KRALJEVINA JUGOSLAVIJA
UPRAVA ZA ZAŠTITU
KLASA 31 (2)
INDUSTRISKE SVOJINE
IZDAN 1 JULA 1938.
PATENTNI SPIS BR. 14131
Fachanstalt für neuzeitliches Giessereiwesen Dipl. Ing. Dr. Ing. L. Weiss,
G. m. b. H., Dresden, Nemačka.
Postupak za livenje legura iz metala koji sadrže gvoždje.
Prijava od 23 jula 1937.	Važi od 1 februara 1938.
Naznačeno pravo prvenstva od 17 oktobra 1936 (Danska).
Za izradu tako zvanog masenog liva, n.pr. okova za vrata, ručica za vrata, armatura ili t.sl. se večinom liju legure iz metala koji ne sadrže gvožda, n.pr. legura iz bakra i cinka, ili bakra \ nikla, ili t.sl. legura sa dodatkom aluminiuma. Da bi se sad postigla izrada u masi pomenutih ar-tikala, ne upotrebljuju se kalupi iz peska ili t.sl., koji dopuštaju livenje samo jedan-put, več se upotrebljuju kokile. To Su kalupi iz livenog gvožda ili Čelika, koji se u-potrebljuju kao trajni kalupi. Kod izrade masenog liva se mora paziti na to, da se liveni komadi dobiju iz kalupa što je mo-guče čistiji i sa što je moguče više glat-kom površinom, pošto bi se izrada u masi jedva mogla isplatiti, ako se po! livenju 'delovi moraju još dopunski izlagati du-gom zametnom naknadnem tretiranju, kao grebanju, brušenju i poliranju. Ako se za livenje u kokili primeni isti postupak kao i za livenje u pesku, to bi bila jedina ko1 rist u torne, što se jedan kalup može upoJ trebiti više puta. Ali se na Samom komadu još nije moglo u znatnijoj meri primetiti poboljšanje usled upotrebe kokile. Ako ’se tečni metal ulije u kakvu hladnu kokilu, to se čak može desiti, da se usled naglog hladenja vrelog metala dobiju lošiji izlivci (liveni komadi), no kad bi se upotrebio kalup iz peska. Ali upotreba kokila po sebi pokazuje još jednu dalju nezgodu. Nepo-stizanje glatkog liva u kokili koja je čak i zagrejana ima naime još jedan drugi razlog. Kokile se kao što je poznato isto tako kao i kalup iz peska sastoje iz dva
dela, koji se za vreme livenja moraju čvrsto pritvrditi zavrtnjimä jedan uz drugi, pošto bi inače iz sastavne fuge tečni metal isticao i Uveni bi komad dobio veliki hrbat. Kad se tečni metal uliva u kokilu, to u šupljimi nalazeči se vazduh nema dru-gog izlaza iz kalupa, do sam otvor za ulivanje metala, pri čemu on prodire kroz utičuči metal, što se zatim kod gotovog livenog komada unutra i spolja ispoljava u vidu mehurova. Kod legura iz peska se ovo manje dešava, jer su ovi porozni i vazduh može lako ulaziti kroz zidove kalupa. Zaostajanje vazduha u kokili se na-ročito ispoljava kao štetno kod cinkovih legura još u jednom drugom pravcu. Vazduh naime deluje potpomažuči sagoreva-nje (oksidisanje) cinka iz legure pri čemu se mnogo cinkovog pepela vremenom ta-loži kao čvrst talog na Židovima kokile, i čak zapiišava sitne kanale, kroz koje tada ne može više proticati metal.
Da bi sc sad otklonile pomenute nezgode, kokila je zagrejana i to daleko is-pod temperature topljenja metala koji treba da se uliva. Protiv jačeg zagrevänja kokile se imala predrasuda, u torne, što se verovalo, da prvo struktura gotovog livej nog komada ne bi bila besprekorha i da ,bi se mnogo vremena izgubilo da se po-novb -kokila ohladi, poštb se verovalo, dh se ■ kokila mora po hvenju prethodno la-gano hladiti, pre no što se gotovi liv iz nje može izvaditi. Smatralo se da se cilj ne bi ni tada postigao, kad bi se temperatura dalje povečavala, pošto bi tada u ko-
Din. 5.—
kili nalazeći se vazduh po čini o još više nezgoda. Do željenog cilja da se dobije gla-dak i čist liv nije se došlo pomoču ovili mera. Čak i kad bi se liveno telo u što je moguče kradem vremenu po procesu live-nja iznelo iz kokile, to bi se ova ipak br-zo ohladila, pošto su se posle toga zidovi kokile morali premazivati kakvim tečnim sredstvom radi postizanja glatke površine, što je bezuslovno potrebno kod livenja u kokilama, pošto inače liv ne može biti iz-vaden iz kalupa.
