozbiljni vojni i politički korak ličio je na kakav politički „špacir",
224
Lustreise što bi Nemci rekli, ali „špacir" koji će u istoriji srpskoga naroda ostali
kao najkrvaviji spomenik jednogodišnjega ratnoga režima buržoazije i najbolji
svedok njegove bezobzirnosti prema životima ljudi.
Sa divljenjem je neko uporedio izlazak srpskih trupa na Jadransko More sa
Napoleonovim prelaskom preko Alpa. Stoje do prostoga vojnika stajalo, oni su
zaista ogromne smetnje svladah na način koji je divljenja dostojan. Ali što je
stajalo do vojnih i političkih upravljača, oni su po svojoj bezobzirnosti činili
pravu suprotnost pregalaštvu vojnika, gomilajući lakomiselnost za
lakomiselnošću, ludost za ludošću, žrtve za žrtvama. Ta strahovita niska žrtva
pruža se od polaska do povratka. Dopisnik zagrebačkoga „Obzora", D. Mašić,
opisuje pohod drinske divizije ovako:
„Sedmi dan toga čemernoga putovanja stajao je srpsku vojsku dosta
žrtava. Komora već tri dana nije nikako stizala. Nije bilo hrane ni za ljude
ni za konje. Neprestano pešačenje po zimi i kiši, nespavanje i gladovanje
toliko je slomilo vojnike, da su se sad jedva držali na nogama. Svakoga
trenutka sklizuo bi po koji konj i skotrljao bi se niz klisuru sa tovorom ili
municijom. Ljudi su se ustavljali, trpali na sebe municiju i sami padali od
tereta i nemoći. Već je izgledalo, ako potraje još samo koji dan tako, da
nijedan živ neće izići iz ovih pustih planinskih krajeva. Ali se ipak ćuteći
išlo dalje. / tako ceo dan, po nesnosnoj i neprestanoj kiši ta vojska nije išla
nego se upravo vukla u razvučenim kolonama, ostavljajući za sobom slabe,
bolesne i mrtve".
Nimalo manje muke i žrtve imala je da podnese i šumadiska divizija, koja
se krenula od Prizrena preko Oroši. O gladovanju te kolone pisao je jedan oficir:
„Ма kako da je poslastica u to vreme bio hleb, ja sam mogao dobiti jednu
polovinu — nudio mi je jedan moj vojnik, koji ga je platio 4 dinara. Sutra
dan se prodavao po 5 i 6 dinara, a jedan je konjanik platio za jedan tajin i
parče slanine 8 dinara. Docnije kad je nestalo hleba tako je isto skakala
cena i kukuruzu,jer se sitan brđanski kururuz dužine 12-15 cm. prodavao
poslednjeg dana groš komad. Ove visoke cene slabo mogu ti dati prestavu o
veličini gladi i muke što smo pretrpeli".
A kada su se tako namučili oficiri, onda kolike su tek bile patnje onih
siromaha koji za celo vreme dugoga ratovanja nisu ni od kuda dobili ni kršene
pare!24
Od samoga početka primorski odred srpske vojske počeo je obeležavati
svoj trag čestim grobovima pomrlih od gladi i umora, izmrzlih od mraza bez
šinjela i šatorskih krila. Čije su to žrtve? Prema srpskim trupama koje po svojoj
brojnoj snazi i fizičkoj iznurenosti nisu bile sposobne da izdrže nikakvu
ozbilniju borbu sa organizovanim arbanaskim plemenima, ova su se ponašala sa
dostojanstvom neutralnih ali i nezavisnih posmatrača koji su davali besu i
primali snishodljiva uveravanja o ,,miroljubivim" namerama srpskoga vojnoga
pohoda. Sa autoritetom jednoga plemenskoga dinasta Prenk Bib Dada propustio
je gladne, gole i bose, do srži u kostima iznemogle srpske trupe pod uslovom da
mirno prođu putem i da se ne usude činiti ma kakvo zlo Mirditima. Još strožije
su se komandanti čuvali da ne dirnu u strašljenovo gnezdo Malisoraca.
225
Ovakvo držanje arbanaskih plemena poticalo je iz uverenja, dobivena iz Beča
i Rima, da je autonomija Arabanije zajamčena i da će se srpske trupe morati
vratiti. Napoleon je pušten preko Alpa, jer se Napoleon morao vratiti.
Najveći deo naših vojnika u Arbaniji stradao je od bolesti, poglavito
iznemoglosti i dizenterije, koja je morala nastupiti kao prirodna posledica gladi i
rđave opreme. To su stradanja prežaljenih, upućenih na božju veresiju, izvršilaca
napoleonskih podviga o čijem najnužnijem opremanju i snabdevanju politički i.
vojni upravljači nisu ništa mislili. A njihovi komandanti koji se nisu ustezali da
ubiju od gladi i iznemoglosti pala vojnika ili da to trpe nisu imali ni trenutka od
duha onoga ruskoga vojskovođe koji je, prelazeći preko Alpa, povratio odanost
gladne vojske ulaskom u raku koju je samom sebi bio namenio. Na ćelom maršu
radile su naizmenično i svaka u svom pravcu slepe sile: glad i iznemoglost,
batine i revolver!
Koliko je cenjen život ovih ljudi neka posluži i ovaj primer. Po naređenju
komandanta na dugačkom putu od preko stotine kilometara ostavljena su
manja odeljenja vojnika kao relejske stanice. Ludost ove naredbe u čisto
vojničkom pogledu je očigledna, kao što je bila očigledna i sudbina ovih
napuštenih ljudi koji su se našli u moru uzrujana arbanaskoga stanovništva,
ogorčena svirepstvima srpske vojske u istočnim krajevima. To ogorčenje je ove
jadnike progutalo. Od izvesnih stanica nije niko ostao da javi šta je sa njima
bilo, i uzaman ih njihovi roditelji i braća još uvek preko novina traže.
Osvetničko paljenje sela i masakriranje arbanaskoga stanovništva nije nikakva
naknada za uzaludne gubitke.
Niska ludosti i žrtava koja je na kraju krajeva progutala primorski odred
nema kraja. Kako je veličina zadataka u svakom pogledu premašala snagu
odreda, na predstražu na Dajču, mestu pre prve pogibije u borbi sa skadarskom
posadom, bačeno je nešto malo drinaca drugog poziva. Bez šatorskih krila i u
kršu gde nije bilo ni drvceta da se vatra založi, oni su čuvali stražu i propadali
od zime. I posle prvoga ozbiljnoga napada odmornih trupa skadarske posade
drinci su morali popustiti, ostavljajući iza sebe leševe koje su pojačanja
šumadinaca nekoliko dana kupila i shranjivala.
Ali je brdička kasapnica vrhunac ovoga bezobzirnoga bacanja ljudi u smrt i
avanturističkih bravura bez smisla i ikakvih izgleda na uspeh.v Istoriju te
kasapnice još uvek obavija taman veo. Skadarska utvrđenja su najmodernijega
tipa, jer je Turska naročito polagala da Skadar, kao istaknuti šiljbok na krajnjoj
i vrlo važnoj tačci carstva, bude što bolje utvrđen. Rovovi su maskirani, u
zemlji, i sagrađeni od betona. Najboljim dvogledima spolja se ništa ne vidi, a
kada se otvori borba ne zna se odakle sve vatra ne sipa. Prodiranje napadača
sprečava nekoliko nizova različnih prepona, naročito hajdučkih jama koje se
mogu staviti pod vodu i bodljikastih žica koje su povezane gvozdenim
stubovima utvrđenim u cementnim podlogama. Celo utvrđenje je sada branjeno
ne samo pašačkom vatrom iz zaklonjenih rovova već mnogobrojnom
artiljerijom, naročito gradskim topovima najvećega kalibra.
Da se takva utvrđenja ne osvajaju golim šakama, uz potporu nekoliko
brdskih baterija, čak bez idejnoga poljskoga topa, to je mogla proceniti
najobičnija vojnička pamet. Pa ipak je napad naređen i 26 januara srpskom
narodu priređena jedna od najluđih i najtežih pogibija u ćelom srpsko-turskom
ratu. Glas o strahovitoj pogibiji prodrla je slučajno preko Crne Gore do
Beograda, i beogradska Štampa nije pogrešila kada je u članku ,,Bitka na
Brdicama" napala strahovitu pogibiju rečima:
226
„Opšte je osećanje, da se tamo nije vodio račun o ljudima. Ljudi su izgubili
svoju raniju vrednost i vrede taman onoliko koliko i bundeve".
A posle nekoliko dana , jedan stručnjak", iza koga se krije izvesno neki
oficir, piše u istom listu u članku „Jedan zločin":
„Svakoga dana izbijaju u javnosti novi jezoviti detalji o strahovitoj
kasapinici na koju je izveden naš primorski odred na Brdicama. Vlada,
istina, produžava i dalje da ovu krvavu tragediju obmotava najvećom
misterioznošću i uvek izbegava da objavi listu gubitaka koje je naša vojska
pretrpela u tom mahnitom preduzeću. Ali posle objave našega izveštaja iz
Murićana javno mnenje uzbuđeno je toj meri tim zločinom izvršenim nad
srpskom vojskom, da zatajivanja i zatiškavanja više ne pomažu. Na
Brdicama palo je u ludo blizu 1300 srpskih vojnika i 39 oficira. Za taj
beskorisni pokolj mora neko odgovornost da ponese".
Tačni podaci o gubitcima na Brdici nisu još objavljeni, ali oni su kad Srba
znatno veći nego što je u gornjem članku navedeno, a kod Crnogoraca nekoliko
puta toliki. Hiljade ljudi su bačeni u smrt kao da se od blata mese, kao da
nikada više neće nikom trebati. Mesto da na gornje optužbe dade obaveštenja,
vladin organ Samouprava da odgovorila kao je „pred zoru, 26 januara,
komandant primorskoga odreda dobio izrično naređenje od crnogorske
Vrhovne Komande da vrši napad na Brdicu". Napad je istoga časa naređen i
njemu se ima da blagodari, po pisanju vladinoga lista, što je jedan položaj
Brdanjola pao Crnogorcima u ruke! Prema tome, komandant primorskoga
odreda ili je svesno bacio u smrt nekoliko hiljada svojih ljudi radi uspeha
sumnjive vrednosti na crnogorskom frontu ili je servirao nekoliko hiljada žrtava
iz respekta prema visokoj ličnosti glavnoga komandanta crnogorskih trupa. Da
su u ćelom preduzeću odlučivali razlozi koji nemaju ničega zajedničkoga sa
najobičnijim pravilima ratovanja, vidi se i po tome što je u klopku upala samo
jedna kolona i usamljena, bez pomoći i naslona desno i levo, izginula. Tako je
pred tvrdim bedemima Skadra odigrana jedna krvava igra vojske, da bi se
zadovoljila monarhistička sujeta kleptomana koji je pod tim bedemima sahranio
svoju žalosnu zemljicu.
Mesec dana posle toga desila se strahovita pogibija u luci San-Đovani di
Medua. Trupe koje su transportovane iz Soluna morem da pojačaju opsadu
Skadra provele su na leđama u luci čitav dan, čekajući da se ko smiluje i da ih
iskrca, i u tom čekanju zatekla ih je turska krstarica „Hamidija". Brdička
kasapnica nije izazvala ni za nokat veću opreznost prema opasnostima u koje se
ljudi guraju. Na Brdici nije ordonas na vreme preneo zapovest za povlačenje, u
Medui nije „Hamdija" prijavila svoj dolazak! Nije učinjeno ni ono što se za
spasavanje ljudi moglo učiniti. „I kapetan lađe i sva posluga, kao što to u
božičnjem broju Pijemonta lepo opisuje major Radoje Janković, zaboraviše na
spasavanje vojnika. Disciplina popusti pred ličnom opasnošću. Nered se ušunja
u hladnokrvnost. Nijedan čamac za spasavanje ne bi skinut". Vojnici behu
ostavljeni na milost i nemilost „Hamdije" koja svu topovsku vatru upravi na
lađu punu vojnika „Vervenjotis". Major Janković opisuje taj očajan trenutak
ovim živim recima:
227
„Huk topova dobi čarobnu moć nad svima. U ciglo jednom momentu oseti
se tragedija tog nesrećnog dana. Vojnici, sa spremom na leđima, bacahu se
sa nekoliko metara visine u vodu duboku nekoliko metara. Ranjeni se
sklanjahu, da udare zavoje. Rane su bile grozne, zadane komadima čelika.
Drugi se spuštahu niz konopce; po deset odjedared. Jedan konopac se
otište! Sva sila „Hamidijinoga" besa sruči se na „Vervenjotis".
I u tom očajnom trenutku, kada nije bilo nijednoga starešine da posavetuje,
ako pomoći ne može, da podeli sudbinu sa svojim vojnicima, okrenula su svoja
dva brdska topica dva vojnika bez epoleta, jedan podnarednik i jedan kaplar, i
radi spasavanja svojih drugova uhvatili se u koštac sa topovskim kolosima jedne
ratne lađe! „Hamidija" se povukla, ostavljajući iza sebe pravu pustoš.
„Oko lađe plovili su šinjeli, rančevi, polomljeni kundaci, vojnički uprtači i
ostali tragovi pretrpljene katastrofe. Šajkače, bez gospodara, ljuljale su se
nešto pod vodom, kao velike alge. Nesrečne žrtve rasute tamo amo,
svučene punim fišeklijama, potonule su i dodirujući stopama peskovito
dno njihale su se kao podvodno bilje. Belele su se ruke utopljenika. U
ponekoj puška mrtvački stisnuta. Ponekog tiskao je talas na širinu . ..
„Na malom talasu ljuškaju se jedne nove dvojenice. Gde gde izbije glava.
Talas je preliva i zanosi kosu tamo amo, te se ukazuje razdeljak .. . Lepe
momke iz Podrimlja nosi voda kao opalio lišće. Prvi put od kako su u ratu,
prevarila ih snaga. Junaci od Zebrnjaka, Adbi-paše i Bakarskog Gumna leže
savljadani. Na svakom licu po jedna želja neizrečena. Njihove ih verenice
čekaju, njihovo voće pupi, njihove su oči mrtve".
I još bog zna gde bi se završila ova niska ludosti i žrtava, da se Skadar nije
predao i da pitanje Arbanije nije dočepala Evropa u ruke. Sa makedonskoga
ratišta srpska vlada bi upućivala nove trupe jedne za drugima, da popune mesta
onih koje su progutali snežni nameti arbanskih krševa, glad, bolest, Skadarsko
Blato i Jadransko More. Zbog jednoga ni sa jedne strane neželjenoga sukoba
između srpskoga arbanaskoga odreda i ostataka Džavidove vojske krenuta je u
Arbaniju cela moravska divizija, a šta bi tek bilo da Arbanasi nisu mirno čekali
rešenje Evrope? Ali su čak i „divlja" arbanaska plemena znala bolje proceniti
presudni značaj toga rešenja po Arbaniju nego srpska vlada. Očekujući trenutak
kada će ispratiti srpske trupe odakle su i došle, ona su umela uštede ti izlišne
žrtve mnogo bolje od vlade koja je stajala pod zlokobnom sugestijom ruskoga
uticaja. I, začelo, posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i ludoga
harčenja ljudskih života, žalosni ostatci primorskoga odreda vraćeni su natrag,
ostavljajući iza sebe kao jedini trag preko 5000 vojničkih grobova i opštu
omrznutost kod stanovništva.
5. Kolonijalni ratovi.
Da vojna okupacija Arbanije mora izazvati očajan otpor gorštačkih
arbanaskih plemena nije izgleda očekivala samo vlada g. Pašića. Ona je
zaboravila da je Turska bila obetovana zemlja za navike ovih gorštaka, da su ih
za muslimanski svet vezivale vrlo jake verske veze, pa je ipak jedan veliki deo
državne moći Turske bio vezan u ovim krševima, bune su postale redovno
228
stanje, iz njih je došao i jedan od najodsudnijih udaraca mladoturskom režimu.
Držanje Arbanasa u pokornosti bio je vrlo težak zadatak za Tursku, i ako je ona
imala u Anatoliji bogat rezervoar ljudskoga materijala koji je, kada zatreba,
prebacivala protiv pobunjenika u Evropi, protiv arbanaskih plemena, kao što je
ova, kada zatreba, upotrebljavala protiv krišćana.
Sa tim pitanjima srpska vlada se nije mnogo zamarala. O prirodnom otporu
arbanaskih plemena ona ne samo nije vodila računa, već ga je u stvari
provocirala, oglasivši arbanasko naselje, po primeru svih zavojevača, za ljudski
odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile. Posle neočekivanih vojnih
uspeha prema Turskoj i vlada je, kao i ceo buržoaski svet u Srbiji, potonula u
idolopokloničko verovanje u moć oružja kao jedino radikalnoga i rešavajućega
sredstva. Ona je gurnula vojsku pravcem ka primorju bez ikakve političke
direktive, poseía njome veliki deo arbanaskih oblasti bez ikakvih strogih
naređenja o držanju vojske prema samopouzdanim arabanaskim plemenima, i
time je dala prvi potsticaj stalnom ratu na granici s mnogobrojnim žrtvama sa
jedne i sa druge strane. Predstavnicima vlasničke politike nije ni na um došlo da
misle koliko bi žrtava moglo biti ušteđeno vođenjem računa o držanju vojske
prema pokorenom stanovništvu i o neodoljivoj upornoj težnji ovih plemena da
im se inače teški uslovi opstanka ne sužavaju i životne navike drsko ne vređaju.
I čim je soldateska, ostavljena samoj sebi, soldateska iza koje se politički
upravljači nisu videli, došla u dodir sa arbanaskim stanovništvom, ona je
počinila takvu pustoš koji je arbanaski narod gurnuo u očajnu borbu za
održanje. Tako je otvorena serija kolonijalnih borbi koje sa većim ili manjim
prekidima traju od prelaska srpske vojske preko turske granice do danas i
kojima se kraja još nigde ne vidi.
Slepa i gluva prema najgrubljoj praksi kolonijalnog istrebljenja koje je
soldateska vršila, buržoaska štampa je podigla paklenu poviku proti „arnautskih
divjaštava", i ta je povika rasla sa nemoću vlade da odoli pritisku svojih moćnih
suparnika oko Arbanije. Ni nesumnjivo divlja i nekulturna afrička plemena nisu
nikada dočekivala evropskoga nametljivca celivanjem njegove bele ruke. Još
manje se to moglo očekivati od Arbanasa koji su već bili ispunjeni izvesnim
političkim težnjama za koje su poslednjih desetak godina toliko žrtava podneli i
sa kojima je bio upućen da računa svaki onaj koji nije bio unapred rešen na
borbu do istrebljenja.
Arbanaska pobuna septemba meseca, zbog koje je Srbija morala ponovo
mobilisati blizu tri divizije, je klasičan primer kako se kolonijalni ratovi
izazivaju. Okupacija srpske vojske prostirala se sa istoka do na same kapije
klisura i kalanca. Ona je rastavila orača od njive, stoku od paše, stada od pojišta,
selo od vodenice, kupca i prodaoca od pijace okolinu od varoši, a čitava
planinska naselja od svoga privrednoga centra i žitnice za ishranu. Arbanas s one
strane nije smo kročiti na svoju zemlju koja je ostala na ovoj strani. Svi izvori za
život bili su presečeni. U očajanju i gladi narod je najpre molio za slobodan
dolazak na tržište, a kada mu je i to uskraćeno, između smrti od gladi i smrti od
olova on je izabrao ovu drugu. Pri toj pobuni mogli su se umešati razni domaći i
strani agenti, na koje je vlada s planom skretala pažnju javnosti, ali zemljište za
eventualni uticaj tih elemenata pripremila je vlada g. Pašića, odbijajući
arbanasko stanovništvo od sebe onim istim sredstvima kojima se najbolje mogla
poslužiti da mu položaj olakša i da ga sebi privuče.
229
Ali vojni režim nije samo obustavio poslove i presekao redovne izvore
zarade, već je popljačkao od stanovništva celu gotovinu ljudske i stočne hrane.
Pri srednjevekovnom sistemu snabdevanja trupa, da se koliko toliko utoli glad
vojnika, gurani su u glad meštani. Taj sistem snabdevanja trupa napunio je
džepove mnogoga vojnoga i civilnoga činovnika koji su u ove oblasti ušli sa
dovoljno iskustva kolika je moć novca; on nije olakšao narodu u Srbiji teret
ratnih troškova, a natovario mu je na vrat još teže breme ugušivanja izazvanih
buna.
Vlada je tu pljačku uzakonila i podigla do najvišega stepen a uvođenjem
kontribucionih taksa koje su vojne i civilne vlasti u novim krajevima naplaćivale.
O skandaloznoj preteranosti tih taksa dovoljno je da navedemo samo ovo
nekoliko primera. Od sto kilograma naplaćivano je na špiritus 117 din., na gas
54.65, na so 17.60, na šećer 30; na pivo 20, na zejtin 20, na kafu 100 i t. d.
Pohvatani su, dakle, svi oni predmeti koji se u narodnim masama najviše troše,
bez kojih one ne mogu. One su se svalile kao sinji teret na opljačkane i zarada
lišene meštane i na sirote vojne obaveznike, ako su kad i kad popili kafu,
nabavili gasa za svoje stražare ili kupili koje parče šećera da razblaže oporost
okorela i buđava tajina. I kada ih šalje u smrt za bolju budućnost njene
eksploatacije, buržoazija ih prati svojim poznatim aparatom posrednih poreza. A
da tim taksama ne bi mnogo zbunila nenaviknuti trgovački svet novih krajeva i da
bi ga uputila kako da se pomogne, na priznanicama po naređenju Vrhovne
Komande piše: „Uvožnik se ovlašćuje da kontribucionu taksu, naplaćenu na ovu
robu, prenese na potrošača."2 5
U sasvim normalnim prilikama, kada privredni život teče potpuno
redovnim tokom, ovoliko poskupljivanje života izazvalo bi nesnosno stanje. U
prilikama, pak, kada je izvor redovnih zarada presanuo i gotovina popljačkana,
narod od lira ,Razoružan", kontrobucione takse su gonile pravo očajnoj odbrani
života. Kada se sve to ima na umu: da za život Arbanasa nije niko nikome
odgovarao, da je vojska rupila u primitivne životne navike sa svojom krutom
logikom sile, da su svi izvori života presečeni, ljudi i stoka ostavljeni bez hrane,
da je pljačka dodijala i malom i velikom, i bogatom i siromašnom, — kada se
svet to ima na umu, onda imate pred sobom retko tipičan slučaj kako se
stvaraju bune. Da ne govorimo o užasnim scenama bede i gladi koje su se
odigravale po Skadru i drugim pribežištima potisnutoga arbanaskoga
stanovništva!
I kada je buna izbila, vlada je preko zastupnika ministra spoljašnjih dela
izjavila da će Arbanasi biti „primerno kažnjeni", buržoaska štampa je tražila
istrebljenje bez milosti, a vojska je izvršivala. Arbanaska sela, iz kojih su ljudi
bili blagovremeno izbeglibehu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme
varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece. I
dokle su ustanici zarobljene srpske oficire i vojnike razoružavali i puštali, dotle
srpska soldateska nije štedela ni njihovu decu, žene i bolesne. Verna slika tih
varvarstava iznesena je u dopisima iz Arbanije u „Radničkim Novinama", u
člancima Krvna osveta soldateska i Crnogorski bes. Još se jednom potvrdilo da
je narodna pobuna najprimitivnijih plemena uvek humanija od prakse stajeće
vojske koju moderna država protiv pobudne upotrebljava. Srpski vlasnici su
otvorili svoj registar kolonijalnih ubijanja i grozota i mogu već dostojno stupiti
u vlasničko društvo Engleza, Holanđana, Francuza, Nemaca, Talijana i Rusa.
230
6. Rezultati zavojevačke politike.
Od buržoaskih opozicionih grupa u Skupštini s pravom je neko istakao da
u spoljašnjoj politici ratna vlada radikalne partije za vreme balkanskih događaja
nije imala načelne opozicije izuzimajući socijalnu demokratiju. Ta saglasnost
buržoaskih grupa u spoljašnjoj politici postignuta je istina većim žrtvama
radikala nego njihovih protivnika, jer ako je obezbeđenje Balkana balkanskim
narodima putem medi sobnoj sporazuma bilo do ovih događaja u istini
rukovodno načelo radikalne partije u blakanskoj politici, onda je nesumnjivo da
se ona o utoku događaja više primakla svojim protivnicima nego oni njoj. U
svakom slučaju politika radikalne vlade bila je u pogledu pravca izraz celokupne
buržoazije, a g. Pašić najpogodnija ličnost da njenom ,/ealnom" politikom
rukovodi.
U svojoj arbanaskoj politici, kao i u drugim prilikama, g. Pašić voli da nas
ostavlja u neizvesnosti šta upravo hoće. I u diplomatskom radu on je pre svega
šef partije koja se razvila iz kolebljive i neodređene sitne buržoazije i koja,
nošena događajima, gleda da okretnošću i sitnim lukavstvima nadoknadi
odsustvo širokoga političkoga vidokruga i sposobnosti da u određenom pravcu
istraje. Za vreme velikih događaja na Balkanu ta kolebljivost je u toliko jače
ovladala kabinetima balkanskih državica, u koliko je rasla nesrazmera između
velikih prohteva i malih sredstava. U diplomatskoj veštini g. Pašića ona je dobila
izraza u njegovoj sposobnosti da nešto hoće i neće u isto vreme, a ta politika
hoće i neće ostavlja istina njenom rukovodiocu otvorena vrata na koja će se od
najozbiljnije preduzeta koraka moći povući kao od pokušaja na koji se ozbiljno
nije ni mislilo, da te „pokušaje" srpski narod je skupno platio. U takvim
pokušajima i pipanjima protekli su najsudbonosniji istoriski momenti, koji u
iziskivali odlučno zalaganje svega autoriteta za odluke koje bi bile rezultat
realne procena opšte situacije na Balkanu i stvarnoga položaja balkanskih
naroda.
Kakva je ta situacija i kakva ona rešenja nalaže?
Balkansko Poluostrvo je jedna mešavina nacija sa izukrštanim istoriskim
uspomenama. Pojedini delovi poluostrva koji u tim istoriskim uspomenama
predstavljaju oblasti za sebe, uneli su se jedni u druge i leže jedan drugom na
prirodnim pravcima kulturnoga i privrednoga saobraćaja sa svetom. To naročito
važi za njegove centralne oblasti, Staru Srbiju i Makedoniju, za oblasti koje čine
glavni deo turskoga nasleđa balkanskih državica. Tako, kada je iz tih oblasti
naporima narodnih masa tursko gospodarstvo istisnuto, stupili su napred
vlasnički krugovi balkanskih državica sa punim šakama planova o deobi
zadobivenih oblasti na osnovu istoriskih i nacionalnih prava, ekonomskih i
političkih nužnosti. Ali, eto zla! Deoba nije moguća a da se ne pogazi
nacionalni princip, ne ugrozi državni opstanak, ne povrede stvarni privredni
interesi i uobražena i preživela istoriska prava. Kao prirodna kapija Balkana
Solun je naprimer potreban svima, a Solun je jedan i nedeljiv. Saobraćajnu i
privrednu osu Balkana, bez koje Solun ne bi bio što je, predstavlja nesumnjivo
vardarska dolina, a ona je takođe jedna i nedeljiva. Isto tako su se i granice
srednjevekovnih carstava često pomerale i preklapale, zbog čega su i istoriske
pretenzije balkanskih državica u nepomirljivoj suprotnosti. Ko će, zatim, utvrditi
gde prestaje i gde nastaje granica srpskoga i bugarskoga naroda uopšte? Kako da se
prikupe u jednu nacionalnu zajednicu makedonski Sloveni a da se ne
»
231
porobe Grci i ostali narodi? Kako da se prikupe u jednu nacionalnu državu Grci
u Trakiji a da se ne porobe Turci i ne preseku veze Bugarske sa Bugarima u
okolini Soluna i dalje do Kostura?
Eto samo nekoliko nagoveštaja o masi stvarnih i uobraženih pitanja,
istinskih i lažnih interesa, koji su sa uništenjem turske vlasti potekli kao voda iz
razbijena suda, i koji su mogli biti povoljno rešeni samo stvaranjem jedne nove
zajednice. Otvorena uništenjem jedne celine, ta pitanja su mogla biti mirno i
povoljno rešena samo u jednoj novoj celini više forme. To je bio jedini put koji
pouzdano nije vodio u rat već zbliženju, slobodi, snazi i opštem napretku na
Balkanu. Da ne govorimo o velikom značaju otklanjanja bratoubilačkoga rata,
zajednica naroda na Balkanu je uopšte ono rešenje složenoga Balkanskoga
Pitanja kojim bi svi balkanski narodi dobili najpovoljnije pogodbe za mirno i
uspešno razvijanje u budućnosti. Samo stvaranjem nove zajednice namesto
srušenoga turskoga gospodarstva mogla se sačuvati davno izgubljena nacionalna
sloboda da se opet ne utopi u krvavoj međusobnoj otmici oko zadobivenih
oblasti, otmici koja je najveća nesreća po slobodu balkanskih naroda. Ta
sloboda je otmičarskim grabežom osvojenih oblasti udavljena pre nego što se
bila rodila, a time je istoriski potvrđeno gledište socijalne demokratije da
nacionalno oslobođenje balkanskih naroda nije moguće bez ujedinjenja celoga
Balkana u jednu opštu zajednicu. Takva narodna zajednica u isto vreme
oslobodila bi sve narode i oblasti Balkanskoga Poluostrva uzajamnoga
stešnjavanja i zatvaranja koje česte granice sa sobom nose i svima otvorila
slobodan izlazak na more. Balkan bi postao jedna prostrana privredna oblast u
kojoj bi moderni privredni život dobio poleta, i svaki deo te oblasti dobio bi u
celini jemstva za slobodu saobraćaja, za osiguranje privrednih potreba, za brže
privredno razvijanje uopšte. Istinska ekonomska emancipacija balkanskih
naroda leži u privrednoj zajednici Balkana. A sa ujedinjenjem političkih snaga i
privrednim napretkom balkanski narodi bili bi sposobni da dadu otpora
zavojevačkim težnjama kapitalističkih evropskih država.
Ako ima političkoga realiteta na Balkanu, to je nužnost zajednice
balkanskih naroda. Uverenje o toj nužnosti ističe iz posmatranja stvarne
situacije na Balkanskom Poluostrvu kao iz kakve otvorene knjige koja tako
precizno ocrtava našu budućnost, i samo ona politika balkanskih državica je
realno kojoj ta misao služi kao rukovodno načelo.
Kao jedan čin u velikoj balkanskoj drami, najtešnje vezan sa prethodnom i
potonjom radnjom, zavojevački pohod Srbije na Arbaniju je najgrublje
otstupanje od načela zajednice balkanskih naroda, a u isto vreme odstupanje
koje je plaćeno najočiglednijim porazom. Kako se taj čin događa izvan one
zamršenosti istoriskih, etnografskih i političkih odnosa koja obavija sporove u
Makedoniji, to se u njemu najjasnije ispoljavaju tendencije balkanske politike
buržoazije. U njemu su do kostiju razgolićene netolerancija vlasničkih vlada
prema drugim narodima, zavojevačke težnje i gotovost buržoazije da ih
sprovodi najbrutalnijim zločinstvima kakva su do sada izvršavana samo u
prekomorskim kolonijama. Napuštanje načela zajednice balkanskih naroda još
pri sklapanju ugovora o zajedničkoj akciji protiv Turske oteralo nas je da se
prebijamo i uzaman satiremo po vratolomnoj Arbaniji, a isterani iz nje odbačeni
smo na Bregalnicu da se varvarski i suludo doljemo sa braćom. Jedna pogreška
je povlačila drugu, jedan poraz dao je drugi. Tako je „realna" politika g. Pašića
zapečaćena dvama vrlo realnim porazima: arbanskim i bregalničkim. A kada se
232
arbanska avantura hoće da pravda otsecanjem od Soluna, a bregalnički zločin
odbacivanjem iz Arbanije, onda se more mora da istakne da je uzrok oba zla
jedan isti, naime: zavojevačka težnja buržoazije i vlasničkih klika i faktora na
Balkanu i njihova nepsposobnost da ograničenom separatizmu gospodarećih
interesa pretpostave načelo zajednice, koje su nekada propovedali mnogi njihovi
predstavnici.
Zavojevačko držanje Srbije prema arbanaskom narodu specijalno pružilo je
jedno iskustvo više o velikoj opasnosti koju svaka borba između balkanskih
naroda predsstavlja za jednu i drugu stranu. Ono je, u isto vreme, pokazalo i
kako se politikom vlasničkih klada unosi mržnja među narode.
Danas je postalo vrlo rizično propovedati potrebu zajedničkoga rada sa
Arbanasima. U pogubnoj utakmici da opravda jednu naopaku politiku buržoaska
štampa je stvorila o Arbanasima čitavu kulu neistinitih i tendencioznih
mišljenja, a osvajačka politika Srbije sa svojim varvarskim metodama morala je
Arbanase ispuniti dubokom mržnjom prema nama. Ali toga nekada nije bilo.
Srpska i arbanaska plemena pod Turskom, kao što se to vidi iz pričanja Marka
Miljanova, živela su u bliskim vezama. Njih je spajala vrlo velika društvena
srodnost, izražena u mnogim zajedničkim običajima, predanjima i
uspomenama, kao i u mnogim zajedničkim akcijama protiv turskih vlasti; često
puta postoji i krvno srodstvo. Prema onom što je u narodu zabeležio Miljanov,
Kuči, Belopavlići, Hoti, Piperi, Klimenti nisu predstavljali uvek dve grupe
plemena, arbanasku i crnogorsku, podeljenih u dva neprijateljska logora, već su
ona često stajala na jednoj strani protiv zajedničkoga neprijatelja. Kao prilog
tome da su uspomene na te bliske odnose živele u arbanaskom narodu može se
uzeti i ona izjava Arbanasa koju je na svom putu po Arbaniji zabeležio Dositej
Obradović: „mi smo sa Srbi jedan rod i pleme bili".
Mnogi faktori i događaji posle toga vodili su tome da namesto dobrih
susednih donosa i osećanja srodnosti počinje širiti netrpeljivost i
neprijateljstvo. U tom pravcu najviše su pridoneli s planom sprovođena politika
razdora iz Carigrada i postupanje Srbije i Crne Gore prema arbanaskom
stanovništvu za vreme ratova sa Turskom.
Ako je ipak iko imao uslova za sporazuman rad sa Arbanasima, to su ga
imela Crna Gora i Srbija. Ne samo izrnešanost naselja i srodnost susednih
plemena već i uzajamnost interesa upućivali su ova dva naroda na sporazum i
prijateljske odnose. Kao što put na Jadransko More ide preko jednostavnoga
arbanaskoga naselja, veze Arbanasa sa unutrašnjošću poluostrva vode preko
srpske granice. Kao što je nama potrebno more, još više je njima potrebno
kopno. Ako nas upućuju na Arbanase brige za izvoz, Arbanase upućuju na nas
brige za hleb. Ako se te dve strane ne sporazume vaju, one se uzajamno
stešnjavaju i dave.
Ali svi izgledi za politiku sporazuma i prijateljstva razlupali su se u ovoj
prilici nego više o jedan osion osvajački gest Srbije nego o sirovost arbanaskih
plemena. Srbija nije ušla u Arbaniju kao brat nego kao osvajač. Šta više ona
nije ušla ni kao političar već kao grub soldat. Iza grube vojničke praktike
političar se nije video. Upravo, on je imao samo jednu misao koja se sadržavala
u naređenju: idite i osvojite! Ili pokoriti ili propasti! Sa politikom koja nije
računala sa ljudima, sa plemenima, sa narodom i prirodnom težnjom da i
Arbanija steče i svoju samostalnost, Srbija je izgubila svaki dodir sa
predstavnicima arbanaskoga naroda i njega odgurnula u očajnu mržnju prema
233
svemu srpskom. Ako arbanaski narod nije do sada predstavljao jednu
nacionalnu celinu koju bi mogla zagrejati i pokrenuti jedna misao, ta zajednička
misao je danas nažalost u opštem nacionalnom revoltu arbanaskoga naselja
protiv varvarskoga postupanja njegovih suseda, Srbije, Grčke i Crne Gore,
revoltu koji je jedan veliki korak u nacionalnom buđenju Arbanasa.
Oslanjajući se isključivo na soldatesku koja nema razumevanja ovih
pitanja, srpska vlada, zanesena osvajačkom žudnjom i opsenjena stranim
uticajem, nije čak umela iskoristiti svoju polugodišnju vlast u Severnoj Arbaniji
ni za jedan akt koji bi ostavio traga i ublažio rane. Ona to nije umela učiniti čak
ni u poslednjem času kada je pitanje o autonomiju Arbanije već bilo sazrelo.
Narodne mase su žudno tražile oslobođenje iz bednoga čifčiskoga položaja, ali
za takva revolucionarna dela imala je razumevanja samo Napoleonova vojska
revolucije. Obrazovaniji redovi nisu krili od srpskih posada nepokolebljivu
privrženost ideje autonomije Arbanije, ali to što bi umeo politički proceniti
svaki engleski konzervativac bilo je i suviše daleko od srpskih radikalaca. Oni su
nadirali ka moru na snagu. Kao neprijatelj Srbija je ušla u Arbaniju, kao
neprijatelj je izašla.
Bezgranično neprijateljstvo arbanaskoga naroda prema Srbiji je prvi
pozitvan rezultat arbanaske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jest
učvršćivanje u Arbaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike
sile, a ono predstavlja jedno iskustvo više da vsako međusobno neprijateljstvo
balkanskih naroda koristi samo njihovom zajedničkom neprijatelju.
Zavojevačko držanje Srbije, Grčke i Crne Gore nije moglo sprečiti stvaranje
autonomne Arbanije, ali je ono toga najmlađega pigmeja na Balkanu gurnulo da
se još pre pojave na svet preda na milost i nemilost Austro-Ugarske i Italije. Taj
fakat je od velike opasnosti po mir i slobodno razvijanje Srbije. Jasno je da ta
opasnost ne dolazi od toga što je autonomna Arbanija uopšte stvorena, već od
toga što je ona stvorena u borbi protiv zavojevačkih želja susednih balkanskih
državica, što je upravo od njih oteta zauzimanjem Austro-Ugarske i Italije i što
je time uz ove dve države tako jako privezana. Tamo gde je prijateljstvo potreba
i jedne i druge strane zavladalo je strasno neprijateljstvo, a prijateljske veze
učvršćuju se između dve strane od kojih je jedna unapred osuđena da bude žrtva
druge.
I jedan i drugi pozitivan rezultat osvajačke politike Srbije prema
arbanaskom narodu osetile su državne financije i naš privredni razvitak, ali
najviše one desetine hiljada robova što propadaju po arbanaskim krševima. Oni
su izbačeni na granicu da svojim životima zaustavljaju talas ogorčenja koji su
vlasnici zavojevačkom politikom izazvali i da čuvaju zemlju od opasnosti u koju
je tom prilikom uvučena. Lancima kojima je htela okovati tuđi narod
buržoazija je stegnula slobodu svoje zemlje i svoga naroda.
Dokle se, naposletku, osvajački pohod na Arbaniju hoće da opravda
lažnim teorijama o nesposobonosti Arbanasa za nacionalni razvita, istinite, na
žalost vrlo istinite zle posledice toga pohoda pokazale su pred celim narodom
nesposobonost vlasničkih klasa za politiku narodnih interesa. Kakve će
rezultate dati rad onih koji se u Arbaniji za autonimiju svoje zemlje bore, to je
zasebno pitanje na koje će jedino budućnost dati tačan odgovor; ali potpun i
skup poraz osvajačke politike naše buržoazije koja se protiv autonomije borila
stoji pred nama kao svršen čin i zvoni kao jedna fina istoriska ironija na teoriju
nacionalne „nesposobnosti" Arbanasa. A pošto sa porazom osvajačke politike
234
nije završen lanac opasnosti i žrtava po slobodu srpskoga naroda i budućnost
Srbije, potrebno je bar sad pogledati istinu u oči i nasuprot predrasudama
priznati: da je borba koju danas arbanasko pleme vodi prirodna neizbežna
istoriska borba za jedan drukčiji politički život nego što ga je imala pod
Turskom i drukčiji nego što mu ga nameću njegovi svirepi susedi, Srbija, Grčka
i Crna Gora. Slobodan srpski narod treba tu borbu da ceni i poštuje koliko radi
slobode Arbanasa toliko i svoje, i da svakoj vladi odreče sva sredstva za
zavojevačku politiku.
Kao predstavnik proletarijata koji nije nikada bio izmećar zavojevačke
politike vladajućih klasa, socijalna demokratija je dužna pratiti korak u korak
istrebljivačku politiku vlasnika prema Arbanasima, žigosati je kao varvarstvo
koje se pod lažnim izgovorom „više kulture" vrši, kao klasnu politiku
buržoazije koja se najštetnije odaziva po klasne interese proletarijata, kao
antinarodnu zavojevačku politiku koja dovodi u opasnost mir i slobodu zemlje i
silno pogoršava položaj narodnih masa. Protiv te politike socijalna demokratija
ističe svoju lozinku: politička i ekonomska zajednica svih naroda na Balkanu,
ne izuzimajući ni Arbanase, na osnovnici pune demokratije i potpune
jednakosti.
1 Vid. Fra. Lovro Mihaćević. Po Albaniji. Dojmovi s puta. Str. 21—24.
, 2 Vid. „О Amautima". Pismo od M. Č. Borba god. 1912. Br. 15.
3	Vid. Friedrich Engels, Ursprung der Familie, des Privateigenthums und des Staats. S.
78.
O krvnoj osveti kod Arbanasa Mihačević Veli: „Krvna se osveta ne smije zaboraviti,
ona se mora, htio ne htio, osvetiti . . . Ubojica, da se bar za neko vrijeme očuva od
krvne osvete, mora ostaviti svoju kuću i seliti u drugo selo. Ali rodaci ubijenoga imaju
pravo ubiti ne samo baš ubojicu, nego i ma koga muškarca iz njegove kuće i iz njegove
svojte, a i pored toga uvijek ostaje dužnost ubiti ubojicu. Pa budući osveta osvetu
izaziva, to se dogada, da se gomila krv na krv, te se ubijaju, da čitave porodice ostaju
bez muške glave i tako utrnu. Osveta traje do pet, deset, dvadeset, pa gde i više od
pedeset godina". Krvna osveta se izbjegava plaćanjem ili praštanjem. Sastanu se
predstavnici jedne i druge strane, dvanaest ili više, u kući ubice na zbor na kome
događaj raspravljaju. Ako se sporazum postigne, uvode ubicu vezanih očiju i ruku, pa
zovnu uvređenoga da mu oprosti i u znak toga odreši oči i ruke. Drugi način izmirenja
je ovakav. Ubica ode u pratnji dva tri prijatelja kući uvređenoga i vezanih ruku pada
pred njim na koljena i moli za oproštaj. U znak praštanja uvredeni mu odreši ruke i
vodi ga u kuću na čast. („Ро Albaniji ', str. 103—105.)
4	Vid. Život i običaji Arbanasa. Str. 47.
5	Vid. Vojvoda Marko Miljanov: Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi. Str. 105 i 106.
6	Vid. Voj. Marko Miljanov: „Život i običaji Arbanasa". Str. 15.
7	Balcanicus: Albanski problem i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 111. Dr. Vladan
Đorđević: Arnauti i Velike Sile. Str. 188.
8	Vid. Marko Miljanov: „Život i običaji Arbanasa". Str. 10.
9	Isto djelo. Str. 32.
10	Vid. Fr. Engels: Ursprung der Familie. Str. 92.
Marko Miljanov navodi za crnogorsko pleme Kuča ovaj karakterističan slučaj. Kada je
jednom prilikom skadarski vezir poslao pare za potkupljenje Kuča, neko upita nekoga
Ola Pranova: „Oćeš li, striko Ole, izdat' Drekaloviće? " — „Ne, tako mi duše". „Ada
oćeš li da ti dadem pulju (para)? " — ,,Oću tako mi duše".
11	Vid. Stojan Novaković: Tursko carstvo pred srpski ustanak 1800-1804. Srpska Knj.
Zadruga, knj. 94.
12	Vidi D-r Jov. Hadži—Vasiljević: Arbanska Liga. Str. 42.
13	Vid. Dr. Jovan Hadži—Vasiljević: isto delo. Str. 101.
14	Vidi Otto Bauer: Die Nationalitätenfrage und die Sozialdemokratie. S. 20.
235
15	Vidi D-r Jov. Had/i Vasiljević: Arbanska Liga. Strana 125.
16	U Arbaniji još uvek Arbanasi muhamedanca ne zovu drugim imenom nego Turčin, kao
što katolike zovu Latinima. Tako najčešće i oni sami sebe zovu.
17	Otto Bauer: Istočnjačke revolucije: „Borba", polumesečni spis socijalne demokratije.
God. III, knj. 5. Str. 23.
18	.Vid. P. Herre, Der Kampf um die Herrschaft in Mittelmeer. S. 64 i dalje.
19	Vid. P. Herre, isto delce. Str. 95.
20	Vid. Dr. Paul Rohrbach: „Deutschland unter den Weltvolkern". S. 235, 236.
21	Balkanicus: Albanski problemi i Srbija i Austro-Ugarska. Str. 62 i 64.
22	Isto delo. Str. 1 60. Kurziv je naš.
23	Vid. Jovan Cvijić: Izlazak Srbije na Jadransko More. Glasnik Srpskog Geografskog
Društva. God II, sv. 2. Str. 198.
24	Upućujemo čitaoce na dragocene beleške druga Koste Novakovića koje su od 1
januara počele izlaziti u Borbi pod naslovom Četiri meseca u Srednjoj Albaniji.
25	U bezobzirnosti svojoj vlasti su otišle tako daleko da te takse naplaćuju po bruto
težini, dakle i na daru, na težinu suda! Napr. sanduk piva od 50 flaša je težak 120 kgr:
taksa se naplati od te težine, i ako samoga piva nema više od 35 kgr. Tako je i sa
gasom, špiritusom i. t. d. Kod špiritusa napr. sudovi su obično gvozdeni, a potrošači
plaćaju taksu ne samo na špiritus već i na gvožde koje ne vide. Tako su te takse
udvostručene i utrostručene.
236
UD K: 323.1(497.115) : 301.152.2(497.115)
*HAIREDIN HOXHA
PROCES NACIONALNE AFIRMACIJE ALBANSKE NAROD-
NOSTI U JUGOSLAVIJI (IZBRANA POGLAVJA)
ODELJAK II: DRUŠTVENO-EKONOMSKI POLOŽAJ ALBANSKE
NACIONALNOSTI U BURŽOASKOJ JUGOSLAVIJI
I UVOD
Proučevanje društveno-ekonomskog položaja albanske nacionalnosti u
buržoaskoj Jugoslaviji, u sklopu našega rada, ima veliki značaj. Ono nam
omogućava, ne samo upoznavanje jednog od najtežih perioda istorijske prošlosti
Albanaca koji žive u Jugoslaviji, već nam otkriva i korene mnogih dogadjaja u
socijalističkoj revoluciji i uzroke mnogih pojava i problema u savremenom
životu Albanaca.
Kako je poznato, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nastala je na bazi
progresivnih težnji jugoslovanskih naroda za ujedinjenjem. Medjutim, s obzirom
na to da je stvorena pod hegemonijom srpske monarhije i trulim kompromisom
srpske, hrvatske i slovenačke buržoazije, a pod okriljem velikih imperijalističkih
sila, buržoaska Jugoslavija se od početka izrodila u reakcionarnu tvorevinu i
instrument socijalnog i nacionalnog porobljavanja naroda i narodnosti
Jugoslavije. Sličnu ocenu buržoaske Jugoslavije dala je i Treća zemaljska
konferencija KPJ, koja je zaključila daje stvaranje Kraljevina Srba, Hrvata in
Slovenaca „izvršeno pod diktatom imperijalističke politike Antante i srpske
vladajuće klase, dovelo do nacionalnog i socijalnog porobljavanja radnih ljudi u
Jugoslaviji".'
Ovakvu ocenu o buržoaskoj Jugoslaviji dao je Josip Broz Tito ukazujući da
je ,jedna brojčano neznatna šačica velikosrpskih hegemonista u svojoj pohlepi
za bogaćenjem, na čelu sa kraljem, vladala 22 godine Jugoslavijom, stvarala
režim žandarma, režim glavanjača, režim socijalnog i nacionalnog bespravlja".2
Bivša Jugoslavija, kao režim socijalnog i nacionalnog bespravlja, vršila je
poseban pritisak na makedonsku naciju, naročito na albansku nacionalnost u
Jugoslaviji. Govoreći o ovoj činjenici, drug Tito kaže: „Rodjena na Krfu, u
Londonu i Parizu, versajska Jugoslavija je postala najtipičnija zemlja
nacionalnog ugnjetavanja u Evropi. Hrvati, Slovenci i Crnogorci bili su
potčinjeni, Makedonci, Arnauti i drugi bili su porobljeni i podvrgnuti
bespravlju".3
* Pričujoči tekst Hairedina Hoxhe je del njegove disertacije „Proces
nacionalne afirmacije Albanske nacionalnosti u Jugoslaviji".
Izbor iz disertacije je s strani uredništva narejen popolnoma samostojno. V
izboru nas je vodila pred sem misel, dati prikaz zgodovine družbenih odnosov
na Kosovu. Ker je zgodovina Kosova do prve svetovne vojne sijajno obdelana v
tekstu Dimitrije Tucoviča, smo iz disertacije izbrali tista poglavja, ki govore o
družbenih razmerah, s poudarkom na nacionalnem vprašanju na Kosovu od
konca prve svetovne vojne pa vse do danes. Pri tem smo se izognili vsem tistim
poglavjem, ki izstopajo iz obzorja zgodovinskega prikaza, kar seveda ne pomeni,
da jim s tem zmanjšujemo njihovo siceršnjo znanstveno vrednost in utemeljitev.
237
Činjenicu da su Albanci u Jugoslaviji bili posebno podvrgnuti bespravlju i
pritisku istakla je i svestrano osudila još Prva konferencija KPJ.4 Nju je
podvukla i Treća konferencija KPJ ističući da su kompaksne mase Albanaca
„podvrgnute ugnjetavanju srpske buržoazije".5
Ukazujući na posebno težak položaj albanske nacionalnosti u staroj
Jugoslaviji, Rezolucija Prvog zasedanja Oblasnog narodnooslobodilačkog
odbora Kosova i Metohije održana 1943. godine istakla je: „Albanski narod na
Kosovu i Metohiji, ne samo daje politički, nacionalno i ekonomski ugnjeten,
nego je bio podvrgnut i fizičkom istrebljenju. Odricana su mu sva nacionalna
prava. Njegovi predstavnici bili su verni agenti velikosrpske hegemonističke
klike za pljačku i ugnjetavanje".6
Da se u bivšoj Jugoslaviji nad Albancima vršio najteži pritisak potvrdjuje i
Laslo Rehak, ukazujući da su ,,od nacionalnih manjina Šiptari, bez sumnje, bili
u najtežem položaju . ,. . Ova najbrojnija manjina stvarno je bila podvrgnuta
istrebljenju". Zato su, po njemu, „Šiptarske mase pružile otpor takvoj politici, a
taj otpor je u krvi ugušen".7 Uporedjujući položaj manjina u Vojvodini i na
jugu Jugoslavije, Rehak ukazuje na činjenicu da su nacionalne manjine u
Vojvodini bile u povoljnijem položaju. Uzrok ovome, po Rehaku, leži u tome
što je Vojvodina bila otvorenija prema Evropi i što je jugoslovenska vlada u
ovom regionu poštovala Sistem manjina Lige naroda.8
Slično mišljenje o posebno teškom položaju Albanaca zastupa i Živko
Avramovski, konstatujući da su ,,u nacionalnom, kulturnom, ekonomskom i
političkom pogledu Šiptari bili u težem položaju od ma koje nacionalne
manjine" u buržoaskoj Jugoslaviji.9
Kako se u bivšoj Jugoslaviji gledalo na Albance može se videti i iz jednog
izveštaja žandarmerijske komande Jugoslavije iz 1924. godine u kome se kaže:
„Ро mnogim srezovima Južne Srbije žive Arnauti, narod surov, nekulturan,
nepoverljiv, lukav, nepokoran, sa pravnim pojmovima iz najstarijeg perioda
razvijanja krivičnog prava" itd.1 0
Upravo ovaj deo našeg rada ima za cilj da ukaže na specifično težak
položaj albanske nacionalne manjine u buržoaskoj Jugoslaviji, da razobliči
raznovrsne oblike i metode kolonijalne politike režima prema Albancima i da
ukaže na reperkusije takve politike u medjunacionalnim odnosima na Kosovu.
Ovaj rad, takodje, treba da pokaže da je stara Jugoslavija primenjivala prema
Albancima sve solucije pritiska i diskriminacije, poznate u arsenalu politike
buržoaskih država prema nacionalnim manjinama. Iz činjenica navedenih u
ovom radu, mogu se sagledati i negativne reperkusije koje je ovaj pritisak na
Albance imao na dalje tokove njihovog nacionalnog razvoja i na savremene
probleme nacionalne afirmacije albanske nacionalnosti u socijalističkoj
Jugoslaviji.
II NEKE DEMOGRAFSKE ČINJENICE O ALBANSKOJ NACIONALNOSTI U
BURŽOASKOJ JUGOSLAVIJI
U ovom radu, naveli smo da je krajem XIX i početkom XX veka u
predelima gde danas žive Albanci u Jugoslaviji postojalo 550 do 600 hiljada
Albanaca. Medjutim, po popisu stanovništva od 1921. godine utvrdjeno je da u
navedenim predelima živi samo 439.631 pripadnik albanske nacionalnosti.11
238
Ovaj podatak pokazuje da je broj Albanaca u medjuvremenu smanjen za oko
jednu trećinu i pored činjenice da je za ovu nacionalnost uvek bio karakteri-
stičan visok prirordni priraštaj.
Ako analiziramo uzroke koji su doveli do smanjivanja Albanaca u
predelima Jugoslavije u odnosu na njihov broj krajem XIX veka, onda posebno
treba ukazati na sledeče:
1.	Veliki broj Albanaca masakriran je u toku Balkanskog rata, za vreme
Prvog svetskog rata i prilikom ponovnog dolaska jugoslovenske vojske u predele
gde su živeli Albanci u Jugoslaviji 1918. godine. Na jednom kongresu
Kosovskog komiteta u Vijori 1921. godine naveden je broj i konkretan spisak
oko 12.371 lica, ubijenih od strane srpske i crnogorske vlasti.12 Pored toga,
jedan broj Albanaca izgubio je život u toku intenzivnih i žestokih ustanaka
protiv Turske 1908 1912. godine, a jedan broj je pogubljen od strane
austrougarske i bugarske vojske.
2.	Do smanjivanja broja Albanaca došlo je i zbog brojne migracije
pripadnika ove nacionalnosti u Tursku i Albaniju u toku balkanskih i Prvog
svetskog rata i usled uključivanja znatnog broja Albanaca u nacionalno-kačački
pokret u vreme obavljanja popisa stanovništva 192 L godine.
3.	Osetno smanjenje broja Albanaca u Jugoslaviji u odnosu na broj koji je
utvrdjen krajem XIX veka bilo je i posledica neadekvatnog, tendencioznog i
nerealnog popisa stanovništva 1921. godine u odnosu na albansku nacionalnost.
Upravo, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije prilikom popisa stanovništva
primenjivali su razne mahinacije i špekulacije kako bi pokazali da u Jugoslaviji
živi manji broj Albanaca. U tom cilju, vladajući krugovi su tolerisali i namerno
podstrekavali izjašnjevanje Albanaca za Turke ili Muslimane — nacionalno
neopredeljene. To im je pošlo za rukom, zahvaljujući niskoj nacionalnoj svesti
Albanaca — verski zavedenih — koji su veći značaj pridavali verskoj nego
nacionalnoj pripadnosti i, istovremeno, poistovećivali pripadnost muslimanskoj
veri sa pripadnošću turskoj nacionalnosti. Nerealnost popisa albanskog stanov-
ništva 1921. godine ističe i Laslo Rehak ukazujući da su ti podaci nepouzdani
zbog političkih prilika koje su vladale 1921. godine ,,u takozvanoj južnoj Srbiji
i zbog velikosrpske politike prema Albancima".1 3
Nerealnost podataka iz popisa stanovništva 1921. godine očigledna je ako
se uporede podaci o broju Muslimana i Albanaca u krajevima gde su pretežno
živeli Albanci. Prema navedenom popisu, u tim predelima živelo je oko 800.650
Muslimana, od toga svega 439.657 Albanaca.14 Medjutim, poznato je da su
gotovo svi Albanci koji žive u Jugoslaviji pripadali muslimanskoj veri i da u
ovim predelima oni predstavljaju većinu muslimanskog stanovništva. Ako se ima
u vidu i činjenica da je 1921. godine bilo svega 135.000 Turaka, onda se može
zaključiti da se veliki broj Albanaca izjašnjavao za Muslimane ne opredeljujući
se nacionalno.15 Slični procesi došli su do izražaja i u popisu 1931. godine.
Narealnost broja Albanaca utvrdjenog popisom stanovništva 1921. i 1931.
godine uočava se uporedjivanjem tih podataka sa podacima popisa stanovništva
od 1948. godine, kada je, i pored žrtava u toku Drugog svetskog rata, utvrdjeno
da u Jugoslaviji živi preko 750.000 Albanaca.16 Ta nerealnost postaje još
očiglednija kad se uporede procenti Albanaca u pojedinim sredinama na osnovu
podataka iz popisa za vreme Turske, 1931. godine i 1948. godine:
239
Srez	procenat Albanaca
Za vreme Turske	1931.	1948.
Šarplaninski	79,5	42,2	85,0
Grščanički	82,8	41,0	67,5
Kosovskomitrovački	61,5	25,0	44,017
Navedene činjenice očigledno potvrdjuju da je broj Albanaca, iskazan
popisom stanovništva 1921. i 1931. godine, bio mnogo manji od stvarnog broja
pripadnika ove nacionalnosti u buržoaskoj Jugoslaviji. To se vidi i iz jednog
statističkog podatka koji je dao Antonio Baldacio 1925. godine. U njegovoj
knjizi tvrdi se daje 1929. godine u Jugoslaviji živelo 700 hiljada Albanaca. Iako
se ova cifra ne može uzeti sa sigurnošću, ipak se na osnovu navedenih činjenica
može zaključiti da je od 1918. do 1941. godine u Jugoslaviji živelo oko 600 do
700 hiljada Albanaca. Glavni uzrok tome što je režim bivše Jugoslavije
smanjivao broj Albanaca u Jugoslaviji povezan je sa njegovom težnjom da
prikrije nacionalnu homogenost predela u kojima su živeli Albanci u Jugoslaviji.
III PRAVNI POLOŽAJ ALBANACA U BURŽOASKOJ JUGOSLAVIJI
I pored toga što je albanska nacionalna manjina u bivšoj Jugoslaviji bila
najbrojnija, što je srpska buržoazija obećavala albanskim ustanicima protiv
Turske da će se Srbija zalagati za slobodu i ravnopravnost albanskog naroda, što
je Prvi svetski rat vodjen pod parolom samoopredeljenja naroda, i što je Pariška
konferencija ustanovila prava nacionalnih manjina — albanska nacionalna
manjina nije uživala nikakva nacionalna prava i nad njom se vršio totalan
pritisak i diskriminacija.1 9
Iako su nacionalne manjine u celini u buržoaskoj Jugoslaviji uživale
minimalna nacionalna prava, albanska nacionalna manjina nije u praksi uživala
ni ta prava. Prava nacionalnih manjina u Jugoslaviji zasnivala su se na
medjunarodnim i unutrašnjim izvorima prava.
a) Medjunarodni izvori prava nacionalnih manjina
Još Berlinskim ugovorom 1878. godine, kada je Srbija dobila četiri okruga
u kojima su brojno živeli i Albanci, srpska vlada se obavezala da će gradjanima
ovih krajeva obezbediti ne samo opšta gradjanska prava, već i posebna
nacionalna i verska prava. Medjutim, ni ranije u okviru Srbije, niti pod režimom
buržoaske Jugoslavije, praktično, ova obaveza prema albanskoj nacionalnosti
nije izvršavana.
Sledeči medjunarodni izvor prava koji se mogao odnositi i na albansku
nacionalnost u Jugoslaviji bio je Senžermenski ugovor o pravima nacionalnih
manjina, sklopljen izmedju Društva naroda i jugoslovenske vlade. U ovom
ugovoru sadržana su sledeča prava nacionalnih manjina:
— u uvodnom delu se kaže: „Da država Srba, Hrvata i Slovenaca
svojevoljno želi da stanovnicima svih teritorija, koje ulaze u njen sastav, ma koje
rase, jezika ili vere oni bili, obezbedi potpunu garanciju da će se sa njima i
nadalje upravljati saobrazno slobodi i pravdi";
240
—	u članu 1. Jugoslavija se obavezuje da će ovaj ugovor imati ustavni
karakter i da ni jedan unutrašnji pravni akt ne može biti suprotan njegovim
odredbama;
—	u članu 2. garantuje se svim gradjanima, bez obzira na nacionalnu i
versku pripadnost, zaštita života i slobode;
—	članovima 3, 4, 5 i 6 regulišu se pitanja državljanstva domicila i
iseljevanja;
—	u članu 7. garantuju se i neka posebna nacionalna prava kao što su da
„nikakvo ograničenje neće se propisati protiv slobode upotrebe ma kojeg jezika
od strane svakog srpsko—hrvatskog—slovenačkog pripadnika, bilo pripadnika,
bilo privatno ili u trgovačkim odnosima, bilo u pogledu vere, štampe ili za
izdanja svake vrste, bilo na javnim zborovima. I pored ustanove jednog
zvaničnog jezika, od strane vlade Srba, Hrvata i Slovenaca, daće se umesne
olakšice srpsko—hrvatsko—slovenačkim pripadnicima drugih jezika a nezvanič-
nim, da se mogu poslužiti svojim jezikom bilo usmeno ili pismeno i pred
sudovima";
u članu 8. garantuje se „da etičke, verske i jezičke manjine mogu o svome
trošku da podižu, upravljaju i nadziru dobrotvorne, verske i socijalne ustanove,
škole i druge vaspitne zavode, s pravom da se tu služe svojim jezikom";
—	član 9. predvidja obavezu države da u gradovima i srezovima, gde u
većem broju žive manjine, obrazuje osnovne škole o državnom trošku na
jezicima nacionalnih manjina, kao i njenu dužnost da dodeljuje fìnansijska
sredstva za izdržavanje vaspitnih, verskih i dobrotvornih organizacija. Treba
podvući da ovaj član jedino nije važio za predele koje je Srbija osvojila 1912.
godine, tj. krajeve u kojima su uglavnom živeli Albanci, Turci, Makedonci i
Bugari;
—	u članu 11. se predvidjaju medjunarodne garancije i sankcije za
sprovodjenje navedenog ugovora.20
Iz izloženog može se videti da se, osim člana 9, sva prava Senžermenskog
ugovora odnose i na albansku nacionalnu manjinu u Jugoslaviji, kao na posebnu
etničku, rasnu i jezičku grupu. U vezi s tim, netačna je tvrdnja Lj. Stojkovića i
M. Matica „da odredbe o zaštiti manjina (radi se o Senžermenskom ugovoru -
HH) ne važe za teritorije bivše kraljevine Srbije, već isključivo za one pokrajine
koje su priključene posle 1. januara 1913. godine".21 Sličan stav zauzima i
Koča Jončić koji smatra da senžermenski ugovori ne priznaju nikakva prava
albanskoj i turskoj nacionalnoj manjini,22 što, po našem mišljenju, nije tačno.
Istina je, da je jugoslovenska vlada uložila krajnje napore da se ne prihvati
Senžermenski ugovor, ili da se bar tim ugovorom ne obuhvate prava nacionalnih
manjina u krajevima koje je obuhvatila Srbija do 1913. godine. Pašićeva vlada je
jednim dokumentom odbila Ugovor o manjinama u Jugoslaviji i u pismu
predsedniku Društva naroda Klemansu tražila da se iz ugovora „izuzmu sve
teritorije Kraljevine Srbije, onakve kakve su bile početkom rata".23 Ovim se
težilo da se iz Senžermenskog ugovora izuzmu prava albanske, turske,
makedonske i bugarske nacionalnosti. Medjutim, Klemanso, pobijajući
„argumente" jugoslovenske vlade, u svom pismu predsedniku vlade Jugoslavije
Nikoli Pašiću odbio je „traženo izdvajanje da se iz Ugovora o manjinama izuzme
teritorija Kraljevina Srbije, onakva kakva je bila u početku rata".24 Iako je u
vezi sa usvajanjem Ugovora o manjinama došlo do ostavke vlade Ljube
Davidovića, ipak je Jugoslavija morala da prihvati Ugovor kako je obrazlagao
Klemanso odbijajući Pašićeve zahteve.25
241
Prema tome, kako si i iz same preambule vidi, Ugovor o manjinama
odnosio se na celu državu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca odnosno na
„stanovništvo svih terotiorija, koje ulaze u njen sastav"26 a ne, kako tvrde
pojedini teoretičari, samo za teritorije koje niso obuhvaćene srpskom državom
do 1913. godine. Ovaj izuzetak važio je samo za član 9. u kome se predvidja
pravo nacionalnih manjina na školovanje dece u odnosnim školama o državnom
trošku, jer se ta obaveza ne odnosi na teritoriji Srbije do 1913. godine. Dakle,
ceo Senžermenski ugovor, osim člana 9, mogao se odnositi i na albansku
nacionalnost u Jugoslaviji. Sličnu tvrdnju iznosi i Laslo Rehak koji ukazuje da
se „pitanje primene mirovnih ugovora o manjima odnosilo i na Srbiju pre rata" i
na njene teritorije.2 7
Drugo je pitanje, koliko su režimi buržoaske Jugoslavije u praksi sprovodili
obaveze iz Senžermenskog ugovora i prema albanskoj nacionalnoj manjini u
Jugoslaviji. U tome se slažemo sa Kočom Jončićem da su se pomenute rezerve
Jugoslavije prema ugovoru o manjinama u odnosu na Albance ispoljile u tome
što ,,ni jedna vlada bivše Jugoslavije za vreme čitavog njenog postojanja nije
praktično priznavala prava albanskoj nacionalnoj manjini koja je bila najbrojnija
u Jugoslaviji"28. Prema tome, što se tiče albanske nacionalnosti u Jugoslaviji,
Senžermenski ugovor ostao je samo mrtvo slovo na papiru.
Komentarišući motive suprotstavljanja jugoslovenske vlade usvajanju
Senžermenskog ugovora o manjinama, Milan Bartoš kaže „da srpska monarhi-
stička vlada nije htela da prihvati Sistem manjina Društva naroda, jer je ona
radila na stvaranju „terena" za nasilno posrbljavanje Makedonaca i Šiptara u
Makedoniji i na Kosovu i Metohiji."29
KPJ je imala pozitivan stav u odnosu na prava koja je sankcionisao Sistem
manjina Lige naroda, iako je kritikovala njihovu jednostranost i nedovoljnost.
Za ta prava se zalagao i Albanski nacionalni pokret za vreme buržoaske
Jugoslavije.30
Tako je Komitet za odbranu Kosova, septembra 1924. godine uputio
memorandum Društvu naroda tražeći da se u duhu Senžermenskog ugovora
obustavi pritisak na albansku nacionalnost u Jugoslaviji. Navodeći konkretne
dokaze o teškim zločinima koje'jugoslovenske vlasti vrše prema Albancima, u
memorandumu se kaže da se u odnosu na ovu nacionalnost ne poštuju nikakva
prava predvidjena u ugovoru o manjinama pa ni pravo na život.31 U memoran-
domu se posebno podvlače sledeće činjenice:
1.	Da su jugoslovenske vlasti organizovale oružane bande u predelima gde
žive Albanci, koje ubijaju nevine seljake, pljačkaju i uništavaju njihovu imovinu
i vrše druga zlodela nad nevinim gradjanima;
2.	da te vlasti masakriraju nedužno stanovništvo, žene i decu, pravdajući
takva dela odmazdom prema pripadnicima kačačkog pokreta;
3.	da one masovno eksproprišu ziratnu zemlju siromašnih seljaka, kao
navodno napuštenu zemlju kačaka;
4.	da jugoslovenske vlasti masovno oduzimaju zemlju albanskih seljaka, na
bazi takozvanog Zakona o agrarnoj reformi, i da na tu zemlju koloniziraju
slovenski živalj;
5.	da te vlasti nasilno iseljavaju albanski živalj iz njegovih ognjišta i
prisiljavanju ga na opciju za Tursku i Albaniju;
6.	da se u Jugoslaviji prema Albancima ne poštuju nikakve medjunarodne
obaveze i garancije niti Ustav i postojeći zakoni i
242
7. da se u odnosu na Albance državna delatnosti ne zasniva na
zakonodavstvu, već da su postupci anarhični i bez odgovornosti.32
Sličan memorandum uputio je Društvu naroda i Komitet za oslobodjenje
Kosova, osnovan 1925. godine sa Hasan Prištinom na čelu. Septembra te godine
Društvu naroda je dostavljen dokument u kome se ukazuje na to da u
Jugoslaviji živi blizu polovina albanske nacije i da ona u ovoj državi doživljava
težak pritisak i teror. U njemu se navodi daje jugoslovenska vlada zabranila list
„HAK", organ albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji, da je raspustila
,,Djenijet", političku organizaciju Albanaca, da se nad nedužnim albanskim
stanovništvom vrši masovan teror, navodno radi likvidacije kačačkog pokreta da
se vrši nasilno iseljevanje Albanaca za Tursku i da je naglo smanjen broj
poslanika u Skupštini nakon likvidacije „Djenijeta".33
Medjutim, ove memorandume Društvo naroda nije niti razmotrilo niti je
bilo šta preduzelo te ničim nije doprinelo poboljšanju položaja albanske
nacionalnosti u Jugoslaviji.
Jedno vreme za probleme nacioalnih manjina interesovala se i Balkanska
konferencija, osnovana od balkanskih država. Medjutim, kada je počela znatnije
i intenzivnije da se zalaže za prava nacionalnih manjina, predvidjenih u
ugovorima Društva naroda, jugoslovenska vlada se oštro ogradila od njene
aktivnosti. U vezi s tim, delegat Jugoslavije S. Djordjev je izjavio: „Ono što radi
Balkanska konferencija u pogledu pitanja manjina to je čisto zabadanje trna u
zdravu nogu i to se može ljuto osvetiti" Balkanskoj konferenciji.34 Prema
tome, aktivnost ove ustanove je osujećena od samih njenih članova, kao što je
to bio slučaj sa Jugoslavijom.
Jugoslovenska vlada je sve činila da albanska nacionalnost ne postane
predmet pažnje medjunarodne javnosti i medjunarodnog prava, pa je oštro
reagovala na zabrinutost albanske vlade za položaj Albanaca u Jugoslaviji. Tako,
naprimer, kada je albanska vlada, pod pritiskom progresivnih snaga Albanije,
tražila da se poštuju prava albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji,
jugoslovenska vlada je na to vrlo oštro reagovala. Štaviše, jugoslovenski
generalštab je izjavio: „Mi smo stali na stanovište da arbanaškom življu mi
nismo oduzeli nikakva prava, jer on — nikada nije imao pravo na škole niti
druge institucije u kojima se narod vaspitavao."3 5 Prema tome, može se
zaključiti da su medjunarodni izvori prava za položaj albanske naciolane
manjine u Jugoslaviji bili dosta skučeni. No, ipak, da su oni poštovani u praksi,
predstavljali bi značajnu osnovu za minimalne uslove života i ravnopravnosti
Albanaca u Jugoslaviji. Medjutim, navedena prava iz medjunarodnih ugovora, u
odnosu na Albance, ne samo da nisu poštovana, već se prema njima vršio
svestrani pritisak, koji, u tom obimu i intenzitetu, nije bio poznat kod drugih
država u Evropi, naročito ne onih koje su bile dužne da sprovode obaveze
Sistema manjina Lige naroda, kao što je bio slučaj sa Jugoslavijom.
b) Unutrašnji izvori prava nacionalnih manjina
Pored medjunarodnih izvora prava nacionalnih manjina u Jugoslaviji,
postojali su i unutrašnji izvori za prava nacionalnih manjina, koji su mogli biti
značajni i za položaj albanske nacionalnosti u Jugoslaviji.
Najznačajniji unutrašnji izvor prava nacionalnih manjina u Jugoslaviji
sadržan je u članu 16. Ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, izglasanog 28.
243
juna 1921. godine. U tom članu se kaže: „Manjinama druge rase i jezika daje se
osnovna nastava na njihovom jeziku, pod pogodbama koje će propisati
zakon36. S obzirom na to da je albanska nacionalnost faktički pripadala
odredjenoj rasi i jeziku, očigledno je da se ova ustavna odredba mogla
primenjivati i u odnosu na Albance u Jugoslaviji.
