ИВЛН ЦЛНКЛР
ЗА КРСТОМ
ЈУгосдовшскЕ кшшшности

ИВАН ЦАНКАР
ЗА КРСТОМ
Српскв првредво в увод иапвсао ВЛАДИСЛАВ ФАБЈАНЧИ*
Женевд, 1917.
ИЗДАВЕ И ШтДМПА  >ЈуГООЛОВЕНСКЕ КуЛТУРЕ <

ИВАН ЦАНКАР.
ЧОВЕК И ПИСАЦ.
На обрту двадесетога века појаввла су се у Словеначкој два маркантна човека који су подигли високо виво словеначке књвжеввоств. T песмв значи Отов Жупавчвћ врхунац иодерве лирике, a у прози доствгао јо Иван Цанкар ввсвве до којих се нвје још увдигло перо словеначког пвсца. Отон Жупавчви је, нарочвто у својвм првви песмама, песник сваге, мушке воље и здравља, песник слободе в вере; a в у његовви рефлексввввм, фвлозофским в радничким песмама взражава се тај вств освоввв тон, ма да вх често провејава дубока горчвва в жучиост. Жу-панчић је песввк хвмне нове генерације, која долазв снажввх руку в светлвх очвју, песввк звдара и ковача словевачке будуиноств.
Сасввм је другојачвјв Ивав Цавкар.
* • •
Пвав Цаикар родом је вз Врхввке, варошвце која лежв на широком царском друму взмеђу Љубљаве и Трста. Ово је меето као закопаво у дубодолвнв опкољевој са трв стране ввсоквм смрековим шумама; саио се с преда швром отвара очвма взглед, тамо пут беле Љубљане, преко простране равни, нреко сивих мочари, преко безбројнвх ввјуга мутве Љубљаввце. Кров белу маглу, вснад сурвх фабрвчквх днмн.ака двже се у дал.инп, као висока стрма пег.ива, сввв Љубљанскв Град. Над целвм овии крајем лежи нека тешка туробва восталгвја, ко.ја се као всварава вз свввх мочарв в из мрака црввх бороввх в смрековвх шума. И чвнв се да тамо вза гаума в брда висв вечвв мир, вечна до-сада, a ва встоку, с ове страве Љубљане, одакле се сувце рађа, лежн светлв широки свет, тамо je јасно чисто небо, тамо су шврокв хоризовти, тамо се ваљају златни таласи жввота и богаства. Као огромва сфвнга стрмв у свњој даљввв град, те се порађа у душв болна тежња која твштв: из мочарв в тмвве пут сунца в ведрвне! Из твх крајева је Цанкар, из твх крајева су већим делом љегове вовеле в цртвце, вегове првповетке, драме и сатире. Ту је дои сввх оних веговвх болесввх типова, сввх ових које гови богатство и власт, сввх онвх вебројеввх редова понижених и увређених, рођених у мочари и на „брегу сиромаха", ко.ји вз тамнвх дубива невоље чезну за сунцем, слободои в хлебом.
4
Ивае Цапкар — Човек и висац
У тим врајевима в под таквии вебом етуввло је дете Цанкар у живот. Имам пред собом његове успомене из детвњства, у војвма је Цаавар оввсао евоју прву младост, онаво вао што je ретко жо са тако дубоком встввитошћу и лепотом описао живот нладе и савалачве душе. Ту вма красвпх оде.шка o његоввм вајравијвм годинама, o његовој сестри Ливи, o ваввввн детвв>-ским сновима и o рааговорвма деце у завепву у дугим звмсквм вечервма, o Цанкару министранту у жупној цркви, o Цанкару вртару в паствру; o детету које је носило тешке варамке дрва вз дубоке шуме: o данима које ,је прожввео у школи, взеговом „вајгорем веврвјате.&у", o утиецвма које је начинио ва младу душу првв поглед н упознале смртв, o његовој мајцн и оцу, o вепреквдвој беди у којој су живелв.. Дубоке су ове стравице и овај војв зна да у раној младости ввбвјају клвце схватаву и глвдаву ва живот одраслог човека, тај te вапв, ако чвта Цавка-реве успомене из детввства, вравн псвхолошев увод у сва аегова дела. Не могу статв овде четрваест поглавља веговвх успомева „Мој жввот", али крај воследвег поглавза карактериствчав je за целу Цавкареву уметвост, зато хоиу да му потражим овде мало места у уводу ка веговвм делииа:
,...Кад сам прегледао ова воглавл>а зачудио сам се ве мало: Ko је то? Зар сам то одиста ја? Ила је то само мој убогв Јуре, који је вшао по дрва у Блатни Дол ? Да ла то ввје мој свроти Марко, којв је восио тешки крст вред процесвјом? Да ввје то мој јадни ндеалпста Петар Нов.Ђан as куве смрти? Ако су се родвла вз мене сва ова весреива, увек вамвш.Ђева, прераво до-расла деца — зар ввје овда ввхово лице моје властвто п ираво лвце? Чему још жввотопис?
Новелвста не може авсатв o свом жввоту. Аво нешто вредв, свака је његова вовела комад н>ега самога, кав љегове крвв, потез ва веговпј слици. Објективве уметвоств вема и ве може је бвти, док год је уметвост дело в двсаве човека. Ко ,је уметвик теше у камев од почетка до краја сам своје совствево лвце. В верво мвслв да је встесао слвку Вевере или Мојсвја. Алв вареди му: „Истешв, уметвиче, још евоје лвце!" — рука te му дрхтатв, слвка веие бити вствввта. Или te бвтв сувише светла илв су-ввше тамва, нет,е бвтв верва и ввкада ве може бвтв. Зато ве може битв јер је човева страх пред саман собом. И овај је страх првевствевв взвор сваке уметвоети. Уметвик је ово дете које пева у шуии да ве сввсве од страха. Он не тражи себе ~ хтео би да побегве од себе самог.
И ако ба човев вмао ову свагу и ово срце да еам захвати у дубиву евог баиа — до два ве би доствгао, јер дна вема. Провалвја се отвара до провалвје, бескраја. Свава мвсао је мува из вечвоств, Кћв в мајЕа легвова. Аео св је за вужду оеовзо у реч, оЕуј још в легвопе! Иваче слвва Bete битв потпува, в вствва ће бвтв лаж.
Поштенам очима гледаш ва свој жввот, хтео бв га вре-гледатв в вревозвтв до воследве етаввце. Са етрахом уввдвш да ввгде нема те последве ставвце, да ее возвш у вечвтом кругу. Исвоведај се ма еолвко савесно в верво, увеЕ ne та у срцу
Иван Цавкар — Човек и ввсац
5
кљуцатв горЕО пребацивањв да си вешто свлво важво заборавио казати: ве само вешто важво него чак оно вајважвије, ову првев-ствену ствар због ко.је си в бво отвшао исвоведваку. И кад нсповедиш још и овај грех, осетвш взвова да в то ввје бво овај велвкв грех; као гора узраств другв за н.ии.
Напвшв све во савеств в верв, како св жввео, шта св ввдео, шта св мпелво в говорво један једввв дан. Ако х<љеш да будеш тако всврев да ве оборвш очв вред самвм собом, пвсаћеш до гроба само иеторвју тог једвог дана. И открвћеш толвко ужаса да ие људв прво каменоватв тебе аа овда једав другога. И ако којв оставе, в тај ће сввевутв од нечувених лепота које св иу открво.
Такве в још теже мвслв огорчале су ми ово дело, док ив нису ва крају отргле перо вз руку. Само мв је још вешто на срцу. Неко ми је рекао да пишем себи некролог, неко другв ив је просто предбацво да певам себв славу још за живота. На ве-кролог за сад још не мвслви в неиу маслвтв све до овог дава кад ив буду огадвле жевске в кад будем замрзео ввво. A славу сам већ од увек радвје певао другвма во себи..."
• • *
Цавкарев доцввјв жввог soja je ов обе&ао опвсатв ва крају својах мемоара. алв га до давас још ввје оввсао, изнвћу само у вајкраћвм, свол»ашв>вм аотезвма; o увутарњем жввоту говоре сва његова дела, која еу у стварв једва всцрвва ауто-баографнја.
Оредњу je школу (реалку! свршао у Љубљанв, а затви je отвшао у Беч в у Трст. lipe веколико годвва ковачво се вратво у Љуб.мву. Свуда где год ,ја бво, жввео је вскључвво од свог вера. Давас иу је око четрдесвт годвва. У аолвтвчком жввоту je соцвал-деиократа в као такав бво је чак и стравквв аосланвчки кавдвдат у једвом сељачком взборном округу у Крањској. Ов je врвсталвца југословевске федератввве ревублике; ову је мвсао нсаоведао јавво в гласво аред масана варода, аа је због тога бачеа у тамвицу ве& вре овог рата, а сада за време рата вздржао је ввз месеци као велеаздајнвв у подруму старељубљавске тврђаве.
Цаввар се врло раво вочео баввтв књвжеввошћу; веи као средвошколац je вреводво за водлвстак „Словевца" са руског в другвх језвва да зарадв коју аару. A пвсао je веи в тада само-сталне стварв, вовајввше весме, све до год. 1899. Као весввк врваадао је лвтерарвом кругу младвх словевачквх свмболвста в воворонавтвчара као Мурв-Алексаадров, Кете, Жувавчвк, с во.јвма је бво у усквм арвјатељсквм везама. Годвве 1899., вздао је евоје весме у посдвој збирца вод васловои .Еротвка" уз велвко гаушање влеракалввх кругова. Љубљавскв бвскув Јеглвћ откувво je цело вздање в саалво je све књвге- To је бво аресудвв момеват у Цанкаревом жввоту. Од тога времева, од вежвог весввка постаје оштар сатврачар, од сањалвце лврвчара дубокв встввскв ввсац људеке мвзервје, којвје откравао сву друштвеву трулеж, хввокрв-звју в водлост. Цаакар сам ввше овако o овом догађају у другом вздаљу „Еротвке" год. 1902.:
ti
Иван Цанкар — Човек в писац
„На Ускрс годвне хи.Ђаду осамстотвва деведесет н девете наложили су велику ватру и у њој су взгореле све моје песме, све ваппсане в још ве ваввсаве..." (стр. 87.) „Какав је бво тај жввот у ком је меве вогодвло проклество вз Љубљаве! Свовв, саив свовв!... У своввма бво је мој иствпитн жввот, a ве ова.ј што се вукао во баруштввама; тог сам се жввота одрекао в ве позвајем га ввше, ввје бво мој... Овог човека кога је вогодвло вроклетство вз Љубљаве в којв се сквтао во улицама вредграђа, сав блатњав в весремв, оставво сам вегде у иекој задвм.мво.ј крчмв. Таио века размвшл>а o свом вроклетству в века гледа како i,e iisai.a ва крај. Ја ве одговарам за ir.era ако бв се во-штевв људв окреталв од њега". (Стр. 89 в 90.)
„То су бвлв свова у којвма сам грешао. Алв овај човек која је сањао те свове бво је у целом свом делаљу вајвоштеввји, вајвеввввјв в вајмврољубвввја човек ва свету, в ввје заслужво да се оча велвквх свештеввка a фарвсеја обрлу ва љега: „Гле-дајте грешввка!" Неввв је бво в вшао је по магловвтвм улвцама, болестав в свромашав, тако свромашав да вв грешвтв ввје ногао... A моја се душа опвјала у греху која је бво врлвва a левота. Нашла је у њему ову утеху в овај мвр, којв може взвв-рата само вв частог кладевца. Ко грешв с душом вевввом в жељном .Ђевоте, чввв дело Богу угодво, a ca сваквм грехом блвжа се савршевству, блвжв се вечвој левотв, која је вечва грех. Ишао сам тии вутем, алв сам вастао ва ао вута. Тешко мевв што сам се вредао моралу, веврвјатељу која говв човека од рођеља. To је бвло од врвлвке у ово време кад су у Љубл>авв валожвли ватру в кад су велвкв свештеввцв a фарвзејв држалв суд вада мвом. У ово време отворво сам очв в свовв су вшчезлв в све око меве је бвло вусто в вразво. Свовв су вшчезлв и угледао сам обвчву в врљаву вствву. Овв ствховв вува севтвмевталвоств, мврвса .Ђубвчвце в месечеввх зракова давас су ма тако туђа као да вх је ваввсао човек кога сам звао само вз далека. Био је вовер.Ћвв, веввн в чвст, севтамевталвост је бвла љегова врв-рода, a ве само расволожеље једвог тревутка. Та.ј је човек бве још у веколвко слвчав оввм сувчаво чзствма, у својој вајвскре-ввјој суштввв двоаазвјско веселвм душама, као што вх возвајеио веколвко у вашој жалосвој всторвјв a као што двоје њах жаве у делвма Кетеа a Мурва. Из далека бво је сличав там душама, алв још ва време одбацво је своју вевввост в уврлло чвстоту своје душе, која је већ тада бвла во мало замрљава. И као што је восуда сада разбвјева, уврл>ава блатом в вува горчвае, тако је горчвва све што долазв вз п.е.
Угледао сам обвчву в вр.ваву вствву в, да се ве бв веввва душа загушвла у н>ој, лрвлагодво сам се врвлвкама в темељвто сам ,је вошкровво гвојввцом. Нвје то бвло тешко, ако се вомвслв колвко ама гвојавце у около. И добро је бвло што сам тако учввво. Овај веввва в чвств човек сквтао се во свету, сав болестав в весрелав, в лввсао бв да се ввје врвлагодво, као што је жалосво воскапало толпко вајлевшвх душа, још вре во што су в засвјале у свој својој сувчавој чвстотв. Алв сад је вут јасво обележев: победевосави корацвма у сбвчвост, у смрадву сваквдашњост...
Иван Цанкар — Човек и писац
7
Иствва је да је остало ва мојој душв још веколико светлвх места в, ма да се старам, ве могу вх замаватв блатом — увек опет взбвју ва светлост... Увек мв је још тегако кад помвслвм да ћу моратв ставвтв повосву левоту, која је моја влает, у службу угојеввх .Ђудв што заударају ва пвво, в тешко мв је до смрти кад се сећам својвх севтвмевталввх ствхова в часова којв су вх родвли. Алв то је шкодљвва слабост — и воследња светла места треба замр.т.ати, ако х<ту да жвввм као и мвога другв л>уди којвма је добро и којв су у мвлоств код Бога в код људв. Нема ва свету одвратввје ствари од кловва којв се ввје још отресао свега повоса в воследњвх остатака севтвменталвоств.
Тако бв морало бвтв, алв мвсао је једво a друго је врв-рода. Преввше се моје срце вавуввло горчввом, сумњом, иржњом в заввшћу, те да могу певатв чвсто в јасво као божјв славуј. Суввше тачво гледају моје разочараве, ва врљавштвву и свакв-дашвост врвввквуте очи, те да бвх могао још икада иврво свевати в замвшљатв вад стварвма ружвчасти вео који је тешко вскуство вел давво водвгло. Суваше је све раевукло и разлупаво у мојој душв да бв моглв гласовв којв долазе вз ње бвтв потвуво чвств: чују се усред вајлевше песме хравави двсакордв, усред леве мелодвје одјекве горак и влобав смех.
Алв упркос свему томе ја сам још далеко од ове ледево хладве, злобве в подле мудроств која је власт всвусввх људв, удомадеввх у блату в смраду. Ја нислвм да ввеам рођев за вловва. Кад бвх се тако сасввм радо хтео укротвтв, када ввгде ввше не видви ви смешвоств, вв глувоств, вв врљавттвве, кад бвх хтео молвтв за извињење све ове л>уде, soje сам ва гадав вачвв ружво — те седвем в ввшем, добрвм л>удима ва радост, a себв ве ва забаву, тада, врвјате.вв, расплакао бвх се вад самвм собом, тако је жалосво моје лвце. Одбацвтв морам перо — влот до веба је взмеђу меве в њвх, и ве бв га врешао па да се пузам уз љега целог живота.
Тада упозвам волвко има још левог в доброг у меви в да ввсам заслужво рђав глас којв иде всвред меве ма где се макао. Тада ввдвн да сам поштевог вагабувду, којв је у мевв, једва, за вајвеЈху вужду, вреобукао у врвстојво одело; алв вз ваметвог, мврољубввог човека гледа још увек — варочвто у леввм вролећввм даввиа — весела в вовосвта првобвтва врврода, весела в пово-свта поред свег свога вагабувдства в поред целог овог жввота вувог незгода в горчвве. Да, у лепим вролећввм даввна кад св.ја сувце, љубазвом меком товлввом, сушв се в вуца фарв-сејсва кора в светлост взбвја ва дав. Лако је замазатв је — и замазао сам је већ тако теме.Ђвто — алв угасвтв је ввје могуле; она је веугасвва вечва луча."
• • •
Боље од сваког другог опвса воказују овв ретцв, које је ввсао Цавкар сам o себв, овај вреокрет којв се взвршво у његовој души в востао судбовосав в у његовом кљвжеввом де-лању. Цавкареве песме отвшле су у ватру, алв је Цавкар вре-жввео тај пожар в взвшао је вз њега као вов Феввкс, ва да в
g
Ивав Цавкар — Човек и писац,
он са своје стране запали код Словенаца ватру у којој треба да изгори све старо, труло, конвенционалво, лицемерно. Он је вао оштрим бичем ударио усред словеначког друштва. У својим књигама, којих ама неколико десетина, разголитио је, ишибао је и скинуо маеву свему ономе што је код Словенаца дотле нешто вредело. Велвки свештеницн a фарвсејв, бврократвја, велвва госвода у цвлввдрвма a елегавтввм кочи.јама, затвм палавачва и сеосва госаода, адвоватв, учатељв, вавелава, ћвфте в зелевашв взређали су се вод његоввм бвчем, војв је тувао вемвлосрдво в без лвбљења где год је вао. Свв врвстојвв људв влв фвлвстрв гвушалв су се због вечувевог востувва „бесвућввва" в „соцва-лвсте" иојв је дошао да „ворумввше словевачву омладвву", да „уврља домоввву в ватрвотсве вдеале". Подвгла са врава бува; све реавцвоварсве масе в све ватрвотсве уставове врвредвле су ха.јку вротвв Цаввара. Ивак је вобедво Цаввар. Победво је ове којв су бвла његовв говвоца, вобедво је и учврство се вао свлав друштвевв сатврвчар, вао дубокв встввскв ввсац људсве ивзервје в вовваревоств. Овв ветв људв, воје је Цаввар швбао в газао, восталв су веговв највевв обожаваоцв.
