rosianna piacenau gotovu.
SOKOLIĆ
LIST ZA SOKOLSKI NARAŠTAJ
19	3	6
GOD. XVIII	BROJ	6-7
Izlazi mesečno. — Godišnja pretplata Din 20‘—
Sadržaj
1. Uzgojimo pojedinca!...................................................................163
2. Svečani dani sokolske omladine u Subotici.............................................164
3. S naraštajem kroz sokolski život......................................................168
4. O slobodi.............................................................................170
5. Aforizmi..............................................................................171
6. Aforizmi..............................................................................171
7. Slovenski apostoli....................................................................172
8. Nešto tradicije o Ali-paši Rizvanbegoviću.............................................172
9. Molčanje s T. G. Masarvkom............................................................174
10. Svakodnevne misli....................................................................181
11. Стид ra je што je сељак..............................................................181
12. Naša snaga...........................................................................183
13. Kako sam postao ubica................................................................183
14. Naš naraštaj.........................................................................185
15. Idealizam i umetnost.................................................................185
16. Nikola Tesla.........................................................................187
17. Sokolsko slavlje u Ljubljani.........................................................188
18. Hajnrik Hajne........................................................................189
19. Naši pesnici: Kosovo. — Smrti. — Besmrtnom Kralju na Vidovdan 1936. — Verujem. — Poletje. — Sokol je naš srčni znak... — Шумадијско село. — Moje село. — Jugoslovenskoj zemlji. —■ Југословенски Соколи Краљу Петру Другом. — Kletva. — Poruka. — Mravlje gasilke. — Њ. Вел. Краљу Петру II. — Leto. — Mladoj Bosni. — Pesem. — Jednom nesuđenom pesniku. — Zdravo — sletu! — Požrešni polž. — У Соколе! — Kadar je duša...
— Стари Соно. — Napad na uharico. — Kosovo. — Соколова песма. — Zdravo! — Videćemo. — Lisjak in tiger. — Ritam periferije. — Сеји у споме-ницу. — Naš rad. — Petrolejka. — Понекад мишљење. — Соколе! — Race mandarinke. — Dobroj majci. — Соко шири крила. — Plošča kamenita. —
Песма Соколића........................................................................192
20. Radovi našeg naraštaja: Konac školske godine. — Josip Murn Aleksandrov..........................................................................206
21. Glasnik: Godišnja skupština Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. — Jugoslovenske i češkoslovaške Sokoliće ogledale su svoje snage. — Župski
slet i razviće barjaka, dara Nj. Vel. Kralja, u Karlovcu. :— Za šalu .	.	207
»Sokolić« izlazi na kraju svakoga meseca. Godišnja pretplata Din 20’—, polugodišnja Din 10'—, pojedini broj Din 2—.
Urednik: Josip Jeras, Ljubljana, Levstikova ulica 19.
Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Oangl). — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943.
Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih
listova.
Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik France Štrukelj).
U LJUBLJANI, JUNI - JULI 1936
GOD. XVII. BROJ 6—7
Uzgojimo pojedinca!
Samo zdrava i radina sadašnjost jamči narodima budućnost.
M. Tirš.
Danas je u svetu zaista teško i gotovo nesnošljivo. Narodi lutaju bez cilja i sve se čini kao da nad ovom našom planetom — Zemljom — visi na tankoj niti oštri Damaklov mač.
Kud se god okrenemo vidimo zbrku, zastoj, uništa\anje, laž, organizovanu pljačku, podvalu i pokvarenost. Narodi se dižu na narode, pretnje i grožnje na svakom koraku, osvećivanja, brat diže ruku na brata, sin na oca, kćerka na majku. Niko od nas nije tako elep, pri zdravim očima, a da toga ne bi video. Traži se izlaz iz tog mučnog stanja, ali on se ne nalazi. Privredna kriza, kažu, uzrok je svemu tome. Mi Sokoli protivnog smo mišljenja; za nas postoji samo jedan problem, koji treba rešiti, a to je kriza duha, kriza morala, iz koje sve proističe. A tu krizu najteže je rešavati i rešiti. Ona iziskuje desetke i desetke godina rada, smišljenog, predanog, punog samozataje i samopre-gora, rada, koji ima da započne s uzgojem pojedinca, od koga se i sastoji obitelj, opština, država i rod ljudski.
Prva je naša sokolska dužnost t. j. naša dobrovoljno preuzeta obaveza, da uzgojimo telesno zdravog, moralno jakog i nacionalno svesnog pripadnika sokolske organizacije, ispravnog i plodonosnog građanina svoje domovine, čestitog člana ljudske zajednice.
S uzgojem pojedinca treba započeti već u cvetu njegove mladosti, dok se slabe ljudske strane nisu ukorenile u njegovoj nutrinji, u njegovoj duši, dok je sve njegovo biće čisto i zdravo. Zlo i opačine privlačljivije su nego dobro i vrline. Covek više naginje zlu nego dobru. Zato je potrebna jaka volja, čvrst značaj i ogroman samopregor da se svladaju sva ta zla.
Putokazi našeg sokolskog uzgoja su osnovni spisi osnivača Sokolstva dra Miroslava Tirša: »Naš zadatak, smer i cilj« te »Putevi i ciljevi« našeg saveza. To su osnovi našeg sokolskog naučavanja; po njima treba da se ravna svaki naš sokolski pripadnik. Ta načela treba da prihvati sav naš narod.
Soko treba, da je u prvom redu potpun čovek. Njemu kao čoveku ne srne ništa zla da predbaci ni njegov najveći protivnik. Mogu se razilaziti u naziranjima i u pogledima na svet, ali ono osnovno, čovečje, ne srne biti nikada dotaknuto. Nigde i ni od koga.
Soko mora biti uzor poštenjaka, narodnjaka, slobodoumnog čoveka, koji brani svoju slobodu i čast i drugome to ne uskraćuje. Soko poštuje svakog idealista, ako je njegov rad u skladu s interesima svoga naroda i čovečanstva.
Sokolstvo je patriotska, nacionalistička organizacija, koja naročito naglašava svoju ljubav prema'narodu i otadžbini. Ali taj nacionalizam treba da je prožet istinskom ljubavlju prema narodu; on mora da je potvrđen radom i žrtvama za opću korist, a ne ličnu. Daleko neka bude od nas strančarska politika, kojoj ne verujemo. Naš je put ravan i ne treba da traži
zaobilazne staze da dođe do cilja. Naša je politika: predano služiti svome narodu, svojoj jedinstvenoj državi i svome Kralju. Mi Sokoli nismo nacionaliste Ničeovog i Makiavelievog kova, da bi hteli da zavladamo stranim narodima, već zastupamo nacionalizam, koji je prožet etikom Platona, Aristotela, Spinoze Kanta i tolikih velikih umova. Na dobroti i poštenju treba da počiva svet! Ne smemo, međutim, da u svojoj ljubavi prema čitavom čovečanstvu zaboravimo na sebe i da postanemo žrtve tuđe opakosti i pro-ždrljivostj. Najpre treba da uzgojimo sebe i svoju okolinu, a tek onda možemo da uzgajamo druge. Najpre treba da branimo sebe, dok smo opkoljeni nezasitnim hijenama. Toliko smo ipak egoiste.
Našem sokolskom naraštaju obraća naše Sokolstvo naročitu pažnju. Ono želi da ga svestrano uzgoji i osposobi za životnu borbu. Naš naraštaj treba da se oboruža svim vrlinama, koje moraju da rese pravog Sokola. Treba da uči i kao marljiva pčela da skuplja znanje, jer, kako i Becon (Bekn) kaže, »Znanje je \eć samo po sebi moć«, a bez znanja ništa se poštenim putem ne postiže.
Naročito treba da se borimo protiv gangsterstva, koje u današnje vreme vlada svetom i ljudskim društvom. To su najveći protivnici roda ljudskog, i naroda i država. Takvih pokvarenjaka i izrabljivača ima i u našem narodu. To su pijavice na narodnom telu i kada se njih otresemo, tih raznih korup-cionista, ulizica i moralnih propalica, zasjaće sunce sloge i slobode i nad našim narodom, koji to i zaslužuje. Lepo Tirš kaže: »Oružje u svakoj šaci! Vojničko uređenje! Sto puta, hiljadu puta neka to bude rečeno! Ali uz oružje i uređenje pre svega treba i sposobnih i spremnih mladića i ljudi! Ko hoće u ratu da brani svoj narod, taj mora već u miru stajati na straži protiv trulosti, da se ne bi uvukla u život, taj neka s plamtečim mačem uništava i goni krvopije i šišmiše na svakom polju! To neka bude zvezda prethodnica također za naše delovanje, naša vera i najviše posvećenje celog života!«
Narod, čiji su pojedinci čestito i valjano uzgojeni ne treba da se boji budućnosti. Može ravno da joj gleda u oči. Ne može ništa da ga smete i izbaci iz njegove kolotečine. Mnogi od vas, da ne rečem, svi, stupićete u službu svoje domovine i svoga naroda: i onaj sa školama, i onaj u zanatu, i onaj prevrćući crnicu zemlju. Svaki, koji je patriotski, i sokolski uzgojen, može, a to mu je i dužnost, da pomaže i radi za svoj narod, za svoju državu i svog Kralja. 1 tada kada zamenite svoje starije imajte na umu reči velikog Silvia Pelika, koje upućuje omladini. On kaže: »Nije dobar rodoljub do čovek kreposnik, do čovek, koji ćuti u sebi i ljubi sve svoje dužnosti, te ulaže sav mar, da ih ispuni.
On nije nikada ni ulizica mogućnika, ni zloban mrzitelj svake vlasti: biti puzavcem i biti nepokornjakom jednako je preterano.
S pokrajinskog sleia u Suboitcl
S takmičenja muškog naraštaja
Takmičarke — naraštajke
Avionski snimak subotifkog sletišta
Ako je u državnoj službi, vojničkoj ili građanskoj, nije mu svrha vlastiti probitak, nego čast i dobrobit vladara i naroda.
Лко je privatnik, čast vladara i naroda jednako su mu na srcu, niti on šta -radi, što bi se s tim kosilo, pače sve sile ulaže, da se to poluči. On zna, da u svakoj zadruzi ima zloupotreba i vruće želi, da bi se ispravile, ali zazire od besnila onih, koji bi hteli da ih isprave grabežima i krvnim osvetama, jer su one od svih zloupotreba najgroznije i najpogubnije.
On ne traži građanskog nesklada, niti ga podžiže; naprotiv i zborom i tvorom suspreže, koliko može preterance i radi za oprost i pomirenje. Ne prestaje biti jagnje, osim ako je domovina u nevolji i potreba je, da je brani. Tada se on premetne u lava: bori se i pobeđuje, ili mre.«
A i naš veliki učitelj Tirš slično kaže: »...da smo (Sokoli) pre nego drugi pozvani, da očuvamo svoj narod u onoj svestranoj čvrstoći, koja ne dopušta narodima da izumru, u onoj trajnoj i čiloj snazi, u onom zdravlju telesnom duševnom i ćudorednom, koje ne dozvoljava, đa bi nikla kakva pokvarenost i kakav zastoj, kakvo nazadnjaštvo, taj najgori, upravo ubitačni zločin, koji se može na narodu počiniti.«
Mi trebamo budno da pazimo, da maleni, sitni i pokvareni duhovi ne upropaste ono, što su naši veliki i najveći duhovi kroz vekove stvarali, stvorili i dali našem narodu.
I sada, kada se za vama, braćo naraštajci i sestre naraštajke, zatvaraju školska vrata, i kada vi, braćo i sestre sa sela, polazite u svoja polja da berete plod svoga znoja i svojih žuljeva — ne zaboravite da ste pripadnici velike sokolske organizacije, koja ima za zadatak da od vas stvori potpune ljude. Nastojte da budete u svemu, svagde i od svakoga bolji, da biste drugima služili za dobar primer — kako bi i drugi postali jednaki vama. Pojedincu obratite svu pažnju, jer iz njega sve izvire.
Svečani dani sokolske omladine u Subotici
Sokolska nada, mladost, svest i radost slavile su svoju punu pobedu dne 13 i 14 o. m. u Subotici
Naša bela Subotica već je odavno spremna čekala da u svoju sredinu primi one brojne tisuće naše sokolske omladine, da ih obuhvati svom toplinom svog sokolskog srca i svom plemenitošću naše na daleko poznate slovenske gostoljubivosti. Subotica je znala, da je ova sokolska omladina sva prožeta domovinskom ljubavi, da u njoj kuca pravo sokolsko srce i da će ta sokolska omladina jednog dana da zameni svoje starije, da svom dušom pregne na rad, spremna i svesna, za dobro Kralja, naroda i otadžbine. Subotica je tu omladinu primila u svečanom ruhu: okićena barjacima, cvećem i
Brat Paunković pozdravlja naraštaj s balkona sok. doma
slavolucima. U prazničnom raspoloženju, sva u znaku velikih i značajnih dogođaja, koji se imaju u njoj zbivati, da se još jednom potvrdi svima i svakome da našim narodom još uvek struji ona ista ljubav, ponos i spoznaja
o	svojim pravima i o plodu dugogodišnjeg pregaranja i borbi.
Dolazak
Već u petak, dne 12 o. m., počeli su pristizavati u Subotiču vlakovi puni sokolskog naraštaja i sokolske dece. Na njihovim licima odražavala se je radost, veselje i mladost. U očima im se caklila suza radosnog ganuća. S istim takvim oduševljenjem dočekala ih je i svesna Subotica, koja im je na svakom koraku iskazivala svoju pažnju, naklonost i veselo lice. Subotica je već u petak počela da poprima živahniji izgled — sokolsko lice.
U subotu dne 13 o. m. počela su naraštajska takmičenja na kojima je nastupio vrlo zavidan broj naraštajaca i naraštajki iz čitave naše prostrane domovine. Donosimo ovde najbolje uspehe prve šestorice naraštajaca i naraštajki po pojedinim granama:
Ženski naraštaj
Takmičenjima ženskog naraštaja pristupilo je 10 odeljenja višeg razdela,. 19 odeljenja nižeg razdela, 38 pojedinki za viši razdeo i 10 pojedinci za niži razdeo.
Viši razdeo:
odeljenja
mesto društvo
1
2
3
4
5
6
1 mesto
2
3
4
5
6
Kranj Vukovar Petrovgrad-Matiea župska vrsta Zemun Vel. Kikinda
župa Kranj Osijek
Petrovgrad Novo Mesto Beograd Petrovgrad
3420 bod. 3286 bod. 3181 bod. 3165 bod. 3059 bod. 3035 bod.
p o j e d i n k e :
Pogačar Slavica, Sušić Milica, Trečakova Dob rila, Tompak Hilda, Milić Bosiljka, Ružić Dara,
župa	Kranj - Kranj sa	593 bod.
„	Sarajevo - Sarajevo	590 bod.
„	V. Kik.-Petrovgrad	589 bod.
„	Vukovar - Osijek	587 bod.
„	Sarajevo - Sarajevo	583 bod.
,,	Petrov, m. - Petrov.	578 bod.
Niži razdeo:
odeljenja:
mesto društvo Smederevo — Beograd župska vrsta Petrovgrad „ župska vrsta Beograd
društvo Senta — Novi Sad društvo Plevlje — Užice društvo Prizren — Skoplje
sa
sa
sa
sa
sa
sa
3435 bod. 3375 bod. 3343 bod. 3302 bod. 3268 bod. 3262 bod.
P o j
1 mesto Mihajlović Jovanka Slovnić Angelija,
Stipan Nada Stojič Ružica, Milosavljevič Darinka, Kostur Matilda, Erdeljanović Julijana, Bizjak Grozdana, Zaplatnik Dragica,
edinke:
92%
88%
86%
86%
82%
99%
98%
98%
98%
97%
96%
Beograd VI — Beograd 586 bod. Senta — Novi Sad 586 bod. žup. Varaždin	584	bod.
Smederevo — Beograd 580 bod. Smederevo — Beograd 577 bod. Senta — Novi Sad 577 bod. žup. v. Petrovgrad 574 bod. Beograd VI — Beograd 572 bod. žup. v. Beograd	572	bod.
93%
91%
90%
89%
88%
88%
98%
98%
97%
96%
96%
96%
96%
95%
95%
Muški naraštaj
Takmičenjima muškog naraštaja pristupilo je 11 odeljenja višeg razdela i 41 odeljenje nižeg razdela, ukupno 364 takmičara. Pojedinci se nisu takmičili.
Viši razdeo:
odeljenja 1 mesto društvo Zemun-Matica — Beograd
društvo Ljubljana-Šiška — Ljubljana župska vrsta Kranj društvo Novi Sad — Novi Sad društvo Ljubljanski Sokol — Ljubljana župska vrsta Osijek
sa
sa
sa
sa
sa
sa
4612 bod. 4304 bod. 4219 bod. 4202 bod. 4143 bod'. 3959 bod.
94%
87%
86%
85%
84%
81%
pojedinci
1 mesto Markovič Miloš,
2	„	Dukovac Mata,
3	„	Kumičić Vlada,
4	„	Južnič Gojimir,
5	,,	Subotin Stevan,
6	„	Ekar Milan,
„ Cink Vladislav,
Novi Sad — Novi Sad 778 bod. 97%
Zemun-Matica Zemun-Matica Ljubljanski Sokol Zemun-Matica žup. v. Kranj žup. v. Kranj
777 bod. 772 bod. 758 bod. 757 bod. 755 bod. 755 bod.
97%
96%
95%
94%
94%
94%
1 mesto
2
—	»»
n
3	»>
4	„
5	„
6
1 mesto
2
3
4
Niži razdeo:
o d e 1 j e n j a :
društvo Sremski Karlovci — Novi Sad Kranj-Strašišče — Kranj Šibenik — Šibenik Zemun-Matica — Beograd Karlovac — Karlovac Kočevje — Ljubljana
4091 bod. 95%
4028 bod. 4012 bod. 3985 bod. 3971 bod. 3968 bod.
93%
93%
92%
92%
92%
pojedinci:
Gerenčević Đorđe, Poznanovie Mio drag, Predić Stjepan, Dimitrijevič Slavko, Kačanski Milan, Dobaj D aro, Trbojevič Aco,
Sr. Karlovci - Novi Sad 693 bod. Sr. Karlovci - Novi Sad 689 bod. žup. v. Niš	683	bod.
Skoplje Matica - Skoplje 682 bod. Novi Sad - Novi Sad 682 bod. žup. odel. Kranj	680	bod.
Virovitica	679	bod.
99%
98%
97%
97%
97%
97%
97%
S ovim smo uspesima vrlo zadovoljni, a zadovoljni su i sami naraštajci i naraštajke, koji su se tako lepo iskazali.
Pokusi za javni nastup i povorka gradom
Svanuo je krasan sunčan dan. Najsunčanija nedelja ovoga leta. Subotica je u moru zastava, zakićena cvečem i lepim narodnim sagovima. Čeka toli očekivani čas da vidi u svojim ulicama sabrane tisuće sokolske i narodne
Pokrajinski tlet u Subotici: Naraštaj na pokusima
Proste vežbe sokolske dece
uzdanice, da ju pozdravi, da ju obaspe cvećem, da joj rečju i pokretima iskaže sve što oseća, kako misli i kakva srca biju u grudima njenih građana.