Osim toga, značajne postavke za prava albanske nacionalnosti u Jugoslaviji
sadržane su i u sledečim odredbama navedenog Ustava kao što su: „Svi su
gradjani pred zakonom jednaki. Svi uživaju jednaku zaštitu vlasti," ili ,.U
porodičnim i naslednim poslovima Muslimanima sude državne šerijetske sudije"
itd.37 Medjutim, činjenice iz ovog rada očigledno pokazuju da pripadnici
albanske nacionalnosti u Jugoslaviji nisu bili jednaki pred zakonom, već se
prema njima primenjivala totalna diskriminacija. Što se tiče šerijetskih sudova,
oni su istina formirani, ali u njima nije bilo Albanaca niti se u njihovoj
delatnosti mogao upotrebiti albanski jezik. Opšta karakteristika rada tih sudova
bila je kršenje zakonitosti, korumpcija i raznovrsne špekulacije.
Na osnovu člana 16. pomenutog Ustava, donet je Zakon o narodnim
školama 1929. godine koji u članu 45. kaže: „U mestima gde u znatnoj meri
stanuju državljani drugog jezika stvoriće se posebna odeljenja osnovne škole za
njihovu decu . ). Nastava u ovim odeljenjima izvodi se na nastavnom jeziku
učeničkom".38 Iako su u predelima Kosova, zapadne Makedonije i delovima
Crne Gore Albanci živeli kompaktno u pojedinim krajevima i ispunjavali uslov
koji je predvidjao zakon, u praksi nigde nije otvorena škola niti odeljenja na
albanskom jeziku.
Zakon o narodnim školama obavezuje decu čiji je jezik državni da moraju
slušati nastavu isključivo na državnom jeziku, dok se prema pripadnicima
manjina čini diskriminacija i omogućuje da u mestima gde postoje škole na
njihovom jeziku prate nastavu na državnom jeziku. Iz ovoga je jasna težnja za
asimilacijom nacionalnih manjina, što je i bio slučaj sa onom decom albanske
nacionalnosti koja su se školovala na srpskohrvatskom jeziku.
Navedeni zakon o narodnim školama sankcioniše samo one škole
nacionalnih manjina koje su postojale do 1929. godine i zabranjuje dalje
osnivanje novih škola ili njihovih odeljenja na jezicima nacionalnih manjina40.
Ovo je bilo direktno upereno protiv albanske nacionalne manjine, koja do tada
nije imala škole na svom jeziku, a koja je stalno insistirala da joj se obezbedi to
pravo. Isto tako, zakon je predvidjao obavezu države da podiže škole u
zaostalim krajevima Jugoslavije, ali mada su krajevi gde su živeli Albanci bili
najnerazvijeniji, ovde je izgradjeno i najmanje škola.41
Diskriminacija prema nacionalnim manjinama, naročito albanskoj, koja je
bila na najnižem kulturnom nivou, vršila se i pomoću kriterijuma za postavljanje
službenih lica i preko izbornog zakona. Tako je izborni zakon predvidjao da su
,,sva zvanja u svim strukama državne službe dostupna pod uslovima" da
gradjanin države Srba, Hrvata i Slovenaca „govori i piše narodnim jezikom"42.
Ova zakonska odredba bila je velika smetnja pripadnicima albanske nacional-
nosti, koji mahom nisu znali srpskohrvatski jezik, da budu primljeni u državnu
upravu i izabrani za narodne poslanike.
Novi Ustav, izglasan 1931. godine, ne obnavlja član 16. iz starijeg Ustava o
pravima nacionalnih manjina, niti, pak, razradjuje ovu materiju nekom drugom
odredbom. Novi izborni zakon, medjutim, kao i ranije, sankcioniše obavezu
poznavanja državnog jezika za izbor u državnu službu ili za kandidovanje za
244
poslanika ili senatora.43 Na ovaj način, zadržana je diskriminacija u pogledu
poslanika iz redova albanske nacionalnosti, zbog nepoznavanja državnog jezika.
Pored pravnih normi, i administrativno—teritorijalne pódela Jugoslavije
bila je sračunata na što uspešnije razbijanje homogenosti regiona u kojima su
živeli Albanci u Jugoslaviji. U tom smislu su razgraničene 33 županije, a posle
šestojanuarske diktature pódela na banovine tako je izvršena da su predeli gde
su živeli Albanci rasparčani na Vardarsku, Moravsku i Zetsku banovinu 44
Iz navedenog se može konstatovati da su postojali izvesni medjunarodni i
unutrašnji izvori prava nacionalnih manjina koji su se mogli odnositi i na
albansku nacionalnost u Jugoslaviji. Medjutim, ova prava nisu praktično
realizovana, što pokazuje da je politika države bila nejednaka u odnosu na
pojedine nacionalne manjine, a, kako će naš rad pokazati, nejednaka i prema
pojedinim socijalnim grupama pojedinih nacionalnih manjina.
U odnosima prema albanskoj nacionalnoj manjini, koja je bila najbrojnija u
Jugoslaviji i u regionima u kojima je živela najkompaktnija i etnički i sociološki
najspecifičnija, vladajući krugovi nisu polazili od pravnih normi niti su se trudili
da poštuju pravni sistem. Diskriminatorski odnos prema Albancima ogleda se u
činjenici da je prema njima sprovedena kolonizatorska, velikosrpska politika
praktično svih gradjanskih partija.."46 U tome se naročito isticala ,,anti-
albanska koncepcija radikalne vlade Nikole Pašića", koja je krunisala politikom
izlaska na more, i koja se ,/iije menjala ni u novim uslovima posle Prvog
svetskog rata".47 U tom pogledu posebne funkcije imale su vojne vlasti koje su,
naročito u nenormalnim uslovima, „sprovodile grubu ugnjetačku politiku
prema Šiptarima."48
Prema tome, iako su postojali medjunarodni i unutrašnji izvori prava koji
su mogli biti relevantni i za albansku nacionalnost u Jugoslaviji, te pravne
norme u odnosu na Albance nisu poštovane, jer su vladajući krugovi, zbog
političkih i osvajačkih ciljeva, težili tatalnoj eliminaciji albanske nacionalnosti
iz predela buržoaske Jugoslavije. U tom cilju, režimi bivše Jugoslavije
primenjivali su sve solucije pritiska i nisu prezali ni od najgrubljih metoda
kolonijalne diskriminacije da bi se Albanci proterali sa tla Jugoslavije.
IV. POLITIKA TERORA I FIZIČKOG GENOCIDA NAD ALBANCIMA U
BURŽOASKOJ JUGOSLAVIJI
U sprovodjenju generalne linije velikosrpske buržoazije o eliminisanju
Albanaca sa tla Jugoslavije, važnu ulogu trebalo je da odigra Fizički genocid i
opšta politika terora i političkog pritiska. Ovakvu politiku permanentno su
sprovodili svi režimi bivše Jugoslavije i sve njene buržoaske stranke. U tome se
popuštalo samo onda kada su se političke stranke borile za pridobijanje
albanskih glasova na izborima.
Govorili smo o teškom teroru i brojnom masakru koji su vladajući krugovi
Srbije i Crne Gore izvršili nad Albancima u periodu od 1912. do 1915. godine.
Prilikom drugog dolaska jugoslovenske vojske, 1918. godine u krajeve gde su
živeli Albanci, vladajući krugovi su se prema njima nešto pomirljivije ponašali.
To je bilo uslovljeno prisustvom vojske velikih sila, naročito Francuske, koja je
garantovala da se ne vrše medjusobni pokolji. Isto tako, vladajući krugovi su
želeli prvo da učvrste vladu pa da se onda obračunaju sa Albancima.
245
Medjutim, čim je saveznička vojska otišla sa područja gde su živeli Albanci
i pošto je organizovana vlast, pojačani vojni garnizoni i žandarmerijske stanice,
albanske mase bile su podvrgnute novom pritisku i teroru. Tada su vladajući
krugovi organizovali čitav sistem terora i fizičkog genocida. Za organizovanje
terorističkih akcija oni su iskoristili prisustvo kačačkog pokreta koji se borio
protiv nacionalnog porobljavanja od strane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Masovne masakre i žestok teror vršile su četničke bande organizovane u
posebne terorističke jedinice, kao što su bile one pod rukovodstvom Koste
Pećanca i Milica Krstića. Teror ovih jedinica trajao je mesecima i godinama. O
teroru Milica Krstića i Koste Pećanca list_ „HAK" je pisao: „Muslimani su
izgubili svest i ne znaju kome da se obrate, svuda im se vrata zatvarju i sa
prezirom im se odgovara ... Da ne znaju ni za kakva nedela . . . Pravda koja bi
imala snagu da prodre do naših napaćenih krajeva, potresla bi se kada bi znala
na kakav način se muče Muslimani . ,.. Milioni naše dece i žena, koji strepe od
straha'i žele da osiguraju bolji život, mole za pravdu."
posebnu ulogu vršila je organizacija „Crna ruka", rukovodjena direktno od
strane kralja, koja je imala ovlašćenja da se u svojim postupcima ne obazire ni
na Ustav, niti na bilo koje zakone. Isto tako, teror su vršili vojni garnizoni i
žandarmerijske stanice. Tako su terorističke bande samo u toku par meseci u
djakovačkom sre/.u masakrirale 250 Albanaca, zapalile 300 albanskih kuća,
opljačkale 900 domaćinstava i 12.000 grla stoke.50 Masovan fizički genocid
nad Albancima izvršen je ,,u poznatom lapskom pohodu", kada je stradalo više
od hiljadu ljudi. U selu Dubnici, prilikom prolaska jedne ekspedicije, nije ostao
niko živ.51 U vezi sa ovim masovnim masakrom nad nedužnim ljudima, ženama
i decom, uložen je protest albanskih poslanika u jugoslovenskoj skupštini, ali
vlada nije htela da odgovori na njega. U jugoslo venskom parlamentu je rečeno
da je prilikom masakra „ubijena jedna žena, koja je bila majka jednog deteta od
godinu dana. i dete je ostalo dugo na mrtvim majčinim prsima, celu noć, i
sutradan je jedna rulja došla i dete na majčinim ned rima rasparčala. Tuje bilo
slučajeva da su živa deca sa kolevkama u grob pokopana. Gospodo — uzviknuo
je poslanik — niko se nije uzeo na odgovornost za ova zlodela.52
Drastičan dogadjaj ove vrste desio se i u selu Pesočani, blizu Ohrida, 1920.
godine. Pošto je jedan žandarm dojadio seljacima ovog sela, nakon mnogih
zahteva da se premesti iz ovog mesta, prilikom vršenja terora nad jednim selja-
kom, on je ubijen. Posle tog ubistva, svi seljaci pobegli su u šumu. Na bazi
poziva načelnika sreza seljaci da se vrate kućama i njegove garancije da im ništa
neće biti „veći deo tih seljaka vratio se natrag u selo, ali preko noći selo su
opkolili i sve ono što se našlo u selu pobijeno je bez razlike da li je muško ili
žensko, staro ili mlado, tako da danas u tom selu nema ni jednog sta-
novnika".53
Vojni garnizoni i žandarmerijske stanice najgrublje su se odnosili prema
nedužnom stanovništvu u onim prilikama kada su u borbama sa kačacima
doživljavali totalan poraz. Oni su vršili odmazdu i osvetu za poraze sa kačacima
nad nedužnim i nevinim albanskim stanovništvom.54
Masovan teror nad albanskim stanovništvom vršen je naročito 1936.
godine, nakon albansko-italijanskog ugovora o saradnji, kada se Jugoslavija
osećala ugrožena od Italije, pa je vršila pritisak nad graničnim stanovništvom
albanske nacionalnosti i aranžirala incidente na granici prema Albaniji.5 5 Isto
tako, žestok teror vršen je nad albanskim stanovništvom u Jugoslaviji 1937. i
246
1938. godine, kada se vršio pritisak za odlazak Albanaca u Tursku i kada se za
povod tom teroru uzimao ustanak koji Albanci navodno pripremaju protiv
države.5 6
Inače, za vreme buržoaske Jugoslavije, opšta je pojava bila da vladajući
krugovi u kratkim razmacima organizuju masovnu akciju premlaćivanja
albanskog stanovništva navodno radi sakupljanja oružja. Ove akcije sakupljanja
oružja, kada su desetine hiljada Albanaca premlaćivane i više njih podleglo
teroru, vršene su gotovo svake druge godine. Žandarmerijske ekspedicije išle su
od sela do sela i redom premlaćivale odrasle Albance tražeći od njih oružje.
Pošto najveći broj pretučenih gradjana nije imao da preda oružje, oni su i dalje
mučeni sve dok ne bi kupili oružje u nekom drugom kraju Jugoslavije ili dali
pozamašno mito organima vlasti. U jugoslovenskom parlamentu izneta je
činjenica da se u više sela Kosova premlaćuje po 40 do 50 lica radi predaje
oružja.5 7
Jedan od oblika fizičkog i političkog pritiska na albanske mase u
buržoaskoj Jugoslaviji bilo je monstruozno likvidiranje istaknutih narodnih
boraca i vodja albanskog nacionalnog pokreta. Medju ovim licima treba
pomenuti Zef Mark Ljusa, istaknutog albanskog komunističkog borca,58
Konsantina Stjefana Dječova, književnika i sakupljača običajnog prava iz
Zakonika Leke Dukadjina,59 itd. U likvidiranju poznatih vodja Albanskog
nacionalnog pokreta prisno su saradjivale reakcionarne snage u Jugoslaviji i
konzervativne snage u Albaniji sa Ahmetom Zoguom na čelu. Tako je 1916.
godine od strane konzervativnih snaga Albanije i Crne Gore u Crnoj Gori ubijen
Isa Boletini; od reakcionarnih snaga Ahmeta Zogua; 1925. godine likvidiran je
Bajram Curi; reakcionarni radikali ubili su 1927. godine Nazmiju Gafurija,
poslanika, u aranžmanu Ahmeta Zogua, 1933. godine u Solunu je ubijen Hasan
Priština; od saradnika buržoaskog jugoslovenskog režima 1939. godine ubijen je
Ram Blaca, itd.60
Pored navedenih markantnih političara, režimi buržoaske Jugoslavije
likvidirali su i veliki broj srednjih političkih vodja, onih koji su se dosledno
borili za prava albanskog naroda. Za vreme bivše Jugoslavije ubijeno je preko 10
predsednika opština samo zato što su se iskreno zalagali za dobrobit naroda.
Tako je, naprimer, Amet Štimlja, predsednik opštine ijedan od političkih vodja
Djenijeta, ubijen samo zato što se zalagao za učenje albanskog jezika u
državnim školama, umesto časova veronauke. Isto tako, predsednik opštine
Željenikova obešen je u zatvoru, a iscenirano je da se obesio svojim kaišem.61
Ceo period buržoaske Jugoslavije bio je ispunjen terorom i masakrom
albanskog stanovništva nekad manje nekad više, zavisno od snage vladajućih
krugova i od otpora albanskog naroda tim krugovima. Na sastanku Kosovskog
komiteta u Vijori je navedeno da je posle 1918. godine u Jugoslaviji ubijen
12.301 Albanac, uhapšeno 22.110 pripadnika ove nacionalnosti, spaljeno 6.050
kuća i opljačkano 10.526 domćinstava.62 Prema priznanju izrečenom u samom
jugoslovesnkom parlamentu u toku 1920. godine Košta Pećanac i Milić Krstić
zapalili su 80 sela i opljačkali 60.000 ovaca. Milić Krstić je lično streljao 36
nevinih Albanaca medju njima i dva starca, jednog od 80, a drugog od 115
godina.63 O teškom teroru nad albanskim življem bilo je više puta reči i u
jugoslovenskom parlamentu. Govoreći o fluidnom stanju u tzv. Južnoj Srbiji,
poslanik Aleksa Žujović je rekao: „Da državne vlasti iskorišćavaju tu rdjavu
bezbednost i zloupotrebljavaju je masakriranjem Muslimana"64. Suprotstavlja-
247
jući se navodima poslanika Žujovića, poslanik Jankulović je poskušao da
opravda teror na Albancima optužujući ih da napadaju žandarmerijske stanice i
Srbe i tražeći da se nad njima još više pojača teror i pritisak.65 Poslanik Ferat
Draga je naveo ogroman broj činjenica o teroru i masakru nad albanskim
stanovništvom i pozvao vladu da putem jedne komisije proveri navedene
činjenice. Draga je završio svoju diskusiju recima „da zulum iako ima topove i
bajonete, pravda je nepokorljiva i nepobediva." Poslanik Ferat Draga je
protestovao što vlada nije odgovorila na interpelaciju poslanika Djenijeta o
masovnom teroru na Kosovu i o ubistvu hiljadu Albanaca u Labu.66 Uzimajući
reč u ime vlade, Pribičević se energično suprotstavio tome da poslanici javno
govore u parlamentu o zločinima i teroru koji se vrši nad albanskim življem,
pravdajući taj svoj stav štetom koja se nanosi Jugoslaviji i njenom ugledu u
medjunarodnom javnom mnjenju.67
Teroru i Fizičkom genocidu koji se vršio nad albanskim življem najenergič-
nije su se suprotstavile progresivne snage u Jugoslaviji i Albaniji, kako unutar
samih parlamenata, tako i u javnom mnjenju. Povodom nezakonitog ubistva Zef
Mark Ljusa, poslanici KPJ su podneli interpelaciju jugoslovenskoj narodnoj
skupštini u kojoj se, izmedju ostalog, postavljaju sledeča pitanja ministru
unutrašnjih poslova Jugoslavije:
„1. Da li mu je poznato daje u djakovačkom policijskom zatvoru uoči 2. i
3. decembra 1920. godine na mučki i varvarski način ubijen od strane policijske
vlasti naš državljanin Zef Mark Ljusi, koji nije nikakvom presudom ni jednog
našeg suda u zemlji bio osudjen na smrt?
2. Je li mu poznato da naši policijski organi u Južnoj Srbiji vrše
posvednevno strahovita i nečuvena nasilja nad našim tamošnjim mirnim
stanovništvom arbanaške narodnosti." U interpelaciji se postavlja pitanje
ministru unutrašnjih poslova šta misli Dreduzeti da se spreči strašni i krvavi
režim koji vlada u takozvanoj Južnoj Srbiji.68
Odgovarajući na interpelaciju komunističkih poslanika, jugoslovenska
vlada je najenergičnije osudila albanski živalj tražeći da se još više pojača teror
nad njim i zahtevajući nova budžetska sredstva kako bi se obezbedili novi vojni
garnizioni i žandarmerijske stanice u predelima gde su živeli Albanci.69 KPJ je i
na Trećoj partijskoj konferenciji najodlučnije osudjivala teror i nasilje nad
albanskim življem tako što je u Rezoluciji „najoštrije osudila teroristički režim
koji uništava ili goni na iseljavanje bugarskog, turskog i arnautskog stanovništva
i dovodi naseljenike iz drugih krajeva Jugoslavije na njihova mesta.70
Ubrajajući i Kosovo u okviru Makedonije i govoreći o teroru koji se vrši u
ovom regionu, Košta Novaković je pisao: „Jugoslavija danas ugnjetava izgleda
sve nacije u Makedoniji, gazi sve njihove nacionalne, političke i kulturne
potrebe, zlostavlja ih, teroriše i ubija. Zato Komunistička partija smatra za
svoju dužnost da se najvećom energijom založi za politička, nacionalna i
kulturna prava i slobodu potlačenih naroda Makedonije. Ona će otvoreno
žigosati sva nasilja vlasti protiv potlačenih naroda i u zajedničkom frontu sa
njima boriti se protiv vladajućeg terora i bespravlja."71 Kako s pravom ukazuje
Ajet Hadžiu, „Košta Novaković, predstavnik srpskih radnika i seljaka koji
smatraju albanski narod Kosova svojim bratom" je nepobitnom dokumenta-
cijom i neoborivom argumentacijom razobličavao težak teror jugoslovenskog
režima nad albanskim življem i u samom jugoslovenskom parlamentu.72
Govoreći o tome, Novaković je rekao: „U Ustavotvorenoj skupštini raskrin-
248
kavao sam teror na Kosovu, zbog čega su me denucijanti vladine partije fizički
napali".73 Upravo, zbog iznošenja nepobitnih činjenica o teroru nad albanskim
življem i zbog odlučne osude takve politike prema Albancima u ime KPJ, Košta
Novaković je raskrvavljen morao izaći iz jugoslovanskog parlamenta isprebijen
od reakcionarnih poslanika Radikalne stranke.
Ne samo komunistički poslanici, već i pojedini patriotski raspoloženi
poslanici su otvoreno upozoravali vladu da prekine sa politikom terora u tzv.
Južnoj Srbiji. Tako je poslanik Jovanović u svom govoru istakao „daje stanje u
Južnoj Srbiji danas vrlo rdjavo i da je toliko rdjavo, da je potrebno što pre to
stanje izlečiti. Od rešenja pitanja Južne Srbije zavisiće kako će se celo narodno
ujedinjenje izvesti, i u isto vreme naš opstanak, naš prestiž kao velike države na
Balkanu.74
Medjutim, uprkos teškom nasilju i teroru koji se vršio nad albanskim
življem, jugoslovenska vlada nije bila zadovoljna ostvarenim stepenom pritiska
nad albanskim masama „tako da su ministri unutrašnjih poslova svi redom
zahtevali da se u pojedinim krajevima Kosova i Metohije stave u dejstvo i vojni
garnizoni i angažuju protiv Šiptara. Vlastodršci stare Jugoslavije imali su za cilj
fizičko istrebljenje Šiptara".75 Takvo raspoloženje izrazio je i poslanik
Agatović, koji je povodom izlaganja jednog poslanika „Djenijeta" rekao da
navedena zlodela nisu ništa i da bi se srpski živalj osvetio nad Arbanasima i
Turcima treba mu još 600 godina.76
Da bi mogli da sprovedu navedenu politiku pritiska prema albanskim
masama, vladajući režimi su se trudili da u tim predelima osiguraju odgovarajući
državni aparat. Govoreći o svojstvima tog aparata Koča Jončić kaže: „U praksi
je vodjena politika upućivanja režimu najodanijih i nacionalistički opterećenih
službenika uprave i sudova u područja brojno naseljenih nacionalnim manji-
nama"77. Govoreći o tom aparatu i poslanik Jovanović u jugoslovenskoj
skupštini je rekao da je državni aparat u Južnoj Srbiji prilagodjen samo pritisku
i teroru nad ondašnjim narodom, a ne jednom svestranom društvenom razvitku
kao što je Francuska postupala u odnosu na Alzas, a što bi mi takodje trebali da
činimo u odnosu na Južnu Srbiju.78
U sprovodjenju svoje terorističke politike prema Albancima, režimi bivše
Jugoslavije su se oslanjali samo na silu i vojne garnizone i žandarmerijske
stanice. U tom smislu general Čemerikić je tražio stvaranje novih garnizona u
Orahovcu, Podujevu, Suvoj Reci, Vučitrnu, Gnjilanu, Kačaniku itd. ističući „da
se iseljevanje i kolonizacija mogu sprovesti samo uz podršku vojne sile."79 Da
bi obezbedio odgovarajuću politiku pritiska nad Albancima, vlada je takodje
osigurala ,,150 žandarmerijskih stanica punih žandarma, koje su se bavile
stalnim i sistematskim terorisanjem albanskih masa i bile sredstvo za gušenje
svakog njihovog otpora ovakvom pritisku".80
Na područjima gde su živeli Albanci, u izvodjenju terorističkih akcija, rekli
smo, posebno su se isticali vodje četničkih četa i pojedina ovlašćena lica „Crne
ruke". Tako, naprimer, govoreći o Milicu Krstiću i Kosti Pećancu, jedan
poslanik u jugoslovenskom parlamentu je rekao: „Oficir nije, narednik nije,
policijski organ nije, naoružan je do zuba, ima 100 svojih ljudi, bije, pljačka,
seče i ne odgovara nikome, ne poziva ga niko na odgovornost, pa se sad snadjitc
kakvu ćete mu titulu dati."81
Sličan je slučaj i sa inspektorom Cerovićem, koga je jugoslovenska vlada
uputila na Kosovo da izvidi i proveri podatke u vezi sa izjavama poslanika
249
Djenijeta o teroru nad albanskim življem. Medjutim, umesto da se založi da se
teror obustavi, Cerović je na javnim sastancima podstrekavao zlostavljanje
Albanaca, preteći ,,da će sve uništiti topovima", i kako će na taj način osvetiti
Kosovo.82
Isto tako, po zločinačkom ponašanju bio je poznat major žandarmerije
Perić. Kada je jednom prilikom doživeo poraz u borbi sa kačacima i kada gaje
jedan žandarm pitao šta da radi sa ženama i decom koja su ostala po kućama,
Perić je nemilosrdno naredio: ,,Ima da pobijete sve i niko ne sme da se spasi."
Govoreći o nezakonitim radnjama u odnosu na albansku nacionalnost,
poslanik Ahmetović je u parlamentu naveo činjenicu da je šest lica ubijeno od
strane organa vlasti usred prostorije suda u Kosovskoj Mitrovici, uz znanje i
odobrenje načelnika sreza. Iako je vlada utvrdila činjenice o ovom zločinu, ona
nije preduzela nikakve mere prema načelniku, već ga je samo premestila za
načelnika sreza u Gostivaru, gde je većina stanovništva takodje albanska.
Ovakvih i sličnih primera bilo je često i na svakom mestu i upravo takvo
ponašanje prema albanskom stanovništvu bilo je ustavljeni sistem odnosa režima
buržoaske Jugoslavije prema albanskim masama.
5. Kačački pokret — nacionalni pokret Albanske nacionalnosti u buržoaskoj
Jugoslaviji
Kačački pokret, predstavljao je najznačajniji oblik oružane borbe
albanskog naroda u buržoaskoj Jugoslaviji protiv nacionalnog ropstva i
raznovrstnih oblika pritiska.
Nastao još za vreme nacionalnog pokreta albanskog naroda protiv turskog
ropstva, Kačački pokret posebno se afirmisao za vreme buržoaske Jugoslavije.
Sama reč kačak etimološki je sastavljena od dveju turskih reči - kačti
(pobegao) i akti (pojavio se). Slično uskocima, opšta je karakteristika ovog
pokreta bila u tome da se njegovi pripadnici u jednom mestu naglo pojavljuju,
iščezavaju sa tog mesta da bi se istovremeno ili kasnije pojavili na nekom
drugom mestu.
Ovaj pokret nastao je kao oblik otpora protiv turskog ropstva i doživeo je
nagli uspon naročito u ustancima protiv Turske 1908 do 1912. godine. Ovaj
pokret bio je aktivan i masovan i u toku balkanskih ratova i za vreme Prvog
svetskog rata. Pod rukovodstvom ovoga pokreta organizovan je ustanak
albanskog naroda 1913. godine protiv velikosprske buržoazije pod ruko-
vodstvom Bajrama Curija i Hasana Prištine. Isto tako, u vidu ovog pokreta
Azem Bejta i Idriz Seferi vodili su oružanu borbu protiv austrougarske i
bugarske okupacije za vreme Prvog svetskog rata. Tako su oružane snage Azem
Bejte „prilikom povlačenja austrougarske vojske presekle put i zarobile
nekoliko hiljada vojnika, zbog čega je Azem Bejta dobio najviše odlikovanje"
od strane jugoslovenske vlade 1918. godine.83
Medjutim, kačački pokret pod tim imenom doživeo je najpuniju afirma-
ciju za vreme buržoaske Jugoslavije, kada je predstavljao ustvari jedini oblik
oružane borbe albanskog naroda protiv pritiska i za nacionalnu ravnopravnost u
Jugoslaviji.
Mada kačački pokret u buržoaskoj Jugoslaviji do sada nije naučno
obradjen, ipak naša dosadašnja istraživanja pokazuju daje ovaj pokret po "svojim
glavnim motivima i zahtevima, po tome čije je interese branio i protiv kojih se
250
snaga borio, po socijalnoj pripadnosti boraca i po karakteru njihovih vodja,
predstavljao nastavak nacionalnog pokreta albanskog naroda za vreme Turske,
istina u novim uslovima i protiv novih porobljivača, tj. velikosrpske buržoazije i
vladajućih režima bivše Jugoslavije. U sklopu ove opšte ocene kačačkog pokreta
kao oblika nacionalnog pokreta Albanaca u staroj Jugoslaviji, mogu se uočiti
dva perioda njegovog delovanja i dve komponente njegovog karaktera.
Prva faza kačačkog pokreta u buržoaskoj Jugoslaviji zahvata period od
1918. do 1927. godine, kada je ovaj pokret bio tipično nacionalan, imao
političko revolucionarno — oslobodilački karakter. Iako je u ovom periodu bilo
pojedinaca koji su došli u kačake zbog toga što su izvršili neka kriminalna dela i
nekih grupa kačaka koje su pljačkale nedužne gradjane, ipak je pokret kao
celina bio revolucionaran i nacionalan.
U drugoj fazi, od 1927. do 1941. godine, kačački pokret je, mada i dalje
ima elemente nacionalnog i političkog pokreta i mada se u njega ljudi i dalje
uključuju iz političnih motiva, ipak u celini poprimao kriminalni karakter i
vršio radnje i akcije koje niso bile u skladu sa ranijim delatnostima kačačkog
pokreta kao nacionalnooslobodilačkog pokreta.
Medjutim, uzevši u celini, kačački pokret je imao za cilj nacionalno
oslobodjenje i ujedinjenje albanskog naroda i zbog toga vodio oružanu borbu
protiv režima bivše Jugoslavije i njegovog terora i pritiska na albanske mase. S
obzirom na to da su režimi bivše Jugoslavije bili tipično reakcionarni, ovaj
pokret, uperen protiv njih, sigurno je predstavljao progresivnu snagu u okviru
albanskog naroda i na Balkanu uopšte.
Iako su kačaci bili upereni protiv vladajućih krugova buržoaske Jugosla-
vije, oni nisu u celini poprimili šovinistički karakter u odnosu na srpski i
crnogorski narod. Ovo potvrdjuju mnogobrojni primeri. Kada su kačačke čete
predvodjene Azem Bejtom jednom prilikom naišle na naseljenike — koloniste,
koji su radili na oduzetoj zemlji samih kačaka i preplašeni počeli da beže,
kačaci su ili zaustavili, a Azem Bejta im je održao govor. On je rekao
kolonistima da se kačaci ne bore protiv njih kao radnih ljudi, jer oni nisu krivi
što su došli i oduzeli zemlju siromašnih Albanaca, nego da se kačaci bore protiv
vladajućih krugova koji su njih kolonizirali na albanskoj zemlji.84 Ovu činjenicu
na izvestan način potvrdjuje i Djordje Krstić koji ukazujući na tolerantan odnos
kačaka prema naseljenicima kaže: „Nestalo je nekadašnjih kačačkih upada, koji
uostalom nisu nikada bili upereni protiv naših kolonista."85
Zbog svog oslobodilačkog i patriotskog karaktera, kačački pokret je imao
podršku celog albanskog naroda. Pripadnici albanske nacionalnosti su svestrano
materijalno i moralno pomagali kačake i podnosili su najteže žrtve i pritisak od
strane vlasti, a nisu odavali kretanje i prebivalište kačaka. Ovaj odnos prema
kačacima izražava se i u albanskom folkloru. Ima mnogo epskih pesama, o
motivima odlaska u kačake, o njihovim ustancima i bitkama, o hrabrosti
pojedinaca, koje sadrže najveće komplimente borbi kačačkog pokreta.
Pored opštih pobuda za odlazak u kačake, vezanih za oslobodilačku borbu
albanskog naroda, bilo je i neposrednih motiva za odlazak pojedinaca u kačačke
čete. Ti motivi vezani su s teškim terorom koji je vršen nad albanskim življem.
Evo nekih primera: Hasan Šabani odmetnuo se u kačake zbog ubistva poznatog
zločinca Spire-kapetana, koji je bez sudske odluke streljao sto lica; Dan
Derovci otišao je u kačake nakon ubistva poreznika, koji je hteo da oduzme
posteljinu za porez; Ilijaz Robovci zbog ubistva žandarma koji je zlostavljao
251
njega i njegovu porodicu; Ram Binaku, nakon obračuna sa organima vlasti koji
su vršili teške zločine u njegovom selu.86
Organizovanim okupljanjem ljudi u kačake od strane Albanskog nacional-
nog pokreta i odmetanjem ljudi u šumu iz navedenih individualnih motiva,
kačački pokret je znatno omasovljen, naročito u periodu od 1918. do 1925.
godine. Organi vlasti su poveli odlučnu borbu za likvidaciju kačačkog pokreta, i
kad nisu uspevali da unište kačake, vršili su masovan teror nad albanskim
stanovništvom Govoreći o tome, Živko Avramović kaže: „Veliki broj Šiptara sa
Kosova i Metohije se tada odmetnuo u planine i vodio borbu protiv srpske
vojske i vlasti, na što je vojska odgovarala represalijama"87. Govoreći o
problemima kačaka u Jugoslaviji, ministar unutrašnjih poslova je u skupštini
1923. godine izjavio: „Mi imamo u tome kraju (radi se o Kosovu) jednu jaku
kačačku akciju . ,.. Od oslobodjenja samo u Metohiji, za ovih pet godina do
danas, kroz ruke policijske vlasti prošlo je 553 kačaka". U to vreme je, prema
njegovom mišljenju, ostalo u šumi samo u Metohiji 270 kačaka i 250 begunaca.
Pored njih, ministar je pretpostavljao da u kosovskoj ravnici takodje ima preko
300 kačaka itd.88
Godine 1919. i 1920, organizovan je veliki pritisak ne samo vojske i
žandarmerije već i četničkih četa i organizacije „Crna ruka" na uništavanje
kačačkog pokreta. Medjutim, Albanski nacionalni pokret nije bio uništen. List
„Hak" je maja 1920. godine obaveštavao javnost da se na Kosovu nalazi preko
30 kačačkih četa, koje se aktivno bore protiv vladajućih režima89. Koliko je
bio masovan kačački pokret u predelima Jugoslavije u pomenutom periodu vidi
se i iz činjenice da je 1924. godine oko 12.000 kačaka prešlo u Albaniju i pod
rukovodstvom Bajrama Curija pomoglo pobedu demokratske revolucije u
Albaniji i dovodjenje na vlast vlade Fan Nolija90. S druge strane, masovnost
kačačkog pokreta i intenzitet njihove oružane borbe vidi se i iz činjenice daje u
predelima Jugoslavije samo u direktnoj oružanoj borbi u periodu od 1918. do
1927. godine položilo živote preko tri hiljade kačaka91.
Ovako masovan i borben kačački pokret organizovao je masovne ustanke
albanskog naroda i izvodio žestoke bitke i oružane akcije protiv režima
buržoaske Jugoslavije. Tako, naprimer, suprotstavljajući se teškom nasilju,
narod orahovačkog kraja podigao je 1919. godine masovan ustanak. U tom
ustanku je učestvovalo oko deset hiljada Albanaca, koji su postigli značajne
uspehe u proganjanju vojnih garnizona i žandarmerijskih četa i stvorili slobodnu
teritoriju. Medjutim, pošto nije zahvatio druge krajeve Kosova i pošto su
dovedeni novi kontingenti vojske i žandarmerije, posle oštrih bitki ustanak je
ugušen. Tom prilikom uništeno je artiljerijom oko 20 sela i ubijeno je više v
stotina nevinih seljaka.92 Govoreći o ovom teroru u okolini Orahovca,
povodom navedenog ustanka, Laslo Rehak kaže: „Neslavna pacifikacija posle
pobune od 1919. godine predstavljala je uvod da kraljevski režim aktivira
vojničke bajonete."93 Da bi pomogao sredjivanje situacije posle ustanka 1919.
godine Esad Paša Toptani je u sporazumu sa jugoslovenskom vladom uputio
jedan broj oficira i aktivista iz Albanije sa zadatkom da umire albanske mase i
da ih ubede da se ne suprotstavljaju jugoslovenskim vlastima.94
Suprotstavljajući se teškom nasilju vlasti pod narodom, podignut je i
masovan ustanak u Labu. Ustanak je ugušen angažovanjem vojnih jedinica
regularne vojske pod rukovodstvom Radovana Radovića. Tom prilikom,
artiljerijom su bombardovana brojna sela a neka su potpuno uništena, kao što je
252
naprimer Propaštica.9 5 Prilikom ugušivanja ustanka i nakon njega, ubijeno je u
ovom kraju preko hiljadu lica, o čemu je poslanička grupa ,,Djenijet" podnela
interpelaciju jugoslovenskom parlamentu.96
Jedan od masovnih ustanaka podignutih na Kosovu bio je i onaj od maja
1920. godine, kada su se mase, rukovodjene Hasanom Prištinom, Bajramom
Curijem, Idrizom Seferom i Azeinom Bejtom, masovno opredelile za borbu
protiv vladajućih režima buržoaske Jugoslavije. Ustanak je zahvatio podujevski,
drenićki, pećki, pri/renski i prištinski kraj. U ustanku je učestvovalo preko
deset hiljada Albanaca, a medju njima samo u Labu je bilo preko dve hiljade
kačaka.9 7
U borbama koje su vodjene u Drenici, pod rukovodstvom Azema Bejte, i o
žrtvama koje su vladajući krugovi imali u bitkama sa kačacima govorio je i
poslanik Vuksanović u jugoslovenskom parlamentu i osudjujući nesposobnost
vladajućih krugova da se obračunaju sa kačacima.98 Kakva je snaga bila
kačačkog pokreta vidi se po tome što su kačaci Azema Bejte na svoju slobodnu
teritoriju živog priveli načelnika sreza poznatog po zlostavljanju i teroru nad
albanskim življem. Pošto se taj načelnik kukavički ponašao pred Azemom
Bejtom i moljakao ga da mu spasi život, Azem Bejta gaje oslobodio ali mu je
skrenuo pažnju da ubuduće svaki onaj ko čini zlodela prema albanskom življu
može da se nadje pred sudom kačaka.99
Značajne vojne akcije i oružane bitke izvodio je kačački pokret 1924.
godine za vreme demokratske revolucije u Albaniji. Pošto je glavnina kačaka
prešla u Albaniju pod rukovodstvom Bajrama Curija radi učešća u demokratskoj
revoluciji, vladajući režimi su nastojali da naglom akcijom likvidiraju ostatke
kačačkih četa. S druge strane, oni su bili rešeni da intervenišu protiv
demokratske revolucije u Albaniji, pa su hteli da prvo teren unutar svoje države
očiste od kačačkih boraca. Zato je organi/.ovana masovna akcija za likvidiranje
kačaka u Drenici i likvidaciju slobodne teritorije u kojoj je delovao Azem Bejta.
Medjutim, kačačke čete su se hrabro i odlučno borile protiv dve hiljade vojnika
regularne vojske koja se služila artiljerijom i koja je intervensala protiv kačaka u
Drenici. Vojska je ovom prilikom bombardovala čitava sela i masovno
masakrirala stanovništvo. Mada u ovoj bitci kačački pokret nije likvidiran (tom
prilikom je ubiljen Azem Bejta), to je bio jedan od najtežih udaraca
nacionalno-oslobodilačkom pokretu albanskog naroda. Posle smrti Azema Bejte
na čelo kačačkih četa došla je njegova supruga ,,šota" koja je još nekoliko
godina vodila oružanu borbu protiv vladajućeg režima buržoaske Jugosla-
vije.100
Kakva je vojna i politička snaga bio kačački pokret u Drenici pod
vodjstvom Azema Bejte do 1924. godine, vidi se i po tome što je on nekoliko
godina imao slobodnu teritoriju, koja se zvala „Mala Albanija", na kojoj su
kačaci slobodno djelovali i organizovali unutrašnju vlast. Kačački pokret sa ove
teritorije borio se ne samo protiv spoljnjeg neprijatelja vladajućeg režima
buržoaske Jugoslavije, već je likvidirao i unutrašnje provokatore. Tako je
streljano oko 70 špijuna iz redova albanske nacionalnosti.101 Poslanik
Sretenović je u jugoslovenskoj skupštini izneo da su organi vlasti sklopili
kompromisni sporazum sa Azemom Bejtom da se on može slobodno kretati u
tzv. slobodnoj teritoriji Drenice. On navodi kako kačaci ubijaju saradnike
režima, a da se protiv njih ne preduzimaju nikakve mere. Ovaj poslanik takodje
navodi da se Azem Bejta slobodno kreće i po Metohiji gde stalno govori kako će
253
ova oblast pripasti Albaniji. Tom prilikom poslanik Sretenović navodi i
kompromisni sporazum izmedju vlasti i kačaka o slobodnom kretanju kačaka u
okoli Ro. žaja.102
U vezi sa navedenim kompromisima organa vlasti se kačacima, poslanik
Sretenović je oštro kritikovao vladu da popušta prema Albancima, kao vlada
Sultana Hamida i da će i nju snaći sudbina Turske na Balkanu, ako ne preduzme
energične mere prema kačacima. On hvali organe vlasti u Peći i Djakovici koji
su se gvozdenom rukom obračunali sa kačačkim pokretom i slomili borbeno
raspoloženje albanskog življa.10 3
Sledeča slobodna teritorija albanskog nacionalnog pokreta u Jugoslaviji bio
je tzv. „neutral u Juniku". Od 1922. do 1925. godine ova teritorija bila je
centar kačačkog pokreta, sa Bajramom Curijem na čelu. U Juniku je stalno bilo
oko dve hiljade kačaka sa Kosova i otuda su poticale glavne inicijative za
nacionalni pokret Albanaca u Jugoslaviji. Ova teritorija bila je priznata za
neutralnu na bazi medjunarodnog sporazuma, pa je utoliko više mogla da bude
osnov za nacionalni pokret albanskog naroda.104 Zajedno sa slobodnom
teritorijom u Drenici, Junik je u ovom periodu predstavljao centar dogovarjanja
i odlučivanja o svim važnijim pitanjima Albanskog nacionalnog pokreta u
Jugoslaviji i o raznim značajnim pitanjima demokratskog razvitka Albanije u
celini.
Posle sloma revolucionarno—demokratskih snaga u Albaniji, u čemu se
Jugoslavija posebno angažovala, i obaranja vlade Fan Nolija, vlada Ahmeta
Zogua sporazumela se sa jugoslovenskom vladom da anketira slobodnu juničku
teritoriju, jer su kačaci u Juniku predstavljali opasnost ne samo za jugosloven-
ske režime, već i za same reakcionarne snage u Albaniji, sa Ahmetom Zoguom
na čelu.105 Na bazi ovog sporazuma, jugoslovenska vlada je preduzela veliku
ofanzivu za uništenje kačačkog pokreta na Kosovu i proterivanje kačaka sa
slobodne juničke teritorije. U tom cilju, dovedene su i nove divizije i
artiljerijske jedinice koje su angažovane protiv albanskog naroda Metohije. Tom
prilikom je 3.500 ljudi pod vatrom artiljerije napustilo Junik; ogroman broj
boraca je poginuo, a stanovništvo je masovno išlo za borcima nacionalnog
pokreta kako bi izbeglo teror i zlodela vladajućih krugova buržoaske Jugosla-
vije. Ogroman broj gradjana stradao je prilikom prelaska reke Drima jer je taj
prelaz izvršen pod artiljerijskom i mitraljeskom vatrom.1 06
U jugoslovenskom parlamentu izražene su oštre kritike na račun državnog
aparata koji se pokazao neefikasnim za likvidaciju kačačkog pokreta. Štaviše,
napadnuti su organi vlasti da namerno ne žele da unište kačački pokret, paje u
vezi s tim rečeno: „Njima nije u interesu da kačaci nestanu . . . Oni jedne
prihvataju iz šume pa pomoću njih teraju druge u šumu. Kačaka danas ima u
poverljivoj službi, u žandarmeriji, u opštinama i na mnogim drugim
mestima".107
Istina, bilo je postupaka vlade i lokalnih organa vlasti koji se mogu
tumačiti kao želja da se kačački pokret ne likvidira potpuno, valjda radi toga da
bi se imalo opravdanja za teror i nasilje koje se vršilo nad albanskim življem.
Samo se time može objasniti izigravanje sopstvene amnestije od strane
jugoslovenske vlade 1922. godine kada se prvo garantovala bezbednost predatili
kačaka a potom se, nakon predaje, nemilosrdno vršio obračun s njima.
Govoreći o tome, poslanik Mahnudović je u skupštini rekao: „Ovde je u pitanju *
državni autoritet" jer je država kačake „prvom objavom pomilovala a posle
mesec dana ih je ponovo zatvarala".108
254
Kada je reč o kačačkom pokretu, treba naglasiti da je on imao značajnu
podršku progresivnih i demokratskih snaga Albanije i uzajamno se podupirao sa
demokratskim snagama protiv albanske reakcije, prvo sa Esadom Toptanijem, a
zatim Ahmetom Zoguom, na čelu.
Ustvari, kačački pokret u Jugoslaviji bio je jači utoliko ukoliko su
jugoslovenske vlasti bile angažovanije protiv demokratskih snaga Albanije, pa
nisu mogle dovoljno efikasno da se obračunavaju sa Nacionalnim pokretom
Albanaca unutar Jugoslavije. S druge strane, oružana borba, ustanci i vojne
akcije Albanskog nacionalnog pokreta u Jugoslaviji bili su velika smetnja za
angažovanje jugoslovenske vlade protiv demokratskih snaga Albanije, u podršku
Esadu Toptaniju ili Ahme tu Zoguu.
Takodje reakcionarne snage u Jugoslaviji i one u Albaniji bile su u
savezništvu i uzajamno su se podupirale u borbi protiv Nacionalnog pokreta
Albanaca u Jugoslaviji i protiv demokratskih previranja u samoj Albaniji. Jer,
upravo ukoliko je Jugoslavija uspešnije vodila borbu protiv kačačkog pokreta
unutar zemlje, utoliko je imela više snage i mogućnosti da se angažuje protiv
demokratskog pokreta unutar same Albanije i da daje potporu rekacionarnim
snagama sa Esadom Toptanijem i Ahmetom Zoguom na čelu. Isto tako, ukoliko
su konzervativne i reakcionarne snage u Albaniji bile u ofenzivi, one su pružale
mogućnost reakcionarnim snagama u Jugoslaviji da se usredsrede protiv
kačačkog pokreta i da mu u saradnji sa reakcionarnim snagama Albanije zadaju
odlučnije udarce.
Dakle, kačački pokret u Jugoslaviji i progresivne snage u Albaniji, koje su
se borile za demokratiju i nezavisnost, bili su faktori koji su se medjusobno
podupirali i uzajamno pomagali, isto onako kao što su reakcionarne snage u
Jugoslaviji i Albaniji bile medjusobno povezane i uzajamno zavisne.
Albanski — kačački pokret u Jugoslaviji saradjivao je i sa progresivnim
snagama Balkana i Evrope i od njih dobijao značajnu podršku. U tom pogledu
vrlo su značajne veze Bajrama Curija sa sovjetskom vladom i Lenjinom. U
jednom svom memorandumu sovjetskoj vladi i Lenjinu Bajram Curi je pisao:
„Albanski narod koji se uvek borio za slobodu i punu državnu samostalnost
(suverenitet) istina dobio je 1912. godine prvu svoju državu utvrdjenu od
velikih sila, ali mali narod . . . izgubio je svoje lepe gradove - najplodnije svoje
oblasti.
Narod sa nestrpljenjem očekuje odredjivanje granica - ne na osnovama
snage i krvoprolića .. . već na osnovu sadašnje realne situacije. U punom
obedjenju da će sovjetska Rusija u bliskoj budućnosti biti u mogućnosti da
utiče na odredjivanje evropskih granica, a naročito balkanskih, na pravednim
osnovama, molimo uzvišenu sovjetsku vladu da u toj situaciji zastupa naše
pravedne zahteve."109 Prema izjavama najbližih saradnika Bajrama Curija,
albanski nacionalni pokret dobijao je savete i mišljenja od strane Lenjina, koji je
pružao snažnu podršku ovom pokretu. Zbog toga su kačaci sa velikim pošto-
vanjem govorili o Lenjinu kao vodji Oktobarske revolucije, kao ocu i zaštiteniku
malih naroda, a religiozni Albanci su vodju Oktobarske revolucije obično na-
zivali hazreti (svetim) Lenjinom.110
Balkanska komunistička konferencija pod vodjstvom Georgi Dimitrova
takodje je odlučno podržavala albanski kačački pokret. Sa svoje strane, ovaj
pokret je dao značajan doprinos saradnji progresivnih snaga na Balkanu i
predstavljao je jedan od oblika oružanog otpora reakciji na Balkanu.11 1
255
Govoreći o saradnji Albanskog nacionalnog pokreta i progresivnih snaga
balkanskih naroda, Hasan Priština, najmarkantniji vodja Albanskog nacionalnog
pokreta je rekao: „Jedna slobodna Albanija, kojoj bi se vratile etničke granice,
može mnogo da doprinese miru medju Balkancima. To je razlog zašto bi svi
miroljubivi faktori na Balkanu trebali da se založe za etničke granice balkanskih
država." Ovom prilikom je Hasan Priština odlučno osudio tendenciju poveziva-
nja albanskog nacionalnog pokreta sa fašističkom Italijom, ukazujući da je
najprirodniji put saradnje Albanskog nacionalnog pokreta sa svojim susedima i
braćom, ostalim balkanskim narodima.11 2
Albanski nacionalni pokret (kačački) pod vodjstvom Hasana Prištine i
Bajrama Curija preduzimao je značajne korake za uspostavljanje takve saradnje
sa naprednim snagama drugih balkanskih naroda i sa postojećim nacionalnim
pokretima. Za vreme boravka u Italiji 1918. godine, Hasan Priština je uspostavio
vezu sa vodjama nacionalnih pokreta Makedonije, Crne Gore, Madjara u
Jugoslaviji, bosanskih Muslimana i sa njima vodio razgovore o zajedničkoj borbi
protiv reakcionalnog režima kraljevine Jugoslavije.113
Godine 1920. i 1921, kada se kačački pokret u Jugoslaviji masovno
razvijao, došlo je do saradnje sa oružanim snagama Makedonskog nacionalnog
pokreta. U vezi s tom saradnjom, jedan od vodja Makedonskog nacionalnog
pokreta A. Protaguerov je posle razgovora sa Hasanom Prištinom uputio pismo
Bajramu Curiju, u kome mu, izmedju ostalog, piše: „Zahvaljujući vašim
prijateljima koji vas predstavljaju prihvatili smo jedan sporazum o zajedničkoj
borbi za oslobodjenje Kosova i Makedonije . . .
Nadam se, da ćete vi kao Kosovar, gospodine pukovniče, kao i uvek biti
vodja i pobornik za zajedničku borbu, koju ćemo voditi za oslobodjenje Kosova
i Makedonije."114
U vezi sa saradnjom Albanskog nacionalnog pokreta sa radničkim i
komunističkim pokretom i Makedonskim nacionalnim pokretom, u jednom
pismu Hasana Prištine Bajramu Curiju 1920. godine, izmedju ostalog se kaže:
„Prvo, u vezi sa jasnim i definitivnim sporazumom sa idelozima i vodjama
komunizma da nam javiš o zaključku .. .
Četvrto, treba naročito voditi računa o zajedničkom podizanju ustanka
Makedonaca i komunista istovremeno".115
Posle pobede demokratske revolucije u Albaniji i uspostavljanja Fan
Nolove vlade, vodje kačačkog pokreta Hasan Priština i Bajram Curi razvijali su
intenzivnu saradnju sa vodjama nacionalnih pokreta Makedonije, Bosne i Crne
Gore, koji su u to doba dobili utočišćte u Albaniji, i dogovarali se o zajedničkoj
borbi protiv reakcionarnih režima buržoaske Jugoslavije. Zbog ovoga je
jugoslovenska vlada energično protestovala kod albanske vlade.11 6
Razgovori o zajedničkoj borbi albanskog i makedonskog pokreta vodjeni
su takodje u Parizu 1924. godine. Usudjujući ove razgovore, zamenik ministra
unutrašnjih poslova Jugoslavije Marko Čemović je izjavio: „Kosovski komitet i
vodje Sofije i Tirane znaju da su mnogo slabi da bi mogli da razgovaraju o
pitanjima Kosova i Makedonije".117
O saradnji nacionalnog pokreta Albanaca u Jugoslaviji sa revolucionarnim
organizacijama Balkana govori se u jednom dokumentu Balkanskog komiteta
revolucionarnih organizacija. U tom dokumentu se ukazuje na težak teror koji
se vrši nad Albancima u Jugoslaviji, pa se u vezi s tim kaže: „Kosovari nisu
ostali skrštenih ruku pred ovom strašnom situacijom koja je stvorena. (Oni su
256
stvorili revolucionarne organizacije za oslobodjenje Kosova i ujedinjenje celog
albanskog naroda . . .). Revolucionarna organizacija Kosova odavno se uklopila
u zajednički front borbe balkanskih naroda i rame uz rame sa njima bori se za
oslobodjenje Kosova." Balkanski komitet revolucionarnih organizacija ,još
jednom izražava svoju solidarnost prema revolucionarnom pokretu albanskog
naroda i obećava da će ovaj pokret i ubuduće uživati punu podršku od svih
nacionalno-revolucionarnih organizacija Balkana".11 8
Odgovarajući na ovaj dokument Balkanskog komiteta nacionalno-
revolucionarnih organizacija, Komitet za oslobodjenje Kosova i Nacionalni
komitet za oslobodjenje Albanije obratili su se poglasom albanskom narodu u
kome se populariše navedeni dokument i poziva albanski narod ,,da koordinira
svoj pokret sa oslobodilačkim pokretima svih balkanskih naroda."11 9
Komunistička partija Jugoslavije od svog osnivanja odlučno je podržavala
Nacionalni pokret Albanaca u Jugoslaviji i energično se suprotstavljala
obespravljenju ove nacionalnosti i teroru i nasilju koji se primanjivao nad njom.
Osudjujući teror i pritisak nad albanskim življem, Treća partijska konferencija
KPJ ukazala je ,,da je srpska buržoazija još pre Prvog svetskog rata vodila
zavojevačku kolonijalnu politiku u Makedoniji i protiv Albanije", te da je ono
što danas čini prema ovim nacionalnostima samo nastavak te politike.
1	Iako, isto tako, Četvrti kongres Partije je ukazao na činjenicu da je
albanski narod rasparčan i da su Albanci u Jugoslaviji nacionalno porobljeni. On
je, istovremeno, ukazao da je jedini put oslobodjenja albanskog naroda
oslanjanje i saradnja sa svim ostalim narodima Jugoslavije protiv reakcionarnog
režima buržoaske Jugoslavije. Ovaj kongres je istakao da „Partija izjavljuje
solidarnost revolucionarnih radnika i seljaka ostalih nacija Jugoslavije, a pre
svega Srbije, sa Albanskim nacionalno-revolucionarnim pokretom u licu
Kosovskog komiteta.120
Na ovoj liniji, komunistička štampa i agitacija svestrano su podržali
Albanski nacionalno-kačački pokret i popularisali njegovu borbu i akciju kao i
njegove poznate vodje. Sam Moša Pijade je ujednom članku u „Proleteru" vrlo
pozitivno govorio o kačačkom pokretu, a naročito o njegovom vodju Azemu
Bejti.
Naša mnogobrojna sociološka istraživanja pokazuju da su srpske i
crnogorske radne mase na Kosovu i drugim krajevima Jugoslavije osudjivale
težak teror i nasilje koje se vršilo nad albanskim življenjem. Ovo raspoloženje
one su izražavale ne samo u svakodnevnom životu i u kontaktima sa Albancima,
već su uvek kad im se pružila mogućnost i direktno intervenisale da se ublaži ili
prekine nasilje nad Albancima. Mnogi radni ljudi srpskog i crnogorskog naroda
su u konkretnim situacijama sve činili da spasu svoje komšije i prijatelje iz
redova albanskog naroda, jer su se time oduživali za takve postupke Albanaca za
vreme Turske ili u drugim za Srbe i Crnogorce teškim situacijama. Srpske i
crnogorske mase ovo su činile ne samo iz solidarnosti prema svojim komšijama i
prijateljima, već i zbog toga jer su bile svesne da zbog krvoprolića albanskog
življa u novim eventualnim situacijama same mogu doživeti neugodnosti.
U cilju uspešnog razvoja Nacionalnog pokreta Albanaca u Jugoslaviji, vodje
pokreta su takodje uspostavile značajnu saradnju sa progresivnim snagama
Italije. Tako je Hasan Priština 1918. godine uspeo da od tih snaga dobije 20
hiljada pušaka i 50 miliona metkova, što je trebalo da služi oružanoj borbi
kačačkog pokreta protiv režima buržoaske Jugoslavije.121
257
Kosovski komitet je više puta obraćao za pomoć medjunarodnim
forumima, a naročito Društvu naroda, u vezi sa teškim nasiljem koje je vršio
nad albanskim življem u Jugoslaviji, ali, nažalost, nikada nije naišao na
razumevanje i podršku od strane Lige naroda.12 2
Saradnja Albanskog nacionalnog pokreta sa progresivnim snagama Balkana
i Evrope i njihova podrška tom pokretu, imali su veliki značaj za unutrašnju i
medjunarodnu afirmaciju kačačkog pokreta kao doslednog borca za nacionalnu
ravnopravnost i protiv politike pritiska i terora vladujoćih režima buržoaske
Jugoslavije.
Medjutim, 1925. godine pa nadalje, pojačale su se reakcionarne snage na
Balkanu. Posle poraza demokratske revolucije u Albaniji, zavladala je reakcija
gotovo u svim balkanskim zemljama. U tom periodu nastupila je i teška kriza
kačačkog pokreta. U vezi s tim, Bajram Curi se obratio Vladimiru Iliču Lenjinu
pismom kojim ga je informisao da Albanski nacionalni pokret doživljava tešku
krizu i tražio savete za dalju orijentaciju kačačkog pokreta u Jugoslaviji.123 U
pismu upućenom Bajramu Curiju povodom pisma koje je od njega dobio,
Vladimir Ilič Lenjin je ukazao na činjenicu da je na Balkanu i u Evropi
zavladala reakcionarna kriza, da su teritorijalna razgraničenja povodom Prvog
svetskog rata okončana i da, prema tome, ne vidi perspektivu sadašnjeg razvoja
Albanskog nacionalnog pokreta u Jugoslaviji. Stoga je Lenjin preporučivao da
se obustavi za izvesno vreme nacionalno-oslobodilačka borba albanskog naroda,
ukazujući da za dve do tri docenije nužno mora nastupiti nova revolucionarna
situacija i svetski rat, kada će se stvoriti nove šanse za oslobodjenje albanskog
naroda.1 24
Ubedjen u ispravnost Lenjinovih stanovišta, Bajram Curi je 1925. godine
održao sastanak sa kačačkim vodjama i upoznao ih sa teškom situacijom
kačačkog pokreta. On je tom prilikom predložio da se raspuste kačačke
oružane jedinice i da se kačaci orijentišu ili na predaju vlastima ili. pak, na
opciju u druge zemlje.125
U navedenoj teškoj situaciji, vodje kačačkog pokreta prihvatile su savete
Bajrama Curija i orijentisali se na prekidanje oružane borbe kačačkog pokreta.
Nakon toga, prihvaćen je sporazum sa jugoslovenskom vladom koja je oglasila
amnestiju kačaka i omugućavala da se opredele - ili za predaju vlastima ili za
legalno migriranje u druge države.126 Kačački pokret se u osnovi raspao
1925-1927. godine. Posle toga, delovale su samo male kačačke grupe koje više
nisu imale politički karakter.127 Za vreme predaja kačaka, nastavljena je
politika terora i nasilja nad albanskim življem, vršila se odmazda nad njihovim
familijama i pravljene su mnoge malverzacije i zloupotrebe od strane vladajućih
krugova buržoaske Jugoslavije.
Prema tome, u periodu od 1925. do 1927. godine konačno je poražena
oružana borba albanskog naroda u Jugoslaviji i nastupio je period vrlo teškog
političkog, ekonomskog i sociajalnog pritiska na albanske mase. Uzroci toga
poraza vezani su za mnogobrojne faktore. Oni su došli kao plod jačanja
reakcionarnih snaga unutar albanskog naroda i u drugim balkanskim državama u
doba intervencije protiv nove sovjetske republike; vezani su za one manjkavosti
nacionalnog pokreta Albanaca koje su bile karakteristične i za vreme borbe
protiv turskoga ropstva — nedovoljno sazrela nacionalna svest, nedovoljna
organizovanost i usmerenost pokreta kao i odsustvo podrške bilo od koje strane
velike sile ili susedne balkanske države. Malobrojnog albanskog naroda, njegova
258
društveno—ekonomska i kulturna nerazvijenost, pomanjkanje ra/vijene
radničke klase i inteligencije, bili su odlučujući momenti za poraz albanskog
kačačkog pokreta. Nedovoljna efikasnost u stvaranju saradnje izmedju
Albanskog nacionalnog pokreta i drugih progresivnih snaga balkanskih naroda i
Evrope, bila je takodje jedan od značajnih razloga njegovog poraza. Iako je ta
saradnja uspostavljena, ona u praksi nije mogla da daje značajnije rezultate, jer
u okviru albanskog naroda još nije bilo ni komunističke ni sociajalističke partije
kao osnovnog pokretača i vodeće snage progresivnog pokreta Albanije. Sem
toga. nacionalistička opterećenja u okviru albanskog kačačkog pokreta,
naročito kod pojedinaca i grupa, bila su smetnja za ostvarivanje jačeg poverenja
i saradnje s progresivnim snagama i radnim ljudima balkanskih naroda, a
naročito srpskog i crnogorskog naroda. Angažovanjem svoje propagande i
agitacije, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije su sve činili da u očima
jugoslovenskih naroda, a posebno srpskog naroda, albanski kačački pokret
prikažu kao osvajačku i neprijateljsku snagu uperenu protiv naroda
Jugoslavije. I danas postoje izvesna opterećenja i nedovoljna informisanost kod
mnogih ljudi ne samo u okviru jugoslovenskih naroda, već i unutar albanskog
naroda, o revolucionarnoj suštini i progresivnim koponentama kačačkog
pokreta u buržoaskoj Jugoslaviji.
Prema tome, i pored velikih bitki, značajnih uspeha i velikih žrtava,
kačačka oružana borba za oslobodjenje i ravnopravnost albanskog naroda u
buržoaskoj Jugoslaviji suzbijena je delovanjem mnogobrojnih unutrašnih i
medjunarodnih faktora.
VI. POLITIČKE STRANKE I POKRETI I NJIHOVA DELATNOST MEDJU
ALBANCIMA U BURŽOASKOJ JUGOSLAVIJI
S obzirom na nizak nivo progresivnih snaga u okviru albanskog društva, na
nerazvijenu ekonomsku, klasnu i socijalnu strukturu albanskog stanovništva u
Jugoslaviji, kao i na nisku kulturnu, idejnu i nacionalnu svest albanskih masa,
političke partije i pokreti nisu znatnije uspele da prodru u redove Albanaca u
buržoaskoj Jugoslaviji. Medjutim, s obzirom na teško nacionalno i socijalno
ropstvo i veliki pritisak i teror koji se vršio nad albanskim masama u buržoaskoj
Jugoslaviji i krupna politička previranja vezana za razvoj kačačkog pokreta kod
albanskih masa, razne političke partije i pokreti orijentisali su svoju delatnost i
sve su činili da ostvare uticaj na albanske mase u Jugoslaviji. Nekoliko
političkih organizacija i stranaka orijentisale su svoju delatnost na rad sa
albanskim masama.
a) Političke organizacije Albanskog nacionalnog pokreta
U doba delovanja masovnog kačačkog pokreta od 1918. do 1927. godine,
osnovane su i neke političke organizacije toga pokreta. Medju prvima bila je
organizacija ,,Mbrojtja kambetare e Kosoves" (Nacionalna odbrana Kosova), sa
svojim Kosovskim komitetom na čelu, u koji su se uključile najpoznatije vodje
Albanskog nacionalnog pokreta u Jugoslaviji kao što su Hasan Priština, Bajram
Curi i drugi. Odmah posle osnivanja ove organizacije, Kosovski komitet je
uputio svoju delegaciju u Društvo naroda da bi zastupala oslobodjenje Albanaca
u Jugoslaviji. Medjutim, sabotiranjem italijanske valde ova delegacija nije uspela
da stigne u Pariz.128
259
Kosovski komitet, kako smo ranije rekli, bio je organizator Albanskog
nacionalnog pokreta u Jugoslaviji, a njegovi članovi bile su najznačajnije vodje
tog pokreta. Ovaj komitet je takodje razvijao intenzivnu delatnost za
uspostavljanje saradnje sa progresivnim snagama drugih balkanskih naroda i
uložio značajne napore za medjunarodnu afirmaciju kačačkog pokreta i za
upoznavanje svetske javnosti sa fizičkim genocidom, terorom i nasiljem koje su
jugoslovenske vlasti vršile nad albanskim življem u Jugoslaviji. U tom duhu je
Kosovski komitet uputio više memoranduma Društvu naroda u kojima je izložio
konkretne činjenice o pritisku vladajućih krugova Jugoslavije nad albanskim
narodom.1 29
Godine 1925. posle kontrarevolucije u Albaniji, režim Ahmeta Zogua je
sabotirao delatnost Kosovskog komiteta i vršio veliki pritisak na ovu nacionalnu
organizaciju. Zbog toga je u Beču osnovana nova organizacija nacionalnog
pokreta „Komiteti i Šlirimit te Koso ves" (Komitet za oslobodjenje Kosova) sa
Hasanom Prištinom na čelu.130 Ovaj komitet je, sve do smrti Hasana Prištine,
1933. godine razvijao živu medjunarodnu aktivnost u odbrani interesa albanske
nacionalnosti u Jugoslaviji i u osudi terora koji se vršio nad njim. On je
dostavljao brojne memorandume Društvu naroda u vezi sa pritiskom koji se
vršio nad Albancima u Jugoslaviji i tražio intervenciju ovog medjunarodnog
foruma. Medjutim, svi ti poduhvati bili su bezuspešni, jer Društvo naroda i nije
preduzelo nikakve mere da se spreči nasilje i teror nad albanskim življem u
Jugoslaviji.131
Navedene političke organizacije i forumi albanskog nacionalnog pokreta
uložili su značajne napore za saradnju sa progresivnim snagama na Balkanu i u
Evropi. Ukazujući na potrebu ove saradnje, Komitet za oslobodjenje Kosova i
Komitet za oslobodjenje Albanije 24. aprila 1927. godine izdali su proglas
albanskom narodu u kome se kaže da su ciljevi Albanskog nacionalnog pokreta
oslobodjenje albanskog naroda i stvaranje mogućnosti da prirodna bogatstva na
teritoriji gde žive Albanci koriste samom narodu. Ovom prilikom se oštro
napadaju feudalni i reakcionarni elementi unutar albanskog naroda i afirmiše
potreba stvarjanja vlasti radnog naroda. U proglasu se energično ističe da
a'banski narod ne može da ostvari svoje nacionalni i socijalno oslobodjenje bez
saradnje i podrške sa ostalim balkanskim narodima i progresivnim snagama u
Evropi i ćelom svetu.1 32	^
U ovom duhu se i Komitet nacionalno-oslobodilačkih organizacija Balkana
oštro suprotstavio Balkanskoj konferenciji u Atini 1930. godine koja je bila pod
vodjstvom reakcionarnih snaga Balkana, ističući da „današnje monarhije ne
mogu da obezbede ni mir, ni bratstvo i saradnju balkanskih naroda. One imaju
za cilj da održe ropstvo Makedonije, albanskog naroda Kosova, Hrvatske, Crne
Gore, Dobrudje, Trakije, Besarabije, Bukovije, Čamerije^td.133
Ove organizacije Albanskog nacionalnog pokreta težile su saradnji i sa
Medjunarodnim radničkim pokretom i Sovjetskim Savezom. Komitet za
oslobodjenje Kosova je uputio svoje delegate na Kongres prijatelja SSSR u
Moskvi 1927. godine i tom prilikom oni su razgovarali sa predstavnicima
radničkog pokreta o povezivanju borbe Albanskog nacionalnog pokreta za
progresivnim snagama u Evropi.134
Spomenute organizacije nacionalnog pokreta Albanaca u Jugoslaviji bile su
opterećene izvesnim nacionalizmom i iredentizmom. No, te tendencije u datim
istorijskim okolnostima bile su proizvod teškog položaja albanskog naroda u
260
Jugoslaviji i uslovljene reakcionarnom šovinističkom politikom terora i fizičkog
genocida, koju su sprovodili vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije prema
Albancima. Medjutim, i pored ovih opterećenja, navedene političke organizacije
imala su nacionalni karakter i u datim istorijskim trenucima predstavljale
značajne revolucionarne snage albanskog naroda. Zahvaljujući takvim kompo-
nentama. ove organizacije su bile podržane od komunističkog i radničkog
pokreta u celini , a naročito od progresivnih i revolucionarnih snaga balkanskih
naroda.
Treba napomenuti da su spomenute političke organizacije Albanskog
nacionalnog pokreta većinom delovale u inostranstvu i zbog toga nisu imale
veliki uticaj na neposredna zbivanja unutar albanskog naroda, naročito posle .
1927. godine. Osim toga, iako su ove organizacije i albanski kačački pokret u
celini bili sastavni deo revolucionarne borbe balkanskih naroda i progresivnih
snaga u Evropi, zbog toga što nisu bile vodjene jednom jakom partijom
radničke klase, jer u okviru albanskog naroda nije bilo ni komunističke ni
sociajalističke partije, one nisu imale ni jasnu ideju i političku platformu, kako
na unutrašnjem, tako i na medjunarodnom planu. Isto tako, jedna od slabosti
ovih političkih organizacija proisticala je iz nedovoljne povezanosti nacionalnog
pokreta sa klasnom borbom i socijalnim zahtevima siromašnih seljaka i radnih
ljudi u gradu i na selu. Zbog sveta toga, ove organizacije nisu uspele da stvore
značajnije jezgro unutar same Jugoslavije, koje bi se stalno održavalo i delovalo
u okviru albanskog naroda u Jugoslaviji, i posle revolucionarnog perioda od
1918. do 1927. godine.
b) Eksploatatorsko-klerikalna stranka „Djenijet"
Sledeča politička organizacija koja je stvorena u krilu albanskog naroda i
ostvarila značajan uticaj kod pripadnika albanske nacionalnosti u buržoaskoj
Jugoslaviji, bila je politička stranka „Djenijet" (društvo). Ova stranka je u
suštini bila instrument u rukama feudalnih i klerikalnih snaga unutar albanske
nacionalnosti u Jugoslaviji. Forriialno ona je proglasila sebe za političku stranku
južnih Muslimana, medju kojima su većinu stanovništva sačinjavali pripadnici
albanske nacionalnosti. Medjutim, da bi dublje prodirala u albanske mase,
primenom demagoških metoda, politička stranka „Djenijet" i njena štampa su
često puta isticali zahteve za nacionalno i socijalno oslobodjenje Albanaca i
odupirali se politici terora i pritiska nad albanskim masama135. Zbog toga neki
pisci tvrde da je „Djenijet" bio „politička organizacija Albanaca u Jugosla-
viji".136
Ova politička stranka formirana je u procesu nastajanja buržoaskog
demokratskog izbornog sistema u Jugoslaviji, kada se na vlast dolazilo pomoću
izbornih rezultata i borbom političkih stranaka. Isto tako, ona je stvorena da bi
se suprotstavila prodiranju uticaja Komunističke partije Jugoslavije na albanske
mase. U tim uslovima, Radikalna stranka sa Nikolom Pašićem na čelu, u težnji
da razvije konkurentsku borbu sa ostalim političkim strankama u Jugoslaviji,
dala je inicijativu za stvaranje političke stranke južnih Muslimana „Djemijet"
Govoreći o toj činjenici Živko Avramovski kaže: „Muslimanska južna organiza-
cija „Djenijet", formirana je ... na inicijativu vodjstva Srpske radikalne stranke,
261
kako bi preko nje obezbedila glasove Šiptara i tako stvorila većinu u skupštini.