Мршав в блед, увалвх образа, всввјеввх алв ватреввк очвју, с болво саркаствчвам восмехом, гледао је вз ложе у љубљавсвом возорвшту sazo га, одушевљево в као елевтрвзовава поздравља в славв ова вста љубљавсва маса ва воју је у всто време бацао вајцрњу гвојввцу. Његова драиа „За вародво благо" воја је овтужба чвтавог словевахЕог друштва, дожввела ,је тавав авлауз као вв једав другв возорвшвв вомад uei,y Словевцвма пре тога.
A зашто? Зато јер је Цавкар велака уметввв, a овв цеве уметвост в ако говорв иствву; зато јер је ввак тај вств човек, војв је ваввсао „Домоввво, та св дроља", дао в једву од вајлевшвх својвх вовела вод васл!>вом в са садржајеи „Домоввво, ти си вао здравље". Јер је Цаввар ввак отаџбвву ввше љубво вего иожда иа во другв, јер још ввво вв.је звао таво ввсатв o зелеввм словевачввн бреговвма. o дугвм туробвви словевачвви цестаиа в њвховвм уиорввм вутввцвма, o свромасвиа и встераввма; o старцвиа, војв су вшлв, вротеравв од вуће где су служвлв целог свог жавота, тражвтв вравду у евету. од властв до властв, у самв царсва Беч одакле вх ва врају, ваљаве в всмејававе, доведу ватраг са дугачвог вута волвцв.кка кола: o шузввавтвиа Еоја с хармовввом вду вз Ераја у врај, водвжупв вгру, сиех в развра? швроз: словевачве доиоввве. Јер ввво вввада ва овај вачвв ввје ввсао o словевачком вебу и o твцана вод њвм, o тешвој восталгвјв замагљеввх словевачввх рева; јер ввво вије взвувао аз шумора јесевсве ввше, вз белвх јутарњвх магла љу-бљаасввх улвца тавввх осећава да те завече у угловвма очвју, да тв у врсвма жагве оштар бол; јер ввео другв вв.је смео отвћв ва брег међу јвЕтачаве, гладве и дароввте, да довесе светлост у беду њвхову, да вх азведв ва слободав ваздух. Јер виЕо као ов ввје бво врвјатељ малвх в слабах, свромашввх a болесввх, врвјатељ вролетараца радввчЕВХ в ввтелвЕтуалввх, врв.јате.ђ сввх оввх ко.је је соцвалва вевравда ввбацала ва улвцу. Јер ввео вао ов ввје оввсао страхоте всељаваља у вемачке руд-
Иван Цавкар — Човкк и писац
вике и Амараку; јер он је бво весввк рудника и фабрика, рад-ничких првдграђа, ввсбвх собвца испод крова, у којима умиру млади таленти.
Цанкару су цредбацала да буди песвмвзан у иладим срциша, да одузима весеље за рад и за живот младим људииа. Алв встина је да је Цанкар взвршво револуцвју у (.мовеначком жавоту, у смаслу оштре безобзврве аутократвке, да је згазво самохвалвсавост a прецмБВвање друштвеве вредвоств; ов, велвкв уввштавалац, отац је једве геверацвје позвтвввог рада. Ов, ве-лака бач за сзе власвике a властв, царске в земаљске, жавдарме и судвје, ов, којв је цевао слободу, авсолутву слободу, ввје лагао вв својвм жавотом. Пред масом варода врововедао је своје идеје, вроповедао је вроваст Аустрв.је, уједвњење југословевсквх пленева, јавво је возввао омладвву да радв ово што су радвлв Мацввв в Гарабалдв: зато га је рат затекао у тамввцв заједво с гомвлом другвх словевачквх, југословевсквх родољуба, које је некада тако вемвдосрдво шабао, ов саи вајвећв родољуб мвђу њвиа.
Цанкар је вајсилввја појава у новој словеначкој књвжев-носта, док је Жувавчвћ најфвввја и ва.јкрветалввја. Родом из краја где се говорв вајчвствјв словевачкв, развво је до врхувца словевачкв језвк, до најве&е гввкоств, до ва.јтањвх фввеса, увраво до пврверзвоств.
У Цавкареввм вовелама већемо тражвти славввх водввга свлввх јувака, ве треба тражвтв бучввх, крувввх, ввсоео заено-ваввх в швроко разрађеввх догађаја. Алв зато су љегове вовеле велвке у једвоставвоств матервјала, у фавоћв вајтајввјвх ocetaja, у дубоко.ј вагоств лепоте в греха, у безобзврвом вемвлосрђу са којвм умвру в пропада.ју његовв тввовв; a вајввћв је Цавкар у слвкаау врвроде в људв, у оважању всахолошквх вроцеса в у страшвој вскревоств свог взражавања. Богатство в свесвособвост његовог језвка то је само њему омогуивла. Цавкар је реалвста до крајвоств; ов ставља вред вас жввот овакав какав је: свиушан в бедав, ова.ј жввот за ко.јв сам велв да се састоја вз ввза мвзервје.
У Цавкару, дакле, ве смемо тражвтв весввка слатког и севтвмевталвог, ве смемо у њему тражвтв ви песввка здравља, вадовољства a оптаивзма. Ко хоке таквог ввсца тај век ве чвта Цаввара. Њега века чата овај војв саосеиа са том веврегледвом воворкои људв без хлеба в сувца, овај ко.ја ввдв в očeta сву страхоту људске беде. Нека га чвта ова.ј којв је вроучавао со-цвјалво патал.е само вз теоретсввх књвга: Цавварева дела воказаће му ва сваком месту да је људском друштву потребво кореввтог лечења,
Из жввота ЕОјвн је ов сам жввео, еојв је имао вред очвма целог вева, у Врхввца, у Љубљавв, у бедв в трулежу Трста, у тамввм в загушљвввм улвцама бечког Отакрипга, вз тога жввота израсле су његове лвчноств и њвхове всторвје. Из оваквог мате-рвјала, вз ове средвне бво је Цавкар у стању да створи, у ввзу својвх вовела, цртвца, арвповедака, сатвра в драиа, једву једвву бесЕОначву, вевреЕвдву в вевзмерву друштвеву трагедвју. Ко има очв шврово отвореве, ео је еолвко толвео загледао у смвсао
10
Иван Цанкар — Човек в дисац
и истину живота, тај је видео људску беду свуда и на сваком месту: тај пе такође ввдетв да је Цанкар встввскв и велики уметник, јер је писао o истини и јер је писао... вствву, у свој н.еној наготи, трагвцв в мвзервјв...
Женева, aeujana 1917.
ВЛАДИСЛАВ ФДБЈАНЧИЂ.
Најважнија Цанкарева дела: *)
»Еротвеа« — песме г. 1902.;
»Ввњетв« — весме г. 1892.;
»Крст ва Горв« — вовела.
»Крпавова еобила« — сатвре в вовеле, г. 1907.
»Слуга Јервеј в његова правда« — вовела, г. 1907.
»Бела Крвзавтема« — вовеле.
»За Крстом« — вовеле, г. 1909.;
»Воља в Мов« — новеле.
»Jakob Руда« — драма, г. 1900.;
»Коруццвја у долввв шввтфлорвЈАВСкоЈ« — фарса, г. 1908.;
»Слуге« — сатвра.
»Лепа Ввда« — драма, г. 1910.
*)  Нева Цавкарева дела преведева су ва рускв, чешкв, вемачЕв, аољскв, шведски в фввсвв.
ЗА КРСТОМ.

Господ je трпљевем својим спасао свет. Тако се испунило наређење што је било од векова. Преко горе трпљења води пут у вечиту радост, преко горе смрти води пут у живот. Високо до неба уздигло се знамење и све уморне очи устремиле су на њ, час бола био је час сазнања. Таман стајао је крст на Голготи, јер иза њега све пространство пламтело је у зори раја.
Уздајте се чежњиве очи! Ни једна кап племените крви из чистог срца взливена нвје канула без користи. Корак који дрхће под крстом иде у сусрет радости.
Доћиће час кад ће погледати к небу закрвављене очи, кад ће ускликтати срце од превеликог бола.
„Elahi, Elahi, lama sabaktani!"
Тада ће се навршити час и двери ће се отворити I
• * *
Био је господљи дан; јарило је из узораних љива: трепгае су цветале у врту и брескве у винограду. На путу појаЕио се странац босоног и гологлав; обућен је био црвеним плаштем, који је падао до земље; рукави били су тако широки да му се рука разголитила до рамена, кад је заповедао облацима. Светла коса падала му на рамена, небески ореол у сунцу; у земљу је био упрт вегов поглед. Пришло му је на сусрет дете мало-летно, у рите обучено; на глави имало је нарамак дрва и плакало је.
„Куда ћеш, дете, и што плаћеш"?
ЗА КРСТОМ.
14
Иван Цанкар
„Уморан сам и гладан", рече дете.
Странац се саже к њему и помилова га по лицу.
„Остави та дрва и пођи са мном!"
Дете збаци нарамак на пут, узе странца за руку и пође с њим. Његово мајушно лице није се осмехивало нивад пре, сад се насмејало, његове плашљиве очи којв се никада пре светлеле нису, сад су се светлеле.
И странац се обазре по пољу богато расцветаном и упита малишана.
„Чије је ово поље?"
„Господарево."
„Ко га оре, ко га сеје и ко жање?" „Ми оремо и сејемо, господар жаље, његово је поље!*
Обазре се странац с дугим тихим погледом по свем пољу богато расцветаном; обазре се на десну страну и на леву; a у његовон погледу је био бол; и за по-гледом веговим усахнивале су се све биљке, и земљз је била суха и неродна.
И ишли су даље.
Ишла им је на сусрет дуга поворка људи; у ру-кама су имали бошче и гледали су у земљу. Били су дубоко погурени, до појаса прашљиви. Људи и жене, старца и деца. И деца су ћутала и гледала у земљу.
„Куда ћете људи божји?" запита странац.
Нису застали, нису главе усправили; и сви су запевали тужну песму ходочасника.
„У Америку, у обетовану земљу, тражити хлеба, земљу и отаџбину!"
Странац их погледа и пређе их погледом редом све; и како осетише шегов поглед, свима се одједном обасјаше лица, која никада до сад нису била јасна и весела.
„Оставите бошче и хајдете са мном!" рекао је странац.
И одмах сбацише сви бошче на пут и пођоше с њим. Дошли су у село тако тамно и жалосно, као да га је и сам Бог заборавио. Дрвене колебе сламом докри-
За Крстом
15
вене висиле су на бреговима, и уморним очима гледале на поворку. На праговима су стајали људи тихи, погнути; црне бројанице звекетале су међу коштуњавим прстима.
„Поље не рађа хлеб, па нека нам камен буде наш део и наша молитва!"
„Оставите бројанице!" рекао јестранац. „И такође свете иконе окрените и проспите свету водицу из шкро-пионица и пођите са мном!"
Људи су бацили на пут бројанице, окренули зиду свете иконе, просули свету водицу и пошли су за њим.
Дуга је поворка била, дуго су ишли. И дођоше до велике црне куће са црним прозорима; чеквћи су звонили, хујали су гвоздени точкови; црни дим извијао се к небу; није достизао до неба, већ се повраћао земљи као Баинова жртва.
„Ко живи у овој кући?" запитао је странац.
И одговорише му.
„Они су у тој кући, који немају ни куће, ни земље, ни отаџбине. Њихов рад станује овде, a они сами живе у патњама!"
Странац је погледао и кућа се цела затресе. Отво-рише се огромна врата; и излазили су из тамних тре-мова и из свих стаза, путева и коловоза; уморни беху и црни и тужни; али кад их је озарио вегов поглед они се изненада истравише, радост се засијала на аи-ховим лицима, ухватише се за руке и ишли су за љим.
„Куда" ? питала су уста. Срце је наслућивало куда.
Странац је ишао пред вима у дугом, црвеном плашту, љегова светла коса таласала се уветру.
Ишли су и дошли су на место, које Бог није благословио Као у гроб било је уваљено; са свих страна зјапиле су у гроб високе црне пећине.
„Чије је ово место?" питао је странац.
„Господарево", одговорило је дете.
Окрену ее странац, ногледа жалосним очима десно и лево; a тада се изненада отвориле колебе плашљиво скривене нод пећинама. И из колеба дошли еу људи погурени и уморни, сила их је било, поцрнела је долина.
16
Иван Давкар
„Од куда људи божји?" запитао их је странац.
„Испод земље", одговорили су. „Црно злато копали под земљом; црно злато за господара, црни камен за себе!"
Странац их је погледао, одмахнуо главом, и пошли су за њим; очи су им гореле — сада већ у ликовању, не више у чежви.
Ишли су и дуга је бида поворка. Вила се е брда у брдо, из долине у долину. Под сенком црвеног плашта и светле уталасане косе, као чудом умирале су љиве, сушила се поља; долине су се дизале, брда су падала. Богатетво из проклетства изникло враћало се у про-кдетство. Уз брдо су се пели, све навише; цео крај видео се јасно испод њих као ва длану. Пред њима се светлео дуги црвени илашт, сјајна коса горела је у сунцу.
„Куда?"
Странац није одговорио.
Обзорје је све усиламтело као у трећи сахат на Голготи; успламтео је на небу крст који се силним рукама ширио од истока до запада.
A етранац је ступио на врх rope, сагао је главу и снрио лице; јер велика је била туга у срцу љеговом.
„Не обзирите се назад у проклетство и трулеж, сви ви што сте чезиули за мном! Сви ви понижени и увређени, сви ви заробљени и притиснути — сада кад је наш дан певајте Осана и Алидуја! Из бичеваља и распећа, из срамоте и патва изникао је наш дан, до неба подигао се наш крст — певајте му Осана и Алилуја!
Ишао је пред вима висок и леп у дугом црвеном плашту и сви су ишли за вим, сви понижени и увре-ђени, еви сужви и потиштени.
Ишли су у светао дан, док се дубоко иза н>их над Содомом свила страшва воћ, ноћ суда и прееуде.
Ишли су за љим победоносно и радујући се; они понижени, изгажени вшли су за њим којим је ревао:
„Царство божје је на вама!"
ЈАКОВМБО ЗЛОЧИНСТВО.
Из оних крајева где сунце ве сија пошао је Јаков да се обеси. Било је то у ово време када су мировале машине, када је прашива покривала силне точкове и када су хиљаде радника у сред бела дана лутале по прашљивим улицама предграђа.
У ходнику га је срео Иван кројач. Обоје су били туберкулозни, Иван и Јаков.
„Куда ћеш Јакове?"
„Да учиним свему крај!"
„Време је већ, време! Ја ћу, мислим, сутра, ако већ ноћас не свршим... Хтео бих још внај капут да довршим."
,Збогом онда!"
,Збогом, и опрости ако сам ти што на жао учинио!"
Чак се ни погледали нису, нити су се руковали и Јаков је отишао.
Смркло се, улица је била жива. Јаков баци још једном поглед на суморне куће, сличне болницама и тамницама, на туберкулозна лица, на упале очи, и у срцу његовом била је мисао жалоснија од смрти.
„Колико вас има сада, браћо моја у Христу ћ по иатљи, што идете са мном ? Поворка иде, дуга, невре-гледна поворка. Од истока се вије до запада црна по-ворка несрећних и понижених... Главе погнуте, темена посута пепелом, конспац им је око врата..."
2
18
Иван Цанкар
И у тај последви час, пало је Јакову на ум да је свет велики и простран и да има можда крајева, где се не ниже црна поворка, где сија сунце, где су очи веседе.
„Видећу те крајеве пре но што умрем, ићи ћу да се уверим, да ли заиста сија сунце... Та и злочинпу даду цигару пре но што га преваре за душу... II ја ћу да попушим цигару!"
И отишао је из опустелих улица и дошао на широки булевар. Светле су лампе гореле тамо, светла су била лица, очи су се смејале.
Јакову је дошло да се смеје.
„Гле... био сам гладан, молио сам хлеба и дали су ми камен, рибе сам молио и дали су ми змију, јаја сам молио и дали су ми шкорпију... A сада, пошто ћу ускоро бити сит за вечита времена, сада ми по-казују колач. Цео дуги живот пита се човек да ли има краја на овоме свету где сија сунце ? Свуда тама, свуда непријатна тама. И кад се затварају очи, да уморне заспе, у једном засја сунце! Многе си године у тамвици окован и жудиш за зеленим ливадама — и кад су ноге слабе, кад је тело болесно, жељно одмора, не слободе, одједном се отворе двери без потребе!"
Долазило је Јакову да се смеје, и он се насмејао на сав глас, те су се окренула к њему господска лица. Преда њ је ступио леп господин, у дугом црном капуту са црним шеширом на глави, на танким рукама светле рукавице. По заруменелом лицу и мутно веселим очима познавало му се да је вечерао.
„По смеху сам те позкао, Јакове! Тако си се смејао кад си био дете!"
Јаков се насмејао јож гласније.
