SOKOLIĆ
ЛЛ7
LIST ZA SOKOLSKI NARAŠTAJ
GODINA XX	ВПОЈ	4
SADRŽAJ
1. Podjimo u Prag! ....
2. Kroz sokolsku prošlost...............
3. Zapisi mladog nacionaliste
4. Uskrsnuće .....
5. Na raskrsnici .....
6. Spominu brata Slavomira Kratochvila
7. Simfonija............................
8. Majka................................
9. Genijalnost i prosječnost
10. Lužičko - srpske ba jke
11. Naši pesnici: Srećan Uskrs! — Pokošeni cvet. — Fiat. — U Prag ! —
Prve laste. — Ustajte, braćo! — Пролетна песма. Истина. — Sokolu. —
Соко диже. — Zgodnje jutro. — Краљу Соколу. — Doći će sunčani dani. — Kukavica. Starom prijatelju. — U vrtlogu bijede. — Astrum .	.	.	104
12. Radovi našeg naraštaja: Miškove počitnice. — Sokolski naraštaj
u Splitu. — S izleta. Povodom stote godine fotografije ....	112
13. G 1 a s n i k : X sveslavenski svesokolski slet u Pragu. — Uputstva za učestvovanje naraštaja na X svesokolskom sletu u Pragu od 24—30 juna o. g. —
Vojska na X svesokolskom sletu u Pragu. — 12 - godišnja Aljehinova protivnica u šahu. — Radio u službi nastave. — Zrinjsko - Frankopanski dan. —
Za šalu .	.	.	.	.	117
STRANA
89 91 93
95
96
97 100 101 101 103
»Sokolić« izlazi na kraju svakoga meseca. Godišnja pretplata Din 20'—, polugodišnja Din 10'—, pojedini broj Din 2—.
Urednik: Josip Jeras, Ljubljana, Levstikova ulica 19.
Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943.
Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih
listova.
Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik Francč Štrukelj).
U LJUBLJANI, APRIL 1938 GODINA XX • BROJ 4
PODJIMO U PRAG!
Dani velikog svesokolskog, po redu desetog sleta, sve više se približuju. Ubrzo će doći konac školske godine kada će početi veliki dani u zlatnom Pragu, metropoli Sokolstva i kolevci velike sokolske misli. U srcu svakog Sokola gori živa želja, da pođe na ovaj slet zajedno s ostalom braćom i sestrama iz svih krajeva Otadžbine, a također i sa Sokolima iz Poljske i Junacima iz Bugarske.
Pre velikih sletskih dana održaće se naraštajski slet, koji će također privući velika mnoštva Sokolstva u zlatni Prag. Naraštaj bratske Češkoslo-venske obee sokolske dočekaće raširenih ruku braću naraštajce iz Jugoslavije, Poljske i Bugarske. Svi će se starati, da za naraštajskih sletskih dana bude rto ugodniji boravak gostima iz svih krajeva slovenskih zemalja. Znam, da svaki naš naraštajac i naraštajka iz Jugoslavije želi poći na naraštajski deo velesleta svega Sokolstva u Pragu, pa kome to bude ikoliko moguće, neka se spremi za put. Ono što proživi na tom sletu ostaće mu u neizbrisivim dojmovima za čitavog života, jer se to ne da nikad zaboraviti.
Na poslednjem devetom svesokolskom sletu u Pragu godine 1932 imao sam priliku, da sudelujem kao naraštajac na sletu naraštaja i na glavnim sletskim priredbama. Ono što sam tada tamo doživeo ostalo mi je duboko usečeno u mome sećanju, pa to neću nikada zaboraviti! Već sam dolazak na teritoriju bratske češkoslovačke Republike bio je doživljaj za nas svoje vrsti. Mi smo bili dočekani više nego bratski. Na svakom koraku susretani smo s bratskom ljubavlju kao dragi i mili gosti. S cvećem smo bili upravo zasipani. Na svakom koraku čuli smo bratske pozdrave: »Na zdar bratci Jihoslovani!« Sve nas je susretalo s prijaznim smeškom i s neizrecivom dobrotom.