Takvu situaciju koristili su albanski begovi radi obezbedjenja ličnih privile-
gija".137
S druge strane, rukovodstvo radikala je težilo da preko ,,Djenijeta"
udovolji interesima eksploatatorskih i klerikalnih elemenata unutar albanske
nacionalnosti, kako bi ih privolele da podrže vladajuće krugove u njihovoj
politici prema albanskim masama. Iako je „Djenijet" iz demagoških razloga
nekada isticao nacionalne i socijalne zahteve, on se u suštini najviše zalagao za
eksploatatorske interese aga i begova i klerikalne ciljeve višeg muslimanskog
sveštenstva.138 Govoreći o ovoj činjenici, poslanik Magošević je u jugosloven-
skom parlamentu s pravom rekao da „Djenijet" „služi begovima i agama". Ti
isti begovi - ističe Magošević — „za vreme Turske imali su izvesne simpatije
prema Amautima kao Muslimanima, ali su ih ipak tretirali vrlo rdjavo. Oni su ih
smatrali za nešto niže, slično Srbima su ih tretirali". Medjutim, begovi su
podstrekavali Albance - kaže Magošević, da se bore protiv Turske, ali kada je
naišao teror turske vlasti, oni su se povukli, a narod ostavili da podnosi
muke.1 39
Da je „Djemijet" u suštini bio instrument eksploatatorskih i klerikalnih
elemenata, vidi se i po sadržaju njegovog programa koji je predvidjao „ostvariva-
nje verske autonomije", spro vodje nje agrarne reforme u smislu obezbedjenja
interesa begova i aga, vraćanje zemlje koju su u toku balkanskog rata napustili
begovi i pobegli u Tursku, tj. ukidanje sekvestra na njihova imanja vraćanje
zgrada, džamija i svih vakufskih imanja" itd.140 U duhu svog programa, uoči
osvajanja Vidovdanskog ustava „Djemijet" je postavio konkretne zahteve
pred Pašićevu vladu. Svestan da će od glasanja njenih poslanika zavisiti usvajanje
Ustava, zbog konstelacije poslanika koji su mogli glasati u korist vlade ili za
opoziciju, „Djemijet" je tražio od Pašićeve vlade da se pri sprovodjenju agrarne
reforme „begovima i feudalcima ostavi 30 hektara zemlje, i da za ostalu zemlju
čifčije plaćaju jednu četvrtinu kao i za vreme Turske; da se čak i feudalcima
izbeglim u Tursku za vreme Balkanskog rata ostavi po 30 hektara zemlje i
omogući pravo da ostalu zemlju mogu prodavati kao i bosanski feudalci
itd."141
Pošto Pašićeva vlada nije u potpunosti prihvatila zahtev „Djenijeta"
poslanici ove stranke u načelu su glasali protiv Vidovdanskog ustava i tako
doveli u pitanje njegovo usvajanje.1 42 Zbog toga radikalna stranka je morala da
prihvati nove kompromise u korist zahteva „Djemijeta". S druge strane,
rukovodstvo „Djemijeta" uplašeno od nacionalističke hajke u parlamentu i
štampi protiv ove stranke, išlo je u dalje kompromise. Tako je došlo do
sporazuma izmedju „Djemijeta" i vlade, nakon čega su poslanici „Djemijeta" u
pojedinostima glasali za Vidovdanski ustav, i tako odlučujuće doprineli da se on
konačno izglasa u parlamentu.143 Navedenim sporazumom, Pašićeva vlada je
prihvatila obavezu da se ostavi begovima po 20 hektara čiflučke zemlje, ili ako
su je obradljivali najamni radnici da mogu posedovati do 300 hektara
zemlje.144
Prema tome, politička stranka „Djemijet" je najviše koristila eksploata-
torskim elementima albanske nacionalnosti, agama i begovima, a ne radnim
ljudima te narodnosti. Govoreći o karakteru „Djemijeta", Košta Novaković je s
pravom ukazivao da ona služi saradnji i kompromisima s radikalnom strankom i
u vezi s tim kaže: „Agama i begovima radikali su braća i zbog toga su sa njima
stupili u kolaciju i obrazovali zajedničku vladu".145
262
No, da bi mogla da dobije glasove birača „Djenijet" je vrlo vešto i
demagoški isticao neke nacionalne i socijalne zahteve i na toj osnovi od svog
formiranja pridobijala glasove pripadnika albanske nacionalnosti. Zahvaljujući
ovakvoj demagogji i zaostalosti albanskih masa, „Djemijet" je na izborima
1920. godine dobio 30.026 glasova i osam poslanika, a na izborima 1923.
godine 71.453 glasova i 14 poslanika.146 Albanske mase glasale su za poslanike
„Djemijeta" nadajući se da će oni braniti njihova nacionalna i socijalna prava i
boriti se protiv terora koji su vladajući krugovi vršili nad njom. Pripadnici
albanske nacionalnosti glasali su za kandidate „Djemijeta" i pod uslovom kada
se nad njima vršio veliki pritisak i teror od organa vlasti da ne bi glasali za
„Djemijet". Vladajući krugovi su u tim prilikama isticali parolu „Ко glasa za
„Djemijet" dobiće bajonet". Medjutim, i pod tim pritiskom, pa i onda kada je
rastureno rukovodstvo „Djemijeta" i zabranjena njegova štampa, tj. na izborima
1925. godine, kada se vršio težak pritisak da se ne glasa za kandidate
„Djemijeta", ova stranka je dobila 12.468 glasova. Žandarmerijske stanice i
drugi policijski organi su odvodili pojedince koju su glasali za „Djemijet" i vršili
teror nad njima, ili su to činili pre glasanja prisiljavajući ljude da glasaju za
kandidate Radikalske stranke.148
Treba napomenuti da su poslanici „Djemijeta" imali vrlo snažnu ulogu u
jugoslovenskoj skupštini s obzirom na podelu poslanika na Radikalnu stranku,
Demokratsku, Hrvatsku seljačku stranku i dr. Ostvarujući ovakvu ulogu,,
poslanici „Djemijeta" su u četiri maha spasli Pašićevu vladu od pada i doprineli
usvajanju njenih zahteva.149
Shvatajući ovako važnu ulogu u parlamentu i koristeći medjusobne
protivurečnosti izmedju političkih stranaka u jugoslovenskom parlamentu, a da
bi se čvršće povezala sa albanskim masama, rukovodstvo stranke „Djemijeta"
počelo je da postavlja pred Pašićevu vladu i neke važne nacionalne i socijalne
zahteve. Ono je to činilo i zbog pritiska od strane nižih foruma „Djemijeta" i
osnovnih organizacija sa terena.
U tom smislu, u rukovodstvu „Djemijeta" i u njegovoj parlamentarnoj
grupi vodjene su velike diskusije o zahtevima koje treba postaviti pred Pašićevu
vladu kao uslov za dalju podršku toj vladi.150 U parlamentarnoj grupi
formirana su dva mišljenja i dve frakcije — levica sa Feratom Dragom na čelu i
desnica sa Zijom Ćenanijem na čelu. Prema mišljenju levice odmah je trebalo
iskoristiti značajnu ulogu u skupštini da bi se pred Pašićevu vladu postavili
odredjeni zahtevi nacionalnog i socijalnog karaktera, jer je ona u takvoj situaciji
da mora prihvatiti te zahteve ako želi da ostane na vlasti. Medjutim, po
mišljenju desnice, ne bi trebalo žuriti sa postavljanjem takvih zahteva, već
iskoristiti tadašnji položaj „Djemijeta", kako bi se na sledečim izborima
ostvario veći uspeh u pogledu izbora poslanika za skupštinu i tako stvorio još
značajniji položaj u jugoslovenskom parlamentu. Većinom glasova, usvojen je
program Ferata Drage koji je predvidjao sledeče zahteve Pašićevoj vladi:
—	ukidanje terora, ubistava, tuča i drugih nezakonitih radnji prema
pripadnicima albanske nacionalnosti i južnim Muslimanima uopšte;
—	prekidanje agrarne reforme i vraćanje oduzete zemlje ranijim
sopstvenicima;
—	zapošljavanje svih školovanih Albanaca i Muslimana u državnoj upravi i
administraciji i prijem Albanaca u Žandermeriju srazmerno strukturi
stanovništva predela gde oni žive;
263
- uvodejenje albanskog jezika kao nastavnog predmeta u osnovnim
školama umesto veronauke.151
U vezi sa ostvarjenjem navedenih zahteva „Djemijet", održani su razgovori
sa rukovodstvom Radikalne stranke i sa Pašićem, i to jednom prilikom u
Beogradu i jednom u Skoplju. Pošto razgovori u Beogradu nisu uspeli, zakazan
je novi sastanak rukovodstva „Djemijeta" i predstavnika Radikalne stranke u
Skoplju. Na tom sastanku, pored rasprave o zahtevima „Djemijeta", trebalo je
da se razmotri i politička situacija u predelima Južne Srbije, pa su na njega
pozvati i najvažniji državni funkcioneri iz predela tzv. Južne Srbije. Sastanku je
prisustvovao i Nikola Pašić. Prilikom dolaska Pašića u Skoplje, Demokratska
stranka je organizovala demonstracije protiv njega. Demonstranti su gadjali
automobil predsednika vlade paradajzom, jajima i izvikivali antivladine
parole.152
Na sastanku u Skoplju, predstavnici „Djemijeta" su izneli svoje zahteve i
izložili mnogobrojne činjenice o grubom postupku vladajućih krugova prema
narodu uopšte i prema albanskim masama posebno. Oštro je kritikovan
antidemokratski poredak koji je važio u ovim krajevima. Na ovo je Nikola Pašić
reagovao, tvrdeći da nije istina da nema demokratije u Južnoj Srbiji i navodeći
kao argument to što gradjani mogu da gadjaju jájima i da izvikuju antivladine
parole pred licem predsednika vlade. Da nema demokratije, gradjani ne bi smeli
da čine to — tvrdio je Pašić.
Zahteve Radikalne stranke izložio je i obrazlagao predstavnik „Djemijeta"
Ahmet Štimlja. On je izneo mnogobrojne činjenice o nepravdama koje su vršili
organi vlasti prema albanskom življu. Govoreći o zahtevima „Djemijeta", on je
posebno insistirao na tome da se umesto časova veronauke u osnovnim školama
proučava albanski jezik. Z zaključnom delu Ahmet Štimlja je upozorio Pašića
da će, ukoliko se zahtevi ..Djemijeta" ne prihvate, poslanici ove stranke glasati
protiv poverenja vladi, što će dovesti do njenog pada.
Odgovarajujći u vezi sa zahtevima koje je postavljala stranka „Djemijeta",
Pašić je izjavio daje bio spreman da prihvati ili bar da razmotri ove zahteve koji
su izloženi u programu, osim zahteva za nastavu albanskog jezika u osnovnim
školama, ističući da onog dana kada se dozvoli nastava na albanskom jeziku
onda se faktički priznanje da Kosovo treba da pripada Albaniji. Što se tiče
pretnje koja je izrečena u ime poslanika „Djemijeta" i tvrdnje da će oni
iskoristiti sukob izmedju političkih stranaka da obore vladu ,Pašić je na
figurativan način stavio do znanja da kad je u pitanju borba protiv Albanaca
vlada i opozicija imaju jedinstvenu politiku. Naime, on je prvo podelio svoju
bradu na dva dela, simbolizirajući deobu političkih stranaka, a onda je jednom
rukom spojio oba dela brade i tako simbolizirao spremnost političkih stranaka
da se ujedine u zajedničkoj politici protiv Albanaca. U tom smislu je Nikola
Pašić energično odbio sve zahteve u vezi s nacionalnom ravnopravnošću
albanske narodnosti u Jugoslaviji.15 3
Posle neuspeha sastanka u Skoplju, radikalna nacionalistička štampa
organizovala je masovnu propagandnu hajku protiv „Djemijeta". Štaviše, u par-
lamentu je izrečena kritika Pašićevoj vladi da „podrškom „Djemijetu" slabi
unutrašnja snaga države. Isto tako, u listu „Politika" pisalo je da je „podrškom
„Djemijetu" došlo do opadanja javne bezbednosti i do agrarnog haosa i
korupcije u Južnoj Srbiji ... Činjenica da su oslobodjeni krajevi došli u
predratni položaj, da su begovi dobili politički položaj, da proteruju čifčije sa
264
imanja i džamije, koje su za vreme Turske bili magazini, otvaraju - to je u
najmanju ruku antislovenska politika".154
,,Djemijet" je i u parlamentu okrivljen za politiku razsula u tzv. Južnoj
Srbiji i kao organizator kačačkog pokreta. Optužujući vodju poslaničke grupe
„Djemijeta" Ferata Dragu ,,koji je za Muslimane od Kosova do Rožaja i od
Bijelog Polja do Raške, moramo to priznati, najveći autoritet ... I on samo
prstom da mrdne, kačaci se, ovako ne bi ponašali prema Srbima," istakao je
poslanik Ivan Magošević. Iako je Ferat Draga energično odbacio optužbe da
„Djemijet" ima veze sa kačacima, što je bilo sasvim tačnojer se suprotstavljao
kačacima, on nije uspeo da stiša antidjenijetsko razpoloženje u jugoslovenskoj
skupštini.15 5
Pošto nije došlo do kompromisa izmedju radikala i ,J)jemijeta", prilikom
izglasovanja poverenja vladi, poslanici „Djemijeta" su prešli u opoziciju i tako
vodili do pada Pašićeve vlade i dolaska na vlast Demokratske stranke.156 Kao
osvetu za ovaj postupak „Djemijeta". državni organi iz Južne Srbije izvršili su
pretres kancelarija rukovodstva ..Djemijeta", zabranili izlazak lista „Sak" i
preduzeli administrativne mere prema poslanicima i rukovodstvu „Djemijeta".
Sam Ferat Draga bio je uhapšen i premlaćen u policiji. Ovom prilikom
organizovan je i žestok teror nad albanskim masama15 7.
Prema tome, Radikalna stranka Nikole Pašića osnovala je stranku
„Djemijet" kada je bila potrebna i omogućavala je njenu delatnost sve dotle dok
je ova politička organizacija njoj služila. I obrnuto, kada ta stranka nije služila
ostvarivanju postavljenih ciljeva radikala, ona je nemilosrdno likvidirana od
državnog aparata u Južnoj Srbiji odanog Radikalnoj stranci. Prema zamisli
Radikalne stranke, politička stranka „Djemijet" trebalo je da služi ovim
ciljevima:
Prvo, stranka „Djemijet" je trebalo da obezbedi da njeni poslanici glasaju
za radikalnu vladu, i dok su oni to revnosno činili i, izmedju ostalog, omogućili
izglasavanja Vidovdanskog ustava i nekoliko puta spasli Pašićevu vladu pada, oni
s u bili podržavani, a kada to više nisu činili „Djemijet" je bio likvidiran;15 7
Drugo, stvaranje „Djemijeta" kao političke stranke aga i begova trebalo je
da pomogne vladajućim krugovima u Južnoj Srbiji da se opravda teror i pritisak
koji se vršio nad albanskim masama i da omogući likvidaciju kačačkog pokreta.
Govoreći o ovoj ulozi, predsednik „Djemijeta" Hasan Šukrija je izjavio „Naša
organizacija je svojom dosadašnjom delatnošću dokazala da radi za dobro svojë
zemlje i svoje otadžbine".15 9 Kada „Djemijet" nije bio sposoban da umiri
albanski narod i da razbije kačački pokret, već je i sam počeo da kritikuje
zlodela režima i postavlja zahteve nacionalnog i socijalnog karaktera, on je od
strane vladajućih krugova bio grubo likvidiran;
Treće, glavni zadatak „Djemijeta" bio je da insistira na verskim pravima i
da religiozno vaspitava mase, kako bi otupio albansku nacionalnu svest i olakšao
asimilaciju i eliminaciju ove nacionalnosti sa tla Jugoslavije. Kao klerikalna
organizacija južnih Muslimana „Djemijet" je imao zadatak da onemogući uticaj
KPJ, čiji je program borbe za nacionalna i socijalna prava bio jako privlačan za
politički obespravljene, proleterizovane i nacionalno ugnjetene albanske mase.
Ističući ovu funkciju „Djemijeta", Hasan Šukrija, njegov predsednik se hvalio
kako je „Djemijet" apsolutno onemogućio uticaj komun ista na muslimanske
mase".1 60
i
265
Ukazujući na ulogu „Djemijeta", komunistički poslanici u parlamentu su
isticali da kao što ,,u borbi protiv bugarizacije Makedonaca vrše srpsku
asimilaciju ovog življa", tako i preko „Djemijeta", u borbi protiv Albanije
proglašavaju Albance Turcima".1 6 1 Režimi stare Jugoslavije mnogo su radili na
tome da preko „Djemijeta" Albance prikažu Turcima ili uopšte Muslimanima i
da ih odvrate od pripadnosti albanskoj nacionalnosti. Medjutim, „Djemijet" nije
uspeo da izvrši ovu funkciju, kako u pogledu denacionalizacije albanskog življa,
tako i u pogledu suzbijanja revolucionarnog vrenja u njemu, već je, pritisnut od
članstva i nižih organizacija, i sam morao da pokreće pitanja nacionalnog i
socijalnog oslobodjenja albanskog naroda i time postao odvratan buržoaskom
režimu stare Jugoslavije i svom stvaraocu — Radikalnoj stranci.
Tako je politički, odnosno faktički „Djemijet" likvidiran još 1924. godine,
iako je kao politička stranka formalno postojao još neko vreme, ali bez ikakve
političke moći. Posle likvidacije „Djemijeta", albanske mase nisu imale nikakvu
svoju političku stranku, već su se na njih radi dobijanja glasova orijentisale
razne gradjanske stranke. Age i begovi su se sada uglavnom povezali sa
Radikalnom strankom, dok su se niži i srednji političari više povezali sa masama
i Demokratskom strankom. Na ovaj način su se gradjanske partije u borbi za
dobijanje glasova povezale sa eksploatatorskim elementima albanske nacional-
nosti.162
No, i posle likvidacije „Djemijeta" pripadnici albanske nacionalnosti su
prilikom izbora doživljavali teror, nasilja i razna iskušenja. Oni su dolazili u
sukob sa organima vlasti oko glasanja za demokrate ili radikale, za poslanike,
predsednike i kmetove iz redova albanske ili srpske ili crnogorske nacionalnosti,
oko izbora progresivnih i reakcionarnih političara itd.
Posle 1936. godine, albanski buržoaski političari jako su manevrisali u
političkom životu. S jedne strane, oni su saradjivali sa vladajućim krugovima i
političkim strankama buržoaske Jugoslavije i na bazi izbornih obećanja i
mahinacija dobijali ekonomske i političke koncesije od vladajućih krugova i bili
usko povezani sa njima, a, s druge strane, u masama su počeli da propagiraju
fašističku propagandu i razvijali su mržnju prema vladajućim krugovima, jer su
bili svesn' da samo tako mogu ostvariti uticaj na albanske mase. Oni su shvatili
psihologiju albanskih radnih masa i njegovu ukorenjenu svest da ih samo
propast vladajućih krugova buržoaske Jugoslavije može dovesti do spasa.
Nemajući neku perspektivu za budućnost, albanske mase su tada razočarano
uvek isticale parolu „neka i crni djavo dodje, samo nek propadaju ovi
jugoslovenski režimi".
c) Dejstvo fašističke propagande na albanske mase
Osećajući vekovnu težnju albanskog naroda za oslobodjenjem od '
i ujedinjenjem, fašističke snage u Italiji i Nemačkoj uložile su velike napore da
se povežu sa eksploatatorskim elementima albanske nacionalnosti u Jugoslaviji,
kako bi pridobile albanske mase za svoju politiku. U tom cilju, one su isticale
parolu za prisajedinjavanje Kosova Albaniji, koje će se ostvariti dolaskom
fašističkih sila u Jugoslaviju. U tom smislu je fašistička propaganda uvek težila
da razvije šovinističku mržnju izmedju Albanaca, Srba i Crnogoraca na
Kosovu.163 S druge strane, fašistička Italija je Kosovo upotrebila kao
Damaklov mač za pritisak na Jugoslaviju, kako ona ne bi pristupila savezu sa
Engleskom i Francuskom. Tako je grof Cano, ministar spoljnih poslova Italije
266
otvoreno zapretio jugoslovenskoj vladi, na sastanku u Veneciji 1939. godine, da
će se zalagati za pripajanje Kosova Albaniji ako Jugoslavija ispolji antitalijanska
raspoloženja.1 64
No, i pored obećanja Jugoslaviji da neće pokretati pitanje Kosova,
italijanska vlada je uvek računala s tim. Tako je grof Ćano u svom dnevniku
1939. godine zabeležio: „Moramo uspavati Jugoslavene. Ali, kasnije, naša
politika mora da se živo pozabavi Kosovom. To će održati živim jedan
iredentistički problem na Balkanu, privući pažnju Albanaca i predstavljati nož
uperan u kičmu Jugoslavije".1 6 5
Fašistička strategija Italije je predvidela tri faze delatnosti po pitanju
Kosova: „Prvo, opšta propagandna delatnost na kulturnoj i verskoj osnovi;
drugo, javna organizacija na tom polju, i treće, tajna vojna organizacija, koja bi
saradjivala sa italijanskom vojskom".1 66
Ciljevi fašističke Italije u udnosu na Albance vide se i u memorandumu
grofa Ćana. On je 26. maja 1939. godine u svom dnevniku zapisao:
„Nameravam da organizujem kosovske Arnaute da bi postali nož uperen u bok
Beograda", a 17. juna iste godine zabeležio: „Primio sam Štilu, bivšeg albanskog
poslanika u Beogradu. Nameravam da se s njim poslužim u pitanju Kosova, jer
dobro poznaje problem. U podsekretarijatu za Albaniju obrazovaću odsek za
iredentizam".1 6 7
Na liniji iredentizma fašističkih sila, jedno vreme je i albanska vlada sa
Zoguom na čelu razvijala živu aktivnost radi ostvarenja uticaja na albanske mase
na Kosovu. U tom smislu aktiviran je Kosovski komitet u kojem su afirmisani
profašistički elementi sa Kosova. Isto tako, Zogu se počeo povezivati sa
nacionalističkim elementima na Kosovu i preduzimati izvesne demagoške akcije
radi stvaranja poverenja medju albanskim masama u Jugoslaviji. Na toj liniji on je
održao tajni sastanak sa Feratom Dragom i predstavnicima turske vlade u
Istambulu na kome je insistirao da Turska sabotira ugovor o iseljavanju
Albanaca iz Jugoslavije.1 68
Iako, u suštini nije moglo biti ničeg zajedničkog izmedju porobljenog
albanskog naroda u Jugoslaviji i fašizma, koji se borio za najsvirepije
porobljavane naroda, delovanjem odredjenih društveno-ekonomskih i političkih
faktora u kojima su Albanci živeli i zbog politike pritiska i terora nad albanskim
masama od strane buržoaske Jugoslavije, fašistička propaganda, sprovedena
preko eksploatatorskih elemenata unutar albanske nacionalnosti u Jugoslaviji,
počela je da prodire u albanske mase. Medjutim, treba jasno reći, da albanski
živalj nije simpatisao fašizam time što je shvatao suštinu njegove politike, već
zato što je bio prisiljen pritiskom vladajućih krugova buržoaske Jugoslavije. Ovu
činjenicu je vrlo dobro uočio i Živko Avramovski koji kaže: „Pogrešno bi bilo
ako bi se shvatilo da je albanski seljak bio neprijateljski raspoložen protiv
jugoslovenske države zato što joj je pretpostavljao Italiju. On je uvidjao da mu
Italija ne donosi slobodu, ali imao je da bira manje od dva zla i smatrao je da će
pod Italijom dobiti natrag zemlju i imati svoje škole".1 69
Na sićan način o uzrocima opredeljenja Albanaca za Italiju rezonuje i
komandant Treće armijske oblasti u izveštaju generalštabu u kome se kaže:
„Naši Arnauti, ako bi došlo da oni, pod jednakim uslovima, biraju izmedju nas i
Italijana, verovatno bi radije ostali uz nas. Ali, kad je u pitanju zemlja, škole,
štampa, čemu se oni u slučaju da ovi krajevi budu prijedinjeni Albaniji svakako
nadaju, onda bi daleko radije pristali da žive pod vlašću Italijana".1 70
267
Da bi aktivizirala Albance u Jugoslaviji protiv jugoslovenske vlasti,
italijanska fašistička strategija se služila organizovanjem propagandne i špijun-
ske delatnosti. Ovi ciljevi ostvareni su preko eksploatatorskih elemenata, jednog
broja političara unutar albanske nacionalnosti. Govoreći o ovim političarima, u
jednom izveštaju ministru unutrašnjih poslova Jugoslavije 1939. godine se kaže:
..Pojedini arnautski politički prvaci, naročito u pograničnoj zoni, nalaze se u
nekom stanju iščekivanja. Oni su verovali u brzo prisajedinjavanje Kosova i
Metohije Albaniji i smatrali su da će naša država stupiti u neki oružani
sukob . . . Medjutim, ukoliko se prilike za ovakav oružani sukob stišavaju,
utoliko se kod ovdašnjih arnaustskih prvaka oseća jača potištenost. Sadašnjim
razvojem opšte situacije u Evropi oni su nezadovoljni, jer primećuju da je
arnautsko pitanje po sebi sporedno".1 71
Italijanska propaganda je naročito delovala u pograničnim predelima
prema Jugoslaviji. O tom dejstvu u jednom izveštaju jugoslovenske policije se
kaže: „U toku meseca avgusta oseća se jača italijanska propaganda naročito u
srezovima pogranične zone. Vežbe Italijana u blizini granice Arnauti
shvatili su kao da je to upozorenje Jugoslaviji na italijansku snagu. Arnauti,
naročito oni koji su radi trgovine išli u Albaniju, govorili su da te vežbe znače
znak da će uskoro italijanska vojska krenuti prema Kosovu i Metohiji".172
Prodoru italijanske propagande na Kosovu pogodovao je pogranični
promet izmedju Jugoslavije i Albanije, koji se održavao i posle okupacije
Albanije. Svake nedelje su ljudi iz Albanije dolazili na pazar u Prizren i
Djakovicu, u tim prilikama pojedinci su se bavili razvijanjem italijanske
fašističke propagande.
Pojedini fašistički političari su naročito razvijali ratnohuškačku pro-
pagandu za vreme izborne kampanje. Oni su po kafanama, obučeni u narodnu
nošnju, koju ranije nisu oblačili, rasipali novac čaščavajući Albance i šireći
fašističku propagandu. Kada su, naprimer, seljaci pitali Aziz-efendiju, jednog
od takvih političara, otkud mu toliki novac za čašćavanje i zašto sada nosi belu
kapu, on je odgovorio da ne žali novac jer će uskoro doći sloboda. A bela kapa
treba da simbolizuje priključenje Kosova Albaniji. Taj isti političar govorio je
seljacima: „Ne bojte se . .. Gotovo je . .. Sve je spremno .. . Brzo će Italija
ovamo". Kada su se neki Albanci žalili da narod nema oružja u slučaju rata, on
im je dobacio: „Ра evo magazine je napunila Jugoslavija, a mi ćemo ih
isprazniti".1 7 3
Pored italijanskih, i nemački fašisti su uložili znatne napore da se povežu
sa albanskim političarima u Jugoslaviji. Tako je njihov saradnik Džefer Deva
stvorio društvo „Merahmet" u Kosovskoj Mitrovici u koje je bilo učlanjeno više
profašističkih elemenata. Slično društvo je u Djakovici stvorio Bećir Maljoku.
Preko ovih društava, išlo se na okupljanje članstva u fašističke organizacije koje
su najviše delovale na razvijanju šovinističke mržnje izmedju naroda koji žive na
Kosovu ,174
Još pre okupacije Albanije, italijanski fašisti su stvorili izvesne punktove za
špijunsku i diverzantsku delatnost na Kosovu u pograničnim predelima
Albanije. Organizator tih punktova bio je kapetan Antika koji je za vreme
okupacije bio šef italijanske obaveštajne službe na Kosovu. Fašistička špijunaža
se povezala i sa pojedinim derviškim sektama i preko njih sprovodila svoje
delatnosti.1 7 s
268
Na čitavu ovu aktivnost fašističkih sila jugoslovenska vlast, u kojoj je bilo
dosta petokolonaša, niti je htela niti je mogla da reaguje. Ona je sjedne strane,
umesto da ublaži pritisak na albanske mase i da se potrudi da bar olakša njihovu
situaciju, nastavila sa još žešćim ekonomskim, političkim i socijalnim pritiskom
na njih, dok je, s druge strane, sve više uspavljivala jugoslovensku javnost u vezi
sa opasnostima koje su se nadvijale nad Jugoslavijom od strane fašističkih sila.
U ovom smislu je i sadržina jednog izveštaja policije u kome se prikazuju kao
lažne vesti o pripremanju Italije za agresiju na Jugoslaviju i kaže: ,,Sve ove vesti
su — fantastične, ali je pogranično stanovništvo njima toliko obuzeto, da nije
retka pojava da grupe Arnauta razgovaraju samo o tome kako će uskoro Italija
tražiti Kosovo i Metohiju".17 6
Jedna snaga koja se energično suprotstavila prodoru fašističke propagande
u albanske mase bila je Komunistička partija Jugoslavije i komunisti Albanije.
Komunisti Albanije i komunisti Jugoslavije, osudjujući reakcionarne režime
buržoaske Jugoslavije i teror i pritisak koji se vrši nad albanskim masama u
Jugoslaviji, istovremeno su razobličevali fašističke pretenzije prema narodima
Balkana i još veću opasnost koju donosi fašistička okupacija.177 Iako
Komunistička partija Jugoslavije još nije bila ostvarila znatniji uticaj u
albanskim masama u Jugoslaviji, zbog pomanjkanja političkih kadrova iz ove
nacionalnosti, ona je svim svojim snagama sve činila da odvrati albanske mase
od fašističke propagande.178
Na osnovu navedenih činjenica može se zaključiti da je fašistička
propaganda iz Italije i Nemačke uložila značajne napore za prodor u albanske
mase i u tom cilju koristila demagoške parole o nacionalnom oslobodjenju i
ujedinjenju albanskog naroda. Radi ostvarenja ovoga cilja, fašistička propaganda
se povezala sa reakcionarnim i eksploatatorskim elementima iz redova albanske
nacionalnosti i preko njih pokušala da razvije petokolonašku delatnost unutar
albanskog naroda. Medjutim, i pored uloženih napora i postojanja pogodnih
uslova za prodor te propagande, ipak se može konstatovati da ona nije dublje
prodrla medju radne ljude albanske nacionalnosti.
d) Borba KPJ za nacionalno i socijalno oslobodjenje albanske nacionalnosti u
Jugoslaviji
Ni jedna gradjanska politička stranka nije se iskreno zalagala protiv teškog
položaja albanske nacionalnosti u buržoaskoj Jugoslaviji i protiv prodiranja
fašističke propagande u njene redove. Jedina politička snaga u zemlji koja se
zalagala za nacionalno i socijalno oslobodjenje albanskih masa, protiv nasilja i
pritiska nad njima, i koja se energično suprotstavljala prodiranju fašističke
propagande u albanski narod, bila je Komunistička partija Jugoslavije.
Medjutim, od stanja u Partiji, od stepena njenog angažovanja u porobljenim
albanskim masama i od kadrovske i organizacione sposobnosti, zavisili su
konkretni rezultati borbe za nacionalnu i socijalno ravnopravnost Albanaca i za
jačanje uticaja na njih. KPJ je razvila dosta živu aktivnost medju albanskim
masama odmah posle Prvog svetskog rata. Takodje, Partija se odlučnije
orijentiše na takvu aktivnost i posle dolaska druga Tita na njeno čelo, ali zbog
kratkoće vremena i pomanjkanja albanskih kadrova u radu sa albanskim
masama, nisu ostvareni zadovoljavajući rezultati.
Komunistički pokret medju albanskim masama u Jugoslaviji počeo je
organizovano da deluje posle Prvog svetskog rata. Prve partijske konferencije za
269
osnivanje partijskih organizacija održane su 1919. i 1920. godine u Prizrenu,
Gnjilanu, Kosovskoj Mitrovici, Djakovici, Peći, Uroševcu, Siriničkoj Župi
itd.179
Zahvaljujući prodoru i organizovanom delovanju KPJ u albanskim masama
na Kosovu i u Makedoniji, albanski živalj je brojno glasao za komunističke
poslanike, i time doprineo da se iz ovih regiona za Ustavotvornu skupštinu
izaberu 23 komunistička poslanika. Isto tako, Albanci su značajno doprineli da
su u gradskom veću u Skoplju većinu odbornika dobili komunisti. U Prizrenu i
Kosovskoj Mitrovici komunistički kandidati za poslanike pobedili su velikom
većinom, itd.1 80
Da bi onemogućili prodor KPJ u albanske mase — kako smo već rekli —
vladajući krugovi su formirali političku stranku „Djemijet". Isto tako oni su se
najgrublje obračunavali sa komunističkim agitatorima i onemogućavali njihovu
delatnost u albanskim masama.1 81
Zahvaljujući tome što je imela spravan stav o albanskom nacionalnom
pitanju u Jugoslaviji od samog osnivanja, i internacionalizmu svojih kadrova koji
su delovali medju Albancima, KPJ je odmah posle osnivanja Jugoslavije sve više
ostvarivala svoj uticaj u albanskim masama, i one su se sve više ubedjivale da se
samo KPJ dosledno bori za nacionalno i socijalno oslobodjenje Albanaca. Ova
postavka potvrdjena je i navedenim činjenicama o glasanju Albanaca za
komunističke poslanike. Medjutim, posle Obznane i političke ofanzive „Djemi-
jeta" unutar albanskih masa, kao i obračuna sa partijskim kadrovima, osetno je
opao uticaj KPJ u albanskim masama.
Treba podvući činjenicu da je KPJ u svojim programskim dokumentima i u
svojoj opštoj političkoj orijentaciji u osnovi uvek imala pravilan stav o
oslobodjenju i ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Ispravan stav
prema albanskom nacionalnom pitanju u Jugoslaviji KPJ je imala i dok još nije
ostvarila lenjinistički pogled na rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji u
celini.182
Tako je Kongres ujedinjenja KPJ, održan 1919. godine, odlučno istakao
spremnost Partije da se bori „protiv ugušivanja prava nacionalnih manjina", što
je bilo od velikog značaja i za albansku nacionalnost u Jugoslaviji.1 83
Vukovarski kongres KPJ, 1920. godine, istakao je da treba „sve sile uložiti
da se spreči poništavanje političkih i gradjanskih prava stranim nacional-
nostima" i zahtev „da se svim gradjanima, bez obzira na pol i nacionalnost,
obezbedi nesmetano vršenje svih gradjanskih i političkih prava, kao i uživanje
svih zakonitih i ustavnih sloboda".184 Ovi zahtevi bili su od posebnog značaja
za albansku nacionalnost u Jugoslaviji, koja ne samo što nije uživala nikakva
nacionalna prava, već u praksi nije ostvarivala ni garantovana gradjanska prava.
Prva partijska konferencija, 1922. godine, već je neposredno apostrofirala
težak položaj albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji i zalagala se za
„kulturno-nacionalnu ravnopravnost" ove nacionalnosti.1 85
Drugi kongres KPJ, iako nije direktno govorio o Albancima, istakao je da
će se komunisti „boriti svim sredstvima da spreče gaženje političkih i
gradjanskih prava drugih nacionalnosti, koje žive u Jugoslaviji".186. Ovaj stav
Partije bio je od posebnog značaja za pripadnike albanske nacionalnosti koji su
od strane vladajućih krugova bili izvrgnuti totalnom bezakonju.
Druga partijska konferencija KPJ, koja je donela Rezoluciju o nacional-
nom pitanju, posebno je razradila zadatke za obezbedjenje ravnopravnosti
270
nacionalnih manjina u Jugoslaviji, što je bilo od velikog značaja i za
ravnopravnost albanske nacionalnosti.1 87
Medjutim, tek na Trećoj partijskoj konferenciji svestrano je razradjeno i
pitanje nacionalnih manjina u Jugoslaviji. Osudjujući težak pritisak i teror koji
se vrši nad albanskim življem od strane vladajućih krugova, Konferencija je
ukazala da je „srpska buržoazija još pre Prvog svetskog rata vodila zavojevačku
politiku u Makedoniji protiv Albanije" i da je ovo što se čini prema Albancima
samo produžetak jedne šovinističke politike prema albanskom narodu".188
Ova konferencija je zauzela afírmativan stav o samoopredeljenju albanske
nacionalnosti u Jugoslaviji, o čemu će biti reči u drugom delu ovog rada.
Treća konferencija KPJ je takodje istakla potrebu obezbedjenja pune
ravnopravnosti nacija i nacionalnih manjina. U tom smislu Konferencija je
istakla da će se Partija boriti „da se nacionalnim manjinama, pored pune
političke i gradjanjske jednakosti, zagarantuje i neograničeno pravo upotrebe
maternjeg jezika u opštenju sa svim vlastima, obavezno školovanje dece na
maternjem jeziku u svim državnim školama i najpunija sloboda savesti".189
Ovaj stav Partije direktno je izražavao vitalne interese albanske nacionalnosti u
Jugoslaviji, koja je bila potpuno nacionalno obespravljena.
Za Albance koji su živeli u Makedoniji, zajedno sa makedonskim i turskim
narodom, od velikog značaja je stav o ravnopravnosti svih nacionalnosti u ovom
regionu. U vezi s tim u Rezoluciji se kaže: „Sve narodnosti koje vladaju
susednim zemljama zastupljene su u Makedoniji, ali u takvoj srazmeri da ni
jedna od njih nema apsolutnu većinu". Prema tome vladavina bilo koje nacije
nad Makedoncima znači porobljavanje nad drugima.190 Iako se u citiranoj
formulaciji ispoljavaju nejasnoće u odnosu na individualnost makedonske nacije
i na njenu teritoriju, ovaj stav Konferencije značajan je po tome što insistira na
punoj ravnopravnosti svih nacionalnosti koje žive u Makedoniji, kao uslovu za
slobodan razvitak svih njih.
Treći kongres KPJ, održan u Beču 1926. godine, dosta konkretno je
raspravljao o problemu nacionalnih manjina i u tom pogledu odredio vrlo
precizne zadatke KPJ u budućoj delatnosti. U Rezoluciji se ističe da srpska
buržoazija sprovodi ne samo „politiku nacionalnog ugnjetavanja, već i ekonom-
skog istrebljenja nesrpskih naroda".191 Rezolucija kongresa, takodje, precizira
oblasti konkretne borbe Partije u odnosu na prava nacionalnih manjina u
sledečim pravcima:
„1. Za najpuniju političku i gradjansku ravnopravnost bez obzira na
nacionalnu pripadnost;
2.	Za neograničenu upotrebu jezika svuda i na svakom mestu.
3.	Za obavezno školovanje o državnom trošku na maternjem jeziku.
4.	Protiv kolonizacione politike koja ima za cilj nasilno srbiziranje
nesrpskih krajeva.
5.	Protiv isključenja izvodjenja agrarne reforme seljaka nesrpskih nacija.
6.	Protiv politike većeg poreskog opterećenja nesrpskih oblasti".1 92
Treba napomenuti da su navedeni zadaci KPJ bili u skladu sa najvitalnijim
interesima albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, jer se nad njom vršila
diskriminacija po svim pitanjima koja su pokrenuta od strane KPJ u odnosu na
nacionalne manjine.
271
Četvrti kongres KPJ, održan u Drezdenu 1928. godine, direktno je tretirao
i problem albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji i zauzeo stav o samo-
opredeljenju i otcepljenju ove nacionalnosti, izjasnivši se za potpuno oslobodje-
nje i ujedinjenje albanskog naroda. O ovom pitanju u Rezoluciji se, izmedju
ostalog, kaže: „Peto. Imperijalističkim ugovorima o miru ostala je posle rata
oko trećina albanskog naroda pod vladovinom velikosrpske buržoazije, protiv
kojeg ona sprovodi isti ugnjetački režim kao i u Makedoniji. Pored toga, ona je
u težnji za okupacijom severne Albanije, s arbanaškim četama, organizovanim u
Jugoslaviji, srušila albansku narodnu vladu Fan Nolija i dovela na vlast begovsku
kontrarevoluciju Ahmet—beg Zogua. Ali pretvaranje Albanije u italijansku koloni-
ju još više je zaoštrilo sukob izmedju italijanskog i velikosrpskog imperijalizma,
koji ima da se prenese i preko ledja albanskog naroda, kako u Albaniji,
tako i u Jugoslaviji. Albanski narod, kapitalistički još nerazvijen, kako u
Albaniji tako i u Jugoslaviji, može da se oslobodi i ujedini samo naslonom na
radništvo i seljaštvo i ostale pokrete ugnjetenih nacija na Balkanu u masovnoj
nacionalno-revolucionarnoj borbi i protiv imperijalizma i domaće begovske
kontrarevolucije".19 3
Mislimo da je od posebnog značaja stav Kongresa KPJ da do oslobodjenja
albanskog naroda može doći samo uz podršku i pomoć progresivnih snaga
albanskog naroda i kroz saradnju albanskog naroda sa ostalim narodima Balkana
u borbi protiv stranog imperijalizma i domaćih reakcionarnih snaga.
Četvrta partijska konferencija KPJ, 1934. godine, založila se za punu
ravnopravnost nacionalnih manjina u Jugoslaviji. U tom smislu se kaže: „Borba
protiv ekonomske eksploatacije seljaštva nacionalnih manjina . .. kao i protiv
nasilnog srbiziranja, za nacionalni jezik u školi, sudovima i u vojsci u krajevima
nastanjenim Slovencima, Amautima, Nemcima, Madjarima i Romunima".194
Splitski plenum CK KPJ, 1936. godine, usvojio je značajne stavove o
nacionalnom pitanju uopšte i u vezi sa problemom nacionalnih manjina u
Jugoslaviji, u smislu orijentacije da se pravo na samoopredeljenje realizuje kroz
stvaranje federativne zajednice nacionalnosti u Jugoslaviji u kojoj će se unutar
zemlje obezbediti puna sloboda i ravnopravnost svih nacionalnih kolektiviteta.
Ukazujući na opasnosti od fašizma, koji je sve više bio u ofanzivi u Evropi,
Partija je vrlo uspešno povezala klasnu borbu sa borbom za nacionalno
oslobodjenje porobljenih naroda i narodnosti u Jugoslaviji.1 v:>
U vezi sa ravnopravnošću nacionalnih manjina u Jugoslaviji, potrebno je
navesti proglas Inicijativnog odbora Narodne skupštine radnog naroda Vojvodi-
ne 1937. godine, koja je bila politička organizacija pod rukovodstvom KPJ.
Pored prava Vojvodine na autonomiju u okviru buduće jugoslovenske federa-
cije, proglas je postavio zahtev za „potpuno izjednačavanje (nacionalnih
manjina — HH) sa nacionalnim življem na ekonomskom, kulturnom, nacional-
nom i političkom polju".19 6
Posle dolaska druga Tita na njeno čelo, Partija je posvećivala posebnu
pažnju nacionalnom pitanju u Jugoslaviji i u sklopu toga i albanskom
nacionalnom pitanju. U tom smislu, tj. uvažavajući nacionalne specifičnosti
Kosova gde su u većini živeli Albanci, odlukom CK formiranje Oblasni komitet
KPJ za Kosovo i Metohiju.
Na liniji konkretizacije borbe za ostvarenje nacionalnih prava Albanaca u
Jugoslaviji, Peta zemaljska konferencija KPJ, održana u Zagrebu 1940. godine.
272
posebno je zauzela konkretne stavove o albanskoj nacionalnoj manjini. U
Rezoluciji ove konferencije u vezi s tim se kaže:
,,Borba za slobodu i ravnopravnost arnautske nacionalne manjine na
Kosovu i Metohiji, a u isto vreme borba protiv italijanskih agenata koji u tim
krajevima nastoje raznim obećanjima obmanuti Arnaute i izazvati sukob na tom
delu Evrope . . .
- Borba protiv kolonizatorskih metoda srpske buržoazije u tim oblastima i
prote rivanje svih onih kolonizatorskih elemenata, pomoću kojih srpska buržo-
azija vrši pritisak na makedonske, arnautske i druge narode".19 7
Ovi stavovi bili su vrlo značajni za rad komunista u krajevima gde su živeli
Albanci i za početak ozbiljnog prodora KPJ u albanske mase. Da bi CK KPJ
imao direktan uvid nad radom partijske organizacije na Kosovu i u smislu
uvažavanja nacionalnih specifičnosti ove pokrajine, Peta zemaljska partijska
konferencija je na predlog Miladina Popovića i Bore Vukmirovića odlučila da se
Oblasni komitet KPJ za Kosovo i Metohiju direktno poveže sa CK KPJ, a ne
preko Pokrajinskog komiteta za Crnu Goru, Boku i Sandžak kao do tada.1 98
Iz navedenih činjenica se može zaključiti daje KPJ u svojim programskim
dokumentima zauzimala principijelne stavove o nacionalnim manjinama uopšte, a
u više slučajeva i o pitanju albanske nacionalnosti u Jugoslaviji posebno.
Medjutim, zbog nedovoljnog i sporog prodora KPJ u redove albanske nacional-
nosti, koji nije ostvaren zbog mnogobrojnih objektivnih i subjektivnih faktora,
navedeni stavovi Partije su vrlo sporo i vrlo teško prodirali kod radnih masa
albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, što je, sa svoje strane, otežavalo prodor KPJ u
albanske mase.
Može se uočiti da je Komunistička partija Jugoslavije postigla minimalne
uspehe u idejno-političkom i organizacionom prodoru u albanske mase. Nakon
uspeha koje je Partija ostvarila odmah posle stvaranja bivše Jugoslavije, nastupio
je izvestan prekid posle Obznane, tako da je u čitavom jednom periodu
postojao vakuum u pogledu prodora KPJ u albanske radne mase. Taj prodor je
nešto značajnije ostvaren tek početkom četvrte decenije dvadesetog veka.
Prodor KPJ na Kosovu u albanske mase posebno je počeo aktiviziranjem
sindikalnog pokreta. Tako je 1931. godine na Kosovu u sindikalni pokret
obuhvaćeno preko 2.155 radnika medju kojima su u znatnom broju bili
pripadnici albanske nacionalnosti. Pod rukovodstvom KPJ, sindikalna organi-
zacija je počela da organizuje štrajkove i sprovodi druge oblike klasne borbe.
Tako je u rudniku „Trepča" organizovan štrajk 250 rudara, kojim je rukovodio
jedan Albanac i koji je trajao punih 47 dana. Slični štrajkovi bili su organizovani
i u rudnicima „Ajvalija", „Kosovo" itd. Ovi štrajkovi imali su veliki značaj ne
samo za podizanje klasne svesti radnika, već je njihov odjek imao pozitivne
reprekusije i naKosovu i u ostalim delovimazemlje.199
U periodu od 1934. do 1937. godine formirane su na Kosovu partijske
organizacije u više centara kao što su: Peć, Kosovska Mitrovica, Uroševac,
Djakovica i Prizren. Uoči rata na Kosovu je bilo 270 članova KPJ, medju
kojima samo 20 Albanaca.200 Iako je jedan od bitnih kriterijuma za prijem u
KPJ bio stav pojedinaca o nacionalnom pitanju i posebno odnos prema
Albancima.201 Partija je slabo prodirala u albanske mase jer su njeni kadrovi
pretežno bili iz redova naseljenika, koji su bili nepopularni ne samo medju
albanskim masama, već i Srbima starosedeocima.202
273
Rad Partije na Kosovu i veći prodor u albanske mase ostvaren je posle
dolaska druga Tita na njeno čelo i nakon osnivanja Oblasnog komiteta KPJ za
Kosovo i Metohiju.20 3 Tako je 1937. godine održana Prva partijska Oblasna
konferencija KPJ za Kosovo i Metohiju na kojoj je ocenjen rad Partije sa
stanovišta njenih zadataka i po nacionalnom pitanju i formiran Oblasni komitet
KPJ. U svom zaključnom dokumentu, Oblasna konferencija je istakla zadatak
obezbedjenja pune ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Ona je
tražila od članova Partije da ,,sve svoje akcije i mere za ostvarenje ekonomskih i
socijalnih prava protkaju uvek borbom za nacionalna prava šiptarskih ma-
sa".204
Ubzro posle Oblasne partijske konferencije održana je i Oblasna konferen-
cija SKOJ-a na kojoj je izabran Oblasni komitet SKOJ-a. Organizacija SKOJ-a
na Kosovu dobila je takodje zadatak da uloži velike napore za okupljanje
napredne albanske omladine u omladinski pokret.205
Druga Oblasna partijska konferencija KPJ za Kosovo i Metohiju takodje se
vrlo odlučno opredelila za borbu komunista za nacionalno i socijalno
oslobodjenje albanske nacionjalnosti u Jugoslaviji. U vezi s tim u Zaključcima
konferencije se kaže: „Glavni zadatak Oblasnog komiteta i svih članova Partije
je da prodru u šiptarske mase i da ih okupe oko KPJ, a to se može postići samo
onda kada svaki član Partije bude shvatio široke narodne mase. Potrebno je
povezati šiptarske radne mase sa siromašnim i radnim masama kolonista".206
Jedan od najvažnijih zadataka komunista na Kosovu bio je upoznavanje
albanskih masa sa principijelnim internacionalističkim stavovima KPJ o
nacionalnom pitanju i o njenim odnosima prema albanskoj nacionalnosti u
Jugoslaviji. Ovaj zadatak Oblasni komitet Partije i članovi Partije težili su da
ostvare raznovrsnim oblicima prodora u albanske mase, a naročito preko raznih
partijskih dokumenata, parola i organizo vanj em konkretnih akcija na tom
planu.
Tako se u svom proglasu povodom okupacije Francuska, CK KPJ za
Kosovo i Metohiju obratio albanskom narodu ovim recima: „Protivnarodna
vlada Cvetković—Maček sprovodi protiv vas najveći teror. Sve vlade do sada isto
onako kao i sadašnja podstrekivale su Crnogorce protiv Šiptara".20 7 Na ovaj
način Partija je stavljala do znanja albanskim masama da se buržoazija zalaže za
razširivanje šovinističke mržnje, a da se komunisti bore za bratstvo i jedinstvo
radnih ljudi svih nacionalnosti na Kosovu.
Pod rukovodstvom komunista i Oblasnog komiteta, studenti svih nacional-
nosti Kosova izdali su 1937. godine proglas u kome se odlučno usudjuje
zavojevačka politika buržoaske Jugoslavije prema Albancima i insistirali na
zbližavanju naroda Kosova. U vezi s tim u proglasu se kaže: „Započeta borba za
slobodu i demokratiju, za tajne izbore, za pravo zbogra i dogovora, za pravo
porobljenih naroda — treba da obezbedi Šiptarima pravo na svoju zemlju,
siromašnim i drugim slojevima mogućnost da besplatno dobivaju zemlju, pravo
na nacionalni jezik u školi i komunalnoj samoupravi, slobodu rada i
veroispovesti i drugih običaja".208 Ovaj dokument prvi put je objavljen i na
albanskom jeziku.
Sličan proglas izdali su studenti albanske nacionalnosti sa Kosova i
Makedonije 1938. godine. U ovom proglasu se izmedju ostalog kaže: „Ovih
dana je u našem kraju ponovo počeo teror vlasti protiv muslimanskog življa.
Muke koje preživljavaju naša braća, posebno Šiptari, nepodnošljive su .. .
IIA
Istovremeno s mučenjem prilikom prikupljanja oružja, vlasti nastavljaju na
. najbrutalniji način sa oduzimanjem poslednjih parcela zemlje od naših seljaka.
Agrarne vlasti ne poštuju ni zakon o agrarnoj reformi, koji je inače uperen
protiv naših seljaka.
Mi, vaša braća i sinovi, uznemireni poslednjim dogadjajima i teškim
prilikama sadašnjeg života, sa prezrenjem posmatramo sve što se čini nad vama,
jer vaša mučenja su i naša mučenja. Zbog toga vam savetujemo da saradjujete sa
Srbima meštanima i naseljenicima i da nastavite život u svojoj zemlji, jer
današnjim mukama mora doći kraj.
Obraćamo se poštenoj jugoslovenskoj javnosti, da ne ostane gluva prema
jadikovanju naših seljaka i da ih pomogne i omogući im da žive i obradjuju svoju
zemlju u našoj društvenoj zajednici i zajedničkoj domovini. Gore ruke od naše
zemlje! Gore ruke od života naše braće i roditelja! Dole sporazum o prinudnom
iseljenju".209
Veliki značaj ovog dokumenta nije samo u tome što se albanski
intelektualci pojavljuju kao subjekt koji se obraća progresivnoj javnosti u
Jugoslaviji i svom radnom narodu, već i u tome što se pripadnici albanske
nacionalnosti odlučno opredeljuju za zbližavanje radnih ljudi albanske nacio-
nalnosti sa starosedeocima i progresivnim naseljenicima.
Pod direktnim uticajem KPJ, studenti svih nacionalnosti Kosova su izdali
još nekoliko dokumenata i proglasa u kojima se govori o položaju albanske
nacionalnosti u Jugoslaviji i popularišu stavovi KPJ o albanskom nacionalnom
pitanju. Ako rezimiramo suštinu navedenih dokumenata i proglasa, onda se
može konstatovati da se u njima ističu sledeči zahtevi:
1.	Prestanak oduzimanja zirantne zemlje od radnih seljaka albanske
nacionalnosti.
2.	Zahtev za anuliranjem jugoslovansko—turskoj ugovora o prisilnom
iseljavanju Albanaca za Tursku.
3.	Obustava terora nad albanskim življem i težnja za opovrgavanjem
izmišljene parole o pripremanju ustanka Albanaca protiv Jugoslavije.2 10
Povodom terora nad albanskim življem u vezi sa sakupljanjem oružja, izdat
je poseban proglas OK KPJ za Kosovo i Metohiju. U proglasu 1939. godine
osudjuje se težak teror nad albanskim življem i kategorički traži obezbedjenje
pune ravnopravnosti albanskog naroda u Jugoslaviji. Obraćajući se progresivnim
snagama srpskog naroda i pozivajući narode Kosova na saradnju i zbližavanje, u
proglasu se kaže: „Nema slobode ni za crnogorski ni za srpski narod kada
šiptarski narod nema prava i slobode. Samo ravnopravni narodi mogu biti sretni
i jedinstveni. Zato ne dozvolite da vas gospoda guraju jedne protiv drugih . . ,. I
borite se za punu ravnopravnost Šiptara sa ostalim narodima Jugoslavije".211
U jednom dokumentu napredne omladine Kosova i drugih krajeva
Jugoslavije posebno se ističe težak položaj Albanaca u Jugoslaviji, pa se kaže:
„Od 1918. godine Šiptari su podložni ubistvima, paljevini sela, proterivanju sa
zemlje, oduzimanju kuća, imovine, pašnjaka, šuma, sela i opština; Šiptarima je
zabranjen maternji jezik i potiskuju se narodni običaji. ,. . Vrše se pljačke u
vidu kuluka itd.".
O otporu Albanaca ovakvoj politici u ovom proglasu se kaže: „Šiptari su
dali herojski otpor ovim pljačkama i drugim napadima. Mada stalno pod
udarom kundaka i bajoneta u cilju sprovodjenja neprijateljske politike vlade,
275
oni su ipak nastavili otpor . . ,. Srpska gospoda je u cilju onemogućavanja
zajedničke borbe Šiptara i Crnogoraca preselila siromašne Crnogorce na zemlju
oduzetu od siromašnih Šiptara, dok je zemlja crkava, aga i begova ostala
nedirnuta. Na taj način ona je sejala mržnju i razdor izmedju šiptarskih i
crnogorskih seljaka, sa ciljem da lakše vlada nad njima".
Proglas poziva crnogorske i druge naseljenike da ne dozvole da ostanu
oružje pritiska na albanske mase, već da se udruže zajedno sa njima i založe za
oduzimanje zemlje crkava, manastira, aga, begova i bogataša i za njeno
dodeljivanje siromašnim Albancima i kolonistima.212
Povodom 550-godišnjice kosovske bitke, 1939. godine, pod uticajem KPJ,
progresivna omladina Kosova održala je svečanosti na Gazimestanu, blizu
Prištine, i tom prilikom za javnost izdala dokument u kome se, izmedju ostalog,
kaže: ,,Mi znamo da je naša oblast zapostavljena u svakom pogledu u toku ovih
20 godina, a Šiptari su bili mučeni od strane protivnarodnih režima. Razni
samozvani narodni predstavnici i kratkovidi političari upotrebili su najbolje
metode proganjanja Šiptara." Obraćajući se albanskom narodu, napredna
omladina u ovom dokumentu kaže: „Oduzeli su vam zemlju, koju ste vekovima
obradjivali i hranili svoju decu. Politički obespravljeni, ekonomski osiromašeni,
ostavljeni u tami i neznanju u kulturno-prosvetnom pogledu, vi ste podlegli
besprimernom teroru." O tadašnjoj politici vlade prema Albancima u proglasu
se kaže: „Vrhunac pritiska Šiptari su doživeli za vreme trogodišnje vladavine
nenarodne vlade Milana Stojadinovića. U toku ovog perioda pojačano je
oduzimanje zemlje. Pod udarom tzv. agrara, našla se sva zemlja, na kojoj je
živeo šiptarski seljak. Sprovedena je sistematska delatnost za razvijanje verske i
nacionalne mržnje izmedju Srba, Šiptara i Crnogoraca." Suprotstavljajući se
raspirivanju šovinističke mržnje vladajućih režima, progresivni Albanci u tom
dokumentu obratili su se albanskom narodu sledečim recima: „Šiptari, mi vaši
sinovi znamo sve ovo. Ali, mi isto tako znamo da ste vi svojim stavovima
pokazali da vam leži na srcu bratska saradnja sa srpskim seljakom. U prošlim
velikim bitkama, ispred turskih osvajača, vi ste se borili rame uz rame sa
Srbima." Stoga se albanski narod poziva da i ubuduće razvija bratsku saradnju
sa srpskim i crnogorskim narodom. 13
Napredna albanska omladina odlučno se suprotstavljala fašističkoj pro-
pagandi nad albanskim masama. Tako u jednom naprednom listu albanskih	f
emigranata, koji su bili pod uticajem KPJ, u Parizu je rečeno: „Narod Kosova
treba da shvati opasnost koja bi bila stvorena rasparčavanjem Jugoslavije. Tim
rasparčavanjem Italijani i Nemci bi se lako domogli Balkana. Samo s jednom
antifašističkom Jugoslavijom, u kojoj bi narodi, bilo kojoj naciji pripadali —
Hrvatima, Srbima, Šiptarima i Makedoncima — stajali uz vladu, protiv
zajedničkog neprijatelja, samo takvim jedinstvom Balkan se može spasiti jarma,
a tek, posle jednog takvog rata u kome će neprijatelj biti oteran preko
Jadranskog mora, kao 1920. godine, doći će na red sredjivanje naših susednih
odnosa."
Ovom prilikom se ukazuje na opasnost za narode Kosova od profašističkih
elemenata, koji zbog svojih eksploatatorskih interesa pripremaju izdaju naroda,
pa se u vezi s tim kaže: „Narod Kosova treba dobro da otvori oči i da ne
dozvoli da ga zavedu neke od njegovih vodja, Dučeovih agenata u Jugoslaviji,
koji govore o velikoj Albaniji i drugome. Velika Albanija u ropstu jača
neprijateljstvo medju balkanskim narodima, jer velika Albanija u ropstvu čini
276
italijanskog nasilnika mnogo jačim." Osudjujući šovinističku mržnju medju
balkanskim narodima i odbacujući iredentizam kao platformu borbe za
nacionalno oslobodjenje i ujedinjenje albanskog naroda, u navedenom članku
se kaže: „Šovinističkom nacionalizmu, separatističkom nacionalizmu i nacio-
nalizmu mržnje medju narodima, nacionalizmu raspačravanja, koji razdvaja
danas balkanske narode - tom nacionalizmu nema danas mesta u borbi protiv
fašističkog ropstva".214
U uvom članku je faktički izražena politička linija Komunističke partije
Jugoslavije usvojena 1936. godine na splitskom plenumu. Prema ovoj liniji,
oslobodjenje i ravnopravnost albanskog naroda pod uslovima opasnosti od
fašističke najezde na Jugoslaviju i sve balkanske narode, trebalo je ostvariti ne
putem otcepljenja, već unutar same buduće federativne i demokratsk e
Jugoslavije.
Ovakvo oslobodjenje albanskog naroda KPJ je težila ostvariti kroz odlučnu
borbu protiv buržoaskog režima i profašističke izdaje vladajućih krugova bivše
Jugoslavije i u sklopu programa za rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji u
celini. Za prodiranje ovakve linije KPJ u albanske mase od velikog značaja bio je
proglas pripadnika albanske nacionalnosti u Jugoslaviji — učesnika u Španskom
ratu, koji su se albanskom narodu u Jugoslaviji obratili sledečim recima:
„Upućujemo vam tople reči, upućujemo vam bratski pozdrav u ime svoje, u ime
onih hrabrih sinova arnautskog naroda koji slavu našeg naroda prenese širom
sveta — u ime Španskih boraca.
Naša braća - sinovi arnautskog naroda, braća slavne Medjunarodne brigade
nalaze se danas u teškom položaju u fašističkoj Francuskoj. Bez hrane, bez
odeće, ostavljeni na milost i nemilost bedi i propadanju.
Njihova borba za slobodu španskog naroda i ostalih naroda protiv '
medjunarodne reakcije i fašizma, bila je i borba za slobodu kako nas Arnauta na
Kosovu i zapadnoj Makedoniji koje je teško pritiskala vladavina srpske
buržoazije, tako i za učuvanje nezavisnosti male Albanije, koju fašistički
osvajači zarobiše, neposredno pošto nametnuše krvavu vladu bratskom špan-
skom narodu.
Ne treba da zaboravimo da smo na krvavim poljanama Španije, — za
slobodnu arnautskog naroda — dali i mi svoje živote. Čamilj Kada, Teni Kanoni
i drugi poniće srca svih poštenih, pravih Arnauta, verom i pouzdanjem: daće i
arnautski narod preko takvih sinova heroja, pre doći do slobode i blagostanja",
blagostanja".
Proglas se završava pozivom na istrajnost albanskog naroda u borbi za
nacionalno i socijalno oslobodjenje. Ujedno, albanski narod se poziva da svojim
dobrovoljnim prilozima pomogne španskim borcima koji su dovedeni u
Francusku posle poraza španske narodnooslobodilačke borbe i koji se zajedno
sa pripadnicima drugih nacionalnosti nalaze u vrlo teškoj ekonomskoj bedi.215
Komunisti internacionalisti sa Kosova svojim ponašanjem i konkretnim
akcijama uložili su velike napore da ubede albanski narod da se KPJ bori za
njihovo nacionalno oslobodjenje. Tako su, na primer, pećki komunisti, koji su
pretežno bili pripadnici srpske i crnogorske nacionalnosti, u demonstracijama
1939. godine odlučno istakli parolu i zahtev za ravnopravnost albanske
nacionalnosti u Jugoslaviji. Nakon krvavog ugušivanja tih demonstracija, u
kojima je bilo i žrtava, komunisti su izdali proglas narodu. Tom prilikom oni su,
obraćajući se albanskom narodu, poručili: „Krvoproliće koje je izvršeno 11.
277
maja u Peći, neka posluži kao dokaz da su radni Crnogorci i meštanski srpski
narod i njegova omladina spremni rame uz rame da se bore s tobom za tvoju i
svoju slobodu. Zato stupaj u borbene redove sa ostalim narodima Jugoslavije za
svoja prava i slobodu, za svoju zemlju koja ti je oduzeta, za hleb itd."21 6
Ovaj krvavi dogadjaj u Peći imao je veliki značaj za prodor Partije u
albanske mase, koje su se na licu mesta ubedile da vladajući reakcionarni režimi
nisu nemilosrdni samo prema albanskom narodu, već da se krvavo obračunavaju
i sa svim progresivnim snagama srpskog i crnogorskog naroda, koje su
prijateljski raspoložene prema albanskom narodu.
Medjutim, koliko god su CK KPJ, naročito posle dolaska druga Tita na
čelo Partije, i komunisti internacionalisti u krajevima gde su živeli Albanci,
uložili velike napore za idejno—politički prodor u albanske mase, rezultati u
tom pogledu nisu bili zadovoljavajući. Iako je albanski narod po svom
objektivno najtežem položaju u buržoaskoj Jugoslaviji i socijalno bio vrlo
prikladan za prodor Komunističke partije, Partija u tom pogledu nije mogla da
postigne značajnije rezultate iz mnogobrojnih razloga.
Ti razlozi su u vezi sa nerazvijenom socijalnom strukturom albanskog
stanovništva, pomanjkanjem radničke klase i inteligencije, vrlo niskim kultur-
nim nivoom albanskog stanovništva od kojeg je preko 95 posto bilo nepismeno,
velikim uticajem eksploatatorskih i klerikalnih elemenata u nesvesnim alban-
skim masama itd. Ogroman broj malih razbacanih i nepristupačnih sela
predstavljao je veliku smetnju prodora komunista u ove sredine. S obzirom na
to da su komunisti bili pretežno iz redova naseljenika i živeli uglavnom u
ravničarskim predelima, oni nisu mogli ni biti dovoljno spremni da idu u
razbacana i neprohodna sela planinskih regiona, gde su bile najsiromašnije
albanske mase i gde je moglo najviše da se deluje na njihovom usmeravanju
protiv vladajućih krugova. Iako je Partija isticala zahtev za nacionalno
oslobodjenje, usled nerazvijenosti nacionalne svesti pripadnika albanske naci-
onalnosti i mešanja religiozne i nacionalne pripadnosti, pridobijanje Albanaca
na liniji nacionalnog oslobodjenja nije uvek imalo zadovoljavajuće rezultate. S
druge strane, nepismenost i kulturna zaostalost albanskih masa onemogućavali
su prodor lenjinističkog učenja o nacionalnom pitanju i upoznavanje albanskih
masa sa principijelnim internacionalističkim stavovima KPJ o albanskom
nacionalnom pitanju.
Jedan od bitnih razloga slabog prodiranja Partije u albanske mase jeste i
sektaški odnos pojedinih organizacija i članova Partije prema prijemu Albanaca
u Komunističku partiju, što se vidi i iz činjenice da su 1941. godine od 270
članova Partije sveta njih 20 bili pripadnici albanske nacionalnosti. S obzirom
na veliko nacionalno nepoverenje, koje je vladalo medju narodima Kosova,
teško je bilo izvršiti prodor u albanske mase bez članova Partije i političkih
kadrova iz redova ove nacionalnosti. S druge strane, pošto je najveći broj
članova Partije bio iz redova naseljenika koje je nesevestan albanski narod
smatrao kolonizatorima, i pored velikih napora komunista kolonista da
prodru u albanske mase, rezultati nisu bili zadovoljavajući. Govoreći o toj
činjenici. Laslo Rehak navodi da su komunisti na Kosovu pretežno bili iz
redova kolonista, tj. naseljenika koji su bili otudjeni u očima albanskih
2 1 7
masa.
Prema tome. i pored u osnovi privlačne političke linije KPJ i značajnih
napora partijskih organizacija, naročito od 1937. godine, prodor Komunistič-
278
kog pokreta u albanske mase nije bio zadovoljavajući i zbog toga ni uključivanje
albanskih masa u organizovani radnički pokret nije bilo na potrebnoj visini.
VII. NEKE KARAKTERISTIKE DRŽAVNE UPRAVE I NJEN ODNOS
PREMA ALBANSKOJ NACIONALNOSTI
Sama činjenica da je bila unitaristička, centralistička i monarhistička
država, u uslovima kada je u njoj živelo više nacionalnih kolektiviteta, iako je
postojala formalna buržoaska demokratija i parlamentarna vladavina, govori o
tome da bivša Jugoslavija nije bila sposobna za ostvarenje demokratskih sloboda
gradjana a još manje za ostvarenje nacionalne ravnopravnosti. . Suštinski ciljevi
državnog aparata buržoaske Jugoslavije bili su eksploatacija radnih masa i
porobljavanje naroda i narodnosti Jugoslavije. Ovi ciljevi su naročito izraženi na
područjima gde su živeli Albanci, pa je to bio limitirajući faktor karaktera i
svojstva državne uprave i njenih pripadnika u predelima gde su živeli Albanci.
Polazeći od takve suštine državne uprave, vladajuća klasa je težila da
pripadnici državne uprave imaju takva svojstva koja će garantovati najuspešnije
ostvarivanje tih zadataka u oblastima gde su živeli Albanci.
Sama administrativno-teritorijalna pódela Jugoslavije bila je izvršena tako
da omogući nacionalnu integraciju celih nacija ili pojedinih nacionalnih manjina
u Jugoslaviji. Pódela na 33 pužanije do šestojanuarske diktature i na devet
banovina nakon toga, imala je za cilj da izvrši rasparačavanje homogenih delova
nacionalnih kolektiviteta u Jugoslaviji. Taj zadatak su vladajući krugovi
naročito ostvarili u predelima gde su živeli Albanci koji su bili raspačarani na tri
banovine. Opštinska, sreska i ranije okružna administracija i uprava služili su
ostvarenju reakcionarnih ciljeva vladajućih klasa za nametanje najtežeg sistema
nacionalnog i socijalnog ropstva nad albanskim stanovništvom.
Posle likvidacije „Djemijeta", vladajući krugovi su se povezali sa eksploa-
tatorskim elementima albanske nacionalnosti, i, naročito preko muslimanske
veroispovesti, težili da ostvare neki uticaj na albanske mase.
U državnoj upravi i administraciji buržoaske Jugoslavije u predelima gde su
živeli Albanci, gotovo i nije bilo pristupa pripadnicima albanske nacionalnosti,
sem u retkim slučajevima na radnim mestima pandura, kurira, trošarinaca,
ponekad žandarma i u nekoliko slučajeva nižih službenika u gradskim
opštinama. Medjutim, i na ova malobrojna mesta u administraciji, mogli su doći
samo oni Albanci koji su svirepošću, grubošću i nemilosrdnošću prema svome
narodu dokazivali odanost vladajućim krugovima bivše Jugoslavije.
Nešto više slučajeva bilo je da Albanci dodju do funkcije seoskih kmetova,
predsednika opština i, retko, narodnih poslanika. S obziroma na to da je
biračko telo bilo sastavljeno od pripadnika albanske nacionalnosti, koji su činili
većinu stanovništva, na navedene funkcije u dobrom broju slučajeva birani su
Albanci. To su bili uglavnom eksploatatorski elementi ili oni koji su korumpci-
jom bili povezani sa državnim aparatom putem korumpcije. Ipak na te funkcije,
ponekad je dolazio i jedan broj poštenih rodoljuba koji se borio za interese
albanskog naroda. Medjutim, takvi su vrlo malo mogli ostati na vlasti.
No, i onda kada su pripadnici albanske nacionalnosti bili na izbornim
funkcijama, oni nisu imali stvarnu vlast u svojim rukama, već vodje, šumari,
279
žandarmi, finansijski inspektori, poreznici itd. Albanci koji su bili na izbornim
mestima koristili su svoje funkcije za saradnju sa državnom upravom radi
sopstvenog bogaćenja. Oni su vrlo malo bili zaokupljeni teškim položajem
albanskih masa i brigom o radnim ljudima.21 8 Usled toga, birači — pripadnici
albanske nacionalnosti nekada su se više orijentisali na izbor nekog predsednika
ili poslanika iz redova srpske ili crnogorske nacionalnosti, koji i im je, da bi bio
ponovo izabran, izlazio u susret i završavao poslove, nego pripadnika albanske
nacionalnosti koji bi bio na vlasti samo formalno i nju koristio za svoje lične
interese.219 Tako su, npr. birači opštine Gotuvuša, gde su ogromnu većinu
činili Albanci, više puta izabrali Statu Durlovića za predsednika opštine, jer je
on dobro poznavao mentalitet Albanaca, energično se zalagao za rešavanje
njihovih zahteva i problema, materijalno pomagao siromašne seljake kada su bili
u nevolji i suprotstavljao se drastičnim nepravdama vladajućih krugova prema
Albancima.200
U toku izbora predsednika opštine ili poslanika, vršen je težak teror i
činjene su velike zloupotrebe. Pošto su izbori bili javni, to se uoči njih državna
administracija uvek opredeljivala za kandidata koga je ona podržavala i od
birača je kategorički tražila da glasaju za njega. Ako birači to nisu činili, onda
je bilo više slučajeva da neko iz državnog aparata kredom obeležava takve
pojedince. Čim bi izašli sa izbornog mesta njih bi žandarmi hvatali i teško
premlaćivali zbog toga što nisu glasali za kandidata za koga se mesna birokratija
zalagala.2 21
I prilikom prebrojanja glasova vršene su mnoge zloupotrebe. Birački
odbori obično su sastavljani tako da se sa njima moglo špekulisati prilikom
prebrojavanja glasova. Ako je kandidat koji je bio nepoželjan dobio veliki broj
glasova, onda se dogovorom samog biračkog odbora vršilo presipanje puglica iz
kutije nepoželjnog kandidata u kutiju kandidata za koga su se zalagali vladajući
krugovi. Tako je, naprimer, u vezi sa ovakvim zloupotrebama izbornih rezultata,
došlo do jednog teškog sukoba u opštini Baranjskoj u Pećkom srezu 1937.
godine. Tada su za predsednika opštine kandidovana dva lica: jedan kandidat iz
srpske nacionalnosti, za koga se zalagala Radikalna stranka i drugi kandidat
Albanac, koga su podržavali demokrati. Na redovnim izborima većinu je dobio
kandidat albanske nacionalnosti. Medjutim, posle pokušaja špekulacije sa
glasovima koji nije uspeo, vladajući krugovi su poništili izbore i zakazali nove.