„Да знаш, лепи господине, пријатељу мој, како си мудру рекао смејао би се са мном заједно!... Ствар је на име у овоме, и ја ћу ти је истинито растумачити:
Јлковљево зл0чинств0
19
смејао сам се последњи пут пре петнаест година; управо петнаест година има, ни више ни мање... Лепа девојка кратких сукњица ишла је путем, погледала некуд у страну, спотакла се o свој сунцобран и пала — тада сам се насмејао да је одјекивало; девојка је стала преда ме са аарумењеним образима и сузнвм очима — ударила ми је хришћански шамар; пет година после тога била је моја жена; сад је туберкулозна и скоро ће умрети... Али шта бих данас.. да си ме срео јуче не би те дознао, јуче се јож нисам смејао. Данас ствар стоји друкчвје. Данас се могу смејати, другоме сам предао своје бриге; једно дугме имам у џепу, a сутра даће Бог... Шта мислиш, куда да идем сад?"
„Чини ми се, Јакове, да си пијан!"
„Ни пијан нисам био већ петнаест година; ни од вина ни од ракије; али промисли мало и кажи онима који поричу вину вредност и част: не од вина, но због све муке био сам пијан сваке вечери. Само троје деце имаи, али пошто су увек били гладни, пошто *у сталнб плакали, видео сам их шестеро. Ни капи нисам оку-сио, али ми је играло пред очима и језик ми је био тежак; ни из далека нисам видео ракије па су ми се ноге заплетале... Збогом, пријатељу!"
„Куда ћеж?"
„Мрак је већ, журим се, јер гране нећу моћи видети!"
Господин га је ухватио за руку.
„Истину си рекао, Јакове, ништа ниси лагао, од многог зла си пијан не од вина; на глад заудараш не на ракију. A ја сам пијан од вина иначе те не бих познао и не бих те чак ословио у овој мирокој улици, међу овим пристојним људима... Стани мало и чуј ие: Ако се збиља тако журиш да се обесиш, хајде мало са мном па ћеш отићи у вечност као што сват иде у ве-
20
ИВАН ЦЛНКАР
селе свате. Без плача и уздаха, са смехом и играњем треба да пређе човек праг живота!"
Тако су они пошли и дошли у крчму лепшу од цркве.
„Пиј, Јакове!"
Јаков је пио. Његове мисли, дотле троме и уморне, одједном су се пробудиле, прогледале су и зачудиле се. Глава је била тешка, падала је столу, a мисли су од-летале као лептири, летеле далеко некуд.
„Лепо је било некад, пријатељу. Колико вма од тада? Петнаест година чини ми се. Били смо момци без мисли и без будућвости. Ти си отишао десво, ја лево; ти си ствгао до црног капута, ја до црне во-шуље; мене су упрегли у тешка кола, a ти си сео ва њих... Ко би се тужио, зашто би жалио? Руда је само једна, само један бич; и смешно би било, ако би ко-чијаш теглио и касао, a кољ фијукао бичем... Душо драга, ти си кочијаш, a ја сам коњ коме су, под старе године, ноге отказале нослушност!"
Само једну чашу вииа је попио Јаков, a очи су му се избистриле и видео је даље и дубље но икад пре. Али оно што је видео било је тако чудновато не-мирно, кретало се и лелујало, потскакивало и падало, мењало се непрестано. Његов језик више није 620 тежан, али је говорис? ужурбано и неспретно. Мисли нису биле довршене, реченице нису биле целе, ве! у средини прекидане и замршене.
„Тако, дакле, пријатељу господски: пет годива после тога била је моја жена! Лепа је била и волела ме је. Сада више није лепа a и не воли ме, чини ми се, више... зашто ме не воли, господине драги, то ћеш одмах увидети... Јеси ли већ био у оним крајевима где је некад био мој дом? Тешка магла пада тамо од неба па све до пута, све до земље; лица, тела просецају ову маглу, и магла продире под одело, упија се у лице,
Јаковљево здочинство
21
продире до плућа, до крви, до мозга... II гле, од један пут су лица упала, очи леже у дубоким јамама, тело малакше, ноге клецају... Не иди тамо, ви лепих девојака нема тамо — ирерано старе, прерано умиру. Шта би, дакле, ти тамо?... Млади смо још били кад смо се узели: седамнаест вој, двадесет мени. Венчали смо се у рано јутро, јер смо ишли пешке у цркву; ни шешира није имала ни сјајног одела. Позајмила је све од при-јатељица: за ручком је пала кап црвеног вива на сукњу и зато смо платили две форинте; чини ми се, да је било много... Иосле подве, после свадбе, ја сам ишао у фабрику, она је шила... Тако је, мој господски прија-тељу, ишло десет годива: ја сам одлазио у фабрику, a она је шила. Десет година.. то је тако празна реч, као кад бих рекао, на пример, десет гутљаза вина... Теби су прошле и једва ти се познаје на брцима, и једва у мутном погледу очију. Теби су прошле као весео тренутак, a мени као једна непрекидна патња и ужас!"
Господин пријатељ је сипао; гледао је на тубер-кулозног кандидата за вешала радозналим, донекле зачуђеним погледом. Освртао се по који пут на девојке, које су седеле за суседним столом, и није слушао на-рочито пажљиво. Пријатни вински мирис легао му је на мисли, слатке беху и чежљиве.
„Чуј, лепи господине... или боље не слушај ме. Зар теби причам? Себи ја говорим. И осуђеник — зло-чинац не сме говорити последњег часа... но само са ћелавим исповедником; мени не треба исповедник... Лепи смо били обоје и млади и волели смо се; после десет година погледалн смо један другом у лице: o Mapo, Машо, Марушо, зар си ти то? Зар су то твоје светле очи? Зар је то твоје кадифено лице; зар су то твоје уснице?... O Јашо, Јакове, зар си ти то? Зар је то твоје весело лице, зар је то твој мушки смех? И Бог зна, обоје смо били тако болеени... И ако смо билн
22
Иван Цанкар
уморни и болни ипак нам се представио живот. II како нам се указао нестала је сва снага и са љом сва ра-дост... Од један пут — као да се све порушило и пре-врнуло пред нама. И љубав — где је? И младост — где је? Другачијим очима смо се гледали. Другим гласом смо говорили, другим речима... Дешавало се ра-није да сам седео на поду и забављао се са својим малишаном кудраве косе — е, да си га видео, прија-тељу! И он ће још некад — шта је правда, пријатељу ? оперимо руке: и он ће још некад стићи ва овај исти пут, којим данае идем ја! Ономад је зашакао одједном, спавао је мирно — па се уплашио, — отворио очи и заплакао... Шта ли је слутило тада, сироче кудраве косе?... Али сада се више не играм с љиме цо поду, не љуљам га више на крилу. Замисли чуда: страх ме је од детета, страх ме је од његових очију, погледам на н>, стресем се и побегнем..."
„Али шта врага!..." зачудио се и наљутио се ročno дин. „Зар су те отерали из фабрике? Пиј, пријатељу, и говори као хришћанин!"
„Отерали? Не, само су затворили врата, то је еве! Сад идемо сваки својим путем, као што је Бог наредко! Колико их је отпутовало јуче? Седморо чини ми се: троје су се обесили, двоје су се утопшга, један је убио жеву, дете и себе — тај је био најсавесвији и најте-мељитији, — последњи је, пак, отишао, опљачкао на друму богатог плашљивца и смејао се и пустио да га окују; овај је био паметан, врло паметан и досетљив: сад га неће отерати, сад му неће залупити врата пред носом!... Узрок: несрећна љубав! Кад би било по твоме сви су се ови повешали, подавили, поубијали децу и пљачкали по друму само због HecpftHe љубави; o тро-јици од седмеро њих чак се и писало: несрећна љубав, љубомора, ово и оно, овако и онако... Ја ти пак кажем, пријатељу, и кунем ти се: познавао сам човека, који је
Лаковљево злочпнетво
23
био страстан пушач, и тај је отишао и скочио у воду само с тога, мто ни на једним степеницама и ни у једном ходиику није више нашао ни најскромнији пикавац; али нисам никад чуо из честитих уста и не бих ни веровао, да се ко удавио због несрећне љубави... Ево, ја имам жену, и ако добро размислим и исповедим се без претварања, ја н>у волим и ако је туберкулозна, досадна и мршава. Волем је и гледам је, ја осуђеник, како умире па моје очи. Једном је погледала на дете које је у куту грцало тихо, пригушево, као што грцају старци; и тада сам видео како је једна сенка преле-тела преко њеног лнца — и та сенка остала je и по-стајала је све тамиија. A ја, који је волим, ву Мару, нисам јој пришао и нисам је помиловао по њеном болном лицу, већ сам уздрхтао од љутине и дохватао шешир и отишао без речи. Тако сам учинио и данас, кад сам опазио на кревету њеву мараму. На марами била је крв... Узео сам шешир и отишао сам без речи и нихам погледао ни њу та малишана кудраве косе, ни на обе јадне девојчице, које ће једног дана бити продаае на улици, думе невине, преварене већ у мајчиној утроби... И ја сам отишао — зар ово није несрећна љубаз?"
Господину је било досадно, али нешто се крепуло у његовом срцу, као неко саучешће. Возао се некад по усамљеном окружном путу и чуо је залуталог пса како цичи од глади. Тако саучешће се појавило у срцу веговом.
тт   •        • IU
„Пиј и ]еди!"
Јаков је гледао пв столовима, опазио је велипи жути колач.
„Шта је то тамо?"
„Колач... Зар ниси још никада... Донесите овамо... Јакоз је дохватио колач обема рукама као дете чинију.
24
ИВЛН ЦлНЕАР
„Шта мислиш?" рекао je са подсмехом, „шта би коштао овај колач читав и округао, неначет, овакав какав је?" •
„Пет фориити, миелим!" одговорио је господин и иств се тако смешкао. „Скупе су у кафани такве етвари!"
Јаков је држао колач обгрљен и тихо се смешкао, a уснице су му дрхтале.
„Шта би казао мој кудрави малишан — кад би изненада спазио ово тамо на столу... Заплак'о би сиро-мах и не ба се ни усудио да цриђе... Носите га!... Колико си рекао? Пет форинти? Гле, пркјатељу, ја сам вечерас пошао да тражим грану. II по свој прилици не бих Еошао да сам имао у шаци форинту; па можда и само једну круну. Било би за вечеру, још и сутра за ручак — и шта се све још може догодити између вечере и ручка! Можда би дошао анђео с неба, — до-гађало се, књиге тако кажу! Или би можда дошао добар човек — зар нема више добрих људи на свету? Цриче тако тврде! Или би се најзад догодило чудо, и продао бих између вечере и ручка и оно мало крви што је остало у мојим жилама.. Само једна једина форинта, не пет! A тамо ти лежи — иди узми! — пет форинти лежи тамо: Лепо печена кора, посута бадемом, лепа жута средина, пуна сухог грожђа!... Шта је то правда, пријатељу ?"
Господин се ослехнуо, али његов осмех није био весео, ни пријатељски.
„Нисам ја правио правду ни законе!... Пријатељу, зар не знаш више шта сам ти рекао: ако ти се чини потребно да одеш у вечност, вди тамо као сват, не прави кисело лице и не причај жалосне приче! Веселе бих крајеве хтео да ти иокажем, хајде са мном!"
И испили су и отишли су. Дошли су у велику дворану, чаробно осветљену. Сто корака била је дугачка, сто корака широка.  Господеко друштво — све бело и
Јаковљево злочинство
25
сјајно шарено, седело је за застртим столовима, гледало са високих галерија преко позлаћених ограда. II дигла се завеса, засвирала весела музика, скривена под бином, a на позорници заиграле су девојке у кратким сукњицама, које су блештале као звезде, до рамена голих руку, дубоко разголићених груди, заносно лепе.
Они седоше и господин поручи скупоцено вино. Чае одовуд, час одсшуд окренуло се зачуђено лице на Јаковљев искрпљени капут, на његову прљаву кошуљу, на његово самоубилачко лице.
„Одкуда та? Са које звезде?"
Кад је Јаков сипао дрхтала му је рука; кад је гледао игру љуљале су му се светиљке: кад је слушао није разумео гласове.
„Како ти се доиада?" смејао се господкн.
„Где је ово? Где смо?" муцао је Јаков.
II господии се смејао још гласпије
„Зар још аикад ниси био овде?"
Јаков га је само погледао мутним, тихо зачуђеним очима.
„Не пвј, Јакове, не пиј сувише, иначе нећеш видети гране!* Господин се смејао и бивао је све ра-сположеиији.
„Види ову женску, Јакове, како ти се чини? Је ли туберкулозна или не?"
Дубоко деколтована, раскалашна к лепа жена прошла је крај њих; нудила је црвене каранфиле и раскошно жуто цвеће.
Јаков ју је гледао. Пола бојазни, пола гнушаша било Је у његовим очима.
„Колико кошта ова жена?" замуца. Господин се грохотом насмејао.
„На грану мисли, Јакове, на грану, a не наженске!... Ово није пет форината као колач, драги мој, то је читаво имање! Ради годину дана и не једи ништа и
26
Иван Цанкар
не пиј ништа, па ћеш моћи добкти један нољубац са тих усаиа, које ти се сада тако презриво смеју!"
Јаков се нагао преко стола, гледао је убезекнуто и уплашено.
„Шта се догађа тамо?"
Раскалашна и лепа жена нудила је цвеће једном господииу, који је био стар, ћелав, жут. Јаков је до-хватио за раме господског пријатеља, погледао га и ставио кажипрст на уста.
„Колико?" питао је жути господин.
,Једну форипту!" насмејала се слатко гологруда госпсђииа.
Господин је ставио форинту на сто, узео је цвеће, ни помирисао га није.
^Једну форинту!" узвикнуо је Јаков.
„Не лудуј, зашто не би платио форинту?"
Јакоз је искааио чашу у један гутљај и образи му се запрвзнеше.
„Јеси ли разумео? Једна форинта! A знаш ли ти шта је то: једна форипта?"
„Већ си ш објаснио, Јакове! Гледај на позорницу!"
,,Не... Онамо гледај, он?мо гледај, шта се тамо догађа!"
Јаков се подигао са столице, ослонио се на сто обема рукама, лице му је било више упало но икада. Из дубоких дупља одсјајивале су очи.
Онај ћелави, жути госаодин узео је палцем и кажипрстом цвет од форинте, завитлао је два вут руком и цвет је одлетео преко дворане на ову страну, где је седела млада црномањаста девојка, у белој блузи са огромном фризуром, цвет је пао на иод, наишао је Еелнер и згазио га.
„Злочинац! Злочивац!" дрекну Јаков и скочи.
„Злочинац!"
.аковљево злочинство
27
У истом тревутку већ је стао крај жутог госпо-дина, стегао га за врат обема коштуњавим рукама, тако да је господин исколачио очи и клонуо.
„Злочинче! Знаш ли шта је то? Знаш ли шта је једна форинта?"
На уста жутога господина удари дена, a образи му помодреше.
Господски пријатељ Јаковљев задрхта, обрте сег сакри и побеже. Затим су дошли и везали пијаног злочинца и отерали га; штаповима и сунцобранима су га тукли по чуиавој глави и по погнутим плећима...
To је било Јаковљево злочинство.
ШАЧ ДАМЈАН.
I.
Своја патња је као огледало у коме човек упозна иатњу других. Ко се није патио до крви, остаје дете и није видео живота.
Некада, кад бејах још млад, дођох уреднику једног књижевног листа. Био је благ и љубазан човек, обучен у шарен огртач којн му се спуштао до дета, пушио је из дуге луле и давао поуке неискусним људима.
„Облик је добар и обећава много!" рекао је. „Али", казао је, „прво је потребно да уиознате живот! Учите драги мој, гледајте широко отвореним очима, упоређујте и упознавајте! Живот ће вам тек показати пут ка истин-ској великој уметности!"
Тако је рекао; ја, пак, нисам разумео љегов савет за то што сам патио још пре но што сам дошао до сазнава. Сада, кад сам отворио очи и кад видим оно што сам осећао, сећам се са љубављу тога уредника: био је невино дете и није видео живота.
Пре неколико дана говорио сам у кафани с једним човеком сличним њему.
„Зашто", рекао је, „зашто имаш на палети само оне тамне боје, од сиве до црне? Ти сликаш из места где ти је завичај. И твоје улице су прашљиве и уске, твоје куће су као тамнице и азили, твоји људи су бо-
Ковач Дамјан
25
лесни од рођења, туберкулозни, мрки и тихи, те их човек мимоиђе на путу. Ја сам био у тим крајевима и нисам видео ни таквих улица, ни таквих кућа, ни таквих људи! Ти имаш наочаре страшно замагљене, па не видиш веселих очвју; имаш слух јако искварен, па не чујеш веселог смеха. A ја сам видео друкчије улице, друкчвје куће, друкчЕје људе!" Даље је рекао још:
„Патње су, o којима говориш, као црка неодољива и непроменљива судбива. Нигде нисам видео лица која би имала оно црно знамење на челу. Твоје око је као обајано; место да види целу слику, светлу и тамну, онакву каква је, оно види само љену хладну сенку. Дете видиш кад плаче; ако се смеје тн га ке погледаш; за-љубљеног човека видвш кад је у љубави изгубио сву своју крв; док је кликтао од радости ниси га познавао; старца, коме је био псследњи дах у исти мах и по-сљедња патаа, прекрстио си по челу, устима и прсима; a онога који Џ докончао у смеху ниси ни иошкропио! Тако си огрнуо брата свога у свој црнн плашт и за-кликтао си: Ево човека!"
Ја сам био тужан и нисам знао како бих му од-говорио. Сунце је било у њему, нека и остане у вему вечито! Нека никада не погледа у вечност, куд може да гледа само онај ксји је патио! Највише израсте оно дрво, које је извикло из суза..
Испричао сам му догађај, онако како је текао од почетка до краја.
II.