Sokolska omladina digla se je u ranu zoru, da obavi zadnji pokus za svoj poslepodnevni nastup. Divota je bilo pogledati prostrani sokolski stadion na kome se je sabrala živa reka sokolskih mladih bića, sokolskog naraštaja, ponosnog na svoje zdravlje, na svoju lepotu i svoje pripadništvo velikoj sokolskoj porodici.
Pokusi su pokazali, da će poslepodnevni nastup dobro uspeti, i da su naši naraštajci i naša sokolska deca marljivo polazili svoje sokolske domove, svoje sokolske učionice.
Nakon pokusa svrstala se je ogromna povorka od nekoliko tisuća omladine, knja je u savršenoj disciplini promarširala subotičkim ulicama do novopodignutog sokolskog doma. Tu su bili sabrani pretstavnici našeg Sokolstva, vojnih i civilnih vlasti te raznih nacionalnih i nama sklonih organizacija. Sokolsku omladinu najpre je pozdravio načelnik grada Subotice, nato odaslanik Ministra prosvete, a iza njega progovorio je sabranoj mladoj sokolskoj legiji savezni potstarešina br. Paunković. Sva su braća govornici istakli nadu, koju naš narod polaže u našu sokolsku omladinu, koja će naskoro da zameni svoju stariju braću i sestre. Govori su bili pažljivo saslušani i popraćeni burnim sokolskim Zdravo. Nato je glazba zasvirala državnu himnu, a učesnici povorke počeli su da se razilaze, osokoljeni novim pobudama i pohvalama. Ulice su se prolamale od oduševljenih pozdrava mladih sokolskih boraca, građanstvo je bilo oduševljeno videći svežinu, mladost, polet i borbenost pokolenja, koje nadolazi i koje donosi lepšu budućnost našoj ujedinjenoj domovini i njenom narodu.
Javna vežba
Javna vežba započela je u 4 sata posle podne. Već mnogo ranije bilo je općinstvo na svojim mestima, u vrlo velikom broju. Sva svesna Subotica pohitala je na stadion da vidi i telesnouzgojni stepen naše sokolske omladine. Krasan pogled na to more gledalaca i mnoštvo naraštajaca, naraštaj.ki i sokolske dece. Prostrano vežbalište. prekrito zelenom travom, na kojoj se ritmički lelijaju crvene sokolske košuljice, čini čarobnu sliku cvetnog polja, posutog makovim cvetovima.
Sav raspored, sve točke, kako dece, tako i naraštaja potpuno su uspele. Te su vežbe pokazale gledaocima, da naši najmlađi marljivo i stalno rade, da jačaju ne samo svoj duh već i svoje mlađano telo. Zato ih je i općinstvo nagradilo onako burnim pljeskom i srdačnim poklicima.
Akademija
Nakon ovako uspele javne vežbe još su jednom naš naraštaj i naša đeca pokazali visinu svog telesnouzgojnog rada na svojoj akademiji. Akademija je otvorena Sokolskim pozdravom, a nato su se nizale točka za točkom, sve lepo izvedene i nagrađene nohvalama i izrazima odobravanja. Letnje pozorište bilo je dupkom puno gledalaca, a mnogi su morali da se povrate svojim kućama, a da ne vide ovo lepo sokolsko manifestovanje zdravlja, snage i discipline. Na ovoj je akademiji bilo točaka i prosvetnog značaja, kao tamburanja, pevanja, narodnih popevki i narodnih igara.
Na Paliću
U ponedeljak pošli su naš naraštaj i deca na Palić da pogledaju tamošnje vrlo lepo uređeno kupalište i letnikovac Sokolskog društva Subotica. Razgledali su važnije ustanove Sokolovca i Palića, gde su se i okupali, i na njima svojstven način, bratski, razveselili. Naveče su se razdragani i osveženi povratili u Subotiču da se spreme na povratak svojim domovima.
Rastanak sa Suboticom
U ponedeljak počela se je Subotica da prazni i da poprima svoje svaki-danje lice. U utorak napustili su Subotiču i zadnji gosti.
Naša sokolska omladina vratila se je svojim kućama ojačana, pot-streknuta za nova delanja, za daljnji sokolski rad, izvršivši svojim sletom u Subotici veliko jedno delo sokolskog značenja kao i nacionalnog, obećavši Subotici i čitavom našem ujedinjenom narodu, da će u budućnosti, kad ponarastu, hteti, znati i moći da čuvaju i očuvaju ono, što su im pređi i očevi namrli.	(Kljć.)
Vilko:
S naraštajem kroz sokolski život
(Svršetak)
Naš razgovor
Upitao sam jednom skupljene naraštajce zašto su došli u So^co i zašto hoće da budu Sokoli. Nakon kratkog razmišljanja rekoše mi ovako: »U Soko smo došli da vežbamo.« Pitao sam dalje brata Marijana: »A šta se postiže vežbom?« »Vežbom se,« odgovorio je, »jača telo.«
— Dobro, rekoh, a zašto nam je potrebno jako telo?
— Jako telo potrebno nam je, da nas ne može nitko natući, — uplete se jedan od mladih naraštajaca imenom Božo.
— Ne, ispravi ga brat Marijan. Jako telo potrebno nam je, da uvek i u svakom času budemo spremni obraniti svoga Kralja, svoju domovinu i svoj narod. Zato vežbamo kako nas ne bi kobni čas našao nepripravne.
— I to je, ali ja mislim, da jako telo treba da u današnjem životu, u životu borbe za opstanak služi svakom pojedincu, da se lakše uhvati u koštac s raznim nedaćama, koje ga u životu sretnu, te da ih uzmogne što sigurnije i lakše nadhrvati, odgovori naraštajac Paša. (Tako su zvali najvišeg naraštajca.)
— Dobro, brate, ali ded’ ti nama malo bolje razjasni što misliš time kazati.
— Ja mislim pod tim reći, da čovek, koji je jak, lepo razvijen i zdrav, može uvek raditi i mnogo teži posao, nego onaj drugi, koji je slab i bolestan. Zdrav i jak čovek može lakše i više privređivati sebi i svojoj porodici, jer će svaki poslodavac pre zaposliti njega, nego deset drugih nezdravih i kržljavih. A u današnje vreme vrlo je teško dobiti zaposlenje, a ako je još čovek slab i nesposoban mora da propadne.
Htedoh nešto primetiti, ali zatrča se mali »Neco« i reče:
— Moj tata kaže, da su u ratu Sokoli mnogo lakše podnosili razne teškoće rata, nego drugi ljudi, koji nisu bili navikli na neprekidne napore, te su stoga mnogo teže izdržavali rat.
— Dobro je rekao brat Marijan i Paša, da Sokoli moraju jačati svoje telo kako bi bili jaki i spremni branioci svoje domovine, kako bi bili što zdraviji, da uzmognu lakše zarađivati, jer bez zdravlja nema života. Zdravlje je život. Znate kako kaže naš narod »Zdravim čovekom mogu se klade lupati«, ali s bolesnim ne može se ni slamka dignuti. Šta vredi čoveku ceo život, ako ga mora da provede svakoga dana ležeći u krevetu među četiri sobna zida. To nije život. To je gore no robovati, jer zdrav čovek lako i robuje, nezdrav teško i boluje, jer nije teško bolesniku ležati u sobi, nego
i	bolove podnositi. Vežbom se, dabome, može izlečiti samo nekoji bolesnik, ali vežbom se može zaprečiti mnoga bolest, koja bi inače zadesila pojedinca; vežbom se omogućuje da čovek lakše preboli i podnosi razne bolesti. Covek, koji vežba na svežem i čistom vazduhu nekoliko sati tedno oseća se uvek svež, raspoložen i veseo jer vežba utiče mnogo i na njegov živčani ustroj. To ste vi već jamačno osetil'i, a osetili ste već i posle same vežbe, da ste nekako drukčijeg raspoloženja, nego ste bili pre vežbe. Zašto je to tako? — Zato, jer vi na času telovežbe provežbate celo telo. Videli ste kako smo mi radili vežbe glave i vrata, grudnog koša, ruku, nogu, vežbe trbušnih mišića, vežbe za hrptenjaču i t. d. Svaka ta vežba pospešuje bolji rad pojedinog dela našeg organizma, pospešuje bolje kolanje krvi, a time i bolju ishranu mišićnog sustava našeg tela. Već iz toga zdravstvenog razloga moramo vežbati.
A dobro je rekao i brat Neco, da Sokoli i u ratu mogu mnogo lakše podnositi razne teškoće od ostalih, jer su jači i otporniji prema svakom zlu, koje ih zadesi.
Istina je! Pričaću vam jedan događaj iz mog đačkog života. Bili smo jednom rano u proleće na izletu, tek je snega nestalo. Tako smo došli do jednog gorskog potočića. Hteli smo na drugu stranu. Nekolicina nas bez razmišljanja preskočismo potok. Bili smo svi naraštajci i vežbali smo redovno, pa je razumljivo, da smo ga vrlo lako preskočili. Za nama se povedoše i ostali drugovi i za čas smo bili svi na drugoj obali potočića. Ali jedan naš drug po imenu Vlado jedini je ostao na drugoj obali. Inače je bio vrlo kržljav i neugledan, slabog rasta, a još elabijeg razvoja. Nije se usuđivao preskočiti potočić. Stali smo hrabriti i junačiti, ali sve badava. Počeli smo ismehivati ga i rugati mu se. Opet badava. Tad smo se dosetili nečemu, što je zaista bilo uspešno. Zapretili smo mu, da ćemo svima pričati kakva je kukavica, slabić i jadnik, da se ne usudi ni potočića preskočiti. Kako rekoh uspeli smo. Zatrčao se s druge obale i odvažio se. Svi smo bili veseli i počeli smo mu klicati i pljeskati. Ali ubrzo nastala je tišina. Naš drug Vlado pao je usred potočića. Nije imao odvažnosti i u zadnji čas hteo se zaustaviti, ali bjlo je kasno. Tako je siromah već i onako slab morao odležati nekoliko nedelja u krevetu. I eto vam jednog primera, kako čovek može lako stradati, ako je kržljav, slab i neodvažan i kako se može često da spreči mnoga bolest telovežbom. Naš drug Vlado, da je polazio s nama časove telovežbe vrlo bi lako zaprečio svoje ležanje.
t
O slobodi
1
Osnovna potreba čovečanstva i prvi uvet za kulturni razvoj sveta uvek je bila, jeste i uvek će biti sloboda.
Bez duhovne slobode svet bi ličio na zverinjak, bez slobode mišljenja na ludnicu, a bez slobode kretanja na tamnicu —■ i otuda onda ne treba da nam bude nejasno od kolike su vrednosti i koliko su dragocene i svete žrtve koje je čovečanstvo kroz vekove prinosilo na oltar ružičaste Slobode.
Najuzvišeniji geniji i pioniri za pobedu dobra nad zlom svuda su kao temelj svojim stremljenjima i težnjama postavljali slobodu. Slobodu duha i misli traži svet od svog postanka, to je praiskonski idol pred čijim su sjajem umirali i nestajali milioni bolova i patnji i za čiju su pobedu padali kroz istoriju sveta najbolji i najvredniji sinovi čovečanstva.
2
Samo u slobodi rađaju se geniji i razvijaju talenti, a pošto pojedinac nije u stanju da bude slobodan pre nego što je pobedio sebe, jasno je da je dužnost svakog čoveka plemenitijeg duha da savlada ropstvo u sebi, jer je to, uostalom, jedini put do kolektivne slobode, to jest do celovite slobode jednog naroda ili ljudske vrste. Postepenim samosavlađivanjem pojedinaca u jednom kolektivu i postepenim njihovim oslobođanjem i napretkom dolazi se do slobode i napretka celoga jednog društva, naroda i čovečanstva uopšte.
3
Više vredi časak istinske slobode no čitavo blago zlatnih rudnika i stoga je veoma teško umeti i moči očuvati već jednom dobivenu slobodu, kao što je teško izbeći zloupotrebu zlata i dragocenosti u nečovečne svrhe.
Ako zloupotrebiš slobodu znak je da nisi slobodan, jer robuješ niskim instinktima u sebi.
4
U našoj nacionalnoj istoriji mi imamo bezbroj Drimera o svetosti slobode i o njenim koristima, ali isto tako imamo dovoljno tužnih momenata koji nas uče kako bolno može da se osveti nedovoljno zaštićena i nepotrebno izgubljena sloboda.
Na nama Sokolima je da se vodimo iskustvom naših starih i da čuvamo ovu sadašnju Veliku i Slobodnu Jugoslaviju, jer u Njenoj smrti našli bismo svoju dvostruku smrt. Čuvajmo Jugoslaviju!
Zdravo!
Pokra/inski slet u Subotici:
Detalj iz prostih vežaba naraštajki
Gustav Strniša, Mokrenog:
Aforizmi
V samoti se več pogovoriš kot v največji družbi, kajti pogovoriš se s samim seboj.
Pravi govornik je redkokdaj govornik v družbi, pravi igralec je igralec samo na odru.
Često je človek, ki je veselega obraza, vreden večjega pomilovanja kakor oni, ki je žalostnega, saj nihče ne ve, če si ni nadel krinke, samo da skriva svoje tegobe in bolečine.
Lepotica ni nikoli preveč nališpana, saj je najboljše lepotilo njena krasota sama.
Ysak čudak ni velik človek, a mnogo velikih ljudi je, ki eo čudaški.
Kdor je tvoj nasprotnik in te pozna samo po imenu, ti je manj nevaren, kakor nasprotniki, ki so tvoji znanci.
Vsak dež ni koristen, vsaka kritika ni umestna.
Lepa hiša še ni najsrečnejši dom.
Največji geniji so večkrat najbolj skromni ljudje.
Strela trešči rada v visoko drevo. Neznatni ljudje nimajo sovražnikov.
Aforizem je pesem življenjske modrosti, njen ritem je sila življenja.
Nevednost^ je gosta megla, ki zakriva vsak razgled v življenje.
Večji revež od slepca je tisti, ki ima zdrave oči pa ničesar ne vidi.
Kdor ne zna misliti, je kmet, ki z vilami orje!
Vsak norec se smatra za pametnega, zato je med	ljudmi	toliko norcev.
Ljudje brez nazorov so drevesa brez korenin.
Geniji se izkristalizirajo v bedi, a beda jih tudi ubija.
Polž, ki je rojen s hišico na rami, jo bo vedno	nosil,	kdor je	rojen
suženj, ne razume smisla besede »svoboda«.
Vsak tovor ni breme, a vsak kdor ne nosi tovora, ni’brez bremena.
Lepa fraza ni vselej smiselno globoka.
Zenska, ki pometa pridno hišni prag, še ni najboljša gospodinja.
Skrb se skriva tudi v najlepših palačah.
Umetnosti nihče ne obseže, a doseže jo resnični umetnik.
Umetnina brez življenja je samo mrtva fotografija, živa fotografija je lahko že umetnina.
Ismet A. Tabakovic, Sarajevo:
Aforizmi
Teže je oprostiti, nego uvrijediti, zato ljudi više vrijeđaju, nego opraštaju.
Loš karakter zove se gnjev i surovost, a dobar mir i plemenitost.
Siromaštvo rada više dobra i genijalnosti, a bogatstvo više zla i gluposti.
Više vrijedi jedan grub, ali iskren neprijatelj, nego fin ali podao prijatelj.
Veličina ljudskog dobra mnogo je manja, od veličine ljudskog zla.
Naši neprijatelji u nama, opasniji su od naših neprijatelja oko nas.
Naivan sve vjeruje, mudar o svemu razmišlja, a glupan sve niječe.
Sreća ne zavisi nikad isključivo od nas, jer kada bi tako bilo, onda bi svaki čovjek na zemaljskoj kugli bio srcćan.
U životu sve se mijenja: povjest, ljudi, vremena i s njima naša uvjerenja.
Ne samo pjesnici i umjetnici, nego i obični ljudi zanose se poezijom ljubavi.
Za muškarca je životno poslanstvo rad i stvaranje, a za žene materinstvo i ljubav.
Slovenski apostoli
Ko ih ne zna? Ko nije čuo za svetog Ćirila i Metodija, preporoditelje i apostole svih Slovena! Svi znamo za ove naše prve duhovne uzgojitelje, iako je njihov život i rad završen pred mnogo godina.
Velika je zasluga svetog Ćirila i Metodija za narodnosno buđenje Slovena. Oni su Slovene pokrstili. Za svetog se Ćirila drži, da je začetnik ćirilice, tog čisto slovenskog pisma.
Sveti Ćiril i Metodije rođeni su u Solunu, ali su se u svom životu posvema posvetili Slovenstvu radeći za prosvećenje naših praotaca.
Mi Jugosloveni i Sokoli uvek se rado sećamo naših velikana i zaslužnih ljudi, među kojima su sveti Ćirilo i Metodije zauzeli jedno od najvidnijih mesta. Zato ćemo i ovogodišnjeg ćirilometodskog dana odati dostojnu poštu ovoj dvojici velikih muževa i svetitelja našega velikoga slovenskog stabla, sa željom da za sve \ekove ostanu večne tekovine njihovoga rada, kojim pro-budiše Slovene.
Blagodarni svetiteljima Ćirilu i Metodiju, da smo ostali Slovanima i da nas nije potopilo more tuđinstva i njihove sile, pred kojom su nas baš oni znali dostojno braniti i odbraniti, kličemo im:
Neka je slava i hvala svetiteljima Slovenstva i hrišćanstva, slovenskoj braći Ćirilu i Metodiju!
Hajrudin Ćurić, Sarajevo:
Nešto tradicije o Ali-paši Rizvanbegoviću
U jednom delu našegu naroda i sada postoji živa uspomena na hercegovačkog vezira Ali-pašu Rizvanbegovića-Stočevića (1833—1851). Ta narodna predaja o ovoj najistaknutijoj ličnosti hercegovačke istorije 19 veka veoma je zanimljiva. O »hercegovačkom caru« postoji čitav niz pripovetki. Ovom prilikom objavićemo jedan deo te narodne predaje, koju smo čuli od g. Salke Tikveše.