Iako je prilikom priprema novih izbora mesni državni aparat uložio ogromne
napore da pridobije ili prisili birače da glasaju za kandidata srpske nacional-
nosti, u ponovljenim izborima većinu glasova ponovo je dobio kandidat
albanske nacionalnost. Kada su pripadnici državnog aparata ponovo pokušali da
izvrše malverzacije sa glasovima u samom biračkom odboru i kada je u samom
njemu došlo do sukoba, izbio je vrlo težak sukob izmedju organa vlasti i
pripadnika albanske nacionalnosti te opštine. Tom prilikom ubijeno je pet Alba-
naca i ranjeno preko 20 birača. Iznoseći detalje o ovom dogadjaju u jugosloven-
skom parlamentu, poslanik Šerif Voća je tražio da se izvrši istraga o
ovoj nezakonitoj radnji, ali njegov zahtev nije prihvaćen jer je to bio opšti
metod vladajućih krugova u ovakvim prilikama, uz saradnju i podršku najviših
organa vlasti u Jugoslaviji.2 2 2
Moralni i stručni nivo službenika državnog aparata u krajevima gde su
živeli Albanci bio je vrlo nizak, sem u izuzetnim slučajevima kada se radilo o
ljudima sa progresivnim shvatanjima koji su na Kosovo dovedeni po kazni.
280
Govoreći o liku državnog aparata u Južnoj Srbiji poslanik Jovanović je u
Jugoslovenskom parlamentu izmedju ostalog rekao: „Ni jedan od narodnih
poslanika neće sporiti da naša državna administracija nije dobra ... Da nije na
zakonima zasnovana i da je nažalost u mnogo slučajeva korumpirajuća."
Govoreći o državnoj upravi konkretno u Južnoj Srbiji, on je rekao da je
,,policijsko činovništvo nedoraslo, nesposobno i u vrlo mnogo slučajeva
potkupljivo . . . Tako je nažalost i sa sudskim vlastima, tako je i sa prosvetnim
vlastima, u Južnoj Srbiji . . . Veći deo toga činovništva još smatra daje njegovo
bavljenje u Južnoj Srbiji neka vrsta kazne, kao neka vrsta službovanja u koloniji
u kojoj oni mogu raditi šta hoće".223
Državni aparat u područjima u kojima su živeli Albanci je svoju državnu
delatnost nije bazirao na zakonima. Zloupotrebe i korumpcije, uzimanje mita.
bili su osnovni uslov da gradjani, naročito pripadnici albanske nacionalnosti,
mogu završiti neki posao kod organa vlasti. To je bila javna tajna i o tome se
više puta govorilo u jugoslovenskom parlamentu. Tako je poslanik Kujundžić,
govoreći o velikoj pljački, mitu i bogaćenju službenika u predelima gde žive
Albanci, izmedju ostalog rekao: „Bolje je biti žandarm u južnim predelima,
nego ministar policije u Beogradu, bolje je biti šumar nego ministar šumar-
stva".224
O niskom moralnom nivou činovništva u takozvanoj Južnoj Srbiji govorili
su i oni koji su se zalagali i za najveći pritisak na albanske mase. Tako je Djordje
Krstić, koji se svesrdno zalagao za kolonizaciju Kosova, govoreči o državnoj
upravi, rekao: „Opštinski organi od opštine najviše su korumpirani, te su
neopravdanim kaznama, mitom, učenom i kulukom itd. još više teretili onako
siromašno stanovništvo . . . Nije se čuditi tome, jer upravo policijski kadar u
Južnoj Srbiji, sa nekim časnim izuzetcima, nije do danas bio nosilac kulture i
progresa, nego nosilac brutalne sile i instrument partijsko—političkog obraču-
navanja". Navodeći konkretne primere, Krstić piše o činjenici teške malverza-
cije župana i načelnika sreza u Prištini.225
Najpodložniji korumpciji bili su poreznici, šumari, finansi, agrarni službe-
nici i premerivači zemljišta, putari, žandarmi, opštinske delovodje, sudije i drugi
sudski službenici, koji su u svojoj prljavoj delatnosti lančano bili povezani sa
načelnicima srezova, županima, visokim činovnicima banovina, pa sve do
funkcionera u ministarstvima i najviših rukovodilaca u vladi i državi. Prema
tome, državna uprava u predelima gde su živeli Albanci bila je naročito na
niskom moralnom i stručnom nivou. Sve ovo još više je zagorčavalo život
širokih albanskih masa i stvorilo je veliko nezadovoljstvo prema vladajućim
krugovima bivše Jugoslavije.
VIII. EKONOMSKI PRITISAK NA ALBANSKE MASE U BURŽOASKOJ
JUGOSLAVS
Iako je buržoaska Jugoslavija zasnivala svoju politiku na načelima buržoaske
sociologije, ona je u praksi sprovodila politiku koja je potvrdljivala marksističku
postavku da su materijalno-ekonomski uslovi života osnov čitavog društvenog
života i egzistencije društvenih zajednica i grupacija ljudi. Upravo, vladajući
krugovi su vrlo dobro shvatili daje eliminisanje materijalno—ekonomskih uslova
života, putem politike ekonomske diskriminacije najvažniji oblik pritiska na
albanske mase.
281
a) Stanje privrede u predelima gde su živeli Albanci
Naučnoj javnosti je poznato da je predratna Jugoslavija bila pretežno
zaostala agrarna zemlja s vrlo niskim stupnjem razvoja industrije. Usled takve
privredne zaostalosti i velike eksploatacije od strane domaćeg i stranog kapitala,
život radnih masa u zemlji bio je, u celini, veoma težak. Privredna zaostalost
bila je naročito karakteristična za predele u kojima su živeli Albanci u
buržoaskoj Jugoslaviji.
Iz istorije je poznato da su krajevi gde danas žive Albanci u Jugoslaviji,
naročito u doba srednjevekovne Srbije, bili relativno privredno razvijeni.226
Posle dolaska Turaka, ovi predeli su se vrlo sporo razvijali. Ta tendencija
nastavljena je i za vreme buržoaske Jugoslavije, mada su predeli gde su živeli
Albanci bili bogati prirodnim izvorima i radnom snagom.
Posle Prvog svetskog rata, u procesu razvitka kapitalizma u Jugoslaviji,
došlo je do izvesne privredne aktivnosti stranog i domaćeg kapitala i u krajevima
gde su živeli Albanci. Razvoj ranijih privrednih aktivnosti nastavlja se i javljaju
se nove delatnosti. Godine 1929. počinje da radi veliki rudnik cinka i olova
„Trepča" dat u ruke engleskog kapitala.2 2 7 U periodu stare Jugoslavije stvorena
su na Kosovu još neka preduzeća, tako da je uoči rata, 1941. godine,
u ovom kraju bilo oko 25 industrijskih privrednih organizacija.2 2 8 U to vreme
delovali su rudnici „Kosovo", „Goleš", „Deva", „Ajvalija", „Brezovica" i
„Raduša" u Makedoniji u kojima su radili i pripadnici albanske nacionalnosti.
Na Kosovu su takodje postojale tri male hidrocentrale i četiri elektrane, od
kojih je nešto veća bila ona u „Trepči".2 2 9
U periodu buržoaske Jugoslavije znatno se razvijao i saobraćaj Na Kosovu.
Pored železničke pruge Kosovska Mitrovica — Skoplje, koja je 1931. godine
povezana sa Raškom, izgradjene su i pruge Priština - Kosovo Polje, Priština —
Kuršumlija i Kosovo Polje - Peć, u ukupnoj dužini 152 kilometra, tako daje
ukupni fond železničkih pruga iznosio 227 kilometara. Uz ovo, osposobljeni su
bili izgradjeni putevi za kolski saobraćaj Priština — Kuršumlija, Priština —
Kosovska Mitrovica, — Raška, Kosovska Mitrovica — Peć — Prizren - Skoplje,
Uroševac — Bujanovac i Priština — Štimlje. Dužina ovih puteva, koji su bili
drugorazrednog značaja, iznosila je 823 kilometra i na njima je saobraćalo
svega osam autobusa. Medjutim, u jugoslovenskom parlamentu je kritikovana
politika najmanjeg kreditiranja izgradnje putne i železničke mreže na Koso-
vu.230
Za vreme bivše Jugoslavije na području Kosova bilo je 2.345 zanatskih
radnji sa 1.818 radnika i 1.848 šegrta.231 Isto tako, postojale su dve velike
banke, jedna u Kosovskoj Mitrovici a druga u Peći, koje su imale svoje filijale u
svim većim mestima na Kosovu.2 3 2 U ovim bankama masovno su se zaduživali
gradnjani — 33 zemljoradnika bili su njihovi dužnici i plaćali su kamatu po stopi
od oko 40 do 60 % godišnje.2 3 3
Na bazi ovakve privredne aktivnosti, razvijao se i izvoz, tako da je sa
Kosova i Metohije i Makedonije 1929. godine izvezeno oko 20 hiljada grla
krupne i 800 hiljada grla sitne stoke.2 34 U sklopu tog privrednog razvitka,
napredovala je trgovina, naročito u gradovima koji su, mada nedovoljno
razvijeni, bili privredni, kulturni i politički centri stanovništva. Od njih su neki
imali i 15 do 20 hiljada stanovnika, kao Priština, Prizren, Peć, Kosovska
Mitrovica, Djakovica, Gnjilane, Tetovo itd. Isto tako, razvijali su se i neki mali
282
trgovački centri kao što su bili Uroševac, Vučitrn, Gostivar, Kičevo, Debar,
Ohrid, Resan i drugi. Skoplje je bio glavni privredni i administrativni centar i
Kosova, kao i zapadnih predela Makedonije gde su živeli Albanci.
Uoči rata, 1941. godine bilo je zaposleno u svim privrednim delatnostima
na Kosovu oko 29.000 lica.2 3 5 Medjutim, vrlo mali broj njih bili su Albanci,
koji su uglavnom bili zaposleni kao nekvalifikovani radnici ili pomoćno
administrativno osoblje.
No, i pored navedene privredne aktivnosti, može se reći da su krajevi gde
su živeli Albanci bili privredno najzaostaliji u buržoaskoj Jugoslaviji. Prema
popisu stanovništva od 1931. godine, 87% stanovništva Kosova bavilo se
poljoprivrednom proizvodnjom.236 Slična situacija bila je i u Makedoniji. Ovaj
procenat bio je mnogo veći kod pripadnika albanske nacionalnosti od kojih su
preko 90 % živeli od poljoprivrede.
Zbog teške ekonomske situacije, uslovljene slabim imovinim stanjem i
raznovrstnim oblicima eksploatacije, osiromašene albanske mase migrirale su u
razne gradove Jugoslavije radi zapošljavanja.2 3 7 S obzirom na to daje taj njihov
kulturni nivo bio nizak, da nisu imali stručne kvalifikacije i daje njihov tretman
od strane režima bio mizeran, ovi pečalbari su živeli vrlo bedno. Opterećeni
patrijarhalnim shvatanjima života i nemajući mogućnosti da reše stambeni
problem, oni su živeli odvojeno od svojih porodica po gradovima Jugoslavije.
Život tih radnika, naročito u Beogradu, Sarajevu, Skopju i drugim gradovima
bio je veoma težak. Radili su po 12 do 14 časova dnevno na najtežim poslovima
kao drvoseče, ložači, čistači ulica i gradske kanalizacije, nosači, sluge,
nekvalifikovani gradjevinski radnici itd. Stanovali su u veoma nehigijenskim
prostorijama po više njih u jednoj, pa čak i podrumima ili ostajali na
železničkim stanicama i trotoarima. Pošto su najveći deo svoje male zarade
morali slati porodicama, ishrana i odevanje bili su vrlo loši, a o kulturnom i
zabavnom životu nije moglo biti ni govora. U duhu buržoaskog morala,
šovinističke ideologije i politike režima prema Albancima, ovi radnici su
tretirani kao niža bića, slično Crncima u imperijalističkim metropolama. Ime
Šiptar ili Makedonac bili su sinonim za drvoseču, čistača, uopšte pečalbara.
Pored grubih oblika eksploatacije od domaćih i stranih kapitalista,
raznovrsne oblike ekonomskog pritiska i diskriminacije sprovodio je i državni
aparat. Kako je već istaknuto, takvim pritiskom vladajući krugovi su hteli da
prisile Albance da napuste Jugoslaviju, ili da se bar presele u druge krajeve
zemlje, kako bi se razbila etnička homogenost Albanaca na Kosovu i u delovima
zapadne Makedonije.
Jedan od težih oblika diskriminacije od strane državnog aparata ostvarivan
je poreskom i prireskom politikom. Pri sprovodjenju ove politike, vršnene su
posebne mahinacije i zloupotrebe. Iskorišćavajući nepismenost albanskih masa i
pomanjkanja novčanih sredstava sa geometrijski premer zemlje, poreski
službenici su zaduživali Albance većim površinama nego što su ih posedovali.
Ovu činjenicu je izneo i poslanik Šerif Voća u jugoslovenskom parlamentu i
tom prilikom tražio da se izvrši „novi katastarski premer zemljišta pošto od
toga narod pati, jer je zemlja našeg kraja nepravedno klasificirana".238
Osudjujući politiku diskriminacije prilikom razrezivanja poreza, Treći kongres
KPJ je pozvao komuniste da se bore „protiv politike većeg poreskog
opterećenja nesrpske oblasti".239
283
Prilikom prikupljanja poreza, takodje, je dolazilo do raznih zloupotreba:
poreznici su bili nemilosrdni, naročito prema siromašnim seljacima, koji nisu
imali mogućnosti da ih podmite. Njima su i za najmanje poresko dugavanje,
kršeći zakonske propise i sve norme ljudskog ponašanja, propisivali imovinu i
prodavali je na licitaciji u bescenje špekulantskim elementima.240
Nepismenost velikog broja Albanaca omogućavala je poreznicima da im ne
daju propisne priznanice ili da na njima upišu manje iznose nego što su seljaci
uplaćivali. Tako se često dešavalo na seljaci plaćaju više puta porez za istu
godinu, ili da daju više novca nego što su bili zaduživani. Kada su se poreski
obveznici žalili na te nepravde, prema njima su poreski izvršitelji vrlo grubo
postupali. Bilo je slučajeva da su takva lica predavana žandarmerijskim
stanicama gde su bili premlaćivani, navodno zbog uvrede časti.241 Pojedinci su
se zbog toga žalili višim organima vlasti, ali nisu naišli ni na kakvu podršku, jer
je niži činovnički aparat bio usko povezan sa višim službenim licima.
Opšta karakteristika državne uprave gde su živeli Albanci bila je
korumpcija i primanje mita. Na taj način albanske mase su takodje ekonomski
eksploatisane. Gotovo ni jedan zahtev gradjana nije mogao da bude rešen bez
davanja mita. Takav postupak organa vlasti stvorio je utisak kod običnih
gradjana da ne treba ništa zahtevati od organa vlasti bez mita. Čak i kad posao
nije bio završen, nesvestan Albanac je bio uveren da je dotični službenik sve
učinio, ali nije mogao da mu završio posao. I obratno, kada je neki posao
završen bez davanja mita, to obično čovek nije cenio, jer je smatrao da u to nije
uložen neki poseban napor.242
O tome kako su se pojedini državni službenici bogatili pomoću mita i
korumpcije, pisao je i dopisnik Press—biroa. On navodi primer opštinskog
delovodje u Orahovcu, koji je zahvaljujući korumpciji postao najveći bogataš u
srezu, tako ,,da su svi seljaci u ovom kraju njegovi dužnici" a za šefa po reske
uprave u Djakovici kaže da besplatno uzima stvari u radnjama poreskih
obveznika i da od trgovaca naplaćuje 1.000 do 5.000 dinara da bi im smanjio
poresku osnovicu.243
Jedan od oblika eksploatacije radnih masa na selu uopšte, a posebno u
predelima gde su živeli Albanci, bila je i politika makaza cena. Govoreći o tom
pitanju u jugoslovenskom parlamentu, Šerif Voća je oštro kritikovao takvu
politiku države prema seljacima i tražio „poskupljenje otkupne cene duvana, a
da se snize cene gasu, soli i šećeru". On je, istovremeno, tražio popravku loših
puteva i stvaranje uslova za izvesno zapošljavanje albanskog stanovništva.244
Iz izloženih činjenica se vidi da je celokupna ekonomska politika bivše
Jugoslavije bila usmerena na sve veće potiskivanje albanskih masa i njihovu
pauperizaciju.
b) Takozvana agrarna reforma i kolonizacija - najteži oblik ekonomsko -
političkog pritiska na albanske mase
Mada je agrarna reforma u procesu prolaska iz feudalizma u kapitalizam
predstavljala jednu revolucionarnu meru, ona je u predelima gde su živeli
Albanci imala prevashodno reakcionaran karakter. Isto tako, u istoriji razvitka
pojedinih zemalja progresivnu ulogu je imala kolonizacija stanovništva iz
prenaseljenih i siromašnih oblasti u nenaseljene i plodne krajeve zemlje.
284
Medjutim, kolonizacija područja na kojima su živeli Albancima imala je
očigledno diskriminacioni karakter, jer je ovde izvršeno naseljavanje stanovni-
štva u krajeve koji su ionako bili gusto naseljeni i bez velikog zemljišnog fonda.
1. Socijalno-ekonomska struktura seljaštva u predelima gde su živeli Albanci
Uoči sprovodjenja agrarne reforme u predelima gde su živeli Albanci u
Jugoslaviji, posedi domaćinstava bili su vrlo usitnjeni. To najbolje ilustruju
podaci o strukturi domaćinstava u kosovskom i bitoljskom vilajetu 1910.
godine:
Domaćinstvo sa	Domaćinstva sa	Domaćinstva sa
VILAJET manje od 10 du-	10 - 50 dunuma preko 50 dunuma
numa zemlje	zemlje	zemlje
1	.2	3	4
Kosovski 33%	49%	18%
Bitoljski 28 %	47 %	29 %
Iz ovih podataka se vidi da su siromašni seljaci245 činili 75 do 85%
stanovništva. To je pogotovu bio slučaj sa albanskim domaćinstvima, koja su
imala prosečno od 10 do 30 članova porodice.
Isto tako, struktura poseda veleposednika. odnosno feudalnih gazdinstava,
pokazuje da su veliki deo obradivog zemljišta držali eksploatatorski elementi,
što se vidi iz sledečih podataka za 1910:
VELIČINA POSEDA	BROJ ha
1 2
1.	Posedi do 100 hektara	6.326
2.	Posedi od 100 do 500 hektara	610
3.	Posedi preko 500 hektara	37
UKUPNO:	5.973246
Iz ovih podataka proizilazi daje oko 90% poseda imalo do 100 hektara
• zemlje. Posede iznad 100 hektara zemlje imali su uglavnom turski i albanski
feudalci, tako da su veleposednici i begovi raspolagali sa oko 40% ukupnih
obradivih površina.24 7 Pod vlašću ovih feudalaca bilo je od 655 sela kosovskog
i bitoljskog vilajeta 304 sela gde su živeli Albanci koji su bili čifluci begova i
feudalaca.24 8 Ova činjenica pobija tvrdnju velikosrpske buržoazije da su
albanske mase bile privilegovane za vreme Turske.
Za sprovodjenje agrarne reforme bila je vrlo važna i ukupna površina
zemljišta i šuma, kao i procenat obradivih površina u odnosu na ukupne
geografske površine. Situacija u tom pogledu izgledala je 1910. godine ovako:
Geografske po-	Procenat obradive
VILAJET vršine zemlje	Obradive površine	površine
12	3	4
Kosovski 3,290.000 ha	349.067 ha	10,61%
Bitoljski 2,850.000 ha	208.016 ha	7,39%
SVEGA: -6.140.000 ha	557.083 ha	9,39 %249
285
Znači, obradive površine bile su relativno male što je bio rezultat
nepovoljne konfiguracije terena i niskog nivoa razvitka proizvodnih snaga u
poljoprivredi. Na tim površinama postojala je relativno visoka naseljenost
stanovništva, koja se stalno povećavala s obzirom na veliki prirodni priraštaj,
naročito albanskog stanovništva. I ova činjenica pokazuje da nisu postojali
povoljni uslovi za dopunsku kolonizaciju Kosova i Makedonije.
Popisom stanovništva 1925. godine, takodje je utvrdjena velika usitnjenost
poljoprivrednih gazdinstava na Kosovu i relativno mali fond obradive zemlje.
Tada je ekonomska struktura seoskim domaćinstava bila sledeča:
Visina poseda po domaćinstvu	Broj domaćinstva %
1	2	3
1.	Domaćinstva bez zemlje ili 51 ari	3.100	5
2.	Domaćinstva sa 51 do 100 ari	4.000	6
3.	Domaćinstva sa 1 do 2 hektara	9.300	15
4.	Domaćinstva sa 2 do 5 hektara	24.300	37 '
5.	Domaćinstva sa 5 do 7 hektara	16.800	26
6.	Domaćinstva sa preko 10 hektara	7.400	11
SVEGA:	65.900	lOO250
Ovi podaci pokazuje da je preko 62 % stanovništva odnosno domaćinstava
na Kosovu posedovalo manje od pet hektara zemlje. Ovo važi posebno za
domaćinstva albanske nacionalnosti koja su imala veliki broj porodica. Treba
napomenuti da je ovakvo stanje usitnjenosti seoskih domaćinstava utvrdjeno
nakon sprovodjena agrarne reforme i u uslovima kada više nije bilo feudalaca na
selu. Prema tome, i ova činjenica pokazuje da u ovim krajevima nije bilo uslova
za dopunsku kolonizaciju.
Uoči sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije, tehnička struktura
poljoprivednih domaćinstava takodje je bila vrlo niska. Na Kosovu je svega
64,2% domaćinstava imalo gvozdene plugove, do se 38,8 5 seljaka služilo
drvenim ralima. Godine 1939. bilo je svega 4 traktora, 5 sejalica, 6 žetelica, 145
vršalica, 242 trijera i 11 drugih poljoprivrednih mašina.251 Slično stanje bilo je
i u poljoprivredi Makedonije gde ,,se radilo najprimitivnijim orudjima: drvenim
ralom, motikom, srpom, i sličnim alatom. Gvozdeni plugovi bili su retkost" 2 5 2
Usitnjenost poljoprivrednih poseda, velika prenaseljenost stanovništva,
nizak stupanj poljoprivredne tehnike i opšta, društvena, politička i kulturna
zaostalost albanskih seljaka - to su uzroci niskog stupnja poljoprivredne
proizvodnje i vrlo slabog standarda seoskog stanovništva. Te činjenice su same
po sebi govorile protiv kolonizacije predela gde su živeli Albanci.
Medjutim, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije, rukovodeći se
reakcionarnim političkim ciljevima, nisu uzeli u obzir navedene objektivne
okolnosti pa su, suprotno svim socijalno—ekonomskim i humanim obzirima,
putem kolonizacije još više pojačali pritisak na seosko stanovništvo Kosova i
Makedonije, a posebno na pripadnike albanske nacionalnosti.
286
2. Osnovne karakteristike agrarne reforme u buržoaskoj Jugoslaviji
Iako su agrarna reforma i kolonizacija mogle imati pozitivan uticaj na
razvitak poljoprivrede i poboljšanje socijalno ekonomskog položaja radnih
ljudi u Jugoslaviji kao celini, one to nisu bile u svojoj suštini u krajevima gde su
živeli Albanci. Mada je agrarna reforma ukinula feudalne odnose u Bosni i
Hercegovini, Crnoj Gori, Kosovu i Makedoniji i time omogućila oslobadjanje
feudalnih odnosa i znatnog broja pripadnika albanske nacionalnosti, agrarna
reforma, a naročito kolonizacija u kasnijim periodima, bile su vrlo štetne po
pripadnike albanske nacionalnosti, naročito na Kosovu.
Usvajanju agrarnog programa u Jugoslaviji bilo je rezultat opasnosti od
agrarne revolucije. Posle završetka Prvog svetskog rata, feudalci su, pod
pritiskom čifčija, napuštali svoje posede i bežali u gradove ili inostransvo, a
dotadašnje čifčije su samostalno proglašavale zemlju feudalaca svojom privat-
nom svojinom. Kada je već stvoreno takvo stanje borbom seljaka, država je
ulagala krajnje napore da ga pravnim aktima sankcioniše i da time kanališe
revolucionarne pokrete u smislu ostvarenja uticaja vladajućih krugova na seosko
stanovništvo.2 5 3
Na ovoj osnovi usvojen je agrarni program i doneti su pravni i politički
dokumenti za njegovo sprovodjenje. Još 1914. godine Kraljevina Srbija je bila
donela Uredbu o iseljavanju u južne krajeve, ,,u cilju odbrane zemlje i izmene
nacionalne strukture stanovništva".2 5 4 Na bazi ovog programa došlo je do
kolonizacije predela gde su živeli Albanci, jer su vlade Srbije i Crne Gore, uoči
Balkanskog rata, pozivale siromašne seljake u rat, obećavajući im zemlju u
južnim krajevima nakon završetka rata. Crnogorska vlada je čak sačinila i
konkretne spiskove lica koja će dobijati zemlju u Metohiji.2 5 5 Ali posle
Balkanskog rata nije došlo do veće kolonizacije. Sem toga, u toku Prvog
svetskog rata kolonisti koji su bili došli na Kosovo, vratili su se u svoje krajeve.
Medjutim, navedena Uredba srpske vlade o kolonizaciji južnih krajeva sankcio-
nisana je pravnim dokumentima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca posle 1918.
godine.
Da bi pridobio seosko stanovništvo, regent Aleksandar Karadjodjević je
šestog aprila 1919. godine izdao svoj proglas u vezi sa sprovodjenjem agrarne
reforme u kome se, izmedju ostalog, kaže: >rJa želim da se odmah pristupi
pravednom rešenju agrarnog pitanja i da se ukinu kmetovski i veliki zemljišni
posedi. U oba slučaja zemlja će se podeliti medju siromašne zemljoradnike sa
pravičnom nadoknadom zemljovlasnicima. Pozivam seljake da s poverenjem u
moju kraljevsku reč, mirno sačekaju da im naša država zakonskim putem preda
zemlju . . . koja će biti njihova."256
U vezi sa proglasom Aleksandra Karadjordjevića, Narodno veće je usvojilo
prethodne odredbe za pripremu agrarne reforme. I u ovom dokumentu se ističe
uverenje „da će se zemlja dodeljivati onim državljanima, koji se bave
obradjivanjem zemlje, a nemaju toliko zemlje, koliko je mogu svojom
porodicom obradjivati".2 5 7 I u ovom dokumentu se garantuje princip
obeštećenja veleposednika i feudalaca.25 8 On dozvoljava slobodan posed do
500 jutara, a pravni akt donet 1931. godine taj zemljišni maksimum povećava
na 868 jutara.2 5 9 Sem toga, feudalcima je odobreno da uberu „hak" -
odnosno naturalnu rentu za 1918. godinu.260
287
U duhu navedenih programskih dokumenata, doneti su i bliži propisi koji
su regulisali pojedina pitanja sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije. Tako
je septembra 1920. godine doneta nova Uredba o naseljavanju južnih krajeva,
kojom su regulisana razna pitanja u vezi sa kolonizacijom. U smislu Uredbe od
1914. godine, doneta su još dva pravna agrarna dokumenta, 20. maja 1922.
godine ili. aprila 1931. godine.2 61
Pomenute mere i pravni akti imali su neka pozitivna obeležja. Pre svega,
oni su omogućili ukidanje feudalnih odnosa u Jugoslaviji i u predelima gde su
živeli Albanci. Na ovaj način, veleposednicima je oduzeto 530 hektara hiljada
hektara zemlje. Ove površine i 170.000 hektara utrina podeljeno je radnim
seljacima.2 62 Bivše čifčije dobili su oko 775.000 hektara zemlje.2 6 3 Tako je
došlo do ukidanja feudalnih odnosa u poljoprivredi, poboljšanja ekonomskog
položaja radnih seljaka, dinamizacije poljoprivrede i slobodnijeg razvoja
kapitalističkih robno—novčanih odnosa na selu.
Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji bile su, medjutim, opterećene
mnogim kompromisima i manjkavostima. Izazvana pritiskom radnim masa na
selu, a ne voljom vladajućih krugova, agrarna reforma je od samog početka
nosila pečat popustljivosti prema feudalcima. Državaje platila veleposednicima
za oduzetu zemlju preko500(petstotina) miliona dinara.2 64 S druge strane,
iako je bilo velikog broja siromašnih seljaka, agrarna reforma nije likvidirala
velike posede — maksimum privatnog poseda mogao je da iznosi 868 jutara. S
obzirom na tu činjenicu, 1929. godine bilo je oduzeto od veleposednika, od
okupno 469.000 hektara zemlje svega 247.600 ha ili 52,7% veleposedničke
zemlje.265
Proces sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije na Kosovu i Makedoniji
trajao je čitavo vreme buržoaske Jugoslavije. On je imao svojih plima i oseka,
zavisno od mogućnosti i taktike manevrisanja vladajućih krugova u sprovodjenju
strateške linije razbijanja homogenosti Albanaca. Tako je agrarna reforma stalno
visila kao Damaklov mač nad sudbinom albanskih seljaka i svakog trenutka
pretila oduzimanjem poslednjih parcela zemlje.
Rekli smo da je kolonizacija Kosova i Makedonije započeta još 1912.
godine i, posle prekida za vreme Prvog svetskog rata, nastavljena 1919. godine.
Prvo je počelo naseljavanje okolone Gnjilane, Lapskog sreza i Metohije, a zatim
Drenice i kosovske kotline. U prvo vreme, država nije znatnije i organizovano
pomagala koloniste, već su se oni sami snalazili kako su mogli. Nešto veću
pomoć oni su dobijali iz fonda pomoći američke misije i engleskog društva
prijatelja Srbije, i to u hrani, odeći, obući i poljoprivrednim spravama. Na bazi
te pomoći kompletno su podignute dve velike naseljeničke kolonije —
Vitomirica u Metohiji i Karadjordjevo u Makedoniji, sa po oko 250 kuća.2 66
Masovnije i organizivanije naseljavanje Kosova i Makedonije nastupilo je
posle donošenja Uredbe o naseljavanju južnih krajeva, septembra 1920. godine.
Prema ovoj Uredbi, svaki naseljenik je imao pravo na pet hektara zemlje, a ako
je ona bila slabijeg kvaliteta, na 10 hektara. Porodične zadruge su posebno
tretirane. Državaje preuzela obavezu da plati prevoz naseljenika, da im novčano
i materijalno pomogne u podizanju kuća i nabavci poljoprivrednih orudja.
Takodje državaje garantovala besplatnu gradju iz državnih šuma, oslobadjanje
od carina prilikom uvoza potrošnog materijala i od poreza i prireza za tri
godine. Naseljenici su bili dužni da najmanje deset godina ostanu na dobijenoj
zemlji da bi stekli pravo na vlasništvo, što je imalo za cilj zadržati naseljenike u
288
krajevima gde su živeli Albanci da bi se na taj način izmenila etnička struktura
stanovništva. Njihove važne obaveze bile su i lojalnosti prema državi i obaveza
uključivanja u naseljeničke zadruge i udruženja.267
U toku istraživanja, utvrdili smo da je državni aparat vrlo slabo izvršavao
obaveze preuzete Uredbom o naseljavanju južnih krajeva. Tu činjenicu
potvrdjuje i poslanik Jovan Jankulović koji je u jugoslovenskom parlamentu
rekao: „Dosadašnja kolonizacija vršena je bez reda, sem toga, vrši se i bez
dovoljno novčanih i materijalnih sredstava za koloniste. Kolonisti su tamo
dobili zemlju a nisu dobili ono što im je najpotrebnije, nisu dobili gradju za
stanove, za kuće, a nisu dobili stoku ili kakvog kredita da bi mogli nabaviti ono
što je najnužnije za prve potrebe svakog domaćinstva".2 68
Ako se posmatra čitavo vreme sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije
na Kosovu i u Makedoniji, mada se uočava strateški kontinuitet ciljeva
vladajućih krugova, ipak se, po stepenu pritiska i intenzitetu sprovodjenja
agrarne reforme i kolonizacije mogu razlikovati tri faze:
Prva faza počinje 1912. godine i završava se 1920. godine. Tada je agrarna
reforma imala u suštini svoj pravi smisao, jer je u to doba uduzeta zemlja
uglavnom velikom broju begova i feudalaca i predata bivšim čifčijama. Reforma
je najviše pogodila eksploatatorske elemente, iako im je zemlja isplaćivana, a
donela je značajnu korist radnim masama na selu pa i pripadnicima albanske
nacionalnosti koji su dobili zemlju bivših feudalaca. Mada je u ovoj fazi agrarna
reforma imala odredjene manjkavosti, koje su se u prvom redu ogledale u
velikim koncesijama feudalnim elementima i u oduzimanju zemlje siromašnim
albanskim seljacima, ipak je u ovoj fazi agrarna reforma imala revolucionaran
karakter.
Druga faza agrarne reforme i kolonizacije počinje 1919. i traje do 1934.
godine. Glavna njena karakteristika u predelima gde su živeli Albanci bila je
oduzimanje seoskih utrina, poseda iznad zemljišnog maksimuma, ziratne zemlje
Albanaca bez ispravnih tapija i napuštene zemlje političkih odmetnika u
kačake. U ovom periodu, vladajući krugovi su se nadali da će ekonomskim
pritiskom na albanske mase i stalnim koloniziranjem krajeva gde su živeli
Albanci, izmeniti nacionalnu strukturu na štetu ove nacionalnosti. Takodje,
očekivali su da će putem asimilacije izvršiti denacionalizaciju albanskog
stanovništva. Zbog toga u ovoj fazi nije sprovedeno masovno oduzimanje radnih
seljaka albanske nacionalnosti, već je bilo pojedinačnog oduzimanja
ziratne zemlje u slučajevima kada je bilo u pitanju formiranje
naseljeničkih kolonija ili usled korumpcije agrarnih činovnika.269
Od 1934. godine do kapitulacije stare Jugoslavije traje treća faza
sprovodjenja agrarne reforme i kolonizacije. Tada su vladajući krugovi utvrdili
da politika razredljivanja i asimilacija Albanaca nije uspela, da se putem
kolonizacije nije izmenila nacionalna struktura stanovništva na štetu Albanaca.
Zbog toga su se oni tada opredelili za politiku totalnog oduzimanja zemlje
radnih seljaka albanske naciolanosti kako bi se oni prisilili na odlazak u Tursku.
289
3. Diskriminacioni karakter agrarne reforme i kolonizacije prema Albancima u
Jugoslaviji
U odnosu na albanske mase u buržoaskoj Jugoslaviji agrarna reforma i
kolonizacija predstavljali su najteži oblik pritisaka i diskriminacije. Sprovedene
u cilju proterivanja Albanaca sa tla Jugoslavije, agrarna reforma i kolonizacija
bile su usmerene protiv najvitalnijih interesa albanske nacionalnosti i imali su
reakcionaran karakter.
Glavni i krajnji cilj agrarne reforme i kolonizacije bio je da se izmeni
nacionalna struktura stanovništva predela gde su živeli Albanci. Ovaj cilj postaje
jasan i razgovetan ako se prouče dokumenti o agrarnoj reformi i kolonizaciji i
sagledaju politički stavovi vladajućih krugova u vezi s ovim pitanjem. Upravo,
vladajuće krugove je zabrinjavala i zastrašivala činjenica što je na velikom
prostoru tzv. Južne Srbije živela homogena, apsolutno obespravljena, pa zato i
nezadovoljna najveća nacionalna manjina u Jugoslaviji — Albanci. Znajući da
90 % Albanaca u Jugoslaviji živi na selu i daje osnovni uslov njihove egzistencije
posedovanje ziratne zemlje, velikosrpska buržoazija se orijentisala na oduzima-
nje zemlje od albanskih seljaka a time i materijalne osnove njihovog života. Na
ovaj načinje buržoaska Jugoslavija težila da prisili Albance da se isele za Tursku
ili, pak, da migriraju u druge krajeve Jugoslavije.
Prema recima Dimitrija Erića, još uredba o naseljavanju južnih krajeva,
koju je 1914. godine donela Kraljevina Srbija, bila je podredjena ,, cilju odbrane
zemlje i izmene nacionalne strukture stanovništva".2 70 Ukazujući na motive
agrarne reforme i kolonizacije, i Sergije Dimitrijević konstatuje da su ove mere
sprovedene „da bi se izmenio nacionalni sastav stanovništva u krajevima
naseljenim nacionalnim manjinama i ugnjetenim nacijama".271 Uostalom,
režim stare Jugoslavije je zvanično insistirao da agrarna reforma treba da
omogući pritisak na pojedine nacionalne manjine. U tom smislu jednim
raspisom Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, izmedju ostalog, kaže se: ,,Pri
sprovodjenju agrarne reforme ne sme se gubiti iz vida i nacionalni momenat,
kako na strani onih koje treba situirati, tako i na strani poseda, koji dolaze pod
udar agrarne reforme". 7 2
Taj nacionalistički karakter agrarne reforme isticali su veliksrpska pro-
paganda i njeni ideolozi. Tako je dr. Jelić insistirao ,,da kolonizacija predstavlja
nacionalni problem bezbednosti". On je rezultate kolonizacije merio po tome
koliko se Albanaca iseljava za Tursku: ,,Danas se Turci sele iz Laba, — istakao je
Jelić — što znači daje kolonizacija uspela u tom kraju".2 72 Ovaj strateški cilj
agrarne reforme i kolonizacije izložen je i u jednom članku objavljenom u
,,Politici" u kome se kaže: ,,Naš je nacionalni interes u srbizaciji i slovenizaciji
Kosova i doline Vardara".2 7 3 Na ovom cilju insistira i A. Urošević, koji za
agrarnu reformu u Južnoj Srbiji kaže daje „uslovljena nacionalnim i socijalnim
ciljevima".2 74
Djordje Krstić, poznati ideolog agrarne reforme Kosova, najotvorenije
ukazuje na njenu nacionalističko—šovinističku suštinu. On navodi da su agrarna
reforma i kolonizacija znatno doprineli da se izmeni nacionalna struktura na
Kosovu na štetu Albanaca. Po njemu, ranije je u Metohiji bilo 83 posto a na
Kosovu 72 posto Albanaca, dok su 1934. godine Albanci činili svega 49 posto
stanovništva na Kosovu. On takodje ukazuje da kolonizacija arnautskih naselja
u Makedoniji nema onaj odlučujući nacionalni interes," jer arnautska naselja
290
ovde nisu tako kompaktna, kao što su na Kosovu i Metohiji".2 7 5 Mada
navedeni procenti o izmeni nacionalne strukture stanovništva nisu tačni, važno
je ukazati na insistiranje Krstića da se u cilju izmene nacionalne strukture
stanovništva na Kosovu moraju produžiti agrarna reforma i kolonizacija.
Izmeni nacionalne strukture stanovništva na štetu Albanaca, trebala je da
posluži i politika režima, da se zemlja iz agrarnog fonda ne dodeljuje mesnim
interesentima, ne samo Albancima nego ni pripadnicima srpske nacionalnosti sa
Kosova, već samo koloniziranim naseljenicima. U tom smislu ,,u Uredbi o
naseljavanju južnih krajeva od 24. IX. 1920. godine koja je ostala na snazi do
1931. godine, mesni interesenti uopšte se ne pominju". Govoreći o diskrimina-
ciji nad Srbima starosedeocima u toku sprovodjenja agrarne reforme na jugu,
poslanik Jovan Jankulović je u jugoslovenskom parlamentu 1922. godine,
izmedju ostalog, rekao: „da od jednog dela seljaka vlada nezadovoljstvo, jer vide
kako se pored njegove njive daje nekoliko hektara kolonisti, a njemu se ne daje
iako on nema dovoljno zemljišta". Govoreći o tome daje starosedelac oštećen i
podržavljenjem šuma i utrina, on kaže: „1912. godine i 1913. godine naša je
vlada suglasila da su sve šume u južnoj Srbiji pripadale one pojedincima ili
selima, državna svojina".2 76
Štaviše i onda kada su Albanci, svesni da ih režim isključuje iz dodeljivanja
zemljišta iz agrarnog fonda, iako su bili bezemljaši, u težnji da izbegnu da na
njihovu zemlju dolaze ljudi sa strane, tražili su da se ona dodeli Srbima,
Makedoncima i Ciganima, bezemljašima iz njihovog mesta, vlasti su to odlučno
odbijali. Pojedina sela su slala jugoslovenskoj vladi i spiskove mesnih krišćana
bezemljaša sa zahtevom da se njima dodeli zemlja iz agrarnog fonda. Na
intervenciju poslanika „Djemijeta" da se ovi zahtevi prihvate, predsednik Vlade
Pašić, pritešnjen argumentima, morao je otvoreno izjaviti da su takvi zahtevi
neprihvatljivi, jer država dodeljivanjem zemljišta naseljenicima želi da pomeša
stanovništva u predelima gde žive Albanci. Ovu postavku potvrdjuje i Koča
Jončić koji ukazuje da se „oduzeta zemlja nije dodeljivala pripadnicima
nacionalnih manjina . . . Zemlja je dodeljena dobrovoljcima iz minulih ratova,
koji su u velikom broju kroz četničke i slične organizacije pretvarani u politički
udarnu snagu za nacionalnu asimilaciju ovih krajeva".2 77
U težnji za izmenom nacionalne strukture stanovništva na štetu Albanaca,
vladajući krugovi stare Jugoslavije nisu vodili računa ni o teškom stanju i
socijalnom položaju Srba, starosedelaca. Štaviše, bilo je slučajeva da je
zemlja oduzimana i siromašnim srpskih seljacima ako je ona spadala u agrarni
kompleks, gde je trebalo podići naseljeničke kolonije.2 78 To potvrdjuje da nisu
u pravu oni teoretičari koji tvrde daje agrarna reforma i kolonizacija u Južnoj
Srbiji imala i socijalno-humani karakter.
U izmeni nacionalne strukture stanovništva albanske nacionalnosti vlada-
jući krugovi buržoaske Jugoslavije nisu postigli željene rezultate. Iako su u
krajeve gde su živeli Albanci do 1937. godine doseljena 15.622 domaćinstva,
podignute 374 kolonije i izgradjene 12.372 naseljeničke kuće, vladajući krugovi
ovim efektima nisu bili zadovoljni.2 79 Samo do 1931 godine došlo je iz drugih
krajeva Jugoslavije u krajeve gde žive Albanci 39.000 kolonista Slične
podatke izneo je i ministar poljoprivrede Jugoslavije koji je tvrdio da je do
novembra 1937. godine u Južnoj Srbiji dobilo zemlju preko 34.528 agrarnih
interesenata.281
291
Razbijanju nacionalne homogenosti Albanaca trebalo je da posluži i
geografski razpored naseljeničkih kolonija. U tom pogledu uveden je i princip
da se naseljenici koloniziraju prvenstveno duž albanske granice, u kosovskoj
kotlini, u Drenici, pored Laba itd.2 8 2 Medjutim, pored ovih efekata i pored
velikih napora vladajućih krugova da razbiju nacionalnu homogenost Albanaca,
nacionalna struktura stanovništva na štetu Albanaca nije pogoršana 1936.
godine, već, naprotiv, poboljšana za 2 promila.2 8 3 Ovo je postignuto
zahvaljujući velikom prirodnom pritaštaju albanskog stanovništva i otporu ove
nacionalnosti kolonizaciji. Dok je broj Srba i Crnogoraca porastao za 58.745,
broj Albanaca na Kosovu se u ovom periodu povećao za 68.060, tako da se u
nacionalnoj strukturi stanovništva nije ništa bitno izmenilo.284
Navedene činjenice o nacionalnom sastavu stanovništva u predelima gde su
živeli Albanci duboko su potresle vladajuće krugove. U rezultatima kolonizacije
i iseljavanju pripadnika albanske nacionalnosti sa tla Kosova i Makedonije. Tada
je Djoko Perina konstatovao da se putem kolonizacije nije mogla izmeniti
nacionalna struktura stanovništva na štetu Albanaca. ,,Prema tome, — ističe on
— može se postaviti pravilo, da se samim naseljavanjem ne može sprovoditi
nacionalna većina u pokrajinama u kojima su stranci u jačoj većini i koje su
gušće naseljene".28 5 Prema Orestiju Krstiću, glavni uzrok ovog neuspeha leži u
tome što do 1938. godine kolonizacija nije bila opšta i masovna, već stihijska i
pojedinačna.286
Do sličnih konstatacija dolazi i Vasa Čubrilović, koji kaže: ,JColonizacija
nije mogla da spreči veći prirodni priraštaj Arnauta nego Srba. Ukazujući na
uzroke neuspeha, on smatra da se putem kolonizacije ne more obezbediti srpska
većina u krajevima gde žive Albanci, več masovnim iseljavanjem Albanaca iz
Jugoslavije. Po njemu, i sami rezultati kolonizacije bili su slabi, jer vlada nije
imala čvrst kurs u njenom izvodjenju i da bi postigla izborne kombinacije
popuštala je prema Albancima i nije im oduzela najplodniju zemlju, koristeći
činjenicu da veliki broj Albanaca nije imao propisne tapije.2 8 7 Na osnovu
ovakvih rezonovanja, Čubrilović dolazi do sledećeg zaključka: ,JDa rekapituli-
ramo, Arnaute je nemoguće suzbiti samo kolonizacijom. . . Kada se podje sa
stanovišta da je postepeno potiskivanje Arnauta, našom postupnom koloniza-
cijom neefikasno, ostaje jedino iseljavanje Arnauta u masi".290
Promeni nacionalne strukture stanovništva i konsolidaciji kolonista u
predelima gde su živeli Albanci trebalo je da doprinese i zakonska obaveza
naseljenika da mogu da „postanu sopstvenici ustupljenog im zemljišta posle
deset godina od dana naseljavanja".2 8 9 Pre ovog roka „naseljenici ne mogu
otudjiti zemlju i ... ne mogu je dati pod zakup '.29°
Jedan od ciljeva vladajućih krugova bio je i izazivanje nacionalne i verske
mržnje izmedju Srba, Albanaca i Crnogoraca. U tom cilju, Uredba o
naseljavanju južnih krajeva postavlja zahtev da naseljenici ne saradjuju sa
odmetnicima ili opozicionerima režima. U njoj se kaže da će se zemlja oduzeti
„ako se utvrdi daje naseljenik održavao veze sa odmetnicima ili licima koja rade
protiv državnog aparata, ili da su pomagali takva lica".291 Pošto je u periodu
od 1918. do 1927. godine veliki deo albanskog življa bio odmetnut u kačake
i pošto je albanski narod u celini podržavao kačački pokret i bio u opoziciji
prema vladajućim krugovima, to se ovaj zahtev odnosio na ceo albanski narod,
tj. traženo je od naseljenika da se sukobljavaju sa albanskim življem. Vladajućih
krugovi su sve činili da ne dodje do zbližavanja izmedju naseljenika i Albanaca,
292
a svako zbližavanje takve vrste smatrali su komunističkom nastranošću. Želja
im je bila zaoštravanje odnosa sa Albancima, pa zbog toga „našim kolonistima,
po potrebi, treba dodeliti oružje i u ove predele treba plasirati staru četničku
akciju i poverljivo je pomoći u njenim zadacima. Naročito treba pustiti jedan
talas Crnogoraca sa brda da izazove masovan sukob sa Arnautima Metohi-
je".292
Ovakva antialbanska politika vladajućih krugova buržoaske Jugoslavije
stvarala je veliko nezadovoljstvo kod albanskih masa i povećala ogorčenost
prema režimu. Govoreći o tome, Živko Avramovski kaže: „Ono što je Albance
Kosova najviše pogadjalo, to je nesumnjivo politika kolonizacije srpskog življa iz
drugih područja države. Prema Zakonu od 1931. godine, od Albanaca je
oduzimana najbolja zemlja i dodeljivana kolonistima. To je pogadjalo životne
interese siromašnih seljaka, koji su ostali bez mogućnosti izdržavanja".293
Preko agrarne reforme i kolonizacije, vladajući krugovi težili su takodje da
ostvare vojno—strateške i demagoške ciljeve. Mada su predstavnici režima
mnogo govorili o socijalno—ekonomskim ciljevima agrarne reforme i koloni-
zacije, mada su uzevši u celini, ove mere donekle i sadržale ovakve karakteris-
tike u predelima gde su živeli Albanci one su imale prevashodno politički
karakter. Izražavajući suštinu ovih mera, Sergije Dimitrijević kaže: „Da su
politički ciljevi kolonizacije, ponekad dolazili ispred socijalno-ekonomskih,
najbolje se vidi iz Naredbe 27. avgusta 1920. godine, koja predvidja, pored
stalne i privremenu kolonizaciju dobrovoljaca, kojima se daje pravo da zemlju
daju u napolicu".294 Govoreći o oduzimanju zemlje od Albanaca, Orestije
Krstić kaže: „To osvajanje zemlje, ne samo što je potrebno za privredno i
zdravsteno jačanje nacionalnog elementa, nego je isto tako važno i potrebno za
sigurnost zemlje i odbranu naših južnih granica. Zato je borba za zemlju u
južnoj Srbiji u prvom redu državni problem".295
U Srpskom kulturnom klubu je u spomenutim diskusijama jednodušno
zaključeno da „opasnost, koja nam preti od arbanaškog elementa u Južnoj
Srbiji jeste u ekonomskom, nacionalnom i vojničkom pogledu".296 Stoga je u
pravu Sergije Dimitrijević kad ukazuje da je kolonizacija vršena „da bi se
stvorila politička uporišta vladajuće klase, sastavljena od sigurnih elemenata
dobrovoljaca, četnika i si."297
Sa ciljem da se ostvari političko uporište i navodno obezbedi odbrana
zemlje, naseljeničke kolonije su locirane u pograničnim predelima prema
Albaniji, u homogenim albanskim sredinama i na važnim saobraćajnicama
Kosova i Makedonije. Medjutim, naseljavanje pograničnih pojasa nije teklo
prema željama vladajućih krugova, usled neplodnosti tla i lične nesigurnosti
naseljenika. U tom smislu je Milisav Lutavac konstatovao „da se doseljenici iz
drugih predela sa ustezanjem i zebnjom naseljavaju duž albanske granice," paje
tražio da se u ove predele naseljavaju Crnogorci iz kuča, koji su navikli sa
Arbanasima".298
Oko 400 naseljeničkih kolonija rasporedjeno je na glavnim strategijskim,
saobraćajnim i političkim čvornim tačkama na Kosovu, što se jasno vidi po
mapi kolonizacije Kosova.2 99 To je učinjeno u cilju razbijanja čiste albanske
sredine, a ne da se reše ekonomsko—socijalna pitanja ili obezbedi odbrana
zemlje.300 Odbrambena moć zemlje nije se mogla povećati putem obezspravlje-
nja i drastičnim progonom više stotina hiljada Albanaca - gradjana Jugoslavije.
To se nije moglo postići raspirivanjem šovinističke i verske mržnje medju našim
narodima.
293
S druge strane, režim je želeo da putem kolonizacije izbegne nezadovolj-
stvo i revolucionarno vrenje i u nekim siromašnim i neplodnim krajevima
Jugoslavije. Ovaj cilj se jasno vidi u jednoj naredbi vlade u kojoj se ističe daje
potrebno, radi hitnog rešavanja problema dobrovoljaca obezbediti njihovo
privremeno naseljavanje u druge krajeve Jugoslavije. Preseljavanjem iz Crne
Gore, Like i drugih revolucionarnih centara Jugoslavije, vladajući krugovi su se
trudili da razbiju navedene revolucionarne punktove i da se tako otarase
revolucionarne situacije u Jugoslaviji.301
Suprotstavljajući, pak, naseljenike starosedeocima, vladajući krugovi su
težili zaoštravanju nacionalnih suprotnosti, a time ublažavanje klasne borbe i
socijalne solidarnosti radnih ljudi u Jugoslaviji. Prikazujući ove suprotnosti
Djordje Krstić kaže: „Arnauti su organizovali pritisak na naseljenike da bi jih
odvratili od kolonizacije. Naseljenici su bili u stalnoj opasnosti: sa puškom u
ruci su ležali, sa puškom ustajali i sa puškom pored sebe polja obrađivali".302
Neki naseljenici su se ponašali, prema Albancima, kao kolonizatori prema
urodjenicima. Za svaki akt neprijateljstva oni su odgovarali višestrukim
zločinima. Tako je jednom prilikom zbog ubistva jednog koloniste ubijeno 17
Albanaca.30 3 Sličan je bio slučaj u selu Smirnu, gde su gotovo svu seosku
zemlju dobila tri naseljenika. Kada je jedan Albanac ubio seoskog agrarnog
poverenika, koji je obeležavao zemlju, izvršene su masovne represalije i svi
Albanci proterani iz sela.304
Iako su vladajući krugovi svim silama nastojali da pretvore koloniste u
orudje protivu Albanaca i za odbranu režima, naročito poslednjih godina života
buržoaske Jugoslavije, oni su u tome uspevali sve manje. Naprotiv, mnogi
kolonisti, doživljavajući razočarenja u pogledu pomoći države i nailazeći na
velike ekonomske i socijalne teškoće, shvatili su, naročito pod uticajem KPJ,
nezavidnu ulogu koju im je režim namenio u odnosu na Albance, pa su počeli
da se zbližavaju sa njima.
Govoreći o tome da je agrarna reforma i kolonizacija Kosova i Makedonije
uperena protiv makedonskog i albanskog naroda, a da nije imala socialno-
ekonomski karakter, Košta Novaković kaže: „Dobrovoljcima i siromašnim
seljacima režim nije dao zemlju bogataša, gde je najviše ima u Vojvodini, već u
Makedoniji (pod pojmom Makedonije Novaković obuhvata i Kosovo — HH) gde
ima najviše sirotinje. Toj sirotinji vlasti nisu dale zemlju, već su nekoliko
bogataških porodica naselili u kosovskom, metohijskom, zvenanskom i skop-
skom okrugu na makedonsku zemlju, i to u nameri da srbiziraju Makedoniju i
da stvore graničare koji će braniti ovakvu današnju ugnjetačku državu i njene
vlasnike, protiv samog potplaćenog naroda, kada se bude pobudnio da brani
svoja prava i traži slobodu".305 Da je agrarna reforma imala prevashodno
nacionalistički i šovinistički karakter u odnosu na nacionalne manjine,
konstatuje i Koča Jončić koji tvrdi da su naseljenici trebali da čine „političku
udarnu snagu za nacionalnu asimilaciju ovih krajeva".306
Znači, režim buržoaske Jugoslavije nije uspeo da na ovaj način učvrsti
odbrambenu sposobnost zemlje niti da naseljenike pretvori u čvrsti oslonac
svoje vladavine na Kosovu i Metohiji. Razvijanjem šovinističke mržnje mednju
našim narodima, vladajući krugovi su samo još više oslabili odbrambenu moć
zemlje.
Agrarna reforma i kolonizacija na Kosovu i u Makedoniji imali su upravo
izrazito eksploatatorski karakter. Iako su nastale pod pritiskom seljačkih radnih
294
masa, one su se, pogotovu u kasnijem periodu i u predelima gde su živeli
Albanci i Makedonci, potpuno deformisale. Ova tvrdnja vidi se još u
kraljevskom ukazu i ostalim prethodnim dokumentima u vezi sa agrarnom
reformom i kolonizacijom. Ona je potvrdjena i u činjenici da oko polovinu
veleposednika agrarna reforma nije pogodila.30 7 Veliku popustljivost prema
eksploatatorskim elementima nailazimo naročito u krajevima gde su živeli
Albanci, gde je na bazi nagodbe sa poslanicima „Djemijeta" skupno isplaćivana
zemlja oduzeta feudalcima, čak i onima koji su se iselili za Tursku 1912 i 1918.
godine.308 Albanske čifčije, pak, prisiljene da plate rentu čak i za vreme
ratova. Mnogi Albanci, a i Srbi, davali su izvesne prihode bivšim begovima i
onda kada im je država već isplatila zemlju, tako da su oni na dve strane primali
naknadu.309
Govoreći o favorizovanju eksploatatorskih elemenata u Južnoj Srbiji i
poslanik Jankulović u Jugoslovenskom parlamentu oštro je kritikovao ministra
agrarne reforme što je ,,iz jedne kuće isterao četiri brata da bi zadovoljio bivšeg
feudalca".310
Eksploatatorski karakter agrarne reforme i kolonizacije vidi se i po tome
što se uporedi kome je zemlja oduzimana a kome davana. Bila je masovna
pojava da je zemlja oduzimana siromašnim albanskim seljacima a ne i
bogatašima, a dodeljivana je često puta i nezemljoradnicima i velikim
bogatašima.
Jedan od oblika prisvajanja zemlje albanskih seljaka bio je i iskorišćavnije
činjenice da veliki broj Albanaca za vreme Turske nije posedovao tapije, iako je
svoju zemlju obradljivao stolećima. Na ovaj načinje zemlja bez tapija došla pod
udarom agrarne reforme, jer je Uredba srpske vlade od 1914. godine
„zabranjivala priznavanje turskih tapija i tražila da se imovinski odnosi utvrde
na bazi premera zemljišta".311 Pošto veliki broj siromašnih Albanaca nije imao
sredstva za novu premer zemljišta, njihova zemlja je padala pod udar agrarne
reforme. S druge strane, organi vlasti su namerno sabotirali premeravanje
zemljišta i u tom pogledu dato je uputstvo vlade Jugoslavije pod brojem 56865
u kome se izričito zabranjuje izdavanje novih tapija Albancima.
I onda kad su Albanci imali ispravne tapije, oduzimana im je ziratna zemlja
na osnovu Uredbe o kolonizaciji od 1920. godine, u kojoj se kaže: „Čak ako
bivši sopstvenik posle naseljavanja bude dokazao zakonsko pravo na zemlju
naseljenih lica, ona se ne može oduzeti od naseljenika". Naknada ili zamena za
ovu zemlju izvršiće se onako „kako bude odgovaralo interesu državnom".312
Ovaj stav ja masovno primenjivan prilikom oduzimanja zemlje Albanaca, jer je u
ovim prilikama kao razlog za oduzimanje zemlje uvek navodilo postojanje
državnog interesa.
Albanskim seljacima zemlja je oduzimana i na osnovu njenog proglašavanja
napuštenom ili odmetničkom. Kako je u periodu od 1920. do 1927. godine veći
broj Albanaca bio u kačacima, a albansko stanovništvo masovno podržavalo
kačački pokret, to je proglašavanje zemlje odmetničkom bilo vrlo često u
predelima gde su živeli Albanci.31 3
Inače, propisima je bilo dozvoljeno da se prilikom geometrijskog premeta
zemljišta može oduzeti svim seljacima ako ona potpada pod odredjeni agrarni
kompleks. U tom pogledu u Uredbi o naseljavanju južnih krajeva se kaže: „Ako
se prilikom ograničavanja kompleksa za naseljavanje ukaže potreba da se
privatno zemljište, koje je obuhvaćeno kompleksom, uzme za naseljavanje, ono
će se moći oduzeti na osnovu zaključka komisije za naseljavanje, a za uzeto
295
zemljište ima se sopstveniku dati u zamenu zemljište odgovarajuće vredno-
sti". Na osnovu ove odredbe oduzimana je zemlja Albancima, jer su
komisije bile sastavljene isključivo od pripadnika naseljenika, tj. Srba i
Crnogoraca. Promenute komisije su namerno tako odredjivale komplekse
naseljavanja kako bi najviše pogadjale zemlju Albanaca. Što se tiče naknade za
oduzetu zemlju, toga se agrarne komisije nisu pridržavale, ne samo u odnosu na
albanske siromašne seljake, nego ni u odnosu na starosedeoce Srbe.315
U navedenom propisu bila su otvorena vrata za neposredno oduzimanje
ziratne zemlje albanskih seljaka. Tako se u citiranoj uredbi „dopušta oduzima-
nje ziratne i zasejane zemlje zbog naročitih interesa".316 Agrarne komisije su
uvek, kada im se pružila prilika, primenjivale ovu odredbu, naročito kada je
trebalo oduzeti zemlju od albanskih seljaka, proglašavajući to „naročitim
interesima". Po ovom osnovu ne samo što je oduzimana zemlja siromašnim
Albancima, već su oni bili dužni da u toku dve godine plaćaju porez za tu
zemlju, a ako su je već zasejali, plodove je ubirao kolonista.317
Kako se iz izloženog vidi, agrarna reforma primenjivana je prema
Albancima vrlo rigorozno, uz zloupotrebu pojedinih izuzetnih klauzula u
propisima o agrarnoj reformi i kolonizaciji i njihovo pretvaranje u pravilo. Pored
zvanične kolonizacije, postajala je privatna kolonizacija, prostom okupacijom
zemljišta tj. „autokolonizacijom" koja se vršila kršenjem svih zakona u
državi.318 Djordje Krstić navodi: „Postupak oko tamošnjeg iseljavanja bio je
jednostavan i brz. Nije se vodilo računa ni o čemu, već se jedino pitalo da lije
zemlja prazna, a nije se mnogo obaziralo na eventualna tudja prava . . . Turci i
Arnauti izgubili su svaku prisebnost".319 List „Južna Srbija" naveo je i ovaj
slučaj kršenja zakona: „Jedan naš kolonista dobio je 26 hektara zemlje pored
pruge, mada je u svom selu imao preko 10 hektara zemlje i kuću. To mu je bilo
malo, već je jednom Muslimanu, susedu, nasilno oduzeo kuću i dva hektara
zemlje. Taj isti kolonista je prisilio oko 70 do 80 Muslimana da mu besplatno
rade zemlju u vidu agrarije".320 Ovakvu bespravno oduzimanu zemlju od strane
pojedinaca bilo je karakteristična naročito u trećoj etapi agrarne reforme. Naša
ispitivanja su potvrdila da je nasilno oduzimanje zemlje bilo karakteristično
naročito kada se naseljenik našao kao medjaš zemlje Albanaca.
Masovno i totalno oduzimanje zemlje od radnih seljaka Albanske
nacionalnosti sprovedeno je naročito od 1934. godine pa nadalje. Tadaje kralj
dao posebna ovlašćenja generalu Čemerikiću da izvrši kolonizaciju predela gde
žive Albanci.321 U ovoj fazi agrarne reforme nije se više vodilo računa ni o
urednim tapijama, ni o geometrijskom promeru, već se sva zemlja Albanaca
oduzimala da bi se naselili kolonisti. Postojalo je jedno interno uputstvo da se
prilikom oduzimanja zemlje od Albanaca ostavi po 40 ari po članu domaćin-
stva.322 Govoreći o tome, dopisnik „Press biroa" je pisao: „Arnauti se ne bi
žalili što im se ostavlja samo 40 ari zemlje po članu porodice, ali da ta zemlja
bude oranica a ne krčevina i pod šumom".32 3 Medjutim, agrarne komisije nisu
ni ovo uputstvo dosledno sprovodile, već su Albancima oduzimale svu zemlju,
čak i dvorište i bunare u njima.3 2 4
Naša istraživanja u oko sto sela na Kosovu pokazuju da su od 1937. do
1941. godine agrarna povereništva, pogotovu u Metohiji, oduzimala radnim
seljacima gotovo svu zemlju. Porodicama od po 10 do 20 članova ostavljeno je
samo po 1 do 2 hektara zemlje. Može se navesti bezbroj slučajeva koji to
potvrdjuju. U vezi s tim u jednom proglasu napredne omladine i studenata se
296
navode i ovi slučajevi: ,,U Podrimskom srezu, selu Landovici, familiji Sinana
Uke, koja broji 35 članova porodice, ostavljeno je samo četiri hektara zemlje. U
selu Šapišniku, u istom srezu, porodici Muslije Zečira, koja broji 22 člana, od
19 hektara zemljišta oduzeto je 17 hektara". Kolonizacija predela u kojima
su živeli Albanci nije pogodila samo albanske siromašne seljake več i Makedonce
i Srbe. Do toga je došlo zato što su naseljenicima pored ziratne zemlje albanskih
seljaka dodeljene i utrine i šikare i pašnjaci, a to je pripadalo celim selima u
kojima su živeli Makedonci, Srbi i Crnogorci. U vezi s tim, Orestije Krstić kaže:
„Država je oduzela od naroda najbolje šume i pašnjake a narodu ostavila krš i
goleti. Gde je u pitanju arnautski elemenat to se može samo pozdraviti, ali su
šume i pašnjaci oduzeti i od našeg elementa, tu je načinjena velika privredno-
politička i državna greška".3 2 6
Agrarna reforma i kolonizacija imale su eksploatatorsko-politički a ne
socijalno-ekonomski karakter i po tome kome je zemlja dodeljivana. Naveli smo
da je po propisima agrarne reforme zemlja trabaia da bude dodeljena onima koji
je ne poseduju i koji se bave zemljoradnjom. Medjutim, naročito na Kosovu,
zemlja je često dodeljivana nepoljoprivrednicima: opštinskim i sreskim činovni-
cima, žandarmima, agrarnim poverenicima, solunašima, četnicima, dobro-
voljcima, penzionerima i drugima. Ovakvim licima dodeljeno je u Južnoj Srbiji
samo do 1935. godine 18.173 hektara zemlje.32 7 Govoreći o toj pojavi Pavle
Jovičević piše: „Činjenica da su najbolju zemlju pored samih gradova dobijali
putem korumpcije razni penzioneri, službenici i dr. koji se zemljoradnjom nisu
bavili. . . recito govori o reakcionarnim ciljevima ovakve agrarne reforme".328
O šteti koja je kolonizacijom naneta seljacima svih nacionalnosti u Južnoj
Srbiji, govorio je u jugoslovenskom parlamentu i poslanik Jankulović. On je
rekao da je „1912. i 1913. godine naša vlada oglasila da su sve šume u Južnoj
Srbiji, pripadale one pojedinicima ili selima, državna svojina . . . Gospodo,
pojedina sela, koja su za vreme turske vladavine vodila parnice po 200 godina
oko svojih šuma i pasišta, danas su primorana da gledaju kako država
ekspropriše te šume i pasišta. Ta sela danas pokušavaju da svoje pravo oružjem
pribave".329
Ni princip da se dodeljuje onoliko zemlje koliko njen koristnik sa svojom
porodicom može obradjivati nije poštovan, već obratno, „bilo je slučajeva da su
pojedini kolonisti, naprimer, dobijali 50 do 120 hektara zemlje".330 Tako je i
sam predsednik vlade Nikola Pašić prisvojilo 3.000 hektara najplodnije zemlje u
okoli Muratovog turbeta na Kosovu,331 a u Smirni su tri kolonista dobila
zemlju čitavog sela.332
Pošto nepoljoprivrednici nisu mogli obradjivati dobijenu zemlju, davali su
je u napolicu Albancima bivšim sopstvenicima zemlje. Oni su ovo pravo stekli
na osnovu naredbe vlade broj 14011 u kojoj se kaže da kolonisti imaju „pravo
da daju zemlju u napolicu".33 3 Bila je masovna pojava da „veliki b:oj
naseljenika daje zemlju u napolicu Albancima, pa su ih Albanci nazivali novim
begovima".33 Konstatujući ovu činjenicu, Sergije Dimitrijević kaže da ,,u
ovakvim slučajevima ne samo što se zemlja nije davala u ruke onih koji je
obradjuju, već je time jednovremeno proširivan sektor feudalnih odnosa
izrabljivanja".335
Privilegovanja eksploatatorskih elemenata iz redova albanske nacionalnosti
bilo je i u vreme najteže faze sprovodjenja agrarne reforme. Ni onda kada je
oduzimana siromašnim seljacima, zemlja nije bila oduzimana veleposednicima i
297
kulacima. Tako, naprimer, Ilijaz Aguši iz Prištine imao je preko 30 hektara
zemlje, a ipak ga nije pogodila agrarna reforma. Sličan je slučaj sa Kruezijima u
Djakovici, begovima u Peći, Šerif Vocom u Vučitrnu, Šaban Pašićicima u
Slatini, Goanima u Davidovcu, Selmanima u Muhovcu itd.336 O tome kako je
izigravana agrarna reforma u odnosu na albanske age i begove, Košta Novaković
kaže: „Bogataši su blagosiljali oduzimanje zemlje od seljaka, a istovremeno
obezbedili sva prava za age i begove, jer su oni njihovi saveznici i braća".337
Prema tome, tačna je konstatacija da „dok su siromašnim seljacima
agrarna povereništva oduzimali i poslednje parcele zemlje, dotle je agama i
begovima putem korumpcije i povezanosti sa političkim strankama uspelo da
zadrže velike komplekse zemlje".3 38 Upravo, korumpcija je bila sredstvo ne
samo za zaštitu bogataša od agrarne reforme i kolonizacije, već i poseban oblik
eksploatacije od strane agrarnih službenika. Jedan od ciljeva agrarne reforme
bio je da „politička birokratija stvori mogućnost za korumpciju i špekulacije u
toku provodjenja agrarne reforme".339 Bila je činjenica „proširenost
korumpcije i u administrativnom aparatu, koji je sprovodio agrarnu refor-
mu".340 Perfidni su bili oblici mita i korumpcije agrarnih službenika. Bogati
seljaci su potkupljivali stručnjake koji su vršili premer zemljišta, pa su ovi
prilikom odredjivanja kompleksa, pomerali pravac geometrijske sprave i tako je
stotine hektara zemljišta ostalo van naseljeničkog kompleksa.341
Da bi potkupili agrarnu birokratiju, navodno u cilju spašavanja zemlje od
agrarne reforme, mesni političari iz redova albanske nacionalnosti sakupljali su
od radnih seljaka velika novčana sredstva. U najvećem broju slučajeva ti
političari su ta sredstva iskoristili ili za svoje svrhe, ili zajedno sa birokratima iz
organa vlasti, a da efekat nije ipak postignut.342
Eksploatatorsko-politički karakter agrarne reforme i kolonizacije dolazio
je do izražaja i u odnosu državnog aparata prema ekonomski nejakim
nascljenicima. Mada je jedan broj naseljenika poboljšao uslove života, većina je
doživela velike teškoće u procesu svoje stabilizacije u novim naseljima. Sama
činjenica da su siromašni seljaci iz Crne Gore, Hercegovine i Like preseleni na
Kosovo i u Makedoniju, u krajeve s malo veleposedničkih imanja i sa velikom
prenaseljenošću, a ne u plodnu i nenaseljenu Vojvodinu, govori o tome da
vladajući krugovi nisu imali za cilj ekonomski-socijalno zbrinjavanje siromašnih
seljaka, već ostvarivanje svojih eksploatatorsko-nacionalističkih ciljeva.
Naseljenici na Kosovu i u Makedoniji dovedeni su u vrlo teške ekonomske,
socijalne i političke prilike, a nije im pružena potrebna pomoć. Naročito teško
su prolazili siromašni naseljenici koji nisu uspeli da se povežu sa korumpiranim
agrarnim službenicima i državnim aparatom. Teškoće oko krčenja šume i šikara,
podizanja kuća i nabavke stoke i poljoprivrednog inventara, kao i nedostatak
vode za navodnjavanje i piće, slabe komunikacije, i javna i imovinska
nesigurnost - to su bila obeležja života najvećeg broja naseljenika.343
Ukazujući na ovakav položaj kolonista Orestije Krstić kaže: ,povesti
čoveka na ledinu i šikaru, odmeriti mu površinu zemlje i kazati mu: tu si
naseljen, a ne pružiti mu sredstava da se ekonomski i zdravstveno održi, to ne
znači kolonizaciju, već raseljavanje".344 Nailazeći na nepremostive teškoće i
uvidjajući da su prevareni, mnogi naseljenici su se odmah ili nakon kraćeg
vremena, vratili u krajeve iz kojih su došli.345
Na osnovu navedenih činjenica može se sa sigurnošću zaključiti da su
agrarna reforma i kolonizacija na Kosovu i u Makedoniji po svojoj suštini imale
298
eksploatatorski karakter jer su bile uperene protiv siromašnih seljačkih radnih
masa, a služile su bogaćenju eksploatatorskih elemenata. S druge strane, nije
pružena nikakva značajna pomoć siromašnim radnim naseljenicima, već su
privilegije uživali bogati kolonisti koji su bili povezani sa vladajućim krugovima
buržoaske Jugoslavije.