Ковач Дамјан се женио. Млад је био и јак, на радост очвју. Родом је био из моравских крајева, по
30
ИВАВ ЦЛНКАР
језику и по ходу му се познавало. Чисте су биле ње-гове очи, и када би се осмехнуо, био је као дете.
Једном, било је лепо и топло вече, враћао се из фабрике. Било му је пријатно. Надимала су му се прса ћухом поветарца с југа, и смејао се не знајући ни сам зашто. У том је срео девојку, какву још никад вије видео.
Она је била малешна, танка и витка. Дамјан би је могао поди^и једном једином руком. И лице јој је било мајушно и бело, a смеђе очи су јој се смејале и поздрављале. Дамјан застаде, засмејало му се у срцу, приђе јој хитро и ухвати је исиод пазуха.
„Ко си?" упита га она и уплаши се.
Ои јој се саже и одговори јој неспретним језиком и неспретним гласом:
„Ја сам Дамјан, ковач, домом из моравских крајева, и волео бих ићи с тобом, да те испратим до врата, јер си лепа!"
Погледала му је у лице великим очима и осмех-нула се.
„Па, хајде!"
Тако су, без дугих речи, склопили пријатељство за увек.
„Казао си ко си", рекла је, „али ништа више не зпам o теби!"
„Ја сам Дамјан, као што сам ти већ рекао, и ковач, a станујем у близини места где смо се срели. И тек што сам те спазио заволео сам те. A сада ми ти кажи, ко еи, да бих био још радоснији!"
„Име ми је Штефка, отац ми је писмоноша, мајка ми је болесна; a ја идем у фабрику и везем рупце, знаш онакве што имају дугачке чипке; четири форинта зарађујем недељно!"
Дамјану је ударила крв у лице и било га је стид: јер он ју је волео.
Ковач Далјав
31
„За четири форинти... Па какав је газда?" „Зао човек!"
„Да ли ти је што рекао?"
Дамјану је дрхтао глас, a Штефка је ћутала и погледала у земљу. Обоје су ћутали дуго и тешко им је било на срцу.
И кад је престало ћутање, ухватише се за руке.
„Ништа се не бој!" рекао је Дамјан. „Увек ћу ја бити уз тебе; кад буде потребе, само реци, и ја ћу те чути из далека."
„Неће битн потребно," рекла је Штефка, „да те зовем! Само ћу се сетити тебе и никаква реч неће ми бити више ружна!"
Пошто су били већ. пред вратима, они ее вратише натраг.
„А сада ми кажи,,, рекао је Дамјан, „како ћемо и жта ћемо! Moje je мишљење да се одмах венчамо, направимо свадбу!-'
,,Нека буде како ти хоћеш; само је потребно да те покажем оцу и мајци!"
Тако су све до краја решили, те ни сами више нису знали o чему да разговарају: јер је срце било пуно љубави и лепих мисли.
Пред вратима cv се оаростили као да су се волели од постања света.
III.
Дамјан је дошао к њима и био је велики господин; сав у црноме, уљудан и очешљан.
Мајка је седела у стародревној наслошачи, дубоко згурена, јастуцима затрпана и обрнула се на Дамјана отвореним, радозналим погледом.
32
Иван Цавкар
„Неће још дуго", помислио је Дамјан кад је угле-дао њено лице.
Отац га је поздравио веселим гласом и стискао му
„Удара на ракију, несрећник!" минуло је вроз Дамјанову главу. A Штефка је чула његову тиху мисао и зацрвенела се од стида и жалости. Дамјан је погледа с пуно љубави и осмехну се да би је утешио.
Изба је била сиромашно вамештена; притајена туга била је исписава ва зиду, a брига је седела у запећку. Тако се Дамјан освртао и све је прегледао и промислио једним јединим погледом.
„Она пати како Не би смело бити, кад би правда била друкчија но што је! Огац, овај мршави пијаница замућена ока и црвена носа, не види ништа и не мисли ништа, тек можда нешто на своју службу, несрећиик! Мајка је свикла на патње, можда их више и не осећа. Само она осећа, сав терет је ва љеним плећима, на слабим, дечјим плећима. И још се смешка, сирото дете, носи крст, он јој засеца у раме, a она се смешка! Али ја ћу препети твој крст на своја плећа, зато што сам јак — и j a ћу те спасти!"
Кад је све то тако углавио и разбиетрио, био је добре воље, као после довршеног тешког посла. Штефка је кувала чај и донела хлеба с маслом. Дамјан је оцу образложио све потанко и ао реду, одакле је, како за-рађује хлеб, шта је смнслио o венчању. Чвнило му се да отац не слуша онако, како треба слушати важне речм; осмехнуо би се по кадкад слатким осмехом и климнуо би главом вазда, кад баш не би било зашто да се клима. Одједном устаде и оде у кухиљу; кад се вратио био је црвен у лицу и заударао је на ракију.
„Ослободићу је!" помисли Дамјан и погледа је мрачно. „Још три недеље, па ћу је спасти... сваки дан венога страдања, био би грех на моју душу!"
Ковач Дамјан
33
„Него, ви се журите, страшно вам -се жури!" осмехнуо се отац; a затим уздахну: „Како ћемо сада нас двоје етарих и невољнвх, од свих напуштени? Празна ће бити кућа... пуста и празна!"
Наслонио је главу на руку, очи му се прелиле су-зама. Дамјаном проструја као неко гађење.
„Нису из срца, из ракије су те сузе... Чак ни не мисли на љу — од њених брига би хтео да живи, и још му се плаче!"
И по мајчиним образима лиле су сузе, али лице је остало бледо и мирно, без мисли.
Дамјану је било, као да је легло нешто пусто и сиво у његово срце: csa му ее радост угасила. Кад се опростио био је силно утучен и пун дубоког милосрђа.
„Један једини сат — па сам већ једва дисао, као да је куга била у ваздуху. Она, мученица, још се смеши, носи крст и смеши се!"
Оно вече високо је порасла вегова љубав и испре-плела жилама његово срце.
IV.
Штефка је огрнула мараму и испратила га, јер је било лепо вече.
На степеницама, тек што су затворили врата, при-вила се уз њега, и он осети, претрнувши, како је за-треитало од тихог плача цело њено мајушно тело. Подигао ју је као дете и није могао изустити ни речи.
„Сад си видео; дај ми руку, ако више не будеш дошао!"
„Волим те, јер сам видео!"
Али она је остала озбиљна цело то вече, ни при опроштају није се осмехнула; Дамјану се чинило да она сад говори дубљии гласом и спорије.
34
Иван Цанкар
„Да ли верујеш у предсказања?" питала је из-ненадно
„Ни у какве враџбине ја не верујем.*
„Не мислим ја на враџбине; већ мислим на оно предсказање које се јави у срцу, као да је сам Бог проговорио у тишини... Од једном се угаси сва радост, човек се ужасне и учини се очима да провиде даљину. Тако ми се догодило кад ск ступио у собу. Сенка је минула преко твог чела...   To је било предсказање."
Дамјана је зазебло у срцу — и он сам осети предсказање...
„Страх ме је сада саму!" рекла је Штефка. „Чим се опростиш од мене, чини ми се, све ово ннкад неће бити истина и да се више никада нећеш вратити! Та три недеље, то није дуго, прошле би као један час, кад неби било предсказава и зебње. Овако пак мислим да ће се време одједном зауставити и да неће доћи никада она недеља, и да ће она стајати тамо далеко као светла гора. Синоћ, кад сам дуго мислила на тебе, причинило ми се као да стојим на раскрсници: тамо је сасвим кратак пут, тамо су три недеље; белу кућу видим, која ме иза кестенова поздравља; али ја не одох тамо, већ се уцутих као по божјој завовести дугим, стрмим путем, који је сама патња и који нема краја..."
Дамјан је ћутао; њему, јакоме, који никада није сдавао, етегло се грло те није могао проговорити. И он сам био је љут na је ћутао.
„Ја знам да си сада жалостан због моје жалости. Али не замери: тако је пуно срце да сузе саме теку... И не би их могла сакупити па да их и у ведро хватам!"
Тада се Дамјан саже к шој. Ставио јој је обе тешке руке на рамена.
„Девојко моја, рекао сам ти, како те волим! И ништа ти нисам на зло учинио, па да ти је тешко због мене. Тужна си, јер ти је канула несвесно туга у срце.
Ковлч Дамјан
В5
као што пред зору надне месечина у собу. Учини да мине ова туга, да се угаси брзо, као месечина пред зору, дете моје! Више ћу те штитити него себе, више него себе ћу штитити нашу љубав ! A ти се немој ништа бојати и ништа не мисли, подсмевај се свима предска-зивањима! Само још три недеље и ништа више!"
Кад су се пред вратима опростили, погледа Штефка у небо, које је било посуто звездама и уздахну:
„Зашто су нотребне све ове болне сузе... и све ове тешке бриге... и сва ова зебња? Небо је и тако само једно!"
Тако су се опростили они, жалосни обоје и због туге још тешње повезани, срце у срце, јаче но коноп-дем и железом.
у
Удубљен у мисли био је Дамјан кад је ступио у своју собу и упалио свећу. Наврле су зле слутае као вуци из шуме.
„Није добро ако се човек жепи с тужном мишљу, као што није добро ако уђе у цркву под теретом гре-хова. Нису то биле вене речи које су ме ражалостиле; из саме речи не рађа се туга. Она је већ била у мени, само је требало да је пробуде!"
Дошао је до овог сазнаша и убеђења, па се упла-шио своје властите свести.
„Ако је туга бвла у мени, од куд је дошла она, кад је изникла и из које груде? Од мајке ввје, никада нисам био тужан; ако сам био бијен, смејао сам се. Први пут сам је осетио вечерас: из љубавн су настале брига и туга!"
И кад је то увидео, био је још тужнији и дубоао је опустио главу.
30
Ивап Цапеар
Брига је, пак, плодна њива; об ноћ она рађа са-знавем и искуством.
Свећа је горела, Дамјан је лежао на постељи, с рукама под тешком главом, и размишљао је.
„Како је све то и зашто? Тако сам живео двадесет и пет година, ишао сам напред онако како ме је ввхор носио, нисам се освртао никуд и никада нисам повио грбачу. Сад сам угледао ову светитељку, и као да сам угледао вечну светлост, па сам клонуо!... Сам сам био и весело сам звиждао; a сад, кад смо двоје, страх ме је!"
Чим је тако уздахнуо, скочио je са кревета и згрануо се од ужасног сазнааа.
„Баш зато што смо двоје, баш зато ме је страх!"
Дугим корацима јурио је од врата до зида, да се тресла дела соба. Махао је рукама, као да је хтео-ухватити онај ужас, погледати га јасно у лице, да би га упознао до дна, па да га савлада песннцом.
„Зато јер смодвоје!... Један и један то су два — то већ више није тако у свету! Један и још један •— то је брига; тако је то у свету! Размислимо добро шта Јемо утврдити и ставимо све онамо где му је место: ципеле пред врата, капут o клин! Будимо без страха;. ако су привиђева у кући, морам им погледати у очи, да бих знао с ким имам посла!"
Тешко се завалио на кревет, подметнуо руке под главу и сабрао веђе.
„Ту сте, ја вас поздрављам! Та ја сам вас наслу-ћивао, још док вас нисам познавао!... Бринутн се за себе — лака брига! Бринути се за друге — слатка брига! Шта кажете, — зар да у овим рукама нема више снаге, и зар, што су голе, не могу ископати њима закопано благо, за ово дете невино и благословено ? Где је та сила која ће оковати ове руке, из гвожђа саливене?
Још је даље размишљао:
„Кад бих, рецимо, изгубио посао, Бог зна због
Ковач Данјан
37
чега... идем на друго место! Али ако га не би било... кад га не би било на другом месту!"
Све његове мисли заетале су одједаред као пред високим зидом и нису могле даље. Зато су кренуле на другу страну.
„Како je то? Ko је то учинио?... Овде су руке, рада доетојне и жељне, овде глава, мислима широм отворена, овде ерце пуно љубави... II зар све то да се одбаци! Лако би могло доћи до тога, било је већ тога, видео сам својим очима — ко је то удесио да је то тако?... Тамо се возе на венчаве у небројеним лепим колима, сам сам их видео, и није их брига. Смеју се и ништа не мисле. Да ли их је створио Бог по своме подобију као нас, или их је створио по друкчијем? Да ли им је дао друкчији живот, друкчије мисли и дру-кчије бриге... Зашто је ономе који је слаб и невољан радост оно, што је бол мени који сам јак и оран?... Ни за себе не ради и не брине, a ни за љу: a возе се обоје и не хају ни за шта; ја се међутим бринем и за себе и за њу, радио бих за нас обоје; и сад, мене је страх; ко је тај што је то тако уредио?"
Размишљао је дуго; и кад је до краја промислио, био је толико жалостан, да су му се засузиле очи. први пут у животу.
VI.
У оно време долазио је у земљу црни ужас, стра-пшији од вампира и жеднији крви и младог живота. Појавио се на видику, таман и силан као судњи дан. Више ужаса је ишло пред њиме, више смрти за аим, него у време куге и глади.
Радници су били нагомилали и сувише богатства, и сад је оно лежало тамо, никоме на корист, и трунуло
38
Иван Цанкар
je. Овима који су га били нагомилали, било је забра-аено; они, којима није било забрањено, имали су га сами довољно и сувише.
Богатство лежи на гомиле — куда ће с радни-цима? На улицу с њима. И на улицу се излила црна. војска.
To је био тај вампир који се појавио на обзору, и налегао на целу земљу, сисајући крв. Дуга је била ноћ. Кад се дигао, засићен крви, лежало је хшвадама исисаних лешева, и нико вије хајао за њих...
Дамјанових другова било је тада у тој вароши тачно тридесет хиљада. Другова, наиме, који су сазналк најпре зачуђени, затим преплашени, на послетку бески, да не само што немају имааа, као што га пикад нису ни имали, него да вемају ви руку. По начину како су неспретно турали и држали руке у пеновима од панта-лона, познавало им се да на овако што нису навикли. Из почетка су у дугим поворкама ишли по улицама бога-ташких кућа вичуби, и захтевали рада и хлеба. Властима су давали мвого посла, другима људима су смегали и досађивалк. Најзад се и њима самима досадило. Нешто их је отишло у затвор, нешто их је било протераио, a неки су побегли у далеке крајеве. Бог нека им се тамо смилује! Највише их је, пак, било таквих, којк су ма-лаксали од свега тога зла и нису могли више на улицу. Нису полипсали од глади, наиме онако, као што је то већ обичај: за седам дана; јер има људи на свету који умиру од глади врло лагано, често по више годива; то су јаке природе...
Дамјану је било као да су га ударили коцем п& глави.
„Како то? Каква је то правда?" Мислио је ваиме: рад је себи присвојио право ка мене, као што машика присваја на точкове и ремене:.
Ковач Дамјан
3!»
дакле имам z ја зраво на рад, — зар ће се машина кретати без ремена и точкова?
И точак је стао и ремен с њиме; фабрике су се затвориле и црна војска се размилела по улицама.
Дуго је мислио Дамјан, a није могао разумети и ехватити. Осетио је да се догоднло нешто ужасно и нада све неправедно, a нвје могао вогледати невравди право у лице да би је упознао и ословио. Није ишао са поворком која је отишла у гссподске улкце, јер је био уморан од туге. Још уморнвји је био од црних, не-јасних слутвза, које су му срце тешко притиекале; чинкло му се да је изненада погледао у други свет, која ра-није никада није видео.
„Чији сам ја роб? Ko је аој господар да ме може убиги, a да га не окриве'?..."
Ишао је по тамној улици погпуте главе, замишљен и мрк; једно га девојче срете к погледа му у лице; a Дамјан вретрву, устрепта и прену се из заноса. Као у вртлогу завртеше се његове мислк посве другим прав-цем. Тамо где је стајао ослонио се на зид и није видео других људи; a образе му је подузео мраз.
„Како ћу јој рећк? Спаситељу, сад ми се смилуј, сад или никад, кад те први пут молим!"
ОдЈедиом је угледа; тако тачно, тако јасно ју је видео као да је ту пред њим. Видео је очи у које се уселио недокучни ужас. И ни слова није проговорио, еве су му речи биле закључане у грлу; али је она опазила његово лице и побледела и сама.
Тако ју је јасно видео пред собом, тако је осетио њен ужас, да се зачуђен тргао над га је неко лактом гурнуо. Био је то неки непознат човек, који се дотакао прстом шешира и прошао брзо даље крај њега. Брзим корацима се упутио Дамјан кућг.
„Нећу јој казати... Сутра још не... Зашто бих јој и говорио? Можда ће ме Бог благословити, можда ће
10
Иван Цанкар
ми се већ сутра отворити зрата на друтом месту; ве-лика је варовт и велики свет... нећу јој казати!"
Тако је одлучио у својој љубави: a његово срце било је до врха пуно туге.
ТИ.
Лутао је по вароши прзи дан, лутао је други дан и седам дана. Седми дан се пак десило да је добио арџијску службу која му је некад изгледала срамна; сагао је главу и захвалио је Богу, јер је био гладан.
Доцкан увече враћао се кући уморан, пун етида и туге. Као жто се увек догађало, стао би на раскрсници, стајао дуго и размишљао; и као увек, жироко би од-махнуо руком.
„Нећу ићи, нећу јој рећи ову жалост и срамоту, умрла би!"
Први дан одмахнуо је лако и без бриге је изго-ворио те речи. Али већ други дан је мислио: „Ова ће ме чекати, обзираће се према вратима... До позне вечери ће ме чекати!" Трећн дан га је забридело у срцу и осетио је да се оптеретио тешким грехом. Најзад се удари песницом и писну пригушеним гласом као дете: „Шта ћу сад... како бих јој сада казао кад је доцкан!"