1)	Kako je Ali-paša izabrao bajraktara
Kad se Ali-paša, kao vezir, vratio u Hercegovinu, dočekalo ga je mnogo naroda u Mostaru. Među ostalim bio je i Imšir Đanko, starac od 70 godina, koji ga je verno služio. Ali-paša ga je lepo primio i upitao šta želi. Stari Đanko mu se potužio na starost i iznemoglost i zamolio ga da mu olakša poslednje dane života, jer nije više u stanju da vrši službu. Ali-paša ga upita da li ima sina koji bi ga mogao naslediti. Đanko je imao najstarijeg sina Halila od 18 godina. Paša zatraži da mu ga pošalje kroz 7 dana. Đanko se vrati kući i saopšti sinu razgovor s pašom. Savetovao ga je da bude pametan, da dobro pazi šta govori i da samo na ono odgovara što ga paša pita. Neka nipošto ne sedne što mu paša neće i tri puta kazati; neka se ne usudi da zapali pred pašom i t. d. U zakazano vreme Halil se uputio na Bunu. Ali-paša je imao pisarnicu pred džamijom, odakle je mogao videti ko prolazi: iz Mostara, Blagoja, Dubrava, Stoca i dr. Tako je opazio i Halila, čiji su dolazak najavili pašini ljudi. Halil je ušao k paši, poljubio ga u ruku i nije se6. Kad se paša uverio da je to linširov sin, reče mu da ide kući, da poselami (pozdravi) oca i da se, kroz 7 dana, vrati — ali na konju. Halil ode i sve ispriča ocu. Stari Đanko je uvideo da se naši svidelo kako mu sin ide, a da sada želi da ga vidi kakav je na konju. Opet je nastalo savctovanje i, kad
je došlo vreme, Halil je pošao na Bunu. Ali-paša je video kako jaše, i bio je zadovoljan. Kad je došao preda nj dao mu je čohane hlače i haljetak, dva pojasa, dve male puške i barjak, i imenovao ga je barjaktarom. Halil ie dostojno vršio svoju dužnost prateći svoga gospodara u ratnim pohodima.
2)	Sluga Simić spasava Ali-pašina sina
Otac Miška Simića bio je Ali-pašin sluga. Kao sluga on je imao priliku tla doživi različite zgode i nezgode. Od tih ćemo ispričati ovu. Jednoga dana kupao se u Buni Ali-pašin sin Hafiz (docniji paša), koji je tada bio dete. U blizini toga mesta bio je Ali-pašin dvorac. Njegove žene, pašinice, izašle su da se malo odmore u hladu i promatrale su kako se dete kupa. Najedanput, dete se počne gušiti, a pašinice zapomažu: »Utopi se, utopi se!« ...
Miškov otac stvori se začas na obali.
Ali, bilo mu je vrlo teško skočiti 11 šalvarama (široke hlače) zaplivati i spasiti dete. Ipak se brzo snašao i po-vikao pašinicama: »Hanume (gospođe), bježite u avliju (dvorište) ako želite da ga spasim!« Pri tim recima počeo se skidati, a hanume su se sklonile u avliju. Skinuvši se, sluga Simić skoči u Bunu i izvadi dete, koje se već biio onesvestilo. Na obali mu je dao prvu pomoć: okrenuo ga je licem prema zemlji i počeo ga udarati štapom po tabanima.
Dok se ovo događalo, Ali-paša je bio obavešten da mu se utopilo dete.
Brže bolje dođe na obalu i kad vide šta mu sluga radi s detetom, reče пга da ga pusti, jer je dete mrtvo. »Nije, pašo,« reče Simić, »ono će, ako Bog da, još dugo živjeti«. Već se bilo skupilo dosta sveta. Sluga Simić, s još dvojicom seljaka, nastavio je sa započetim poslom: privodio je dete k eve-sti. Nakon jednog sata dete je došlo k sebi. Sav radostan, Ali-paša pozove preda se Simića i reče mu: »Imam je-	Grob	Ali-paše	Rizvanbegovica
dan čitluk (zemljište) kod Blata, dajem	u	“"l®1 UCI Snimio H.ćurić
ti ga draga srca, i hoću da budeš svoj
na svome. To si zaslužio.« Simić mu se najlepše zahvalio i izrazio želju da bi voleo da je gđegođ bliže pa makar i manji bio, jer se bojao da ga tamo kod Blata ne ubiju. Paša se složio s tim, i dao mu jedan od svojih mlinova na Buni. Sluga Simić je izabrao mlin koji je hteo i ostao je u njegovim rukama sve dok je Ali-paša bio na vlasti. Kad je došao Omer-paša Latas, njegovi su pisari popisali Ali-pašinu imovinu. Ko je imao tapiju Ali-pašinu, zadržao je posed. Mišku Simiću je oduzet mlin.
3) Ali-pašin poštar
Na jednu godinu pred dolazak Omer-paše Latasa, otac Miška Simića dođe Ali-paši i zamoli ga da ga oslobodi rada, jer je slab. U isto vreme spomene mu da ima sina Miška od 17 godina, koji bi mu mogao biti pri ruci. Paša mu zapovedi da dovede Miška. Kad ga je video onako mlada, zdrava i lepo razvijena, pobojao se da mu ne pobegne u Crnu Goru, ako ga primi
Masline Ali-paše Rizvanbegovića u Popratimo kod Stoca
Snimio H. Ćurić
u službu. — Kad mu je stari Simić obećao da neće »na soli i hljebu« to uraditi, uzeo ga je paša k sebi, i Miško je postao poštar. Plate u novcu nije imao. Nosio je Ali-pašina pisma u Klepce, u Mostar, vladici, biskupu, popovima, u Stolac i t. d. — Kao poštar, nosio je sablju i marljivo je vršio svoju dužnost. Ali, to je bilo samo godinu dana. Tada je došao Omer-paša Latas i na prevaru zarobio Ali-pašu Rizvanbegovića. — 18-godišnji poštar nadživeo je svoga gospodara: dočekao je okupaciju i aneksiju i — Kraljevinu Jugoslaviju!
Karei Čapek:
Molčanje s T. G. Masarykom
i.
Mnogo ljudi je vpraševalo pisatelja »Ra/govorov s T. G. Masarvkom«, kako so prav za prav ti Razgovcri nastali: ali je pisatelj na mestu stenografiral, ali si je zapi-saval dan za dnem in kako je sploh prišlo do tega.
Predvsem mora pisatelj priznati, da mu zelo dolgo ni prišlo niti v sanjah na misel, da hi si napisoval, kar je imel priliko slišati iz ust prezidentovih. Naj gre to na rovaš njegove neredncsti; nikoli ne nosi s seboj beležnice, v katero bi si kaj napisoval, nikoli hi vodil dnevnika in ima brezupen nered	v svcjih	lastnih	papirjih
in spominih. Menda poznate take ljudi in gotovo od njih ne pričakujete,	da	bi vodili
redni zapisnik o tem, kar slišijo ali vidijo.
Ali nekoč — to je bilo v Topolčiankah (prezidentovo	letovišče)	—	je	deževalo
ves dan. Gospod prezident je s svojci in z gosti sedel ob ognjišču z gorečimi poleni; rad namreč zre v živi ogenj. In kakor je pogovor tekel, se je začelo govoriti, kako je bilo v vojnem času in kdaj se je kdo čutil v najhujšem položaju. »Moj najnepri-jetnejši položaj,« je začel prezident, »to je bilo, ko sem za vojne prišel v Moskvo.« In potem je pripovedoval, kako so ga naši iz revolucijskega Petrograda poslali v Moskvo, češ da je tam mirnejše. Izstopil je v Moskvi na postaji — slišal je streljanje. Gre peš do hotela, ali pred postajo ga ustavi kordon vojakov, češ da ne more dalje, ker se tam strelja. Kljub temu je prišel na trg, a tam se je z obeh strani streljalo iz pušk in strojnic, na eni strani Kerenski, na drugi boljševiki. »Grem,« pravi, »a pred menoj gre človek, steče in se zmaši skozi velika vrata, ki so mu jih odprli. Bil je to hotel Metropol. Jaz torej za njim, ali medtem so mi zaloputnili vrata pred nosom. Tolčem na nje in kličem: »Kaj delate, odprite!« »Ste naš gost?« je kričal name vratar, »Drugače vas ne morem pustiti noter, je vse zasedeno!« »Nisem hotel lagati, torej sem zakričal nanj: »Ne delajte neumnosti in pustite me!« Dal se je premotiti in me je pustil noter.« In tako dalje, gospod prezident se je razvnel in govoril
o obleganju hotela Metropola, o bojih v Kijevu in o »naših fantih,« kakor pravi legionarjem. A pisatelja Razgovorov je posebno priklenil nase mali stavek: »Nisem hotel lagati.« Strelja se na moskovskem trgu, od obeh strani prasketajo krogle ob tlak in pročelje hiše, a profesor Masaryk stoji pred zaprtimi vrati hotela, kamor ga nočejo pustiti. Ko bi rekel, da je gost, bi ga pustili takoj; toda on niti v tem trenutku, ko gre za življenje, noče lagati. A to pove, kakor da bi se to razumelo samo ob sebi, samo s suhim in kratkim stavkom »Nisem hotel lagati.« To je bilo vse.
Takrat je pisatelj Razgovorov prvič napisal besede gospoda prezidenta. Le za ta mali stavek, da bi se ne izgubil, da bi se nekoč nekdo zavedel, kako je krasen v svoji preprostosti in samoumevnosti. A po tem mu spet ni več prišlo na misel, da bi si moral zabeležiti, kar tako včasih sliši. Leta in leta ni nato mislil; dokler ni nekoč — to je bilo spet v Topolčiankah — sedel in se razgovarjal z gospodom prezidentom pod starimi kostanji; bila je jesen, zdaj pa zdaj je udaril zreli, rjavi kostanjev plod ob trdo zemljo. Prinesli so pošto. Gospod prezident je čital svoja pisma in tudi pisatelj Razgovorov je dobil dopis. Iz Nemčije. Amalthea-Verlag, ali tako nekako. In pisatelj Razgovorov se je začel smejati: »Tu mi predlagajo, da bi napisal vaš življenjepis. Kakor da bi bil tega zmožen! Za življenjepis mora biti človek vsaj nekaj zgodovinarja, prečitati mora kopo virov, mora jih overoviti in ne vem še kaj.« Gospod prezident je pokimal: »Pisati življenjepis, je v resnici težka naloga.«
Bilo je tiho, le ti zreli kostanji so deževali, da je okoli pokalo in poskakavalo. Pisatelj Razgovorov se je spomnil, kako so deževale in tolkle krogle na trgu v Moskvi in na glavni ulici v Kijevu. »Kvečjemu če bi,« sem zinil, »napisal to, kar ste mi tako po malem o sebi povedali. To bi bil skoro tudi življenjepis.«
Gospod prezident se je smejal. »No, napravite z menoj, kar hočete.«
.»Ali potem mi boste morali pomagati, ko bi česa ne vedel,« je nadaljeval pisatelj.
Prezident je vstal. »Kaj hočem, bom pač pomagal,« je rekel resignirano. »Ali sedaj moram na delo. Visuri.«
Tako je torej prišlo do tega, da so se začeli pisati Razgovori.
*
Da, ali da bi bili napisani, temu je manjkalo še mnogo. Ko je pisatelj izpraskal vse iz svojega spomina, je videl, da ve zelo mnogo o detinjstvu gospoda prezidenta, ker o tem je govoril prezident rad in pogosto; o dijaških letih se je tudi marsikaj reklo, ali za poznejša leta je bil material grozno pičel. Bilo je potrebno gospoda prezidenta prisiliti, da bi o sebi povedal nekaj več.
Praviloma se je odigravala ta borba zjutraj v Topolčianskem parku. Proti deveti uri je šel gospod prezident iz stanovanja in naravnost čez loko k svoji priljubljeni utici na sončni strani. Pisatelj Razgovorov je imel že pripravljen svoj napad, običajno frontalni. Počakal je, da je pretekel primeren čas molka, nato pa začel: »Kako je prav za prav bilo s tem rokopisnim bojem?«
Prezident je stresel z glavo. »Nelepo,« je rekel čez trenutek in si začel čistiti ščipalnik. Pisatelj je čakal, kaj pride dalje. Gospod prezident je dvignil oči. »Ali ste že čitali današnje časopise? Opazil sem tam to in to —.« In je že bil razgovor o vsem možnem, le o rokopisnem boju ne.
Drugega dne si je pripravil pisatelj drugo vprašanje: »In kaj ste delali v devetdesetih letih?«
»Pogreške,« je dejal prezident lakonično, in s tem je bila stvar odpravljena.
Kakor vidite, ni bilo lahko dobiti iz gospoda prezidenta mnogo podrobnosti o njegovem življenju, in preden so bili napisani Razgovori je stalo mnogo potrpljenja ... pri obeh sotrudnikih.
Končno je bilo napisano vse, kar je pisatelj slišal; bilo je tega malo in bila je to sama vrzel, ali kaj početi.
»Ali naj to natisnem?« je vprašal nekoč pisatelj. Gospod prezident je skomignil: »Nu, zakaj ne?«
»Ali ne bi hoteli to pregledati?« se je ojunačil pisatelj. »Da bi tam nc bile kakšne hibe.«
»Če hočete,« je rekel gospod prezident in tako se je zgodilo; tako je prišel rokopis v njegove roke. Ko je prišel iz njih, bilo je k njemu pripisanega mnogo novega z Masarykovo roko. Dopolnila, novi spomini, malo znane podrobnosti.
Poln radosti nad svojim materialom, je predelal pisatelj to znova. In spet je to odnesel k overovljenju. Po nekem času je dobil nazaj. Z novimi dopolnili, podrobnostmi in spomini.
»To ne gre,« je protestiral, »vi imate s tem skoro več dela nego jaz!«
»Kaj zato,« je rekel gospod prezident.
»Ali kako naj zato vzamem honorar?« se je branil pisatelj, potežkavajoč narasli rokopis.
Gospod prezident je samo mahnil z roko. To sem se zaklepetal, se je jezil na sebe pisatelj Razgovorov. Ponujati kar tako honorar glavi države.
Ali naslednjega jutra se je glava države na poti k utici naglo ustavila na sredi loke z iskrečimi očmi. »2e vem,« je rekel prezident, »kaj napravim s tem honorarjem, ki ga dobim od vas. Poznam vdovo, ima tako lepe, čiste otroke; tej sem hotel vedno nekaj dati — torej za to bom vzel svoj denar.«
Tudi to spada k zgodovini Razgovorov.
2.
Pisatelj »Razgovorov s T. G. Masarykom« si je v svesti, da bi podal nepopolno sliko, ko bi ne napisal tega poglavja. So ljudje, ki pripisujejo Razgovorom skoro fotografsko točnost. To je torej zmota. Fotografija — ali bolje zvočni film teh razgovorov bi bil približno tak: Utica iz brezovega lesa, zarasla z vrtnicami plezalkami in brinjevo goščavo. T. G. Masaryk sedi na okornem sedežu, s komolci oprtimi na kolena, nateza brke in molči, misli na svoje stvari. Tudi pisatelj Razgovorov molči in misli na svoje zadeve, morda na polonico sedmo-pikčasto, ki mu potuje po roki.
Končno dvigne prezident glavo, pokaže z roko naokrog in pravi samo: »To — ---------------------«
To pomeni: Kakšen lep dan, poglejte te gore na obzorju, na ta ognjenobarvni javor. Pisatelj Razgovorov pokima molče, kar znači: da, krasen dan, nič ni preko takega jesenskega jutra; tudi bukve so že orumenele — glej, veverica!, tiše, da ne uteče! Res, ni bilo težko napisati po spominu, o čem sva se razgovarjala v mnogih in mnogih takih dopoldnevih, ali temu manjkata tišina, ta molk, iz katerega so se rodile besede in se razpredel skromni govor. Ta molk je bil stalen, vrival se je med besede, zaključeval stavke, ne mučen molk, pri katerem ni kaj govoriti, ampak zamišljen molk, molčanje človeka, ki premišljuje, ki mora bolj misliti na stvari kot o njih govoriti. In še le tedaj, ko je premislil, začenja govoriti: preudarjeno in počasi kakor tisti, ki prevaja in misli na besede, to ne gre lahko, ker so besede včasih precej ozke, včasih preširoke, da bi izrazile misel. Zato ne govori rad, a če že, tedaj skopo, da bi teh besed bilo čim najmanj, počasi, da bi v poglobljenem trenutku med besedami bilo možno poiskati prihodnjo besedo, tuhtajoče, ker mišljenje nima mehanične odvisnosti govorjenega stavka. Bilo je mnogo molčanja, da so vznikli Razgovori, samo njihov pisatelj ve, kako so nepopolni, najbolj jim manjka ta kontrapunkt molka.
Septembrsko jutro je, v utici iz brezovega lesa sedi stari prezident, drži čepico v rokah in razmišlja. Iz vasi je slišal otroški krik, visoko pod nebom plove jastreb, tiše se prenaša javorov list. Prezident dvigne glavo, kakor bi hotel nekaj reči, ali
pokaže le z dolgim izrazitim prstom naokrog in vzdihne: »To----------------------«	In	jaz vem,
kaj hočete reči: Kako je vse to krasno, in da imate radi sonce, zrelost jeseni in veseli glas življenja, a glavno, da v tem trenutku mislite na Boga.
Da, ali kako to napisati brez besed?
*
T. G. Masaryk prav gotovo ni govoreči tip, ne pripada ljudem, ki morajo govoriti, da bi mogli misliti, ki mislijo z govorjenjem ali pisanjem. Na primer rojenemu govorniku se najlepše razvijajo misli, kadar govori, torej iz samega govora, govor ima svojo zveznost in gladkost, ki nese s seboj njegovo mišljenje samo. Masaryk ni rojen govornik. Pri njem je vedno nekaj kakor presledek med mišljenjem in besednim izrazom, izražati se, mu ni olajšanje, ampak vedno neugodnost, ker mora opustiti zvezo svojega mišljenja, prekoračiti ta presledek in tako rekoč notranje se razdvojiti: poleg mišljenja tudi še govoriti, iskati besede, prelagati mišljeno vsebino v besedne predstave, to ne gre brez nekega truda — in nesigurnosti, podobne negotovosti, ki jo čutimo, če moramo z levico delati nekaj drugega kot z desnico. Včasih izgovori zelo določno misel samo v obrisu, ali jo samo naznači, često ne konča stavka, zamahne
v. roko, zgane z rameni ali konča z besedicama »... in tako«, iz govorjene zveze, so-visnosti, preide v miselno zvezo. Če povemo s slovniškimi izrazi, se izraža često v aposiopezah, eliptičnih stavkih in anakolutih. A njegova ločila (interpunkcije), to so zamišljeni kosci molka. Ne bodi nestrpen, ne skakaj v te oddihe, zopet si bo iz njih našla pot pretehtana beseda. Misleči človek se ne razodeva z besedami, ampak z mišljenjem. Rekel sem, pri Masaryku je občutna ločnica med mišljenjem 'in besednim izrazom, njemu zadostuje misliti, k izražanju se mora sam več ali manj siliti, v bistvu ne govori rad in ne lahko. To se v načinu njegovega govora javlja na dva načina. Prvič, kadar more, se rad poslužuje že gotovega nagovora, formulacije, s katero se je o stvari izrazil že prej; ima mnogo svojih ustaljenih izrekov, le da jih v toku časa zgoščuje in skrajšuje — to so te znane masarykovske brahilogije in miselne krajšave. Nerad obširno ponavlja, kar ima že premišljeno in zapečateno, zato strne svoje gotove sklepe v nekak ideogram. Če pravi n. pr. »Nelep človek,« je v tem vsa njegova obsodba čudnih ljudi in njihovega življenjskega načina, vse njegovo nesoglasje in zgražanje, več ne reče. Izraz, »dostojen človek«, to že pomeni neobičajno mnogo: nravstveno neoporečnost, razum, zanesljivost, možatost, skratka množico dobrih in plemenitih lastnosti. »Krasen člvek,« to je že najvišje, kar lahko reče o človeku; mimogrede, kakšna antičnost je v teh besedah hvale!