Na bazi mera države i agrarnih službenika, do 1940. godine ostvareni su
odredjeni efekti u sprovodjenju agrarne reforme i kolonizacije. Samo do 1939.
godine formiran je fond agrarnog zemljišta od 381.245 hektara, koji je dodeljen
kolonistima iz Crne Gore, Hercegovine i Like. Medjutim, tek 1939. godine
počeo je masovan proces oduzimanja ziratne zemlje albanskim seljacima. Tada
je samo u deset srezova Kosova obeleženo za oduzimanje 183.848 ha ziratne
zemlje.346 Do 1940. godine od ostvarenog agrarnog fonda zemlje imali su
značajnu korist i bivše čifčije. Tako su 30.582 bivše čifčije u krajevima gde su
živeli Albanci dobili 88.115 hektara zemlje. Medju njima bio je veliki broj
albanskih domaćinstava. Pored toga, 17.678 domaćinstava kolonista, dobro-
voljaca i drugih isključivo pripadnika srpske i crnogorske nacionalnosti, dobilo
je 142.580 hektara zemlje. Ova zemlja je uglavnom oduzeta od radnih seljaka
albanske nacionalnosti ili je dobij ena kultiviranjem seoskih utrina i šikara. U
navedenom periodu 16.811 hektara zemlje dodeljeno je javnim ustanovama.347
Isto tako, do 1940. godine podignuto je u predelima gde su živeli Albanci
15.943 naseljeničkih kuća, od kojih je država izgradila 7.712.348
Pored svoje reakcionarne suštine, kolonizacija i agrarna reforma imale su i
neka pozitivna obeležja. Kultiviranjem bivših utrina i šikara, znatno je povećan
fond obradive zemlje na Kosovu i u zapadnoj Makedoniji. Dolaskom naseljenika
više su kultivirani neki poljoprivredni proizvodi (krompir, suncokret, detelina,
šećerna repa itd.). Izgradnja modernijih stambenih zgrada za naseljenike,
upotreba savremenije grade, veći prozori u kućama, bolji unutrašnji nameštaj
itd. Imali su pozitivan uticaj na osavremenjavanje i starosedelaca Albanaca,
Makedonaca i Srba. Primena boljih poljoprivrednih orudja i metoda obrade
zemljišta, učemu su neki naseljenici služili za primer (Banačanin blizu Lipljana
itd.) imala je takodje pozitivan značaj za povećanje poljoprivredne proizvodnje i
kod starosedelaca.
Značajan uticaj na razvijanje radničkog pokreta i komunističke ideologije
vršili su naseljenici, naročito iz redova siromašnih seljaka S obzirom na to daje
jedan broj naseljenika došao iz sredina u kojima je bilo jako revolucionarno
vrenje posle Prvog svetskog rata, da su naseljenici bili na višem kulturnom i
političkom nivou, i da je veći broj kolonista bilo razočaran u vladajuće krugove
zbog nekorektnog držanja prema njima, komunistički pokret je najviše prodirao
u naseljeničke mase. Otuda je partijska organizacija na Kosovu najviše bila
sastavljena od naseljenika. Ti komunisti — naseljenici značajno su doprineli
prodiranju komunističke svesti i antirežimskog raspoloženja i medju Srbe i
Albance. Prema tome, ova činjenica bila je od pozitivnog značaja u životu i
razvoju naseljeničkih masa na Kosovu i u Zapadnoj Makedoniji.
Medjutim, činjenice navedene u našem radu nepobitnu potvrdjuju da su,
pored pozitivnih elemenata, agrarna reforma i kolonizacija uopšte i u krajevima
gde su živeli Albanci posebno, u suštini imale reakcionaran, šovinistički i
eksploatatorski karakter. U tom pogledu mislimo da je Šerif Voća u
jugoslovenskom parlamentu pravilno ocenio karakter agrarne reforme i koloni-
zacije, kada je, govoreći u ime albanskih masa, rekao: „Nas najviše tišti i
299
pogadja agrarna reforma, koja je izvela tako da smo se mi upropastili, a da so
naseljenicima nije pomoglo. Stvoreno je takvo stanje da su nezadovoljni i
Arnauti i naseljenici, pa se stvorilo mišljenje da su za to stanje krivi naseljenici
Amautima a Arnauti naseljenicima. Čemu takvo stanje vodi, nije teško
pogoditi. . . Zato ja ističem da je agrarna reforma i glavna i prvorazredna stvar
za Arnaute i naseljenike u državi. . . Agrarna reforma je u crno zavila
Arnaute".349
Zbog ovakve reakcionarne suštine agrarne reforme i kolonizacije, KPJ se
stalno suprotstavljala ovim merama, naročito u predelima gde su živeli Albanci i
Makedonci. U tom smislu, Treći kongres KPJ izjasnio se „protiv nasilne
srbizacije nesrpskih krajeva" i „protiv isključivanja pri izvodjenju agrarne
reforme seljaka nesrpskih nacija".35 0 KPJ je upravo na svim svojim kongresima
i konferencijama, a naročito na Konferenciji KPJ za Crnu Goru, Sandžak i
Kosmet i na Petoj zemaljskoj partijskoj konferenciji 1940. godine, najodlučnije
osudjivala agrarnu reformu i kolonizaciju i način njihove realizacije na
područjima gde su živeli Albanci i Makedonci.351
Protiv agrarne reforme i kolonizacije na Kosovu komunisti su se naročito
odlučno borili nakon osnivanja Oblasnog komiteta KPJ za Kosmet 1937.
godine. Tako je već 1938. godine Oblasni komitet Partije izdao direktivu da
komunisti i simpatizeri Partije odlučno odbijaju da prime zemlju oduzetu od
Albanaca. Iako je većina članova Partije korektno izvršavala ovu direktivu, bilo
je i takvih komunista koji su i dalje primali zemlju koja je bila oduzimana od
Albanaca.352
Sprovodeći dosledno stav Partije o suprotstavljanju vladajućim krugovima
zbog oduzimanja zemlje od siromašnih albanskih seljaka, jedan broj članova
Partije i SKOJ-a se čak i fizički obračunavao sa članovima agrarnih komisija,
koji su vršili premer zemljišta koje je oduzimano od Albanaca. Iako je ovih
slučajeva bilo malo, oni su mnogo doprineli stvaranju poverenja albanskih masa
prema komunistima srpske i crnogorske nacionalnosti i samih naseljenika.353
Dakle, može se zaključiti da su agrarna reforma i kolonizacija, pored
njihovih revolucionarnih i pozitivnih elemenata, u predelima gde su živeli
Albanci dovele do vrlo teških reperkusija. Oduzimana je zemlja siromašnim
albanskim seljacima, povlaščivani su eksploatatorski elementi iz redova albanske
nacionalnosti, na Kosovo i u zapadnu Makedoniju dovedeni su nejaki i
siromašni naseljenici iz raznih krajeva Jugoslavije, a vladajući krugovi nisu se
potrudili da im stvore osnovne uslove života, dok su s druge strane, bogatim i sa
vladajućim krugovima povezanim kolonistima, davane velike privilegije, tj. oni
su pretvarani u nove feudalce. Ovakvom politikom vladajućih krugova,
zaoštravani su medjunacionalni odnosi na Kosovu i stvorena velika nacionalna
mržnja izmedju albanskog, makedonskog, srpskog i crnogorskog naroda.
Dolazak naseljenika nije samo pogoršao život siromašnih albanskih i makedon-
skih seljaka, već je doveo i do pritiska na siromašne srpske mase kojima nije
dodeljena zemlja iz agrarnog fonda, već je oduzimanjem utrina i šikara izvršen
ekonomski pritisak i na same srpske starosedelačke mase. Zbog toga su Srbi
starosedeoci sa podozrenjem gledali na naseljenike jer su smatrali daje njihov
dolazak naneo štetu medjunarodnonacionalnim odnosima ranijih starosedelaea
Srba, Albanaca i Makedonaca.
300
IX. KULTURNO-PROSVETNA I VERSKA POLITIKA BURŽOASKE JUGO
SLA VIJE PREMA ALBANCIMA
U cilju sprečavanja bilo kakve nacionalne afirmacije Albanaca u buržoa-
skoj Jugoslaviji i radi ostvarivanja svojih reakcionarnih ciljeva, vladajući krugovi
stare Jugoslavije onemogućavali su bilo kakvu kulturno-prosvetnu delatnost na
albanskom jeziku i istovremeno stalno podstrekavali versku aktivnost medju
albanskim masama. Ukoliko je bila i razvijena neka vrsta prosvetne delatnosti
kod albanskih masa, ona se odvijala samo na srpskohrvatskom jeziku, s ciljem
asimilacije ove nacionalnosti.
a) Kultur no-pro sv et na politika
Usled društveno—ekonomske zaostalosti albanske nacionalnosti u Jugosla-
viji i onemogućavanja organizovanja kulturno—prosvetne delatnosti uopšte i na
albanskom jeziku posebno, albanske mase ostale su kulturno nerazvijene i pod
uticajem religije. Preko 95 % pripadnika ove nacionalnosti bilo je nepismeno.
Zbog odredjene politike režima, knjiga, štampa i druga sredstva informisanja
nisu prodirala medju albanske mase i to ne samo na albanskom jeziku, već i
uopšte. Ta činjenica je predstavljala veliku prepreku i za društveno—ekonomski
razvitak ove nacionalnosti uopšte i za prodor radničkog pokreta u njene redove.
Iako je prema Senžermenskom ugotovu izmedju Društva naroda i
Jugoslavije bilo garantovano nacionalnim manjinama u Jugoslaviji školovanje na
maternjem jeziku, ovo pravo nije mogla da iskoristi albanska nacionalnost u
Jugoslaviji. Istina, po članu 9. navedenog ugovora, Jugoslavija nije bila obavezna
da otvara državne škode u tzv. Južnoj Srbiji, ali je zato prihvatala pravo
nacionalnih manjina i u ovim predelima da osnuju svoje privatne škole na
maternjem jeziku.3 5 5 Konkretizujući ovo pravo nacionalnih manjina u Zakonu
0	narodnim školama, u članu 164. sankcioniše se pravo manjina da u predelima
gde ispunjavaju odredjene uslove mogu otvarati škole na maternjem jeziku. 356
Medjutim, kada su predstavnici „Djemijeta"' tražili dozvolu za otvaranje
privratnih škola, jugoslovenska vlada se energično suprostavila ovom zahtevu.
3 5 7 Ovakav stav jugoslovenska vlada je zauzela i onda kada je dozvoljavala
osnivanje verskih privatnih škola, jer je postavljala uslov da nastava u ovim
školama ne bude na albanskom jeziku.358
Pravo školovanje nacionalnih manjina na maternjem jeziku u svetovnim
školama sankcionisano je i Vidovdanskim ustavom 1921. godine, u kome se
kaže: „Manjinama druge rase i jezika daje se osnovna nastava na njihovom
maternjem jeziku, pod pogodbama koje će propisati zakon".35 9 Ovaj zakon je
donet i propisao je „da se za državljane drugog jezika, ako postoje za to 35 dece
otvaraju posebna odeljenja osnovne škode. Nastava se ovde izvodi na maternjem
jeziku, a državni jezik se mora obavezno izučavati".360
Prema tome. i po Ustavu i po Zakonu o narodnim školama, Albanci kao
posebna rasna i jezička manjina imali su pravo da osnuju državne škole, jer su
živeli u predelima u koiima su ispunjavani zakonski uslovi u pogledu broja dece
1	drugi uslovi predvidjeni zakonom. Medjutim, vladajući krugovi nisu dozvolja-
vali da se navedena prava primenjuju u odnosu na albansku nacionalnost u
Jugoslaviji. Štaviše, kada je na skupu političara „Djemijeta" u Skoplju u
prisustvu Nikole Pašića postavljen zahtev da se umesto dva časova veronauke
301
nedeljno izučava albanski jezik, on je nergično odbio ovaj zahtev, izjavljujući da
je tog momenta kada dozvoli učenje albanskog jezika u školama homogenih
albanskih sredina, vlada te predele proglasila albanskim, jer će ovakva nastava
predstavljati veliku opasnost po državu.3 61
Ukazujući na položaj albanske nacionalne manjine u buržoaskoj Jugoslaviji
u pogledu koriščenja kulturno-prosvetnih prava, mnogi teoretičari potvrdjuju
diskriminaciju koja je vršena prema albanskoj nacionalnosti. Tako, Laslo Rehak
ističe: „Najbrojnija nacionalna manjina Šiptari, bili su i u pogledu upotrebe
jezika u najtežem položaju. Izmedju dva rata na Kosovu i Metohiji uopšte nije
bilo škola na maternjem jeziku." Štaviše, „i škole koje je okupatorska vojna
vlast uspostavila za vreme Prvog svetskog rata, a koje su radile na maternjem
jeziku, ukinute su s motivacijom da sami Šiptari, tobože ne žele da ih
pohadjaju".362 Tu istu činjenicu konstatuje i Koča Jončić, koji kaže, da
„Šiptarima uopšte nije bilo priznato pravo školovanja na maternjem jezi-
ku".363
Ukazujući na diskriminaciju koja se u pogledu školovanja vršila prema
pripadnicima albanske nacionalnosti u odnosu na druge nacionalnosti —
manjine u Jugoslaviji, Koča Jončić navodi broj škola i dece na jezicima
nacionalnih manjina u Jugoslaviji:
Broj pripadnika Manjine	Broj škola Broj dece
1931. godine	1938. godine 1938. godine
1	2	3
-	Albanaca 505.000
-	Nemaca 500.000	288	38.458
-	Madjara 468.000	183	27.915
-	Rumuna 68.000	103	4.742
-	Italijana 14.000	30	442364
Prema ovim podacima, iako je albanska nacionalna manjina bila najbrojnija
u buržoaskoj Jugoslaviji, ona nije imala ni jednu školu niti učenika na
maternjem jeziku.
Medjutim, ono što je najgore, pripadnicima albanske nacionalnosti nije
omogućeno ni školovanje na srpskohrvatskom jeziku. Mada su vladajući krugovi
u prvo vreme maštali da će putem kulturno-prosvetne delatnosti ostvariti
asimilaciju pripadnika albanske nacionalnosti, oni su se brzo proeorijentisali, jer
su postali svesni da politika asimilacije ne prodire u albanske mase, a da će
prosvećivanje ove nacionalnosti i na srpskohrvatskom jeziku predstavljati
opasnost po režime buržoaske Jugoslavije
Pri kraju vladavine buržoaske Jugoslavije tj. 1939/40. godine od oko
120.000 albanske dece koja su po zakonu bila obavezna da pohajdjaju školu,
svega je 11.000 bilo obuhvaćeno osnovnim školama ili manje od 10%
stanovnika-obveznika.36 5 Vladajući režim i prosvetne vlasti su zloupotrebljavale
samostalnost albanskih masa, njihov verski fanatizam i patrijarhalni život, koji
su uslovljavali neshvatanje značaja školovanja dece, naročito ženske, da bi
sabotirale obuhvatanje albanske dece osnovnim školovanjem. Isto tako,
vladajući krugovi su iskoristili alergiju albanskih masa da njihova deca uče na
nematernjem jeziku, da bi ometali školovanje albanske dece. Siromašnost
albanskih seljaka je pogodovala vladajućim krugovima, jer ti seljaci nisu mogli
302
školovati decu, naročito ne na srednjim i višim školama. S druge strane,
činjenica da je „za pripadnike nacionalnih manjina bilo obavezno pohadjanje
pripravnog razreda" ako su nastavu služili na nematernjem jeziku, što je bio
slučaj sa pripadnicima albanske nacionalnosti, predstavljalo je takodje prepreku
za okupljanje albanske dece u osnovnim školama jer su siromašni albanski
seljaci bili zainteresovani da se deca što pre uključe u proizvodnju i
obezbedjenje materijalnih uslova života, pa nisu mogli da izdrže školovanje dece
u trajanju od pet godina.366
Osećajući opasnost od kulturne emancipacije i prosvećivanja albanske
nacionalnosti u Jugoslaviji, i vojni krugovi su bili zainteresovani za sabotiranje
obuhvatanja albanske dece osnovnim školovanjem, pa bilo to i na srpskohrvat-
skom jeziku. Tako se u jednom vojnom dokumentu Više vojne komande kaže:
„U čisto arnautskim predelima ne tražiti da deca idu u školu, tj. ne prosvećivati
ih".36 7 U ovome su vojni krugovi imali pravo, jer mnogi mladići albanske
nacionalnosti koji su završili neku školu za vreme buržoaske Jugoslavije,
uglavnom su se uključili u borbu za nacionalno i socijalno oslobodjenje
albanskih masa i predstavljali opasnost po vladajuće krugove.
Što se tiče uključivanja Albanaca u srednje škole i na fakultete, to su bili
vrlo retki slučajevi. S obzirom da su Albanci pretežno živeli na selu i bili vrlo
siromašnog stanja, oni nisu mogli da upute svoju decu u srednje škole i na
fakultete. U srednje škole, naročito gradjanske škole po gradovima, nešto su se
brojnije uključivala gradska deca albanske nacionalnosti.
Jedna od srednjih škola koja je naročito poslednjih godina života
buržoaske Jugoslavije brojnije školovala decu Muslimana, pa i Albanaca, bila je
Velika medresa u Skoplju, koja je počela rad 1925. godine, ali se znatnije
proširivala od 1935. godine. Nastava u ovoj školi bila je na srpskohrvatskom
jeziku i njen je sadržaj bio pretežno religioznog karaktera. Cilj ove škole bio je
osposobljavanje muslimanskog sveštenstva i asimilacija albanske omladine.
Škola je dodeljivala stipendije siromašnim odličnim djacima, ali su i u ovom
pogledu vršene malverzacije.368
Pošto je u ovoj školi bio jedan broj siromašnih odličnih djaka,
zahvaljujući uticaju KPJ, ona je , jedno vreme bila glavno središte omladinskog
revolucionarnog pokreta u Skoplju".369 Zahvaljujući uticaju revolucionarnog
pokreta u školi, njeni učenici su se dosta masovno uključili u socijalističku
revoluciju i izgradnju socijalizma.
Od malobrojnih učenika koji su završili gimnazije ili Veliku medresu u
Skoplju, jedan broj se upisao i na fakultete. Medjutim, broj studenata bio je vrlo
mali. Tako je 1937. i 1938. godine bilo svega 17 studenata albanske
nacionalnosti.370
Drugih kulturno-prosvetnih ustanova i delatnosti na albanskom jeziku
uopšte nije bilo. Nije bilo nikakve štampe, knjiga, niti novina na albanskom
jeziku.37 Štaviše, organi vlasti su najstrožije kažnjavali upotrebu literature na
albanskom jeziku, koja je na neki način prodirala iz inostranstva, naročito iz
Albanije, i onda kada ta literatura nije imala nikakav idejno-politički karakter.
Vest da u nekom selu, gradskom naselju ili školi kruži neki spis ili knjiga na
albanskom jeziku, bila je dovoljan razlog da se vrše masovna pretresanja. Kada
su nadjeni takvi spisi na albanskom jeziku, njihovi sopstvenici su najstrožnije
kažnjavani.372
303
Inače, upotreba albanskog jezika bila je zabranjena ne samo u komunika-
ciji sa službenim organima, već i u javnom životu u prisustvu organa vlasti.
Albanci su bili na muci jer ako bi videli žandarma i pozdravili ga na albanskom
jeziku, on ih je strogo ukorio, a ako ga ne pozdrave zbog toga što nisu znali
srpskohrvatski jezik, on ih je najstrožije kažnjavao.
Ovakvoj diskriminaciji albanskog jezika i onemogućavanju bilo kakve
aktivnosti na albanskom jeziku, odlučno se suprotstavila samo Komunistička
partija Jugoslavije. Gotovo svi dokumenti kongresa i konferencija KPJ uvek su
osudjivali diskriminaciju prema jezicima nacionalnih manjina. U tom pogledu
Treća konferencija KPJ je tražila garancije neograničenog prava upotrebe
maternjeg jezika nacionalnih manjina u opštenju i sa vlastima i u školovanju
njihove dece.373
Može se zaključiti da za vreme buržoaske Jugoslavije albanska narodnost
nije u praksi uživala nikakva prava u pogledu razvijanja kulturno—prosvetne
delatnosti na albanskom jeziku, već je prema njoj vršena totalna diskriminacija i
u tom pogledu. Osim toga, vladajući krugovi su sve činili da se onemogući
kulturno—prosvetna delatnost albanskih masa i na srpskohrvatskom jeziku,
zbog čega je albanski živalj ostao masovno nepismen, neprosvećen i na
kulturno-prosvetnom planu zaostali.
Verska politika buržoaske Jugoslavije prema Albancima
Pripadnost muslimanskoj veri i verska heterogenost pripadnika albanske
nacionalnosti (pripadanje trima veroispovestima) predstavljali su vrlo negativan
faktor u razvoju albanske nacionalne svesti i bili su prepreka ne samo razvoju
nacionalnog pokreta, već i opštem društveno-ekonomskom razvoju albanske
nacionalnosti. Kroz čitavu istriju albanske nacije uopšte i onog dela koji je živeo
u Jugoslaviji, religija je bila najveći saveznik vladajućih porobljivačkih krugova i
eksploatacije albanskih masa.
Shvatajući reakcionarnu suštinu religije i veroispovesti u odnosu na
nacionalnu i socijalnu emancipaciju albanske nacionalnosti, vladajući krugovi
buržoaske Jugoslavije su sve činili da se održi i dalje razvija verski fanatizam
unutar albanske nacionalnosti. Oni su, s jedna strane, sve više podstrekavali
prodiranje i uticaj muslimanske vere kod pripadnika albanske nacionalnosti, a s
druge, stalno su zaoštravali odnose izmedju muslimana i katolika unutar
albanske nacionalnosti.
Sveštenstvo, naročito više i srednje, privilegovano od strana režima i
povezano sa njima, služilo je za ostvarivanje uticaja vlasti kod vernika albanske
nacionalnosti. Ono je stalno tražilo od pripadnika albanske nacionalnosti
mirenje sa teškim pritiskom i terorom pravdajući daje to došlo od boga i da
vladajući krugovi uvek sprovode volju boga, a da će za ove patnje Muslimani
doživeti satisfakciju na onom svetu, tj. u raju. Prilikom svih verskih obrada i
manifestacija, sveštenici su držali pridike radnim masama da budu poslušni
prema organima vlasti i da poštuju njihove zahteve.
Dok su vladajući krugovi onemogućavali bilo kakvu aktivnost na nacional-
nom planu, dotle su podstrekavali i materijalno pomagali svaku vrstu verske
aktivnosti, svesni da se time sprečava razvijanje nacionalne i revolucionarne
svesti albanskih masa. Vladajući krugovi su forsirali otvaranje verskih škola na
arapskom, turskom ili srpskom jeziku i podstrekivali osnivanje i razvijanje
304
verskih ustanova. Iako nismo mogli da utvrdimo tačan broj škola i učenika po
selima Kosova i Makedonije, ipak smo, na bazi naših istraživanja, došli do
zaključka da je u svaka tri do pet sela, gde su znatnije živeli Muslimani i
Albanci, bilo verskih škola za vreme buržoaske Jugoslavije. Isto tako, pri svim
većim gradskim centrima u predelima gde su živeli Albanci, osnovane su škole
za osposobljavanje sveštenika, koje su po nivou nastave i obrazovanja bile vrlo
primitivne, zbog čega su svršeni učenici tih medresa bili nosioci vrlo primitivne
religiozne delatnosti i svesti kod albanskih masa.374
Iako je sredinom tridesetih godina formirana vakufska muslimanska
organizacija sa vakufskom direkcijom i ulema medžilisom na čelu, ona nije
donela nikakve koristi pripadnicima albanske nacionalnosti muslimanske
veroispovesti. Ova verska ustanova obuhvatala je Muslimane tzv. Južne Srbije i
odvojeno je delovala često puta i konfrontirala se sa verskom zajednicom
Muslimana u Bosni. Vladajući krugovi su težili da ovu versku ustanovu što više
povežu sa politikom i preko nje ostvaruju političke ciljeve. U tom smislu je po
ukazu regenta Pavla 1938. godine rešeno da se poslanici za vakufski sabor biraju
na opštin izborima Muslimana.3 75 Treba napomenuti da su u navedena
rukovodstva ove verske ustanove dolazili obično najbogatiji ljudi, spremni da
saradjuju sa vladajućim krugovima protiv svoga naroda. Izbori za rukovodeća
tela u ovoj ustanovi zaoštravali su unutrašnje sukobe izmedju samih Albanaca i
Muslimana, što je posebno došlo do izražaja na opštim izborima Muslimana za
vakufski sabor 1939. godine.376
Kako je pomenuta verska ustanova i muslimanska veroispovest uopšte
služila interesima vladajućih režima buržoaske Jugoslavije, vidi se i iz jednog
izveštaja ulema medžilisa za 1938/39. godinu u kome se kaže ,,Blagodareći
uticaju Islama, koji ljubav prema domovini poistovećuje sa ljubavlju prema veri i
bogu, i proglašava to za versku dužnost, Muslimani predstavljaju najlojalniji
elemenat u ovome kraju. Njihova poslušnost prema zakonu i vlastima i
ispunjavanje obaveza prema državi i zajednici, pokazuju koliko su Muslimani
državotvorni u svojim shvatanjima i delatnosti". Otkrivajući da je ulema
inedžilis osnovan radi suprotstavljanja prodoru radničkog pokreta kod misli-
manskih i albanskih masa, u navedenom izveštaju se kaže: ,JComunizain i sve
druge ilegalne i razorne akcije ne samo da nisu našle nikakvog odziva medju
Muslimanima, nego se oni lome na njihov snažan duh i ostaju bez ikakvog
uspeha svuda gde su Muslimani u većini". 377
Treba napomenuti da su ove laskave reči i lažne izjave o lojalnosti i
državotvornosti Mislimana i Albanaca iskazane baš u vremenu kada su vladajući
krugovi vršili najteži pritisak za oduzimanje ziratne zemlje od Albanaca i svodili
masovne akcije premlaćivanja pripadnika ove nacionalnosti, navodno zbog
prikupljanja oružja ili navodno zbog opasnosti od ustanka Albanaca.
Za delatnost u korist vladajućih krugova muslimansko sveštenstvo bilo je
materijalno nagradjeno. Pored velikih privilegija visokog sveštenstva, vlada je
donela rešenje da se muslimanskim sveštenicima pri svakoj džamiji priznaje
status državnih službenika i obezbedi plata u visini prinadležnosti učitelja. Svi
navedeni plaćenici iz redova muslimanskog sveštenstva revnosno su služili
vladajućim krugovima, držali govore o kralju i otadžbini prilikom vršenja
verskih obreda i bili su najbliži saradnici vladajućih krugova.
Medjutim, iako je više i srednje sveštenstvo aktivno saradjivalo sa
vladajućim krugovima i bilo najsigurnija potpora vladajućih režima, ono je,
305
istovremeno, kao i drugi eksploatatorski elementi u albanskoj nacionalnosti,
bilo dvolično. S jedne strane, pred vlastima je napadalo narod i mirilo se sa
pritiskom nad njim, a sa druge, pred narodom osudljivalo politiku režima i
solidarisalo se sa patnjama koje je podnosio albanski narod. Ovo poslednje
sveštenici su činili jer je bilo teško pred gradjanima albanske nacionalnosti, osim
na javnim verskim obredima, otvoreno pravdati politiku režima buržoaske
Jugoslavije.
Što se tiče nižeg sveštenstva, koje je pretežno poticalo iz redova
siromašnih albanskih seljaka i koje je za vršenje verskih obreda primalo
naturalnu pomoć od vernika, ono je u osnovi bilo usko povezano sa radnim
masama albanske nacionalnosti. Ne samo na recima, već i svim svojim bićem ovi
sveštenici su bili solidarni sa politikom osude i suprotstavljanja vladajućim
krugovima i u toku nacionalnog pokreta prilično su masovno bili povezani sa
albanskim narodom.
Što se tiče katoličkog sveštenstva, u okviru albanske nacionalnosti,
vladajući krugovi nisu imali značajnog oslonca u njemu pošto se ono preko
Vatikana rano preorijentisalo i povezalo sa fašističkim silama. Zbog toga je
glavni cilj vladajućih krugova bio da se zaoštre sukobi i nepoverenje izmedju
Katolika i Muslimana u redovima albanske nacionalnosti i da se razvijanjem
verskog fanatizma zaoštravaju verski sukobi unutar albanske nacionalnosti,
kako bi se onemogućilo razvijanje albanske nacionalne svesti.
Prema tome, verska politika buržoaske Jugoslavije bila je usmerena na
jačanje religioznosti masa, raspirivanje verske i nacionalne mržnje medju našim
narodima i na iskorišćavanje verskih sveštenika za pravdanje politike režima
prema albanskim i muslimanskim masama. Prevashodni zadatak verske politike
vladajućih krugova bio je u onemogućavanju afirmacije nacionalne svesti
Albanaca i sprečavanju prodora medjunarodnog radničkog pokreta i komunista
u redove albanske nacionalnosti.
X. POLITIKA ELIMINISANJA ALBANACA SA TLA BURŽOASKE JUGO
SLA VIJ E
Nastavljajući praksu buržoaske politike Srbije i Crne Gore prema Albanci-
ma pre stvaranja Jugoslavije, režimi stare Jugoslavije sprovodili su politiku
totalne eliminacije Albanaca sa tla Jugoslavije. Oni su primenjivali sve metode
pritiska i diskriminacije na albanske mase i preduzimali raznovrsne mere za
ostvarenje strateških ciljeva. Mada je politika eliminacije Albanaca sa tla
Jugoslavije doživljavala izvesnu plimu i oseku, ona je kontinuirano uvek vodila
računa o ostvarenju strateškog cilja.
Medju najefikasnijim metodama eliminacije albanske nacionalnosti u
buržoaskoj Jugoslaviji, naročito u njenim poslednjim godinama, spadala je
politika totalne eliminacije Albanaca sa tla Jugoslavije. U sprovodjenju ove
metode i politike režimi bivše Jugoslavije su primenili nekoliko načina:
1. U ovom radu smo naveli činjenice koje pokazuju da su vladajući krugovi
Srbije, Crne Gore i kasnije buržoaske Jugoslavije uvek kada im se pružila prilika,
s povodom ili bez njega, sprovodili metodu fizičkog genocida nad albanskim
življem, bilo putem potpune likvidacije bilo masovnim premlaćivanjem Albana-
ca. Na ovaj način, vladajući krugovi su težili da smanje broj Albanaca na tlu
Jugoslavije. Ovoga je naročito bilo za vreme ratnih sukoba 1912, 1915 i 1918.
306
godine, za vreme intenzivnog razvoja kačačkog pokreta i u periodima velikog
zaoštravanja odnosa prema albanskom stanovništvu.
Medjutim, s ozbirom na veliku brojnost i snažan prirodan priraštaj
albanskog stanovništva, kao i zbog teškoća medjunarodnog karaktera i
suprotstavljanja unutrašnje javnosti Jugoslavije, vladajući krugovi nisu mogli da
ostvare svoje ciljeve putem fizičkog genocida nad Albancima ida na ovaj način
ostvare eliminisanje Albanaca sa tla Jugoslavije.
2. Osećajući nedovoljnom politiku fizičkog genocida, vladajući krugovi
buržoaske Jugoslavije su sproveli i metodu kulturnog genocida i asimilacije
albanske nacionalnosti. U težnji da bude savremena evropska i da iskoristi
američko iskustvo u asimilaciji, velikosrpska buržoazija je nakon Prvog svetskog
rata postavila cilj srbizacije Kosova putem asimilacije albanskog stanovništva.
Nikola Pašić je posle stvaranja Jugoslavije odredio period od 25 godina
dovoljnim za asimilaciju Makedonaca i Albanaca u Jugoslaviji.378
Medjutim, vladajući krugovi su brzo osetili da asimilacija albanskog
stanovništva ne može biti ostvarena onako kako su se oni nadali. Oni su postali
svesni da se stotine hiljada Albanaca, koji homogeno žive na velikoj teritoriji
Jugoslavije, geografski povezanoj sa novostvorenom državom Albanijom, ne
mogu asimilirati. Zato je jugoslovenski diplomata Vuković pravdao potrebu
pódele Albanije sa Italijom, jer se jedino na ovaj način može ostvariti politika
asimilacije Albanaca u Jugoslaviji i onih koje će Jugoslavija dobiti u navedenoj
podeli Albanije.379
Ujednom izveštaju načelnika prištinskog okruga iznete su metode kojima
su vladajući krugovi mislili da ostvare asimilaciju Albanaca u Jugoslaviji. U tom
izveštaju se, izmedju ostalog, kaže: ,,Arnauti će preko prelaska u pravoslavlje
napustiti i narodnost, jer znaju da su njihovi preci bili pravoslavni. Ko ne predje
u pravoslavlje iseliće se za Albaniju, jer ne žele sinove dati u vojsku".380
Medjutim, vladajući krugovi su takodje brzo shvatili da se putem prelaska
muslimana u pravoslavlje ne može ostvariti asimilacija Albanaca, paje okružni
načelnik u Prizrenu smatrao da će se Albanci najefikasnije asimilirati putem
njihovog okupljanja u srpskim školama i izučavanja srpske azbuke ijezika, ,,jer
će se na taj način masa Arnauta osećati osećanjem Srbina".38 1
No, masovnom uključivanju Albanaca u škole i kulturni život na
srpskohrvatskom jeziku, ubrzo su se suprotstavili vladajući krugovi, jer su uočili
da se i na ovaj način ne može ostvariti asimilacija Albanaca. Naročito se vojna
birokratija odlučno suprotstavila prosvećivanju Albanaca, jer je smatrala da će
se na ovaj način stvoriti albanska inteligencija koja može biti vrlo opasna po
vladajuće krugove.
Djordje Krstić je smatrao najefikasnijim putem asimilacije Albanaca
sprovodjenje procesa kolonizacije u predelima gde oni žive, pa u vezi s tim kaže:
„Naša je dužnost da kod sprovodjenja ovog procesa prirodjenu crnogorsku moć
asimilacije Arnauta dopunimo potrebnim aktom i veštinom u čemu Crnogorci
oskudevaju. U toj dužnosti trebali bi da prednjače sveštenici i učitelji. Kod
procesa asimilacije besumnje će veliku ulogu odigrati naseljenici, koji su pozvani
da tu ulogu izvrše".382 Uprkos svim merama asimilacije i kulturnog genocida
koji se vršio radi nacionalne denacionalizacije Albanaca, vladajući krugovi su
nakon izvesnog perioda došli do ubedjenja da politika asimilacije Albanaca ne
daje željene rezultate. Otuda je poslanik Jovan Jovanović u jugoslovenskoj
skupštini oštro kritikovao neefikasnost politike asimilacije krajeva tzv. Južne
307
Srbije, uporedjujući ove krajeve sa Alzasom i Lorenom u Francuskoj. On je tom
prilikom rekao: „Francuzi kako su dobili Alzas i Loren odmah su se postarali
da u Alzasu i Lorenu uvedu, jedan naročito bolji režim . . .
Šta smo mi radili? — pita se poslanik Jovanović — mi smo od samoga
početka sredjivanja prilika u Južnoj Srbiji lutali. Ja se sečam da sam u početku
1920. godine čitao jedan opširan izveštaj u Predsedništvu ministarskog saveta u
Južnoj Srbiji i o merama koje treba preduzeti da se to pitanje uredi. . .".
Jovanović je oštro kritikovao vladu što je jednostrano prišla asimilaciji Južne
Srbije, jer se „sva pažnja obratila na to da tamo bude dobra i velika
žandarmerija". Medjutim, za Južnu Srbiju, po njegovom mišljenju, treba
preduzeti konkretne i kompleksne mere. U tom smislu on je tražio: da se u
Južnoj Srbiji stvori sposobno policijsko, sudsko i upravno činovništvo kome će
se obezbediti specijalni dodaci, približiti državnu upravu narodu i povratiti mu
veru u nju; sprovesti agrarnu reformu i kolonizaciju efikasnije; omogućiti
amnestiju izbeglica u Albaniji i Bugarskoj, i u ovom predelima obezbediti
najbolje garnizone vojske; obezbediti strateško povezivaje ekonomskih centara i
raznih predela ovih regiona komunikacijama; i formirati posebno odeljenje za
južne krajeve u ministarstvu unutrašnjih poslova.383
Mada su vladajući krugovi preduzimali neke od mera koje je predlagao
poslanik Jovanović, za celo vreme vladavine buržoaske Jugoslavije oni nisu
uspeli da srede stanje u Južnoj Srbiji i da uspešno sprovedu politiku asimilacije i
srbizacije albanskog i makedonskog stanovništva. Glavna prepreka tome bio je
otpor ovih nacionalnosti asimilaciji i grubost metoda i postupaka vladajućih
krugova u procesu asimilacije. Posebno Arbanasi, kao specifična etnička grupa
poreklom od Ilira, teško su se mogli asimilirati u jednu naciju koja je i po
etničkom poreklu po jeziku i mnogim sociološkim osobinama bila različita od
Albanaca. Naša istraživanja procesa asimilacije Albanaca u Turskoj, Grčkoj,
Bugarskoj, Italiji i Dalmaciji pokazuju da se Albanci vrlo teško asimiliraju i daje
potrebno da prodje jedan duži vremenski period, gde nisu prisutni svi oni uslovi
za održavanje nacionalnog života, da bi se ova nacionalna grupacija asimilirala.
3. Nemajući značajne uspehe u eliminisanju albanskog stanovništva sa tla
Jugoslavije pomoću metoda fizičkog genocida, kulturnog genocida i asimilacije,
vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije, naročito posle 1936. godine, odlučno
su se orijentisali da se albanska nacionalnost eliminiše sa tla Jugoslavije pomoću
masovnog i prisilnog iseljavanja za Tursku.384
Iseljavanje Albanaca u Tursku i politika pritiska u tom pogledu započela je
još od 1913. godine i neprekidno je trajala u ćelom periodu vladavine buržoaske
Jugoslavije. Medjutim, iako je do 1936. godine iseljeno za Tursku oko 100.000
Albanaca,385 iako je naseljeno na Kosovu oko 40.000 kolonista, nacionalna
struktura stanovništva krajeva gde su oni živeli, ne samo da nije pogoršana u
odnosu na Albance, već je za dva promila i poboljšana. Kada su ove činjenice
utvrdjene u Kulturnom klubu Srbije 1937. godine, nastala je velika „uzbuna" u
velikosrpskim buržoaskim krugovima.3 8 6
Otvarajući diskusiju o problemu Albanaca u Jugoslaviji Borivoje Bunjevac,
sekretar opšte državne statistike, naveo je podatak da se broj Albanaca u Južnoj
Srbiji više povećao nego broj Srba i Crnogoraca. Na toj osnovi on je došao do
zaključka da je albanska nacionalna manjina „ne samo najbrojnija već u
izvesnom smislu i najopasnija".38 7 Ta opasnost, po njegovom mišljenju,
proizilazi iz toga što ona ima svoj jezik, što se u njoj vrši proces nacionalnog
308
osvešćavanja, i što zauzima kompaktne delove zemlje gde se vrši proces
asimilacije suprotan od željenog — Albanci vrše asimilaciu Srba. Govoreći dalje
0	pomenutoj opasnosti, Bunjevac kaže: ,,Nema sumnje da za nas najveću
opasnost predstavlja taj blok, koji je smešten na Kosovu i Metohiji".387
Ukazujući na proces nacionalnog osvešćavanja Albanaca i na opadanje
turkofilskog osećanja kod njih, Bunjevac ističe da kod prostih ljudi, „pa i
sveštenika, ima znakova, po kojima se može zaključiti, da ta jezička manjina,
danas skoro pasivna, može postati veoma aktivna nacionalna grupa, izvanredno
opasna po naše narodne i državne interese, ako mi blagovremeno ne
preduzimamo dalekosežnu akciju. U tu svrhu imao bi se izraditi smišljen plan,
čitav jedan državni program".388
„Taj smišljeni plan i državni program" eliminisanje Albanaca sa tla
Jugoslavije trebalo je da izrade režimski teoretičari. Medjutim, mada su svi
buržoaski teoretičari i političari bili složni s potrebom razbijanja homogenosti
albanske nacionalnosti, medju njima su ipak postajale razlike u shvatanjima i
metodama kako treba to ostvariti.
Djoka Perina, pošto je podelio predele gde žive Albanci na tri kompleksa i
utvrdio da su Albanci u tim predelima u većini, ukazujući na opasnosti od ove
nacionalne grupe kaže: „Ovi Arnauti, kao stran elemenat, predstavljaju danas
nacionalnu i političku opasnost. Brojni su, jaki i kompaktni, zauzeli su centralni
položaj i prekinuli nam nacionalni kontinuitet kao i vrlo važne saobraćajne
veze, koje moraju proći kroz ove krajeve. Osim toga, sva ova masa oslanja se na
Albaniju, koja ima politički uticaj i aspiraciju na nju".38 9
Konstatujući da se putem kolonizacije ne može razbiti homogenost
Albanaca, Perina je tvrdio da se to ne može postići ni industrijalizacijom ovih
krajeva, ne samo zbog toga što država nema sredstava da podiže industriju, nego
1	zato što bi se u njoj zapošljavali pripadnici albanske nacionalnosti.390
Najefikasniji metod za razbijanje homogenosti albanske nacionalne manji-
ne — prema Perini — jeste njeno iseljavanje u matičnu državu. Medjutim, to je
nemoguće postići, pošto Albanija ne bi primila ovaj živalj.39 1 Zbog toga, po
njemu, najrealnija metoda je „da se stranci presele u druge kompaktne predele
nacije, i obrnuto". Takva zamena stanovništva ne traži podizanje novih zgrada i
nabavku novog inventara.39 2 Ukazujući na preimućstva ovakve metode
u odnosu na metodu kolonizacije, Perina tvrdi da se srpska većina od 67,5 može
postići tek kolonizacijom 470.000 naseljenika, a da se to isto može ostvariti
metodom preseljavanja sa svojih ognjišta u druge krajeve Jugoslavije svega
300.000 Albanaca.3 9 5 Na osnovu ovih razmatranja, Perina dolazi do zaključka
„da se može postaviti pravilo, da se oblasti jedne države sa velikim procentom
stranog stanovništva mogu nacionalno majorizirati samo istodobnim iseljava-
njem stranog i useljavanjem svoga naroda, odnosno izmenom stanovništva".394
Medjutim, ova solucija i ovakav metod razbijanja kompaktnosti albanske
nacionalnosti, vladajući krugovi nisu mogli sprovesti ne samo zbog labilnosti
državnog sistema buržoaske Jugoslavije, već i zato što u psihozi ratne opasnosti,
kakva je bila 1937. godine pa nadalje, nije bilo moguće ostvariti takvo
masovno preseljavanje stanovništva. Sem toga, režim je bio svestan da bi ovakva
masovna preseljavanja stanovništva u reakcionarne svrhe bila pogodno tlo za
borbu Komunističke partije Jugoslavije i njen uticaj u širokim narodnim
masama, s obzirom na to da bi se KPJ ovakvoj politici najodlučnije
suprotstavljala.
309
Oresije Krstić smatrao je da se homogena albanska sredina može razbiti
putem ekonomskog pritiska i kolonizacije. I on je zastupao mišljenje o
iseljavanju albanskog stanovništva u druge krajeve zemlje i u inostranstvo, alije,
ipak, isticao daje ekonomski pritisak i kolonizacija predela gde su živeli Albanci
u datom momentu najrealnija solucija.
Ukazujući na „opasnost" od albanske nacionalne manjine Djordje Krstić je
takodje smatrao da se oblasti gde žive Albanci mogu majorizirati putem
masovne državne kolonizacije. On je ukazao i na značaj nasilnog oduzimanja
zemlje od albanskih seljaka. U cilju naučnog praćenja ovako masovne
kolonizacije, Krstić je predlagao da se stvori institut za sprovodjenje agrarne
reforme, koji bi nalazio naučna rešenja za razbijanje albanskih homogenih
sredina. On je takodje tražio da se formira agrarni fond za kupovinu zemlje od
Albanaca koji bi, s obzirom na svoj težak ekonomski položaj, bili prinudjeni da
prodaju ziratnu zemlju. Na ovaj način ubacivale bi se srpske porodice u čisto
albanska sela. „To bi bio siguran put razbijanja arnautskih etničkih masa —
ističe Krstić — ako bi se na tome sistematski radilo . . . Zemlju treba kupovati
od Arnauta, naravno tamo gde se ne može oduzeti bez naknade" kaže
Krstić.3 9 s
Medjutim, ni ova solucija nije prihvaćena kao realna i efikasna, jer se usled
gustine stanovništva i njegovog velikog prirodnog priraštaja, naseljavanje nije
moglo odložiti u nedogled. Inače, politika kolonizacije sprovodjena preko 20
godina, nije dala zadovoljavajuće rezultate.
Upravo zbog toga, Vasa Čubrilović ne uzima u obzir soluciju razmeštaja
stanovništva ili soluciju kolonizacije, već prvenstveno insistira na masovnom
iseljavanju Albanaca za Tursku. Po njemu, jedino se tom metodom može razbiti
albanska homogenost u Jugoslaviji. Zato je Čubrilović najsveobuhvatnije
razradio problem iseljavanja Albanaca u svojoj studiji koju je izložio u
Kulturnom klubu Srbije. Ona je tom prilikom prihvaćena i kao stručno-naučno
mišljenje dostavljena jugoslovenskoj vladi i generalštabu.
Govoreći o potrebi razbijanja albanskog trougla u Jugoslaviji, Čubrilović
ističe, da je to bio glavni zadatak države od 1918. godine pa naovamo. Po
njemu, jedini izlaz za eliminaciju Albanaca sa tla Jugoslavije je njihovo masovno
iseljavanje za Tursku i u tom pogledu treba koristiti iskustva Grčke, Bugarske i
Rumunije u vezi sa iseljavanjem Turaka iz ovih država.396
Po Čubriloviću, iseljavanje Albanaca sa tla Jugoslavije treba ostvariti
primenom sile, jer je „brutalna sila jedne organizovane državne vlasti, u čemu
smo mi uvek bili iznad njih" mogla dati najbolje efekte u iseljavanju Albanaca.
„Da to nismo postigli do 1912. godine, krivica je do nas, da tu vlast nismo
iskoristili. O nekom njihovom nacionalizovanju u našu korist ne može biti ni
govora. Protivno tome, u naslonu na Albaniju budi se njihova nacionalna svest."
Prema tome, ukazuje Čubrilović, „kad se podje od stanovništa daje postepeno
potiskivanje Arnauta našom postupnom kolonizacijom neefikasno, ostaje jedino
iseljavanje u masi. Dve države u tom slučaju dolaze u obzir — Albanija i
Turska".397
Retko naseljena Albanija — ističe Čubrilović — „bila bi u stanju da primi
koju stotinu naših arnautskih naseljenika . .. Treba upotrebiti sva diplomatska
sredstva da se privoli Tirana da primi jedan deo naših naseljenika. Verujem da će
u Tirani ići teško, tu će biti Italija, koja će stvar ometati, ali novac u Tirani igra
veliku ulogu". Prilikom pregovora o tom pitanju „treba dati albanskoj vladi na
310
znanje, da mi nećemo ni od čega prezati pri definitivnom rešavanju ovog
pitanja, a ujedno staviti joj u izgled subvencije za kolonizaciju, nad kojima se
I neće vršiti kontrola, eventualno preko tajnih kanala materijalno angažovati 1
istaknute ljude u Tirani, da se ne protive ćelom pitanju".398
Izgledi za iseljavanje Albanaca u Albaniju, medjutim, bili su vrlo neznatni.
Sem toga, velikosrpska bužoazija nije bila naročito zagrejana za to, jer je
postojala opasnost da će se Albanci u odredjenim istorijskim okolnostima
ponovo vratiti u svoju postojbinu, kao što je to bio slučaj nekoliko puta u
prošlosti. Zbog toga su se vladajući krugovi naročito zalagali za iseljavanje
Albanaca u Tursku, u predele udaljene od njihovog rodnog kraja, u kojima će se
postepeno asimilirati. Izražavajući ovu želju vladajućih krugova, Čubrilović
kaže: „Turska je voljna za prvo vreme da prihvati oko 200.000 naših izseljenika.
ali uslovljava, što je za nas najprihvatljivije, da to budu Arnauti. Tursku želiu
treba oberučke prihvatiti, i što pre iskoristiti konvenciju za izseljavanje".399
Navedeni zahtev turske vlade da primi samo Albance kao iseljenike iz
Jugoslavije, rezultat je težnje turske vlade da ne ostavi tlo Jugoslavije bez
Turaka, zbog svojih pretenzija na Balkanu. Inače, poznata je opšta težnja
Turske kroz celu istoriju da asimilira albansku nacionalnost, koja je i ovom
prilikom došla do izražaja.
Čubrilović ukazuje na opasnost otpora masovnom iseljavanju Albanaca iz
Jugoslavije u Tursku, naročito od strane Albanije i Italije. Zato on preporučuje
vladi da nekako „privoli Albaniju da mirno gleda u tu stvar. Ponavljamo ističe
Čubrilović — da veština postupanja u Tirani, kao i zgodno upotrebljeni novac,
mogli bi biti odlučujući u tom pitanju". Isto tako, Čubrilović traži da se
preduzmu mere za sprečavanje mešanja Engleske i Francuske u ovo pitanje,
ukazujući daje u njihovom interesu osiguranje Moravsko Vardarske doline, na
bazi iseljavanja Albanaca sa ovih predela".400
Konkretne činjenice o tome da li je jugoslovenska vlada uspela da potkupi
albansku vladu u vezi sa iseljavanjem Albanaca iz Jugoslavije u Tursku, nismo
mogli utvrditi. Medjutim, praćenje držanja albanske vlade u to vreme pokazuje
da se ona dosta kolebala i manevrisala u vezi s tim pitanjem. Tek nakon pritiska
javnog mnenja Albanije i organizovanog delovanja progresivnih snaga i kosovske
migraciie, albanska vlada je preduzela izvesne korake protiv iseljavanja Albanaca
iz Jugoslavije u Tursku, u vezi s čim je bio i sastanak Ahmeta Zogua i Ferata
Drage u Istambulu. S druge strane, posle pritiska javnog mnjenja, albanska vlada
je „predložila pregovore sa jugoslovenskom vladom ... u vezi iseljavanja Šiptara
u Tursku . . . Medjutim, ovaj predlog je „energično odbijen" od strane
jugoslovenske vlade. Pored toga, Albanija je ,,na medjunarodnom kongresu
crkava održanom u Švedskoj, podnela referat gde je tražila zaštitu albanske
nacionalne manjine u Jugoslaviji". Tada su po Albaniji održavani masovni
mitinzi na kojima je osudljivano iseljavanje Albanaca iz Jugoslavije za
Tursku.401
U vezi sa iseljavanjem Albanaca za Tursku, jugoslovenska vlada je otpočela
razgovore sa turskom vladom mnogo ranije, a naročito 1935. godine. Tada je
postignuta saglasnost o iseljavanju „turskog i ostalog življa iz Jugoslavije, koje bi
trebalo da favorizuje jugoslovenska vlada".402 Naredne godine ministar
spoljnih poslova Turske Ruždi Arasi obavestio je jugoslovensku delegaciju u
Društvu naroda da je Turska spremna da potpiše ugovor o iseljavanju oko
200.000 lica iz Jugoslavije za Tursku. „Ti ljudi su narodnosti - isticao je Arasi
311
koja ima sličan mentalitet kao turski narod, pa će se lako asimilirati u
Turskoj, kao što je slučaj sa nekim delovima arnautske narodnosti".403
Razgovori o ovom pitanju nastavljeni su u stalnom save tu balkanskog
sporazuma 1938. godine, kada je odlučeno da se juna iste godine u Carigradu
održe razgovori u vezi sa ovim pitanjem. Ti pregovori su otpočeli 13. juna a
završeni su 10. jula iste godine. Na bazi uspešnih pregovora, sklopljen je ugovor
o iseljavanju emigranata iz Jugoslavije.404 Na konferenciji u Carigradu i nakon
njenog uspešnog završetka Jugoslovenska vlada je nastojala da se pred svetskim
javnim mnjenjem iseljavanje Šiptara prikaže kao iseljavanje Turaka, s jedne
strane, i to kao ne samo nacionalno i političko, već pre svega kao socijalno
pitanje, s druge strane".405
O sklapanju toga ugovora pisala je turska i jugoslovenska štampa. Tako je
turski list „Tan" u broju 1150 od 12. jula 1938. godine, objavio zvanično
saopštenje o jugoslovensko-turskim pregovorima o iseljavanju emigranata iz
Jugoslavije. List upoznaje javnost da će se prema ovom ugovoru 250.000
emigranata iseliti iz Jugoslavije i doseliti u Tursku. Sledećeg dana je list „Vitan"
doñeo izjavu šefa jugoslovenske delegacije Milana Ristića, u kojoj se izmedju
ostalog kaže: „Vraćamo se u našu zemlju, imajući u ruci ugovor, koji se odnosi
na emigrante. Ovaj ugovor. . . Sigurni smo da će naša vlada usvojiti, kako glasi.
Broj emigranata koji će doći u Tursku, biće veći od 250.000. Prebacivanje
emigranata, nadamo se, počeće krajem ove ili početkom iduće godine".406
U zvaničnoj jugoslovenskoj propagandi i u konkretnim organizacionim
merama u predelima gde su živeli Albanci, preduzimane su mere za iseljavanje,
ne 250.000 već preko 400.000 pripadnika albanske nacionalnosti. O ovome
turska i jugoslovenska vlada su se interno sporazumele. Očigledno, ovde nije
bilo reč o iseljavanju Turaka za Tursku. Naime, prema popisu stanovništva od
1921. godine, u Jugoslaviji je bilo svega 132.000 Turaka,40 7 a u ugovoru i
zvaničnoj jugoslovenskoj propagandi govorilo se o iseljavanju 250.000 odnosno
400.000 lica za Tursku. Ovome treba dodati i činjenicu daje nakon 1921.
godine veliki broj Turaka već bio iseljen za Tursku. Prema tome, evidentno je da
je reč o iseljavanju Albanaca, jer su se vladajući krugovi trudili da isele bar
400.000 Albanaca, kako bi obezbedili 51 % stanovništva nealbanske nacional-
nosti u predelima gde su živeli Albanci.
Polazeći od sklopljenog sporazuma izmedju jugoslovenske i turske vlade o
izseljavanju Albanaca za Tursku, Vasa Čubrilović je u svojoj studiji razradio
raznovrsne metode i sredstva za prisiljavanje albanskih masa i za njihovo
progonjenje u Tursku.
Pre sveta, ukazivao je Čubrilović, ovaj se zadatak može postići stvaranjem
psihoze iseljavanja, jer je poznato da mislimanske mase lako podležu uticaju, da
su lakoverne i fanatične. Zato treba pridobiti njihovo sveštenstvo i ljude od
uticaja, bilo novcem ili pretnjama, pa kaže: „Treba što pre naći agitatore, koji
će agitovati za iseljavanje. Oni imaju da opisuju lepotu novih krajeva u Turskoj,
lak i ugodan život tamo, da raspaljuju u masama verski fanatizam i bude u njima
turski državni ponos. Tome treba da posluži i naša štampa".408
U toku naših socioloških istraživanja u predelima gde žive Albanci utvrdili
smo da je zaista jedan broj plaćenika pridobijen za propagandu iseljavanja
Albanaca u Tursku. Predstavnici režima, upravo, su se odavno orijentisali da
ovakve elemente, naročito više i srednje sveštenstvo, pretvore u svoje agente.
Tako se u jednom službenom dokumentu kaže: „Položaj turskih sveštenika:
312
hodža, muderiza i muftija, vlada treba da reguliše, jer bi kao naši plaćenici mogli
biti upotrebljeni za naše agente".409
Na bazi navedenih istraživanja, možemo konstatovati daje 1939. i 1940.
godine zavladala opšta psihoza iseljavanja Albanaca za Tursku. Medjutim,
vladajući krugovi nisu uspeli da stvore ubedjenje i raspoloženje Albanaca za
odlazak u Tursku, već je navedena psihoza još više pojačala spremnost Albanaca
da se odupru iseljavanju.
Pored agitaciono-propagandnog pritiska na albanske mase, Čubrilović
preporučuje i drastičan pritisak državnog aparata, ,,koji treba do krajnosti da
iskoriti zakone, da bi što više zagorčao opstanak Arnauta kod nas: globe,
opštenja, nemilosrdno primenjivanje svih policijskih propisa, kažnjavanje šverca,
seče šuma, patrice, puštanje pasa, gonjenje na kuluk i sva ona druga sredstva
koja je u stanju da iznadje praktična policija; privredna: nepriznavanje starih
tapija, rad na katastru u ovim predelima treba odmah obustaviti, nemilosrdo
uterivanje poreza i svih javnih i privatnih dugova; oduzimanje državnih ispaša,
opštinskih ispaša, ukidanje koncesija, posebnih dozvola za kafane, trgovine,
zanate, oduzimanje monopolskih dozvola, isterivanje iz državne, privatne i
samoupravne službe itd. ubrzaće iseljevanje. Sanitetske mere: prisilno izvršenje
svih propisa i po samim kućama, rušenje zidova i velikih plotova oko kuća,
stroga primena veterinarskih mera, koje će smetati izvodjenje stoke na pijace
itd. U verskim pitanjima, Arnauti su najosetljiviji pa ih treba i tu darnuti. Može
se to postići šikaniranjem sveštenika, rčenjem groblja, zabranom mnogoženstva
i naročito nemilosrdnom primenom zakona da ženska deca moraju pohadjati
osnovne šole, gde god samo ima škola".410
Citiramo sve ove metode koje preporučuje Čubrilović za pritisak na
albanske mase, jer su naša istraživanja potvrdila daje sve ovo bilo primcnjeno u
praksi. Štaviše, mesni organi vlasti su na bazi ovakvih uputstava još drastičnije
postupali sa albanskim masama. U ostvarenju ovih zadataka, angažovan je
celokupni državni aparat u tzv. Južnoj Srbiji: agrarni službenici, /.andarmi,
poreznici, finansi, šumari, putari, delovodje, trošarinci, saniteti, učitelji i sva
opštinska, sreska i banovinska birokratija.
Navodeći konkretne slučajeve pritiska državnog aparata u sprovodjenju
ovakve politike, u jednom dokumentu, koji je dostavljen vladi, izmedju ostalog,
se kaže da su Albanci „kažnjavani i za najmanju sitnicu i bez ikakve krivice . . .
Samo u toku godine dana je u djakovačkom srezu kažnjeno 1.500 Arnauta,
samo po referatima žandarma. Uvereni smo da žandarmi referišu samo one koji
ih ne podmićuju . .. Žandarmi u Metohiji kažnjavaju Arnaute sa 50 dinara, ako
im konj ili vo balegom isprlja državni drum".41
U ovom periodu državni aparat je iznalazio i usavršavao najgrublje oblike
maltretiranja albanskih masa. Često je Albancima psovana žena ili majka, što je
za njih bilo najuvredljivije. Ako Albanac pozdravi žandarma psovanje što ga
uznemirava, a ako ga ne pozdravi, bio je isprebijen što ne poštuje vlast. Na
svakom koraku insistiralo se da Albanci govore srpski, mada jedan veliki broj
Albanaca nije poznavao ovaj jezik. Kada su se Albanci žalili za neku nepravdu,
obično im se odgovaralo „zašto ne idete u Tursku", jer ovde će vam biti sve
teže i teže. Vaša država je Turska, idite tamo, kuće su vam već gotove, šta
čekate itd 4 1 2
Sledeča metoda pritiska na albanske mase u cilju njihovog nasilnog
iseljavanja za Tursku bila je izazivanje sukoba izmedju Albanaca, Srba i
Crnogoraca i insceniranje navodnih albanskih ustanaka protiv države. U tom
313
smislu Vasa Čubrilović preporučuje: „Naročito treba pustiti jedan talas
Crnogoraca sa brda da izazove masovan sukob Arnauta u Metohiji. Preko
poverljivih ljudi ovaj sukob treba spremiti, dati mu maha, što će biti tim lakše,
jer su Arnauti stvarno digli glavu, a ceo slučaj mirne duše treba predstaviti kao
sukob brastva i plemena i po potrebi dati mu ekonomski karakter. U krajnjoj
nuždi, mogu se izazvati i lokalne bune, koje bi bile krvavo ugušene
najefikasnijim sredstvima, ne toliko vojskom, koliko kolonistima, crnogorskim
plemenima i četnicima".41 3
Izmišljanje i insceniranje ,,buna i ustanaka" počelo je naročito posle
sklapanja ugovora s Turskom o iseljavanju Albanaca. Tako je krajem 1938.
godine inscenirana parola o „pripremi ustanka Šiptara", paje zime 1938/39.
godine i 1939/40. godine organizovan masovan teror, navodno, radi prikuplja-
nja oružja i onemogućavanja ustanka. Tom prilikom su žandarmerijske čete išle
od sela do sela i primenjivale najgrublje metode poznate u arsenalu kriminalisti-
čke policije: tuču do iznemoglosti, tako da su pojedinci umirali od mučenja;
stavljanje puščanih metaka izmedju prstiju, stežući prste konopcem; vezivanje
tela i ruku za drvo, pa onda tuča do iznemoglosti, stavljanje golih ljudi u hladnu
vodu usred zime; stavljanje vrućih jaja ispod miške, škopljenje, paljenje dlaka na
glavi i po telu; vešanje za nogu itd. Ovako prebijene seljake žandarmi su
ostavljali pored puta i naredljivali im da pričaju prolaznicima da će svi doživeti
isto što i oni, ako ne predaju oružje i ne pripreme se za odlazak u Tursku.414
Ukazujući na drastične mere jugoslovenske vlade u vezi sa prisiljavanjem
Albanaca za odlazak u Tursku i na lažnu famu o dizanju Albanaca na ustanak, u
jednom proglasu naprednih studenata pod uticajem KPJ, izmedju ostalog, se
kaže: „U tom cilju proširena je lažna vest po našim mestima, kako navodno
Šiptari pripremaju ustanak, i pod parolom takvog ustanka prikupljaju se puške
od mirnog stanovništva po našim srezovima i selima, primenom brutalnih
sredstava. Cilj ovih mera je da se muslimanski živalj prinudi da napusti svoje
ognjište i da ide u pustinje Anadolije".415
Jedna od posebnih metoda za prisiljavanje Albanaca za odlazak u Tursku,
prema Čubriloviću, treba da bude izazivanje i organizovanje privatnih sukoba
izmedju Albanaca, Srba i Crnogoraca. U vezi s tim on kaže: ,,I privatna
inicijativa u tome pitanju može mnogo učiniti. Našim kolonistima, po potrebi
treba podeliti oružje. U ove predele treba plasirati staru četničku akciju i
poverljivo je pomoći u njenim zadacima", pa nastavlja: „Ostaje još jedno
sredstvo, koje je Srbija vrlo praktično upotrebljavala posle 1878. godine, tajno
paljenje sela i arnautskih četvrti po gradovima".416
Treba napomenuti daje posle sklapanja pomenutog ugovora o iseljavanju
Albanaca u Tursku „privatna inicijativa" reakcionarnih i šovinističkih elemena-
ta bila svakodnevna, intenzivna i vrlo drastična u procesu pritiska na albanske
mase. Oblici tog pritiska bili su raznovrsni: organizovanje prisilnog rada,
svakodnevna revizija medju na štetu Albanaca, otvoreni napadi četničkih grupa
i sokolaša na Albance. Na svakom mestu i svakom prilikom reakcionarni
elementi su psovali nevine Albance, prisiljavali albanske žene da skidaju feredže
na javnim mestima, hvatali za rep konja na kome se nalazila žena sa decom,
zakrčivanje puta kojim su trebali da prodju svatovi itd. Prilikom izvođenja
javnih i kulturnih manifestacija, a naročito prilikom proslave Svetog Save i
Vidovdana, u školama su recitovani šovinistički stihovi i pevane šovinističke
pesme u cilju izazivanja mržnje prema Albancima i Turcima.417 Pomoću
314
agitacije i propagande reakcionarnih organizacija, stvoreno je javno mnenje koje
je sa svoje strane vršilo pritisak za iseljavanje Albanaca. Čak su nevini omladinci
i deca pevali pesine po ulicama kao naprimer: „Sidjite hodže sa džamije, bešte
Turci u Aziju".418
Ali što je pritisak na Albance bio veći, utoliko je njihov otpor iseljavanju
bio odlučniji. Ipak, takav otpor ne bi mogao dugo potrajati jer su metodi
prisiljavanja za odlazak u Tursku bili nepodnošljivi. To što iseljavanje nije
izvršeno treba najviše zahvaliti kratkom životu buržoaske Jugoslavije i odluč-
nom otporu Komunističke partije Jugoslavije iseljavanju.
Pošto je pretpostavljao da će se pomenutim metodama i sredstvima stvoriti
uslovi za iseljavanje Albanaca, Čubrilović je posebno razradio mere organizacio-
nog karaktera u vezi sa iseljavanjem. On je tražio da se utvrdi jedan čvrst
program u kome treba predvideti koji srezovi i koje socijalne grupe treba prvo
da se iseljavaju. U tom smislu on je preporučivao: ,,Iz izložene karte vidi se koje
srezove treba iseljavati... To su: Gornjodebarski, Donjopološki, Pećki,
Drenički, Istočki, Vučitrnski, Šarplainski, Gorski, Podgorski, Podrimski,
Djakovački, Lapski, Gračanički, Nerodimski, Gnjilanski. Naročito je aktuelno
iseljavanje pograničnih predela prema Albaniji. Zato navedena sredstva treba
tamo više primenjivati".4 19
Pomenuti program, prema Čubriloviću, mora sadržavati redosled iseljava-
nja: ,,Prvo, iseljavati sela, pa onda gradove. Ne treba iseljavati samo sirotinju već
i srednje i bogate, koji čine kičmu svakog naroda, a ranije se u ovome grešilo."
Da bi se stvorila opšta psihoza iseljavanja, „treba iseljavati cele porodice i čitava
sela" odjednom.420
Ukazujući na potrebu sprečavanja mogućnosti prodaje zemlje Albanaca
koji se sele za Tursku drugim Albancima, već da to treba da kupi država,
Čubrilović kaže: „Neće naša država trošiti svoje milione na to da olakša život
Arnautima, nego da ih se što je moguće pre reši", tj. ne treba omogućiti da
Albanac prodaje zemlju drugom Albancu već državi.421
Nasilnom iseljavanju Albanaca za Tursku suprotstavljale su se sve socijalne
grupacije unutar ove narodnosti. Čak i gradjanski političari našli su se ovom
prilikom na strani naroda. Tako je Ram Blaca, poslanik Suvorečkog sreza,
sabotirao proces organizovanja sastanaka za iseljavanje za Tursku. On je na
jednom sastanku kojeg su organizovali vladajući krugovi otvoreno govorio
protiv iseljavanja za Tursku i tom prilikom rekao da ako Albanci moraju da
napuste Jugoslaviju, onda neka im država omogući da se oni sele za Albaniju, jer
su oni Albanci a ne Turci. Da bi svojim primerom ukazao narodu šta treba da
čini, on je baš tih dana počeo da podiže novu kuću, simbolizirajući na taj način
rešenost da se ne vrši iseljavanje za Tursku.422
I jedan drugi gradjanin političar — poslanik Šerif Voća se energično
suprotstavljao iseljavanju Albanaca za Tursku u jugoslovenskom parlamentu.
Govoreći o ovom pitanju, Voća je rekao: „Ovde su se čuli glasovi da treba
raseliti Arnaute . . . Gospodin Sekula Zečević izneo je ovde i neke razloge zbog
kojih treba raseliti Arnaute . . . Njegov govor uvredio je sve Arnaute, uvredio je
600 hiljada duša, uvredio je stotine i stotine Arnauta gardista, koji svake godine
služe Kraljevskoj gardi. . . Zašto su onda Arnauti sumnjivi i zašto ih treba
raseliti, kad i Arnauti znaju za Šantićevu pesmu „Ostajte ovde, sunce tudjeg
neba neće vas grijati, kao što ovo grije", a Albancima je svakako drugo nebo
tudje jer su oni više puta dokazali da su svoju sudbinu vezali za sudbinu srpskog
naroda, za sudbinu jugoslovenskog naroda . . .
315
Odbijam sumnje druga Sekula Zečevića, odbijam ih u ime Arnauta koji
žive u našoj Jugoslaviji i pitam vas: ko vidi Arnauta da prosi, ko čuje da je
Arnaut pokrao koga, ko zna da koji Arnaut ima penziju ili pisarsku službu, a o
inspektorskoj i načelničkoj službi i da ne govorimo. Traži li Arnaut bolnice,
sanatorijume, železnice i ostala sredstva za napredak i postizanje blagostanja?
Ne! Albanac traži da ga ne dirate u njegovoj odanosti kralju i državi. A da se to
postigne, apelujem na kraljevsku vladu da revizijom agrarne reforme u Južnoj
Srbiji učvrsti bezbednost i Albancima povrati dostojanstvo ravnopravnih ljudi u
državi, koji su i sa najmanjim zadovoljni".42 3
U vezi sa iseljavanjem Albanaca za Tursku, Vasa Čubrilović je u svojoj
studiji razradio sve detalje. On je tu predvideo da je potrebno „činiti najveće
olakšice prilikom odlaska za Tursku. Mora se uprostiti administracija, brzo
isplatiti imanja, izdavanje putnih isprava bez ikakvih formalnosti, pomoći im da
dodju do prve železničke stanice, staviti na raspolaganje vozova do Soluna i
smesta ladjama ih prebaciti u Aziju. Važno je da odlazak bude lak, ugodan i
jeftin. Železnice im dati, po mogućnosti, besplatno, pomoć u hrani takodje, jer
od toga ovisi vrlo mnogo da li će se seliti u masama ili ne" 42 3
Treba napomenuti da je u gradjanskom zakoniku bila obezbedjena
posebna odredba za masovno iseljavanje Albanaca, jer je u njemu izuzetno
predvidjeno da Muslimani mogu u toku 24 časa dobiti vizu za odlazak u
inostranstvo. Ova klauzula je praktično iskorišćena prilikom iseljavanja Albana-
ca za Tursku.
Može se reći da su vladajući krugovi vrlo savesno i odgovorno izvršavali
program masovnog iseljavanja Albanaca za Tursku. Oni su samo čekali da
Turska pripremi minimalne uslove za prihvatanje iseljenika pa da otpočnu
masovno iseljavanje. U Turskoj su tih dana preduzete opsežne mere za
pripremanje tih uslova. Odredjena je lokacija za naseljavanje - uglavnom oblast
Anadolije - gde je počelo masovno podizanje stambenih zgrada i baraka za
naseljenike. Jugoslovenska vlada je pristala da participira finansijskim sredstvi-
ma podizanje kolonija za albanske naseljenike u vrednosti imanja koja Albanci
ostavljaju u Jugoslaviji.424
U cilju efikasnog sprovodjenja programa iseljavanja Albanaca, Čubrilović
traži da se jugoslovenska vlada koristi iskustvom srpske vlade od 1878. godine
pa kaže: „Samo sledeči ovom primeru znajući šta hoče, ne štedeći žrtve ni
novca, pa ni krvi, naša država će moći od Kosova i Metohije da napravi novu
Toplicu"425
Da bi se program ostvarivao bez ikakvih kolebanja i nezavisno od
političkih promena u državi, Čubrilović je predlagao da se iseljavanje Albanaca
u Tursku poveri generalštabu pri kome bi trebalo stvoriti specijalni odbor u koji
bi ušle najistaknutije ličnosti u državi. On nadalje predlaže da se vojska poveže
sa privatnom „inicijativom", narodnom odbranom, sokolima, četničkim udru-
ženjima i drugim organima i organizacijama na poslu proterivanja Albanaca za
Tursku.426
Po mišljenju Čubrilovića, u predele gde žive Albanci treba uputiti
specijalan činovnički kadar: „Treba slati specijalni policijski aparat — kaže
Čubrilović — koji treba posebno nagradjivati iz specijalnih kredita i prihoda
generalštaba . . . Našim političkim strankama treba odlučno reći da u tim
srezovima ne sme biti partizanstva i da je bezuslovno zabranjena svaka
intervencija u korist Arnauta". Za iseljavanje Albanaca izračunato je da je
potrebno da država obezbedi 800 miliona dinara. U zaključku svoje studije
Čubrilović kaže: „Treba iseliti Arnaute masovno. Da bi se to postiglo, državna
vlast treba da pustupa brutalno".42 7
316
Nismo mogli utvrditi da li je stvarno formiran specijalni odbor pri
generalštabu i da li je vojsci bila poverena uloga iseljavanja Albanaca u Tursku.
Medjutim, sudeći po tome što su vojni granizoni u predelima gde su živeli
Albanci, naročito posle 1938. godine, pokazivali posebno interesovanje za
iseljavanje Albanaca, može se sa dosta sigurnosti pretpostaviti da je navedeni
predlog Čubrilovića prihvaćen. Da bismo potkrepili ovo naše mišljenje,
navodimo nekoliko dokumenata vojnih oblasti na području Kosova u vezi sa
iseljavanjem Albanaca iz Jugoslavije, baš u periodu kada je trebalo da
funkcioniše pomenuti odbor generalštaba.