Чама је лежала на љеговом срцу, тежа од свега зла и од све туге. Дубоко је осетио жељу за исповешћу, ону горку, највећу чежњу, како је није осетио раније никада. Страшније је било ово ћутаве од веног пре-бледелог лица. II кад није спавао, мислио је дрхћући: „Врелије су сада вене сузе, но што би биле кад бих клечао пред љом, да јој исповедим, како ме је ударио Бог!..«
„Вечерас ћу ићи!" реко је ујутру. Увече се пре-домислио, уплашио се и одмахнуо руком.   „Сад сам
Ковач Дашан
4!
уморан, Бог сам нек зна шта бих говорио, чак бих можда и плакао!... Сутра ћу рано сврнути до ње, брзо ћу отићи, казаћу јој једну реч, na ty утећи!..." Ни ујутро није ишао, ни у подне.
A кад му се срце до дна разболело сд туге и од кајања, брзо се пришуњао у близину и погледао на прозор. Црозор је био сзетао.
„Не спава!" помисли. И као врућ потов излише ■се сузе из срца, из све његове крви. „Ето седи сасвим сама, још увек можда гледа према вратима, блузу има још на себи, косе још салетене, да би ме дочекала лепа..."
Опазио је сенку у прозору и склонио се у мрак. Тако је чекао седам вечери. Кад је осме вечери погледао на прозор, био је застрт и таман.
Прострујао га је страх, сам је осетио како му је ударила студен у лице. Нога је ступила према вратима, без наређења, као у сну; пред степеницама се међутим окренуо и вратио се у мрак.
„Она више не чека на мене!" рекао је прво.
„Није се још вратила!" рекао је затим.
„Оболела је!" рекао је најзад и притиснуо обе песнице на слепе очи.
Чинило му се да је стајао и чекао до поноћи и дуже; a прозор је био таман. Тетурао се према кући као пијан, клецајући и лупајући ишао је по тамним дрвеним степеницама. Кад је отворио врата, удари га од темена до ногу и застаде као скамеаен.
Свећа је горела на столу; на столици је седела Штефка.
VIII.
Дубоко погурена, седела је огрнута у мараму, на глави сламни шешир с црном траком, онако како је
42
Иван Цанклг
дошла; еамо је свећу запалила, да је не буде страх у мраку и да би је он видео кад дође.
Еад је стао на праг, одмах је сазнао све, онако вако је било: чекала је на вега од раиог вечера, кад се још у соби назирала дремљква светлост; чекала је и ■ није се макла, руке на коленима, глава погурена; a мирне очи биле су упрте на врата тако право, као што су еада уперене на њега.
„Дуго сам те чекала," проговорила је тихим гласом. Рука јој ее овлаш помакоше на коленима. Очи су јој биле светлије и веће.
Кад ју је видео пред собом, плаху и јадну, осетио је у ауном болу свој тешки грех и било му је да се срушк пред љом. Али речи није имао да јој проговори.
Штефка је устала и загледала му се у лице, тамо је видела вегову љубав и осмехнула се тако лако да то кико други не би опазно, до само аегова заетра-шена љубав.
„Зашто писи дошао?"
Гласнији и мекши је био н.ен глас.
Узео ју је за рамема и спустио на етолицу; он сам седе према њој. Одједном је био спокојан и сав му је страх ишчезао.
„Зато нисам дошао, Штефка, јер сам те волео. Увери се прво o томе и веруј!"
„Верујеи ти!"
„Зато што верујеш, знам да ме еолиш. — A сад ћу ти казати све по реду, без прикривава, и не плачи и не плаши се... Затворили су фабрику, све су нас из-гурали на улнцу, не хају више за наш рад. To је било пре седам дана. Сад сам слуга, слуга стоке. Ово је по-четак пута; куд води видиш сама, та твоје су очи отворене! — Како оно рекосмо, за три недеље рекосмо ? Сад рецимо за годину дана... годину дана рецимо!... Ево, то је то што ти иисам смео рећи; као разбојвик
ковач д.4мјан
сам стајао под твојим прозором..." рекао јој је и на мах се зачудио што је била потпуно мирна, што није ллакала, што ни оком тренула иије. Чак се оемехнула; a он je уетрептао на вен осмех.
„Да ли се још сећаш, Дамјапе, како смо говорили o цредсказању'? Ти ниси вероиао, a ја сам веровала и био ме је страх... Сасвим је јасно закуцало онда пред-сказаве иа моје срце. И на твоје је срце закуцало, јер сам видела како си погнуо главу... Ето, све се догодило онако како се иредсказало! Већ друге вечери ниси дошао к менаг, a ја се нисам чудила што ниси дошао. Чекала сам те до воноћи, кад је улица била тиха и врата за-кључапа, и знала сам да нећеш доћи. Исто сам тако знала да ме волиш. Кад друго вече ниси дошао, ни треће вече, и кад целе недеље писи дошао, онда сам се уплашила, дрхтала сам, болесна од чежње за тобом. Онако исто као што си ти чезнуо — јер сам из даљине чула твоје рањено срце..." Гледала му је право у лице, љен глас је био мекан и мирав, a Дамјанол проструја као нека тиха, непозната зебња.
„Шта је то, како то, Штефка? Та ти ниси ни мало жалосна з ки мало не страхујеш — зар ни једне сузе није вредно и ни једног уздаха, што ћемо раста-вити руке, којима сзго се држали већ тако чврсто? Трн недеље — био је то само један корак; дуга година, једна дуга година и још више — то је поклоничка трновита стаза... Ако погледаа на њу, клецају ми ноге те радије затварам очи. Затворимо, Штефка, обоје очи, како би се пре прешла ова трновита стаза!"
Она му је погледала у лице; веаи образи били су сасвим бледи, a аене уснице су се осмехнуле.
„Та никада неће бити краја тој трновитој стази!"
Прискочио је к вој, дохватио је за обе руке и стиснуо је тако енажно, да је устала.
M
ивлв цлнеар
„Шта си то изустила сад? Згрешила си пред Бо-гом и преда мном!"
Кад је устала, са својвм танким рукама у вего-вим снажним, привила се сасвим уз њега. И говорила је тако тихо да су се њене уснице једва мкцале и да ју је само његов страх разумео.
„Та није било тебн послато предсказаве, већ само мени... Не смеш ме више волети — ето, зато сам те чекала, да ти то кажем!"
Он је пустио љене руке и стајао је блед пред њом.
IX.
Дуго су ћутали обоје; било им је као да из оба срца расте болно сазнање. Штефка је оборила очи и дохватила за кваку.
„Пусти ме да идем!"
Дамјан је стао исаред врата.
„Остани! Ја те волим a и ти си рекла да ме волиш. Све остало, ма шта било... све остало је неправда и ми смо невини. Ја сам казао: говори и ти да ти срце буде утешено!"
„Пусти ме да одем!"
У треперењу њеног гласа већ је био страх. Дамјан је уздрхтао јер се и сам уплашио.
„Сад не смеш одавде. Не смеш све док ми не кажеш! У моме срцу био је само бол, a у твоме је страх!"
Ухватио ју је чврсто обема рукама, посадио је на столицу и стао пред ау, велик и стасит; чим је видео аену зебњу био је понова јак и веровао је у своју снагу. Она је седела, погурена тела, руку скрштених укрилу; лице њено, мајушно и бело, није одавало само зебњу, већ је одавало и прикривен ужас.
Ковлч Дамјан
45
„Исповеди ми све," рекао је, „последњи ти пут говорим сад, затим ћу чекати до поноћи, па и до јутра док не проговорипг!"
Седели су дуго; обоје су гледали у под и обема је било тешко; мисао је вшла од срца к срцу и све је постајала тужнија...
Одједном она ускликну; нз стисиутог грла извио се, сувише јак, сувише дуго у прсима притајен, хра-пав глас.
„То не смеш чути! То не смеш знати!"
Он је погледа мирно.
„Говори! Чекаћу... до поноћи, до зоре!"
Она задрхта као од јаког мраза, погледа га великим очима a уснице јој се осмехнуше тако чудко као на плач.
„Пригни се, Дамјаве, сасвим близу к мени, да ти се исповедим тихо... II чим будеш чуо, Дамјане, забо-рави одмах и не казуј никоме. A оида ми отвори врата и само ми јож пружи руку!"
Он се саже дубоко к њој, тако да га је у лице ударио студен њених образа. Шаиутала је тако тихо да је једва осећао дах из њених уста; није разумео речи, али је јасно разумео сав ужас.
„Отац мој, несрећник..."
Тада је разумео историју несрећника од почетка до краја и дубоко је сагао главу. Штефка је устала.
„Бог нека нам се смилује; a теби, Дамјане, нека буду сви његови благослови!"
Тада ју је подигао, онако исто као оно вече кад се поплашила од предсказања.
„Зар ти мислиш, дете без греха, да ћу те оста-вити саму баш сада, кад је твоја туга највећа? Тек се сада преточила крв из твога срца у моје — и ни један конопац не држи тако чврсто као патва! Тек си сада моја и никада те пустити нећу!"
16
Ивлн Цанкар
Подигао ју је само и рекао јој је те речи само; a она је у плахим сновима, у тамној, полусвесној нади чекала на те речи, као што се осуђеник, који иде на посљедњи пут, нада на помиловање и на рај.
„Сада нема више суза, Штефка, и више нема туге!"
Погладио јој је косу низ чело, помиловао је по образу.
„Други су учинили грех црема вама, ми згрешили нисмо! Шта је криво дрво ако га сломије вихор, и шта је лист крив ако га однесе ветар? Тако је било и с нама. Па ако нас још теже погоди казна божја, погледаћемо се лице у лице и волећемо се. И ако бисмо иајзад обоје... ако бисмо обоје, o Штефка, морали умрети од тешке судбе — у очи би се погледали и волелк се!"
Тако је говорио Дамјан, ковач, јер је његово срце бкло пуно милосрђа-
Миловао ју је десницом по мекој коси, у левица је држао њеву танку десну руку. Она је затворила очи. дубоко на образима дежале су њепе тампе треиавице; била је уморна.
„Јеси ли још крај мене?'1 питала је као у сну.
„До века: спавај без свова!и
„Не спавам!" рекла је тихо и пије отворила очи. ,Само бих још један минут хтела, или, ако Бог дозволњ чак и два минута да буде овако... a затим ћемо се растати као што емо се и срели..."
„Грешве су то речи, Штефка; никада те нећу напустити! Зато што си жалосна дошла к мени, ја те зише волии него што сам те волио док еи се смешкала: још јаче воли мајка болееио дете — у трпљењу она
КОВАЧ ДЛМЈАН
47
упозна љубав. И твој крст узећу ја на сзоја плећа, јер су јача од твојих!"
Ова се подигла на лактовима и погледала га је великим очима.
„Мој крст? Не кушај Бога... сам би се на смрт осудио!"
„Ако си осуђена ти, треба и ја да се осудим. Ма где да води пут — ми ћемо ићи руку под руку!... Не дижи ее, Штефка, одмори се још, јер си уморна од жалости!... Обе ми руке дај — како су хладне ове си-роте руке! —затвори очи и слушај. Сад нам је обема било тешко, твоја се туга потоком предила у моје срце. Али треба да утремо ове сузе, да промислимо бистро све до краја, јер је време кратко. Није паметно да плачеш због оца и да му пребацујеш; он ће пред Богом избрисати свој грех, a пред људима не може, као што се изговорена реч никада више не враћа на језик. Сузама не ћеио испрати мрљу. Уздасима не ћемо је одухнути. Само једно може бити!"
Широким погледом загледала му се у лице; a у погледу није било наде, била је зебња.
За часак је Дамјан умукнуо и погледао у под. Говорио је за тим полако и тихо.
„Само једно може бити! Треба нам тих триста форинти — морамо их наћи..., да спасемо оца, да их вратимо место вега, па макар их ископали из земље. И пошто их морамо имати, ми ћемо их наћи... ма где било... Још ову недељу, велиш, имамо времена? To је доста... неће га терати и судити му, сиромаху грешнику!"
Она нагло устаде и загрли га око врата.
„Не, Дамјане! Што си сада рекао, мисли да ниси изговорио! И он је сиромах рекао: ма где, и узео је... Не говори тако, Дамјане, страх ме је!... Ево, пресудио <си еам: ми нисмо криви. мн нисмо згрешили... 0, Да-
48
Иван Цанвар
мјане, нева буде наш део само трпљење, не треба нам јож кривице и греха!" Дамјан је устукнуо.
„Бог нек ми ее емилује, Штефка: ја те не разу-мем, јер нећу да те разумем! Зар ти се није сада увукла у душу мисао, која је самртни грех над мојом љубављу?"
У веним очима биле су сузе.
„Рекао си: ма где... Да спасеш оца грешника, да вратиж за њега — ма где! То што си рекао, био је самртни грех нред мојом љубављу! Кад еи проговорио, закуцало је предсказаље на моје срце; зато сам се престрашила!"
„Узнемирена си, пуна си тешких снова; недељу дана патње и туге — довољно је било за тебе! Зато видиш авети које будне очи не виде, чујеш речи које нико није рекао. Штефка, пробуди се, и друкчије ћеш гдедати!"
Узе је за руку.
л11о:ђимо сада; загушљив је ваздух у овој уској соби; он пада тако тешко на срце да је бол још већи. A напољу је лепо вече. Кад будеш погледала у небо и будеш гледала звезде, све ће ти бити лако и смејаћеш се аветима!"
Она се нвје осмехнула; сагла је главу и ишла је с шиме без противљења.
XI.
Топли вечервзи ваздух запухнуо им је у лица и уздахнули су обоје дубоко. Било им је тако као да су дошли из цркве, са исповести. Улице су биле све тихе и тамне. Сиви облак који je до касног вечера висио над вароши, већ ее растворио и јасно је сијало небо.
Ковач Дамјан
49
Ишли су лагано улицом, тихим корацима, и држали се за руке; гледали су у звезде, које су се светло плавиле над свам овим велзким болом, и дуго су ћутали.
Кад су дошли до вене куће, погледали су се у очи.
Депо је вече," рекла је она, „опростимо се ове вечери. Тако ће бити за увек лепа успомена и за тебе и за мене, и са слатком мипхљу гледаћемо некад на ово лепо вече!..."
„Заиста је лепо вече,а рекао је он, „и овог лепог вечера склопимо везу за увек. Није тако јака твоја зебња a и нема снаге на свету која би могла да те извије из мојих руку! Сада је скопчано и повезаво — нек дође шта хоће!"
Зазвонила је на вратима.
„Хајде, Штефка, затвори очи и спавај у слатком миру. Јер више нема ни бриге ни туге! Мисли да је било и да више ничега нема; мисли да ти се сневало o ужасу и тузи — a ти си отворила очи, и светао ти се дан засмејао у лице!"
Тешки кораци су стругали по ходниву, као да се приближавао у папучама дебео човек. Туробна вратарка откључала је врата; у руци је држала свећу и поздра-вила је зловољно.
„Иди сад!и рекла је Штефка.
Дамјан јој је из близа погледао у лице, у очи, и видио је до ерца. Ступио је за њом у ходник; врата су се закључала за љима.
„Све дон тако гледају твоје очи, и док је такво твоје лиде, ја те не ћу пустити саму!"
Ишао је за н>ом преко степеница и ушао с њоме у собу.
Ступио је у собу, стао је испред врата, забезекнут и осрамоћен; није видео чак ни њене уплашене очи које су молиле.
Соба је била скоро празна; један једини кревет
4
50
Ивлн Цлнклр
стајао је крај зида, није било ни стола ни столица, ни огледала, ни слика. На кревету затрпана у јастуке ле-жала је мајка, ситна и згурена, сам костур са тупим, упиљеним очима. На ниској клупици крај узгдавља седео је отац; поспане и влажне су биле љегове очи, уснице су се кривиле на плач; видело се да је био пијан.
„Иди... не замери... пружи ми још једном руку!" молила је Штефка.
Од једаред је отац устао, цело му се лице зацр-венело.
„Дамјане, зете мој, драги мој! Та ја сам знао да ћеш доћи, говорио сам увек — и ето дошао си! Ево ти руке, ево десннце! Ова глупава Штефка вели — шта бих са љом, па дете је она! — вели да више никада нећеш доћи, да те је стид. Од чега стид? Зар од не-среће да те је стид? Ти не би био поштен човек, и ја бих ти наредио: Дамјане, ти зато што ниси поштен човек, не дотичи се детета! Али сам ја потајно знао ко си ти!... Зашто ми не пружаш руку кад ти ја нудим своју?"
Као прикован стајао је Дамјан, погледа мрког, руку опуштених.
„Шта сте учинили?" упита он. Његов је глас био таман и заповеднички.
Отац се тргао корак уназад; одједном је постао маден, уплашен и дрхтао је.
„ Ја нисам... Ја нисам... Шта ћу?... Божја је воља била... Божја ме је рука ударила... Нека се Бог сми-лује мени грешноме!"
Студене, танке руке милујући су дотакле Дамјанове.
„Смилуј се!"
Погледао је тамним оком на шу, која је стајала малена и танка пред њим; погледао је на оца, који је згурен сав трептао, као да се бојао удараца.
„Коме да се смилујем?" проговори Дамјан тихо. „Божји је посао опраштање, a не мој! Нисам судија и
Ковлч Дамјан
51
нисам дошао да судим! Ја те волим и мој је задатак да те заштитим од свега зла... Недељу дана си трнеда, трпи још једну недељу; мајушна си, али је твоје срце јако. Кад ти у овој страхоти буде зло, затвори очи и помисли како ће нам једном бити лепо и добро!"
„За тебе ме је страх, твоје се велике љубави бојим!"
Очево се лице одједном разведрило.