Drugi zaključek z ozirom na Masarvkovo nerazpoloženje za govorjenje je ravno obraten: vestno iskanje besednega izraza. Kjer drugim zadostuje zaloga gotovih stavkov, sklepov in formulacij za vse življenje in jih imajo vedno in za vsako priložnost pri roki, Masaryk vedno išče izraz, zdrzne se pred besedami, prednaša ga kakor bi tehtal, ali izraža docela točno in polno to, kar ima na misli. Značilno za to izraževalno prizadevanje je kopičenje sinonimov in homonimov, ki so običajni v Masarykovem besednem izražanju. Reče na primer »Država, republika, demokracija potrebuje to in to.« Tu vidite, kako z vsako nadaljnjo besedo kontrolira, omejuje in dopolnjuje prehodno besedo. Država, da, ali, država republikanska, da, republika, ampak republika demokratska do vseh zaključkov, demokracija, da ali ujemajoča se z državo in njenim redom. Vsak hip njdete pri Masaryku tako naštevanje pojmov po njihovem obsegu in razsežnosti, to prizadevanje, definirati pojem sočasno z njegovo uporabo. Da bi tako rekel, ne misli in ne govori v besedah, ampak v vsebinah, zato to kopičenje besed, da bi si osvojil vso širino vsebine in vso popolnost stvari, o kateri razmišljuje.
Verbalizma ne mara, ogiblje se vsemu, kar se v govoru in mišljenju rodi iz gole igre z besedami, izogiblje se metafori, analogiji, opisu in posebno pretiravanju. Ravno tako nima rad logične igre z besedami, kakor so umetne antiteze, pojmovna dialektika, problemi stkani iz besed in verbalne rešitve. Kadar sreča kaj takega, mahne z roko: »To je sama sholastika.« Ne besede, ampak stvari: prevedite to njegovo pravilo mišljenja v politično govorico in ta se bo glasila: ne besede, ampak dejanja. Kakor nerad govori tako, nerad tudi piše; nekoč je rekel o sebi, da »bi mu zadostovalo spoznavati in misliti«.
In po svoji bolezni je rekel: »Všeč mi je bilo, da mi ni bilo treba govoriti z nikomer. Mogel sem vsaj razmišljati.« In kadar govoriti, tedaj ne zastonj. Ko se pojavi v govoru kakšno vprašanje, malo posluša in nato reče: »O tem je že napisana ta in ta knjiga.« To pomeni: čemu o tem govoriti, če si to lahko prečitamo? Nad mero rad posluša, če govori o čem kak znanec, naj bo to že katerikoli, vse ga zanima, dokler je v tem resnično spoznanje. »To je zanimiv človek«, pravi o teh, ki mu morejo povedati nekaj, česar še ni vedel. Tedaj posluša vidno zadovoljen do konca izprašuje, on, ki ima drugače poseben strah, izpraševati kogarkoli; verjetno, da se mu vprašanja zde nekaj kar pronica včasih nasilno v molčanje drugih. Posluša pozorno najbolj strokovno razlago, potem pripomni: »Meni je bilo všeč, kako je bil ta človek popolnoma v stvari in kako je pri tem imel oživljen izraz v očeh.«
Nikoli ne govoriti o tem, česar ne poznamo. Sam pravi vedno, kadar naleti na nekaj, kar ne spada v njegovo področje: »Tega ne vem.« »Nevzgojen človek,« pripomni nevoljno o komerkoli, ki razlaga svoje mišljenje in nazore o stvareh, v katerih ni zadosti poučen in izkušen. Tega ne odpusti tako kmalu. Mnogo redkeje, nego je v Razgovorih naznačeno (iz praktičnih ozirov), se poslužuje apodiktičnih izpovedi; največkrat začne svoj nazor z besedami: »Mislim,« »rekel bi to tako,« »predstavljam si to tako in tako«. Kdaj ne odgovori na vprašanje, zgane z rameni, no, ne vem,
a dan na to začne naravnost: »Včeraj ste me vprašali to in to, premišljal sem o tem, to je tako in tako.« In še po mnogih dneh se vrača k predmetu: »Kakor smo onkrat govorili o tej in tej stvari: mislim, da bi imel k temu pripomniti...«
Rekel bi, da ima njegov govor dva temeljna položaja: deloma ustaljene misli, nepogrešene principe, resnice, na katerih se je ustalil; te izraža odločno, čim bolj skrajšano, neobičajno zgoščeno, dajajoč poudarek s stisnjeno pestjo ali energično potezo iztegnjenega prsta. Drugi položaj je meditacija, iskanje, stalna pot za spoznanjem, stalna kritika in avtokritika in jaz ne vem, kaj ga iz tega dvojega karakterizira globlje: ali ta jasna, trdna, zanesljiva gotovost človeka, ki ve in veruje, ali to neskončno iskanje in preizkušanje resnice.
*
V tem je namreč to vse: govoriti pomeni zanj govoriti resnico. Verujte temu: Sam stil, sama izrazna sredstva resnice so druga nego stil polresnice, laži ali nevednosti. Ni tu kaj skrivati ali pokrivati s samimi besedami, ni tu kaj okraševati, tu ni beseda oblačilo, ki odeva misel, ampak si prizadeva biti misel sama, noče biti nič drugega nego objašnjenje vsebine misli. Kadar Masaryk govori, poroča o tem, kar misli: poroča stvarno, trezno, kolikor mogoče kratko in pazi, da bi ga besede ne zanašale. Običajno mislimo kratko, ali izražamo se o tem s celimi, odvisnimi stavki. Izgovarjamo več, kot smo v resnici mislili. V nasprotju s tem skuša Masaryk najprvo domisliti smisel, izpoved mora počakati, ali vsaj ne sme prehitevati mišljenja. Tempo, vezava in skladba njegovega govora so vedno odvisni od tega nepretrganega miselnega dela, ni tu ne avtomatično bežeči besedni mehanizem, ne naglo iskrenje domislic, rojenih iz srečanja besed; počasi, beseda za besedo, po premišljenem preudarku vznika govorjeni stavek. Tak stavek ni gotov formalni in logični kalup, v katerega naliješ troho mišljenja: ampak mišljenje si najprej krči besedno pot, ustavlja se, se obotavlja, prodira v ospredje v svoji lastni smeri. Masarykov stavek se mora citati počasi, ne v eni sapi, dajte si časa zanj in izda vam ne samo ves svoj smisel, ampak tudi posebni prizvok in duhovni tipus tega, ki ga je zrekel.
Rekel sem, da si v Masarykovem govornem izražanju mišljenje stalno krči pot v svojo lastno smer. Bodi to poudarjeno že zato, ker so Razgovori od te strani temeljito ponarejeni. V resnici si niso bili niti od daleč tako v zvezi, kakor se to vidi; niti eno vprašanje se ni izčrpalo na enem sestanku in tako po redu, kakor je napisano. Masarykovo mišljenje zasleduje pač svojo lastno smer, ima tako rekoč svojo dano pot, po kateri vedno steče slej ko prej, a skoro neizogibno. Vsak resnični govor se je na konec obrnil ali k politični praksi ali k Bogu: k resničnim skrbem dneva in bližnje bodočnosti ali k večnosti. Običajno je Masaryk »utekel« pisatelju govorov od drugih vprašanj k tema dvema glavnima, ki jih, kakor se zdi, preživlja stalno; sta prisotni tudi kadar govori o čem drugem, in pri najbližji priložnosti se vrne k njima, govoreč	-—•	in	tiho razmišljajoč. Ali ti dvojni	končni točki si nista
nasprotujoči, oboji sta	pri	Masaryku blizu poleg sebe; to je	kakor ena	resničnost,
ali gledana enkrat sub	specie	aeterni (pod vidikom večnosti)	in drugič	sub specie
delovnega dne. Vedite,	da	je	Masaryku pobožnost predvsem humaniteta	(ljudskost),
ljubezen do človeka, služba bližnjemu, ali tudi vsa politika mu je uresničevanje humanitetc in ljubezni do ljudstva; od enega k drugemu mu je le koraček. Nikoli pa tega dvojega ne meša, je ves verujoč v svoji pobožnosti in ves političen v svoji politiki, ali nikoli mu ni eno in drugo v nasprotju, nikoli ne popuščaj ne pri enem ne pri drugem; temu se pravi nekompromisnost, ali da bi človek mogel biti tako nekompromisen, mora biti resnično kakor iz enega kosa.
*
Sploh je značilno za njegovo mišljenje in izražanje, da ne priznava radikalnih antitez (popolnega nasprotja). Razlaga, recimo, o demokraciji in diktaturi; pričakovali boste, da bo priostril pojem proti pojmu in da položi med njiju temeljno nasprotje; ali ne, zamisli se troho in pristavi: »Ali ne pozabite, da se tudi demokracija ne obide brez diktata in da se tudi diktatura sklicuje na demokracijo.« In podobno v vsem. Ni nasprotja med teorijo in prakso, ne stojita proti sebi razum in čuvstvo, ne izločujeta se vzajemno vera in veda, ni konflikta med politiko in nravnostjo, ne sme se staviti proti sebi telo in duša, ni dualizma med časnim in večnim. Vsi ti umetno ločevani (disjungovani), do nasprotij priostreni pojmi, se vzajemno
zbližujejo, prepletajo in dopolnjujejo v celo, popolno, konkretno resničnost, iz katere so se abstrahirali. Poudarek je ravno na tej celotnosti in popolnosti, nujno je, sprejemati resničnost polno in vzeti celo: to je ono, kar imenuje Masaryk svoj konkreti-zem in pluralizem, le da bi bilo treba naziva, ki bi ne izražal le to stvarnost in mnogoterost, ampak tudi to celotnost, sintezo in uravnanost, mir in skupnost, neraz-dvojenost, z eno besedo harmonijo, z eno besedo klasičnost tega naziranja. Ni mu treba pomirjevati antiteze in pokrivati nasprotja, ker jih pojmovno ne ustvarja; ni mu treba iskati končne celote, ker izhaja iz nje. Njegova noetika (nauk o spoznanju) je noetika celote: spoznava celega človeka z vsemi sposobnostmi, ki so v njem. Njegova metafizika (znanost o nadčutnem) je metafizika celote: sprejema gmotni svet in duhovni, notranji svet osebne zavesti in zavesti neštevilnih, sprejema svet duš, sprejema Boga. Njegova zapoved ljubezni je zapoved celote: ljubiti celo in polno, ljubiti Boga in človeka, ljubiti vse; njegova humaniteta je univerzalna ljubezen. Pričujoči čas je kos zgodovine, živi v nas minulost in bodočnost, živimo z vsakim trenutkom v večnosti: v tem je celota in polnost časa in našega življenja. Znova in znova, vedno in v vsem ta celotnost in popolnost. To je, bi rekel, statični ideal: kjcv tvori vso celoto in vsoto, ni življenje in ni zgodovina stalno gibanje od nečesa k nečemu drugemu, ampak izpopolnjevanje in poglabljanje tega, kar traja. To je to, kar sam imenuje svoj platonizem. Ne gre le zato, da je gibanje, ampak zato, kaj se giblje in menja in kaj torej traja tudi v tem gibanju. A kako naj se drugače razume to stalno, kar traja tudi v razvoju, nego kakor načrt, kakor smotrna ideja? Razvoj ni izprememba, ampak izpopolnjevanje; naj nas ne motijo njegovi neuspehi in sedanje krize, — ali nismo šele v začetkih razvoja?
Recimo, da hočemo spraviti v protislovje vedo (znanost) in vero; veda zavrača vero in jo hoče nadomestiti s spoznanjem. In tu dvigne Masarvk svarilno prst: Je veda in veda, je vera in vera. Veda zavrača slepo vero, praznoverstvo, vero iz nevednosti, in zopet imamo mandarinsko vedo, domišljavo in polznanstveno vedo, ki si domišljuje, da ve že vse. Popolna veda in popolna vera se ne izključujeta. To je značilni masarykovski obrat: ne protivnost med vero in vero, ampak med vedo in laži-vedo, med pravo in zavestno vero in vero površno, brezmiselno in malikovalsko. Ni nasprotja med svobodo in disciplino, a je nasprotje med anarhično svobodo in pravo svobodo, med suženjsko disciplino in disciplino vzajemne službe. Tako je v vsem. V svoji dovršenosti, v svoji polnosti in popolnosti se ljudski ideali nehajo izključevati; izpopolnjujoč stvari, dospemo k njihovi sintezi. Zopet ta poteza redke klasičnosti: v celotnosti in popolnosti ni več nasprotja. Spoznavajoč resničnost boljše in boljše, uravnajoč svojo dejavnost vedno doslednejše s spoznanjem in ljubeznijo, bližamo se resnično in tvorno, korak za korakom, k objektivni harmoniji (stvarnemu soglasju) sveta — k božjemu redu, kakor ga imenuje verujoči Masaryk.
Nekaj posebnega je tudi njegovo pojmovanje časa. Govori, recimo, o politiki in začne: »Če pogledamo malo nazaj —.« Čakate, da bo govoril o početkih naše republike ali o Korberju, ali ne, ta »malo nazaj« je rimsko cesarstvo ali pa srednjeveška cerkev, vsa zgodovina je aktualen argument (sodoben dokaz), kakor da bi se to godilo danes. Sklicuje se na Platona, kakor da je Politeia (knjiga o državi) izšla lani in je še vedno zadnja novost politične literature. Čas, ki ga obkroža je tisočletje: zgrinja vso zgodovino človeštva in njegovo bodočnost. In pri tem misli vedno naprej: kaj bo jutri, za deset let, za stoletje; z vsem svjim delovanjem napredujemo v zgodovini in pripravljamo bodočnost, zato se moramo vprašati, kaj je zgodovina in kam meri bodoči razvoj. Je skoro prost vseh spominov; samo še o svojem detinjstvu rad govori, kakor vsak star človek, ali drugače ga bolj zanima gledanje v bodočnost. To je karakteristično za njegovo metafizično zaupanje, da je ves tek sveta razvoj k boljšemu in popolnejšemu. Zlati vek ni za nami, ampak je naloga vsega človeškega prizadevanja; ne smemo biti nestrpni, da ni v dosegu naših rok in ne smemo izgubiti poguma. Božji mlini meljejo počasi, pravi. Če ni to potrpežljivo in stanovitno zaupanje pravi optimizem, potem ne vem, kaj naj tako imenujem. Ali nič od tega, kar lahko napravimo že sedaj, ne smemo odložiti za bodočnost in z nobeno vero, da bode za par tisoč let boljše, se ne smemo razrešiti dolžnosti, da uresničimo že sedaj to, k čemur zadostujejo naše sile. Tudi kadar živimo v večnosti, živimo resnično in polno, le takrat kadar tukaj in sedaj delamo, spoznavamo in ljubimo. To je glavni ključ k Masarykovemu mišljenju.
Tu je šlo ne za karakteristiko ali celo analizo Masarykove filozofije, ampak za nekaj drugega; da bi se vam predočilo nekako duhovno ozadje ali prostor, v katerem so se snovali stavki in poglavja Razgovorov. Res je, takrat je bilo septembrsko jutro, deseta ura, to in to leto; pred kratkim se je končalo čitanje časopisov in za čas se začne uradno delo z vsem kar »spada h kšeftu« prezidentovemu. Ali medtem se nad to utico iz brezovih debel boči drugi, tisočletni čas; v tej utici govorita Platon in Avguštin, veki in stoletja se vrste poleg sebe, počasi, zamišljeno se razglablja o tem, kar se je pravkar izvršilo — razpadel je rimski imperij, vznikle in zašle so svetovne vlade, osvobojeval se je človeški duh; Hus se je trudil za resnico, Jurij Podebradski za mir in Komensky za prosveto; vse, kar je kdaj bilo in kar se je zgodilo s svetom in z nami, se je vzelo v račun, tako kakor si iz svojih jutranjih časopisov delamo dnevno sliko. Torej tako je to. Kakor kadar se obrtnik pripravlja k delu: ogleda se najprvo po svoji delavnici in po vsem, kar je tu in kar mora biti na svojem mestu: zgodovina vseh vekov, glasovi vseh učiteljev, božje vodstvo in človeško prizadevanje. In tu se ustavi prezident še pri tem ali onem in že misli na svoje delo.
Misli na svoje delo: tako in tako stoje stvari, treba bi bilo napraviti to in to. Ali nad to dnevno politično situacijo (položajem), ki jo stvarno in skrbno preživlja, se zopet boči nekaj kakor ogromni prostor: skupno ustvarjanje (koncepcija) človeštva in božanstva, sodelovanja in božje previdnosti. Ali naj se nad čim zgraža, ali naj govori o dnevnih brigah, ali naj molči: vedno je tu ta ves veliki red. Včasih zveni to, kar pravi, skoro suho; nikakih velikih besed, nikakega ognjevitega pridiganja, nikakega pojmovnega čaranja; samo gola dejstva (fakta), trezne definicije, stvarna kritika ali praktični commonsense (zdrava pamet, prirojeni um). Ali če dobro pazite, slišite nekaj več; z vsakim stavkom se oglaša ves ta razsežni, trdni in krasno zaokroženi prostor; vsaka beseda je člen tega temeljnega sistema spoznanja, vere in ljubezni; izgotovljena je iz zemeljske snovi, a določena za izgraditev božjega hrama. Vsak stavek je težak kakor stavbni kamen; ali razumemo ga popolno le tedaj, če bomo imeli pred očmi stebre, svod in pročelje vse stavbe. Tedaj šele ocenimo krasni in modri red, ki je vložen tudi v najpreprostejši košček gradiva. To je torej mišljeno s tem, kar smo imenovali molčanje s T. G. Masarykom. Ne poslušajmo samo besed, poslušajmo to tiho in globoko sozvočje. Šele v njem je pravi in polni obseg, njegova cela in polna resnica. Recimo, da je govor, no, o nečem tako težkem in pozemelj-skem, kakor je politika; in vendar tudi to sozvočje je tu molče in brez besed. Ali ne slišite šumenja zgodovine in božjih zapovedi? Ali ne slišite, kako zveni s tem platonska antika in Jezusova pridiga ljubezni, veliki red cerkve, gibanje prosvetnega življenja, dih osvobojenja in tiha potrpežljvost razuma? Kaj vse mora zveneti, da bi se rodila harmonija! Čitati Masarvka, citati ga harmonično, tudi to je govor in molčanje. Govor o vsem časnem, za kar se zanimamo in tiho premišljanje o tem, kar je večno. Kdor na to ne bode mislil, se ne bo z njim nikoli popolnoma razumel.
Svakodnevne misli
Odlomci iz moga »Dnevnika«.
Ko je umro za čast Domovine, taj uopšte nije umro.