Ujednom dokumentu Treće armijske oblasti iz 1938. godine kaže se daje
albanska nacionalna manjina najopasnija u Jugoslaviji i u vezi s tim zaključuje:
„Konstatujemo da se situacija na ovoj teritoriji, zbog Arnauta, apsolutno
razlikuje od situacije na teritoriji zone Prve armije gde žive Madjari i Nemci,
pošto u Bačkoj Nemci i Madjari čine svega 60 posto stanovništva u odnosu na
Srbe, dok na teritoriji kosovske zone Arnauti čine 70 posto naroda, zatim, dok
se Madjari i Nemci nalaze u centru Bačke . . . Arnauti ... se nalaze previše u
pograničnom pojasu".428 Ujednom drugom dokumentu Treće armijske oblasti
predlaže se formiranje novih vojnih garnizona na Kosovu.429
Posle sklapanja sporazuma o iseljavanju Albanaca u Tursku, komanda
Treće oblasti sačinila je konkretan plan i raspored iseljavanja Albanaca. Ovim
planom predvidjeno je ,,da se prvo isele Arnauti sa pograničnih oblasti, pa onda
drugih krajeva i tek na kraju Turci". U ovom dokumentu se takodje predlaže da
se u mestima iz kojih budu iseljeni Albanci nasele kolonisti iz Toplice, Vranja,
Hercegovine, Boke, Dalmacije, Bosne, Krajine itd. U dokumentu se nabrajaju
metode i sredstva koja treba primenjivati u vezi sa iseljavanjem Albanaca, a one
su gotovo identične sa onima koje je predlagao Vasa Čubrilović. Posebno se
postavlja zahtev pred vladom da mora obezbediti novčana sredstva za isplatu
zemlje i inventara iseljenika i traženo je da se u predelima tzv. Južne Srbije
upute nacionalistički nastrojeni službenici.4 30 Isto tako, vojni predstavnik
Jugoslavije u Tirani je predlagao jugoslovenskoj vladi: „Prvo, da se na širem
pograničnom pojasu prema Albaniji izvrši iseljavanje arnautskog življa u
unutrašnjost zemlje ili iseljavanje za Tursku, a da se u ostalim krajevima gde je
naseljena arnautska manjina poveća broj kolonista, tako da Albanci budu bar za
jedan procenat u manjini"431
No, i pored preduzetih mnogobrojnih mera i sprovodjenja najbrutalnijeg
pritiska na albanske mase, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije nisu uspeli da
realizuju ugovor o masovnom iseljavanju Albanaca za Tursku. Medjutim, ova
politika imala je vrlo teške posledice kako za položaj albanskih radnih masa, u
buržoaskoj Jugoslaviji, tako i za poremećaj medjunacionalnih odnosa na
Kosovu i u Makedoniji. Ovakvoj surovoj politici režima buržoaske Jugoslavije
najodlučnije su se suprotstavile progresivne snage svih naroda Jugoslavije i pre
svega srpskog naroda, koje su se pod rukovodstvom KPJ odlučno orijentisale za
borbu protiv nenarodnih režima buržoaske Jugoslavije i za stvaranje nove
jugoslovenske mnogonacionalne zajednice u kojoj će i Albanci biti slobodni i
ravnopravni.
317
ZAKLJUČAK
Na bazi činjenica izloženih u ovom radu, može se zaključiti da su Albanci
Kosovskog i Bitoljskog vilajeta vodili žestoku borbu za nacionalno oslobodjenje
od Turske, ali da su uticajem mnogobrojnih unutrašnjih i medjunarodnih
okolnosti 1912., odnosno 1915. i 1918 godine pokorno došli u ropstvo.
Posle uspostavljanja nove i još brutalnije okupacije albanskog življa u
buržoaskoj Jugoslaviji, nad albanskim masama su primenjivane raznovrsne i
mnogobrojne metode i oblici pritiska i terora, koji su poznati samo u arsenalu
politike imperijalističkih sila u kolonijama. Suprotstavljajući se aneksiji njihovih
teritorija, boreći se za nacionalno oslobodjenje i ravnopravnost i suprotstavlja-
jući se politici terora i pritiska, albanska nacionalnost u Jugoslaviji organizovala
je oružanu borbu u obliku kačačkog pokreta koji je intenzivno trajao od 1912.
do 1927. godine. Taj pokret je vodio mnoge bitke i imao velike žrtve i postigao
značajnu unutrašnju i medjunarodnu afirmaciju. Medjutim, zbog delovanja
mnogobrojnih unutrašnjih i medjunarodnih faktora, kačački pokret u Jugosla-
viji nije doveo do nacionalnog oslobodjenja i ravnopravnosti albanske nacional-
nosti u Jugoslaviji. Posle ugušivanja kačačkog pokreta, albanska nacionalnost u
Jugoslaviji davala je otpor politici terora i nacionalnog izrabljivanja pomoću
raznovrsnih oblika, uglavnom nenaoružanog karaktera.
Iako je albanska nacionalna manjina u buržoaskoj Jugoslaviji bila
najbrojnija na teritoriji gde je živela, najhomogenija i u prošlosti najobespravlje-
nija, ona za vreme režima buržoaske Jugoslavije nije praktično uživala nikakva
nacionalna prava. I ona prava koja su formalno garantovana ustavom i zakonima
za sve nacionalne manjine, pa i Albance, kao posebnu nacionalnu i jezičku
manjinu, nisu primenjivana u odnosu na albansku nacionalnost.
Vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije vodili su politiku fizičkog,
kulturnog i biološkog genocida prema albanskoj nacionalnosti u Jugoslaviji. Oni
su sprovodili najtežu ekonomsku eksploataciju i pritisak da bi prisilili Albance
da se sele sa svojih predela u druge krajeve države i u inostranstvo, kako bi se
razvila nacionalna homogenost područja u kojima su živeli Albanci i gde su oni
činili apsolutnu većinu stanovništva. U tom smislu oni su upotrebljavali sve
metode i oblike pritiska na albanske mase.
Kada jugoslovenske vlasti nisu uspele da eliminišu albansku nacionalnost sa
tla Jugoslavije putem fizičkog, kulturnog i biološkog genocida, putem asimila-
cije i svestranog ekonomskog pritiska, one su preduzele najenergičnije mere za
iseljavanje Albanaca sa tla Jugoslavije. U tom cilju je sklopljen jugoslovensko
turski ugovor o iseljavanju Albanaca za Tursku.
U sprovodjenju svoje politike, reakcionarni režimi buržoaske Jugoslavije su
se sve više oslanjali na eksploatatorske i klerikalne elemente unutar albanske
nacionalnosti i putem privilegija i saradnje sa njima težili, preko raznih
političkih stranaka i partija, naročito preko „Djemijeta" i Muslimanske verske
zajednice, da opravdaju politiku terora i pritiska pred albanskim masama, da
onemoguće razvitak nacionalne svesti i da spreče prodor medjunarodnog
radničkog pokreta i Komunističke partije Jugoslavije u albanske mase.
Jugoslovensko-albanski medjudržavni odnosi koji su uvek bili u osnovi
nezdravi i labilni, s obzirom na politiku pódele Albanije i pritiska na albanske
mase u Jugoslaviji, negativno su delovali i na položaj albanske nacionalnosti u
Jugoslaviji. Jugoslavija je, sjedne strane, težeći porobljavanju Albanije i pritisku
na albanske mase u Jugoslaviji, onemogućavala dobre medjudržavne odnose sa
Albanijom, a sa druge, bojeći se prodora fašističke Italije u Albaniju i na
Balkan, stalno težila uspostavljanju izvesnih normalnih odnosa sa Albanijom.
318
Progresivne snage u Jugoslaviji, radne mase srpskog i crnogorskog naroda pod
rukovodstvom Komunističke partije Jugoslavije su najodlučnije osudjivale
politiku apsolutnog bespravlja Albanaca u Jugoslaviji i sprovodjenje teškog
terora i pritiska na albanske mase. Jedino se Komunistička partija Jugoslavije
odlučno zalagala za slobodu i ravnopravnost albanskog naroda u Jugoslaviji.
Medjutim, zbog mnogobrojnih objektivnih i subjektivnih faktora, KPJ nije
uspela da znatnije prodre u albanske mase i da njih okupi u borbi za nacionalno
i socijalno oslobodjenje.
Pored primene svih metoda pritiska i zlostavljanja albanskih masa u
buržoaskoj Jugoslaviji i preduzimanja svih mera u cilju eliminisanja Albanaca sa
tla Jugoslavije, vladajući krugovi buržoaske Jugoslavije nisu u tome uspeli.
Albanska nacionalnost u Jugoslaviji ne samo da nije eliminisana sa tla
Jugoslavije, već je, zahvaljujući otporu politici eliminisanja sa tla Jugoslavije i
velikom priorodnom priraštaju, očuvala homogenost u predelima gde je ona
živela i zadržala svoju nacionalnost i u najtežim uslovima.
III. POLOŽAJ ALBANSKE NACIONALNOSTI U TOKU DRUGOG SVET
SKOG RATA I NJENO UČEŠĆE U SOCIJALISTIČKOJ REVOLUCIJI
Period socijalističke revolucije je od posebnog značaja za rešenje albanskog
nacionalnog pitanja i za ostvarenje uslova za punu nacionalnu ravnopravnost i
afirmaciju albanske nacionalnosti u SFRJ. Ovi ciljevi ostvareni su na bazi
politike KPJ i oružane borbe albanskog naroda protiv okupatora i njegovih
domaćih slugu.
I. Položaj albanske nacionalnosti u toku fašističke okupacije
Da bi se mogla shvatiti situacija u vezi sa okupljanjem albanskih masa u
socijalističkoj revoluciji, potrebno je sagledati činjenice o položaju albanske
nacionalnosti u toku Drugog svetskog rata i o politici okupatora i merama koje
je preduzimao da bi pridobio albanski živalj za svoje ciljeve.
1. Aprilski rat i dolazak okupatora
Kao što je poznatoj buržoaska Jugoslavija se posle agresije fašističkih sila
raspala za nekoliko dana. I u krajevima gde su živeli Albanci, posle kraćih borbi,
jedinice jugoslovenske vojske, takodje, su kapitulirale. Prema albanskom narodu
jugoslovenska vlada nije imala poverenja, tako da je na Kosovu ostalo
nepozvano u vojsku preko 25.000 obveznika.1 Oficiri Jugoslovenske vojske na
Kosovu pravdali su svoj poraz navodnom krivicom Albanaca i prema ovom
življu su primenjivali drastični teror.2
Po naredjenju oficira jugoslovenske vojske, albanski živalj je masakriran i
terorisan, naročito u okolini Mitrovice, Vučitrna i Podujeva. U Vučitrnu je
pripremano fizičko uništenje Albanaca mobilisanih u vojsku. Po dogovoru
oficira, to je trebalo da se učini jednog jutra u četiri časa. Medjutim, jedan
oficir, Musliman iz Bosne, otkrio je tu odluku pojedinim Albancima, a oni su
ostalima preneli vest o predstojećoj tragediji. Zahvaljujući tome, najveći broj
vojnika — Albanaca, pobegao je iz garnizona pre četiri časa.3 Oni, pak, koji su
bili smešteni u vučitrnskom bioskopu nisu znali šta im se priprema i ujutro su
svi poubijani.4
319
Teror se proširio i na civilno stanovništvo. Ovom prilikom ubijen i Šerif
Voća poznati albanski političar na Kosovu. Mnogi poubijani Albanci bačeni su
u Sitnicu i Lab ili ostavljeni mrtvi pokraj puteva.5 U Djakovici su mnogi poznati
Albanci uzeti kao taoci za eventualno agresivno ponašanje stanovništva prema
jugoslovenskoj vojsci.6
Prilikom dolaska okupatorske vojske, albanski petokolonaši su u kosov-
skim gradovima organizovali svečane dočeke.7 Inače, znatan deo albanskog
stanovništva je poraz buržoaske Jugoslavije i dolazak okupatora doživeo kao
svoje oslobodjenje. Takva iluzija je, po mišljenju Emina Durakua, bila uslovljena
teškim položajem Albanaca u buržoaskoj Jugoslaviji i slabim uticajem KPJ na
albanske mase.8
2.	Okupacija predela na kojima su živeli Albanci i njihovo rasparčavanje
Plan o raspačavanju Jugoslavije u celini, pa, prema tome, i krajeva gde su
živeli Albanci, sačinio je lično Hitler. Konkretizaciju tog plana izvršili su
ministri spoljnih poslova Nemačke i Italije, aprila 1941. godine na konferenciji
u Beču.9 Medjutim, posle izvesnih modifikacija, konačno rasparčavanje krajeva
gde su živeli Albanci u Jugoslaviji izvršeno je maja 1941. godine na ovaj način:
1.	Najveći deo ovih krajeva dobila je fašistička Italija, koja je ove predele
priključila tzv. „Velikoj Albaniji". U dobijenim krajevima „Velika Albanija" je
formirala četiri prefekture (okruga): pećku, prizrensku, prištinsku i debarsku sa
14 njenih nenprefektura (srezova) iil43 komune (opštine). Ovi predeli
obuhvatili su 11.780 kvadratnih kilometara i na njima je živelo oko 820.000
stanovnika.1 0 Oko 75 % stanovništva ovih krajeva bili su Albanci.11
2.	Fašistička Nemačka je dobila kosovsko-mitrovački okrug i priključila ga
Nedićevoj Srbiji. U ovim predelima živelo je 135.000 stanovnika, od kojih su
81.000 ili 60% bili Albanci.12
3.	Borisova Bugarska je dobila, pored najvećeg dela Makedonije, u kojoj su
živeli Albanci, i jedan deo južne Srbije i Kosova. Ovim predelima obuhvaćeni
su: Skoplje, Kumanovo, Preševo, Bujanovac, Kačanik i deo gnjilanskog sreza,
gde je živelo oko 130.000 Albanaca.13
4.	Oko 20.000 Albanaca Ulcinja, Tuza itd. priključeno je fašističkoj Italiji
koja je ove predele pripojila kvislinškog Crnoj Gori.14
Iako je ovakva pódela teritorija gde su živeli Albanci u Jugoslaviji izvršena
nakon velikih cenjkanja i kompromisa, navedenom podelom nisu bile
zadovoljne ni Nemačka ni Italija, niti, pak kvislinške države „Velika Albanija",
Nedićeva Srbija, Borisova Bugarska i kvislinška Crna Gora, što se vidi iz javnih
izjava njihovih državnika.15
Posle kapitulacije Italije, nemački okupatorje preuzeo svu italijansku zonu
u kojoj su živeli Albanci u tzv. „Velikoj Albaniji" i uspostavio svoju vlast
zajedno sa saradnicima iz albanske nacionalnosti.
3.	Uprava i administracija u okupiranim teritorijama i oružane snage okupci: " .
Iako je u suštini bila ista, struktura uprave i administracije u pojedinim
okupacionim zonama gde su živeli Albanci, bila je po formi a i po nacionalnoj
strukturi specifična. U ¡talijanskoj zoni je na čelu prefekture (okruga) i
nenprefekture (sreza) bio prefekt odnosno nenprefekt, a na čelu opštine
predsednik. U ovim predelima okupator je ,Jokalnu vlast u selima i gradovima
320
predao Albancima" svojim saradnicima.16 Pri prefekturama stvorene su
kvesture, institucije policijske vlasti.17
Pri Nedićevoj Srbiji stvoren je autonomno-kosovsko-mitrovački okrug u
koji su ušli srezovi: Vučitrnski, Podujevski i Novopazarski. Iako su ovde vlast
delili saradnici okupatora Albanci i Srbi, zbog većine albanskog stanovništva,
načelnik okruga i načelnici srezova, kao i najveći broj predsednika opština, bili
su Albanci. Načelnik Kosovsko-mitrovačkog okruga bio je istovremeno i
pomoćnik bana Drinske banovine u okviru Nedićeve Srbije. Ovakvim
tretmanom Albanaca, saradnika okupatora, srpska kvislinška vlada nije bila
zadovoljna pa je u Nišu aranžirala jedan sastanak kome su prisustvovali
predstavnici nemačke okupacione uprave u Beogradu, srpske vlade i albanskih
prvaka iz Kosovsko-mitrovačkog okruga. Posle oštrih rasprava, na ovom
sastanku došlo je do izvesnog kompromisa u vezi sa upravljanjem Kosovsko-
mitrovačkog okruga.1 8
U bugarskoj okupacionoj zoni stvorena su sreska načelstva i opštine. Za
načelnike srezova i glavne službenike u načelstvu, dovedeni su službenici iz
Bugarske ili oni koji su se iz redova Makedonaca i Srba izjasnili Bugarima, sem u
Kačaniku gde je načelnik bio Albanac. Predsednici opština bili su iz redova
lokalnog stanovništva.19 Slična je situacija bila i u predelima Crne Gore gde su
živeli Albanci.20
U okupacionim zonama gde su živeli Albanci, stacionirane su brojne
okupatorske vojne jedinice i stvorene lokalne kvislinške vojne formacije. U
okviru ,,oslobodjenih krajeva" tzv. ,,velike Albanije" smeštene su dve italijanske
divizije i neke karabinjerske jedinice, koje su brojale 35.050 vojnika i oko šest
hiljada karabinjera. Sem toga, primljeno je oko 5.000 „Crnokošuljaša"
žandarma i milicionera iz redova albanske nacionalnosti.21
Godine 1942. stvoren je tzv. redjiment (puk) albanske vojske u kojem su
uglavnom bili albanski oficiri. Ovaj puk imao je svoje garnizone u Prištini, Peći,
Djakovici, Tetovu i Gostivaru. S obzirom na to da su u ovu vojsku prinudno
mobilisani, obično siromašni seljaci, kao i na prodor uticaja KPJ u redove
vojnika a i albanskih antifašističkih oficira, stanje u tzv. albanskoj vojsci bilo je
stalno fluidno. O tome govore izveštaji sreskih komiteta KPJ u Djakovici, Peći i
Prištini.22
Posle kapitulacije Italije, teritorije tzv. Velike Albanije okupirale su
nemačke vojne jedinice. Pomoću svojih saradnika, nemački okupatori stvorili su
nemačku diviziju „Skenderbeg" u koju su mobilisali 11.398 Albanaca. Oficirski
i podoficirski kadar u ovoj diviziji bili su isključivo Nemci. Prilikom formiranja
divizije, pokušalo se sa dobrovoljnim prijavljivanjem Albanaca za ovu jedinicu.
Pošto u tome nije bilo uspeha, vršena je obavezna.mobilizacija po godištima od
1918. do 1925. godine.23 Isto tako, Džafer Deva je formirao svoj teroristički
žandarmerijski puk, koji je po Kosovu i Albaniji vršio masovan teror i fizički
genocid.24
Polovinom 1944. godine saradnici okupatora su, navodno radi odbrane
granica „Velike Albanije" od Srbije i Crne Gore, mobilisali jedan broj seljaka
tzv. vulnetara (dobrovoljaca) kojih je bilo oko 6.000.2 5 U Kosovsko-
mitrovačkom okrugu bila je stacionirana 707. nemačka divizija sa oko 8.000
vojnika. Tu je bio i centar krajskomandanture, koja je imala pod svojom
komandom feldžandarmeriju i šulc-policiju za šira područja.26 Pored toga, bilo
je 800 albanskih žandarma, 400 pripadnika srpske straže, kao i 900 beloga
rdejaca.27
321
U bugarskoj okupacionoj zoni, gde su živeli Albanci, smeštene su bugarsko
divizije. U predelima gde su živeli Albanci i činili većinu stanovništva, svu
administrativnu i policijsku vlast držali su Bugari, dok su od svojih saradnika
Albanaca formirali čete ,,kontračetnika" za čuvanje javnog reda i mira i za
borbu protiv partizana.28
Na početku okupacije fašisti su mislili da će Albance mobilisati u svoje
oružane jedinice za angažovanje na istočnom frontu i protiv partizana u drugim
krajevima Jugoslavije. Medjutim, ovaj cilj okupator nije ostvario. U prvom
pokušaju da mobilise 3.000 vojnika već 1941. godine, okupatorje doživeo
potupni krah, prvo u Djakovici, pa onda redom i u drugim gradovima Kosova.
Komunistička partija Jugoslavije na Kosovu organizovano se suprotstavila ovim
pokušajima. U vezi s tim, u jednom dokumentu Pokrajinskog komiteta se kaže
da albanske mase ,,ne žele da gube živote na raznim frontovima ne znajući
zašto" i za koga se bore.29
Okupator je imao velike teškoće u okupljanju albanskih masa u oružane
formacije i radi očuvanja mira i reda i odbrane granica ,,Velike Albanije", jer se
„gro albanskih masa kolebao izmedju reakcije i Narodnooslobodilačke
borbe".30 Štaviše, „albanska omladina, koja sačinjava većinu omladine Kosova,
ranije je verovala da joj je fašistički okupator doneo slobodu. Medjutim, sada je
ona neraspložena prema fašizmu".31
O otporu za uključivanje albanskih masa u vojne formacije okupatora
naročito se govori u partijskim dokumentima 1943. i 1944. godine. U jednom
izveštaju Glavnog štaba Kosmeta se kaže: „šiptarske mase se odazivaju
okupatoru, ali dobar deo iz straha od okupatora i straha od upada četnika u
Kosovo i Metohiju".32 U izveštaju SK KPJ Uroševca se kaže: „Okupatori hoće
da sprovedu nasilnu mobilizaciju svih Šiptara po godištima" od 1918. do 1924.
godine. Medjutim, „raspoloženje šiptarskih masa je takvo da mnogi neće da se
odazovu ovoj mobilizaciji".33 Slične ocene o otporu Albanaca mobilizaciji dali
su i drugi sreski komiteti.34
Prema tome, može se zaključiti da su fašistički okupatori svu lokalnu vlast
predali svojim albanskim saradnicima u predelima „Velike Albanije". Oni nisu
uspeli da mobilišu albanske mase da bi ih angažovali za istočni front ili druge
predele Jugoslavije, ali im je, ipak, pošlo za rukom da znatan broj Albanaca
mobilišu u svoje vojne formacije radi odbrane granica tzv. „Velike Albanije" i
čuvanja javnog reda i mira u njoj. No, i u ovom pogledu, okupatori su
vremenom imali sve veće probleme, naročito većim prodorom uticaja NOB u
albanske mase.
4. Političko raspoloženje Albanaca u toku fašističke okupacije i koncesije
okupatora a I hunskim saradnicima
Kao što smo rekli, veliki deo albanskih masa u Jugoslaviji dolazak
okupatora doživeo je kao olakšanje u odnosu na položaj koji su imale u
buržoaskoj Jugoslaviji. Okupator i domaći saradnici iskoristili su ovo rasplože-
nje albanskih masa i raznim koncesijama trudili se da pojačaju svoj uticaj na deo
albanskog naroda koji je živeo u tzv. oslobodjenim krajevima „Velike Albanije".
Od koncesija okupatora domaćim izdajnicima, koje su tangirale i nacionalno
pitanje Albanaca, pominjemo sledeće:
322
1.	Koristeći vekovnu težnju albanskog naroda za ujedinjenjem, okupatorje
stvorio tzv. „Veliku Albaniju" kojoj je priključio najveći deo teritorija gde su
živeli Albanci u Jugoslaviji. U ovim predelima okupatorje lokalnu vlast predao
reakcionarnim i šovinističkim elementima iz redova albanske nacionalnosti.
2.	Radi ostvarenja demagoškog uticaja i raspirivanja nacionalne mržnj ,
okupator je tolerisao i podstrekavao nasilno oduzimanje zemlje od naseljenika,
koji su je dobili od strane buržoaske Jugoslavije, a koja je, inače, oduzela tu
zemlju od radnih ljudi albanske nacionalnosti. Ovom prilikom je došlo do
uništavanja, pljačkanja i oduzimanja imovine naseljenika. Najteži obračun sa
naseljenicima izvršen je u Metohiji.
3.	Da bi pridobio feudalne elemente, okupatorje restaurirao stari feudalni
sistem iz vremena Turske i veliki broj slobodnih seljaka Srba i Albanaca
pretvorio u čifčije.
4.	Razvijanjem trgovine i tolerisanjem korumpcija i zloupotreba, okupator
je takodje omogućio stvaranje jedne socijalne buržoaske grupacije ratnih
špekulanata iz redova albanske nacionalnosti. Dovodjenjem roba iz Italije, što je
bilo omogućeno povezanošću „Velike Albanije" sa morem i sa zapadom, došlo
je do oživljavanja prometa i ekonomskog života, naročito u gradovima. Isto
tako, s obzirom na plodnost većine ratnih godina, u krajevima gde su živeli
Albanci, došlo je do izvesnog poboljšanja životnog standarda albanskog
seljaštva.
5.	U predelima „Velike Albanije" i Kosovsko-mitrovačkog okruga
dozvoljeno je slobodno nošenje oružja od strane Albanaca i omogućeno
isticanje albanske zastave, što je bio večiti ideal Albanaca u Jugoslaviji.
6.	Isto tako, okupator je iskoristio vekovnu težnju Albanaca za otvaranjem
škola na maternjem jeziku. Tako su samo u „oslobodjenim krajevima" tzv.
„Velike Albanije" otvorene 183 osnovne škole sa 13.666 učenika i 264 učitelja.
Isto tako, otvorene su gimnazije u Prištini, Prizrenu i Peći. U Kosovsko—
mitrovačkom okrugu otvoreno je 41 škola na albanskom jeziku sa oko 4.000
učenika.35
7.	Da bi ostvarili uticaj na albanske mase, okupatori su stvarali razne
političke organizacije kao što su „Faša", „Bali kombtar", „Druga prizrenska
liga" itd. i organizovali štampu, radio, administraciju i drugi službeni život na
albanskom jeziku, što je takodje imalo pozitivnog odjeka medju pripadnicima
albanske nacionalnosti. Mada su u navedene političke organizacije Albanci bili
slabo uključeni, one su ipak imale odredjeni negativni uticaj na uključivanje
albanskih masa u NOB.
Realizujući ove koncesije, uz veliku propagandnu delatnost, i
zloupotrebljavajući idejno-političku i kulturnu zaostalost albanskog naroda i
nedovoljni uticaj KPJ, okupatori su uspeli da kod znatnog dela nesvesnog
albanskog stanovništva stvore iluziju da su im oni doneli nacionalnu slobodu.
Na ovu propagandu okupatora i iluzije koje su stvorene, ukazao je Oblasni
komitet u jednom pismu, u kome se kaže: „Šiptarske mase fašističke
okupatore . . . smatraju oslobodiocima jer su im dali: pravo škola nam
maternjem jeziku, činovnike i administraciju, vratili im oduzetu zemlju, dali im
zastavu i pravo nošenja oružja".36 Isto tako, Boro Vukmirović je u svom
izveštaju Centralnom komitetu 1942. godine ukazao da su okupatori iskoristili
zaostalost albanskih masa, težak položaj u staroj Jugoslaviji i opterećenost ovih
masa verskom i nacionalnom mržnjom, da bi stvorili utisak da su okupatori
oslobodioci.37
323
Sličnu ocenu ovih koncesija dao je Fadilj Hodža u jednom svom članku
1942. godine. Govoreći o prevari okupatora, on je pisao: ,.Narodni izdajanici se
kobajagi bore za etničku Albaniju, a ustvari su protiv NOP u Albaniji i na
Balkanu".38 Faktično, oni izražavaju svoje imperijalističke ciljeve u odnosu na
druge narode Balkana".39
Navedeno pozitivno raspoloženje nesvesnih albanskih masa prema okupa-
toru je, medjutim, sve više jenjavalo razvojem Narodnooslobodilačke borbe i
većim prodorom KPJ u albanske mase, kao i otkrivanjem pravog lica okupatora
u svakodnevnoj njegovoj politici.
Da bi pridobile albanske mase za NOB, Oblasni komitet KPJ Kosmeta i
partijske organizacije su preduzele značajne mere, što se vidi i iz sadržaja
mnogobrojnih partijskih dokumenata i odluku u toku okupacije.
Ukazujući na prevaru okupatora u vezi sa navedenim koncesijama, u
jednom partijskom dokumentu 1942. godine Albancima se kaže: „Fašistički
okupator dao vam je „Veliku Albaniju" u kojoj vas hapse, premlaćuju, ubijaju,
nasrću na čast vaših žena i kćeri... u kojoj se povratio feudalni odnos i seljak
ponovo postao rob aga i begova".40 Na sličan način se i Centralni komitet KP
Albanije i Olbasni komitet KPJ Kosmeta u zajedničkom proglasu 1942. godine
obraćaju Albancima: „Krvavi fašizam nastoji da vas obmane, kako je tobož
krvavim oružjem vas oslobodio i ujedinio sa „Velikom Albanijom". Nažalost,
kako vidite sami, zapali ste u još teže ropstvo". Ovaj proglas poziva Albance na
Kosovu da se ujedine sa svojom braćom u Albaniji i sa Srbima, Crnogorcima i
Makedoncima u zajedničkoj borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika ,,jerje
to jedini ispravan put da biste dočekali sopstveno oslobodjenje" 41
U istom duhu je Enver Hodža pisao pismo Oblasnom komitetu KPJ
Kosmeta u kome insistira da treba sve učiniti da se Albanci ujedine sa narodima
Jugoslavije, čuvajući se huškača koji će težiti da izazovu uzajamne trzavice i
medjusobne sporove izmedju Albanaca i naroda lugoslavije.42
Da okupatoru nije stalo do ujedinjenja albanskog naroda time što je
stvorio tzv. „Veliku Albaniju" , videlo se po činjenici da je on, u saradnji sa
kosovskom reakcijom, 1943. godine težio da stvori posebnu albansku državu na
„oslobodjenim krajevima", odvojenu od teritorije Albanije. To je on hteo da
učini bojeći se intenzivnog razvoja NOB na teritoriji Albanije i njegovog uticaja
u „oslobodjenim krajevima".43
Uticajem KPJ počeo je proces prodiranja antifašističke svesti kod
albanskih masa u Jugoslaviji. O ovoj činjenici u jednoj rezoluciji Oblasnog
komiteta KPJ Kosmeta 1942. godine se kaže: „Od pozicija kontrarevolucije
Šiptari su prešli na poziciju kolebanja .. . Šiptari ne veruju u pobedu okupatora i
njihova obećanja". Medjutim, Šiptari se boje šta će biti sa njima ako pobede
Sloveni i SSSR jer se boje osvete. Kod jednog broja Albanaca postoji težnja
povezivanja i saradnje sa komunistima.44 U jednom drugom dokumentu
Oblasnog komiteta SKOJ-a kaže se da „skoro sva omladina nezadovoljna je
fašizmom".45 Isto tako, u jednom drugom proglasu Oblasnog komiteta ističe se
da se Albanci kolebaju izmedju okupatora i NOB i da su se razočarali u Nemce
koji su u Kosovsku Mitrovicu doveli Nedićevce i belogardejce.46
Želimo podvući da mnogi proglasi i pozivi KPJ i antifašističkih snaga nisu
doprli do širokih albanskih masa zbog pomanjkanja partijskih kadrova iz redova
albanske nacionalnosti i zbog idejno-političke zaostalosti albanskih masa. Zbog
ovih razloga, i nastankom izvesne oseke u razvoju NOB-a u tzv. oslobodjenim
324
krajevima, došlo je do stagnacije svesti albanskih masa, naročito u periodu od
druge polovine 1942. do druge polovine 1943. godine. U ovom periodu gro
albanskih masa se kolebao.47
Glavni štab NOV Kosmeta je novembra 1942. godine izdao proglas narodu
Kosova u kome se kaže: ,,Glavni štab vas poziva da bez obzira na nacionalnost i
versku pripadnost pomažete NOB" jer je to jedini način da dodjete do
nacionalnog oslobodjenja 48
Već maja 1943. godine počinje nagli porast antifašističkog raspoloženja
albanskih masa. Ujednom dokumentu Oblasnog komiteta Partije se kaže: „Ako
se svestrano ispita raspoloženje šiptarskih masa, jasno proizilaze da one mrze
fašističkog okupatora", što znači da se one mogu uključivati u NOB.49
Septembra iste godine, ocena Oblasnog komiteta je još pozitivnija, jer se istače
da se promenom situacije na istočnom frontu jača uverenje albanskih masa u
porazu okupatora.50
Želimo ukazati na činjenicu da je u ovom periodu NOB-a došlo do
intenzivnog uključivanja pripadnika albanske nacionalnosti u revoluciju, daje
realizovana prvobitna orijentacija Vrhovnog štaba Jugoslavije i druga Tita da se
partizanske jedinice 1943. godine iz Crne Gore prebace na teritoriju Kosova i
prema jugu, zašta su na Kosovu već bile izvršene obimne pripreme.51
Posle kapitulacije Italije, naglo je raslo antifašističko raspoloženje alban-
skih masa. U vezi s tim, u rezoluciji Oblasnog komiteta Partije novembra 1943.
godine se kaže: ..Šiptarske mase počinju pravilnije da gledaju na današnju NO
borbu . . . Mase, kako albanske, tako srpske, u okrugu mitrovačkom mrze
okupatora".5 2
U toku 1944. godine sa terena je bilo više izveštaja o antifašističkom
laspoloženju albanskih masa. Sreski komitet Partije u Prištini izveštava da
Albanci sabotiraju odlazak u okupatorsku vojsku. Sreski komitet Partije u
Gnjilanu takodje izveštava da Albanci osudjuju teror domačih saradnika
okupatora nad Srbima i traže saradnju sa NOB. U izveštaju Milije Kovačevića
Oblasnom komiteju Partije se ističe da su Albanci rezervisani prema okupa-
toru, a u izveštaju Mesnog komiteta KPJ Djakovice da 150 do 200 ljudi traži da
se prebaci u partizanske jedinice; Oblasni komitet KPJ Metohije obaveštava da
je u Drenici formirana albanska partizanska četa, Sreski komitet KPJ u
Uroševcu da Albanci osudjuju okupatora i strahuju zbog zlodela koja kriminalci
vrše nad Srbima itd.5 3
Navedene činjenice pokazuju da se raspoloženje albanskih masa prema
okupatoru, pored izvesnih stagnacija, stalno menjalo. Sjedne strane, jačala je
mržnja prema njemu, a, s druge, sve su više jačale simpatije prema KPJ i
Narodnooslobodilačkoj borbi, naročito u drugoj polovini 1943. godine i u toku
1944. godine i 1945. godine.
5. Ekonomski položaj albanske nacionalnosti u toku fašističke okupacije
Kao što smo naveli, u prvom periodu okupacije, ekonomski položaj
albanskih masa u celini se u nečemu poboljšao u odnosu na njen položaj u
buržoaskoj Jugoslaviji. U vezi s tim u jednom izveštaju Oblasnog komiteta se
kaže: „Šiptarske mase dolaskom okupatora dobile su ekonomski u najvećem
delu Kosova i Metohije".54
325
Medjutim, najveću korist imali su eksploatatorski elementi iz redova
albanske nacionalnosti. Položaj radnih masa, naročito siromašnih seljaka,
stalno se pogoršavao. To je bilo rezultat uvodjenja čifčijskih odnosa na selu,
velike špekulacije trgovaca, masovne korumpcije organa vlasti i nasilne
mobilizacije siromašnih seljaka u oružane formacije okupatora. U ovom pogledu
najteži položaj doživele su srpske i crnogorske mase na Kosovu. Inače, „opšta
nestašica namirnica, strašna skupoća, špekulacija, besparnica, lična i imovinska
nesigurnost" su najteže pogadjale siromašne radne mase.s 5
Razvojem špekulacije i šverca stvoren je jedan sloj albanskih ratnih
bogataša koji su nemilosrdno eksploatisali albanske, srpske i crnogorske radne
ljude u „oslobodjenim krajevima". To su bili, istovremeno, i političari, kao na
primer Iliaz Aguši, koji je ujedno bio ministar i bavio se švercom pirinea, soli i
drugih artikala iz Srbije.5 6
Najveću eksploataciju radnih ljudi i prirodnih bogastava vršio je sam
okupator. On je nemilosrdno koristio prirodna bogastva, naročito rudnike i
šume i poljoprivredne proizvode. Samo u rudniku „Trepča" okupatorje u toku
rata iskoristio 1,506.036 tona rude, 158.088 tona pirita i 62.897 tona
preradjenog olova i cinka.57 Istotako u rudnicama Brezovici, ,,Devi" i drugim
on je iskoristio preko ,50.000 tona hroma.5 8
6. Stvaranje kvislinških političkih organizacija
Odmah po dolasku, italijanski okupatori su pristupili formiranju fašistične
partije „FAŠ", kao kadrovske partije, i uključenju albanske pete kolonije u nju.
Pri prefekturama su formirani fašistički federati, pri nenprefekturama ,.Faše", a
pri opštinama su osigurani simpatizeri ove organizacije.5 9 Medjutim, ova
politička partija nije dublje organizaciono i ideološki prodrla u albanske mase.
Isto tako, posle većih uspeha KP Albanije i komunista na Kosovu u
razobličavanju okupatora i razvijanju antifašističkog raspoloženja kod albanskih
masa, od strane sksploatatorskih snaga stvorena je nova politička organizacija
„Bali kombetar" (nacionalni front). Ova politička organizacija, kao i četnici, na
recima se izjasnila za borbu protiv okupatora, „ali kada za to dodje vreme".60
Iz demogoških razloga „Bali kombetar" je kao centralnu parolu istakao
čuvanje i ostvarenje etničke Albanije. U vezi sa ovom parolom, u razgovorima
izmedju rukovodstva „Bali kombetara" i CK Albanije o zajedničkoj borbi
protiv okupatora došlo je do razmimoilaženja, jer su balisti tražili da se KP
Albanije odmah izjasni da se zalaže za etničku Albaniju u njenim tadašnjim
granicama, ali KP Albanije nije htela da sankcioniše tvorevinu okupatora 61
Nakon kapitulacije Italije, u „oslobodjenim krajevima" stvorena je „Druga
prizrenska liga", koja je na demagoškoj osnovi postigla značajne rezultate u
prodoru medju albanske mase. Ova organizacija je zloupotrebljavala nacionalni
patriotski karakter Prve prizrenske lige 1878-1881. godine, kojom se ponose
svi Albanci. Rukovodstvo ove organizacije zakazalo je Kongres „Druge
prizrenske lige" u Prizrenu na kome su uzeli učešća samo delegati sa
„oslobodjenih krajeva i Ulcinja". Na kongresu je izabran centralni komitet Lige.
sa Redžep Mitrovicom na čelu, koga je kasnije zamenio Bed ri Pejani.62
Posle kongresa u Prizrenu, održane su skupštine i po nenprefekturama i
svuda su izabrani sreski komiteti Lige, u koje su uvučeni i neki pošteni albanski
političari, pa je Liga uspela da prodre u albanske mase. Pod parolom čuvanja
326
albanskih granica od Srba i Crnogoraca, ova organizacija je uspela da mobilise
znatan broj Albanaca u vojne formacije.63
U Kosovsko-mitrovačkom okrugu, odmah posle dolaska Nemaca, stvorena
je organizacija „Lidja kembetare šćiptare" (Albanski nacionalni savet) sa Ferat
Dragom i Džafer Devom na čelu, koji su uspostavili saradnju sa vladom Nedića i
vodili konkurentsku borbu oko vlasti u Kosovsko-mitrovačkom okrugu.64
S obzirom na to da su srpske i crnogorske mase u tzv. ,,Velikoj Albaniji"
došle u najteži položaj i doživele onaj isti pritisak koji je primenjivan prema
Albancima u buržoaskoj Jugoslaviji, četnici su, neposredno pod rukovodstvom
Draže Mihajlovića, sve učinili da ih pridobiju i uključe u četniški pokret. Oni
su mnogo računali na nacionalnu mržnju i protivurečnosti stvorene za vreme
bivše Jugoslavije i u toku okupacije izmedju Albanaca, Srba i Crnogoraca, pa su
istakli parolu ,,da su Šiptari najveći naši neprijatelji".65
Još 1941. godine na Kosovu stvoren je Nacionalni komitet četničke
organizacije sa Dr. Milovanom Radojevićem na čelu. Posle njegovog ubistva,
rukovodstvo četnika preuzeo je Žika Marković. Stvorene, su četničke organi-
zacije skoro u svim srezovima Kosova i Metohije.66 Na teritoriji Kosova maja
1941. godine formiranje četnički partizanski korpus sa kapetanom Boškovićem
na čelu. Drugi četnički kosovski korpus formiranje aprila 1943. godine. U svim
srezovima su organizovane pozadinske četničke vojne jedinice.68 Posle kapitu-
lacije Italije, jedan broj četnika iselio se sa Kosova i uključio se u drugi kosovski
četniški korpus koji je delovao u okolini Tulara.69
Strateški ciljevi četnika Draže Mihajlovića na Kosovu i prema Albancima
utvrdjeni su u jednom programskom dokumentu i bili su sledeći: eliininisanje
Albanaca iz Jugoslavije putem fizičkog genocida, iseljavanja za Tursku i druge
krajeve Jugoslavije preko asimilacije.70 Ukazajući na ciljeve četnika na Kosovu,
Milija Kovačević je pisao: „Četnici oštre kame i uz pomoć Švaba nameravaju da
pretvore naš kraj u kasapnicu".71
Ukazali smo na postojanje četničke organizacije na Kosovu ne zbog toga
što je ona imala neki veći uticaj na srpske i crnogorske mase. Naprotiv, njen
uticaj je bio vrlo slab. Medjutim, uz postojanje ovakve organizacije i šovinističke
ciljeve četnika, uz idejno-političko zaostajanje albanskih masa i propagandu
njegovih domaćih sluga, došlo je do brkanja komunista i četnika iz redova
srpske i crnogorske nacionalnosti, što je otežavalo okupljanje albanskih masa u
NOB.
S druge strane, mada su saradnici okupatora iz redova albanske nacional-
nosti i četnici Draže Mihajlovića svoju delatnost zasnivali na nacionalnoj i
verskoj mržnji, ove snage su pod uticajem okupatora i radi ostvarenja svojih
eksploatatorskih interesa uspostavile medjusobnu saradnju u borbi protiv
NOP-a. U ovom smislu je lično Draža Mihajlović uputio pismo vodjama
četničkog pokreta na Kosovu da postave saradnju sa albanskim prvacima
saradnicima okupatora. Na ovo pismo vodje četničkog pokreta su negativno
reagovale, istakavši nezadovoljstvo četnika ovakvom saradnjom, jer je ranije
najveći uspeh u okupljanju četnika ostvaren pod parolom borbe protiv
Šiptara.72
No, naporima saradnika okupatora iz redova albanske i srpske nacional-
nosti, ipak je došlo do saradnje izmedju četničke organizacije i albanskih
saradnika okupatora. U jednom dokumentu KPJ, Albancima se u vezi s tim
poručuje: „Sa ovim izdajnicima, Nedićevcima i četnicima, saradjuju vaši
327
izdajnici age i begovi, da bi pomogli okupatoru i ostvariti svoje krvave
ciljeve".73 Fadilj Hodža je pisao da je Nedić lično izjavio: ,,Za Kosovo ne
brinite dok imamo tamo Džafera Devu i llijaza Aguša", i naveo daje dovodjenje
četnika u Kosovsku Mitrovicu i Vučitrn „pripremio i omogućio izdajnik Džafer
Deva". Ukazajući na snage koje su sudjelovale u Malesijskoj ofanzivi zimi 1944.
godine. Fadilj Hodža je naveo daje u njoj učestvovalo „800 iz redova vulnetara
(Albanci) zajedno sa Nemcima i 600 četnika obučenih u nemške uniforme . . .
U tom sastavu oni su počeli ubistva, pljačke i paljevine sela nedužnog
siromašnog i plemenitog stanovništva".74
Ovu saradnju su četnici i balisti nastavili i prilikom oslobodjenja. U
jednom važnom dokumentu se konstatuje da su se četnici i balisti dogovorili da
se preko Kosova i Metohije zajednički „probijaju do engleskih delova, koji su se
iskrcali na Balkanu".75
Ovakva saradnja izmedju domaćih izdajnika iz redova albanske nacional-
nosti i četnika Draže Mihajlovića kompromitovala je fašističke političare u
očima albanskih masa i njihovu navodnu borbu za nacionalno oslobodjenje.
Naime, albanske mase su znale zločinačke ciljeve četnika prema albanskom
narodu, jer su u praksi ti ciljevi potvrdjeni krvavim genocidom koji su čelnici
izvršili u Bosni i u Sandžaku nad Muslimanima.
7. Teror okupatora i domaćih slugu
Mada su svi narodi u krajevima gde su živeli Albanci bili porobljeni od
strane okupatora, Srbi. Crnogorci i Makedonci, ipak su najteže prošli u
predelima tzv. „Velike Albanije". Inače, okupatori i domaći izdajnici su se
jednako obračunavali sa antifašistima i albanske nacionalnosti. Albanska
reakcija je prema Srbima i Crnogorcima, a donekle i prema Makedoncima,
primenjivala sve metode pritiska iz arsenala buržoazaske Jugoslavije prema
Albancima, u tom pogledu je ona vrlo adekvatno imitirala velikosprsku
buržoaziju. Ukazujući na ovaj teror albanske reakcije nad srpskim i crnogorskim
narodom, Oblasni komitet KPJ Kosmeta je konstatovao da je on rezultat
terorističke politike buržoazije prema Albancima, da to čine ne Albanci nego
izdajnici albanskoga naroda.76
Posle drastičnog obračuna sa naseljenicima, naročito u Metohiji, kojima je
oduzeta sva imovina i koji su proterani sa svojih imanja, teror se kasnije proširio
i nad starosedeoce Srbe, naročito u zimu 1943. godine. Zbog takvog pritiska, sa
područja tzv. „Velike Albanije" iselilo se u Srbiju 20.090 Srba i Crnogoraca.77
U toku i posle kapitulacije Italije, takodjer je vršen veliki teror, naročito nad
srpskim i crnogorskim življem. U Uroševcu ubijeno je 37 Srba, a bugarski fašisti
su u Štrpcu streljali 50 seljaka Srba, medju njima i mnogo žena i dece.78 U to
vreme bilo je pokušaja masakra srpskog življa i u drugim mestima, kao,
naprimer. u Štimlju, ali je intervencijom albanskog stanovništva to sprečeno.79
Decembra 1943. godine izvršen je veliki masakr stanovnika u Peći. gde su
žandari Džafera Deve ubili preko 100 lica, medju kojima i dva Albanca. Tada je
u gradu zapeljeno više kuća, medju komima i jedna džamija. Bio je sačinjen
spisak za ubistvo i oko 100 Albanaca antifašista, ali fašisti u tone nisu uspeli.
Sličan masakr Srba planiran je i u Djakovici, ali uz masovan otpor albanskog
stanovništva pod rukovodstvom komunista ovaj plan nije ostvaren.80 Inače,
masovan teror i premlaćivanje navodno radi sakupljanja oružja, izvršeno je zimi
328
1943. godine, nad nadužnim srpskim stanovništvom, a naročito nad simpati-
zerima NOB-a.81
Albanski narod je osudjivao teror nad nevinim srpskim i crnogorskim
življem ne samo zbog toga što je bio ubedjen da ono nije krivo za teror nad
Albancima u buržoaskoj Jugoslaviji, već i zbog toga što se bojao osvete Srba u
budućnosti.
Medjutim, teror se nije vršio nad srpskim i crnogorskim življem, već
uključivanjem Albanaca u NOB i nad albanskim antifašistima. Samo u toku
1942.	godine ubijeno je ili uhapšeno oko 180 komunista medju kojima su bili
mnogi Albanci.82
U Djakovici je nakon prvog oslobodjenja 1943. godine izvršen masovan
teror nad albanskim življem. Isto tako, 1944. godine izvršena je velika paljevina
kuća i trgovačkih radnji u Djakovici i ubijeno 40 Albanaca. Nešto kasnije, u
Djakovici je obešeno 10 antifašista Albanaca itd.83 Jedna grupa Albanaca
antifašista obešena je i u Prizrenu.84 U koncentracionom logoru u Prištini
ubijen je 131 interniranac iz Albanije.85 Terorističke formacije Džafera Deve
vršile su težak teror u Debru i drugim ustaničkim krajevima, a u Tirani su ubile
oko 100 antifašista.86
Okupatori i domaći izdajnici su uložili veliki napor da likvidiranju sve
poznate vodje NOB-a na Kosovu. Tako su, pored velikog broja srpskih i
crnogorskih revolucionara, likvidirali i Zajnela Hajdinija, Ramiza Sadika, Emina
Durakua itd. a bili su uplatili 500 zlatnih napoleona za ubistvo Fadilja
Hodže.87 Sličan teror okupatori su vršili nad Albancima i u nemačkoj i
bugarskoj okupacionoj zoni, zbog čega su albanske mase sve više bile ogorčene
na okupatora. Prema tome, okupator je vršio teror i pritisak na sve
nacionalnosti u predelima gde su živeli Albanci.88
Inače, u toku okupacije na Kosovu je bilo 6203 žrtve okupatora, a za
ratne zasluge proglašeno je 28 narodnih heroja iz redova svih nacionalnosti
Kosova.89
Teroru okupatora i domaćih izdajnika na Kosovu i Metohiji, najodlučnije
se suprostavila KPJ. U proglasu Oblasnog komiteta KPJ Kosmeta februara
1943.	godine se kaže da „Pomoću Ilijaza Aguša i njegovih agenata fašistički i
okupator teroriše, premlaćuje, hapsi i ubija većinu srpskog življa".90 Ujednom
drugom proglasu ovog foruma albanskom narodu se kaže da okupator vrši teror
i nad progresivnim snagama albanske narodnosti i albanskom narodu poručuje:
„Ti ne smeš posmatrati i dozvoliti da krvavi fašistički okupator uz pomoć
izdajnika albanskog naroda . . . hapsi, pljačka i ubija tvoje najbolje sinove".91
Govoreći o ovom teroru, Fadilj Hodža je ujednom članku 1944. godine pisao:
„Ubistva, mlaćenja, hapšenja, interniranja, pljačkanja, obeščaščivanja žena i
devojaka, bile su uobičajene stvari" u odnosu okupatora i domaćih izdajnika, ne
samo prema Srbima i Crnogorcima nego i prema Albancima.92
Navedene činjenice dokazuju da je u toku okupacije bilo velikog terora
nad Srbima i Crnogorcima, ali i nad Albancima naročito antifašistima.
Medjutim, imajući u vidu zaoštrene medjunacionalne odnose u bivšoj Jugoslaviji
i velike napore okupatora da organizuje bratoubilački rat u predelima gde su
živeli Albanci, može se reći da su teror, a naročito ubistva u ovim krajevima, bili
relativno mali. Zapravo, u tom pogledu ovi regioni su gotovo najbolje prošli u
Jugoslaviji. To je bio rezultat delovanja KPJ na poštene albanske mase i njihovu
svest da bratoubilački rat nije samo štetan za Srbe, Crnogorce i Makedonce već i
za njih same, u čemu ih je iskustvo u mnogome poučilo.
329
II RAZVOJ NARODNOOSLOBODILAČKE BORBE NA KOSOVU I UČEŠĆE
ALBANSKE NACIONALNOSTI U SOCIJALISTIČKOJ REVOLUCIJI
Mada su na razvoj NOP-a na Kosovu i na učešće albanske nacionalnosti u
socijalističkoj revoluciji delovali vrlo nepovoljni objektivni i subjektivni faktori,
ipak je afirmacijom vitalnih, klasnih i nacionalnih interesa albanskog naroda i
velikim naporima KPJ, došlo do postepenog i sve jačeg razvoja Narodno-
oslobodilačke borbe na Kosovu i do masovnijeg učešća albanske nacionalnosti u
njoj. Na ovaj način, Pokrajina Kosovo i albanska nacionalnost u Jugoslaviji dali
su svoj doprinos, kako sopstvenom oslobodjenju, tako i konačnoj pobedi
socijalističke revolucije u Jugoslaviji.
1. Delatnost KPJ na Kosovu medju albanskim masama u Jugoslaviji na
liniji Narodnooslobodilačke borbe
Poznata je činjenica da je KPJ bila inspirator, organizator i rukovodilac
socijalističke revolucije u Jugoslaviji. Ovakvu ulogu vršili su i komunisti Kosova.
Da bi je ostvarili, oni su pristupili organizovanju Narodnooslobodilačke borbe
na Kosovu i okupljanju albanskih masa u socijalističkoj revoluciji.
No, zbog teškog položaja Albanaca u buržoaskoj Jugoslaviji, zbog,
primamljivih koncesija okupatora albanskoj reakciji na nacionalnom planu,
zbog slabog prodora KPJ pre rata u albanske mase u usled društveno-
ekonomske i kulturno-političke zaostalosti albanske narodnosti, okupljanje
Albanaca u NOB išlo je veoma teško i sporo, naročito u prvim godinama
fašističke okupacije.93
No, ipak, zbog objektivnog ropskog položaja albanskog naroda u toku
okupacije, zahvaljujući progresivnosti i revolucionarnosti ciljeva NOB, činjenici
da su Albanci pripadali vrlo siromašnim socijalnim slojevima društva, razvoju
Narodnooslobodilačke borbe u celoj Jugoslaviji i Albaniji i, naročito, velikim
naporima KPJ u radu sa albanskim masama, došlo je do uključenja albanskih
masa u socijalističku revoluciju.94
Pošto zbog navedenih specifičnih uslova nije bilo moguće odmah
organizovati masovan oružani ustanak u krajevima gde su živeli Albanci, KPJ se.
prema ocem Bora Vukmirovića, orijentisala da albanske mase ubedi da se ne
uključe u orožane fašističke formacije, koje bi išle na istočasni front i u druge
ustaničke krajeve Jugoslavije. Ovaj cilj je velikim naporima Partije uspešno
ostvaren.9 * Emin Duraku je takodje isticao da bi, pored ovog zadatka, trebalo
preduzeti mere da se i albanski narod masovno uključi u orožane odrede, da se
pred albanskim masama razobliče domaći saradnici okupatora kao izdajnici
naroda i da se organizuje stalna idejno-politička delatnost u albanskim masama
na liniji borbe protiv fašizma, saradnje medju narodima i uspostavljanja veza i
saradnje sa susednim teritorijama, Crnom Gorom, Makedonijom i Albanijom.96
U sklepu ostvarenja svojih ciljeva, KPJ se na početku borbe protiv
okupatora orijentisala na razvijanje bratstva i jedinstva medju Albanicima,
Srbima, Crnogorcima i Makedoncima, shvatajući to kao bitnu kariku u nizu
zadataka koji su stajali pred Partijom. U tom smislu se u proglasu Oblasnog
komiteta KPJ Kosmeta kaže: „Okupatori i njihove domaće sluge raspiruju
šovinističku mržnju . . . Zato pred vama, narodima Kosova i Metohije, radi
stvarnog nacionalnog oslobodjenja, postavlja se zadatak zajedničke borbe"1
330
protiv okupatora i domaćih izdajnika97 U jednom drugom proglasu ovog
tmurna se takodje kaže: „Treba oštro odbaciti šovinističku mržnju, koju
velikosrpski i velikoalbanski elementi raspiruju medju narodima ovoga
kraja"'.
Isto tako, u jednom sledečem proglasu Oblasnog komiteta Partije se kaže:
„Put oslobodjenja jeste stvaranje jedinstvenog borbenog fronta svih naroda
Kosova i Metohije, put oružane borbe i opšte oslobodilačkog ustanka protiv
fašističkog okupatora i njegovih domaćih slugu".99
Na bazi trajne istorijske tradicije i povezanosti sudbine naroda Kosova, kao
i delovanjem KPJ i Narodnooslobodilačkog pokreta, u toku socijalističke
revolucije došlo je do sve većeg zbližavanja Albanaca, Srba, Crnogoraca i
Makedonaca. U svim teškim situacijama pripadnici ovih naroda uzajamno su se
potpomagali i medjusobno štitili. U jednom izveštaju Sreskog komiteta KPJ
Uroševca se navodi da se izmedju pripadnika raznih nacionalnosti „čitavi mali
sporazumi utvrdjuju", da Albanci čuvaju Srbe za vreme nasrtaja fašističkih
slugu, a da Srbi garantuju sigurnost Albanaca nakon propasti okupatora.1 00
Na programu bratstva i jedinstva, komunisti Jugoslavije i Albanije su
uspostavili plodnu saradnju i založili su se da albanska nacionalnost u Jugoslaviji
bude faktor zbližavanja jugoslovenskih i albanskog naroda. U tom duhu je
Fadilj Hodža 1942. godine pisao o potrebi da Kosovo i albanska nacionalnost u
Jugoslaviji „posluže i kao most za povezivanje Narodnooslobodilačkog pokreta
Jugoslavije i Albanije".101 Sličnu ideju potenciorao je Džavid Nimadi 1944.
godine ovim recima: „Saradnja Narodnooslobodilačke vojske Albanije i
Jugoslavije ubija u klici šovinizam i od Kosova i Metohije stvara most bratstva
albanskog naroda sa narodima Jugoslavije."102
Na bazi napora KPJ „zastupljena je u mnogome oštrina mržnje izmedju
albanskog i srpskog naroda," konstatuje Svetozar Vukmanović 1943. godine.1 03
Veće uspehe na ovom planu Partija je teže ostvarivala zbog pomanjkanja
partijskih kadrova iz redova albanske nacionalnosti i unutrašnjih slabosti unutar
partijske organizacije.
j ¡Organizaciono stanje i nacionalna struktura KPJ na Kosmetu
Uoči rata na Kosovu je bilo oko 270 članova KPJ, od kojih samo 20
Albanaca.104 Nakon okupacije i proterivanja jednog broja naseljenika sa
Kosova, broj članova Partije smanjio se na 150, od kojih su 30 bili Albanci.105
Tada se pristupilo formiranju partijskih organizacija u više srezova Kosova i
primanju novih članova KPJ. Nakon toga, marta 1942. godine na Kosovu je bilo
343 člana KPJ, od kojih 52 Albanca.106 Avgusta 1942. godine na Kosovu i
Metohiji bilo je 42 partijske ćelije, šest mesnih komiteta KPJ i 463 člana Partije,
od kojih 67 Albanaca.1 0 7
U toku NOB-a bilo je više partijskih savetovanja na nivou Oblasnog
komiteta, od kojih su naročito značajna ona u Vitomirici 1941, zatim 1942. u
Vrelu 1943. godine, a naročito na Šari septembra 1943. godine. Na poslednjem
savetovanju na Šari formiran je Pokrajinski komitet KPJ za Kosovo i Metohiju
od pet članova, od kojih su trojica bili Albanci. Takodje, formirana su dva
Oblasna komiteta za Kosovo, sa sekretarom srpske nacionalnosti na čelu, i u
Metohiji sa sekretarom albanske nacionalnosti na čelu. U to vreme bilo je 400
članova KPJ od kojih su 45 bili Albanci.108 Pri konačnom oslobodjenju
331
zemlje, maja 1945. godine, na Kosovu i Metohiji bio je 1.271 član KPJ, od
kojih 319 Albanaca.109
Osim toga, u toku rata znatan broj članova KPJ Albanaca delovao je u
Zapadnoj Makedoniji, užem području Srbije i u Crnoj Gori. Partijska
organizacija bila je naročito jaka u Debru, gde je 1942. godine formirani Mesni
komitet u kojoj su većina članova bili Albanci.110 U Preševu je takodje
postojala partijska organizacija s Mesnim komitetom i većinu članova su činili
Albanci.11 1 Slična aktivnost Partije medju albanskim masama bila je i u Ulcinju
i okolini.112
Navedeni podaci pokazuju da je u predelima gde su živeli Albanci u
Jugoslaviji relativno malo članova KPJ bilo iz redova albanske nacionalnosti, što
je nejviše otežavalo prodor Partije medju albanske mase.
b)	Delatnost SKOJ-a medju albanskom omladinom
Zajedno sa partijskom organizacijom, značajnu ulogu u okupljanju
albanske omladine u Narodnooslobodilačkoj borbi odigrala je organizacija
SKOJ-a, jer je poznata istorijska činjenica da su u ovoj borbi najviše učestvovali
albanski omladinci. Formiranjem Oblasnog komiteta SKOJ-a pre rata, a
sredskih i mesnih komiteta u toku rata, stvoreni su značajni uslovi za prodor
medju albansku omladinu. Jedna od bitnih parola SKOJ-a bila je ravnopravnost
i bratstvo i jedinstvo svih naroda.113
U toku borbe protiv fašizma organizacija SKOJ-a je jačala idejno-politički
i brojčano. Ona je marta 1942. godine brojevala 1.278 članova. Već aprila iste
godine taj se broj povećao na 1.400 članova od kojih su 220 bili Albanci.114
Na skojevskom savetovanju u Vrelima kritikovan je slab prijem Albanaca u
SKOJ. Nakon tog savetovanja primljeno je 50 Albanaca u SKOJ.115 Već
oktobra 1942. godine na Kosmetu je bilo 2.137 skojevaca, od kojih oko 450
Albanaca.11 6
c)	Sektaštvo i oportunizam u radu KPJ na Kosmetu sa albanskim masama
-r
Jedan od razloga neadekvatne nacionalne strukture KPJ i SKOJ-a na
Kosmetu u toku revolucije povezan je sa sektaštvom u radu sa albanskim
masama. Ovo sekštaštvo je više puta konstatovano i kritikovano od strane
Oblasnog komiteta Partije i drugih foruma i organizacija u toku rata. Tako je u
svojim tezama Bora Vukmirović, sekratar Oblasnog komiteta ukazao na
činjenicu da partijske organizacije pa i Oblasni komitet Partije imaju sektaški
odnos prema albanskim masama. Isto tako, na februarskom savetovanju
Oblasnog komiteta Partije 1942. godine rečeno je da „sektaštvo u odnosu na
šiptarske mase" smeta prodoru NOB-a u albanskom narodu.1 18 U jednom
direktivnom pismu Oblasnog komiteta Partije se takodje kaže: „Taj sektaški
odnos oseća se i u radu naših kadrova i organizacija prema šiptarskim masama
uopšte.."119 Ovo je sektaštvo konstatovao i oštro kritikovao i delegat
Centralnog komiteta KPJ Svetozar Vukmanović 1943. godine.120
Izvesnog sektašva u radu partijskih organizacija u toku rata bilo je i u
odnosima prema Srbima starosedeocima. U jednom partijskom dokumentu u
vezi s tim se kaže: „da partijska organizacija na Kosovu i Metohiji nije u
potrebnoj meri razvijala rad medju Srbima meštanima."121 Upravo, ovo je bio
332
razlog da je četnička organizacija medju starosedeocima više prodrla, a da je
učešće starosedelaca u Narodnooslobodilačkoj borbi manje u odnosu na
učešće naseljenika. Do ovoga je došlo otuda što je najveći broj članova Partije i
SKOJ-a, pre i u toku rata bio iz redova naseljenika i Crnogoraca, koji, zbog svog
objektivnog položaja, nisu uvek uspevali da se probiju u albanske i staro-
sedelačke srpske mase.
Prema tome, pored krupnih uspeha u radu organizacije KPJ na Kosmetu i
vrlo složene i delikatne situacije u kojoj je ona delovala, sektaštvo i
oportunizam su bili jedan od razloga nedovoljnog prodiranja Partije u redove
albanskih i starosedelačkih srpskih radnih masa.
2. Uloga narodnooslobodilačkih odbora u okupljanju albanskih masa u NOB
Pored KPJ i SKOJ-a, značajnu ulogu u okupljanju albanskih masa u
socijalističkoj revoluciji odigrali su i narodnooslobodilački odbori. Zbog
nedovoljnih veza sa CK KPJ, narodnooslobodilački odbori su na Kosovu
formirani nešto kasnije nego u ustaničkim krajevima Jugoslavije. Do formiranja
ovih organa značajnu ulogu su odigrali fondovi NOB.122 No, maja 1942.
godine stiglo je uputstvo CK KPJ koje je razradjeno po partijskim organiza-
cijama na Kosmetu i tom prilokom prišlo se formiranju N00 u oslobodjenim i
neoslobodjenim krajevima ove Pokrajine.12 3
U tom duhu do kraja 1942. godine osnovan je 81 N00 sa 376 članova,
medju kojima je znatan broj bio iz redova Albanaca.124
Glavna delatnost ovih odbora sastojala se u popularizaciji Narodno-
oslobodilačke borbe, u slanju ljudi u partizanske odrede, u sakrivanju ilegalaca,
razvijanju bratstva i jedinstva, sakupljanju materijalne pomoći za NOB itd. U
nekim selima, gde je NOP bio jak, N00 su igrali ulogu prave narodne vlasti i
regulisali sve društvene odnose gradjana. Medjutim, jedan od glavnih zadataka
N00 bio je ,,da okupe šiptarske mase u borbi protiv fašizma".12 5
U duhu povezivanja mnogih narodnooslobodilačkih odbora i afirmacije
autonomije Kosova, posle Drugog zasedanja AVNOJ-a krajem 1943. godine
počela je sednica Prve konferencije narodnooslobodilačkih odbora Kosova i
Metohije, kao najvišeg foruma vlasti u ovoj oblasti. Konferenciju su pozdravili
Fadilj Hodža, kao komandant Glavnog štaba NOV i POJ i Pavle Jovićević, u
svojstvu sekretara OK KPJ za Kosmet. Na zasednju su držali referate Mehmet
Hodža o razvoju NOB, a Džavid Nimani o karakteru i značaju narodno-
oslobodilačkih odbora, kao klici buduće narodne vlasti.126
Na kraju zasedanja, izabran je Oblasni narodnooslobodilački odbor i
doneta je Rezolucija o budućim ciljevima NOB. Pored afirmacije principa
samoopredeljenja svih naroda Kosova, Konferencija se odlučno izjasnila za
razvijanje oružane borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika zajedno sa svim
narodima Jugoslavije i albanskim narodom i pozdravila je odluke Drugog
zasedanja AVNOJ-a.127 Govoreći o velikom značaju konferencije u Malesiji,
Pavle Jovićevič je u toku rata isticao njen veliki značaj za okupljanje albanskih
masa u NOB.128
Narodnooslobodilački odbor Kosova i Metohije i drugi N00 stvoreni u
toku rata i prilikom oslobodjenja odigrali su veliku ulogu u razvijanju borbe
protiv fašizma, na uključivanju albanskih masa u tu borbu, kao i na
organizovanju celokupnog društvenog života nakon oslobodjenja. Da bi mogli
333
da ostvare svoju ulogu, naročito posle oslobodjenja, prilikom formiranja
narodnooslobodilačkih odbora, vodilo se računa o proporcionalnoj
zastupljenosti svih nacionalnosti Kosova u njima.129
Veliku ulogu u razvoju Narodnooslobodilačke borbe odigrali su i N00 u
Debru, Strugi, Kičevu, Preševu, Ulcinju i drugim predelima van Kosova.130
Dakle, narodnooslobodilački odbori u toku rata i prilikom oslobodjenja
odigrali su važnu ulogu u okupljanju albanskih masa u NOB i na ostvarivanju
nacionalne ravnopravnosti i bratstva i jedinstva svih naroda u predelima gde su
živeli Albanci u Jugoslaviji.
3. Stvaranje POJ i NOV i proces uključivanja albanskih masa u oružanu borbu
Iako je neposredno posle okupacije, zbog specifične situacije u predelima
gde su živeli Albanci, od strane KPJ zauzet stav da se ne ide na opšti oružani
ustanak, to ipak nije značilo odbacivanje oružane borbe kao najvažnijeg oblika
obračuna sa fašističkim okupatorom.131
Naprotiv, odmah posle okupacije, jula 1941. godine, formiran je Vojni
komitet pri OK KPJ Kosmeta.132 Isto tako, formirane su vojne pozadinske
jedinice u Peći, Djakovici, Prizrenu, Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Uroševcu,
Gnjilanu itd. u kojima je 1942. godine bilo obuhvaćeno 2.930 članova, od kojih
su mnogi bili Albanci.133 Ove vojno-političke formacije su vršile razne
sabotaže, oružane diverzije, prekidale električne mreže, otimale ili uništavale
neprijateljsko oružje i imovinu, vršile atentate na provokatore i domaće
izdajnike, sabotirale rad u neprijateljskim preduzećima i ustanovama itd.134
Sredinom 1942. godine doneta je odluka Oblasnog komiteta o formiranju
albanskih partizanskih odreda, u koje bi se postepeno uključili Srbi, Crnogorci i
drugi.135 U predelima gde su homogeno živeli Srbi, stvarali bi se srpski
partizanski odredi. Na ovoj liniji pristupilo se formiranju vojnih formacija za
oružanu borbu protiva okupatora i domaćih izdajnika, od kojih posebno
navodimo:
1.	Posle uspešne akcije na uništenju žičare u Trepči, odlukom Mesnog
komiteta KPJ u Kosovskoj Mitrovici, formiran je jula 1941. godine Kopaonički
partizanski odred od 60 boraca. Nakon značajnih akcija na Kopaoniku, ovaj
odred je posle prve neprijateljske ofanzive prešao u Bosnu.136
2.	Septembra 1942. godine formiran je prvi albanski partizanski odred
,,Zejnel Hajdini", blizu Gnjilana, od 28 boraca.137 Ovaj odred je izveo značajne
vojne akcije po Kosovu, medju kojima je najznačajnija borba kod Crnoljeva,
kada je ubijen 21 italijanski vojnik i uništena kolona automobila. Ova vojna
akcija imala je veliki pozitivni odjek medju albanskim masama na Kosovu.1
3.	Novembra 1942. godine osnovan je Šarplaninski partizanski odred, koji
je medju značajnijim akcijama izveo i napad i uništenje karaule italijanske bi i/u
Prizrena.1 39
4.	Decembra 1942. godine je od jednog dela odreda „Zejnel Hajdini", po
odluci Oblasnog komiteta Partije, formiran novi albanski partizanski odred
,,Kmin Duraku", koji je na početku brojao 18 boraca. I ovaj odred je izveo
značajne akcije, medju koje treba istaći uništenje italijanske kolone na putu
Pi izren Kuks i ubijanje 23 italijanska vojnika141 i borbu sa Italijanima u selu
I.ivoču, blizu Gnjilana, gde je rukovodstvo odreda uspelo da odvrati od borbe
2.000 Albanaca koji su došli da unište odred.142 Inače, odredi ,,Zejnel
334
Hajdini" i „Emin Duraku" prokrstarili su celo Kosovo i delove južne Srbije i
Makedonije i svuda su bili nosioci ideje bratstva i jedinstva i razvijanja
narodnooslobodilačeke borbe.14 3.
5.	Januara 1943. godine formiran je Karadački partizanski odred u
Skopskoj Crnoj Gori od 30 boraca, od kojih jedan broj su bili borci ,,Zejnela
Hajdinija" i novih dobrovoljaca. Kasnije, na ovom terenu formiran je i kosovski
partizanski odred koji je vodio značajne borbe protiv bugarskih fašista, balista i
dražice vaca.144
6.	Marta 1943. godine formirana je četa „Bajram Curi" u Djakovičkoj
Malesiji, uglavnom od boraca albanske nacionalnosti.145 Novembra iste godine
ova četa je prerasla u bataljon „Bajram Curi" koji je brojao 120 boraca.146
Pored drugih akcija, ovaj bataljon je novembra 1943. godine oslobodio
Djakovicu i deo grada nedelju dana držao oslobodjenim. Posle većih borbi sa
nemačkom vojskom, bataljon se morao povući iz grada.147 Sem toga, „Bajram
Curi" je obezbedljivao rad Prve konferencije N00 Kosova i Metohije 1943.
godine.148 On je takodje nosio glavni teret pritiska nemačke ofanzive zimi
1944. godine u kojoj su učestvovali i četnici i ustaše i balisti.149 Izdržavši ovu
ofanzivu, snage „Bajrama Curija" su već maja 1944. godine prešle u
kontraofanzivu. One su u nekoliko akcija na putu Prizren — Kuks uništile više
nemačkih kolona i ubile oko 50 vojnika.150
7.	Novembra 1943. godine formiranje „Ibarski partizanski odred", koji je
posle izvesne krize obnovljen avgusta 1944. godine i brojao blizu hiljadu boraca.