Takode je, da bi se štetni vazduh istis-nuo iz kokile, ved upotrebljavana jedna mera. Naime se kokila zagrevala pre livenja i u ulivak (otvor za livenje) je sipano malo masti. Pri sagorevanju ove u kokih je. sa ovom delimično izvoden vazduh. Ako se sad kratko vreme po ulivanju masti u-livao tečni metal, to su se ved mogli ovda i onda dobiti bolji liveni komadi (izlivci). Alj je zagrevanje kokile i ovde bilo dale-ko ispod tačke topljenja metala koji se lio. I kod ovog postupka masena izrada h-venih tela nije bila moguča, pošto se kokila po livenju ostavljala da se ohladi, i tek zatim se vadilo liveno telo. Po torne je morala kokila tek biti mazana sredstvom za postizanje glatke površine i da se po-novo zagreva. Ali je dobijanje čistih live-nih komada pri torne bilo više zavisno od slučaja.
Zadatak, koji je sebi prijavilac postavic, bio je pak u torne, da se nade postu-pak, po kojem je pri svirna prilikama mo-guda brza izrada posve čestih livenih komada. Pri torne su morali bti potpuno napuštene stare predrasude. Pre svega su morale biti primenjene tri mere jednovre-meno, da bi se neizostavno dospelo do cilja. Radi ovoga se odlučilo, da se kokila nasuprot svirna ranijim propisima zagreje na temperaturu od približno 900° i da se ova sad za vreme celog postupka livenja takođe i trajno održi. Zagevana je kokila u svakom slučaju na temperaturu koja se nalazila samo malo ispod tačke topljenja metala koji je trebalo da se lije. Da se sad po svakom livenju kokila ne bi morala premazivati slojem za obrazovanje glatke površine, čime bi se naravno kokila hladila, upotrebljen je premaz (kaša) koji se sa-stojao iz vodenog stakla, talka i kalcium-hlorida, a koji jednom nanesen u kokih iz-država više stotina livanja (izlivaka), \ što je glavno pri torne, ne biva štetno utican visokom temperaturom kokile u njegovem povoljnom dejstvu. Upotrebom visoke temperature kokile se pak mogao bez
ostatka ukloniti i štetni vazduh iz prostora kokile. Ako se naime u na 900° zagre-janu kokilu lije mast ili t.sl., to se plamen od sagorevanja trenutno izvodi iz u-livka kokile i vazduh, koji nije več sago-revanjem utrošen isisava se eksplozijom iz kokile. U ovom se trenutku sad tečni metal uliva u kokilu i usled vakuuma se sad usisava u kokilu. Usled toga se metal od-mah priljubljuje uz zidove kokile, a da pri torne ne dode do pojave ključanja (prodiranja vazduha kroz tečan metal), usled čega se izbegava svako obrazovanje mehurova. Usled toga liveni komadi po-staju veoma čisti i glatki. Ali se, da bi se liveni komad uzeo iz kokile, sad ne čeka da se kokila ohladi, več se gotovi liveni komad odmah po ulivanju teonog metala istiskuje iz otvoreno erveno usijane kokile.
Sad je po sebi razumljivo, da se jedna takva veoma zagrejana kokila prema prilikama lako deformiše i dalje da rad sa jednom takvom kokilom pruža teškoče. Sloga je kokila upakovana u kakav omo-tač iz azbesta ili t.sl. koji izoluje toplotu, tako, da se ona nalazi elastično u ovom omotaču. Oko ovog zaštitnog omotača protiv toplote se stavlja još jedan liveni omotač, sa kojim se i kokila održava u čvrstoj vezi za vreme livenja. U praksi se uspostavilo kao besprekorno, da se tek kombinovanim postupkom mogu postizati u brzom sledovanju jedan za drugim liveni komadi, koji izlaze iz kalupa potpuno glatki i čisti i potrebuju samo malo poliranja, da bi se odmah mogli galvani-sati ili lakirati.
Patentni zahtevi:
1.	) Postupak, da se u brzom sledovanju jedno za drugim izraduju potpuno glatki liveni komadi iz metala koji ne sa-drže gvožda, naznačen time, što se pre livenja, u kakvu, n.pr. kašom iz vodenog stakla, talka i kalciumhlorida premazanu kokilu, koja je zagrejana na temperaturu koja je niža od temperature topljenja metala, koji se lije, unosi kakvo gusto ulje, mast, loj, ili tetrahlorugljenik, ili t.sl. i odmah se po u kokih nastalo j eksploziji uliva tečan metal.
2.	) Kokila za izvodenje postupka po zahtevu 1, naznačena time, što je kokila okružena kakvim omotačem koji izoluje toplotu i koji leži u omotaču iz livenog gvožđa.