Nastupali smo na velikom sletištu Petržinu na Strahovu, gde ćemo nastupati i ove godine, kada je sletište prošireno. Godine 1932 nastupalo je po 17.000 vežbača odjednom, a ove godine taj će broj premašiti 30.000... Ogromne tribine bile su pune sveta, koji je burno aklamovao pojedine tačke nastupa.
Tu smo videli s kolikom je ljubavlju pozdravljan pokojni prezident Češkoslovačke Republike Toma G. Masurik. U dve reči ogledala se velika ljubav naroda prema svom Osloboditelju. Te su reči bile: »Tatičku Zdar!« i »Preziđentu Zdar!« To su bili neopisivi časovi, kad se na velikoj tribini Pojavljivala prezidentova zastava, znak da je on tu ...
Kakovom su ljubavlju dočekani i ispraćeni na.ši naraštajci na ovom sletu, takvom ljubavlju su primljeni i ostali članovi, koji su došli na glavne sletske dane, kada je velebno sokolsko slavlje doživelo svoj vrhunac. Četvrt miliona gledalaca pozdravljali su nastupanje pojedinih kategorija na velikom sletištu. Naročito su srdačno bili pozdravljeni naši Sokoli i Sokoliće, članovi seljačkih
JOSO MATEŠIC, Generalski Stol
sokolskih četa. A neopisiv je bio momenat, kada su nastupali vojnici i mornari sa svojim divnim vežbama ...
Jednog dana videli smo na ogromnom vežbalištu malu skupinu Lužičkih Sokola s njihovom zastavom. Ta mala oaza iz velikog germanskog mora svima nam je izmamila suze na oči. Pozdravili smo je kao nikoga. Kao da smo slutili, da ih više gledati nećemo, jer je Lužički Soko zabranjen i rasturen...
Za glavnih sletskih dana gledali smo svako veče najveće scensko delo dvadesetog veka: »Tiršev san«. Videli smo Tirša gde se napaja antikom stare Helade, stvarajući alegorički planove za buđenje naroda češkoga, koje ostvaruje u Sokolu. Njegov san je ostvaren, narod probuđen, domovina slobodna, Sokolstvo jako.
Divan je zlatni Prag bio za sletskih dana! Znamo da je sada još lepši nakon šest godina. Pa kao što smo ponosno stupali njegovim ulicama uz obale opevane Vltave pre šest godina, nastojmo, da i sada poletimo u ovaj grad istoriskih uspomena, u grad Sokolstva i Slovenstva, grad Slobode, grad Tirša i fignera, Palackog i Šaiaržika... Dočekaće nas braća raširenih ruku, kako samo brat brata očekuje. Pokazaće nam sve znamenitosti od Hradčana do Višehrada, od Karlovog Tina do Kraljevih Vinohrada, od Vltave do Krkonoša...
Videćemo bratsku zemlju, osetiti bratsku ljubav. Stupaćemo ulicama, kojima su nekada stupali Tirš i Masarik, Jelačič i Rački... Ali nećemo više videti Masarika ni sestre Renate Tirševe. Nećemo videti ni Lužičkih Srba, ni mnogih, koje smo videli pre šest leta . .. Ali videćemo još veći broj Sokola i Slovena, koji idu putovima Tirša i Masarika... Poklonićemo se njihovim senama i obećati večnu vernost idealima Sokolstva i Sveslovenstva, bratstva i slobode ...