„Тако се говори, Дамјане, као што си сада гово-рио! Зашто би човек оборио главу ако га задеси не-срећа? Што је било, било — само весело напред у будућност!... A ово слини, плаче и пада у несвест... шта је измислила? Ево, окрени се по соби — све празно! Као да су у поноћ наишли разбојници! У својој тврдо-главости све је продала, све однела... Ко би што дао за сву ту старудију? Ни себи није помогла, ни мени, нити икоме другом. Спавати, a спавати — морамо на поду, као путници! Зар то доликује, питам те ја, Да-мјане?... Да ми бар да штогод, али она је све стегла, сакрила!... Што гледаш тако љутито, Дамјане? Та баш ништа рђаво нисам рекао, никоме нижта не пребацујем! Она је добро дете, Бог ми је сведок, нема јој равне на свету!и
Дамјан је одмахнуо руком, није му погледао ни у лице.
„Учините тако како она наређује... Не мичите се из куће, стрпите се... Доћи ћу кроз недељу дана!"
„Знао сам ја то... о, Дамјане... увек сам потајно знао да си ти наш спас и наша помоћ!"
ДамЈан ]е пружио Штефки обе руке.
„Тако учини, Штефка, како сам ти рекао. Стрци се недељу дана и не допусти да те савлада туга!"
Окренуо се брзо и отишао. Штефка је стајала са сзетиљком на степеницама и гледала је за њим док није етупио у ходник.
52
Иван Цанкар
Кад му је натмурена вратарка отварала врата7 погледала га је непријатељским погледом.
„Службу је пропио, затим столице и оркане, сад. ће и кћер и своју душу."
И залупила је врата за њим.
Једва је Дамјаи ступио на улшу, и већ је застао обазирући се око себе, као да се пробудио из дубоког пијанства."
„Човече божји — ва где ћеш, вуда ћеш? Рекао сам, — a промислио нисам1"
Страх му је свом тежином улетео у срце, погеуо му је леђа, као да се кућа срушила на љега. Од срџбе и презрења насмејао се сам себи.
„Обећао сам много... заиста, лепо је обећати, на-рочито је то пријатно кад ништа не стаје! 0, одмахнем дугом руком, обећам вам све што вам треба... и велик стојим пред вама, високо поштован, спаситељ, добротвор, послан од самог Бога... лупеж, пфуј!"
Ишао је даље, сасвим у туђе крајеве, ишао ie тако брзо да се сав загрејао.
„Леп сам терет натоварио, заиста! Зар вжаи могао узети ово дете обема рукама... па побећи даље... шта ме се тиче свет и све друго!... Живели би, та ја сам јак... и због ње бих био девет пута јачи!... Али не... Дамјан је племенит човек, Дамјан је свемггућ човек, Дамјан ће све учинити, све гладне нахранити, све жедне напојити, све пијанвце ће извући из блата... Како? Бог зна како! Врећа дуката са неба, па ће све бити!"
Зловољан и жалостан је јурио поулицама; и кад се обазрео, био је далеко ван вароши; на истоку изнад
Ковач Дамјан
53
маглених брежуљака. светлуцала је рава зора. Ударио се песиицом по челу, нзбацио клетву и пошао пут куће...
To је било у ноћи од суботе до недеље.
Још је јасније упознао Дамјан истину, пошто је преспавао све своје немирне мисли и пошто су му се оне вратиле светлога дана сасвим друкчијим лицем. Доеад зебња и бол, да је срце трпело и у патњи једва упола разумело — сада несумњива тешка брига. Црно и страшно је било брдо из д^љине — из близа стрме пећине, тако да се корак зауставио већ у подножју.
„Обећао сам... по правди и по савести сам обе-iao... Одрпани путник да је прошао и да ју је видео, па да јој је загледао у срце — и он би јој обећао исто тако као што сам и ја учннио! Истину је говорила: на смрт сам се осудио! Али пресуда је била изречена и потпи-сана по правди: пред људима сам крив — али не пред њом и не пред Богом!"
Тако је мислио у недељу.
У понедељак у вече састао се у крчми са својим другом у несрећи, с једним од оних тридесет хиљада. Разложио му је своју ствар.
„Триста форината дакле... Само три стотине фо-рината..."
Друг се насмеја на сав глас.
„Само триста, дакле? Ништа више? Ни једне иаре више?"
И смејао се тако зесело као да је чуо одличну доскочицу.
Дамјан се чудно.
„Зар сам ти рекао нешто масно? Ствар није таво весела... Али, гле, па зашто да их не могу наћи, тих триста форината? Свет је тако богат... то би била једва једна трунчица од читавог тога богатства, нигде се не би ни познавала, нико је не би приметио; a ја бих том трунчицом спасао човека и душу!"
54
Ивлн Цанкар
Друг се ослонио лактовима o сто.
„Да те не познајем, Дамјане, мислио бих да си полудео... Јеси ли ти то, Дамјане, којешта говорио или је било озбиљво?"
„Није ми вечерас до жале, ве£ давно ми није до тога! Озбиљно сам говорио, као још никада до сада!"
„Дакле, ти си ипак полудео!" узвикнуо је друг. „Кажи то на улици што си мени рекао, па ће те ве~ зати и отерати у затвор!"
Дамјан га погледа.
„Ипак ћу их добити, зато јер их морам добити!"
Друг му се исто тако одједном сав уозбиљио; и дуго је ћутао; онда је погледао Дамјана испод очију, непо-верљиво и сумњиво, и проговорио је тишим гласом.
,Да л' их можеш добити, твх триста... a знаж ли како ћеш их добити, Дамјане? Има само један начин... и ја сам већ мислио на то исто!"
Они се погледаше и обоје оборише очи. То веч& нису проговорили више ни речи и више се никад нису видели.
XIII.
»
Дани су прошли као да их је Дамјан проеањао у једном једином кратком часу; и тек што се пробудио,, била је еубота, и дође судњи дан.
Рано је устао Дамјан и мислио је тако спокојно, као што мисли осуђеник ујутру ва дан смрти.
„Та још је далеко до вечери, још читавих дугих дванаест сати!"
Прелеп је био дан, улице и куће биле су пра-знично светле, прозори су жмиркали у жарком ваздуху^
Дамјан није ишао на посао, чак се није сетио ни службе ни господара; уаутио се бесвесно у сасвим дру-
Ковлч Дамјан
55
гом правцу, и дуго је блудио по улицама. Осећао је, дубоко у дужи, да чека у даљини тамно вече као бездан, и да он мора право тамо, да никаквог другог пута неша. Али га је обузела чудна безбрижност, која му је пре била сасвим непозната и која је као последљи божји дар осуђенику.
„Та имам још дванаест дугих чаеова!"
Никада није минуо дан тако брзо; само је одбле-снуо даље, као да се у високом луку неким чудом пре-валио од истока на запад; тек је Дамјан погледао према небу, и био је мрак.
У непознатој улици, у непознатом предграђу ста-јао је Дамјан.
„Сад је време... сад треба ићи на пут... да не задоцним..."
Али није знао ни куда ни камо; само је то знао да се мора журити. Кад је помислио на то и осетио то, прострујала га је студен од врата до ногу; јер је од једаред све било сасвим близу и јаспо пред вим, од једаред је стајао пред провалијом, не знајући ни сам како.
„Прво морам тамо!" проговорио је гласно. „За име божје, куда сам лутао, где су ми биле мисли... Цеду недељу нисам ни привирио тамо... и још вечерас у по-следњи сат ниеам погледао... страх ме је било, пла-шљивца! Страћио сам време, профућкао га без потребе, пијан сам био, лупеж!"
Журио је по улицама дугим ворацима, сав зади-хан; и била је ноћ, светиљке су гореле вад је стигао.
Близу куће, близу светлог прозора зауставио му се корак; Дамјан се тргао и згрозио од самог себе.
„Због чега сам се вуцарао као будала... због чега сам дошао у овај крај! Та нисам још ништа свршио... o Боже, спаситељу... читаву сам недељу преспавао!"
Погледао је пут прозора и прозор је био светао;
56
Иван Цанкар
као живо око гледао је на њега. Он је журио даље, а.ш је једва пројурио сто корака, na је стао.
„Та морам прво промислити, куда ћу! Целог сам дана спавао, целе недеље! Оада бар морам... шта, пријатељу Дамјане, шта морам?... Чини ми се да сам пијан... пијан од бриге и туге!"
Еад је нагло завио за угао, налетео је лактом на пристојно обученог човека, који се јако преплашио.
И Дамјан се уплашво; погледао је пристојно обу-ченом човеку у лице и видео је дену светлу браду и чисте очи.
„А што да овоме не кажем?" сенуло му је у ми-слама. „Зашто да му не кажем да ми треба само... и да ћу платити снагом својих руку...1"
Проговорио је гласно.
пГоснодине, не занерите ми... ја сам Дамјан, ковач..."
Господин се дотакао обода сзог шешира и журио је даље.
„Овај није разумео!" понислио је Дамјан. „Да је разунео, он би одмах... врага би, баш ништа не би!"
Био је љут сам на себе и застидео се.
„Тако бацам време; на приче мислим, на бајке... у чудеса се надам... Можда ће сам свети Крипшин, или чак свети Никола... 0, већ и часовник избија! Она можда сада... њен је врозор био светао, из даљине сам видео-. можда сада спрема вечеру, и вина је можда купила за ово радосно вече... и лено се обукла... и косе је тако сплела, како бих се ја обрадовао... 0, Боже, смилуј нам се, смилуј се нама грешиицима!"
Ма да је био велик и снажан, било му је до плача. И ступио је у раЕипиницу.
ковач длнјан
57
XIV.
У ракиџиници је била густа магла, из ае су про-виривала као из мрачне даљине. туиа пијаничка лица. „Дајте ми ракијеР узвикнуо је Дамјан. Сви се освртоше на вега.
„Пијан је!" рекли су a нису више бринули o љему. Os je стајао крај зида и пио из зелене флаше.
Кад год је Дамјавг окусио ракије из љубави према пријатељу, увек ју је у ходнику испљунуо из уста. Ове га је вечери голицала у грлу као сладак пламен, и светле мисли су киптеле из пламена.
„Још ракије!" узвикнуо је.
Крчмар га погледа неповерљивим оком и донесе му ракије; сасвим из близа му је оценио лице.
„Па ти си болестан!" рекао је крчмар.
Јер Дамјанови су образи билн бледи и његове су очи сијале.
„Брини се за се и за своје здравље!" одговорио је осорно Дамјан.
Више га нико није питао и нико га ословио није, јер је Дамјан био висок и плећат.
Као прву, испразпио је тако и другу флашу.
„Сад је већ доцкан!" премишљао је и гледао у маглу. „Сад сам већ пијан; сада не могу ни к љој, a и никуд не могу. Све је готово, све је свршево... као да сам се мртав родио... Ни у службу нећу више... нв марим за тај ропски посао... шта ћу тамо?... Не мичем се виже, пе крећем се одавде: нека се сврши ствар још одмах овде... Дај ракије, лењи крчмару!"
Крчмар је ставио ракију преда њ и климнуо главом.
„Шта ли је учинио, кога ли је удавио?" помислио је. „Плећат је и јак, крви, међутим, нема на рукаву!"
58
Иван Цанкар
„Шта ли је учинио?" мислили су гости, сви од, реда стари грешници.
Кад је Дамјан испио трећу флашу, исклизнула му је на под, и он је сам посрнуо.
Отетурао се према вратима и ступио је на улицу. Тамо је била лепа ноћ.
„Тешко мени!" ускликнуо је и ударио се длано-вима по слепочницама. „Да није већ поноћ? Убио сам човека, душу сам убио! Тешко мени, људи божји, тешко мени!"
Неколико се људи зауставило на улици. Кола су пројурила поред њега, кочијаш је викао.
„С пута, пијаницо, волу, с пута!"
Дамјан се муком освестио и оеврнуо се мутним очима.
„Та ја "ам на улици и дерем се као... Нека ии Бог буде на помоћи, напио сам се ове свете вечери!... Она стоји на прозору, слуша кораке, чека на мене, и велика је њена вера.. 0, Боже!"
У црн капут увијен, мршав и плашљив, журио је поред њега господски човек; испод шешира је бацио поглед на Дамјана и брзо се склонио са тротоара на улицу.
Дугим корацима ступио је Дамјан к љему, дохва-тио га за капут на прсима и говорио је притајеним гласом кроз стиснуте зубе.
„Само триета, господине.. само три стотине... за месец дана, шта ли, вратићу вам, по савести... Све до филира... само три стотине, господине!"
Човек у црном капуту је дрхтао; испочетка ћутао је, затим је узвикнуо да се разлегала улица.
„У помоћ!"
Дамјану је јурнула врућа крв у лице. „Зашто вичевт, разбојниче? На!" Ударио га је тешком песницом у чело.
ковач длмјан
59
ПУ uoMOi!"
Скупи се црна гомила, на земљу оборише Дамјана и везаше га...
XV.
Ко ои од вас могао да опише, ко да исприча шта се још догодило даље ? Из српбе и из срца навиру при-поведачу сузе, и језик ћути...
Стајао је тамо Дамјан, снажан и велик, стајао је тамо — злочинац. Мргодна лица су гледала на љега: Гледајте разбојника! Он пак, ма да у оковима, није говорио, a исто тако није ни проклињао. чак ни плакао није.
„Зашто си то учинио?"
Дамјан је ћутао. Бог нека зна шта је било у ње-говим мислима; његове су очи гледале у даљину.
Три дана су га испитивали; три дана је био међу судијама и неаријатељима.
„Зашто си учинио?"
Дамјан је ћутао све до пресуде, и сагао је главу кад је чуо страшну реч...
Једно је једино лице било између свих, мајушно и бело, пуно бола и пуно љубави, које се светлило као божји осмех његовим очима. И Дамјан га је видео...
» * *
Тако ее свршило; не даље! — Ко ће бројати лешеве који почивају под земљом, један на другом? Једни обгрљени, уснице на усницама, други песница крај песнице? Само један пут замахне живот, и црна војска падне на земљу... Па зар да плаче човек на усамљеном гробу? — Певео на ваше могиле и братска мисао.
60
Изан Цавкар
Oisaj догађај испричао сам пријатељу онако како је текао Ономе пријатељу, који није видео ни пустих улица, ни туберкулозних лица и који је гледао у живот, весело жмиркајући, као у сунце када излази,
Зачудио се и рекао.
„Зашто... зашто си ми иепричао ову причу? У другим твојим причама, тако болзим и мрачвим, била је бар доеледна и равномерна логика — написао си прву реч, па зато и последња није могла бити друк-јачија! Али... сад си ми показао двоје лепих људи, вредних живота; па си замахнуо два пут, призвао два случаја, и обоје се срушише у црну смрт!"
И мени је било тептко на срцу, док је тако говорио.
„Испричао сам ти онако како је текло. Зато сам ти баш причао јер се дешавало по случају! Варница по-лети из пламена — када? Кап кане из облака — зашто? Хајд', застри ону тамну позадину противприродне и без-божне неправде — па неће више бити случајева! Одухни облак — па неће више бити кише, угаси ватру — па више неће бити варница!"
И сам сам био жалостан: тако сам отишао на гроб Штефкин да видим онај скромни дрвенк крст воји обележава спомен на њу.
„0 Д0М0ВИН0, ТИ СИ КАО ЗДРАВЉЕ!"
Петпаест годвна, и више, "ћуро није видео домо-вине. Момак, крепак и здрав, жељан рада и среће, пошао је у свет. Рада је нашао, a среће не много. Плећа су му била широка, и носио је терет као што му га је Бог одмерио.
Није се још честито ни обазрео око себе, већ је ступио у нову фабрику, крај велике вароши и остао је тамо петнаест година и више. Јутром, кад је свитало, ишао је у фабрику, увече, кад је смркавало, ишао је из фабрике; белог дана није видео. И увек, кад се враћао из фабрике, тело му је бивало за три капи крви еиромашније: једну кап су попиле големе машине, друга кап изгубила се у црвој прашини, трећа се раетопила у ракији.
Једном, кад je iypo подигао руку да рукавом обрише зној са чела, од једном су заиграле све машине пред вим, као да су оживеле, и он сам се завртео у круг; и кад је поклецнуо на под, излила се из његових уста црна крв.
„Шта се то догодило?" питао је друга.
„Ту је крај, пријатељу, крај!" одговорио је друг. „Скоро ћеш, чини ми се, отпочинути!"
„Како — отпочинути
„Е, иријатељу, петнаест година, i по три капи на дан, по трн капи крви... није то жала! И ја ћу поћи за
62
Ивлн Цанкар
тобои, сви ћемо поћи — ко би се јадао? Радио си, дорадио си, сад умри!"
„Ако треба умрети, ја ћу послушати!" рекао је 'буро и отишао је и више се није вратио у фабрику.
Док је радио, није осећао и није мислио како је отицала из тела млада снага у све слабијем млазу. Сад је седео беспослен на кревету, a био је сав уморан — видео је да је исцеђен и немоћан старац И нешто му се савило око срца.
„Гле, Ђуро," помислио је, „тако си радио петнаест година и више, ниси видео белог дана, ниси окусио радости; за тебе није било празника, гроб ископан биће ти празник и одмор!в
Те вечери чуо је како су зашумеле шуме из даљине, из домовине.
„У пролетњем вихору ме поздрављају!" Та му је мисао продрла до срца.
И одмах завезао бошчу и пошао на пут. Дуг је био пут, три земље је премерио црни жељезнички воз. Кад се забелело треће јутро, Ђуро је забацио божчу преко рамена и изашао из вагона.
Једва му се дотакла нога родне зешве, већ је ускиптало у њему и заиграло као млади живот.
„Петнаест година и више нису те гледале моје сироте очи, мајко!... Поздрављам те, поље неизмерно, мирисно... поздрављам те, шумо поносита, до неба пе-вајућа... од срца те поздрављам, мој родни крају који се белиш на зеленом брду!"
Где је болест? Где умор? Оган, се повратио у очи, снага је ускиптела у прсима.