Ljubav je konstruktivna. Ona stvara i gradi, ali — samo onda kad nije falsifikat.	*
Omladina bez ideala i lađa bez kormila idu istome udesu u susret.
Smrt nije toliko strašna da bi čovek od straha pred njom morao voleti život.	*
Moći sebe razdati svetu i svet preneti u sebe — to je siguran put u besmrtnost.
¥
»Život je velika istina!« — Nije li to najveća laž?
*
' Ako ti je stalo do toga	da ljudi opaze na tebi sve tvoje mane, afektiraj
kao da si prepun vrlina.	s
Za Nerona su govorili da je bio društven čovek. Da li je bio društven, to ne znam, ali čovek nije bio.	,
Sport je koristan, samo ako se njime ne bave divljaci.
*
Mnogi su za vremc čitanja jače opazili svoju glupost, nego li piščevu mudrost.
Dokazivati ljudima da ne znaju ništa, to je najvratolomnije zvanje na svetu.	ф
Razmišljanje je monolog duše.
*
Najviša je sreća ne žudeti da budeš suviše srećan.
Ђура Ж. Чолић, Срп. Моравице:
Стид га je што je сељак
Био јс пазарни дан. Ha вашару сваковрсне робе. 'Грг велнк и испуљен продава-чн.ма u куицима. Нарочито iiaiim сељацн е весељем су дочекали овај дан, јер свега су у годшш два тако вслика. лааарна даиа — јесељи и пролећњи.
Небо je било чнсто као кристал. Сунде сијало. Милина. Прави пазарни дан.
Шетао оам од краја до краја пространог трга н ироматрао живот овога дана. Галама. Понуде. Ценкања. Весеље. Песма и свирка свуда се разлеже. Тамо даље неки старац без једне nore. Држи нско чудо. Око њега стотину деце. Радознала деца. Смеју се. A наравно то старом чики добро дође.
Eho брата Стеве. Познајем га добро. Он je наш брат — наш Соко. Сваки дан je он у милој еоколашг. Ha једном столу разгрнуо je своје красне ћилимове. Мноштво женског света разгледа. Крај њега прође један »господин«, стасит и елегантан: Здраво, Јоване! — поздрави га брат Стево. Овај окрене главу, намргоди се, навуче чело ii обрве на очи и продужн не одговоривши. To сам добро мотрио из прикрајка и не-приметљиво.
Брат Стево иепочетка имао je успеха. Остаде му још један или два комада богатнх ћилимова. Муштерије му се разишле.
Седнем на једну клупу под крошњасту липу. Након пола сата исти се »господпн« враћа. Видећи да нема никога у близини приступн брату Стеви, не обазирући се на мене као на војника, који сам недалеко седео. Рече му: Слушај, Стево, немој ти као оно код liac у селу на сред вашара: »Здраво, Јоване«. Ето видиш ти код куће обрађујеш земљу. Ту донесеш те ћилимове не би ли што пазарио, a да ли знадеш да ћу ja ове године свршити највишу школу у Скопљу —бићу професор. Немој да ме понизујеш пред светом.
Брат Стево као да je на ово променио боју лица, али	ипак	одмерено и	хладно-
крвно одговори: —• Ми смо Јово скупа ишли у основну школу;	Соколи с.мо	си	као
браћа. Сељацн су и моји и твојн родитељи. Твој отац исто као и мој преврће и обрађује ову глинену земљу. Е, na шта ме се етпднш онда. Ако се нисмо видели две
—	три године, мислим, да нисмо постали страни једаи другоме.
Ja те тако поздрави и као вршњака и као еусељана u као евог знанца из ране младости, a теби то велика увреда. Не можемо сви бити школовани. Кад би.сви били пнпода, ко би био сељак, ко би радно? Ja мислим да се прави школовани људи не стиде сељака, они знаду оценитн вредност сељакову.
Бно сам очевидац тога н некако тешко ми беше то слушати. Стид га je што je сељак. Падоше ми на памет речи бесмртнога Краља Петра I Великог Олободиоца. У срце су ми се усекле велике речи Великог Краља:
»Многи владаоци страних држава кивни су на моју особу. С презиром ми пред-бацују да je мој деда био сељак, a ja им па.к довикујем, да се внше поносим са својим сељачким родом него својом краљевском круном«.
Eto тако je мислио некад наш велики Ослободитељ. A	на ово што сам мало	пре
испричао не могу ништа pehu.
Pokrajinski sokolski slet u Subotici: Pred Sokolskim domom
Naša snaga
Sokolstvo jo snaga — ono je moć kojoj nema ravne. Nije to moć oružana. Nema Sokolstvo noževa ni pušaka. Nema topova ni aviona. Ali imade ono, što nema niko drugi.
Ima moć ljubavi. Ljubavi za Kralja, Narod i Otadžbinu. Ima snagu, veru. Veru u punu pobedu svojih ideala. Sokolstvo je narodni pokret. Ono je pokret naroda. Ono je iz naroda, ono radi i živi za svoj narod.
Sokolstvo je moć bez himbe i laži. Ona je jednaka izvana i iznutra. To je snaga mišića. Snaga ruku, kojd će braniti samo svoje, koje se kroz sokolanu očeličuje za borbu, za očuvanje svojih ideala, tekovina slobode i jedinstva.
Sokolska je snaga duha. To je moć uzgoja. Moć slobode i saznanja. Moć ljubavi. Soko zna, on je svestan svoje zadaće. On je ponosan da je član velike sokolske zajednice a po njoj i jugo-slovenske države, član jedinstvenog naroda jugoslovenskoga.
Silna je moć naša Velika je snaga Sokolstva.
Sokolska snago, rasti i jačaj se! Cvati i napreduj za dobro Sokolstva, za sreću Kralja, Naroda i Države!
Sokolskoj snazi: Zdravo!
Ferdo Pavešić, Beograd:
Kako sam postao ubica
(Istiniti doživljaj kao novela)
I
Čudnovato je to u životu čoveka: Kroz ono par decenija, što proživi u večitim pregaranjima, iskušenjima, razočaranjima i okrutnoj borbi za opstanak kroz njegovu dušu, maštu i potsvest nižu se slike doživljaja munjevito i silno kao film o Hristovim mukama ili roman Branimira Ćosića o Golgoti Srba kroz albanske gudure. Toliko je život dug i dosadan kad razmišljamo
o	bivšim patnjama, a toliko kratak i sladak kad kroz sećanja prošetaju dve — tri desetine lepih uspomena.
Tamo na našem čarobnom Jugu, gde cvatu orhideje i Sveti Naum večito straži mrtvu stražu nad pobesnelim jezerom i uspavanim Ohridom — tamo u tom romantičnom kutiću naše drage Domovine, ja sam ostavio mnogo svoga pokajanja i skrivenog bola. Danas, kad mi je naš urednik, brat Jeras, pripovedao jednu priču o svojim dobrovoljačkim patnjama na solunskom frontu, kroz moju se maštu kao večernja sen nekog bivšeg čoveka provuklo sećanje na jednu jezivu noć nad Ohridskim Jezerom. Te noći ja sam postao ubica: sasvim nehotično prolio sam tuđu nevinu krv i uništio jedan nedužni život.
Bole me ta sećanja kao nož u srcu, bole me i ja sam bled, bled...
II
A to se desilo ovako:
Grimizna glava sunčeva utonila je u plavetilo uzburkanog jezera i maistral je toplo šaputao sentimentalnu melodiju o umiranju jednog junskog dana, kad je mladi mornarički podoficir Pavešić, uz potpunu službenu ceremoniju, opasao o bedra nabijen »Brovning« i primio službu čuvara velikog nacionalnog blaga: Mornaričkog odreda na Ohridskom Jezeru.
Polako se spuštala vedra zvezdana noć i njihala se na penušavim tala-sima, a u zgradama, gde su stanovali mornari, jecala je harmonika i gromka mornarska grla izvodila su simfoniju o izgubljenoj dragoj, koja se utopila,
pa je onda i ta pesma umuknula i svetla se pogasila, samo je kolona blistavih svetiljaka »Petromaks« titrala u visini kao postrojena sunca i tri su jele šumele pesmu o prolaznosti sveta i života.
Caruje tako tiha letnja noć nad jezerom, a mladi podoficir na mrtvoj straži, s oružjem o bedru, ispregao je Pegaza iz jarma svakodnevne stvarnosti života, oslobodio ga uzda konvencionalnosti i obzira, pa mu dozvolio da leti slobodno i vilovito, preko gora i polja, tamo čak do podnožja Trebe-\ića i Romanije, do obale vijugave Miljacke i mirisnih jorgovanovih grana na periferiji bosanske metropole. Tamo je mladi mornar poslao Pegaza da poseti njegove mile i drage i da uruči srdačan pozdrav njegovom rodnom kraju. Gleda u mašti kako se Pegaz spušta nad grad. kako silazi u mirisni šljivik i pozdravlja majku i seju, oca i brata, druga i komšiju i sve poznate.
Ponoć je prošla, zvezde su treperile, jezero šumilo i tišina vladala, a podoficir na straži maštao, maštao ...
III
Iznenada je onda Eol* počeo da besni i urla i za tren oka s plavoga svoda razbegaše se nestašne zvezdice da ih naslede tmurni crni oblaci, a vazduh je pištao kao ranjena sirena i jele nisu više pevale, nego jecale zloslutno i kobno kao udovice. Film dragih sećanja raskinuo se naglo kao život pustolovna čoveka i tog časa u mašti mladog podoficira na mrtvoj straži nastala je teskobna praznina i bolna osama: on je ostavio Pegaza i sašao u stvarnost svog teškog i važnog položaja. I u toj opštoj dernjavi i fijukanju prirodnih sila učinilo se podoficiru na straži u jednome času kao da neka crna avet pomalja glavu iza obližnjeg hrida i vreba pogodan čas da navali i uništi sve pred sobom i oko sebe. Jasno vidi mladi stražar kako avet korak po korak napreduje, kako pod njenim hodom puca suho granje
i	lomi se kamenje, a njena crna sena sve je bliže i bliže.
»Bože, što bi to moglo biti?« — pitao se u mašti zbunjeni podoficir, a odmah zatim zaorio je iz njegova grla snažan poklik:
»Stoj!«
Avet je dolazila sve bliže, a na poziv se nije ni okrenula. Kao da je se ne tiče.
»Stoj!« — zaorio je drugi klik, ali avet je još uvek dolazila sporo i odredeno, ne obazirući se ni levo ni desno.
»Stoj, pucaču!« — prolomio se treći snažni poziv i u sledečem trenutku tri su olovna zrna odhujala prema zagonetnom strašilu i cela se okolina uzbunila	i digla da traži strašnu senu,	ali nje nema nigde	kao da je u zemlju
propala.	Uzalud behu sve potrage i istrage, te	noći niko	nije mogao pronaći
strašnu prikazu ni živu ni mrtvu.
Već	se smirila priroda u svome	besu i	na istoku	se zarumenio mali
oblačak,	a podoficir s mrtve straže	već je	odavna predao službu svom
drugaru i zaspao tvrdim jutarnjim snom umornog noćnog radnika.
IV
Veliko zvono označilo je osmi sat ujutro i uz zvukove himne digla se državna zastava na visoko koplje na krovu glavne zgrade Mornaričkog odreda, a sva je posada bila zauzeta dnevnim poslovima, kad je u dvorište ušao mlati ribar i stao pred dežurnog oficira:
»Gospodine poručnice, tamo na žalu ispod noćne stražarnice, s tri re vol verska metka u lubanji, leži mrtvo — magare. Molim da odredite dva momka, koji bi nam pomogli da ga čamcem odvežemo. Ne zna se još čije je magare ...«
Mladi poručnik se nasmešio, poslao mornare u pomoć ribarima, a pola sata posle toga ceo je Mornarički odred zvonio od preraznih viceva na adresu sinoćnjeg stražara — ubice.
A taj stražar, kako vam je već poznato, bio sam — ja.
*	Hol — bog vetra.
Naš naraštaj
U proleću održa\aju se naši sletovi, kako okružni tako župski i javni časovi naših jedinica. Na svakom tom javnom nastupu, pa makar to bila obična akademija, nastupaju u\ek i naši naraštajci, oni koji će smeniti starije.
Bez naraštaja se Sokolstvo ne bi dalo ni zamisliti. Ono bi bilo osuđeno na propast, kao i tolika druga društva i organizacije, koje nemaju svog podmlatka iz koga bi se regrutovalo novo članstvo. Jedinica bez naraštaja bi takođe morala prosto da nestane. Na mlađima svet ostaje, kaže jedna stara rečenica.
Svaki naš naraštajac može biti ponosan, što je član velike sokolske zajednice, što je naraštajac, uzdanica i nada Sokolstva. Mnogi od starije braće nisu imali sreću da budu naraštajci. Oni su izgubili deo najlepšeg sokolskog života. A naraštajci i naraštajke, osobito oni, koji se nalaze od najmlađih godina u sokolskim redovima, prošli su veliku školu, školu Sokolstva, u kojoj se stvara Soko, izgrađuje čovek.
Naraštaju naš, budi ponosan kad nastupaš na javnim priredbama, budi ponosan što si u sokolskim redovima, što te čeka veliki posao i velika čast da postaneš pravi član velike sokolske organizacije, da smeniš starije.
Ču\aj svoj ugled, jačaj svoje telo i očeličavaj mišiće, da uzmogneš odbraniti i uščuvati ono, što ti imamo na čuvanje predati, a to je: jedinstvena
i	moćna, nikad nedeljiva Kraljevina naša Jugoslavija.
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Idealizam i umetnost
Ima u našem društvenom životu jedna strašna bolest, koja je kroz vije-kove zahvatila dubok korjen, a to je izvrtanje svih vrijednosti, protiv čega grmi već i melanholični Niče u »Sumraku idola« i što naš narod duhovito naziva navrtanjem vode na svoj mlin.
Ta bolest naročito se snažno izrazila u kulturnom životu Francuske iz prošlog stoljeća, kada je nastao u umjetnosti naročiti smjer pod nazivom: »Г art pour 1’ art« (umjetnost radi umjetnosti). Umjetnici te vrste isključuju iz svoje rabote jednu važnu činjenicu, a to su ideje bez kojih, po mom uvjerenju, ne bi postajala ni umjetnost.
Ideje su uvijek bile, jesu i ostaće uvijek oličenje, simbol, uzvišenih sveljuđskih stremljenja i čežnji, a umjetnost je samo sredstvo kroz koje idealizam dolazi do punog izražaja, do »oživljenja« i do konačnog cilja za kojim stremi.
Svaka ideja rađa se u nama neposredno vezana uz naš lični Ego, ona, dakle, od prvoga svoga postanka nosi u sebi značaj naše ličnosti; dok umjetnost, međutim, prima izraz naše ličnosti tek onda, kada so mi poslužimo njom, kao sredstvom za vidni izražaj svoje misli.
Iz prednjega izlaganja vidjeli smo, da je ideja ono primarno, prvotno, a umjetnost ono sekundarno u mehanizmu jednog višeg idealizma i da ne može biti obratno, jer je i umjetnost, napokon, također samo jedna ideja, koja je postala više radi ideje, nego radi sebe. to jest: ideja radi ideje. Da bismo mogli s razumijevanjem pratiti daljnje izlaganje, sada ćemo ukratko promotriti što upravo označava pojam ideja i idealizam.
Rekli smo, da je ideja proizvod ljudskih ličnih i skupnih nastojanja i tla od ljudi, koji te ideje stvaraju, ovisi da li će te ideje biti pozitivne ili negativne, konstruktivne ili destruktivne, korisne ili štetne. Skup više ideja
s istim konačnim ciljevima čine idejni sistem ili idealizam, a kakav će taj idealizam biti. to je ovisno o istim momentima kao i kod individualne ideje, jer idealizam i aije ništa drugo, nego individualizirana ideja.
Savršeno uzvišeni duhovi, geniji, davali su svijetu svoje ideološke sisteme lično iz sebe, tu su oni davali svijetu potpunu svoju ličnost, prinašali su sebe na žrtvenik sveopšte koristi čovječanstva. To su bili nenadmašivi dobrotvori, humanisti i altruisti. Svi su oni kao najkorisnije sredstvo za izgradnju svoga idealizma odabirali razne grane umjetnosti i nauke tako, da nam je filozofija dala jednog Masarika, literatura Tolstoja, skulptura jednog Meštrovića i t. d.
To su bili pioniri jednog pozitivnog i stvaralačkog idealizma, oni su zadužili svijet nenaknađivim darovima, a njihovi antipodi u umjetnosti, njihovi kontrasti, pretstavnici njima suprotnog idealizma, takođe su podjarmili umjetnost i kroz nju plasirali svoje negativne ideološke sisteme, pa tako u filozofiji nalazimo mračnog i nepopravljivog griješnika Šopenhauera, u literaturi pornografski nastrojenog Pitigrilija i njegovog francuskog kolegu Margerita i mnoge druge. (S ovim subjektivnim mišljenjem br. Tabakovića ne možemo se složiti. U kulturnom svetu su i Šopenhauer i Piti-grili i Margerit veliki umovi. I to ne negativni, kako pisac tvrdi. Sve ovisi
o	tome s koje se strane gleda i s kakvim kriterijem. Op. ur.) Sreća je, međutim što ta negativna ideologija i umjetnost sukcesivno napuštaju teren borbe, uzmiču pred silovitim elanom stvaralačke optimističke ideologije, pa se razni Šopenbaueri i njemu slični, često puta i genijalni, duhovi također povlače i napuštaju svoje sopstvene principe.
Naš sokolski idealizam zasnovan je na sasvim konstruktivnim nastojanjima velikih idejnih pionira svete zamisli o međusobnoj i bratskoj ljubavi, pa je zato i sveta dužnost svakog od nas da u tome pravcu upravimo svoja nastojanja i svoj rad. (Za čime je zapravo, in ultima linea, išla Šopenhauerova filozofija? — Š. je svakako hteo, da ukazivanjem slabih ljudskih strana i nastranosti urazumi čovečanstvo i da ga usreći. Zato i onakva borba između njega i Fihte-a. Op. ur.)
. J /?5VV /
Nikola Tesla
Osamdesetgodišnjica velikog naučnika i izumitelja
Zadnjih dana prošloga meseca svečano je proslavljena u svim kulturnim zemljama osamdesetgodišnjica velikog izumitelja, našeg zemljaka Nikole Tesla. I naša se je zemlja setila tog životnog jubileja Teslina s naročitim proslavama na kojima je iznesen sav rad Teslin, kojime je on u ogromnoj meri usavršio, uputpunio i pronašao nove načine i puteve u elektrotehnici.
Nikola Tesla sin je naše ponosne Like. Žedan nauke i znanja hita u veliki svet, da u slobodi razvije svoje velike duhovne sposobnosti. Kao i toliki naši veliki ljudi, kojima je Austro-Ugarska stala na put, ako nisu hteli da postanu izrodi i janjičari, pošao je i Tesla u Ameriku, koja je svakom pojedincu, bez obzira na narodnost, omogućavala slobodan razvitak. I danas je ponosna i Amerika, što je dala utočište sinu jednog malog, ali zdravog naroda, a ponosni su i Jugoslavija i naš narod, koji su mogli dati svetu tako velik, stvaralački duh, kao što je Tesla.