Ovakvo slavlje ne priređuje se svake godine, već samo svake šeste. Tek nekoliko puta u svom životu može čovek da ga poseti. Zato moramo još kao naraštajci poći u Prag, nastaviti to kao članovi. Naš naraštaj je i na zadnjem sletu na takmičenjima pobedio u nekoliko grana. To neka bude pobuda svima naraštajcima širom naše države, da se u što većem broju spreme na slet svesokolskog naraštaja u junu ove godine. Malo nas vremena još deli od tih dana, pa to vreme treba dobro iskoristiti. Vežbajmo marljivo, učimo češki (Jug. Sok. matica izdala je praktični udžbenik češkog jezika iz kog možete za kratko vreme naučiti, koliko je dovoljno za slet), štedimo i budimo gotovi da poletimo na slovenski večer među braću koja nas jedva čekaju, da prikupimo nove snage za dalji rad na izvorima sokolske misli, kraj kolevke Sokolstva. Ljubav za ljubav vratićemo braći za našeg sleta 1941 godine.
Poletimo, braćo, u zlatni Prag, u bratsku češkoslovačku zemlju, na veliki X svesakolski slet!
KROZ SOKOLSKU PROŠLOST... h.ćuric,
barajevo
Prilog za upoznavanje odnosa između hrvatskog i srpskog Sokolstva
Za II hrvatski svesokolski slet, koji se održao 1911 god. u Zagrebu, spremali su se ozbiljno i pripadnici srpskog Sokolstva. U kakvim je odnosima bila Srpska sokolska župa bosansko-hercegovačka (sa sedištem u Sarajevu) i srpsko Sokolstvo uopšte s Hrvatskim sokolskim savezom u Zagrebu videće se iz sledećeg.
19 maja 1911 dobila je Srpska sokolska župa bosansko-hercegovačka od Hrvatskog sokolskog saveza dopis ovoga sadržaja:
»Bratskoj
Srpskoj sokolskoj župi bosansko-hercegovačkoj
u Sarajevu.
Draga braćo!
Savezno s našim pozivom kojim smo Vas pozvali da sudjelujete kod II našeg hrvatskog svesokolskog sleta, koji priređujemo 12—15 avgusta o. g., častimo se javiti Vam, da smo Vam danas željeznicom odaslali 30 komada sletskih plakata, koje molimo da razdijelite među Vaša savezna društva u svrhu plakatiranja u svojim sijelima.
Uz bratski zdravo!
Starešina:	Za	Hrvatski	sokolski	savez	Tajnik:
(Potpis nečitljiv)	Dr.	Janeček,	s.	r.«
Na ovaj dopis odgovorila je Srpska sokolska župa bosansko-hercegovačka dopisom od 25 maja broj 128/1911, koji glasi:
»Bratskom	u	.	i	,	,	,
Hrvatskom sokolskom savezu
u Zagrebu.
Draga braćo! Primili smo 30 komada sletskih plakata. Župa Vam se bratski zahvaljuje na pažnji, koju ste ovim pokazali prema srpskom Sokolstvu u Bosni i Hercegovini. Zdravo!
Za Srpsku sokolsku župu bosansko-hercegovačku Starješina	Tajnik.«
10 juna 1911 god. obratio se Hrvatski sokolski savez Srpskoj sokolskoj župi bosansko-hercegovačkoj dopisom ovog sadržaja:
»Prigodom predstojećeg našeg sleta izdat će se ilustrovani Program te Spomenspis sleta, kojega će jedan broj izaći na sam dan sleta.
Za oboja ova izdanja potrebni su nam klišeji funkcionara bratskog Vašeg Saveza, pak Vas umoljavamo da nam iste uzajmite i što prije pošaljete. Ako nemate klišeja, molimo da nam bar fotografije pošaljete.
o. . ..	Za Hrvatski sokolski savez	Tair.il-.
otarjesma:	iajmk.
Dr. L. Car, s. r.	Dr. Dragan Janeček, s. r.«
Srpska sokolska župa bosansko-hercegovačka odmah je obavestila o ovome braću: Đorđa Perina (Mostar), Stevu Žakulu (Tuzla), Cedu Milića (Mostar), Miška Jovanoma (Tuzla), Jovana Šerbedžiju (Sarajevo), Stanka Turudiju (Travnik) i Ristu Đurića Zagreb, Prilaz br. 66), moleći ih da što pre pošalju svoju fotografiju »da možemo udovoljiti ovom pozivu braće Hrvata«.