„Буди благословена, и хвала ти, мајко,... ти која си ме родила, ти ме милосрдно препорађаш!"
Веселим корацима пео се уз брдо. На врху брда дошао му је у сусрет сусед, некада млад момак, сада човек бркат и мрк.
„0 Доновино, ти ои кло здравље"
63
„Хеј, Јово!" заклицао је Фуро. Сусед је ћутао.
„Зар ме не познајеш више? Ја сам iypo!tt
„^уро? Који 'буро?"
„Петнаест година је већ и више..."
„Гле, она]' Фуро1... Страшно си се _ променио, бо-лестан си и мршав; рођена те мајка не би познала!"
■Буру је стегла жалост у срцу.
Под селом срео је другог суседа; ни други га еусед није познао.
„Онај Фуро, велиш? A зашто се враћаш сада, Ђуро, из немачке земље?"
Да умрем у домовини."
„Је си ли много зарадио таио?"
.Болест сам зарадио."
„Баш доста за смрт... Како ћеш даље живети, кад немаж ни колибе ни поља, a ускоро већ нећеш имати ни руку?"
Ћуро је сагао главу.
„Е, па како!...и
„Немачкој земљи дао си живот, a кући си донео «мрт, Ђуро!"
1>уро је тужан ишао даље.
„Куда ћу?" помислио је. „У шуму ћу поћи, међу странце и ракијаше... Ја, странац у домовини, ја, који је скрнавим!"
Срео је трећег суседа и сагао је главу пред њш пре но што га је и ословио.
„Па куд ћеш сад, Ђуро?" питао је сусед. „Сиро-маси смо, и тешко је хранити човека који је у туђој земљи потрошио младост!"
„У шуму ћу поћи!"
„Како у шуму? Та једва се држиш на ногама, такав какав си! Не, нећеш ићи у шуму, ни у поље, већ на топлу сламу!"
Иван Цанкар
гЈзури се причинило да носи камен на леђима. Уморан је био и сео је крај стазе на бошчу да се одмори,,
Узео je са стазе груду земље и помиловао је дла-ном као образе детету.
„Земљице, мајко!..."
Суза је пала на груду; тада је било ^урино лице свело и мртвачко, као дице старца који седи пред раком за њега ископаном.
Дуго се одиарао £уро, a кад је подигао главу, пред њим су стајали суседи.
„Тако је, Фуро: нећемо ти кратити топле сламе ни хлеба; a нећемо ти ни пребацавати, 4уро, да не жањеш онде где си сејао... Добро нам дошао!"
iypo je устао.
„Људи божји, браћо, имао сам домовину и здравље: тек кад сам обоје изгубио, прогледале су моје очи и виделе да сам имао здравље и домовину... Нокажите ми, браћо, где је рака, за мене ископана!"
Уморан је био и легао је у шталу, на топлу сламу* заспао је и више се није пробудио...
ШЧА 0 ДУГАЧКОМ НОСУ.
Вило је у недељу; врло пусто, кишовито и дремљиво јесење јутро. Газио сам блато по досадном долељском*) путу, сусретао сам сељаке који су ишли у Љубљану на мису, старе жене, шарено обучене девојке; иначе је пут био тих и изумро, гако тужан као да се моја душа разлила по делом крају. Тамо доле дремала је долењска станица, осамљена и чемерна као самотва сеоска ста-ница, богзна тамо негде у истарској пустињи. C друге стране пута бнла је гоствоница; ишао сам по каменим степеницама и ступио у празну крчму.
Сео сам крај прозора, тако да ми се отварао из-глед доле на блато и баре, на расклиматана сељачна кола, на упрскане, неспретно задигнуте женске сукље и на железнички воз, који је прохуктао по каткад, са-виво шкрипећи, и бежао даље од ове одвратне тихе јесенске кише и из овог краја, неизмерно очајног, као сама вечност.
Дошла је женска и донела ми вина. Мало затим отворила су се врата и ушао је један гост, који се осврнуо по крчми плашљивим, суморним погледом, и сео у угао крај другог прозора. Обучен је био у дугачак капут, који му је достизао скоро до пета, на глави је имао округао старомодни шешир и није га скинуо кад је ушао, већ га је натукао још јаче на обрве; око врата
*) Долењска зове се југоиеточни део Кравске, између Љу-бљане и хрватске границе.
5
66
Иван Цанкар
je имао кравату дречеће шарену и пемарно завезану, какве носе уметници у великоварошким азилима за људе који немају крова. Исвод шешира вирио је ное какав још никада видео нисам; чудновато дугачак је био, мало црвен, мекан, тако да би се свакако заљуљао ако би човек мало брже окренуо главу. Ускоро после уласка, узео је из капута мараму и притискао је на ное готово непрестапо; по кадкад би се окренуо попреко на мене погледајући ме незадовољно, готово пребацујући. Пио је ћутећи као и ја; у окна је равномерно прскала и луп-кала киша, прошкриаала су мимо с времена на време сељачка кола a у ирозор је ударило пар дебелих блат-љавих капи. Околина је била све више пуста, небо се снижавало, све је било сиво, безбојно; јутро самоубица и словеначких уметника.
* * *
Тада, међутим, сијало је суние, тада кад је кора-чао, млад момак, веселим корацима испред Латермаво-вог парка*). Млад и дугачак момак био је то, немарно обучен; pyse и ноге су му се преплитале неспретно, као да нису скројене за љегово тело; али најнеспрет-нији био је његов нос. Дугачак је био и мек те би се помало заљуљао ако би му се глава мало брже окренула.
Нема на свету веће лепоте, него кад сија вечерље суице на кесхене Латермановог парка и сипа дунате на белу стазу. Оеобито је велика ова лепота кад се човек подсећа на прошлост, или онда вад је млад и заљубљен, те се светли бели еламни шешир са оне сакривене клупе на десној страни. Много се лепих ствари већ догодило тамо... да ли се ceiani ти, чије је лице било
*) Најлепшн љубљански парк који су засадили Французи sa време илирске краљевине.
Прича o дугачком носу
67
тако младо и румено и чије су очи биле тако охоле и жарке као најлепша Жупанчићева аесма? Да ли се сећаш и јесу ли твоје очи још увек тако охоле и жарке? Ево, ја сам још увек тако сентаменталан и лепе женске уснаце још увек ваше ценим него целу словеначку литературу са свима критичарима и ксторичарима за-једно... И онај се момак није бринуо нимало за лите-ратуру, зато што је било лепо вече и што је сунце сииало жуте дукате на белу стазу. II лако су шумели кестени, разговарали се богзва o чему, смејали су се лепим заљубљенкм речима које су слушали вече за вечером... II момак је мислио веселе мисли, гледао је онамо на дееву страну пут скривене клупе и срце му је лупало, јер од скривене се клупе светлио бео сламни шешир.
Тамо је била Ангела; o слатког имена!... Некада у немирној, слатко-тужној ноћи отворила му се у срцу жеља, као да је дошла из незнаног и пространог света; у том тренутку сетио се Ангеле и прострујало га је по целом телу. Ангела је бжла најлепша девојка на свету. Имала је смеђе, подсмешљиве, нешто косе очи, готово по јапавхки прорезане. Лице је било широко и весело, али брадица је била маљушна и уска; косе су биле очешљане преко слепоочница скоро до очију и скривале су уши, тако да их он никада није могао видети... Тада се десило да је почео писати писма и правити стихове. Писма је писао на златом уоквирен пааир и цртао је вештом руком лепе украсе око натписа. Сти-хове је правио тако глатке и пријатно фризиране, да се сам чудио како је скромна уметност поета. II срце му је било лако као шева изнад поља.
Лако му је било срце али и непрестано све теже. Про-жла је мино и једва се усудио да је погледа; видео је, да се осмехнула, али му образи успламтеше, стајао је окамевјен и гледао за њом. Писао је лепа писма, али су ле-
(iS
Иван Цапкар
жала на рафу испод школских књига; правио је при-јатне стихове али су и стихови тамо лежали... Једном је ипак отишао и предао писмо; хладно му је било и сав је био болестан;, најрадије би ишао кући па би дегао и загризао у јастук, да, загризао у њено румено лице... Још лепша су била писма од како је знао, да гледају па њих њене очи, да их дотичу вени бели прсти • и украшена су била на тако уметнички начин, да је тешко описати...
Лако шуме кестени, смеју се притајено; они су га угледали, и вегов су нос угледали н његове младе мисли.
„Шта ли ће рећи кад ме спази? Ко би могао, ми-слила је ова сигурно, писати ова лепа висма?... На-смехвула се кад сам је срео, и сад ме познаје."
Кестени, пак, притајено су се смејали, и чак су се и жути дувати лелујали на белој стази. Тамо се светлио бео сламни шешир; срце му је лувало, ступао је неодлучно и ноге су му дрхтале. Ириближио се, по-клонио се и поздравио је. У истом тренутку се засве-тлело њено лице, зажмиркале су љене очи и из прита-јеног, муком задржаваног осмеха, родио се гласан, широк и неизмерно весео смех. Погледала га је још једном и смех је био гласнији и охолији, тресло се дело тело, глава се завалила у назад и бели се сламни шешир искривио на страну. Затим је устала и отишла по белој стази, наглим корацима, a нежно тело још се увек тресло од веселог, охолог смеха... Он стајао и хладно му је било...
Гле, драга моја, — ти, чије су очи биле тако охоле и горуће — ја не умем више писати љубавне пригоде, од како не видим више твојих очију. Како бих сентиментално и ганутљиво могао писати при овакој згоди — сећаш ли се још мојих писама тако пуннх поезије, да и после толико времена сва миришу на руже и љубице?   Црошло је то и где је некада било
Прича o дугачком носу
09
толико лепоте, ту је данас сама жалост и свакидашњост. Тек што се латим да пишем o љубави... да, тек што се дотакнем руже, ова већ увене.
Тада кад се охоло насмејала, престрашен је опа-зио како му је нос дугачак и неспретан. Загледао га је једновремено с обе страае, узео га је руком и лако га је задрмао.
Једновремено је запазио и много других ствари. Пало му је на памет како су смешна била она љубавна писма са украсима око натписа и за златним оквиром, како су били бескрајно глупи, и без икавве вредности они глатки, пријатно фризирани стихови, и како је и сам он сав заслуживао најдубље презрење. И своје је одело у тои тренутку први пут опазио, преуске и пре-кратке панталоне, које су се доле смешно увијале око чданава, угужвани шешир, старомодну и масну кравату — збогом младости, збогом животе!
Завио је у тиху сцоредну алеју, где није било никаввих жутих дуката на стази. Из дубових вечерњах сенви дизали су се вестени у дубоке вечерње сенве, шумели су и више се нису смејали.
Блудио је до ноћи, и затии се вратио у варош. Тамо су биле улице светле, људи су се смејали и били су весели. И људе је први пут угледао ове вечери. Живео је пре међу њима као међу вућама; пролазио је мимо њих, али се није за њих бринуо. Сад му се причи-нило да су се и људи одједанпут почели занимати њиме; осетио је на носу пуно оштрих, павосних, злобних и бодљивавих погледа; било му је чав вао да се по кат-кад исиружила рува према њему, вао да су се заустав-Јвали и окретали за њим... Еанаље, водите бриге o својим носевима!
Е, што да се не смеју? Сетио се он да су се већ и раније смејали, да су му се ругали на отвореној улици; то је било баш онако вако је морало бити; таво
70
Иван Цанеар
га је слабо вређао овај весели подсмех, као што га ни мало нису жалостиле прекратке и, преуеке панталоне, које су се уплетале око чланака... Него она није смела да се смеје.
Сетио се ве, образи су му успламтели и убрзао је кораке. Главу је сагињао дубоко, вајрадије би мара-мом скрио несрећни нос. И из ове жалости, које је вегово срце било тада пуно, ворађао се несносан осећај. Чинило му се да нос расте, расте непрестано; напунио је већ све вегове мисли, душа је била само још при-лепак на носу, a и ово незнатно, глупо тело било је на свету само ради тога, да би могао да израсте из њега силни нос. Пзрастао је и растао је, живео је свој живот за себе, из саме пакости се ширио, истезао у бесконачност, јер је знао да му се ништа не може де-сити. Тако се љуљао и водрхтавао охоло, a он је био проклет, осуђен да живи у његовом друштву цео овај дуги тужни живот.
Кад је стигао у улицу крај воде, где је бнла ти-шина и самоћа, он је стао и исплазио језик, да види доетиже ла до аоса. Доствзао је.
Сву душу му је испувио еос, ову душу која је пре била~ весели дом чудноватих снова и још више чудвоватих нада. Сећао се тих снова и радо би их који пут призвао натраг; али нос је био изиеђу љих и из-међу туробног живота. у који је ов ступио оне вечери.
Срео ју је ускоро; замишљен и мргодап ишао је Пол>анским насипом, оном уском и самотном улицои, где се догодило већ толико лепих ствари. II нако је вшао, она је прошла мимо љега ситвим корацима и веве смеђе јапанске очп погледале су га не подсмешљиво већ са саучепЉем и благошћу. Али он није видео саучешћа,
Прича o дугачком носу
71
само је овај скривени осмех видео, који је као тревутна сенка устрептао на уској брадици и одмах угаснуо. Скдонио се нагдо, сасвим нехотице ухватио се за ное и побегао.
Горчина се раздила у љегову љубав и сву ју је оскрнавила. Ни име Ангела није му се више чивило тако слатко. Па каква је у ствари и разлива взмеђу тога имена и других, на првмер Францика? Ако чује човек име Францика замитља одмах љубазно, округло лишце и веселе очи, које гледају као две голубвце из голубаака. Њене су очи, међутим, косе и скоро посве јапанске; веле, да је то интересантЕО, али истина је само да је грбова интересантнији од природно израслог човека. Тако исто, Бог би знао зашто, ова скрива уши! Познавао је лепу женску која је носила цвикер и ми-сдило се да је еманципована; најзад се показало да има једно око од стакла... Да нос није баш уеред лвца, где га човек одмах угдеда и није га могуће бар колано толико прикрити!...
Био је неповерљив и непрвјатељски расположен; само је онда био задовољан, када би спазио на човеку ма какву било махну. Веселили су га ћопави и грбсње и није их се могао довољно нагледати; обртао се за љима и осмешкивао се. За нужду се задовољавао и са мавим махнама, које би већ из далека спазио. Наро-чито су га занимале брадавице на лицу или чак на носу; ни бубуљице није одбацивао. Једном је срео чо-века који је био по изгледу сасвим по божјем створен. Али гле, лева му се рука чиннла сумњива, сувише је била мирна и рукав је био сувише спуштен. Пришао му је ближе, загдедао је тачвије и силно се разљутио. Човек нема руке, али рукав има и напунио га је, богзна, налувао га је шта више тако вештачки да је у ставзу обманути и најбоље очи; ованав иде по улицк к вара поштене људе и лаже вх, a у себи се смеје... Већ је
72
Ивав Цанкар
пошао да га заустави и да му у лице каже штогрд увредљиво, али одмахнуо је руком, презриво се окренуо још једном за њим и отишао даље својим путем...
Цртао је јоит увек, али не више украсе. Рука је сама играла по хартији и стварала је чудновате наказе. Нацртао је човека, који је имао две грбе, што се врло ретко виђа. Такође је нацртао човека који је имао врло дугачак нос, на врху прецепљен на двоје. И још друге ствари које се не дају испричати. Чудновато је било само то, да су те наказе биле сличне правим људима, које је сретао на улици. Најмаау, најневинију махну претерао је тако гадно и без осећааа као што то може чинити само човек коме је душа већ сва оскрнављена. Није остављао на мару ни ћелаве ни достојне згурене и немоћне етарце, ни лепо угојене пореске главе, ни народне даме које имају блага и пуна пожртвована срца, шта зише чак је и једног достојанственика, кога је једнои приликом срео на Местном Тргу, у својој болесној машти прекројио тако злобно, да је нестало одједном све достојанстви, те би човек мислио да стоји пред љим обичан ракијаш... И још више од руке вежбале су му се очи у злонамерном циљу. Виделе су кроз капут, кроз прслук. Нису му биле више довољне телесне махие, тражио је и душевне махне, истраживао их је непрестано и извлачио на светлост. Занемаривао је шволу и вуцарао се по улицама. A улице су му биле као музеји. Срео је тамо човека за кога би сваки мислио да је из добре куће и да је користан члан људског друштва, али он је ишао за шим, загледао га са саих страна, претицао га, да се затим опет поврати и во-гледа му оштро у лице, у очи; откопчао му је капут, откопчао прслук, подигао му шешир. II како га је по-лагано свлачио, ове се задовољније смешкао. Дотле господски пристојан канут, висио је сада на човеку као лрозрачан хазелок вагабунде; пре чиста бела кожа била
Прича o дугачком носу
73
je сад сва оскрнављена, упрљана од смешних пожуда и глупо ружних мисли; пустио га је тек кад је стајао нред њим полунаг, осрамоћен и дрхтави губазац... To је, дакле, постало од вега.
* * *
Сва љегова злоба извирала је ез дубоке жадости, охолост љегова из стида, дрскост из бојажљивости. Оне вечери кад се она насмејала и одлетела ситним кора-цима по белој алеји, завршила се његова младост и завршила се судбина његовог живота. На један мах престали су снови, преетале наде; био је искусан ста-рац, без жеља и без будућности.