Ovaj odred je naročito postigao velike vojne uspehe u borbi protiv četnika i
Nemaca prilikom njihovog povlačenja iz Grčke 1944. godine.15
8.	Na području Šalje avgusta 1944. godine formiranje „Šaljski partizanski
odred" od oko 100 boraca albanske nacionalnosti. Ovaj odred vodio je značajne
borbe protiv snaga Džafera Deve i četnika i Nemaca u Kosovsko-mit rovačkom
okrugu.152
9.	Blizu Istoka, oktobra 1944. godine formiran je „Rakoški partizanski
odred" koji je vodio značajne borbe po Metohiji i Drenici.15 3
10.	U Drenici je oktobra 1944. godine formiran Drenički partizanski
odred, koji se kasnije priključio Šaljskom partizanskom odredu.154
Posle značajnih uspeha partizanskih četa, bataljona i odreda u toku 1942.
i 1943. godine, a naročito u prvoj polovini 1944. godine, stvoreni su uslovi za
masovno uključivanje Kosova i albanske nacionalnosti u oružanu borbu protiv
okupatora i domaćih izdajnika. Glavni štab Kosova i Metohije svojim proglasom
pozvao je albanski narod da stupi u opšti ustanak: „Glavni štab poziva vas da
ustanete svi na oružje i da smelo stupite u redove Narodnooslobodilačke vojske
i partizanskih odreda".155 U jednom izveštaju Oblasnog komiteta Partije,
prvom polovinom 1944. godine,, ukazuje se da je nastupio preokret kod
albanskih masa i da je posle velikih teškoća ostvaren veliki uspeh u razvijanju
oružane borbe na Kosovu.156 U izveštaju Glavnog štaba Kosova engleskoj
vojnoj misiji februara 1944. godine navodi se da postoji veliki broj ljudi koji bi
želeli da stupe u Narodnooslobodilačku borbu, ali da pomanjkanje oružja
predstavlja veliku smetnju za ostvarenje ove želje.15 7
U jednom izveštaju Sreskog komiteta Partije u Uroševcu, aprila 1944.
godine, ukazuje se na spremnost albanskih masa da se bore protiv okupatora, pa
se insistira na mogućnosti stvaranja čistih albanskih partizanskih odreda. U
izveštaju se navodi da se vrše pripreme za stvaranje četiri albanska partizanska
335
odreda u okviru ovoga sreza.158 Medjutim, OK KPJ se u ovom periodu nije
slagao sa formiranjem čistih nacionalnih odreda, jer su bili stvoreni uslovi za
zajedničku borbu svih naroda protiv okupatora.159
Drugom polovinom 1944. godine nastali su uslovi za realizaciju opšteg
oružanog ustanka na Kosovu i za masovno uključivanje albanske nacionalnosti
Jugoslavije u oružanu borbu protiv okupatora. Upravo u ovom periodu došlo je
do formiranja brojnih oružanih formacija, kosmetskih brigada i divizija i do
masovnog stupanja Albanca u njih, što se vidi iz sledečih činjenica:
1.	Već juna 1944. godine formirana je Prva kosmetska brigada, blizu
Struge u Makedoniji, od 292 borca. Brigada je formirana od dvaju kosovskih
bataljona, „Ramiza Sadika" i „Bore Vukmirovića", i dela Prve makedonsko-
kosovske brigade, koja je osnovana još septembra 1943. godine i koja je vodila
brojne i velike oružane bitke i bila nosilac ideje bratstva i jedinstva kroz
Makedoniju, Albaniju, Grčku i Bugarsku.160 Novostvorena Prva kosmetska
brigada razvila je vrlo živu vojnu aktivnost u Makedoniji, ali je po zahtevu
Oblasnog komiteta Partije, i pored suprotstavljanja nekih makedonskih ruko-
vodilaca, jula 1944. godine prešla na Kosovu. Posle dolaska na Kosovo, brigada
je razvijala vrlo značajnu vojnu i političku aktivnost i mnogo doprinesla razvoju
Narodnooslobodilačke borbe u ovoj Oblasti.161
2.	Od delova Prve kosmetske brigade i odreda „Kosovo" u Skopskoj Crnoj
Gori, septembra 1944. godine formirana je druga Kosmetska brigada, blizu
Bujanovca, u čiji sastav je ušlo 450 boraca. Posle izvesne vojne aktivnosti,
brigada je narasla na 1.600 vojnika.162 Ova brigada je vodila borbu protiv
bugarskih i nemačkih fašista, albanskih balista i srpskih četnika.
3.	Sredinom septembra 1944. godine, formirana je Treća kosmetska
brigada, blizu Vanja, od 450 boraca. Brigada je razvijala zzačajnu političku i
vojnu aktivnost protiv balista, četnika i nemačkog okupatora i na toj osnovi .
krajem 1944. godine narasla na 2.000 boraca.1 63
4.	Krajem septembra 1944. godine formirana je i Peta kosmetska brigada,
u okolini Lebana, koja je brojala 500 boraca. Razvijanjem svoje vojne
aktivnosti, brigada je narasla na 1.800 boraca.164
5.	Sredinom oktobra 1944. godine, stvorena je Šesta kosmetska brigada, u
okolini Krume u Albaniji, u čiji sastav je ušao i bataljon „Meta Barjaktari".
Brigada je na početku brojala 400 boraca, ali je, posle vrlo plodne vojne
aktivnosti, krajem 1944. godine narasla na 1.000 boraca.1 6 5
6.	Sredinom novembra 1944. godine, u Djakovici je formirana Sedma
kosmetska brigada koja je na početku brojala 1.000 boraca, da bi krajem godine
imala preko 4.000 boraca.1 66
7.	Sredinom decembra 1944. godine, formirana je u Kosovskoj Mitrovici
Šesta kosmetska brigada koja je već na početku brojala 1.000 boraca.1 67
8.	Isto tako, 20. decembra 1944. godine formirana je Osma kosmetska
brigada, koja je brojala oko 2.000 boraca.1 68
9.	Sredinom januara 1945. godine formirana je Kosmetska brigada
narodne odbrane od 1.600 odabranih boraca iz svih kosmetskih brigada.1 69
Krajem decembra 1944. godine formirani su na Kosovu pet vojnih
područja i 20 komandi mesta po srezovima.170
Prema raspoloživim podacima, do završetka Drugog svetskog rata na
Kosovu je dobrovoljno stupilo u NOV oko 50.000 boraca, u većini Albanaca,
koji su se borili ne samo za oslobodjenje svoje oblasti, već su neke kosmetske
336
brigade učestvovale u oslobodjenju Srema. Banata i zapadnih delova Jugoslavije,
sve do Trsta.171
Radi rukovodjeja oružanom borbom naroda Kosova, još oktobra 1942.
godine, Oblasni komitet Partije odlučio je da formira Glavni štab NOV i POJ
Kosmeta. Saglasnost CK KPJ sa ovom odlukom stigla je marta 1943. godine, a
formiranje ovog štaba izvršeno je septembra 1943. godine.172 Upoznajući CK
KPJ s ovom merom, Svetozar Vukmanović-Tempo rekao je da je došlo do
formiranja ,,Glavnog štaba Kosova i Metohije, sa Fadiljom Hodžom na čelu,
koji je najpodesnija ličnost za ujedinjenje Srba i Šiptara".173 Ovaj Štab je
kasnije preimenovan u Operativni štab NOV i POJ Kosmeta.174
Operativni štab NOV i POJ Kosmeta je sačinio kokretan plan oslobodjenja
Kosova 2. septembra 1944. godine. Ovaj plan je konačno realizovan 23.
novembra 1944. godine, kada je oslobodjeno celo Kosovo. Upravo, u ovom
periodu su kosmetske brigade i druge vojne jedinice, uz pomoć Desete,
Dvanaeste i XXV srpske brigade, III i V Albanske brigade i jedinica Druge
bugarske armije, konačno oslobodile Kosovo i Metohiju,175 nakon čega su
neke kosovske brigade pošle u dalje oslobadjanje zemlje, boreći se sve do
završetka Drugog svetskog rata.1 76
U krajevima van Kosova, gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, pripadnici
albanske nacionalnosti takodje su aktivno učestvovali u NOV. Ovo je učešće
bilo masovno u Debru, Preševu i Ulcinju. U Debru je još 1942. godine formirana
Prva albanska partizanska četa, koja je izvodila vojne akcije na teritoriji
Jugoslavije i Albanije. Isto tako, 1943. godine, u blizini Debra formirana je
Druga partizanska četa, koja je delovala u predelima zapadne Makedonije.177
Kasnije je formiran Albanski omladinski bataljon, koji je septembra 1944.
godine prerastao u Četvrtu albansku brigadu u Makedoniji. Ova brigada je posle
oslobodjenja Struge, Gostivara i Tetova otišla na Sremski front radi konačnog
oslobodjenja zemlje.17 8
Isto tako, albanski narod Preševa vrlo aktivno je učestvovao u NOV.
Albanci iz ovog kraja učestvovali su u albanskom partizanskom odredu ,,Zejnel
Hajdini", Vranjskom partizanskom odredu i u Partizanskom odredu Kosovo.
Prilikom oslobodjenja Preševa, formirana je Preševska brigada. U njoj su
uglavnom učestvovali pripadnici albanske nacionalnosti. Brigada je nakon
oslobodjenja svog kraja pošla na Sremski front.179
Posle oslobodjenja Kosova, ostaci saradnika okupatora iz redova albanske
nacionalnosti iskoristili su neke greške naših organa vlasti i vojnih jedinica i
šovinističke postupke pojedinaca, da bi pridobili jedan broj nesvesnih seljaka i
da bi to iskoristili kao povod za borbu protiv narodne vlasti. Tako su balisti
organizovali kontrarevoluciju tj. napade na Uroševac, Gnjilane i rudnik
,,Trepču", ali su nakon dva ili tri dana prognani iz ovih mesta i to pre svega
borbom progresivnih snaga albanske nacionalnosti, koje su bile uključune u
kosmetovske brigade.1 80
Još teži kontrarevolucionarni prepad izvršile su balističke snage u Drenici
zimi 1945. godine. Tada je oko 4.000 pripadnika Osme kosmetske brigade pod
komandom Šabana Poluže i pod uticajem reakcionarnih snaga unutar brigade,
odbilo da podje na Sremski front i odmetnulo se protiv narodne vlasti na
teritoriji jednog dela Drenice. Ovoj grupi balista priključilo se još oko dve ipo
hiljade balista pod rukovodstvom Memeta Gradive i Adema Voce.1 81
337
U novostvorenoj situaciji, Operativni štab Kosmeta je preduzeo energične
mere za uništavanje balističkih kontrarevolucionarnih snaga u tom pravcu
postignuti su značajni uspesi već u prvom naletu.182 Medjutim, da bi se
pojačala efikasnost na uništenju balističkih snaga, Odlukom Vrhovnog koman-
danta Josipa Broza Tita uvedena je na Kosovu vojna uprava, koja je trajala od 8.
februara do 15. maja 1945. godine. Istovremeno, izvršena je reorganizacija
Operativnog štaba. Za komandanta je došao Savo Drljević, a za njegovog
zamenika ostao Fadilj Hodža.183 Podržavajući uvodjenje vojne uprave, Oblasni
komitet Partije je, istovremeno, tražio da ona povede odlučnu borbu protiv
šovinističkih postupaka pojedinaca Srba, Crnogoraca i Makedonaca iz redova
naše vojske i organa vlasti. O tim šovinističkim istupima Miladin Popović je
nekoliko puta obaveštavao Centralni komitet KP Jugoslavije i tražio
preduzimanje energičnih mera protiv njihovih nosilaca.1 84
Angažovanjem vojnih jedinica i odlučnom borbom samog albanskog
naroda, izvršenje slom balističkih snaga u periodu od 11. do 22. februara 1945.
godine i ponovo oslobodjena Drenica. Ostaci balističkih snaga su u grupama
razbijeni po Kosovu i Metohiji. Neke grupe su se predale, neke su bile uništene,
a jedan broj balista pobegao je za Grčku.1 8 5
Dakle, drugom polovinom 1944. godine došlo je do opšteg oružanog
ustanka naroda Kosova i Metohije i do masovnog učešća albanske nacionalnosti
u oružanoj borbi. Oružanom borbom narodi Kosova i albanska narodnost u
Jugoslaviji su uglavnom sopstvenim snagama, uz izvesnu pomoć srpskih,
makedonskih, albanskih i bugarskih vojnih jedinica, ostvarili oslobodjenje svoje
teritorije. Nakon toga su kosmetske vojne jedinice vrlo obimno učestvovale u
konačnom oslobodjenju Jugoslavije. Na ovaj način, narod Kosova i albanska
nacionalnost u Jugoslaviji dali su svoj doprinos pobedi socijalističke revolucije u
Jugoslaviji.
4. Neki faktori, problemi i dileme koje su uticale na zakašnjavanje masovnog
učešća albanske nacionalnostu u NOB
Dosadašnja navedena empirijska gradja o položaju albanske nacionalnosti u
toku fašističke okupacije i o njenom učešću u NOB omogućuje nam sledeće
konstatacije:
1.	Fašistički okupator i njegove domaće sluge, mada su uspeli da uključe
jedan deo Albanaca u oružane formacije za čuvanje granica tzv. „Velike
Albanije" nisu ostvarili svoj strateški cilj da albansku nacionalnost u Jugoslaviji
mobilišu za borbu na istočnom frontu i protiv narodnooslobodilačkog pokreta
u nekim drugim krajevima Jugoslavije i Albanije.
2.	Mada su okupatori i njegove domaće sluge vešto iskoristile nacionalne
suprotnosti, stvorene dugom istorijom života Albanaca, Srba, Crnogoraca i
Makedonaca i svim silama razvijali šovinističku mržnju medju narodima, oni
ipak nisu uspeli da krajeve gde su živeli Albanci pretvore u poprište
medjusobnog masakra i bratoubilačkog rata. Naprotiv, poučeni istorijskim
iskustvom i delovanjem KPJ, krajevi gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, ne samo
da su najviše poštedjeni bratoubilačkog rata, već su vremenom sve više postali
poprište zbližavanja naših naroda. U toku revolucije stvoren je novi kvalitet
bratske solidarnosti Albanaca, Srba, Crnogoraca. Turka, Muslimana i. dr. Ovoje
ostvareno kroz život i zajedničku borbu protiv zajedničkog neprijatelja,
okupatora i njegovih domaćih slugu.
338
Svetao primer, a takvih primera je bilo više, bratske solidarnosti izmedju
Albanaca i Crnogoraca jeste streljanje Bora Vukmirovića i Ramiza Sadika,
političkog i organizacionog sekretara OK KPJ Kosmeta. Tom prilikom
okupator je raznim mahnizacijama i obećanjima hteo da pridobije i izdvoji
Ramiza od Bore. Medjutim. okupator i njegove sluge nisu uspeli da isprovo-
ciraju revolucionara Ramiza, koji je tražio da aoko treba da budu streljeni, neka
on bude prvi, pa onda Bora, ističući da su srpski, albanski i crnogorski narod
nerazdvojno povezani svim svojim nitima. Fašisti su upravo tako i postupili,
streljajući prvo Ramiza pa onda Boru.
3. Mada je svojom demagoškom politikom i raznim koncesijama i
kompromisima sa albanskom petom kolonom i davanjem izvesnih nacionalnih
prava Albancima, otežavao i usporavao učešće albanske nacionalnosti u
Narodnooslobodilačkoj borbi, okupator ipak nije uspeo da spreči razvoj NOP-a
na Kosovu i onemogući učešće albanske nacionalnosti u socijalističkoj
revoluciji. Kako smo iz činjenica videli, ovo učešće se permanentno povećavalo
da bi drugom polovinom 1944. godine preraslo u opšti narodni ustanak protiv
okupatora i njegovih domaćih slugu.
Ove konstatacije pokazuju da ne možemo preceniti, ali nikako ni potceniti
uspehe koji su ostvareni u razvoju NOB na Kosovu i na okupljanju albanskih
masa u socijalističkoj revoluciji, jer su ti uspesi ostvareni u vrlo delikatnim
specifičnim društveno-političkim prilikama i uz ogromne napore KPJ i
progresivnih snaga albanske nacionalnosti u celini.
No, navedene konstatacije i činjenice, takodje, pokazuju da je jedan deo
albanske nacionalnosti teže, sporije i kasnije prišao NOB. Mada se u ovom
pogledu ne mogu dati paušalne i apstraktne ocene, jer su pojedina mesta,
gradovi i krajevi gde su živeli Albanci u Jugoslaviji masovno učestvovali u
Narodnooslobodilačkom ratu, slično najrazvijenijim pokretima u pojedinim
predelima Jugoslavije, ipak je činjenica daje znatan deo albanske nacionalnosti
zakasnio sa učešćem u NOB. Postavlja se pitanje koji su faktori i uzroci
uslovljavali ovakvo stanje stvari? Prema našem mišljenju, do zakašnjenja i
nedovoljnog učestvovanja znatnog dela albanske nacionalnosti u NOB došlo je
zbog sledečih objektivnih i subjektivnih razloga:
1.	U objektivne faktore spadaju težak položaj albanske nacionalnosti u
buržoaskoj Jugoslaviji, koncesije okupatora u domenu nacionalnog pitanja i
stvaranje tzv. ,,Velike Albanije"; zloupotreba nacionalnih suprotnosti radi
podstrekavanja šovinističke mržnje medju narodima; društveno-ekonomska i
kulturno-ideološka zaostalost albanskih masa i pomanjkanje razvijene radničke
klase i progresivne inteligencie u okviru albanske nacionalnosti; pomanjkanje
intenzivnih NOP-a na granicama predela gde su živeli Albanci u Jugoslaviji:
severnoj Albaniji, Makedoniji, južnoj Srbiji i istočnoj Crnoj Gori; koncentracija
velikih vojnih snaga okupatora i domaćih slugu u predelima gde su živeli
Albanci zbog strateško-političkog značaja ovih teritorija i radi onemogućavanja
NOB-a itd.
2.	Od subjektivnih faktora treba, pre svega, navesti nadovoljno ostvareni
uticaj KPJ na albanske mase u bivšoj Jugoslaviji i pomanjkanje političkih
kadrova iz redova albanske nacionalnostu u toku NOB. S druge strane,
nedovoljni uticaj KPJ na albanske mase, stvorio je vakuum za organizovani i
vrlo intenzivni uticaj eksploatatorskih elemenata iz redova albanskih masa na
liniji borbe protiv NOP. Nedovoljan uticaj Partije na albanske mase nastupio je i
zbog nekih unutrašnjih slabosti u Partiji:
339
a)	Nedovoljna upornost svih komunista, koji su na Kosovu i Metohiji više
bili iz redova Srba i Crnogoraca, naročito iz redova naseljnika, za prodor i rad sa
albanskim masama, što se često puta izražavalo u oportunizmu i sektaštvu
prema albanskim masama.
b)	Pomanjkanje potrebnog agitaciono-propagandnog materiajala na alban-
skom jeziku i nemogućnost da ovakav materijal blagovremeno prodre u
albanske mase, kako bi one bile obaveštene o ciljevima socijalističke revolucije.
c)	Jedan od razloga nedovoljnog uticaja KPJ na albanske mase uslovljen je
naročito pojavom nekih dilema unutar Partije o značajnih pitanjima revolucije i
nacionalne ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Nedovoljno
odlučan stav po nekim pitanjima imao je negativan uticaj na uključivanje
albanskih masa u socijalističku revoluciju. U vezi sa ovim dilemama navodimo
sledeče:
Prvo, albanska narodnost u Jugoslaviji se kolebala u odnosu na svoju
budućnost u Jugoslaviji, kao državi, jer je ime Jugoslavija bilo jako omrznuto
kod albanskih masa. Kada su se komunisti Kosmeta od početka zalagali za
očuvanje Jugoslavije kao države, oni nisu blagovremeno i dovoljno jasno i
precizno rekli šta će biti sa albanskom nacionalnošću u Jugoslaviji i kako će se
rešiti status Kosova u okviru buduće Jugoslavije, jer su se komunisti u toku rata
primarno angažovali na okupljanju albanskih masa u NOB ne insistirajući
mnogo na Jugoslaviji. Ovo je učinjeno i zbog toga što je u Partiji bilo izvesnih
ideja o formiranju buduće Balkanske federacije. Želimo ukazati na činjenicu da
je sličnih pojava bilo i u drugim krajevima Jugoslavije, narp. u Makedoniji se
takodje nije pominjala Jugoslavija, a i u Sloveniji i Hrvatskoj se uzdržavalo od
pominjanja imena Jugoslavije, naročito u periodu kada je razvoj NOB
doživljavao izvesnu krizu u Srbiji.186 Medjutim, nedovoljno energičan i jasan
stav o ovom pitanju, naročito kod albanske nacionalnosti, stvarao je dileme i
kolebanja u vezi sa učestvovanjem u NOB.
Drugo, dilema je proisticala i otuda što u toku NOB nije bilo jasnog i
odlučnog stava o budućnosti Kosova u budućoj jugoslovenskoj federaciji i o
konkretnom položaju albanske nacionalnosti u budućoj državi. Jedini stav koji
je bio jasan i precizan odnosio se na priznavanje prava na samoopredeljenje
albanske nacionalnosti i stav da će se pitanje granica rešavati nakon oslobodje-
nja. Govoreći o ovom pitanju, Svetozar Vukmanović je u svojim memoarima
napisao: „Što se tiče pitanja granica i pitanja samoopredeljenja naroda tog
područja (radi se o područjima gde su živeli Albanci HH), to smo ostavili da
se rešava posle oslobodjenja".18 7 No, nejasnoće u konkretnoj realizaciji
navedenog principa samoopredeljenja, imale su takodje negativno dejstvo na
učešće albanskih masa u NOB. To što delegacija Kosova nije pozvana na Drugo
zasedanje AVNOJ a pojačalo je dileme i kod političkih kadrova albanske
nacionalnosti u vezi sa statusom Kosova u federativnoj Jugoslaviji.
Treće, naročito posle pisma druga Tita 1943. godine postalo je jasno da će
se pitanje Kosova rešavati u okviru federativnog sistema Jugoslavije, ali su se
pojavile dileme o tome kakav će status uživati autonomija Kosova u toj
Federaciji i kakav će položaj imata albanska nacionalnost u Jugoslaviji. S
obzirom na većinu albanskog stanovništva na Kosovu i s obzirom na stavove
KPJ o nacionalnoj ravnopravnosti, bilo je jasno da Kosovo treba da uživa
poseban status u jugoslovenskoj federaciji, ali nisu bili jasni konkretni
modaliteti toga statusa.
340
Upravo, još pre rata, na Petoj konferenciji KPJ u Zagrebu, OK KPJ
Kosmeta je direktno pozvan sa CK KPJ i takav je položaj ovaj Komitet uživao
za celo vreme Drugog svetskog rata.1 8 8
U toku rata stvoren je Glavni štab NOV i POJ Kosmeta u sličnom
momentu i sa sličnim funkcijama kao i Glavni štabovi drugih federalnih jedinica
u Jugoslaviji. Ovaj štab, pored vojne funkcije, donosio je važne odluke i o
nacionalnom pitanju:
1.	Odlučeno je da „zastava Glavnog štaba za Kosovo i Metohiju bude
albanska i srpska nacionalna zastava sa antifašističkim znakom, petokrakom
zvezdom, preko sredine zastave".1 89
2.	Glavni štab je, takodje, doneo odluku o ravnopravnosti jezika u
administrativnom i političkom životu i u komandovanju vojnih jedinica.190
3.	Isto tako, Glavni štab je deo proglase kojima je često puta albanski
narod pozivan u borbu protiv okupatora i njegovih domaćih slugu i stalno je
insistirao na nacionalnoj ravnopravnosti kao bitnom uslovu zajedničke borbe u
toku revolucije.191
Takodje u toku rata u saglasnosti sa CK KPJ došlo je do podizanja ranga
partijskog rukovodstva Kosmeta, preimenovanjem Oblasnog komiteta za
Pokrajinski komitet i stvaranjem dvaju oblasnih komiteta za Kosovo i za
Metohiju.192
U duhu ravnopravnosti jezika, na predlog Miće Gilića, člana OK KPJ
Kosmeta usvojen je stav da se Metohija na albanskom jeziku zove „Ravši i
Dugadjinit", pošto je albanski narod ovaj kraj tako nazivao.1 93
No, u vezi sa navedenim rukovodstvima, institucijama i stavovima došlo je
do izvesnog kolebanja, naročito u toku 1944. godine. Tako je PK SKJ Kosmeta
preimenovan ponovo na Oblasni komitet KPJ i ukinuta su ranija dva oblasna
komiteta: umesto ranije direktne povezanosti Oblasnog komiteta Partije sa CK
KPJ, sada je ovaj organ direktno povezan sa CK KP Srbije; Glavni štab Kosova i
Metohije, koji je ranije direktno bio povezan sa Vrhovnim štabom Jugoslavije,
preimenovan je u Operativni štab NOV i POJ Kosmeta i direktno je povezan sa
Glavnim štabom Srbije; zauzet je negativan stav prema isticanju albanske
zastave u krajevima gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, a ime „Ravši i
Dugadjinit" ponovo je preinačeno u Metohiju. Isto tako, nije dosledno
sproveden princip ravnopravnosti jezika i naročito je počela restrikcija u
upotrebi ovog jezika u vojnim jedinicama. Štaviše, posle oslobodjenja bilo je
mišljenja da se Kosovo podeli trima susednim republikama.1 94
Sve navedene dileme, preinačeni stavovi i kolebanja u vezi sa
principijelnim pitanjem medjunacionalnih odnosa na Kosovu i u vezi sa punom
ravnopravnošću albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, imale su negativan uticaj i
na učešće albanskih masa u oružanoj borbi protiv okupatora i njegovih domaćih
slugu. Ovakva situacija, štaviše, imala je negativne reprekusije i na same
učesnike NOB iz redova albanske nacionalnosti.
Četvrta, okolnost koja je u toku Drugog svetskog rata imala negativan
uticaj na učešće albanskih masa u NOB povezana je sa pitanjem tretiranja
albanske nacionalnosti u Jugoslaviji i pitanjem ostvarenja njene pune ravno-
pravnosti u novoj federativnoj zajednici. U vezi s tim, mada je u toku celog rata
albanska nacionalnost u Jugoslaviji apostrofirana narodom kao i ostali narodi
Jugoslavije, 1944. godine pojavile su se dileme i u tom pogledu. U jednom
pismu Sreskog komiteta Partije iz Gnjilana postavljeno je sledeće pitanje: ..Da li
će se Šiptari na Kosovu i Metohiji tretirati kao manjina . . . ili . . .? .195
341
Izvesnu dozu različitog tretmana Albanaca, Srba i Crnogoraca na Kosovu
prvi put je izrazio u svom članku Pavle Jovićević 1944. godine prilikom
tretiranja odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a. On je pisao da odluke Drugog
zasedanja AVNOJ-a imaju sledeči smisao:
„Prvo, odluke garantuju svim Srbima i Crnogorcima nacionalna i politička
prava".
Drugo, one Šiptarima na Kosovu i Metohiji garantuju njihova manjinska
prava.196
Medjutim, odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a ne vrši se klasifikacija
nacionalnih prava na prava naroda i na prava nacionalnih manjina, več, naproti,
i nacionalnim manjinama se priznaju sva nacionalna prava. Ovakvo razlikovanje
položaja pojedinih naroda na Kosovu imalo je negativne reperkusije na učešće
albanske nacionalnosti u NOB.
Peto, jedan od krupnih problema koji se negativno odražavao na albansku
nacionalnost u toku drugog svetskog rata, a i danas negativno opterećuje
nacionalnu i revolucionarnu svest albanske nacionalnosti jeste neadekvatna,
donekle paušalna, apstraktna i globalna ocena držanja albanske nacionalnosti u
toku rata i o njenom učešću u NOB. Ovakvih neadekvatnih ocena bilo je i u
toku rata, a i nakon oslobodjenja.
Mada smo u konstatacijama navedenim u našem radu ukazali na to da su
delovi albanske nacionalnosti sa izvesnim zakašnjenjem i nedovoljno masovno
učestvovali u NOB zbog delovanja posebnih objektivnih i subjektivnih
okolnosti, mi se ne možemo služiti sa nekim ocenama. Medju takve ocene,
prema našim mišljenju, spadaju i sledeče:
U jednom proglasu Glavnog štaba NOV Srbije avgusta 1944. godine u
vezi sa držanjem albanskog naroda kaže se i sledeče: „Šiptari Kosova i
Metohije ... Vi ste postali saučesnici u zločinima koji je počinio nemački
okupator... Vi ste digli ruku protiv susednih naroda i na taj način ste na sebe
navukli najtežu sramotu .. .".
Sličnu globalnu ocenu nalazimo i kod Pavla Jovićevića u članku 1944.
godine u kome se tvrdi da je hiljade i hiljade Albanaca palo na frontovima
boreći se za okupatora, pa je „time šiptarski narod Kosova i Metohije doveo u
pitanje svoju budućnost. Eto to je rezultat puta jednog naroda, koji je svoju
sudbinu i brigu za budućnost prepuštao drugome .. . Rezultat službe jednog
naroda okupatoru".1 98
— I Svetozar Vukmanović je u svojim memoarima objavljenim u „Borbi"
1971. godine izložio jednu globalnu i apstraktnu ocenu po kojoj su Makedonci
u Makedoniji bili za učešće u NOB, a Albanci na strani okupatora. Ovu ocenu je
Vukmanović nešto ublažio u objavljenoj knjizi memoara, u kojoj se kaže:
„Makedonsko stanovništvo je nesumnjivo protiv okupatora. Jedinu smetnju će
predstavljati albansko stanovništvo".
Smatramo da navedene ocene ne samo što nisu u skladu sa marksističkim
učenjem o narodima, klasama i masama, kojima marksista prilazi sa klasnog i
idejno diferenciranog stanovišta svakoj socijalnoj grupaciji, nego navedene
tvrdnje nisu u skladu ni sa istorijskim činjenicama.
Inače, poznato je Lenjinovo mišljenje da se narodi, mase nikada ne mogu
globalno osudjivati, čak i onda kada one nisu na progresivnim pozicijama, već
su za to krivi odredjeni objektivni i subjektivni uslovi koji dovode mase u te
pozicije. Inače, sa marksističkog stanovištva se ne bi moglo objasniti zašto radni
342
ljudi albanske nacionalnosti ne bi bili za progres, zašto se oni ne bi borili za
svoje vitalne interese koje je izražavala socijalistička revolucija. Želimo da
podvučemo da navedene globalne i apstraktne ocene nikad nisu davali o
albanskoj nacionalnosti ni Oblasni komitet Partije u toku rata niti pak Centralni
komitet i drugi politički forumi. Naprotiv, u jednom proglasu Oblasnog
komiteta KPJ za Kosmet nailazimo baš lenjinistički stav o pitanju albanskih
masa. U tom dokumentu se kaže: „Ako masa nije borbena, znači treba je
dovesti našim primerom da bude borbena. Mi moramo delima a ne frazama
ukazati put masama, koje će nas onda neizbežno slediti"200
Smatramo da navedene globalne ocene o držanju albanske nacionalnosti u
Jugoslaviji i njenom učešću u NOB najbolje demantuju činjenice koje smo
naveli u ovom radu, a koje su izraz istorijske istine o tom pitanju. Medjutim, u
prilog tvrdnji da su globalne i apstraktne ocene o jednom narodu neadekvatne i
u konkretnom slučaju u suprotnosti sa istorijskom istinom o učešću albanske
narodnosti u NOB, pored navedenih činjenica želimo da ukažemo i na stvarnost
da su pojedini delovi albanske nacionalnosti u Jugoslaviji uzeli masovnog učešća
u NOB u osnovi slično kao što je bilo učešće pojedinih naroda Jugoslavije u
krajevima gde je NOB bio najrazvijeniji. I ova činjenica je argument da se o
jednoj nacionalnosti kao kolektivitetu ne mogu dati apstraktne ocene. Od mesta
u kojima je NOB bila veoma intenzivna, navodimo sledeča:
1.	Grad Djakovica, gde uglavnom žive Albanci, od 1941. godine aktivno je
učestvovao u NOB i po stepenu i intenzitetu tog učešća može se uvrstiti u one
krajeve u kojima je NOB bila najviše razvijena. Pošto smo u ovom radu naveli
činjenice vezane i za NOP u Djakovici, ovde ih nećemo ponavljati. Ukazaćemo
samo na činjenice da je još 1941. godine u Djakovici formirana partijska
organizacija i Mesni komitet, da je u toku rata u ovom gradu postojao Sreski
komitet, da je tu delovao Oblasni komitet za Metohiju, a često puta i Oblasni
komitet KPJ za Kosovo i Metohiju. Ovaj grad je masovno pomagao NOB i
gotovo svako domaćinstvo imalo je aktivnog učešća NOP-a i učesnika oružane
borbe za nacionalno i socijalno oslobodjenje. Sličan je slučaj sa razvojem NOB
kod albanskih masa u Prizrenu, Uroševcu, Kosovskoj Mitrovici, Peći i Prištini.
Isto tako, neka sela uroševačkog kraja i mitrovačkog okruga su kompaktno
učestvovala u NOB a u njima uglavnom žive Albanci.
2.	Sličan slučaj je i masovno učešće u NOB Debra i okoline, gde takodje
većinu stanovništva čine Albanci. U ovom gradu je još 1941. godine formirana
partijska organizacija, aprila 1942. godine Mesni komitet KPJ, a februara 1943.
godine Sreski komitet KPJ. U istom periodu, formirane su i organizacije SKOJ-a
i druge antifašističke organizacije.201 Činjenice o formiranju vojnih jedinica u
ovom regionu naveli smo ranije.
Prilikom kapitulacije Italije, Debar je 10. i 11. septembra 1943. godine
oslobodjen od fašizma i imao je status slobodne teritorije do 15. novembra ili
72. dana. To je jedini grad u južnom delu Jugoslavije koji je u to vreme bio
slobodna teritorija.20 3 U oslodobjenom gradu su organizovani narodno-
oslobodilački odbori, organi reda i poretka i u njemu je održan veliki miting na
kome je Albancima i Makedoncima govorio Svetozar Vukmanović Tempo.204
Debar je u ovom periodu imao svoju vojsku pa i artiljeriju, kao i aerodrom na
koji je spuštan ratni material od strane savezničkih aviona.205
Početkom novembra 1943. godine Debar je bio napadnut od tri hiljade
balista, ali su, pre svega borbom albanskog naroda, napadi saradnika okupatora
343
odbijeni. Tek posle deset dana, dolaskom motorizovanih jedinica nemačke
vojske, grad je okupiran. Nakon toga okupator je izvršio veliki teror nad
albanskim življem.206 Posle ponovne okupacije, reakcionari Džafera Deve
pokušali su da organizuju žandarmerijski bataljon u Debru od pripadnika
albanske nacionalnosti, ali u žandarme nisu dobili nijednog Albanaca.207
Posle još jednog ulaska partizana u grad, avgusta 1944. godine, grad je
konačno oslobodjen 8. septembra iste godine i to je bio jedan od prvih
oslobodjenih gradova Makedonije.208
Ranije smo naveli podatke o formiranju albanske brigade i njenoj borbi za
oslobodjenje Debra i okoline.2 09 Ovde treba navesti daje Debar u toku NOB
dao 1.380 boraca narodnooslobodilačke vojske od kojih 750 Albanaca. U toku
Drugog svetskog rata Debar je imao 264 žrtve fašizma, od kojih 123
Albanaca.210
Slično masovno učešće Albanaca u NOB bilo je i u Tuzima, Kičevu i nekim
selima Resna.
3. Jedna od značajnih oaza razvoja NOB u albanskoj nacionalnosti bilo je i
Preševo sa okolinom. U ovom mestu je još 1939. godine formirana partijska
ćelija, a 1940. godine skojevska organizacija, u kojima su većina članova bili
Albanci. Posle okupacije, navedene organizacije su nastavile aktivnu delatnost
na antifašističkom vaspitanju masa. Proširena je partijska i skojevska organiza-
cija i formiran je Mesni komitet Partije, još 1942. godine, u kojima su većinu
članova činili Albanci. U gradu i po selima stvarane su antifašističke grupe i
razvijana je antifašistička propaganda.211
Posle okupacije Prešava, bugarski okupatori su svu vlast predali službe-
nicima iz Bugarske i Srbima koji su se deklarisali kao Bugari. Da bi pridobili
Albance, oni su formirali kontračetu u koju su prvo primali Albance, a kasnije i
Srbe.2 12 Bugarski okupatori i njihovi saradnici sve su činili da u Preševu i
okolini razvijaju medjusobnu mržnju i izazovu bratoubilački rat izmedju
Albanaca i Srba. Medjutim. Albanci i Srbi su se na ovoj teritoriji osećali
porobljenim i nisu prihvatili okupatorov izazov, već su pod uticajem KP sve
činili da ne dodje do medjusobnih sukoba. Ovoje nerviralo okupatora, paje
1943. godine organizovao da neki Srbi kontračetnici, za vreme klanjanja
teravije Ramazana noću bace bombe u punu džamiju. Tom prilikom ubijena su
četiri Albanaca i više njih je ranjeno i povredjeno.
Ovaj dogadjaj bugarski okupatori i albanski šovinisti iskoristili su za napad
na ceo srpski narod. Medjutim, pod uticajem komunista, albanske mase nisu
nasele ovoj okupatorskoj provokaciji, već su pod rukovodstvom samih
partizana, likvidirali onih pet kontračetnika koji su bacali bombe u džamiju.
Saradnja komunista sa albanskim življem u ovom dogadjaju jako je pojačala
ugled komunista kod albanskih masa.
Prema tome, bugarskim okupatorima i domaćim izdajnicima ne samo da
nije uspelo da pridobiju albanske i srpske mase i da ih medjusobno suprotstave,
već je njihova delatnost dovela do suprotnog efekta do većeg ujedinjenja Srba
i Albanaca i njihovog uključenja u NOB.
Dejstvom partijske organizacije došlo je do intenzivnog razvoja narodno-
oslobodilačkog pokreta u Preševu i okolini. Već smo naveli činjenice u vezi sa
učešćem Albanaca Preševa u partizanskim odredima i brigadama. Ovde želimo
da podvučemo da su partizanski odredi, naročito „Zejnel Hajdini" i „Kosovski"
imali vrlo snažno zaledje u narodu Preševa. Oni su u preševskim selima bili
344
podržani i materijalno pomagani. Neka sela su kompaktno, kao što je slučaj
(¿are, bila utočišta NOP. U toku NOB, i pored velikog terora i hapšenja, stalno
je jačao NOP kod albanskih masa. Svojom odlučnom borbom narod Preševa je
dao veliki doprinos borbi protiv fašizma i njegovih domaćih slugu i time se
uključio u red onih regiona Jugoslavije gde je NOB bila intenzivno razvijena.
Preševo je za oslobodjenje zemlje dalo preko 200 žrtava, od kojih su većina
Albanci. Slično je bio razvijen NOP kod albanskih masa u Kumanovu i nekim
selima Bujanovca.
Dakle, i ove činjenice jasno govore da se ne mogu dati globalne i
apstraktne ocene da je albanska nacionalnost služila okupatoru, da je ona bila
slepo orudje u njegovim rukama i da nije dala svoj doprinos razvoju
socijalističke revolucije.
Šesto, i na kraju, želimo da ukažemo da je na masovnije učešće albanskih
masa u Jugoslaviji u oružanoj borbi negativno uticao fakat da su pogranični
predeli, gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, kasnije i sporije ušli u NOB. To je
slučaj sa Severnom Albanijom, jednim delom Makedonije, južnom Srbijom i
jugozapadnom Crnom Gorom. Ukazujući na ovu činjenicu u jednoj rezoluciji
Oblasnog komiteta Partije se konstatuje da: „Ni samo jednog susednog terena
do sada nismo imali neposredne stvarne podrške."214 Ta okolnost i direktna
veza sa CK KPJ su takodje negativno uticali na masovnije učešće albanskih masa
u NOB.215
/ \KLJUČAK
Posle okupacije predela gde su živeli Albanci i stvaranja tzv. „Velike
Albanije", znatan broj Albanaca bio je u zabludi da je došlo do nacionalnog
oslobodjenja. Okupator je sve činio da ovu zabludu učvrsti u svesti albanskih
masa. Povezujući se sa eksploatatorskim elementima albanske nacionalnosti, on
je stvorio svoj državni aparat i locirao vojne jedinice sa ciljem da onemogući
razvoj NOB.
U ovim okolnostima KPJ je imala velike teškoće u obuhvatanju albanskih
masa u NOB. Medjutim, razvojem medjunarodne situacije i delovanjem KPJ,
ipak se uspelo postepeno i sve više okupiti albanske mase u NOB, tako daje
drugom polovinom 1944. godine došlo do opšte oružane borbe albanske
nacionalnosti protiv okupatora i njegovih domaćih slugu.
Na bazi učešća albanske nacionalnosti u NOB i njegovih doprinosa
socijalističkoj revoluciji, kao i na bazi politike KPJ o nacionalnoj ravno-
pravnosti, u toku socijalističke revolucije, a naročito posle oslobodjenja, došlo
je do stvaranja uslova za punu nacionalnu ravnopravnost albanske ancionalnosti
i za njenu dalju socijalističku afirmaciju u toku izgradnje samoupravnog
socijalističkog društva.
345
II DEO
PROCES SOCIJALISTIČKE NACIONALNE AFIRMACIJE ALBANSKE NA-
CIONALNOSTI U SFRJ
Tek. posle socijalističke revolucije stvorena je šansa za istinsku, demo-
kratsku afirmaciju albanske nacionalnosti u federativnoj Jugoslaviji. Stvaranje
Jugoslavije na federativnoj osnovi omogućilo je ostvarenje ravnopravnosti svih
nacionalnih kolektiviteta u ovoj zemlji i stvorilo je osnovne pretpostavke za
punu nacionalnu ravnopravnost i albanske nacionalnosti u Jugoslaviji.
Viši stepen razvoja socijalizma u Jugoslaviji, tj. uspostavljanje samo-
upravnih socijalističkih društvenih odnosa stvaralo je nove mogućnosti ' za
socijalističku odnosno suštinsku afirmaciju albanske nacionalnosti u SFRJ.
Na bazi politike KPJ o nacionalnoj ravnopravnosti, u posleratnom razvitku
postignuti su značajni rezultati u društveno-ekonomskim i kulturnom razvitku
albanske nacionalnosti i stvorene su unutrašnje kreativne progresivne snage ove
nacionalnosti, koje su se borile i danas se bore za punu ravnopravnost i
nacionalnu afirmaciju albanske nacionalnosti.
Uprkos svim objektivnim teškoćama i subjektivnim smetnjama unitaristič-
kih, centralističkih i birokratskih snaga, uprkos vrlo niskoj startnoj osnovi
albanske nacionalnosti u svim oblastima društvenog života i relativno sporom
razvoju u sferi ekonomskog, socijalnog i kulturnog života, albanska
nacionalnost je, naročito u poslednjoj deceniji postigla značajne rezultate u
svim sferama društvenog razvoja, pre svega, u domenu pravno-političke
ravnopravnosti i u kulturnoj afirmaciji.
Drugi deo našeg rada treba da pokaže proces socijalističke nacionalne
afirmacije albanske nacionalnosti u Jugoslaviji, da prikaže ostvarene rezultate i
da ukaže na postojeće teškoće i probleme i puteve njihovog rešavanja, kako bi
se sagledala buduća perspektiva samoupravne nacionalne afirmacije albanske
nacionalnosti.
S obzirom na to da proces socijalističke nacionalne afirmacije albanske
nacionalnosti do sada nije naučno istražen i daje to vrlo složeno i kompleksno
društveno pitanje, u našem daljem radu zadržaćemo se samo na najglavnijim
sferama društvenog razvitka i najvažnijim problemima nacionalne afirmacije ove
nacionalnosti u SFRJ.
I ODELJAK: NEKI VAŽNI MOMENTI POSLERATNOG RAZVITKA
ALBANSKE NACIONALNOSTI U SFRJ
Posle stvaranja narodne vlasti i likvidiranja kontrarevolucionarnih ostataka
u krajevima gde su živeli Albanci u Jugoslaviji, albanska nacionalnost se vrlo
aktivno uključila u obnovu i izgradnju zemlje.
U skladu sa socijalnom politikom revolucionarne države i da bi se ispravile
greške buržoaske Jugoslavije prema Albancima, zakonom o agrarnoj reformi
rešeno je da se obradiva zemlja oduzeta Albancima u toku bivše Jugoslavije
obavezno vrati. Istovremeno, oduzimanjem zemlje od posednika preko 25
hektara, stvorene su mogućnosti za dodeljivanje zemlje albanskim bezemljašiina.
Na ovaj osnovi, radni ljudi albanske nacionalnosti dobili su preko 20.000
hektara zemlje.1
346
Pošto je u toku rata došlo do rušenja kuća naseljenika, Narodni front i
narodna vlast preduzeli su sve mere i akcije za njihovu dobrovoljnu osnovu. I
ovu akciju aktivno se uključila albanska nacionalnost, pri čemu KPJ nije
dozvoljavala ličnu osvetu i materijalni obračun pripadnika srpske i crnogorske
nacionalnosti sa pojedinim Albancima koji su učestvovali u rušenju kuća i
pljačkanju imovine naseljenika u toku okupacije. Štaviše, svesni naseljenici su se
javno odrekli bilo kakvog obračuna sa pojedincima i sve su učinili, sa svoje
strane, da sami izgrade svoje domove, što je doprinelo medjunacionalnom
uzajamnom poverenju na Kosovu.2
Odmah posle oslobodjenja pristupilo se masovnom otvaranju osnovnih
škola na Kosovu i srednjih škola po gradovima. Isto tako, prišlo se opismenjava-
nju albanske nacionalnosti, čijih je 95 % bilo nepismeno. Takodje, delimično je
dozvoljeno isticanje albanske zastave, uvedena administracija na albanskom
jeziku i proklamovana ravnopravnost albanskog i srpskohrvatskog jezika u radu
državnih organa. Stvorene su značajne kulturne institucije na albanskom jeziku:
radiostanica na albanskom jeziku, počelo se sa izdavanjam nedeljnog lista
„Rilindja" i pet naestodnevnog lista ,,Fljaka e vlaznimit", osnovana su
profesionalna pozorišta na albanskom jeziku u Prištini i Skoplju i počelo se sa
organizovanjem izdavačke delatnosti na albanskom jeziku.
U radu organa vlasti i društveno-političkih organizacija, kao i u jedinicama
Jugoslovenske armije, došlo je do značajne afirmacije albanskih kadrova.
Povećan je prijem članova Komunističke partije i uključivanje albanskih masa u
razne društveno-političke organizacije.
Sve ove mere pozitivno su uticale na raspoloženje albanske nacionalnosti u
Jugoslaviji, u čijim redovima je bilo skeptika u pogledu toga šta će se desiti sa
Albancima posle povratka Jugoslavije, koji su se bojali odmazde Srba i
Crnogoraca. Ovakvom politikom otpala su ovakva skeptična gledanja na novu
Jugoslaviju. Isto tako, u praksi su se pokazale lažnim razne tvrdnje reakcionar-
nih elemenata u okviru albanske nacionalnosti da će komunisti uništiti veru, da
će stvoriti kolektivni brak i uvesti hranu na kazanu itd.
Na ovoj osnovi, naglo je rastao ugled KPJ i druga Tita kod albanskih masa,
koje su sada i pojedine ekscese i šovinističke postupke po jedinaca iz organa
vlasti i vojske tumačili delom četnika infiltriranih u ove organe, tvrdeći da
„pravi komunisti" i partizani su najuzorniji ljudi. U to vreme dosta često čula
se parola „da voda čista sa izvora izvire, ali daje pojedinci dole mute".
Komunisti i progresivne snage svih nacionalnosti u krajevima gde su živeli
Albanci svim snagama su se borile za prevazilaženje protivurečnosti iz vremena
bivše Jugoslavije i u toku okupacije, a za bratstvo i jedinstvo svih naroda i za
ostvarenje njihove ravnopravnosti. Stalno se insistiralo na zajedničkoj borbi
proti okupatora i zajedničkoj perspektivi izgradnje budućeg demokratskog
društva.
Pozitivno raspoloženje albanske nacionalnosti došlo je do punog izražaja
na izborima 1946. godine, kada su se pripadnici albanske nacionalnosti sa oko
97 % izjasnili za listu Narodnog fronta, za proglašenje Jugoslavije republikom, a
protiv monarhije i za stvaranje Federativne Demokratske Republike Jugoslavije.
Na ovaj način, albanska nacionalnost se samoopredelila za zajednički život i
izgradnju socijalizma u Jugoslaviji sa ostalim narodima i narodnostima ove
zemlje.
347
Albanska nacionalnost i njena omladina vrlo aktivno su se uključili u
izvršavanje svih zadataka posleratnog razvitka-pomoć postradalima u ratu,
izvršavanju svih obaveza prema državi, otkup, obaveze u radnoj snazi itd.,
uključivanje u zemljoradničke i seljačke radne zadruge, odlazak na radne akcije
Narodne omladine i Narodnog fronta, na kojima su kosovske brigade bile medju
najboljima itd.
Jedan od prelomnih momenata u životu albanske nacionalnosti posle
oslobodjenja bila je 1946. godina i odnos prema rezoluciji Informbiroa. Mada je
albansko rukovodstvo snažno podržalo rezoluciju informbiroa i Staljina, većina
pripadnika albanske nacionalnosti i njeno revolucionarno rukovodstvo su vrlo
odlučno bili na stranu KPJ i druga Tita.
Značajna revolucionarna mera u okviru albanske nacionalnosti u Jugosla-
viji realizovana je kroz akciju skidanja zara i feredža. Na bazi republičkog
zakona NR Srbije organizovana je masovna idejno-politička aktivnost svih
društveno-političkih organizacija i progresivnih snaga Kosova i albanske
nacionalnosti. Mada je ova mera bila vrlo radikalna u odnosu na svest i stare
običaje mnogih Albanaca, ipak je dejstvom navedenih progresivnih snaga
običaje mnogih Albanaca, ipak je dejstvom navedenih progresivnih snaga
uspešno ostvarena bez primene drastičnih administrativnih mera. Realizacija
ove akcije stvarala je značajne preduslove za emancipaciju albanske žene, a
naročito za zapošljavanje i školovanje albanske ženske omladine i za
uključivanje žene u društveno-politički život uopšte.
Uvodjenje radničkog samoupravljanja 1950. godine i upostavljanje samo-
upravnih odnosa u svim sferama društvenog života 1953. godine, imali su
primaran značaj za stvaranje novih uslova za socijalističku nacionalnu afirma-
cij u albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Stoga je ova nacionalnost podržala
politiku KPJ u samoupravnoj orijentaciji.
Inače, treba naglasiti da je najveći deo albanske nacionalnosti odlučno
podržao sve krupne revolucionarne korake Saveza komunista Jugoslavije u
unutrašnjoj i spoljnoj politici zemlje, i uprkos svojoj nerazvijenosti dao značajan
doprinos realizaciji te politike u praksi.
Kada je reč o posleratnom razvitku i položaju albanske nacionalnosti u
Jugoslaviji, treba naglasiti da je KPJ odnosno SKJ imao principijelno ispravan
stav o punoj ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji i da su na ovom
planu postignuti značajni rezultati, uprkos dejstva centralizma, birokratizma, i
velikosrpskih nacionalizama. Medjutim, dejstvom ovih destriktivnih društvenih
snaga došlo je do deformacija nacionalne politike Saveza komunista o
socijalističkim društvenim odnosima i samoupravljanju a naročito o nacional-
nim odnosima. Ove deformacije su naročito bile izražene na Kosovu i u odnose
na albansku nacionalnost u Jugoslaviji. Govoreći o ovoj činjenici, Josip Broz
Tito je na Devetem kongresu SKJ rekao:
,,Još iz vremena prethodne Jugoslavije nasledili smo vrlo teško stanje na
Kosovu: opštu ekonomsku i društvenu nerazvijenost i velike nacionalne
antagonizme . . .." Nova Jugoslavija je preduzela značajne mere za otklanjanje
teškog nasledja i u tom pogledu postigla značajne rezultate na Kosovu „što
nikako ne bi smeli da ih potcenjujemo. Ali, u isto vreme, treba da se kritički
osvrnemo i upitamo: da li smo u prošlosti griješili? Razume se bilo je grešaka,
naročito do Četvrte plenarne sednice CK SKJ. Onda je CK SKJ odlučno osudio
dogmatske elemente koji su imali u izvesnom smislu monopol na Kosovu i
348
Metohiji. Bilo je zapostavljanja interesa albanska narodnosti, samovolje i
nedozvoljenih birokratskih postupanja. Mi i danas osećamo posledice toga, ali i
nastojimo da ih što pre otklanjamo.'
Zalažući se za ubrzaniji razvoj Kosova u odnosu na druge nerazvijene
republike, Josip Broz Tito je rekao: „Moramo, dalje, da vidimo šta bi na
Kosovu trebalo učiniti" da i tamo razvijamo socijalističke odnose. Stoga je Tito
istakao da ,,nije dovoljno samo propagirati socijalizam, već treba razvijati
njegovu ekonomsku osnovu" na Kosovu.4
Birokratske i unitarističke snage sa grupom Rankovića na čelu vršile su
narušavanje socijalističkih i nacionalnoh odnosa u celoj zemlji. Medjutim,
„obim i širina deformacija, kao i krupne zloupotrebe, po svojoj drastičnosti
uznemirile su i revoltirale, kako komuniste i gradjane, tako i politička
rukovodstva" na Kosovu, jer su ovde bile najdrastičnije.5
Idejno-politička osnova deformacija u odnosu na narodnosti uopšte, a
naročito prema albanskoj nacionalnosti na Kosovu, bila je razvijanje nepovere-
nje prema narodnostima. Tako se u jednom udžbeniku škole za unutrašnje
poslove SFRJ u vezi s tim kaže: „Nacionalne manjine u našoj zemlji. Kada je
razvijen nacionalni elemenat i kada je jak pa su kao takvi pripadnici manjina
često spremni da rade za obaveštajnu službu matične nacije. To je jedna od
ozbiljnih korisnika baza za stvaranje agenture. Oni su naši državljani, pa prema
tome imaju sva prava naših gradjana, da služe u vojski, da budu državni
službenici i narodni poslanici, pa mogu direktno sa tih pozicija prikupljati
podatke." Stoga se u udžbeniku preporučuje budnost prema nacionalnim
manjinama.6
U ovom smislu se u dokumentu Pokrajinskog komiteta SK Kosova i
Metohije kaže da .jiajtežaje deformacija, ona koja je zadirala u naše nacionalne
odnose. To je koncepcija državne bezbednosti o narodnostima, kao nesigurnom
i prema socijalističkoj Jugoslaviji nelojalnom elementu. Na toj osnovi gradjen je
poseban odnos prema njima."7
U skladu sa politikom nepoverenja prema albanskoj narodnosti „mnogi
kadrovi državne bezbednosti pod uticajem takve linije svog rukovodstva, a i
sami opterećeni nacionalističkim predrasudama su bilo kroz akcije državne
bezbednosti ili kafansko-kuloatorsku delatnost razvijali sistematsko nepoverenje
prema Šiptarima, a posebno prema kadrovima iz redova Šiptara".8 U izveštaju
saveznog javnog tužioca o deformacijama kaže se da je Svetislav Stefanović
lično naložio „ozvučenje stanova nekih funkcionera — pripadnika šiptarske
narodnosti"9 Isto tako, „Prema velikom broju političkih kadrova, posebno
kadrova šiptarske narodnosti, primenjivane su mere praćenja, obradjivanja i
podmetanja negativnih činjenica . . . Ovo se pokazalo, na primeru prizrenskog
procesa, na pitanju dosijea za političke kadrove u praćenju partijskih
funkcionera, u prisluškivanju i sumnjičenju političkih kadrova". Posebno
nepoverenje se razvijalo prema kadrovima političkim funkcionerima iz
Djakovice, koji su kao revolucionari došli iz Albanije 1941. godine.10
Nepoverenje prema albanskoj nacionalnosti i tvrdnja o njenoj nelojalnosti
trebalo je da potvrdi tezu o „ugroženosti Kosova i Metohije i da potvrdi već
formirane ocene u državnoj bezbednosti Federacije i Republike o nacionalnim
manjinama, a posebno šiptarskoj i da opravda izuzetan odnos organa državne
bezbednosti prema stanovništvu Kosova i Metohije.11
349
Nepoverjenje i „mere i akcije državne bezbednosti protiv Pripadnika
šiptarske i turske narodnosti ulivale su kod ovog dela stanovništva uverenje o
njihovoj neravnopravnosti prema drugim narodima", podgrejavale su naciona-
lističke i iredentističke tendencije u albanskoj nacionalnosti, protiv čega su se
albanski komunisti pod vrlo teškim uslovima dosledno borili.1 2
S druge strane, navedeno nepoverenje prema Albancima i deformacije u
odnosu prema njima, srpski nacionalisti su pred srpskim i crnogorskim masama
objašnjavali ,Jcao narodnu zaštitu srpskog i crnogorskog življa na Kosovu i
Metohiji", insistirajući kod ovih masa na njihovoj državotvornosti i dužnosti da
čuvaju Kosovo od Albanaca. Na ovoj liniji su organi državne bezbednosti
objašnjavali ekonomsku migraciju Srba sa Kosova kao posledicu pritiska
Albanaca koji su u to vreme faktički doživeli veliki pritisak ovih organa.13 U
ovom smislu je potcenjivan velikosrpski nacionalizam i hiper-trofiran albanski
nacionalizam.14 Stoga se u dokumentu Pokrajinskog komiteta Saveza
komunista kaže: „U dosadašnjoj aktivnosti, iako je stalno ukazivano na
opasnost od velikosrpskog šovinizma, borba protiv tog šovinizma nije bila
efikasna."15
Nepoverenje prema pripadnicima albanske nacionalnosti posebno je
izraženo u vezi sa prijemom u diplomatsku službu, u državnu bezbednost i za
oficire Jugoslovanske armije.1 6 Štaviše, Jugoslovenskoj armiji upućeno je pismo
u ime CK SK Jugoslavije, koje je potpisao Ranković, da Albance ne treba
primati za oficire JNA.17
Organi državne bezbednosti na Kosovu primenjivali su raznovrsne metode
pritiska, insinuacije i insceniranja lažnih optužbi i stvaranja veštačkih tajnih
političkih organizacija na štetu Albanaca. Ukazujući na ovu činjenicu, u
navedenom dokumentu Pokrajinskog komiteta Saveza komunista se kaže:
..Činjenica je da je bilo insceniranja neprijateljskog delovanja pojedinaca i
grupa, koje je bilo upereno protiv kadrova na istaknutim funkcijama, protiv
partijskih radnika i protiv jednog broja gradjana."1 8
Na Sedmom plenumu PK Saveza komunista Kosovo i Metohije, 1966.
godine, navedeni su brojni primeri insceniranja lažnih neprijateljskih organi-
zacija. Tako, naprimer, u selu Lugadjije veštačkim putem stvorena je iredenti-
stička albanska organizacija i na toj osnovi uhapšeno 30 lica, koja su posle
velike torture puštena iz zatvora kao nevini. Isto tako, bila je opšta pojava i
praksa da su na dan albanskog nacionalnog praznika 28. novembra organi
državne bezbednosti noću isticali albanske zastave na javnim mestima, da bi
sutradan hapsili nevine Albance.19
Organi državne bezbednosti su na misteriozan način, bez sudjenja
likvidirali jedan broj zatvorenika pripadnika albanske nacionalnosti. U vezi s
tim, u navedenom dokumentu Pokrajinskog komiteta se kaže: „Jedna od
najkrupnijih deformacija, koja je bila prisutna kod pojedinih organa bez-
bednosti, jeste ubistvo jednog broja gradjana, kojega su oni posredno ili
neposredno izvršili."20 Iako su ti zločini obelodanjeni „prema učiniocima istih
zločina niti su preduzimane mere gonjenja već su stvari zabašurene, a
porodicama je onemogućeno da pokrenu istragu."21
Organi državne bezbednosti su u vršenju ovih nezakonitih radnji zlo-
upotrebljavali pojedine organe sudova, tužilaštava i lekare. Upravo „služba
državne bezbednosti imala je negativnog uticaja na pojedine ljude iz sudova,
tužilaštava i lekare" u vršenju njihovih funkcija. To je učinjeno radi
350
..podmetanja lažnih svedoka, dokumenata i sličnog". Bilo je slučajeva da su
lekari davali lažne izjave da su neki zatvorenici, koji su ubijeni od strane organa
državne bezbednosti, navodno umrli prirodnom smrću.22
Prema pripadnicima albanske narodnosti „tuča i razni drugi vidovi
fizičkog zlostavljanja ljudi, bili su izgleda uobičajeni sastavni deo načina
delovanja službe. Ove drastične metode imale su za cilj iznudjavanje lažnih
izjava i drugih dokazivanja nekog procesa unapred konstruisanog. Zbog toga su
nastupile neretko trajne fizičke i psihičke posledice gradjana . . . Razume se, da
su posle zlostavljanja dolazile pretnje da sve to ostane u anonimnosti."23
U svojoj delatnosti „državna bezbednost je svoje saradnike angažovala
često iz redova najproblematičnijih i najkompromitovanijih gradjana. Oni su
bili naoružani i pod zastavom državne bezbednosti na terenu su se ponašali
kabadahijski, maltretirali ljude i dobrim delom su doprineli da se gubi ugled i
poverenje državne bezbednosti."24 Organi državne bezbednosti su svoje
saradnike forsirali u partijskim rukovodstvima i organima vlasti. Ovi ljudi su bili
najpoverljiviji u ovim forumima. Bilo je slučajeva da su komunisti i rukovodioci
saslušavani od strane državne bezbednosti zbog svoje diskusije ili izraženog
mišljenja u partijskim organizacijama ili svoje diskusije ili izraženog mišljenja u
partijskim organizacijama ili organima vlasti i samoupravljanja.
Organi državne bezbednosti su vršili i druge nezakonite radnje. Oni su bez
zakonskog ovlašćenja vršili „nedozvoljenju cenzuru pošte gradjana koja pristiže
iz inostranstva ili se tamo šalje . . . Osim cenzure pošte, služba državne
bezbednosti je organizovala i službu prisluškivanja ljudi". Ona je svojim
sumnjama zahvatila ogroman broj gradjana na Kosovu, a naročito pripadnike
albanske nacionalnosti.2 6
Mada su deformacije u medjunacionalnim odnosima i nepoverenje prema
albanskoj nacionalnosti u Jugoslaviji postepeno nastajali od kraja 1943. godine,
izraženim u navedenim dilemama i idejno-političkim nedoslednostima, prilikom
pokušaja ukidanja autonomije Kosova, zabrane albanske zastave, zapostavljanja
albanskog jezika i administracije u službenom životu, ipak su ove deformacije
bile redje i više simptomatične. Najkrupnije deformacije državne bezbednosti i
birokratskih snaga koje su teško narušile medjunacionalne odnose na Kosovu i
onemogućile stvaranje pune nacionalne ravnopravnosti albanske nacionalnosti u
Jugoslaviji, izvršene su u periodu od 1950. do 1957. godine. U ovom periodu
uočljive su dve tendencije i dva različita odnosa, dveju vrsta društvenih snaga u
Jugoslaviji, s jedne strane, internacionalističkih i samoupravnih, a s druge,
unitarističkih, centralističkih, etatističkih i velikosrpskih, prema albanskoj
nacionalnosti u Jugoslaviji. Upravo „Analiza deformacija državne bezbednosti
razotkrila je da je pored politike Saveza komunista bazirane na lenjinističkim
principima Programa Saveza komunista Jugoslavije i Ustava SFRJ, koju su
sprovodile i ostvarivale organizacije Saveza komunista i druge socijalističke
snage, postojala i druga politika frakcionaške grupe Ranković -Stefanović i
rukovodstva državne bezbednosti, bazirane na velikodržavnim, hegemoni-
stičkim i velikosrpskim, u suštini birokratsko-staljinističkim pozicijama".2 7
Mada su eksponenti antialbanske politike bili organi državne bezbednosti u
navedenom periodu, s obzirom na veliki uticaj koji je imao Ranković u Partiji i
državi, u sprovodjenju ove politike zloupotrebljeni su i drugi organi našega
društva. U navedenom periodu realizovane su sledeće konkretne deformacije u
odnosu na ravnopravnost albanske nacionalnosti u Jugoslaviji:
351
1.	Najdrastičnija mera obračuna velikosrpskih elemenata sa albanskim
/ivljem bila je tzv. akcija sakupljanja oružja, koja je trajala tri do četiri meseca,
zimi 1956. godine, kada je premlaćeno oko 30 hiljada Albanaca. Od ove
torture, umrlo je preko sto lica. O tome se u navedenom dokumentu
Pokrajinskog komiteta kaže: „Najteža deformacija i najteže političke posledice
imala je akcij za sakupljanje oružja koja je pripremana ranije, a izvedena u zimu
1956. godine . . . Metodi kojima je akcija sprovedena prelazili su sve okvire
ustavnih i zakonskih prava gradjana i prava organa. Primenjeno je maltretiranje
od šamaranja do drastičkih mera mučenja, pa i fizičke likvidacije, trajnog
onesposobljavanja, ubistva itd.". Stoga je Savez komunista najodlučnije
osudjivao „Šovinistički cilj akcije i brutalnost metoda koje su sprovedene".2 8
Ova akcija bila je slična onima koje su izvršene u Sovjetskom Savezu posle
revolucije još u vreme života Lenjina, dok je on bio bolestan. Informisan da su
Staljin i Ordžonikizde vršili masovan teror u nekim krajevima zemlje, Lenjin je
izjavio: „Ako je stvar došla dotle da se Ordžonikidze zatrčao do primene
fizičkog nasilja, onda mogu zamisliti u kakvo smo blato upali". Isto tako,
Lenjin je oštro kritikovao teror Staljina u Gruziji u navodnoj borbi protiv
gruzijskog buržoaskog nacionalizma.
Državna bezbednost je pravdala veliki teror nad albanskim življem
izmišljanjem laži o opasnosti od predstojećeg albanskog ustanka na Kosovu.30
Interesantno je da su ovakve laži izmišljali i vladajući krugovi buržoaske
Jugoslavije uvek kada su organizovali masovne akcije terora nad albanskim
stanovništvom, u čemu su ih birokratske snage imitirale. Medjutim, da se nije
radilo o sakupljanju oružja od Albanaca, koji su navodno pripremali ustanak,
potvrdila je činjenica daje navedenom akcijom sakupljeno oko 20.000 pušaka i
pištolja, a da je odmah posle akcije dodeljeno ponovo Albancima, ali sada
najgorem ološu u krilu albanskog naroda, preko 15.000 pušaka i pištolja.31
2.	Sledeča drastična deformacija u odnosu na albansku nacionalnost je bio
„Prizrenski proces". Organi državne bezbednosti su inscenirali ovaj lažni proces
sa ciljem da likvidiraju najrevolucionarnije snage i najodgovornije kadrove u
okviru albanske nacionalnosti, prikazujučih špijunima stranih država.32
Medjutim, intervencijom internacionalističkih snaga u Centralnom komitetu
Saveza komunista Srbije i CK SK Jugoslavije ovaj. tipično staljinistički metod
masovnog likvidiranja kadrova je onemogućen.33 Izveštaj Pokrajinske državne
komisije o deformacijama pokazao je daje ovaj proces od početka do kraja bio
insceniran.34
3.	Jedan od oblika teških deformacija u odnosu na položaj albanske
nacionalnosti bio je i pritisak radi izjašnjavanja za tursku narodnost i za
iseljavanje na Tursku, o čemu će naknadno biti reči.35
4.	Isto tako, jedan od oblika narušavanja nacionalne politike Saveza
komunista Jugoslavije bio je totalno nepoverenje i potiskivanje albanske
inteligencije i albanske nacionalne kulture. Od strane organa državne bezbed-
nosti „veliki broj intelektualaca i prosvetnih radnika je osumnjičen. Bilo je
slučajeva podmetanja literature iz Albanije od strane organa državne bezbedno-
sti i provokativnih radnji radi provere lojalnosti" intelektualaca. Veći broj
novinara, književnika albanske narodnosti je sumnjičen kao nelojalan i
antisocijalistički elemenat. „Listovi i časopisi, posebno „Rilindja" do detalja su
praćeni i u njima lovljene greške i svaka greška je tumačena kao da ima
neprijateljsku pozadinu". U duhu ignorisanja albanske nacionalne kulture i
352
folklora došlo je do ukidanja Instituta za albanologiju, do rasformiranja
profesionalnog folklornog ansambla i do zapostavljanja profesionalnog
pozorišta na albanskom jeziku. Isto tako, vršen je pritisak i onemogućen.!
nastava iz albanske istorije i iz jezika i književnosti albanske narodnosti.36
5. Nepoverenje prema albanskoj nacionalnosti i stanovništvu Kosova
reperkutovalo se i na privredni razvoj Pokrajine. Poznata je činjenica da je
Kosovo u periodu od 1948. do 1958. godine ostvarilo stopu privrednog rasta od
svega 1,7 %, mada je ova Pokrajina bila najzaostalija u zemlji, dok je Jugoslavija
u ovom periodu ostvarila stopu rasta od oko 8 %. U vezi sa ovom pojavom,
Oblasni komitet Saveza komunista Kosova se u dva maha pismom obratio
Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije, ali od rukovodstva ove
Republike nije bilo dovoljno razumevanja za privredne probleme Kosova.37
Velike nepravde prema seljacima i pripadnicima albanske nacionalnosti nastale
su i u vezi sa tretiranjem pitanja samovlasnog zauzeća i prilikom stvaranja
zemljišnih kompleksa za društveno poljoprivredna gazdinstva.
Inače, organi bezbednosti su isticali da se na Kosovu ne može sprovoditi
socijalistička demokratija i samoupravljanje, pa se tražilo da se i o nacionalnom
pitanju ne govori na fakultetu, objašnjavajući ove izuzetke navodno specifičnim
okolnostima na Kosovu i nelojalnošću albanske nacionalnosti u ovoj
Pokrajini.39
Uzroci mnogobrojnih deformacija prema albanskoj nacionalnosti u Jugo-
slaviji bili su uslovljeni mnogobrojnim i složenim okolnostima. Govoreći o tim
uzrocima, Dobrivoje Radosavljević ,,Bobi" je na sednici Izvršnog komiteta CK
Saveza Komunista Srbije i Sekretarijata PK SK Kosova i Metohije ukazao na
dileme koje su nastale u toku rata o pitanju Kosova i albanske nacionalnosti, na
negativan uticaj centralizma i birokratizma na medjunacionalne odnose na
Kosovu i na ulogu hegemonizma i velikosrpskog šovinizma na pritisak na
albansku nacionalnost. Realizacija ovakve politike, prema mišljenju
Radosavljevića, bila je olakšana objektivnim položajem Kosova, njegovim
krupnim problemima i pomanjkanjem potrebnih političkih i stručnih kadrova.
Nedovoljna borba protiv srpskog nacionalizma najnegativnije se prema
njegovom mišljenju, odrazila u odnosu na Kosovo i albansku nacionalnost.40
Radosavljević je takodje ukazao na uticaj negativnih i neadekvatnih ocena
u razvoju NOB na Kosovu i o učešću albanske nacionalnosti u socijalističkoj
revoluciji. Velikosrpska shvatanja o srpskom Kosovu, insistiranje samo na
srpskim kulturnim spomenicima, davanje većinom srpskih imena mestima,
ulicama, preduzećima itd. vodilo je ka srbizaciji Kosova. Iseljavanje za Tursku i
diskriminacija u pogledu povratka Albanaca iz Turske, i opšte nepoverenje
birokratskih snaga prema albanskoj nacionalnosti u celini i intelegenciji
posebno, vodilo je obespravljenju albanske nacionalnosti na Kosovu.41
Posebna ilirska etnička specifičnost Albanaca, prema mišljenju Radosavlje-
vića, i brojnog albanske nacionalnosti bili su veliki problem za birokratske i
unitarističke snage u Jugoslaviji i jedan od Uzroka posebnog pritiska na
albansku nacionalnost u Jugoslaviji 42
Na ovom sastanku je i Milija Kovačević vrlo objektivno ukazao na uzroke
koji su doveli do deformacija u medjunacionalnim odnosima na Kosovu. On je
posebno ukazao na izvesno nepoverenje medju članovima Oblasnog komiteta iz
redova Srba i Crnogoraca i Albanaca još od donošenja Rezolucije Prvog
zasedanja Oblasnog narodnog odbora, oko samoopredeljenja, zatim oko
353
isticanja albanske zastave, oko pripreme prizrenskog procesa, akcije sakupljanja
oružja, odnosa prma albanskoj inteligenciji itd. tražeći da se o ovim pitanjima
bar sada zauzmu zajednički i principijelni stavovi.43
Na Četvrtom plemenu CK SK Jugoslavije najodlučnije su osudjeiu
navedene deformacije državne borbenosti i birokratskih snaga u odnosu n.i
Kosovo i albansku nacionalnost. Isto tako, „Šesti plenum CK SK Srbije svojom
principijelnošću, otvorenim i odlučnim obračunom sa frakcionaškom grupom
Ranković Stefanović i posebno doslednom i jasnom kritikom svega što smeta
pravilnom rešavanju medjunacionalnih odnosa i energičnom osudom veliko-
srpskog šovinizma, stvorio je povoljnu klimu medju komunistima i gradjanima
Kosova i Metohije da u svojoj kući na svim nivoima i u svim sredinama
društveno-političkog života povedu odlučnu borbu za dalje razvijanje bratstva i
jedinstva".44
Odluke Brionske sednice i stav Šeste seđnice Centralnog komiteta Srbije
ulivali su uverenje kod progresvinih snaga albanske nacionalnosti ne samo da se
neće ponavljati ranije deformacije, već da će se stvoriti svi uslovi za ostvarenje
pune ravnopravnosti albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Na ovoj osnovi je kod
pripadnika albanske nacionalnosti posle Četvrtog plenuma došlo do velikog
olakšanja.