Međutim, ove fotografije nisu bile odmah poslate. Zato je Hrvatski sokolski savez urgirao brzojavom od 5 jula 1911:
»Molimo pošaljite nam odmah fotografije vaših reprezentanata. Zdravo!«
Četiri dana posle ovoga obavestila je Srpska sokolska župa bosansko-hercegovačka hrvatski sokolski savez dopisom br. 162/1911, koji glasi:
»Draga braćo! Danas smo Vam poslali fotografije časnika Župe bosansko-herce-govačke. Molimo Vas da nam izvinete što smo s time tako oduljili. Trebalo je vremena dok su nam braća izvan Sarajeva poslali svoje fotografije. Zdravo!
Bratski Vam pozdrav.
Za Srpsku sokolsku župu bosansko-hercegovačku Starješina.	Tajnik.«
22 jula 1911 obratio se Hrvatski sokolski savez Srpskoj sokolskoj župi bosansko-hercegovačkoj dopisom sledećeg sadržaja:
Draga braćo!
Molimo Vas da nam što prije javite imena funkcionara Vašega Saveza, koji će kao reprezentanti srpskog Sokolstva sudjelovati kod našega sleta. Molimo podjedno za obavijest koji od tih funkcionara dolaze sa svojim suprugama ili kćerkama na slet da im uzmognemo pravodobno opredijeliti stanove.
Uz sokolski zdravo!
Za Hrvatski sokolski savez Starješina:	Tajnik:
Dr. L. Car, s. r.	Dr. Dragan Janeček, s. r.
Srpska sokolska župa bosansko-hercegovačka udovoljila je i ovom bratskom traženju, pošto je prethodno uputila upit zainteresovanim licima u ovoj stvari.
A onda su došli dani sjajnih manifestacija slovenskog sokolskog bratstva na Hrvatskom svesokolskom zletu u Zagrebu, 12—15 avgusta 1911 godine. Pretstavnici celokupnog Sokolstva našli su se u belom Zagrebu, i uz zvuke muzike i sokolske pesme bratski su proslavili ovu divnu sokolsku svečanost.
1 posle sleta bili su srdačni odnosi između Hrvatskog sokolskog saveza i srpske sokolske župe bosansko-hercegovačke kao i ostalog dela srpskog Sokolstva.
Kada se, ubrzo posle sleta. Hrvatski sokolski savez obratio Srpskoj sokolskoj župi bosansko-hercegovačkoj dopisom u kome saopštava da je ostao nerasprodan jedan deo edicija ovoga sleta, odgovorila mu je Župa dopisom br. 338 od 8 septembra 1911, koji glasi:
Draga braćo!
Na Vaš bratski poziv glede rasprodaje zaostalih edicija sa 11 hrvatskog sleta odlučila je župa da za sada otkupi po 30 komada spomenspisa i spomenkolajnica i 120 komada razglednica (od svake vrste po 10 komada), te molimo da nam ih odmah pošaljete.
Župa će se zauzeti kod naših srpskih sokolskih društava da svako otkupi po nešto od ostalih predmeta.
Primite bratski sokolski pozdrav. Zdravo!
Za Srpsku sokolsku župu bosansko-hercegovačku Starješina.	Tajnik.«
A kada je, godinu dana kasnije na Balkanu izbio rat. Hrvatski sokolski savez preduzima akciju da pomogne svojoj »slavenskoj braći«. U dopisu koji je upućen svim hrvatskim sokolskim društvima, između ostalog stoje i ove značajne reči:
»Ako se dakle već strani i nama Slavenima neprijatni sviet zanosi nad junačtvom i divi požrtvovnosti naše junačke braće na Balkanu, ako i mi s tom braćom posve jednako ćutimo i svaki drhtaj njihovoga srca odzvanja u dubini naše duše jednakim osjećajem, zar nam se onda ne namiče upravo dužnost, da im i pomognemo, bar u onolikoj mjeri, u kojoj nam je to ikako moguće?