Још ју је често виђао из далека, свлањао се иза дрвета и гледао за њом док није угаснуо у гурњави бели сламни шешир. Без мисли је стајао и никаквог бола није било у срцу, као кад се човек сећа нечег лепог што се догодило богзна када, те се врло нејасно светли из даљине. Никад му није пало на памет да би могло бити друкчије. Али ако би му и пало на памет, тада се то догађало на такав начин, као што човек каткад снева, како би било пријатно, кад би се шетао тамо горе по вечерњем небу и припаљивао цигарете на светлим звездама... Напустио је школу и отишао је адвокату за писара. Никад му раније није ни у сну долазило да ће усидрити барку у тако пустом пристани-шту. Али је увиђао како би било лудо кад би још даље једрио по пространом мору; барка је била сада окужена, и за њу више није било пристаништа.. Ишао је по улицама дугачак и неспретан, шешир натучен на чело, рукава и ногавица сувише кратких. Ишао је улицама и тражио наказе.
Како је расла његова бојажљивост, тако је расла и његова злоба. Очи су му биле већ тако извежбане да
74
Иван Цлвкар
су видеде и кроз вајдебљи кожух. Ништа му више на свету није било скривено. Неповерљиво и мргодно је гледао исвод шешира, усвице су се лако смешкале; али када би осетио на носу радознали поглед, на мах би окренуо лице, неспретко и неодлучно би ступила нога, и он би побегао. Био је осетљив и нессверљив, зато није волео светдост и излазио је у живе улице само увече, кад се шогао склонити у овај или онај ходаик, ако је било потребно. Шетао се до ноћи, a затим се упутио у непристојне и вечисте крајеве. Највеселији је био кад би зашао међу саме губавце који би га примили вријатељски и ие би се спотицали ни o њега ни o љегов нос.
Тамо се најзад и заљубио. Име јој је било Тон-чика и била је готово још млада. Била је рошава a и храмала је шало, али то се није примећивало јако, ако би ишла лагано. Волео ју је нарочито с тога, што јој се свиђао његов нос. Седели су много пута на клупи у мирној крчми, рука је лежала у руци, и разговарали су пријатељски a разговор нм је текао дубоко у ноћ. Не да се испричатк o чему су говорили, јер губавци имају сасвим други живот вего они људи, који се ше-тају усред белог дана во Меством Тргу. Цртао је тамо ваткад крај чкиљаве лампе. Тончика је наславала главу o длан и дебеле су се уснице смешкаде. „Зар је заиста таква ?" — „Нисам је видео, свакако је таква... штета да немам боје, насликао бих јој још жућкаету кожу." — Тончика се засмејала. „Па ипак си је јако волео!" — „То је био неко други, врло детвњаст и веома глуп момак... Пиј!" —
* » *
И ти, драга моја, питаш ме сада, како се може догодити т?ко што еамо због једног шинута, само због
ПгИЧА 0 ДУГАЧЕОМ НОСу
75
онога смеха који је зазвонио весело оног лепог вечера тамо под кеетеновима Латернановог парка'? Само због Ангеле, са оним охолим јапанским очима и са таквом фризуром, да још није било човека који је видео њене уши? Еј, драга моја, ни ја не знам зашто се то догодило. Само то знам да сам био сав преплашен и да ми се пред очвма отворило нешто чудно страшно кад сам се упо-знао с њим и загледао му тачно у лице. Ја сам га наиме познавао. Иробијали су му већ бркови, и брада је пробијала; ретке жуте длаке. И нос је растао, рудео је већ помало; очи су биле црвено обрубљене и гледале су незадовољно и неповерљиво. Обучен је био рђаво, није се бријао, и мислим да се није ни умивао често. Познавао сам га, али је убрзо неетао, утоиуо је у гомили. To је било у оно време кад сам чуо да је учинио негде у предграђу велику бестндност, o каквој се у вристој-ном друштву не сме говорити. И затим се изгубио.
» * •
Све је више пуста бвла околина тамо напољу, небо је легло тако дубоко да је већ покрило кров Долењске станице. И падала је киша — она неизмерно пуста јесења киша, да би човек отишао и обесио се... Јутро самоубица и словеначких уметника.
Он је седео за оним столом и није више скривао ное, већ се окретао на ме мргодаим, скоро пакоснкм погледом. Затим је устао, капут му је достизао до пета. Прилазио ми је лагано, неспретпим корацима, успице су се усиљено смешкале, љуљао се дугачки нос.
„Ви ћете допустити да седнем?"
И сад му се тресла, од пакосног смеха, ве£ и че-кињаста брада.
Осећао сам се нелагодно. Нисам га познаоУи чинило ми се да га нисам видео никада раније. Истина, био
Г6
ИвАВ ЦА.нкар
je сличан ономе младићу, бар по носу, али је онај мла-дић био прилично већи и тада није носио такве вештачки везане кравате.
„Не будите увређени! Испочетка сам мислио да сте пристојан човек, али... Зар ме зише не познајете?"
Одмахнуо сам главом и био сам зловољав.
„Ја вас међутим познајем, по очима сте ми се већ учинили познати и по томе што идете на оваквом времену, по тако пустнм крајевима... Зашто закопчавате капут тако тесно? Ништа вам не помаже, моје су очи оштре..."
Ћ сео је крај мене, a ја сам сав дрхтао од стида и бојазни. Али нисам могао ни речи одговорити, тиштало ме је у грлу и срце ми је било пуно горке жалости.
Напољу је падала киша, непрестано падала. Се-љачка су кола ншрипала мимо; прошла је путем женска високо задигнута и до појаса блатњава, тамо преко поља бректао је воз и пара се мешала са ниским сивим облацима. Тужно је било све и изумрло, као да се раз-лила моја душа по целом крају.
ДОБРО ДОШЛИ!
Писано o Божилу годиее 1907.*)
. Америко, земљо чежња, неизмерним богатством благословена Коромандијо **), куда су бежали, у данима туге, сви сиромашни и потиштени — где си, Америко, обетована земљо ? Нема је више. Као кроз ноћ прохујао је преко ње врућ вихор, гори од куге и рата. Где је још јуче био зелени живот, била је ујутру смрт. Празни су рудници, затворене су фабрике, гвоздени точкови стоје и рђају. Где сте сада ви, како вам је браћо, који сте побегли некада у обетовану земљу из Словеначке, из Угарске, из Босне и изБановине? Само један месец, људи божји, један једини месец — и од три стотине хиљада радника постало је три стотине хиљада лросјака t To je само почетак, јер коса коси даље, без мисли и без милосрђа. Данас још у постељи, сутра ћеш спавати на улици, данас још хлеб у руци, сутра камен! Од триста хиљада биће их пет стотина хиљада, од пет сто-тина хиљада биће их милион. Како вам је сада, 6pato ?
Тако вам је као детету које је побегло из роди-тељске куће, јер мајка му није имала дати хлеба. Кад је оболело, вратило се сиротој мајци и поздравили су се са сузама.
") Те годвне била је у Америци велика криза, те су се масе исељеника морале вратити у Европу.
**) Тако вову словеначке народне приповетке Индију као оимвол богатства.
T:1,
Ивап Цапеар
Као после изгубљене битке беже безбројни црни батаљони, ћутећи, без наде. Сваке недеље, људи божји, сваке недеље тријестак хиљада! Сваке недеље плане их у Њујоршком пристапишту ва лађе тридесет хиљада бегунаца; и месец има четири недеље, и година има педесет и две недеље! Када %е бити крај овој страпшој процзсији, која путује преко мора?
Тамо су гнојили земљу знојем свога чела, тамо су терали силне машине снагом своје крви — без снаге и без крви беже сада, издани, побеђени. Као испред куге, иде страх вред овом процесијом, носи њен тешки крст, који доснже до неба...
Тискају се масе у пристаништу, људи, жене, деца. Сувише их има за тесне ла^е; благо њему који је за-духан скочио са моста на кров I Хиљада њих стоји на обали, очајни, плачући; па зими и на ветру, до идуће недеље.
До врха, од краја до краја препуњена је људима међупалуба Кунардове лађе. У простор, где би се збило двадесет људи, утрвано је педесет. Људи. жене, деца. Бостеље кема; на поду леже, један уз другога, један на другоме. Вода је смрдљива, и н>е је мало; јело је буђаво, и вега је мало. Да има бар ваздуха, бар ваздуха, људи крштени; нрви дан прође — спаваш јер си уморан; други дан прође — спаваш јер си болестан; трећи дан дође и тишти те у прсима и у грлу; чини тн се да те иоздравља смрт. Тако возе Кинезе у Саи-Франциско — тако возе, грешници ироклети, крштене људе у домовину!... Реци му ружну реч, моли га за воду и ваздух, па ће ти се смејати или ће те ударити по лицу...
Тако беже бегунци, прогоњееи несрећом.
Четрнаест дана бесконачног трпљева. Петнаести дан ступе на тврду земљу, прљави, болесни, на смрт умории. Људи гледају тамно у зеагљу, жепе се спотичу
Добро дотли!
79
као пијане, деца нлачу. И још три дана. Јер хиљаде већ чекају на гвоздена кола; чекају под голим небом, на каљавој земљи, на својвм бошчама, у ћебад завијени. И оиет три дана; јер далеко је од мора у домовину. Збијени су у ниеком црном вагону, збијени један уз другога; од заоја, од болесног даха диже се тежак задах; очи су затворене, a заспати ве могу. Тако се возе у домовиву крштени људп, они радници који су својим знојем и евојом крвљу створилн богатство обе-товане земље; толико богатства, да га је била сита сама прождрљива Коромандија и да је рекла својим радницима: Дорадили сте, доста имам, цркните сада!"
Минуо је трећи дан; из гвоздених возова тешао захукталих, излије се силна процесија.
Здраво да си, домовино!
•
Тројица од њих стајали су пред селом. Сва тро-јица прерано остарели, мрки и погурени, болесни од патње и од дугог пута. Било је вече; тамо доле лежало је бело село, испод борове шуме.
Ста1али су тамо, као троје уплашене деце, к насу могла даље.
Први је рекао:
„Пет ће годвн# бити већ, пет дугих година, кад сам се оцростио од своје веренаце. Бог зна, да ли још живв, Бог зна да се нвје удала? Нека је благослови небо, ако ми је верва; благо њој и њеној деци ако је удата! Пошао сам да јој донесем богатства, a доносим јој тугу и брагу. Како ћу ступити пред њу, a да не сакрвјем лица од срамоте, a да не вропаднем у земљу пред њенвм очвма! Путника — сиромаха неће волети; благословена јој срећа, a мени шума и цеста!"
Други је рекао:
80
Ивлв Цанкаг
Десет година биће, десет дугих годипа, како сам се опростио од мајке, сироте старице. Да ли још живи, зато што јој не да умретп успомена и чежља, или је већ умрла од туге и гроб јој је запуштен? Ако је умрла, гледа на мене с неба, јер је била света мученица; ако живи, тешко мени! Како ћу ступити пред њу, кад сам јој обећао на коленима да ћу донети белога хлеба, a доносим тугу и бригу? Радије бих лио сузе на веном гробу, него пред њеним лицем; ако није умрла, умреће од бола!"
Трећи је рекао:
„Жену сам код куће оставпо и троје деце. Седам годива, седам дугих година. Стрпите се, рекао сам, и чекајте, Бог ће нам се смиловати; кад се вратим биће кућа нова, биће штала пуна и земља ће опет родити. A сад им доносим препуну меру сиромаштва и болести. Да ли још стоји она колеба и није пала, тако да је моје очи више неће видети ? Да ли још живи моја жена, чека на мене, свако подне п свако вече ставља на моје место на столу кашику и гледа на врата? Да ли још живе моја деца, сирочад, и нису их још отерали у свет? Радије бих све њих поздравио на запуштевои гробљу, него да ступим пред њих сиромах и болестан!"
Стајали су изнад села сва тројица мрки п погу-рени. Ни један од вих није се окренуо, ни један није пошао према шуии, као укопани су стајали Јер чежва је била већа од бола.
Држали су се за руке као плажљива деца кад иду кроз шуму; и пошли су према селу. Први је ступио у кућу своје веренице и остао ја на прагу као просјак и путник. Вереница је заплакала од радости, загрлила га око врата и пољубила га.
„Добро дошао, такав какав си! Добро дошао као да си се довезао на белим саовицама са четворо вра-наца!"
Довро дошлн!
81
Други ie етупио у кућу своје мајке, погурен и уплашен је ушао. A мајка је заплакала од радоети a пољубила га у оба образа.
вДобро дошло, дете моје, такво какво си! Да си дошао као Ераљ и господар не бих те поздравила тако весело! Бог ми је дао да доживим ову старост, да те видим!"
Трећи је ступио у вућу своје породице, стајао је на прагу у срамоти и болу. Одмах га је познала жена, познала су га деца, и загрлили су га.
Добро дошао, мужу мој, добро дошао, оче! Боље си нам дошао но да си дошао еа сребром и златом! На стоду је твоја кашика, пуна је чинија, вечерај с нама; зато да буде празник и радост у овом доиу!"
Добро дошли!
Ви који сте туђу земљу гнојили знојем са вашег чела, ви који сте је напајали својом врућом крвљу — добро дожли!
Ишли сте да побегнете од безбожне неправде, која је засужњила човека, по Божјем подобију створеног; враћате се да вроповедате: од обале до обале, од истока до запада раширила је своја црна крила неправда, која је заробила човека, по Божјем подобију створеног.
Поздрав вам и нада, јер живо је Христово Јеван-ђеље и славво ће се испунити!
A вама, браћо, с оне стране мора, који сте бо-лесни и сироиашви и чежњиво тежите домовини, вама, које ће гладне и расплакана озарити Свети Божић, вама нека је најлепши поздрав! Од срца до срца иде чиста мисао, е њоме иде велика нада што кипти до неба! Да сте здраво!

Садржина
Иван Цанвар. Човек o писац.........Страна 3
За Крстом................ „ 13
Јаковљево здочвнство............ „ 17
Ковач Даијан.............. „ 28
„0 Доаовинв, тв св као здравл.е'-'  ....... „ 61
Прича o дугачсои воеу........... » 65
Добро дошлв!.............. , 77
У нашен издаљу је изашла врло значајва нњига: "ЧЧ
САДРЖИНА: Навомеве — Криза: Двагвова — Повуда рада, тражаа радве сваге и обравоваље каввтала — Лвчва вввцвјатвва — Мв и другв — Потреба оргавског рада — Фувк-цвја државе у вокретању овштег добра — Опоравак: Рекрутацвја радввх свага у Амервци — Ва-лорвзацвја домаћвх варазита — Граве врввреде — Продуктввве вввествцвје — Продуктиввв кре-двт — Задатак владе.
Дело је у укусвом, фввои вз-дању, са ворвцана уиетнвчки взрађевви. Цева je 1,— фравак. Може се добвти у вашој Штам-варвјв. Новац треба увапред сла-ти. Првмају се место вовца и ивђународнв воштавсви куповв за одговор.
Штаипарија Југословенске Културе — Женева
Geneve, Rue de la Sjnagogue, 31
ЈЈрима на израду све штампарске послове по повол.ној цени, и свршава их врло брзо и тачно. Израда модерна и увусна. Најбоља је препорука за леп технички рад наше штамоарије велики број код нас укусно израђенвх вљига. Са мустрама и условима стојимо радо на услузи.
ШТШАРМА ЛГОШВЕНСЕЕ
гатш
ЖЕНЕВЛ
БИБЛИОТЕКА ЈУГОС10ВЕНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Док наши прваци сважво раде на полвтвчЕо-двпломатсЕОМ пољу, да из овог крвавог хаоса обезбеде слободу наше отаџбине, да створе дело политичког уједввева наше нације, да оживотворе Југославвју — дотле је наша жеља да развијемо рад на културном пол>у, да радино на духоввом чврш&ем зближел.у и међусобвом упознавању. Наша је свага скроина, али иемо чинити све да што више допринесемо општем цвљу.
У ту сврху почели смо издавати низ одабраних дела вај-признатијих наших књижевника, под опттим насловом »Библво-тека Југословенске Кљижеввости«.
1. Ивав Цавеар, »За Крстом«. Новеле. Српскв приредио и увод наввсао Владвслав Фабјавчвћ.     Цева 1. фр.
За овви взлазв:
2. Ивав МлжурАВИћ, »Смрт Смавл-аге Чевгвћа«, под редакцвјом Др. Љубомвра Перковвиа и с воввм орвгв-валвим слвкама од умет-вива Ј. Кљаковвла. Лук-сузво вздаве фр. 1.50.
3. П. П. Његош, »Горски Ви-јевац«. Са уметвичкв вз-рађеввм вортретом песвв-ковви, опшврвом бвогра-
Да бв стварво поствглв цвљ, мв сио одредвдв вајввже цеве нашим вздаљвма, и тако омогуивлв да узор дела наше ду-ховве културе буду првступачна в вајширвм слојеввма вашег взбеглог варода. Израда је врло укусна. Довац треба увапред слатв. Првмају се место новца и мвђувародни воштавскв кувови за одговор. Траже се повереввцв за сва наша вздаља. На вме ваграде за труд 30%. Молимо за адресе сввју југословевсквх уставова в врвватввх лвца у ввостравству.
фвјои в коментаром.Цзда-ве за варод 1.50; луксузво вздаве 2.50 фр.
4. Лаза К. Лазареввк, »Ода-браве прввоветке«.
5. Свлввлв Страхомвр Крав-ЧЕВвћ, »Песме«.
6. Квбз Иво ВоЈвоввћ »Сирт Мајке Југовиа«.
7. Вл. Лестввк, »ОсУђЕницв«.
8. Јосвв Козарац«, Новеле.
9. Ђура Јаешви, »Песме«.
10. Свма Матаву.б, »Баквва фра Брве«.
11. А. Г. Матош, »Одабрави крвтвчкв члавци«.
12. Петар Кочиј., »Босавке«, вовеле.
ШТАМПАРИ ЈА J УГОСЛОВЕНСНЕ  КУЛТУРЕ — ЖеНЕВА
Geneve, rue de la Synagogue, 31.
Imprimerie de la Culture YougosIave
GEKEVE. Bdi de la брадодое, SI.

narodna in ijniuerzitetna KNJIŽNICA
00000421360