Kad bi Tesla povukao svoje izume, kako reče jedan stručnjak, stao bi život na našoj planeti, njegov bi tok bio sasvim drukčiji. Čime je zapravo Tesla zadužio naš narod i čitavo čovečanstvo? — U vrlo zbijenim redovima, govori leksikon »Minerva« o velikom naučniku ovo:
—	Nikola Tesla (rodio se 1856 god. u Smiljanu kod Gospića, živi u Nju * Jorku), inžinjer, jedan od pionira i tvoraca moderne elektrotehnike. Važnija otkrića i izumi: proizvodnja i upotreba polifaznih struja i motora, sistem prenošenja električke energije u daljinu pomoću izmenične struje; Teslin kalem i Teslin transformator, elektromehanički izohroni oscilator; Teslin sistem bežične telegrafije, elektronske cevi; teorija radioaktiviteta, vakuumska cev visoke napetosti; telautomati; otkriće terestričke rezonancije i zakona za širenje električne struje kroz zemlju, bežični transmiter visoke napetosti; prenošenje energije pomoću stacionarnih terestričkih valova; različne vrste parnih i plinskih turbina i mnoštvo drugih. Sva današnja elektrotehnika bazira se na njegovom principu okretnog magnetskog polja (trofazni motor). Na principu Teslinih struja visokog napona i frekvencije osniva, se otkriće bežične telegrafije (Markoni) i t. d. Dela: »Pokusi s izmeničnim strujama visoke frekvencije i napona«, »O svetlu«, »Refleksija rentgenovih zraka« i dr. —
Nismo samo ponosni na našeg velikog Teslu, već nam se srce ispunja velikom radošću i veseljem, što je on ostao uvek naš, Jugosloven, koji se nije nikada stideo svog porekla, svoje drage otadžbine, koju toliko voli, i svog naroda čiji je izdanak. A takvi su bili i jesu svi naši veliki umovi, koje ceni i poštuje sav kulturni svet.	rinirl
Pokrajinski slet u Subotici: Detalj
Sokolsko slavlje u Ljubljani
Ljubljanska župa ie svečano razvila svoju zastavu — dar našeg Mladoga Kralja
U nizu sokolskih priredaba, koje priređuje naše Sokolstvo, održan je u nedelju dne 14 o. ш. župski slet u Ljubljani. Slet je potpuno uspeo. Nj. Vel. Kralj odlikovao je Sokolsku župu Ljubljana barjakom, koji je tog dana svečano i razvijen. Novo priznanje i potstrek za daljnji nesebični sokolski rad.
Zastava Sokolske župe Ljubljana, dar Nj. Vel. Kralja Petra II, koja je bila svečano razvijena na župskom sletu u Ljubljani dne 14. juna o. g.
f£TER «
s o т%ш гш-цтцА na
Župni podstarešina ing. Bevc izroča kraljevski prapor praporščaku br. Radovanu Staretu
Ferdo Pavešic, Beograd:
Hajnrik Hajne
Fragmenti (Odlomci)*
I
»Ko je došao na ovaj svet da ljude u nečemu poduči, može reći da je sreean ako je prošao zdrav i čitav.«
H.	Šopenhauer.
Ovaj veliki nihilista1 (Šopenhauer), koji je umro četiri godine posle Hajnea, svakako je u svojoj knjizi »Pareneze i maksime« izneo čitavu jednu silesiju empirički' stečenih spoznaja, od kojih je i gornji citat jedan veoma kratak deo. Koliko je, međutim, ta tvrdnja tačna, dokazuje nam, pored bezbrojnih ostalih, i životopis najvećeg lirskog pesnika sveta Hajnrika Hajnea.
Hajne se je rodio 13 decembra 1799 kao sin siromašnog debrecinskog trgovčiča, jevreja Samsona Hajnea. Samson je bio miran i dobroćudan čovek, bez osobito širokih intelektualnih obzorja i njegov najviši ideal bese taj, da se i njegov sin, mladi Henri, izobrazi za trgovca. Njegova trgovina slabo je radila i on stoga pošalje mladog sina svome bratu, trgovcu u Hamburgu, da taj izobrazi Henria i osigura mu opstanak. Ali Henri je pokazao veoma malo smisla za Merkurovu3 nauku, nego se posvečuje čitanju i pisanju kraćih pesama, od kojih je prvu zbirku posvetio svojoj prvoj i nesrećnoj ljubavi, svojoj sestrični Amaliji. Devojka se ismejavala »gluposti« svog sanjarskog
*	Tumačenja i opise u zagradama ispisalo je uredništvo zbog lakšeg razumevanja.
1 Nihilizam = pokret, koji ide za obaranjem svih političkih i socijalnih odnosa.
2 Empirija — znanje stečeno iskustvom ili znanje koje počiva na iskustvu.
-1 Merkur — bog trgovine u starih Rimljana.
obožavatelja i napokon se udaje za poznatog hamburškog veleposednika. Taj udarac i iznenadnu bol prvog razočaranja Hajne nije mogao preboleti i često se, već u najzrelijim svojim tvorevinama, seča Amalije i Hamburga za koji veli da je kolevka njegovih bolova.
Stari je stric, međutim, utvrdio da se s ovakvim »sanjarskim dripcem« nikako ne može računati na ozbiljna trgovca i šalje ga u Bon, Getingen i Berlin, gde je Hajne jedva jedvice doterao do doktora pravne nauke. Ni za pravnika nije bio, jer se sasvim bacio na liriku i sanjarenja, te godine 1822—23 izdaje svoje prve pesme i drame.
II
Teške gospodarske prilike ubrzo uveriše Hajnea da se od stihova teško živi, pa makar čovek bio veleum kao — Hajne. Trebalo je naći sredstava za život i radi toga Hajne s jevrejstva prelazi u luteransku crkvu i svoje ime Henri pretvara u Hajnrik. Verovao je, da će tako uspeti da dobije profesorsko mesto na kojem nemačkom univerzitetu ali i tu se gorko razočarao: mesta mu nisu dali i on je ostao da životari od potpora i pripomoći svoga strica iz Hamburga. Duboko nesrećan, on odlazi u Pariz i tu ga zatiču veliki događaji iz 1830, gde se osobito zalagao za izmirenje svoje domovine Nemačke s Francuskom. Svoje spise, rasprave i književne radove pisao je delom francuskim, a delom nemačkim jezikom. Radi toga strašno se zamerio Nemcima i sva su njegova dela u Nemačkoj stavljena na indeks (popis zabranjenih dela). Ovde je, međutim, prirodni dar pobedio narodne zadevice i Hajne biva priznavan docnije i u Nemačkoj i u Francuskoj. Duboke, čuvstvene i sanjarske pesme donele su mu, pored poboljšanja životnog standarta4, još i čitav niz obožavatelja, gde su se naročito isticale mlade plemkinje. Iz tog sloja ljudi izabrao je Hajne svoje mnogobrojne ljubavnice, kojima je posvećivao pesme dubokih ljubavnih napeva. Uvek je bio zaljubljen i uvek ljubljen.
III
Nešto posle 1844, kad je posetio svoje u domovini, tabes dorsalis5 značio je za Hajnea ulazak u nove telesne i duševne patnje. On je svestan velikih boli i patnja u svom životu i to mu daje snage da postane preziratelj i pod-rugljivac do ništavnosti, pa su njegovi poslednji radovi prepuni duboke jet-kosti i podrugivanja svemu, a naročito na ime preteranih rodoljuba i nadutih povlašćenih domoljuba, koji su u ono vreme, više no ikada pre, gnusno trgovali najsvetijim narodnim osećajima. Njegovi »Šleziski tkalci« pretstavljaju vrhunac poruge, oštre jetkosti i duboke srdžbe zbog strašnih nitkovluka ljudskih.
Kratko vreme pred smrt, iscrpljen dugotrajnim patnjama, poluslep, Hajne se vraća opet u detinjstvo: nežne ljubavne pesmice, — koje su, za razliku od onih prvih, sada obilovale jakom podrugljivom jetkošću, — nadahnute dragim sećanjima na »kolevku bolova« i Amaliju. To je bila njegova jedina uteha i jedini izvor iz kojega je crpeo snagu da uzmogne ne biti malo-dušan. Postepeno postaje deista (priznavatelj boga): veruje u jednoga Boga i metempsihosu (seoba duše), čita sveto pismo, ali ne zaboravlja ni na veru svojih iz obitelji, jer istovremeno piše svoje znamenite »Hebrejske melodije«.
U noći između 16 i 17 februara 1856, Hajneu je naglo pozlilo, da tek 17 ujutro u 5 časova okonča u teškim mukama.
Po njegovoj poslednjoj želji, sahranjen je bez učešća sveštenika i bez uobičajenih pogrebnih svečanosti. Za prostim lesom od dasaka stupalo je stotinjak lica, među kojima beše opažen i Aleksandar Dima stariji, čuveni francuski pesnik. Ovaj pogreb sasvim nas potseća na pogreb slavnog engleskog pesnika Oskara Vajda.
4 Standard = mera životnih sredstava, koja su potrebna za opstanak pojedineu, narodu, državi i t. d.
5 Tabes dorsalis = sušenje kičmene moždine.
Tragedija mladosti
Melanholija — bauk koji ubija idealizam.
Život našeg vremena toliko je užurban, bučan i nervozan, d'a je melanholija postala u svijetu prava zaraza, koja ne mimoilazi u posljednje vrijeme čak ni djecu. Naziv ove bolesti potječe iz medicine, *a znači: snuždenost, sjeta. Melanholije ima više vrsta, na primjer: melanholija agitans (nemirna sjeta), melanholija furiens (pomamna sjeta), melanholija religiosa (pobožna sjeta) i tako dalje.
Ova bolest javlja se redovito u ljudi sa slabim živcima, u onih koji su preopterećeni duhovnim radom, birigama ili su nasljedno melanholične prirode.
Ljudi takve vrste snažnom autosugestijom uspevaju veoma brzo da u svojoj memoriji stvore pretstavu o bilo kojoj bolesti, koju u stvari nemaju, i ta ih stalna misao progoni tako dugo, dok se oni stvarno ne razbole od bolesti čiju pretstavu nose već u sebi.
Karakteristično je, da ta bolest zauzima sve više maha u masama sa-vremene omladinske generacije tako, da u posljednje vrijeme samoubistva hipohondrične djece, a i odraslih nisu više nikakva senzacija, niti pretstav-ljaju za mjerodavne činioce iproblem o kojem bi trebalo ozbiljno razmisliti.
Hipohondrija se javlja često >puta kao nasljedha bolest, koju djeca svojim rođenjem donose na svijet i ne mogu da je se oslobode kroz dugi niz godina, a ako još poued toga žive u teškim prilikama, redovito postaju malodušni i svršavaju samoubistvom.
Buran i neuredan život bančenje i rasipanje sile uzalud, pogoduje svim živčanim oboljenjima uopće, a hipohondriji t. j.: sjeti, čamotinji i sumornosti naročito.
Ova bolest najuspeišnije se liječi kontrasugestijom, pa su u tu svrhu u kulturnim zemljama osnovane naročite ustanove, gdje se liječe bolesnici sugestivnim putem i vođi strogi nadzor nad načinom života bolesnika, koji moraju u svakom pogledu da vode miran i sređen život, bez avantura i ludovanja svake vrste.
Djecu, koja u sebi nose klice živčanih bolesti bilo koje vrste, treba odgajati trezveno, higijenski i savjesno: uklanjati ih iz nezdravih stanova ili prostorija gdje se 'puši, često ih izvoditi u prirodu i podučavati ih o smislu konstruktivnog života, jer jedino na taj način može se spriječiti velika tragedija savremene mladosti, koja svakog dana gubi pojam o sebi i životu.
Pod utjecajem pesimističkog razlaganja i gledanja na svijet pisaca prošlog stoljeća (Šopenhauer, Spencer i tako dalje) omladina gubi spoznaju o pravoj vrijednosti i svrsi života, bez vjere i nade, bez upućenosti i ideala, pada kao žrtva svoje neiskusnosti, naivnosti i neosnovanog pesimizma, koji u većini slučajeva vodi ravno i neminovno u propast
Preporučujemo s toga našoj sokolskoj mladini, da se kloni društva i književnosti, koja bi mogla da je krivo uputi
o	smislu i svrsi života.
Melanholija izbjegava i na daleko zaobilazi ljude značajnog duha, ljude ideala i ljude koji znadu što hoće i kuda idu. Ideale treba formirati, za njih treba živjeti, boriti se i mrijeti.
Haši jfieskiti
Marijana Željeznova - Kokalj:
Kosovo
Kosovo —- naš sveti hram,	Upi	so	stoletij	zagoreli
je nebo ti svod, razvaline ti obod, a oltarji —• so grobovi, rože rdeče
pa sproščeni so oko\i.
Tiho. Sonce žarke razsipava. Zatrepeče glas zvona in molitve iz srca pojejo goreče:
»Vam junaki, slava!«
Vaša smrt stoletja bila je osvete klic, grobi vaši pa zavetja trudnih ptic.
Ptice, pesem so turobna ptice, pesem so zagrobna, ki na ustnih starčka je drhtela kot teman spomin, je grmela
kot zakletev, opomin.
Narod je pojila, narod je krepila ...
Narod stal je, se boril, nosil križ je, se sprostil...
Ferdo Pavešić, Sarajevo:
Ko si, što si? želim znati, Ti boginjo silna, močna;
Da li bola ti si mati II’ si avet strašna nočna?
Bleda lica, suze tuge,
Miris sveča, crni traci; Polomljenog svetla pruge, To tvoje su moći znaci.
Svetom lutaš, strašno seno, Kidaš misli i živote;
Kao avet tiho, sneno Lomiš snove i divote.
v zarjo nam jugoslovansko, brate so zajeli z zarjo vidovdansko.
Kosovo — naš sveti hram, slavna dela, knjiga so spominska in okostja mučenikov — grobnica
rodbinska
vseh, ki jim je kosovsko razpetje bilo, je in bode božje razodetje...
Smrti
Smrti! Lomi, krši, kosi Nemirne nam puste snove; Dođi, uzmi, hitaj, nosi Nas i' dvore tajne nove.
Ovaj život laž je samo, Drama patnji i ridanja;
Odvedi nas, Smrti, tamo Tvome dvoru bez kidanja.
Sto si, ko si? — večna tajno. Reci svetu, svome robu;
Zar je tvoje carstvo bajno Baš u hladnom onom grobu?
Besmrtnom Kralju na Vidovdan 1936
Već je ovo drugo ljeto,
Što Vidovdan nama dođe, Da bez Tebe među nama,
U tuzi će on da prođe.
Osvetniče Vidovdana. Našeg roda svih Kosova, Zaboravljen nećeš biti Nikad Ti od Sokolova.
Ni od svih Jugoslovena, Što u Tebi gledali su Onog, bez kog sreće naše Zamisliti mogli nisu!
Ovoga će Vidovdana Ponovit se zavjet sveti:
Za jedinstvo i slobodu Radićemo, živjet, mr’jeti!
Ti si za Dom život dao, Osvetniče Mučenika,
Neka Ti je zato večna Od nas slava, spomen, dika!
Ivan Albreht, Ljubljana:
Verujem ...
Jaz verujem v novo, vse lepšo pomlad: Kot biseri bodo blesteli cvetovi, vse hiše le sreče, zanosa domovi — in vsa domovina edinstva bo grad.
Jaz verujem v dneve zanosa, miru — Saj vendar so tja nam usmerjena pota, nobena ovira, nobena zarota v oči ne natrosi nam zdražbe prahu.
Počivajte dedje, tu žilav je rod:
Kdo vrste presteje, te žive zidove, ki rušijo zadnje železne okove, da narod na svojem res svoj bo
gospod?!
O, bratje, jaz verujem v sinji Jadran: Usoda bodočnosti v naših utripih se plete v teh resnih razburjenih hipih, zdaj, bratje Sokoli, pogumno na plan!
Rica, Ljubljana:
Poletje
Ponosno prihaja k nam zlato poletje, s sončno krono kronani kralj, petje krog njega, veselje in cvetje, ko se prismeje iz dalj.
Srca e pomladjo so mlada \zbrstela, z vročim poletjem v življenje kipe, sila mogočna jih vsa je objela, k delu, uspehom streme.
Krona nas enkrat biserna krona zmage, kdor k smotrom bo svojim
dospel,
in bo raztrgana zadnja mu spona, ko bo princesko — svobodo objel.
Griša, Ljubljana:
Sokol je naš srčni znak
Sokol je naš srčni znak, čil in prožen naš korak — jasno naše je nebo, zdrava duša in telo.
Bister je oči pogled, gibčen naših vrst okret, lahno, brez orožja, spon stopa rdeči bataljon.
Bratska misel naš je ščit, trdnejši ko jeklo, zid živa vera v rodno stvar naših src neugasni žar.
Kjer je Sokol, tam je brat, kjer je bratstvo, tam zaklad: desno, levo, čez in čez plamti žarko rdeči kres!
Ст. М. Мутибарић, Араповац:
ШУМАДИЈСКО СЕЛО
Ниске куће разбацане ко столетне баке зуби.
Кад на њега сунце гране у грању се шума губи ...
Из воћњака и шипрага гек се димњак назре мало. Али то je село дало људе јаче и од врага ...
Њега секу уске стазе no којнма моме газе, намазане сириџиком ...
Нема школе! Цркве нема .. Сваки раавој у њем дрема. Eto села с правим ликом!
Др. Boj. В. Рашић, Београд:
MOJE
Moje село, моје срце мило,
Здраво, здраво и весело било!
У теби се бела црква диже Ha брежуљку да. je Вишем ближе!
Ту и школа и радости правс С ликом Краља и Светога Саве!
Свака кућа н бела и чиста Под еунцем се осмешка н блиста!
Из извора речица се дала И жубори несташица мала!
Ту су ја’нци, стока и пилићи, —
Ту и нашн голуждрави птићи!
Ту су пчеле, ту су рукосади, lio воћњаку, њивл и ливадн!
Свуда раде н стари и млади С радом живе, — не боје се глади!
Још птичице све их несмом прате, — Жуљне руке да их плодом злате!
A недељом све нолети летом Вожјем храму н под липом светом!
Ту се моле н иризивљу Bora Ту се брате сви од срца свога!
'Гу je коло, ту и потекочнца Од Сокола и од Соколица!
Ha видику гробови се нижу, —
Али живе на иодвиге дижу!
Гробови су, — билн милиони!
Часној земљн правн медал>они!
И кад буде опет ратне cpehe, —
Moje село прво he да itpehe!
CEJIO!
За Слободу u за Христа Bora, За Дом мили и за Краља свога!
Ту je образ честитога сина Кад се брани Краљ u Домовина!
Здраво да си, моје село равно, — Увек славно и буди ми славно!