Posle Brionske sednice CK SK Jugoslavije 1966. godine, preduzete su vrlo
radikalne i dalekosežne mere u pogledu obezbedjenja ravnopravnosti albanskoj
nacionalnosti u Jugoslaviji i za punu afirmaciju Pokrajine Kosova u okviru
jugoslovenske federacije. Od mera i odluka koje su preduzete na ovom planu,
posebno navodimo sledeče:
1.	Došlo je do pune afirmacije Autonomne Pokrajine Kosova u jugosloven
skoj federaciji i preko nje i do afirmacije albanske nacionalnosti u Jugoslaviji.
2.	Pokrajinski komitet SK doneo je zaključke o poboljšanju nacionalne
strukture zaposlenih i u tom duhu je poslednjih godina povećano učešće
albanske nacionalnosti u ukupnom broju zaposlenih za 4%. Medjutim, zbog
malog broja zaposlenih u Pokrajini poslednjih godina došlo je do apsolutnog
pogršanja procenta zaposlenosti albanskog stanovništva, tako da je 1966. godine
bio zaposlen svaki 16-ti Albanac, dok je 1972. godine bio zaposlen svaki
devetnaesti Albanac. Kod Srba i Crnogoraca, iako je procenat učešća u
zaposlenosti u Pokrajini opao, apsolutni stepen zaposlenosti nije pogoršan.
3.	Isto tako, Pokrajinski komitet SK Kosova doneo je zaključke o
ravnopravnosti jezika a Pokrajinska skupština na bazi Ustavnog zakona donela
je Zakon o ravnopravnosti jezika u Pokrajini. Na bazi ovih dokumenata, došlo je
do poboljšanja primene albanskog jezika u administraciji i javnom i političkom
životu. Na nivou Republike Srbije i Federacije garantovana je ravnopravna
upotreba albanskog jezika i objavljivanje svih važnih dokumenata na ovom
jeziku.
4.	Ustavni zakon Pokrajine sankcionisao je pravo isticanja albanske
zastave, čime je ostvarena vekovna težnja pripadnika albanske nacionalnosti da i
njihova zastava bude ravnopravna u Jugoslaviji. Isto tako, Ustav SR Makedonije,
poslednjim izmenama, garantuje slobodu isticanja albanske zastave.
5.	Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije a zatim i drugi organi
Federacije i republike Srbije razmotrili su problem ubrzanog razvitka Kosova i
odlučeno je da se Kosovu da poseban tretman u okviru nerazvijenih područja.
354
Društvenim planom SFRJ 1970-1975. godine garantuje se najbrža stopa rasta
Kosova u odnosu na druga nerazvijena područja u Jugoslaviji.
6.	Postignuti su značajni rezultati u razvoju kulture i prosvete na
albanskom jeziku i stvoren je Prištinski univerzitet sa nastavom i na albanskom
jeziku. Na ovom Univerzitetu već sada studira oko 13.000 studenata, od kojih
oko 8.000 Albanaca.
7.	Došlo je do značajne afirmacije istorije, književnosti, umetnosti i
nacionalne kulture albanske nacionalnosti. U duhu razvijanja ove kulture,
stvorene su nove kulturne institucije i naučne ustanove, kao što su Albanološki
institut, Zavod za istoriju, Preduzeće „Kosovo—film" itd.
8.	Poslednjih godina 30 do 40 hiljada pripadnika albanske nacionalnosti
zaposleno je u zemlji i inostranstvu, pa je došlo do izvesnog olakšanja u
socijalnim prilikama ove nacionalnosti i do poboljšanja životnog standarda
gradjana. Naročito veliki značaj u ovom pogledu ima zaposlenje preko 20.000
Albanaca u zapadnoj Evropi.
9.	Uopšte, došlo je do psihološkog i pravno-političkog osećanja slobode i
ravnopravnosti pripadnika albanske nacionalnosti u Jugoslaviji. Ovakvom
osećanju doprineli su i promena imena Šiptar i Albanac i Kosova i Metohije u
Kosovo, naziv Autonomne Pokrajine Kosova socijalističkom i donošenje
Ustavnog zakona umesto ranijeg Statuta.
10.	I, na kraju, poboljšanje jugoslovensko-albanskih državnih odnosa i
uspostavljanje saradnje izmedju kulturnih i naučnili institucija sa Kosova i onih
u Albaniji, ne samo da imaju opšti pozitivan odjek kod pripadnika albanske
nacionalnosti, već znače i stvaranje uslova za plodnu saradnju izmedju dva dela
albanske nacije i za koriščenje njihovih progresivnih ostvarenja za ubrzani
socijalistički razvitak, a naročito za nacionalnu afirmaciju albanske nacional-
nosti u Jugoslaviji.
Sve ove i druge mere su vrlo pozitivno uticale na dobro raspoloženje
albanske nacionalnosti u Jugoslaviji prema Savezu komunista Jugoslavije, prema
našem samoupravnom društvu i ličnosti druga Tita, kao i na odlučnost
progresivnih snaga albanske nacionalnosti da se bore za razvoj samoupravne
socijalističke federativne Jugoslavije - zajednice ravnopravnih naroda i
narodnosti.
OPOMBE:
I DEO, III ODELJAK.
Položaj albanske nacionalnosti u toku II svetskog rata i učešće albanske nacionalnosti u
socialist ićkoj revoluciji"
1.	Ali Hadri, „Narodnooslobodilaćki pokret na Kosovu 1941-1945 god." R. D.
odbranjen na Filozofskom fakultetu u Prištini 1970 god. st. 64
2.	Ibid, st. 73.
3.	Iskazi mnogih učesnika u ovim dogadjajima dobijeni pomoču intervjua autora.
4.	Ali Hadri, ibid, st-72-73.
5.	Iskazi mnogih učesnika u navedenim zbivanjima iz Vućitrna i Podujeva intervjui
autora.
6.	Ali Hadri, ibid, st. 74.
7.	Ibid. st. 75.
355
8.	„Zbornik dokumenata i podataka o NOB jugo slovenskih naroda, tom I, borbe na
Kosovu 1941 -1944 god." Beograd 1969 god. st. 55.
9.	Ali Hadri, ibid, st. 78-79.
10.	Ibid, st. 87.
11.	AKMO Zavod za statistiku „Statistički godišnjak AKM Oblasti 1953 god." Priština
1955. god. st. 22.
12.	Ali Hadri, ibid, st. 82-84.
13.	Koća Jončić, citirano st. 228.
14.	Ibid, st. 128.
15.	Ibid, st. 82, 88.
16.	Svetozar Vukmanović, „Revolucija koja teče", Beograd 1971 god. kn. 1 st. 338.
17.	Ali Hadri, ibid, st. 88 i 90.
18.	Ibid, st. 106-111.
19.	Činjenice su utvrdjene na bazi naših empiriskih istraživanja.
20.	Ibid.
21.	Ali Hadri, ibid, st. 93.
22.	Kao fusnota 8, st. 548 i 570.
23.	Ali Hadri, ibid. st. 279.
24.	Ibid, st. 286.
25.	Ibid, st. 355.
26.	Ibid, st. 103-104.
27.	Ibid, kao fusnota 8, st. 77.
28.	Ali Hadri, ibid, st. 286.
29.	Kao fusnota 8, st. 50.
30.	Ibid, st. 113.
31.	Ibid, st. 127.
32.	Ibid, st. 54.
33.	Ibid, st. 528.
34.	Ibid, st. 547.
35.	Ali Hadri, ibid, st. 96, 106, 113.
36.	Kao fusnota 8, st. 415.
37.	Institut za medjunarodni radnički pokret, dokument br. 1695.
38.	Fadilj Hodža, „Perparimi" br. 7-8, Priština 1061 god. st. 453.
39.	Ali Hadri, ibid, st. 318, 319 i 320.
40.	Kao fusnota 8, st. 20.
41.	Ibid, st. 76-77.
42.	Ibid, st. 505.
43.	Ibid, st. 594.
44.	Ibid, st. 59, 60 i 180.
45.	Ibid, st. 81.
46.	Ibid, st. 91.
47.	Ibid, st. 92, 112 i 113.
48.	Ibid, st. 174.
49.	Ibid, st. 243.
50.	Ibid, st. 247-248.
51.	Ibid, st. 269.
52.	Ibid, st. 311-312.
53.	Ibid, st. 547-548, 550, 595, 648.
54.	Ali Hadri, ibid, st. 77-78 i kao fusnota 8, st. 314.
55.	Kao fusnota 8, st. 58.
56.	Javna afera na Kosovu u vezi sa otkrivanjem kontrabande, oko uveza par vagona
pirinea iz Srbije, od strane veletrgovca i političara Iliaz Aguša na bazi saradnje sa
Nedićevcima.
57.	Ali Hadri, ibid, st. 115 i 222.
58.	Ibid, st. 119.
59.	Ibid, st. 94-95.
60.	Ibid, st. 266.
61.	„Historia e Partise se punes se Sliqiperise", Tirane 1968. 734 i 266.
62.	Ali Hadri, ibid, st. 288- 289.
63.	Ibid, st. 289-292.
356
64.	Ibid, st. 124 i 111.
65.	Kao fusnota 8 st. 61.
66.	Ali Hadri, ibid, st. 258-259.
67.	Ibid, st. 260.
68.	Ibid, st. 260-264.
69.	Ibid, st. 295.
70.	Mark Krasnici ,,Savremene društveno-ekonomske promène na Kosovo i Metohiji"
Priština 1963 god. st. 33-34.
71.	Kao fusnota 8, st. 253.
72.	Ali Hadri, ibid, st. 295-296.
73.	Kao fusnota 8, st. 369.
74.	Ibid, st. 536.
75.	Ibid, st. 668 i 670.
76.	Ibid, st. 21.
77.	Ali Hadri, ibid, st. 125.
78.	Kao fusnota 6, st. 514.
79.	Ovaj dogadjaj je poznat autoru, jer se desio u njegovom rodnom mestu i sam je
učestvovao u njemu.
80.	Kao fusnota 8, st. 351, i Ali Hadri, ibid, st. 127.
81.	Kao fusnota 8, st. 247 i 647.
82.	Ibid, st. 162 - 163.
83.	Ibid, st. 254 i 454.
84.	Ibid, st. 693.
85.	Ali Hadri, ibid, st. 287.
86.	Ibid, st. 286.
87.	Kao fusnota 8, st. 536, 537 i 155.
88.	Ali Hadri, ibid, st. 287.
89.	Ibid, st. 411.
90.	Kao fusnota 8, st. 153.
91.	Ibid, st. 243.
92.	Ibid, st. 536- 537.
93.	Ibid, st. 38 i 55.
94.	Ibid, st. 94, 112- 1 13, 158.
95.	Ibid, st. 38.
96.	Ibid, st. 56 i 62.
97.	Ibid, st. 19.
98.	Ibid, st. 103.
99.	Ibid, st. 201.
100.	Ibid, st. 648-649.
101.	Ibid, st. 154.
102.	Ibid, st. 732.
103.	Istoriski arhiv KPJ, „Kongresi i zemaljske konferencije 1919 1937 god." tom II kn. 9
i 112.
104.	Fadilj Hodža, „Perparimi", br. 7 8 Priština, 1961 god. st. 453.
105.	Ali Hadri, ibid, st. 134.
106.	Ibid, st. 139.
107.	Ibid, st. 140.
108.	Ibid, st. 303.
109.	Ibid, st. 311.
110.	Podaci su utvrdjeni na bazi razgovora sa Selim Sciimom članom KPJ u Preševu od
1939 god. i članom MK KPJ Preševa od 1942god. i Djemiš Binom članom KPJ 1942
god. i rukovodiocem SKOJ-a u Preševu.
111.	Ibid.
112.	Razgovor sa sekretarom JK KPJ Ulcinja Ruselbegovičem.
113.	Ali Hadri, ibid, st. 176.
114.	Ibid, st. 178.
115.	Ibid, st. 181.
116.	Ibid, st. 186.
117.	Kao fusnota 8, st. 47.
118.	Ibid, st. 63.
357
119.	Ibid, st. 441.
120.	Istoriski arhiv KPJ „Kongresi i zemaljske konferencije 1919 1937 god." tom II kn.
9 st. 112.
121.	Ibid.
122.	Stoneje Aksić „Položaj autonomnih jedinica u ustavnom sistemu Socialistićke
Federativne Jugoslavije, sa posebnim osvrtom na položaj i razvoj autonomne pokrajine
Kosova i Metohije" Priština, 1965 god. st. 22.
123.	Arhiv PK SK Kosova dokument st. 117.
124.	Ali Hadri, ibid, st. 210.
1 25. Arhiv PK SK Kosova dokument 172.
1 26. Ali Hadri, ibid, st. 371 -373.
1 27. Knjiga ..Kosovo i Metohija 1943 -1953 god." Priština 1953.
128.	Ali Hadri, ibid, st. 383.
129.	Ibid, st. 401.
130.	Podaci su utvrdjeni na bazi dokumentacije u opštinskom komitetu SKM u Debru i
razgovora sa drugovima Jašar Halilom ćlan KPJ od 1941 god. i Sado Homom članom
KPJ od 1942 god. i kao fusnota 110.
131.	Ali Hadri, st. 212-216.
132.	Ibid, st. 216.
133.	Kao fusnota 8, st. 53,69 i 167.
134.	Fadilj Hodž , i.Pcrparimi" br. 7-8 Priština 1961 god. st. 466.
135.	Kao fusnota 8, st. 158 i Ali Hadri, ibid, st. 218.
1 36. Ali Šukrija, „Perparimi", br. 9 Priština 1961 god. st. 574 i Ali Hadri, ibid, st. 232.
137.	Ali Hadri, ibid, st. 230.
138.	Ibid, st. 135.
139.	Ibid, st. 237.
140.	Ibid, st. 230.
141.	Ibid, st. 236.
142.	Ibid, st. 237.
143.	Ibid, st. 239.
144.	Ibid, st. 230-231.
145.	Ibid, st. 231.
146.	Ibid, st. 341.
147.	Ibid, st. 380.
148.	Ibid, st. 351.
149.	Ibid.
150.	Ibid, st. 357.
151.	Ibid, st. 343 i 349.
152.	Ibid, st. 344.
153.	Ibid, st. 346.
154.	Ibid.
155.	Kao fusnota 8, st. 658.
156.	Ibid, st. 673.
157.	Ibid, st. 425 i 431.
158.	Ibid, st. 528.
159.	Ibid, st. 530 i 55.	/
160.	Ali Hadri, ibid, st. 345, 347 i 348.
161.	Kao fusnota 8. st. 559.
162.	Ali Hadri, ibid, st. 347.
163.	Ibid, st. 347.
164.	Ibid, st. 346-347.
165.	Ibid.
166.	Ali Hadri, ibid, st. 347.
167.	Ibid.
168.	Ibid.
169.	Ibid.
170.	Ibid.
171.	Ibid.
172.	Ibid, st. 220 i 224.
358
173.	Pismo Svetozara Vukmanovića - Tempa drugu Titu, Institut za medjunarodni
radnički pokret, Beograd, dokument 1962, V, 1 -42/43/.
174.	Ali Hadri, ibid. st. 359.
175.	Ibid, st. 361 -362.
176.	Medju oslobodiocima Trsta bili su medju prvima i pripadnici albanske nacionalnosti.
177.	Lutvi Rusi, „Jehona", Skopje 1963 god. st. 71 5.
178.	Kao fusnota 130.
179.	Kao fusnota 110.
180.	Ali Hadri, ibid, st. 363.
181.	Ibid.
182.	Ibid.
183.	Ibid, st. 364.
184.	Ibid, st. 363 i telegrami Miladina Popovića CK KPJ i drugu Titu o greškama koje su
činjene prema Albancima na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji, u kojima se traži
uzimanje na odgovornost onih kojigreše.
1 85. Ali Hadri, ibid, st. 366 i sečanje autora, koji je tada bio sekretar SK SKOJ-a i SK KPJ
u Uroševcu.
186.	Kao fusnota 8, st. 157 i 191 i pismo J. B. Tita Svetozaru Vukmanoviću u vezi sa
parolom o nezavisnoj Makedoniji, Medjunarodni radnički pokret u Beogradu, dok. br.
1976 - I - 3/43 i proglasi NOP u Sloveniji i Hrvatskoj krajem 1942 i početkom 1943
god.
187.	Svetozar Vukmanović - Tempo, „Revolucija koja teće" Beograd 1971 god. kn. I st.
341.
188.	Kao fusnota 8. st. 37.
189.	Ibid, st. 175.
190.	Ciazmend Zajmi, „Ravnopravnost jezika u socialističkoj autonomnoj pokrajini
Kosova," magistarski rad odbranjen u pravnom fakultetu u Beogradu 1971 st. 12.
191.	Proglas glavnog štaba NOV i POJ 1943 god. arhiv PK SK Kosova, dokument br. 940.
192.	Kao fusnota 8. st. 517.
193.	Ibid, st. 260 i 315.
194.	Članak Pavla Jovičcvića, 1944 god. i kao fusnota 8, st. 575-579 i 723, i „Perparimi"
br. 4, Priština 1971 god. st. 274.
195.	Kao fusnota 8, st. 482.
196.	Ibid, st. 723.
197.	Ibid, st. 61 8.
198.	Ibid, st. 720.
199.	Svetozar Vukmanović, ibid, st. 313.
200.	Kao fusnota 8, st. 269.
201.	Lutvi Rusi „Jehona", Skopje 1963 god. st. 705-714.
202.	Ibid, st. 715 i kao fusnota 130.
203.	Lutvi Rusi, „Jehona", Skopje 1963 god. st. 715- 718.
204.	Ibid, st. 716 -722.
205.	Kao fusnota 130.
206.	Lutvi Rusi, ibid, st. 726.
207.	Ibid, st. 729.
208.	Ibid, st. 733.
209.	Kao fusnota 130.
210.	Podaci su uzeti u Sreskom odboru Saveza Boraca u Ohridu i OO Saveza Boraca u
Debru.
21 1. Kao fusnota 1 10.
212.	Ibid.
213.	Iskazi Katarine Patrnogić „Cice", narodnog heroja i komesara bataljona „Kosovskog
odreda" koji se kretao u Predelima Preševa.
I DI O, II ODLLJAK
„DRUŠTVLNO I.KONOMSKIH POLOŽAJ ALBANSKI! NACIONALNOSTI U BURŽO-
ARSKOJ JUGOSLAVI J I"
1. Istoriski arhiv KPJ, I, II „Kongresi i zemalske konferencije 1919 - 1937 godine", st.
68
359
2.	J. B. Tito, „Nacionalno pitanje u svetlosti NOB", „Naprijed" Zagreb 1945 god. st. 5
3.	J. B. Tito, „Temelji demokratije novoga tipa", „Crvena zastava", Beograd 1948 god.
st. 28
4.	Laslo Rehak, „Nacionalne manjine" u Jugoslaviji", Universitet u Novom Sadu,
Beograd 1965, st. 292.
5.	Ibid
6.	„Narodni odbor autonomne oblasti Kosova i Metohije, 1943-1953 godine" Priština
1953 god. st. 21
7.	Laslo Rehak, Ibid, st. 276
8.	Ibid, st. 227
• 9. Živko Avraniovski, „Poseban otisak istoriskog glasnika," br. 3-4 Priština 1964 god.
st. 1 23
10. Citirano prema Laslu Rehaku, Ibid, st. 227.
I 1. Statistički godišnjak Jugoslavije, kn. I, Beograd 1929 god. st. 60
12.	Ajet Iladjiu „Hasan Priština" Tirane 1964, !•'. 132
13.	Leslo Rehak, Ibid st. 220
14.	Statistički godišnjak Jugoslavije, Beograd 1929, st. 60
15.	Ibid.
16.	Mark Krasnici, „Savremene društveno-ekonomske promene na Kosovu i Metohiji",
Priština 1963. st. 215
17.	Turhan, ,,Shqiperija para konferences se Paqes, Rome 1919, F. 35, demografska
ispitivanja", izdanje ureda za statistiku DFJ, Beograd 1945 god. st. 1 i Mark Krasnici
Ibid st. 215
18.	Citirano prema Hamit Kokolari, „Kosova" Tirane 1943. F. 86
19.	Ilija Pržić, „Zaštita manjina", Beograd 1933, st. 58-75
20.	Ibid st. 120-128
21.	Ljubiša Stajković i Milan Martić, Racionalne manjine u Jugoslaviji", izdanje ^ad"
Beograd 1953 god. st. 33-34.
22.	Koča Jončić, „Ustav i medjunacionalni odnosi u Jugoslaviji", Beograd 1963 god. st.
77.
23.	Ilija Pržić, Ibid st. 125
24.	Koća Jončić „Pravno-politički položaj i uloga narodnosti - nacionalnih manjina u
SFRJ", doktorski rad, Beograd 1964. god. st. 152
25.	Ibid st. 128
26.	Ilija Pržić, Ibid st. 120-128
27.	Laslo Rehak, Ibid st. 169 i 222
28.	Koća Jončić, Ibid, dok. rad, st. 153
29.	Milan Bartoš, „Medjunarodno javno pravo" kn. I Beograd 1954 god. st. 429
30.	Laslo Rehak, Ibid st. 297.
31.	Ajet Hadžiu, Ibid st. 184
32.	Ibid, st. 185
33.	Ibid, st. 192-193
34.	Laslo Rehak, Ibid st. 217
35.	Živko Avramovski poseban otisak istoriskog arhiva, br. 2-3 Priština 1964 st. 124.
36.	Citirano prema Koći Jončiću, Ibid, dok. rad. st. 164
37.	Ibid, st. 122.
38.	Ibid, st. 169.
39.	Ibid, st. 169.
40.	Ibid, st. 172.
41.	Ibid, st. 171.
42.	Ibid, st. 165.
43.	Ibid, st. 167.
44.	Ibid, st. 194.
45.	Ibid, st. 174.
46.	Laslo Rehak, ibid. st. 225
47.	Ibid, st. 226.
48.	Ibid, st. 226.
49.	List „Xhemjeta", „HAK", 2. januara 1921 god.
50.	Güstin CfOdart, „Albanija 1921," Paris 1922 g. predgovor knjige.
360
51.	Mita Miljković, „Nacionalne manjine u NRS," „Crvena Zastava" br. 2. Beograd, 1948.
god. st. 34
52.	Stenog. beleškc Narodne skupštine Kraljevine SHiS, sedmica od. 20. marta 1924 god.
st. 406
53.	Ibid.
54.	Ibid.
55.	„Historija e Shqiperise", II, Tirane, F. 625.
56.	Živko Avramovski, Poseban otisak Istoriskog glasnika br. 2-3 Priština 1964 st. 128.
57.	Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, sedmica od 20. marta 1924
god. st. 406.
58.	Institut za medjunarodni radnički pokret, Beograd, dokument br. 15086
59.	„Memorijal privremene albanske vlade" društvu naroda o položaju albanske
nacionalne manjine u Jugoslaviji, „Shqiperija para konferences se Paqes", Rome 1919,
F.17.
60.	Ajet Haxhiu, Ibid, F. 106, 170,215dhe 208.
61.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SiHiS, sedmica od. 20. marta 1942 god.
st. 406.
62.	Ajet Haxhiu, Ibid, F. 132
63.	Stenog. beleške Kraljevine SHiS, 1922 god. st. 406
64.	Stenog. beleške Kraljevine SHiS od 1922 god. st. 274
65.	Stenog. beleške Kraljevine SHiS, redovan saziv za 1921-1922 godine kn. IV. Beograd
1922, st. 274
66.	Stenog. beleške Kraljevine SHiS. sednica 20. marta 1924 god. Beograd, st. 406.
67.Ibid.
68.	Institut za medjunarodni radnički pokret, Beograd, dokument br. 15086.
69.	Mita Miljković, Ibid st. 34
70.	Istoriski arhiv KPJ, kn. I i II, „Kongresi i zemaljske konferencije 1919-1937 god." st.
176
71.	Košta Novaković, „Makedonija Makedoncima - zemlja zemljoradnicima, Čačak 1966
st. 31 ¡40
72.	Ajet Haxhiu, Ibid. F. 166
73.	Košta Novaković, Ibid. st. 94
74.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, sednica od. 22. jula, Beograd
1922 god. 762.
75.	Mita Miljković, Ibid st. 34.
76.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, sednica od 20. marta 1924 god.
Beograd st. 406-407.
77.	Koča Jončić, Ibid, dokt. rad, st. 197.
78.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, sednica od 24. jula 1922 god.
Beograd 1922 god. st. 762.
79.	Živko Avramovski, poseban otisak istoriskog glasnika br. 2-3 Priština, 1964 god. st.
127.
80.	Fad il Hoxha, „Perparimi" br. 7-8, Priština 1961 god. st. 451 -458.
81.	Stenog. beleške, Narodne skupštine Kraljevine SHiS, 1924 god. st. 51 -52.
82.	a. Ibid.
82.	b. Ibid.
83.	Djordje Krstić, „Kolonizacija u Južnoj Srbiji", Sarajevo 1928,
84.	Iskazi selaka, Galice koji su bili kačaci sa Azem Bejtom.
85.	Djordje Krstić, Ibid. st. 20.
86.	Empiriske činjenice o motivima odlaska u kačake utvrdjene su našim sociološkim
intervjuima.
87.	Živko Avramovski, ,Gjurmine Albanologjike" Nr. 2, poseban otisak, Priština 1965.
god. st. 229
88.	Stenograf, beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS. od 1923. god. kn. III st.
413-414.
89.	Ajet Haxhiu, Ibid. F. 122.
90.	Ibid. F. 174.
91.	Ibid. F. 197.
92.	Ibid. F. 11 8.
93.	Laslo Rehak Ibid. st. 276.
361
94.	Ajet Haxhiu, Ibid. st. 118.
95.	Ibid. F. 123.
96.	Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS 1924. god. st. 406-413.
97.	Ajet Haxhiu, Ibid. 1;. 123.
98.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS. Kn. II 1923. god. st. 406-418.
99.	Mark Krasnici, „O besi", Zagreb 1962, st. 227.
100.	Ajet Haxhiu, Ibid. F. 179-181
101.	Ibid. F. 117, dhe 139.
102.	Sten, beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, saziv 1923. god. kn. II st. 418.
103.	Ibid.
104.	Ajet Haxhiu, Ibid. F. 155.
105.	Ibid. F. 157.
106.	Ibid.
107.	Stenograf, beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS, saziv od. jula 1923. Beograd
1923, kn. II st. 406 418.
108.	Stenog. beleške Narodne skupštine, zasedanje od 14. jula 1922. god. st. 431.
109.	Arhivi qendror Historik i R. P. Sli. F. B. C. D., dok. Nr 120.000 . . .
110.	Sali Moni, blizak saradnik Bajram Cura izneo je ove činjenice odbornicima oblaskog
Narodnog odbora Kosova i Metohije 1943. god. Iskaz Djevat Sojeve i Šaban Kajtaza
odbornika ovog zasedanja.
111.	Ajet Haxhiu, Ibid. F. 200.
112.	Ibid. F. 201.
113.	Ibid. F. 117.
114.	Arhivi qendror Historik i R. P. Sli. F. B. C. D. 18. dokument NrSKA, citirano prema
Ajet Haxhiu, Ibid. st. 140.
1 1 5. Ibid. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 1 76
1 16. Ajet Haxhiu, Ibid. F. 176.
117.	Ibid. F. 186
118.	Ibid. F. 199.
119.	Ibid. F. 199.
1 20. Istoriski arhiv KPJ, I. II, kongresi i zemaljske konferencije 1919-1937. god. st. 69, 70
i 145.
121.	Ajet Haxhiu, Ibid. F. 168. i 117.
122.	Živko Avramovski, „Gjurmime A Iba no log j ike", Nr 2. poseban otisak, Priština 1965.
god. st. 230.
123.	Prema izjavi sovjetskog naučnika I. G. Senkevića, to pismo se nalazi u Fondu
dokumentacije V. J. LFNJINA u Moskuvu.
124.	Navedeni iskazi Sali Mona, saradnik B. Cura.
125.	Ibid.
126.	Hairedin Hoxha „Politika o terorit dhe qenocidit fizike ndaj shqiptarve" (Politika
terora i fizičkog genocida prema Albancima u staroj Jugoslaviji), „PERPARIMI" Nr 5.
Priština 1971 god. F. 370
127.	Ajet Haxhiu, F. 197.
128.	Ibid. F. 114
129.	Ibid. F. 185, 192 dhe 193.
130.	Ibid. F. 191.
131.	Ibid. F. 193.
132.	Ibid. F. 199-200.
133.	Ibid. F. 202.
134.Ibid. F. 200.
135.	Iskazi Hasan Shunqerije, tadašnjeg presednika „Xhemjeta".
136.	Ajet Haxhiu, Ibid. F. 192-193
137.	Živko Avramovski, poseban otisak istoriskog glasnika, Priština 1964 god. st. 123
138.	Penko Zdravkoski „Nacionalne manjine u Makedoniji u doba Kraljevine u Jugoslaviji",
studija u glavnom odboru SSRN Makedonije st. 7.
139.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS od 1924 godine st. 406-408.
140.	List „Politika" od 20. avgusta 1922 god.
141.	List „Stara Srbija", od 29. aprila 1921 god.
142.	Penko Zdravkovski, Ibid. st. 11
362
143.	Ferdo Čulinović, .Jugoslavija izmedju dva rata", Zagreb 1961 god. st. 431.
144.	Laslo Rehak, Ibid. st. 234.
145.	Košta Novaković, Ibid. st. 4.
146.	Ferdo Čulinković, Ibid. st. 406.
147.	Koča Jončić, Ibid, dokt. rad, 195.
148.	Iskazi Ismajl Hodže i Hafis Hilmije iz Kačanike i Shyqeri Hadže iz Štimlja.
149.	Ferdo Čulinović, Ibid. 425.
150.	Iskazi Hasan Shuqerija, predsednika „Xhemjeta" i Shuqeri Hcxhe zamenika poslanika
,,Xhemjeta" iz Štimlja.
151.Ibid.
152.	Iskazi Sahit Tanika iz Skopja, koji se iselio za Tursku u Smirni
153.	Hajredin Нохћа: „PARTIT POLITIKE dhe Levizjet e tyre nder shqiptar ne
Jugoslavine borgjeze" (Političke partije i njihov uticaj na albanske mase u Buržoaskoj
Jugoslaviji „Perparimi" Nr. 12 Priština 1971 F. 1008
154.	Idst „Politika" od 1. avgusta 1922 god.
155.	Stenog. beleške Kraljevine SHiS, sednica od 20. marta 1924 god. st. 406-413.
156.	Ferdo Čulinović, Ibid. st. 431.
157.	Ajet Haxhiu, Ibid. st. 192-193.
158.	Ferdo Čulinović, Ibid. st. 431.
159.	Penko Zdravkovski, Ibid. st. 10.
160.	Ibid. st. 9-10.
161.	Ibid. st. 7.
162.	Stenog. beleške Narod, skupštine Kraljevine SHiS sednice od 1924 god. st. 406-413.
163.	„Historija e Shqiperise", II, Tirane 1965, F. 696.
164.	Živko Avramovski, Poseban otisak istoriskog glasnika br. 2-3 Priština, 1964 gód. st.
133.
165.	Ibid.
166.	Ibid. 134.
167.	Citirano prema Spasoji Djaković, u nastavcima u .Jedinstvo" od 11. maja 1964 god.
168.	Penko Zdravkovski, Ibid. 12 i Ali Hadri „Perparimi" br. 3-4. Priština 1965 god. st.
164.
169.	Živko Avramovski, Poseban otisak istoriskog glasnika br. 2-3 Priština, 1964 st. 138.
170.	Ibid. st. 139.
171.	Pokrajinski arhiv Kosova, dok. br. XXVII/K. 4-60
172.	Ibid.
173.	Ibid.
174.	Spasoje Djaković, Ibid.
175.	Ibid.
176.	Pokrajinski arhiv Kosova, dok. br. XXVII/K. 4-60
177.	„Historia e Shqiperise", II 1965. F. 697.
178.	Rezolucija V zemaljske konferencije KPJ u Zagrebu 1940 god. „Proleter" 1941 st.
X-XI.
179.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 6 Priština 1957 st. 522.
180.	Hajredin Hodža „Lufta PKJ per glirimin nacional dhe social te shqiptarve ne
Jugoslavi" (Borba KPJ za nacionalno i socijalno oslobodjenje Albanaca u Jugoslaviji)
„Perparimi" Nr. 1 1972 Priština F. 1-2
181.	Institut za medjunarodni radnički pokret dok.br. 15086.
182.	Citirano prema Koći Jončiću, Ibid dok. rad. st. 291.
183.	Istoriski arhivKPJ „Kongresi i zemaljske konferencije 1919 -1937 god." st. 14
184.	Koča Jončić, Ibid. dok. rad, st. 292
185.	Laslo Rehak, Ibid. st. 292.
186.	Citirano prema Ali Hadri, „Perparimi", br. 5 Priština 1965 god. st. 278.
187.	Koća Jončić, Ibid, dok. rad, st. 294.
188.	Istoriski arhiv KPJ, I, II, „kongresi izemaljske konferencije 1919-1937.god", st. 70.
189.	Ibid. st. 72-73.
190.	Ibid. st. 74.
191.	Citirano prema Koći Jončić, Ibid. st. 298.
192.	Istoriski arhiv KPJ, I, II, „Kongresi i zemalske konferencije 1919-1937 god." st. 112.
193.	Ibid. st. 1945.
194.	Citirano prema Koći Jončiću, Ibid. st. 306.
363
195.	Ibid. st. 308-309.
196.	Laslo Rehak, Ibid. st. 305.
197.	Rezolucija V zemaljske konferencije KPJ u Zagrebu 1940. „Proleter" br. I. 1941. god.
st. X-XI.
198.	Koća Jončić, Ibid. st. 316.
199.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 6. Priština 1961. god. st. 453.
200.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 6. Priština 1957. st. 23.
201.	Pavle Jovinčević, članak u kr. „Ustanak Naroda Jugoslavije", Beograd, st. 213.
202.	Laslo Rehak, Ibid. 306.
203.	Ibid. st. 301.
204.	Cit. prema Ali Hadriu, „Perparimi". br. 6 1957. god. st. 523.
205.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 5. Priština 1965. god. st. 286.
206.	Istoriska komisija P. K. SK Kosova dok, br. 14.
207.	Ali Hadri „Perparimi" br. 5. Priština 1965. god. st. 287.
208.	Dokument DAGG? br. 8931.
209.	Pokrajinski arhiv Kosova, dok. br. XXVII/K-4. 4-76.
210.	Ali Hadri. ..Perparimi", br. 6. Priština 1957. st. 329.
211.	Pavle Jo vi če vi č, Ibid. st. 213.
212.	Cit. prema Ali Hadriu „Perparimi", br. 5. Priština 1965. g. st. 285
213.	Ibid. st. 282-286.
214.	Pokrainski arhiv Kosova, dok, br. XXVII/K-75.
215.Ibid.
216.	Pavle Jovinčević, Ibid. st. 216.
217.	Laslo Rehak, Ibid. st. 306.
218.	Renko Zdravkovski, Ibid. st. 12.
219.	Oko 15. pretsednika opština za vreme burž. Jugoslavije ubijeni su jer su zastupili
interese naroda.
220.	Iskazi Elmaz Abdulaha iz Broda i drugih seljaka iz Firaje, Kaštanj
221.	Iskazi Šučeri Hodže predsednika biračkog odbora u Babušu, o teroru u opštinama
Grobno, Talinovac, Babušu, i Sedlaru.
222.	Stenograf, beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, od 1937. kn. 49. st.
1152-1954.
223.	Stenog. beleške Narod. skup. Kraljevine SHiS, od 1922. god. st. 762.
224.	List „Politika" od 5. januara 1923. god.
255. Gjordje Krstič, Ibid. 24, i 58.
226.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 1-2, Priština 1965. st. 29.
227.	Ibid. st. 35.
228.	Mark Krasnici, Ibid. (druš. ekon. razvoj Kosova), st. 98.
229.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 1-2, 1965. st. 36.
230.	Ali Hadri, „Kosova i Metohija u Kraljevnu Jugoslaviji", poseban otisak istoriskog
glasnika br. 1-2, Beograd, 1967. st. 63.
231.	Mark Krasnici, Ibid. st. 93.
232.	Ali Hadri „Perparimi" br. 1-2, Priština 1965. st. 38.
233.	Mija Mirkovič, „Ekonomska struktura Jugoslavije 1918-1941. god."
234.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 1-2, Priština 1965. st. 38.
235.	Ibid. st. 32.
236.	Mark Krasnici, Ibid. st. 32.
237.	Ibid.
238.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije od 1937. kn. 49. st.
1152-1154
239.	Istoriski arhiv KPJ, Kn. 1,11, „Kongresi ¡zemaljske konferencije 1919 -1937 god." st.
76.
240.	Empiriske činjenice utvrdjene su mnogobrojnim intervjuima sa savremeni zbivanja.
241.	Ibid.
242.	Ibid.
243.	Institut medjunarodnog radničkog pokreta u Beogradu, dok. br. 3774.
244.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije od 1937 kn. 49 st.
1152-1154.
245.	Dimitrije Eric, .Agrarna Reforma u Jugoslaviji 1918 1941. god." izdanje „Veselin
Masleša," Sarajevo st. 80.
364
246.	Ibid. st. 108.
247.	Mija Dimitrijević, „Privreda i trgovina u Novoj Srbiji" Beograd 1913 god. st. 23.
248.	Dimitrije Erie, Ibid. st. 102.
249.	Ibid. st. 112.
250.	Ali Hadri, „Perparimi",br. 9-10 Priština 1964 st. 591
251.	Ibid.
252.	Dimitrije Eric Ibid. st. 15
253.	Sergije Dimitrijević, „Privredni razvitak Jugoslavije 1918-1941 g." Beograd, 1962
god. st. 45.
254.	Dimitrije Erić, Ibid. st. 113.
255.	Hajredin Hodža, „Elementet e presionit ekonomik ndaj shqiptarve ne Jugoslavine e
vjeter" (Ekonomski pritisak na Albansku iburž. Jugoslaviju) „Perparimi", br. 4. Prof.
1970 st. 315
256.	Dimitrije Erić, Ibid. st. 153.
257.	,Agrarna reforma, uredbe, naredbe i raspisi" knjiga izdata u Beogradu, 1922god. st.
14.
258.	Sergije Dimitrijević Ibid. st. 46.
259.	Mija Mirković, Ibid. st. 80-81.
260- Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 46.
261.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 9-10, Prishtine, 1964 st. 593
262.	Mija Mirković, Ibid st. 82.
263.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 47.
264.	Ibid. st. 50
265.	Ibid. st. 2
266.	Ali Hadri, „Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji", Poseban otisak instoriskog
glasnika br. 1-2, Beograd, 1967 st. 59.
267.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 50.
268.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS saziv 1921 - 1922 god. kn. IV,
Beograd, 1922 god. st. 274-280
269.	Ibid
270.	Dimitrije Erić, Ibid. st. 113.
271.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 43.
272.	,Agrarna Reforma uredbe, naredbe, i raspisi", kn. izdata 1922 god. Beograd st. 45
273.	List „Politika" od 23. avgusta 1923 god.
274.	A. Urošević, „Spomenica 25 godišnice oslobodjenja južne Srbije" Beograd st. 45
275.	Djordje Krstić, Ibid, st. 19-80
276.	Sergije Dimitrijević, Ibid. 54, i Koća Jončić, Ibid, dok. rad. st. 193.
277.	Stenog. beleške Norod. skupštine Kraljevine SHiS, saziv od 1921 i 1922, kn. IV st.
274.
278.	Iskazi seljaka srpske nacionalnosti u selima Štimlju, Babušu i Sazliju.
279.	List „Politika", od 1 oktobra 1937 god.
280.	Vojno istoriski institut u Beogradu, arhiv bivše Jugoslovenske vojske dok. br. 6- F. 4.
kut. 69.
281.Ibid.
282.	Ibid.
283.	Ibid, dok. br. 7. - F. - 4, kut. 69.
284.	Ibid. dok. br. 2. - F. V. kut. 69.
285.	Ibid. dok. br. 6. - V. 4. kut. 69.
286.	Ibid. dok. br. 4. - F. 4. kut. 69.
287.	Ibid. dok. br. 2. - F. V. kut. 69.
288.	Ibid. dok. br. 2. - V. V. kut. 69.
289.	„Agrarna reforma, uredbe, naredbe, i raspisi", kn. izdata 1922 god. st. 254.
290.	Ibid. st. 253.
291.	Ibid. st. 254.
292.	Vojno-istoriski institut u Beogradu arhiv Jugoslovenske vojske, dok. br. 3 F. 4 kut
69.
293.	Živko Avramovski, Poseban otisak Istoriskog arhiva br. 2-3, Priština 1964 st. 124.
294.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 54.
295.	Vojno-isto risk i institut u Beogradu, arhiv Jugoslovenske vojske, dok. br. 3 F. 4 kut.
69.
296.	Ibid.
365
297.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 43.
298.	Miroslav Lutavać, ,.Današnje naseljivanje Metohije", Beograd 1934. god. st. 64.
299.	Ibid.
300.	Ali Sukrija, .Perparimi" br. 9 Priština 1961 st. 564.
301.	.Agrarna reforma, uredbe, naredbe, i propisi", knjiga izdata 1922 god. Beograd st.
171.
302.	Djorgje Krstić, Ibid. st. 74-75.
303.	Ibid.
304.	Iskazi lica koja su ostala živa sa tog sela.
305.	Košta Novaković, Ibid. st. 46.
306.	Koća Jončić, Ibid dok. rad. st. 183.
307.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 94-55.
308.	Ferdo Čulinović, Ibid. st. 350 i Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 50
309.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 52.
310.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS od 1922 god. st. 274.
311.	Pošto veliki broj albanskih selaka nije posedovalo tapije za vreme turske, to su
vladajući krugovi ekspropisali ovu zemlju.
312.	Dimitrije Erič, Ibid. st. 107.
313.	Podaci su obezbedjeni socijološkim intervjuima.
314.	„Agrarna reforma uredbe naredbe i propisi", kn. izdata 1922 god. u Beogradu st. 271.
317.	Činjenice utvrdjene socijološkim intervjuima.
318.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 54.
319.	Djordje Krstić, Ibid. st. 2.
320.	„List južna Srbija" od 29. aprila 1921 god.
321.	Ali Hadri „Perparimi" br. 6 Priština 1957 god. st. 116.
322.	Ibid.
323.	Ibid.
324.	Činjenice utvrdjene socijološkim intervjuima.
325.	Hamit Kokolari, Ibid. F. 116.
326.	Vojno-istoriski institut u Beogradu, arhiv bivše Jugoslovenske vojske dok. br. 3 F. 4
kut. 69.
327.	Djorgje Krstić, Ibid. st. 5
328.	Pavle Jovičević, Ibid. st. 206.
229. Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine SHiS od 1922 god. st. 274.
330.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 54
331.	Djordje Krstić, Ibid. st. 5
332.	List „Južna Srbija", 29. aprila 1921 god.
333.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 54.
334.	Institut za medjunarodni radnički pokret u Beogradu, dok. br. 3774.
335.	Seigije Dimitrijević, Ibid. st. 54.
336.	Našim empiriskim iskazivanjima smo konstatovali da veliki broj bogatih seljaka
Albanaca su putem korupcije očuvali zemlju.
337.	Košta Novaković, Ibid. st. 49.
338.	Institut za medjunarodni radnički pokret u Beogradu dok. br. 3774.
339.	Sergije Dimitrijević, Ibid. st. 46.
340.	Ibid. st. 51
341.	Iskazi Ferat Sojeve i drugih seljaka u okolini Urošcvca.
342.	Jedan od takvih političara je i Zeć Vrbani iz Gilanskog sreza.
343.	Iskazi Ive Čanoviča i drugih naseljenika iz Štimlje i Grbova
344.	Vojno istoriski institut u Beogradu, arhiv bivše Jugoslovenske vojske, dok. br. 3 F. 4.
kut. 69.
345.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 9-10, Priština 1964 st. 593.
346.	Ali Hadri, „Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji" otisak istoriskog glasnika br.
1-2, Beograd 1967 st. 60.
347.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 9-10 Priština 1964 st. 593-594.
348.	Ibid. st. 393-394.
349.	Stenog. beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, uradan saziv za 1936/37,
kn. II st. 1152-1154.
350.	Istoriski arhiv KPJ, I, II, „Kongresi i zemaljske konferencije 1919-1937 god."
(Rezolucija III) st. 191-192.
366
351.	Ali Hadri, „Perparimi" br. 9-10, Priština 1964 st. 597.
352.	Ibid. st. 498.
353.Ibid.
354.	Ali Hadri, „Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji" Poseban otisak istoriskog
glasnika br. 1-2 Beograd 1967 st. 80-81.
355.	Ilija Pržić, Ibid. st. 120-128.
356.	Laslo Rehak, Ibid. st. 271.
357.	Iskazi Hasan Shuqerija, predsednika „Xhemjeta".
358.	Iskazi Sahita Tanika iz Skoplja, tadašnjeg poslanika islamske verske zajednice.
359.	Cit. prema Laslu Rehaku, Ibid. st. 222.
360.	Ilija Pržić, Ibid. st. 179-180.
361.	Iskazi Hasan Shuqerie, pred. „Xhemjeta" i aktivista „Xhemjeta". Sait Tanika Ismail
Hoxhe, Hafiz Hilmije i Shyqiri Hodže.
362.	Laslo Rehak, Ibid. st. 265.
363.	Koča Jančić, Ibid. dok. rad st. 194.
364.	Ibid. st. 202.
365.	Penko Zdravkovski, Ibid. st. 26
366.	Laslo Rehak, Ibid. st. 269.
367.	Cit. prema Laslu Rehaku, Ibid. st. 269.
368.	Intervju sa učesnicima ove škole koji su i danas živi.
369.	Penko Zdravkovski, Ibid. st. 27.
370.	Koča Jončić, Ibid. dok. rad, st. 205.
371.	Ibid. st. 208.
372.	Autor je ustanovio takve pretrese u Štimlju, Djakovici i velikoj Medrezi u Skoplju i dr.
373.	Istoriski arhiv KPJ, I, II, „Kongresi iz zemaljske konferencije 1919-1937 god." st.
170-172.
374.	Činjenice utvrdjene našim empiriskim istraživanjima u mnoga sela Kosova.
375.	Penko Zdravkovski, Ibid. st. 25-27.
376.	Činjenice utvrdjene intervjuem sa Sahit Tanikom poslanikom i drugim političarima u
ovim izborima.
377.	Penko Zdravkovski, Ibid. st. 26
378.	Ali Hadri „Kosovo i Metohija u Kraljevini Jugoslaviji" Poseban otisak Historiskog
Vlasnika, br. 1-2, Beograd 1967 st. 73.
379.	Živko Avramovski, Poseban otisak istoriskog glasnika br. 2-3 Priština 1964. st. 149.
380.	Pokrajinski arhiv Kosova dok. 82.
381.	Djordje Krstić, Ibid. st. 83.
382.	Ibid. st. 83
383.	Stenog. beleške Narodne skupš. Kraljevine SHiS. od 1922. god. st. 762.
384.	Vojno-istoriski institut u Beogradu arhiv bivše Jugoslovenske vojske dok. br. 6. - I'.
V.61 st. 3-5.
385.	Hamit Kokolari, Ibid. st. 53.
386.	Vojno-istoriski institut u Beogradu, Arhiv bivše Jugoslovenske vojske, dok. br. 6. - Г.
V.61 str. 3-5.
387.	Ibid. st. 6.
388.	Ibid. st. 8.
389.	Ibid. dok. 4. F. 4. kut. 69.
390.	Ibid. st. 11.
391.	Ibid. st. 12.
392.	Ibid. st. 12
393.	Ibid.
394.	Ibid.
395.	Ibid. st. 9, 14, 16
396.	Ibid. (Studija Vase Čubrilovića o metodima pritiska za iseljavanje Albanaca sa tla
Jugoslavije st. 2-3.)
397.	Ibid. st. 8-9.
398.	Ibid. st. 9.
399.	Ibid.
400.	Ibid. st. 10.
401.	Živko Avramovski, Poseban otisak istoriskog glasnika br. 2-3 Priština 1964. st. 125 i
128.
SINOPSISI
368
UDK: 323.11(497.115) : 301.152.2(497.115)
zgodovina Kosova, mednacionalni odnosi
Hairedin Hoxha: Proccs nacionalne afirmacije albanske narodnosti v Jugoslaviji
(izbrana poglavja)
Časopis za kritiko znanosti 51 52/1982
Pričujoči tekst predstavlja zgodovinski prerez razvoja mednacionalnih odnosov od
konca I. svetovne vojne do začetka sedemdesetih let na Kosovu. Avtorjeva pozornost je
usmerjena na ekonomske in politične vidike teh razmerij, kar se kaže v obravnavanju
problematike mednacionalnih odnosov skozi vsakokratno razmerje razrednih sil na Kosovu
in širše, pa naj gre za razmere v stari Jugoslaviji z določujočo vlogo srbske buržoazije, ali pa
za razmerje sil, ki je nastalo po vodru okupacijskih sil na Kosovo, oziroma na Balkanski
polotok. Zanimiva je tudi postavitev te problematike v dinamično spreminjanje zlasti
politične podobe nove Jugoslavije, kjer je posebej izpostavljeno, kako so sile, ki so
uveljavljale politiko Aleksandra Rankoviča, maltretirale albanski živelj.
UDK: 338.2(497.115)
population growth, productive forces, Kosovo
Nuri Bashota: Introductory Considerations on Structural Orientation and
Accelerated Development of the Under-developed.
A faster development of the under-develo ped parts of Yugoslavia, particularly of
SAP Kosovo, represents one of the key problems not only of a more harmonious material
development, but of the development of entire Socialist Self -governing Yugoslavia.
Despite outstanding succès achieved in the development of Kosovo one can not ignore the
fact that because of certain existing social contradictions, above all ever increasing p p
between population growth and development of productive forces as well as of continuous
disharmony between industry and agriculture, changes in the contents of structural
conception of Kosovo's further development are needed.
369
UDK: 338. 2(497.115)
Bevölkerungswachstum, Produktionskräfte, Kosovo
Nuri Bashota: Einleitungsverhandlungen über die Strukturorientierung und
über die schnellere Entwicklung der Unterentwickelten
Zeitschrift für die Kritik der Wissenschaft 51-52/1982
Der schnellere Fortschritt der unterentwickelten Teile Jugoslaviens, besonders des SAP (So-
zialistischen autonomen Gebietes) Kosovo, stellt eines der Schlüsselprobleme dar, nicht nur
der übereinstimmenderen materiellen Entwicklung, sondern der Entwicklung des sozialisti-
schen selbstverwaltenden Jugoslavien in Gänze. Trotz außerordentlicher Erfolge, die bei der
Entwicklung Kosovos erzielt werden konnten, können wir nicht die Tatsache ungeachtet las-
sen, daß wegen des Bestehens bestimmter gesellschaftlicher Gegensätzlichkeiten, vor allem
wegen des ständig ansteigenden Abgrunds zwischen dem Wachstum der Bevölkerung und der
Entwicklung der Produktionskräfte wie auch wegen der kontinuierten Disharmonie zwischen
der Industrie und der Landwirtschaft, Veränderungen in der inhaltlichen Struktur des Konzep-
tes der weitzeren Entwicklung Kosovos nötig sind.
UDK: 338.2 (497.115)
croissance démographique, forces productives, la question du Kosovo
Nuri Bashota: Introduction a une étude structurale de l'orientation et des voies évolutives des
économies sous-développées.
Časopis za kritiko znanosti 51-52/1982
L'expansion croissante des régions sous-développées de Yougoslavie.telle que, notamment, la
Région aotonome socialiste du Kosovo, est une des conditions sine qua non, non seulement de I
essor du bien-etre matériel dans la plus grande stabilité possible, mais aussi d un développement
de la Yougoslavie socialiste autogestionnaire dans son ensemble. Malgré les succès indéniables
enregistrés en ce qui concerne le développement du Kosovo, on ne peut passer sous silence le fait
que l'existence de certaines contradictions sociales, puis surtout f écart continuellement croissant
entre les forces productives d'une part, l'augmentation de la population de l'autre, enfin le
déséquilibre continuel entre industrie et agriculture, tout cela conduit a la nécessité de repenser
les conceptions relatives au développement a venir de la région, tant en ce qui concerne son
contenu que sa structure.
MO
UDK: 338.2(497.115)
kreditiranje nerazvitih, skladnost razvoja, Kosovo
Agim Paca: Vloge sredstev fonda federacije za kreditiranje hitrejšega gospodar-
skega razvoja gospodarsko nezadostno razvitih republik in pokrajin v izgradnji
gospodarske in industrijske strukture SAP Kosovo
Časopis za kritiko znanosti 51-52/1982
Fond za hitrejši razvoj nerazvitih delov Jugoslavije je predstavljal enega temeljnih
institutov za odpravo razlik v razvoju različnih delov Jugoslavije. Vendar se v njegovem
funkcioniranju pojavljajo napake na vseh tistih točkah, kjer se določa namenskost zbranih
sredstev. Posebno velja to za sredstva, ki so namenjena SAP Kosovo. Podatki namreč
kažejo, da gre večina sredstev za širitev ali pa modernizacijo energetskih in surovinskih
objektov. Zaradi tega prihaja do velikih neskladij v razvoju med industrijskimi vejami,
posebej pa med industrijo in kmetijstvom.
UDK: 338.2(497.115)
crediting of under-developed, harmony of development, Kosovo
Agim Paca The Role of the Federal Fund for Crediting Faster Economical
Development of the Economically Insufficiently Developed Republics and
Provinces in the Construction of Economic and Industrial Structure of SAP
Kosovo.
The Fund for faster development of underdeveloped parts of Yugoslavia represented
one of fundamental means for abolishment of differenc es in the development of different
parts of Jugoslavia. However, in its functioning mistakes do appear in all that points where
the purpose of the funds collected is determined. This is particularly true for the funds
intended for SAP Kosovo. The data namely show that most of funds is used for spreading
or modernization of energy and rowmaterial plants. This is the reason for great
disharmonies in the development among industrial branches, and especially between
industry and agriculture.
371
UDK: 338. 2(497.115)
Kreditieren der Unterentwickelten, Kongruenz der Entwicklung, Kosovo
Agim Paca: Die Rolle der finanziellen Mittel des Föderationsfonds für das Kredi-
tieren einer schnelleren wirtschaftlichen Entwicklung der nicht genü-
gend entwickelten Republiken und Gebiete im Ausbau der Wirtschaft-
lichen und industriellen Struktur des SAP Kosovo
Zeitschrift für die Kritik der Wissenschaft 51-52/1982
Der Fonds für die schnellere Entwicklung der unterentwickelten Teile Jugoslaviens ist eines
der Grundinstitute für das Abschaffen der Unterschiede in der Entwicklung der verschiedenen
Teile Jugoslaviens. In seinem Funktionieren kommt es jedoch zu Fehlern überall dort, wo die
gesammelten finanziellen Mittel für bestimmte Zwecke verteilt werden. Das gilt in erster Linie
für jene finanzielle Mittel, die für das SAP (Sozialistisches autonomes Gebiet) Kosovo be-
stimmt sind. Die Angaben zeigen nämlich, daß die Mehrheit der finanziellen Mittel für die
Verbreitung oder für die Modernisierung der Energie - und Rohstoffobjekte verbraucht wer-
den. Deshalb kommt es zu großen Disharmonien in der Entwicklung zwischen verschiedenen
Industrien, besonders jedoch zwischen der Industrie und der Landwirtschaft.
UDK: 338.2 (497.115)
allocations de crédit aux régions non-développées, équilibre du développement, la régiorj du
Kosovo
Agim Paca: Rôle joué par le „Fonds fédéral pour Г accélération du développement économique des
républiques et des régions insuffisamment développées du point de vue économique", en ce qui
concerne Г édification de la structure économique et industrielle de la „Région socialiste autonome
du Kosovo".
Časopis za kritiko znanosti 51-52/1982
Une des principales institutions servant à supprimer les différences de développement existant
entre les diverses parties composant la Yougoslavie était précisément constitué par ce Fonds
fédéral. Or, on a pu constater que son fonctionnement présente de graves insuffisances toutes les
fois que l'utilisation des crédits alloués par ce Fonds entre en jeu. Cela se vérifie tout
particulièrement en ce qui concerne les moyens financiers mis à la disposition de la région du
Kosovo. En effet, les données statistiques montrent que la plupart de ceux-ci servent à élargir où
à moderniser les entreprises productrices dénergie ou de matières premières. D où des disparités
considérables dansle développement des diverses branches industrielles, notamment en ce qui
concerne l'industrie d'une part, l'agriculture de l'autre.
372
UDK: 338.2(497.115)
nerazvitost v socializmu, blagovna produkcija, Kosovo
Srečo Kirn: Razvoj nerazvoja - primer Kosovo
časopis za kritiko znanosti 51-52/1982
Avtor poskuša pokazati notranjo povezanost med razvojem socialističnih samouprav-
nih odnosov in položajem jugoslovanske ekonomije kot relativno nerazvite in odvisne '
ekonomije. Oba procesa si po svoji zgodovinski logiki nasprotujeta, vsaj v tisti točki, v
kateri socialistično samoupravljanje poskuša trasirati poti dolgoročnega preseganja razvite-
blagovne produkcije, četudi je zasnovano in ujeto v njene zakonitosti. Konfliktnost tega
razmerja je najbolj očitna prav na primeru Kosova, ki po avtorjevem mnenju predstavlja
ekstremno vgraditev matrice razviti-nerazviti v razmerja specifične družbe prehodnega
obdobja, kot tudi nemoč klasičnega na zakonitostih razvite blagovne produkcije slonečih
načinov reševanja problemov stalnega reproduciranja- nerazvitosti. Poseben poudarek je
namenjen tudi vplivu strategije razvoja kosovske ekonomije na zastavitev političnih vidikov
razredne strukture kosovske družbe.	*
UDK: 338.2(497.115)
under-development in socialism, goods production, Kosovo
Srečo Kirn: Development of non-development - Example Kosovo
The author tries to show the inner linkage between the development of socialistic
self-governing relations and the status of Yugoslav economy as a relatively under-
developed and dependent one. Historical logic of both processes is contradictory, at least at
the point where socialist self-management tries to lay out the way for long-term
exceeding of the developed goods production, although concevided and captured by its
laws. The conflict of such relation is most evident right in the example of Kosovo which,
according to the author, represents an extreme building-in of a pattern: developed -
underdeveloped into the relations of a specific, transition period, society. It also represents
weakness of classical way of solving the problems of constantly reproduced under-
development which is based on the laws of the developed goods production. The influence
of the development strategy of Kosovo's economy on the raised political aspects of the
Kosovo society class structure is also emphasized.
373
UDK: 338. 2(497.115)
le sous-développement en régime socialiste, production marchande, le Kosovo
Srečo Kirn: Développement du sous-développement: le Kosovo comme ex.
Časopis za kritiko znanosti 51-52/1982
L'auteur tente d'indiquer le lien interne qui rattache l'évolution des rapports socialistes
autogestionnaires d'une part, d'autre part la situation présente de l'économie yougoslave,
caractérisée par sa dépendance et un sous-développement relatifs. Les deux procès s'opposent de
par leur logique historique, dans la mesure du moins où f autogestion socialiste vise à frayer la
voie à un dépassement à long terme du système basé sur la production de marchandises à un
stade développé, bien gue elle-même dépende des lois de ce système et se trouve limitée par lui.
Le caractère conflictuel de tout cela est particulièrement évident si on prend comme exemple la
région du Kosovo. Ć est une illustration extrême dune intégration de la „matrice" développés-
nondéveloppés dans une situation sociale spécifique à caractere transitoire de même gue de la
manifestation du malaise gu'entraîne la mise on oeuvre, pour résoudre les problèmes posés, d
une méthode classique basée sur les lois d une production développée de marchandises, cela ne
pouvant mener gu 'à une reproduction continuel du sous-développement. Se trouve
particulièrement soulignée Г influence de la stratégie de révolution de Г économie du Kosovo sur
les perspectives politiques de la structure de classe de la société du Kosovo.
UDK: 338. 2(497.115)
Unterentwicklung im Sozialismus, Warenproduktion, Kosovo
Srečo Kirn: Die Entwicklung der Unterentwicklung: der Fall Kosovo
Zeitschrift für die Kritik der Wissenschaft 51-52/1982
Der Autor versucht die einnere Verbundenheit zwischen der Entwicklung der sozialistischen
Selbstverwaltung Beziehungen und der Lage der jugoslavischen Ökonomie als eine relativ un-
terentwickelte und abhängige Ökonomie aufzuzeigen. Beide Prozesse stehen ihrer geschichtli-
chen Logik nach im Gegensatz, jedenfalls in jenem Punkt, in dem die sozialistische Selbstver-
waltung die Wege des langfristigen Überschusses der entwickelten Warenproduktion zu tras-
'	sieren versucht, obwohl sie geplant und in die eigenen Gesetzlichkeiten verfangen ist. Der
Konflikt, dieses Verhältnisses ist am besten offensichtlich am Beispiel Kosovo, das nach An-
sicht des Autors ein extremes Einfügen der Matrix 'entwickelt — unterentwickelt' in die Ver-
hältnisse der spezifischen Gesellschaft des Übergangszeitabschnittes darstellt, als auch die
Machtlosigkeit einer klassischen, auf den Gesetzlichkeiten der entwickelten Warenproduktion
lehnenden Art der Problemlösung eines ständigen Produzierens der Unterentwicklung. Nach-
drücklich betont wird auch der Einfluß der Entwicklungsstrategie der Kosovoer Ökonomie auf
die Festlegung der politischen Aspekte der Klassenstruktur der Kosovoer Gesellschaft.
374
UDK: 323.17(497.115) : 321.74(497.115)
- nacionalizem, federalizem, delavski razred, Kosovo
Lev Kreft: Kosovo - republika
Časopis za kritiko znanosti 51-52/1982
Centralna parola albanskega nacionalizma v Jugoslaviji je geslo „Kosovo - republika".
Tako kot razlogi za pojav te parole niso le v velikoalbanskih težnjah naše sosede, tudi
razlogi proti njej niso zrasli le na tleh socialističnega samoupravnega federalizma, ampak
izhajajo tudi iz različnih nacionalističnih inspiracij. Neposredna nevarnost za enotnost
SFRJ ne izhaja iz možnosti odcepitve Kosova ali iz ustanovitve republike Kosovo v SFRJ,
ampak iz karakterja družbenih razmerij na Kosovu in razmerij Kosova kot pokrajine v
SFRJ. Objektivna vsebina gesla „Kosovo - republika" je reakcionarna toliko, kolikor je
uperjena zoper oblast delavskega razreda, kolikor torej objektivno izraža željo po utrjevanju
kompetetivnih, pa tudi kompromisarsko oportunističinih razmerij med efa t ¡stičnimi in
tehnobirokratskimi tendencami v medrepubliških odnosih v SFRJ. V tem kontekstu se
dejansko lahko krepi le južnoslovanski unitarizem, to pa bi bil tisti zgodovinski družbeni
proces, v katerem bi zmogla zahteva „Kosovo - republika" dobiti nacionalno in razredno
legitimnost in postati avtentičen izraz položaja delavskega razreda na Kosovu.
UDK: 323.17(497.115) : 321.74(497.115)
nationalism, federalism, working class, Kosovo
Lev Kreft: Kosovo - Republic
The central slogan of Albanian nationalism in Yugoslavia is the password „Kosovo -
republic". As the reasons for the appearance of this slogan are not only in the
great-albanian aspirations of our neighbour, also the reasons against it do not originate only
from socialistic self governing federalism, but they arise also from different nationalistic
inspirations. Direct danger for yugoslv unity does not come out from the possiblity that
Kosovo separates, or from foun dation of Republic of Kosovo within SFR of Yugoslavia,
but it might come out from the character of social relations on Kosovo, and of its relations
as a province within SFR of Yugoslavia. Objective contents of slogan „Kosovo republic"
is a reactionary one as much as it is aimed against the power of working class, thus
objectively requesting a consolidation of competitive, as well as compromising opportuni-
stic conditions between etatistic and technobureaucratic tendencies in the inter republic
relations within SFR of Yugoslavia.
In this context in fact only southern Slavic unitarism may strengthen, thus being sucn
a historical social process within which the request „Kosovo republic" could have gained
national and class legitimity and become authentic expression of the position of Kosovo
working class.
375
UDK: 323. 17(497.115) : 321.74 (497.115)
Lev Kreft: Kosovo — eine Republik
Zeitschrift für die Kritik der Wissenschaft 51-52/1982
"Kosovo — eine Republik" lautet die zentrale Parole des albanischen Nationalismus in Jugos-
lavien. So wie die Gründe für das Erscheinen dieser Parole nicht nur inden großalbanischen
Tendenzen unseres Nachbarn liegen, sind auch die Gründe gegen sie nicht nur auf dem Boden
des sozialistischen selbstverwaltenden Föderalismus gewachsen, sondern nehmen ihren Aus-
ganspunkt auch in verschiedener nationalistischen Inspiration. Die umittelbare Gefahr für die
Einheit der SFR Jugoslavien besteht nicht in der Möglichkeit einer eventuellen Abzweigung
Kosovos oder in der Gründung der Republik Kosovo in der SFRJ, sondern in Charakter der
gesellschaftlichen Verhältnisse in Kosovo und der Verhältnisse Kosovos als ein Gebiet in der
SFRJ. Der objektive Inhalt der Parole "Kosovo—eine Republik" ist reaktionär so viel, in wie-
viel es gegen die Herrschaft der Arbeiterklasse gerichtet ist, in wieviel also objektiv der
Wunsch nach der Festsetzung der kompetitiven, jedoch auch kompromißlerisch-opportuni-
stischen Verhältnisse zwischen den etatistischen und den technobürokratischen Tendenzen in
den Beziehungen zwischen der Republiken der SFRJ ausgesprochen wird. In diesem Zasam-
menhang kann sich wahrhaftig nur der südslavixche Unitarismus kräftigen, was jedoch jener
geschichtliche gesellschaftliche Prozeß wäre, in dem das ^Verlangen "Kosovo — eine Repu-
blik" eine National — und Klassenlegitimität erhalten und ein authentischer Ausdruck der La-
ge der Arbeiterklasse in Kosovo werden könnte.
9UDK: 323-17 (497.115) : 321.74(497.115)
nationalisme, fédéralisme, classe ouvrière, le Kosovo
Lev Kreft: Le Kosovo veut une République .
Časopis za kritiko znanosti 51-52/1982
Le principal mot d'ordre de la revendication nationaliste albanaise est: „Le Kosovo veut une
République!" Comme les causes de cette revendication ne se confondent pas tout à fait avec les
aspirations de l'Etat voisin à une grande Albanie, de même les motivations de ceux qui
combattent le mot d'ordre ne sont pas toutes uniquement inspirées par le fédéralisme socialiste
autogestionnaire, mais bien aussi par différentes idéologies nationalistes. Ce n'est pas tant le fait
que la région de Kosovo puisse se détacher de la Yougoslavie, ni Гinstitution éventuelle d'une
République du Kosovo en Yugoslavie qui manacent dans Г immédiat I unité de celleci, mais bien
la nature des rapports sociaux dans cette région, autrement dit la situation du Kosovo en tant
que région faisant partie de la Yougoslavie. Le contenu objectif de la revendication: „Le Kosovo
veut une République" est réactionnaire dans la mesure où elle est dirigée contre le pouvoir de la
classe ouvrière, dai^ la mesure donc où, de facon objective, elle contribue à renforcer Í esprit de
compétition, d 'opportunisme et de compromission présidant aux relations entre les
Républiques, cela dans un sens plus étatique et plus technobureaucratique encore. Dans un tel
contexte, l'unitarisme yougoslave ne peut que se renforcer en déclenchant un processus
historique et social au bout duquel la revendication dune République pour le Kosovo pourrait
bien acquérir une légitimation en devenant Г expression authentique des intérêts nationaux de la
classe ouvrière dans la région du Kosovo.
376
UDK: 338.2(497.115)
populacijska rast, produktivne sile, Kosovo
Nuri Bashota: Uvodna razmatranja o strukturnoj orientaciji i ubrzanom razvoju
nerazvijenih
Časopis za kritiko znanosti 51 -52/1982
Hitrejši razvoj nerazvitih delov Jugoslavije, posebje SAP Kosova, predstavlja enega od
ključnih problemov ne samo skladnejšega materialnega razvoja, temveč razvoja socialistične
samoupravne Jugoslavije v celoti. Kljub izrednim uspehom, ki so bili doseženi v razvoju
Kosova, ne moremo mimo dejstva, da so zaradi obstoja določenih družbenih protislovij,
predvsem stalno naraščajočega prepada med rastjo populacije in razvojem proizvajalnih sil
kot tudi kontinuiranega neskladja med industrijo in kmetijstvom, potrebne spremembe v
vsebinski strukturi koncepcije nadaljnega razvoja Kosova.
UDK: 323.1(497.115) : 301.152.2(497.115)
history of Kosovo, relations between nations
Hairedin Hoxha: The Process of National Affirmation of Albanian Nationality
in Yugoslavia (Selected Chapters).
The text represents historical cross section of the development of relations among
nations of Kosovo from the end of the First World War till the beginning of the seventies.
Author's attention is aimed at economic and political aspects of these relations as
presented in the view of inter national relations each time through the relation of class
forces on Kosovo and wider, either regardin the circumstances in pre war Yugoslavia with
determinant role of Serbian bourgeoisie, or in the ratio of forces caused by invasion of
occupation forces on Kosovo and Balean peninsula, respectively. This problematic is also
very interesting particularly in the view of dynamic changing of the political image of
war Yugoslavia, where forces are exposed, which, asserting the politics of Aleksander
.nković, maltreated the Albanian people.
377
UDK: 323. 16 (497.115) : 301.152.2 (497.115)
Geschichte Kosovos, internationale Beziehungen
Hairedin Hoxha: Der Prozeß der nationalen Affinnation der albanischen Nationali-
tät in Jugoslavien (ausgewählte Kapitel)
Zeitschrift für die Kritik der Wissenschaft 51-52/1982
Der vorliegende Text stellt einen geschichtlichen Überblick über die Entwicklung der interna-
tionalen Beziehungen in Kosovo seit Ende des Ersten Weltkrieges bis zu Beginn der siebziger
Jahre dar. Die Aufmerksamkeit des Autors richtet sich auf die ökonomischen und politischen
Aspekte dieser Beziehugen, was im Behandeln der Problematik der internationalen Beziehun-
gen durch das jeweilige Verhältnis der Klassenkräfte in Kosovo und breiter offensichtlich ist,
ungeachtet dessen, ob es sich um die Verhältnisse im alten Jugoslavien mit der bestimmenden
Rolle der serbischen Bourgeoisie handelt, oder um das Verhältnis der Kräfte, das nach dem
Angriff der Okkupationsmächte auf Kosovo, beziehungsweise auf die Balkanhalbinsel, ent-
standen war. Interessant ist ebenfalls das Einfügen dieser Problematik in die dynamische Än-
derung, hauptsächlich des politischen Bildes des neuen Jugoslavien, wo es besonders exponiert
ist, und wie jene Kräfte, die die Politik des Alexander Rankinovič durchgesetzt haben, das al-
banische Element maltretierten.
UDK: 323.1 (497.115) : 301.152.2 (497.115)
histoire du Kosovo, rapports entre nations
Hairedin Hoxha: Le procès de l'affirmation nationale de la nationalité albanaise en Yugoslavie
(extraits choisis)
Časopis za kritiko znanosti 51-52/1982
L'article donne un aperçu historique succinct de révolution des relations entre les nationalités,
depuis la fin de la dernière guerre mondiale jusqu'au début des années 70. L'attention de (auteur
se porte sur les aspects économiques et politiques de ces relations, les problèmes que celles-ci
soulèvent sont examinés du point de vue des rapports sociaux qui en résultent à chaque fois
dansla région du Kosovo et au-delà, qu'il s'agisse du régime yougoslave entre les deux guerres,
quand la bourgeoisie serbe jouait un rôle dominant, ou de la situation créée par Г occupation de
la région du Kosovo et de la péninsule des Balkans par les forces de I Axe. Il n'est pas sans intérêt
détudier les problèmes correspondants dansle candre de (évolution dynamique de la configura-
tion politique de la Yougoslavie d'après la 2ème guerre mondiale, ce qui amène à souligner la
façon dont les forces groupées autor d Alexandre Rankovič et de sa politique ont pu malmener la
nationalité albanaise.
DRŽAVA IN REVOLUCIJA
DRŽAVA IN*REVOLUCIJA
DRŽAVA IN REVOLUCIJA
DRŽAVA IN REVOLUCIJA