Pozivljemo s toga sva hrvatska sokolska društva, da od svakog svojeg člana, izvršujućeg i podupirajućeg, ubere samo 50 filira po glavi, te đa sakupljenu svotu odašalje na podstarješinu Hrvatskog sokolskog saveza, brata dra Gaju Bulata u Splitu, koji će taj doprinos hrvatskog Sokolstva privesti svojoj svrsi, odaslav ga »za ranjenike« u jednaka tri diela braći Bugarima, Srbima i Crnogorcima.
Patriotizam mora se i činom zasvjedočiti!«
ZAPISI MLADOG NACIONALISTE * PAVEŠ^
Sarajevo
Svaka velika misao zahteva veliku borbu, velika pregnuća i istrajnost do kraja. Put do pobede nikada i nigde nije bio posut ružama, bez muke nema napretka ni uspeha bilo u kojem području života. Kada proučimo dublje celokupnu povest roda ljudskoga, videćemo da nijedan veliki narod ne bi značio mnogo da nije na svojim grudima odnjihao ljude velikog duha i herojskog srca. Nijedna velika država nije mogla s uspehom krenuti u napredak i bolje dane, ako u njene temelje nisu bili uzidani ideali njenih velikih i malih sinova, ako nije bila izgrađena na velikim žrtvama i velikim borbama bez predaha i odmora ...
Čitava prošlost našeg naroda, od unazad pet vekova do danas, divno je poučila čovečanstvo o tome dokle može da ide rodoljublje kada je zaista iskreno, spontano i čisto. Žrtve, velike i bolne žrtve, samoodricanje do krajnjih granica i heroizam kakav nikada pre svet nije upoznao — to su veliki i sveti temelji na kojima je sazidana veličanstvena građevina današnje jugoslavenske države. U tim velikim i krvavim borbama za svoju narodnu samostalnost i slobodu naši stari borci i legendarni heroji naše prošlosti u najtežim iskušenjima, u najstrašnijim patnjama i bolu sačuvali su svoj moral, svoje narodno dostojanstvo i svoju veru: oni su bili oni, koji su svuda prvi stizali, a poslednji odlazili, borili se, osvajali, oslobađali i — umirali ...
I sokolska misao zasnovana je na načelima junaštva, snage i prosvete — na tim osnovnim oznakama velike slavenske duše. Ti pozitivni i večno jaki elementi sokolske misli nose u sebi životnu snagu pokolenja, to je rasna odlika Slavenstva i to je — napokon — neiscrpan izvor s kojega su naši istorijski velikani crpeli veliku snagu i izdržljivost do krajnjih granica za vreme najtežih iskušenja, patnji i robovanja. Mlada jugoslovenska pokolenja, rodoljubiva omladina koja dolazi kao1 vesnik novih velikih dan^ i svetle budućnosti jugoslovenskog naroda, treba da u Sokolstvu i kroz sokolsku misao pođe u život, jer tu i samo tu njihovo je pravo mesto. Samo tu dobiće odgoj i spremu bez koje ne mogu za svoj narod i domovinu učiniti ništa, samo tu postaće junaci i pravi nosioci narodne budućnosti, njegova nada i njegov dostojan naslednik ...
Svetinju istinske narodne svesti duboko su poštivali svi vekovi i svi narodi. Ona danas, nažalost, proživljava izvesnu krizu, koja je u Evropi naročito jaka, ali to ne znači da njena konačna pobeđa nad materijalizmom naših dana ipak neće uskoro doći. Sve što je u životu veliko i vredno, mora da prođe kroz izvesne etape razvitka, kroz padanja i uspinjanja, kroz Golgotu i Vaskrsnuće. Život i njegove vrednosti ne poznaju skokova, svet ide u budućnost umerenim koracima, i sve što je u njemu dobro, časno i pošteno mora jednoga dana vaskrsnuti, izaći na površinu i zavladati životom. ^По je, doduše, u istoriji sveta izvesnih epizoda, gde se očito videlo da nacionalna svest — kao bitna oznaka morala — pada na suviše niske skale, Potisnuta dekadentnim filozofskim teoremama i materijalizmom, ali to su hili tek kratkotrajni zastoji, koji su docnije još više ubrzali evoluciju idealnog nacionalizma i domoljublja. To beše u stvari »gašenje vatre benzinom« ..