Jugoslovenskoj zemlji
O. zemljo divna, zemljo heroja, potoka bistrih, velebnih rijeka, šuma dubokih, šumećeg mora, blagih nizina, ponosnih gora!
Tebi, od sviju najdivnijoj na svijetu pjesmu drhteću ljubavlju pjevam,
‘i Gospoda molim, sve nek blagoslovi u zemlji ovoj našim što se slovi.
Nek gradovi naši, Tvoj ponos, zemljo, cvjetaju divno kao i dosad, vriju, zanatlije dobri srećni nek rade, u sreći života, u sm’ješku nade.
O, zemljo naša jugoslavenska majko, što obilje svoje svim sincima daješ, vrijednom seljaku — sve radosti svoje od žita zlatnog do duge nebesne boje.
Tebi pjevam svom mladom dušom, i Silnoga molim vječno nek Te štiti, duha a narod T\oj, po riječima djedovskog do čovjeka zadnjeg, uvijek nek Te čuva.
Јован' Влаховић, Фоча:
ЈУГОСЛОВЕНСКИ СОКОЛИ КРАЉУ ПЕТРУ ДРУГОМ
Краљу Петре Други, дичнн брате мио, Уздатшцо, Надо, славног рода Твога; Наш еоколски дух, ведар, смео, чио,
0 љубављу поздравља Тебе, Вођу свога.
Он гледа у Тебе: будућност своју, Витештво, Снагу, Смелост, Надахнуће; Јунаштво и Водство у сваком боју,
За општи напредак и васкрснуће.
С вером u надом у мишице Твоје, lio узору рада Твојега племена —
Ми чекамо на Te — да Соколе г-воје, Проведеш кроз еру новога времена.
Ha жртве спремни у добру и у беди, Бранећи аманет Родитеља Твога;
Ha то нас гони љубав према Теби,
II бесмртни дух Мученнка свога.
Ferdo Pavešić, Beograd:
Kletva
Vek je ovaj crn i strašan Kao avet zlobna kleta,
A na krstu vrh Golgote Visi Pravda razapeta.
Jude kaplja otrovana Zariše u lomne grudi.
Pa se vapaj kletve čuje Kao da svetu Udes sudi.
Kaplje krv iz srca jadna Mrtve Pravde razapete,
A s Golgote krik se lomi: Proklet bio, podli svete!
Poruka
Mi smo deca jednog roda jedne majke sinci smeli, naša snaga je sloboda, a naš ponos Or’o Beli!
Narod naš je blag i dobar, al’ ipak može biti grom, htede 1’ neko bit’ mu grobar na njeg će jurnut snagom svom.
Jer je deci zor - junaka duh dedova dao snage, — da im borba bude laka za čast Otadžbine drage.
Ta sloboda vam je hrana, u njoj neka plamsa duša, smrću ona vam je dana, u njoj narod svoj glas sluša.
Kad je nekad robovao snagu svoju nije znao, otkad se oslobodio štošta već je dokučio.
АГ i danas se izjeda kad bi srećan biti mog’o jer sa sumnjom brata gleda, naučio nije mnogo.
Dugo ropstvo — teško breme u njeg srce otvrdnuše, аГ će sve izlečit vreme, — sunce zasjat će u duše.
Nek se svoje braće seti preko Učke slavske gore, nek u duhu k njima leti pa će čuti kako zbore:
»Složno, složno brat uz brata, vernoj — verna svaka duša, jedan narod — tri ste brata, jednu majku svak nek sluša!
Vi, junaci od zanata, na delu svak nek bude div, sve bez sumnje i inata — brat uz brata nek bude živ.
Staze mogu biti ine
ali cilj neka bude isti,
treba Г za dom svak nek gine
svaku sumnju da očisti.«
Sokoli smo jednog roda jedne majke sinci smeli, naša snaga je sloboda, a naš ponos Or’o Beli.
A. Francevič, Ljubljana:
Mravlje gasilke
Iz ust prepotnik tleč ogorek vzame pa vrže ga nepazno na mravljišče. Gorje, če suhi stan se vname: ostane jim le prazno požarišče! Gasit! oglasi se ko lahen šust, gasit! razlega se od ust do ust.
Že oživela so nešteta vrata.
Živalca v svaljčico kisline sika, za jato pride nova jata.
Da zaduši uima se velika,
sto žrel oddaja v ogenj ostri strup,
moči podvojil jim je strah in up.
Prencka mravlja — žalostna usoda! v goreči vnemi svoji se opeče.
V oskrbo dana je neroda, na mesto nje pa drugih roj priteče. Ko slednjič ogenj pogasile so, v procesijo se razvrstile so.
Милан Ј. Флањак, наредник, Загреб:
Њ. BEJl. КРАЉУ ПЕТРУ II
Соколи ми смо, Старешина мили, Домовини драгој, Увек верни били.
Ми гледамо увек, Соколовим OKOM,
С Тобом ћемо свуда, Ступити са скоком.
Чуваћемо нашу Отаџбину драгу, Жртвовати животе За славенску наду.
Ми смо увек спремни: И живот свој мали За Te, драги Краљу, Увек бисмо дали.
Joso Matešić, Generalski Stol:
Sa nebesa Sunce sije, Prašina se Putem vije.
Zeleni se Poljem trava, Tiho šumi Voda plava.
Leto
U šumici Slavuj pjeva,
S njim i lasta, Mlada ševa.
Pastir svoje Ovce čuva,
I u frulu Malu duva.
Seljak svoju Njivu ore, Što je ravna Kao more.
Kosci kose Travu mladu Dođe ljeto Selu, gradu.
Znoj sa čela Svima curi,
Jer sa poslom Sva se žuri.
Ta ljeto je Na sve strane Razastrlo Vruće dane.
Vilko:
Mladoj
Kraj Miljacke vode hladne Raste naše slave cvet —
Tu je Soko lance strg’o I uzdrm’o celi svet.
Tu je prvi naše zore Razbukt’o se silan plam —
Tu Gavrilo sa vekova Dedovski nam briše sram.
Tu je baklja upaljena Osvetila ceo rod —
Tu je »Mladoj Bosni« pr\i Za slobodu nik’o plod.
Bosni
Na Miljacki vodi hladnoj Zadrht’o je ceo svet —
Tu je rod naš za slobodu Stao ginut — poč’o mret.
Prvi pucanj jeku diže I sve dalje ode glas;
Lanac lancu — srce srcu Javiše slobode čas.
I još dalje jeka ode,
I	zatrese kao grom —
Pucanj jeknu — lanac zveknu Rod, sloboda, slava, dom!
Kraj Miljacke vode hladne Ropskog lanca stoji grob Na njem niče, raste, cvate Naše slave nova dob.
Pesem
Mi nismo otroci zamišljenih sanj, ki topo tožili bi v dneve temačne, ponosno v višave se vzpenjamo zračne, glasniki svobode in novih spoznanj.
Smo borci za zdravje in moč in
mladost:
Kjer noga zastavi, tam zemlja odmeva in v kriku svobode srce podrhteva, ko v lepšo bodočnost gradimo si most.
Smo bratje med brati — vsak vsem je
enak:
ko vadimo misli, srce jeklenimo, ker vemo, da za domovino živimo, ki temelj njen trdni je: Sokol-junak.
Mi nismo otroci zamišljenih sanj mi skale smo žive, granit domovine smo tvorci vse njene moči, veličine, glasniki smo zmage in novih spoznanj..
Ferdo Pavešić, Sarajevo:
Jednom nesuđenom pesniku „Ti pegazu svome
Vijek dižeš glavu;
Posvećujem OVU gnomu jednom poznaniku svome Sve badava, brate,
On misli na travu".. P. Preradović
Leti, brate, leti	Stvaraš razne rime,
Da se krila lome!	Pišeš referate
Tako pevaš, druže,	I znojiš se grozno,
Ti Pegazu svome.	Sve badava, brate.
Pun si »nadahnuća«,	Ja te savetujem:
Želiš lirsku slavu,	Spusti se u javu
Pa ko paun mladi	1 Pegaza sjaši,
Vijek dižeš glavu.	On misli na travu.
Joso Matešić, Generalski Stol:
Zdravo
Sivi Soko klikče gromkim glasom zove na slet subotički naše Sokolove.
Spremila se braća i doći će seke, biti će ih kao ponajveće reke.
— sletu!
Kliknućemo: Zdravo braći Sokolima, gde Sokola hrabrih i Slovcna ima.
Zdravo, braćo, zdravo, slet nas divan zove,
Da okupi slavske hrabre Sokolove.
Požrešni polž
Milina rajska se je že razpredla. Povodna kosovka je v gnezdo sedla pa noč in dan na drobnih, drobnih
sodcih,
na štirih zlatih nadicah čepi.
Le redko se za čas ek spreleti.
Njen mož, izboren potapljač in spreten kar se da plavač, v potoku rad sprehaja se po prodcih da ženki nalovi mrčesa in ribic in še marsičesa.
Ko teden skoro je minul četrti, že žolti kljunčki v zidu so odprti. Zato i on i ona neprestano prinašata jim tečno hrano.
Ne dolgo. Peti dan prileze polž
—	mu hiša ni podoba ljudskih golš? — pa vhod do gnezda zamaši šopirno. Nato pošast marogasta, rogata, meso,goličem žre z glavic in vrata.
Kosiča s kosom zavrešči predirno, ob zidni luknji sem ter tam prhuta, a zver preplašiti ne da se kruta.
Tako se hrupno dreta jadna ptiča, da slednjič prihiti lastnik vrtiča, prisloni lestev, v gnezdo se zamakne: trije mladiči — do kosti obžrti — so čisto hladni, ko se jih dotakne; četrti — ranjen — je zapisan smrti. »Poštajna«, zamrmra gospod Potokar, »resnično kakor mlinar sem in mokar: moj gnev, ti slinar, sega do vrhunca. Tvoj ded zatrl mi dva je mlada kunca, prezrl trebušno kožo, zlezel v drob, okrutno spravil ju v prerani grob.
Do danes si nam delal škodo, potomci tvoji je ne bodo!«
To reče in kipeč od jeze svete zažene polža ob debelo skalo.
A kaj ko od prepozne te osvete za kose nič koristi ni ostalo!
Ct. M. Мутибарић, Араповац:
У COKOJIE!
У Соколе, омладино драга, ако добра желим своме роду!
У Соколе, да ломимо врага, који гуши нашу нам слободу!
У Соколе, драга наша дедо, да би јача домовина била.
У Соколе, енаго наша мила, да нас не би ко злобом расец’о ...
У Соколе! У Соколе само да би слога блистала у сјају!
У Соколе, na нека сви знају да ми права браћа бити знамо!
У Соколе!... Пун’те соколане!... Појте душе на том братства врелу. У Соколе, јунацн без мане и ви тамо у скривену селу!
У Ооколе, да будемо јаки као претци што су наши били!
У Соколе нек иахита сваки да чувамо гнездо што га свили
Наши оци и дедови наши ...
У Соколе! и они нам кличу,
У	Соколе! немој да нас, плаши што сви на нас као звери ричу!
Rica, Ljubljana:
Kadar je duša . ..
Kadar je duša jasni pomladni dan, čutim sonce, ki mi zasije na plan, povsod me vabi vonj pestrih cvetic in žvrgolenje veselih ptic.
Kadar je duša mračna, viharna noč, čutim strele ognjene divjo moč, vse uničujem, kar nosim v sebi strašan, da opustošen in prazen mi je še novi dan.
СТАРИ СОКО
Ту je стари! Ведро гледа, Још се држи, још се не да; Браздају га старе боре Ал’ га мисли јоште море.
Какве мисли! Са прошлости. Садашњости ... Будућности . Чвршћају га! Јед не пуца, -Још за добро срце куда!
И кад све то правом мером Све промери, — тврдом вером Он верује: биће боље!
Не плаши га бојно поље!
Ha љубави дом почива,
0	мудрости je снага жива, — Док синови за род брину Снажићемо Домовину!
II	поносна још га краси Част и образ, седе власи И ордење no прсима С бојних поља што их има!
A. Francevič, Ljubljana:
Napad
»Ščink, ščink!« vršelo silno vzdigne
v logu
in družbo kliče po velikem krogu: »Na boj, osvete je zasvetil dan!
Ga vidite? na brestu, v rogovili pogled iskri se dvojen krut strašan. Ta vrag nad nami v noči rogovili, spoznajte veliko tu uharico!«
Sinica, ščinkec in strnad vrišče, pa črnoglavi muhar z muharico, kraljiček, grilček gre nad hukarico, vsi hujskajo na jezno bruharico, zaganjajo se, proti njej tišče.
na uharico
Oplašen, ali miren čaka Vir, češ, morda le presahne trušča vir.
A vedno raste krik in vik, nemir.
S težavo se je hude jate branil.
Če kak predrzneš bi ga v oko ranil? Razkačen vendar odleti in — bubobubo! — srepo zapreti: »Namestu sonca naj bila bi luna, pa vi bežali meni bi spred kljuna!«
Rudolf Mohar, Loški potok:
Oj polje Kosovo,
junakov mnogih grob!...
Oh, pilo si
njih mlado kri...
in njih kosti
po Tebi razmetane
so dolgo, dolgo robovale ...
Kosovo
Zdaj, Kosovo, si svobodno! Zdaj \eč te robstvo ne teži. Oprana kri je s Tvojih tal. In narod, ki je roboval hvaležen Vidovdan slavi.
In ... Komaj svobodni zasije Tebi dan,
in komaj so oprane bolečine ran:
—	bolestno narod zaječi:
»Marseille naš novi Vidov dan!«
COKOJIOBA ПЕСМА
Шта je Соко и шта циља да оствари? — Песма каже, коју спева Соко стари.
i
Ako желиш да одложиш старост тешку, Ako волиш душу крепку и витешку,
Ako хоћеш да отклоншл све пороке И да утреш с чела боре предубоке,
Ako цениш часну душу, здраве груди? — Срећа ће ти рећи тајну: »Соко буди!«
Црква и дом кад не стигне да поучи — Старн Соко Соколнће добру учи:
Где год школа не достиже — Соко стижо; Кад нас слабост руши, ломи — Соко диже. Кад нам болест тело слама — Соко вида; Руши ли се Храм Слободе — Соко зида.
Je ли гладна душа наша —• Соко храни;
Кад угрози душман груду — Соко брани. 'Греба л’ да се збаце ланци — Соко ломи; Треба л’ земљи грудобрана — Соко стоји. Кад затреба Соколића — Соко леже;
Кад нас душман цепа, свади — Соко свеже. Затреба ли бојно »Ура!« — Соко грува; Мртву стражу дуж граница — Соко чува. Кад дух клоне, омлитави — Соко лечи; Прогони л’ нас иорок, слабост - Соко спречи. Кад народна снага дрсма — Соко буди; Кад анђео чувар клоне — Соко блуди. »Снажним духом и мишицом« — Соко пева;
0	поиравци рода људског — Соко снева. »Нек царује братство, љубав!« — Соко виче; »Здраво, сестре! Здраво, браћо!« — Соко
[кличе.
Joso Matešić, Generalski Stol:
Zdravo!
Zdravo to je pozdrav prvi, našoj braći jedne kr\i!
S	tim pozdravom svi Sloveni u kolu su zagrljeni!
Zdravo! ori na sve strane, sada i u večne dane.
Svi Sokoli napred pravo, sa pozdravom našim Zdravo!
I	-4V
Ferdo Pavešić, Beograd:
Videćemo
Kad sam bio dete slušao sam svašta:	Da anđeli plaču kada grdim koga
0 tajnama sveta, neba i pakla;	I da nebom grmi kada greše ljudi;
Čuo sam da svet ovaj je tek mašta	Da ne smem da ljutim plemenitog Boga
1 da postoje na nebu dvorovi od stakla.	Jer da Njegov zakon ponajstrože sudi.
АГ meni je to uvek zagonetka bila I na sve sam glavom tek klimao nemo:
Nisu li to sanje sa majčinog krila?
No možda je tako? Videćemo, videćemo!
Lisjak in tiger
(Anamska)
Lisjak spodrsne v opuščen vodnjak in naj še toliko si prizadeva, na plan ne more več uboga reva.
Čuj šum! lep tiger mimo se pomiče.
Z veselim bevskom zvitec ga prikliče. »Hej, druže, kaj tako se radostiš, zakaj v tej črni \lažni jami ždiš?« Lisjak mu de z zaupnim toplim glasom: »Od vetra zvedel sem pred kratkim
časom
strašno skrivnost: nebo se bo podrlo pa vse kar leze in gre po zemlji, strlo. Ker nisem več na zemlji, jaz se rešim. Vse to pa le — da znanca te utešim.«
Tu lahkoverni Ong-kop v rupo zdrkne in toliko da vsa svetloba mrkne, lisjak mrcvari, drega, zbada tigra.
Ko temu že preseda slednjič igra, zatuli in takole ga nahruli:
»Kar eno samo dlako mi izpuli, pa vržem te na dan, da bodo drobci nebes podrtih te takoj zasuli«.
Lisjak še bolj nagaja s kremplji, zobci, tako da Ong-kop z velikansko kretnjo pri priči uresniči svojo pretnjo. Rjavec urno v beli svet koraka, a sotrpin tam doli konca čaka.
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Ritam
U bircuzu tužnom periferije sive Cijuče čemane ciganskog virtuoza, A u čergama starim umiru i žive Bolesne majke krvavih suza.
Zavija vjetar i umiru lipe I okno se razbito grčevito stresa, A vrata jecaju, jauču i škripe Kao truo pokrov mrtvačkog lijesa.
periferije
Noćobdije starog tromi se lik U blijedom svjetlu svjetiljke talasa,
A o krovove trule razbija se krik Pokislog čuka i gladnih pasa.
Sve je sad tužno i sve šuti Na akorde ove jesenje sjetne, Osamljeni svi su uzani puti,
Tek čovjek čovjeka pogledom sretne.
Sve nekud ide i nekud tone
1	priroda sva je mrtva, umorena Ah, gdje su sad divne vizije one Jesenjih dragih uspomena.
Ст. M. Мутибарић, Араиовац:
СЕЈИ У СПОМЕНИЦУ
Кад престанеш, сејо, битн дето клупа и стуинш у оно што животом зову; u када ое нађеш иод властиту крову u осетиш стегу животних калуиа,
сећаћеш се радо прошлосги н дана, кад си као пуца ту у школи била, када те je машта помоћу свпх крила носила у зенит радосних оркана.
Сећањс ће ово нова cpeha бити.
Из прошлости, сејо, ти ћеш брод салити који he lio сpehн — no том океану
где ретки нриепеју, a многи се давс — иловити с тобом, док видике плаве реалност ne прода дрску урагану!
Naš rad
Ne tražimo plate, niti ljudske hvale, j er radimo sve za naše ideale.
Sokolstvu je sveta sloboda i sloga, za jedinstvo radi slavnog roda svoga.
Za Kralja i narod, za Državu svoju, ne boji se smrti u miru i boju.
Kralju, Otadžbini sve smo spremni dati, za jedinstvo braće život žrtvovati.
Gustav Strniša, Mokronog:
Petrolejka
Sam na deželi sredi ozkih sten, mokrota sili skozi strop in vlago sovražno krga mi še tlak lesen.
Na mizi luč miglja, oko nje živo ognjejio sije vame, govori, da čujem ga, ko :se o polnoči zamislim v daljno velemesto živo, kjer zdaj se mnogo veseli ljudi.
In pogovarjam z lučjo se tedaj, se soba širi, luč jo vso objame, da je svetlobna in domača zame, kot bi domov spet vrnil se nazaj.
In že smehlja obraz se zlate mame, pač let nebroj minulo je tedaj odkar je ni, a luč spomin mi vname,
kako je pri brlivki, kot jaz zdaj, sedela lepa, dobra in ljubeča, iz nje mi sevala je mlada sreča.
Na mizi luč miglja in trepeta
a k meni prihitevajo spomini,
vse vidim v bolečini in milini,
srce se pogovarja, šepeta,
za hip pozabljam vso bolest v samini.
Ko luč ugasim, že zablodim v sanje, in nisem sam več na deželi zdaj, zatavam spet v najlepših časov maj, poglabljam se v slasti brezdanje, dokler mi zora ne mežikne skozi noč, me ne predrami slavec pod oknom mi
pojoč.
Ct. M. Мутибарић, Араповац:
ПОНЕКАД МИШЉЕЊЕ
Док се о прозорска окиа собице моје милион капљи јесење кише разбија; и док жуто лшпће што не живи вишо уз пратњу ветра марш самрти поје;
док у мојој соби побожна тишина коју може слити само ово време, ja седнм за столом, мисли у висина a около мене започете теме ...
Што да пишем, мислим, и тако се зан’о!
Што да пева.м како све ме иати,
кад ме нећс нико намерно да ехвати!...
кад ми каже свако да ja певам рано.
И у том мн часу сину једна mhc’o да спалим н бацим еве што сам напнс’о!...
СОКОЛЕ!
Подигни главу и пусти око И као муња достигнн свуде:
И на високо и на широко И допри свуде где наших буде!
И све их братски закрили смело, Освежн душу н улиј веру:
Једна смо душа и једно дело,
Уз тврду веру води нас смеру!
A час ће доћи, далеко није, Кад срца наших одјек оде: Устрајте, браћо, Соко се вије, Ево слободе, — живио, роде!
Race mandarinke
A Francevič, Ljubljana:
Ob Plitvicah je davno živci Hirod, za ptice spreten in okreten nimrod. Posebno potapljače »ošidore« pobija spešno, koder koli more.
Perjad, ki zvesto med seboj se ljubi, prebrisano urnika se pogubi, postavlja stalno stražo na obali pa skrije se, ko lovec pride mimo. Nato pa jim pove čuvaj na skali:
»Ej, ošidori, Hirod išo je!«
Zalaznik pa nekoč to slišal je in vedno huje jim grozi z uimo. Zato nekdaj pred ostro zimo ostavijo svoj rodni kraj, nasproti soncu polete čez Indijo in čez Kitaj, v Niponski se na tla spuste in tamkaj danes prapraprapravnuke še z ošidori vdano se možijo in pernati svoj rod množijo brez muke.
Joso Matešić, Generalski Stol:
Dobroj
Nema lepšeg imena od majka,
Divno ime, ko najlepša bajka Slade jeste to ime od meda —
Nikada se zaboravit ne da ...
Majka jaka rodišc junaka,
A nemaj kam ostadoše — štaka;
Majka hrani i kćerku i sina — Najlepša je ljubav materina!
Dobra majka, to je čudo s neba Ko idolu njoj se klanjat treba.
Dobra majka — \inova lozica,
Dobra majka — pšenica belica.
majci
Dobra majka lađa izdaleka Ko ozeba sunca svak je čeka! Majčica je svakog milja puna, Svake ona ljubavi je kruna.
Mila majko, spominjanje mnogo, Ko bi Tebe zaboravit mogo?
Ti nam naše pozlaćuješ dane.
Ti nas lećiš nevolje i rane.
Majko draga, ko će da Ti vrati, Ko će ljubav Tvog srca da plati? Na Tebi se budućnost osniva,
Na Tvom plodu sav život počiva
i	zaklopiš oči,
A kad umreš Ko će decu utešiti moći?
A1 duh Tvoj će više dece biti On ih vodit, on će ih braniti.
Slava Tebi, majko najmilija! Tvoje ime u dušama sije Tvoja deca Tebi uvek kliču: Dobre majke neka uvek niču!
Милан Ј. Флањак, наредник, Загреб:
СОКО ШИРИ КРИЛА
Отаџбина наша цвета.
Под управом Великана, Слободна je груда света, Од Тимока до Јадрана,.
Сачувај нам, Боже, Њега, Вендима Га среће кити, Сачувај Га изнад свега A ми ћемо уза Њ бити.
С Цера, Солуна, Једрена Победе соко пшри крила: »Јунакињо са Вердена,
Буд нам што си до сад била!«
Пријатељи све смо бољи И живимо како ваља,
Гинимо за слободу Како треба, како ваља.
Кликнимо уз златну чашу: Свсти Краљу, миран буди, Чуваћемо Земљу нашу, Живео Краљ Петар Други!«
Marijana Željeznova - Kokalj:
Plošča kamenita
Plošča kamenita, križ vojaški, venci sveč bleščeči soj, oj, pod ploščo kamenito spi naš kralj junaški z dušo plemenito, v duši je pokoj.
A nad ploščo narod sklanja se ihte in poljublja križu rob pobožno.
V rokah svečice brle in molitve pred Boga hite.
Je sveto, otožno, kjer naš kralj počiva.
Skozi okno se preliva mladi dan
in škrjanec vriska razigran ...
A iz hrama lije, kralja duh nesmrtni, po cestah se belih vije, včasih odpočije v utici se vrtni...
So spomini zlati Nanj, ki je ustvaril bil svoj san,
Jugoslavijo — stoletij hrepenenje, daroval za njo življenje ...
Plošča kamenita, križ vojaški,
venci, sveč sijaj,
tu počiva kralj junaški,
kralj — ki vzgled nam bode naj!
Ct. M. Мутибарић, Араповац:
ПЕСМА СОКОЛИЋА
Потомци смо девот Југовнћа: девет силних братића без мане ... Наше мајке — »мајке Југовића« — њиховим нас примерима хране!
Потомци смо девет витезова који знаху умретн за »наше« ... Потомци смо првнх соколова, које никад иодвнзи не илаше!
Потомци смо девет мили браћа: девет чврстих у снопу прутова... Наша mhc’o ва-зда им се враћа, јер су прсдмет наших мушких снова!
Пред очи нам њнна слика жива, часом бане и сети на дела, која даше иних девет дива нраво мугаки — уздигнута чела!
Воже, дај нам те вслике даре да будемо сви ми Југовићи!
Дај нам, Боже, да јунаке старе врлинама стигну Соколићи!
Hodovi ма&аа
4^wWWW4^W W	TWWWW4FWWUWWWWw^
Slavo Svoboda, Tivat:
Konac školske godine
U školama su završena predavanja. Nastupili su ti tako nestrpljivo očekivani praznici. Leto je. Žega je neobično jaka. tako da čovek oseća potrebu za razonodom, kupanjem, vežbanjem i slično. Pa zato su i dani ti praznici. Jest, braćo! Oni su nam dani za odmor, ali ipak mi ne smemo da zaboravimo naše dužnosti.
Većina od nas, naraštajaca, su učenici uglavnom srednjih škola. Ove praznike treba da svako od nas iskoristi i da mu oni donesu koristi u svakom pogledu.
Praznici su nam dani za odmor da ojačamo naša tela, koja su se tokom rada u godini istrošila radi učenja. Pohađajmo i sada sokolanu, u njoj ćemo naći sve što nam srce želi. Mnogi su otišli na sela, mnogi na more da pro-menom vazduha nadoknade izgubljenu energiju. 1 tu van svoga mesta pokažimo svojim vladanjem, znanjem da smo Sokoli i prionimo i u tom mestu u Sokolsko društvo, jer letnji dani prolaze brzo i mi treba da se za to vreme oboružamo snagom telesnom da opet čili možemo prionuti radu, koji će biti od koristi nama i čitavoj naciji.
Sada ne smemo da mislimo samo na lagodan i bezbrižan život, već treba da se prihvatimo i knjiga. Reći ćete: »Ta došle su na vrh glave!« Tačno je. Ali ne sastoji se sva nauka u znanstvenim knjigama, već će svaki od nas u pročitanoj knjizi iz lepe književnosti naći pouku za svoj nastup u budući život. Čitajmo, dakle, dobre pisce, to će nam takođe doneti koristi i upotpuniti naš duhovni život.
Jačajmo našu volju, da možemo slobodno ući u život i njegovu borbu, da ne klonemo na prvim zaprekama.
Dani lete i zato nastojte da se za ovo vreme odmora, radeći oboružate snagom telesnom i duhovnom. Žrtvujte kadgod i svoje udobnosti i zadovoljstva na sreću naroda i domovine.
Radimo! U radu je spas.
Slavo Svoboda, Tivat:
Josip Murn Aleksandrov
(1879—1901)
Ovoga meseca navršava se 35-a godišnjica smrti ovoga poznatog slove-načkog pesnika.
Iako je umro veoma mlad, u svojoj dvadesetdrugoj godini života, ipak je uspeo da za vreme tog svoga veoma kratkog književnog rada pokaže osobine svoje pesničke nadarenosti.
Studije radi oskudice nije završio, tako da se teško probijao kroz život, što dokazuju i njegove pesme, koje su bile pune sete i boli. Volio je selo
i	seoski život na polju i u šumi; njegova poezija je bogata slikama sa sela.
Po inteligenciji i svome subjektivizmu bio je ravan čak samome Can-karu. Hteo je da u svom pesničkom izražavanju unese izraze narodnog govora i u tom pogledu je uspeo i uneo nešto nova u slovcnačku književnost.
Setimo se Josipa Murna, koga je kobna suha bolest odnela veoma rano sa sveta u njegovom cvetanju, i zaustavila je njegovo napredovanje da nam da sve od sebe, što svaki pisac da tek poznije.
Џсшак
Godišnja skupština Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. U nedelju dne 7 juna o. g. održana je godišnja skupština našeg Sokolskog saveza u novom domu Sokolskog društva Beograd - matica.
Pre svečane glavne skupštine održane su pretkonferencije (poverljivi sastanci) te zbor župskih načelnika i načelnica, sednica Izvršnog odbora Saveza i sednica plenuma uprave Saveza.
Na ovim je sednicama potanko pretresen sav sokolski rad u prošloj godini i date su smernice za budući rad.
Pretstavnici naših župa, kao i uprava Saveza, doneli su na glavnoj skupštini ovu rezoluciju:
»Sokolstvo, koje je prema svojim »Pu-tevima i ciljevima« uzelo na sebe jedan od veoma važnih zadataka države, da vaspita-njem svojih članova u sokolskom duhu stvara moralno jake, nacionalno svesne državljane, s pravom traži od merodavnih faktora da ne dozvole da se ometa rad sokolskih jedinica.
Prema izveštajima, vršeni su u područjima pojedinih župa napadaji na ličnu i imovinsku sigurnost Sokola, a da vlasti nisu preduzele mere da im se pruži nužna zaštita i obezbeđenje.
Čestim premeštajima sokolskih radnika, koji su u zadnje doba vršeni, vrlo često je doveden u pitanje rad mnogih jedinica upravo u onim mestima gde je delovanje Sokola od najvećeg nacionalnog značaja. Zato glavna skupština stavlja u dužnost Upravi Saveza da skrene pažnju merodav-nima na kobne posledice koje u nacionalnom pogledu neminovno odatle nastaju i da preduzme potrebno da bude u punoj meri zaštićena lična i imovinska sigurnost svih članova sokolske organizacije, i da se u slučajevima gde je radi premeštaja ometen rad sokolskim jedinicama, tim jedinicama povrate njihovi sokolski radnici, kako bi Sokolstvo moglo nesmetano vršiti svoje visoke zadatke u službi Kralju, Narodu i Otadžbini.«
Jugoslovenske i češkoslovačke Sokoliće ogledale su svoje snage. Naše i češkoslovačke Sokoliće, koje će nastupiti u olimpijskim igrama u Berlinu ove godine, tak-
mičile su se 31 maja o. g. u Ljubljani, da bi se čim bolje spremile za ovo veliko takmičenje u Berlinu. Pobedile su češkoslovačke Sokoliće s malenom razlikom u točkama, češkoslovačke Sokoliće osvojile su 428,2, a jugoslovenske 400,3 točaka. Ako usporedimo veliku uvežbanost češkoslovačke vrste i kroj dobijenih točaka vidimo, da su i naše Sokoliće na visini.
Župski slet i razviće barjaka, dara Nj. Vel. Kralja, u Karlovcu. O Duhovima održan je u Karlovcu vrlo uspeo župski sokolski slet. Tom prilikom razvijen je i župski barjak, koji je darovao Nj. Vel. Kralj Petar II Sokolskoj župi karlovačkoj. Nj. Vel. naš Mladi Kralj i kumovao je tom barjaku preko svoga izaslanika. Opet jedno odlikovanje s Najvišeg Mesta našem sokolskom radu.
2a saiu
Iz škole. »Dakle,« govori učitelj u školi, »ako prelazi kraj vas sprovod, onda ćete valjda skinuti šešir ili kapu?« — Javi se Đokica: »Naravno, jer bi mogao da leži u lesu učitelj.«
»Kaži, dakle, Alberte, zašto sam ti rekao, da si mala budala?« — »Jer još nisam tako velik kao Vi, gospodine učitelju!«
Učitelj: »Kada su dani najduži?« — Frane: »Od 21 do zadnjeg. Tada govori uvek naš otac: Neka idu do đavola ovi dani! nema im kraja; vuku se kao prebijena zmija.«
Put do bogatstva. »Ima hiljadu pute-va, da se obogatiš!« — »Da, ali je samo jedan pošten!« — »Koji je taj?« — »Pa da, znao sam, da ga vi ne poznajete!«
Šta onda? »Deco,« kaže majka, »gledajte danas lepo da operete ruke! Nemojte zaboraviti: doći će ujak u posete.« — »Hoćemo, majko, pa ako onda ipak ne dođe?«, upita zabrinuto mali Ive.
Mušterija. Dane bi morao da kupi za oca ovratnik. Trgovac ga pita: »Kakav ovratnik želi tvoj otac? Možda takav kao što ga imam ja?« — »Neće,« odgovori mali, »on hoće čist ovratnik!«
Logogrif
(Svoboda Slavo, Tivat)
I
Što udara u moj prozor kasno,
U noći obavijenoj tamom strasno. Vidim ... to je »smrznuta kiša«.
II
Težinska mera poznata je Ali veoma malena ona je,
Od miligrama samo viša.
Logogrif
(Svoboda Slavo, Tivat)
Slavan persijski bio je on Car kome je pripadao tron.
U »tišini« lepo vladaše on
I	bješe jak kao kakav slon.
Povezana ispunjalka
Zlatko Veritas, Beograd
a, a, a, a, a, a, a, a, a, a, a, a, c, č, i, i, i, j, k, k, k, k,
1,	1, 1, 1, m, m, n, n, n, n, o, o, o, o, o, p, r, r, s, s, t, t, t, t, t, v, v.
Prve definicije odnose se na reči do uključivo osen-čenog polja, a druge od istoga do kraja lika.
1)	Čuveni nemački filozof — otac; 2) Slovenački: sapun — domača životinja; 3) Kućni nameštaj — osobe; 4) Alpsko gorje u Evrom — poza; 5) Kartaški izraz — jezero u Etiopiji; 6) Naša narodna igra — država u Aziji; 7) Model, tip krojenja — snažniji.
Od početka do kraja lika: 1) Vrst pesme; 2) Naše narodno muško ime; 3) Deo nameštaja; 4) Ranjav, gubav; 5) Vrst stabla; 6) Čuveni hrvatsko-madžarski kralj; 7) Zanatlije koji prave odela.
U uspravnom šatiranom stupcu: veliki ruski književnik iz prošlog veka (»Uskrsnuće«).
Ispunjalke
(Svoboda Slavo, Tivat)
1) Vodoravno: 1) Platežno sredstvo;
2) Vedar; 3) Omalen; 4) Mana, zlo; 5) Strana sveta; 6) Deo hoda; 7) Grad u
Sloveniji.
II)	Vodoravno: 1) Radnik u rudokopu; 2) Istaknuti revolucionar u frac. revoluciji; 3) Upravitelj fakulteta, nadžupnik; 4) Dižem iz sna; 5) Naš pesnik (Andrija - Miošić); 6) Marka dalekozora, satova i t. d.; 7) Najmanja ptica.
U prvom liku, okomito u podebljanim i osenčenim kvadratima, u prvom redu naš savremeni pesnik i prozaik (Vladimir), a u drugom naš romanopisac (Vjenccslav).
U drugom liku: prvi i drugi red — okomito daje prezimena dvaju naših savremenih pesnika (Milan — Jovan).
Iz uredništva
Zbog velikog školskog raspusta izišao je Sokolić kao dvobroj za juni i juli. Molimo pretplatnike i saradnike da to uzmu na znanje. Zbog toga obuhvata ovaj dvobroj 3 štampana tabaka, što nam je omogućilo da objavimo mnogo starijeg gradiva, naročito pesama.
Naredni osmi broj izići će koncem avgusta. Rukopisi neka se pošalju uredništvu do 1 avgusta.
Dvostruka zagonetna piramida
Zlatko Veritas, Beograd II
&
Ч 1	i i i	i
51 1 1 1 lili		
1	i mi	
Od reči: ANANAS, SVEST, VELES, VERENIK, TARTAR, TENERIFA, TREF — treba složiti i u gornji lik upisati nove reči ovih značenja:
I) 1) Reka u Vestfaliji (fon.), 2) Egipatski bog sunca; 3) Južno voće; 4) Ozlede; 5) Ime arheologa f Bulića.
II) 1) Žica na violini; 2) Latinski: i; Teniski termin; 4) čovečanstvo, kozmos; 5) Novosti, obavesti.
Zadnji (6) red od početka do kraja slavni slovenački pesnik iz XIX veka.
II
Ispunjalka	Magični	kvadrat
Sastavio Ivo Mileta, naraštajac, Rogoznica
najmanji deo elementa stav, sporna tvrdnj i
o3
ružna navika
samopev, bez pratnje tačka za merenje visine deo čovečjeg tela vrsta narodnih igara hrana sadra
sag (bez repa)
Okomito i vodoravno isto.
Od I—II u jače označenim poljima ime sokolskog omladinskog lista.
Zagonetna posetnica
(Svoboda Slavo Tivat)
M. TOKRAČ
»S K« Tirana
Tokrača iz Tirane imaju na zubu Jer je on dobar trkač u istoimenom klubu. Ti treba da mu sada disciplinu znaš A pomoći ću ti ja i reći da je »dugoprugaš«.
Kakav lakoatletičar?