*
Ljubav prema domovini nije novotarija, koja živi i nestaje s jednim vekom ili jednim istorijskim razdobljem. To je praiskonska značajna crta u duši čovekovoj i nemoguće ju je otuda izbrisati čak ni pod cenu najvećih
patnji i mučeničke smrti. Već prvi tragovi ljudske kulture, koji nam beleže početnu fazu u razvijanju zadrugarstva medu ljudima, jasno nam ilustruju pojavu nacionalne svesti, to jest ljubavi prema domovini. Stari kanibalski narodi, formirani u početku u pojedinačne grupe iz kojih su se doenije razvile familije i veće zajednice, te napokon čitave države, gajili su prema kolektivu u kojemu su živeli jednu izvesnu vrstu ljubavi. Ta njihova ljubav, iako priprosta, bila je duboka i spontana, nije mogla biti uništena ni pod težinom najtežih divljačkih tortura, a pomisao na smrt kroz tu je ljubav postajala prijatna i slatka. Za svoju domovinu i najprimitivniji ljudi, koji su živeli na početku ljudske istorije, umirali su s osmehom smirenja na usnama; umreti za domovinu za njih je bila velika čast i slava, siguran ulazak u besmrtnost... Doenije je ta nacionalna svest bivala sve dublja i snažnija. Kako se razvijala ljudska kultura, tako je napredovala i ljubav za domovinu. Sto su tlačenja i mučeništva za odbranu domovine bivala češća i strašnija, toliko je i ljubav za domovinu bila dublja i snažnija. Horacije je to divno opazio:
»Dulce et decorum est pro patria mori...«
* *
Ljubav prema svojoj rodnoj grudi i prema svome zavičaju razvila se kroz vekove u jedan sveti i pobožni kult, u duboku zahvalnost prema zemlji, koja nas hrani i izdržava i koja će nas — napokon — jednoga dana primiti u svoj večni zagrljaj. Najlepše filozofske studije, najdivnija literarna dela i najbriljantnije muzičke simfonije upravo su božanske manifestacije ljudske neuništive ljubavi za rodnu grudu, osećaja nacionalne svesti i patriotskih dužnosti, bez kojih nije nikada bio, niti može da bude čovek s velikom dušom i plemenitim srcem. Treba li posebno naglasiti da su te vrline osnovna linija u sokolskoj misli...?
Slavko Hotko i „Velikonočni 2egenu (lesorez)
USKRSNUĆE
JOSO MATEŠIĆ, Generalski Stol
Usred rascvetane prirode, sred pesme ptičica i mirisa cveća, kad je sve probuđeno na nov život, — odjekuju zvuci uskršnjih zvonova po dolovima i bregovima, sa zvonika crkava u gradovima i selima, širom svega sveta.
Na taj glas uskršnjih zvonova svaki čovek oseća nešto nova u sebi, neku probuđenu snagu, polet i volju za životom i radom. Zvuci zvonova, koji, u rascvetaloj prirodi, nakon grobnog muka Velikog petka, dolaze kao glas Pobede, bude nam u duši ugodna čuvstva. U duhu gledamo Hrista, tog nosioca ljubavi i mira, gde ustaje iz groba, kuda ga položiše nakon raspeća na Golgoti. Usmrtili su Pravednika, ali je Pravda ipak pobedila smrt i tminu.
Uskrsnuće nas seća, da su uskrsnule i mnoge nade, da je slavila slavlje svaka ideja, koja je gažena pobedila ipak tuđu silu. I sloboda naša doživela je uskrsnuće. Nakon stoletnih muka i užasne Golgote našega naroda, minuo je i naš Veliki petak. Došao je dan uskrsnuća naše slobode, dan ujedinjenja. Zaigrale su u grobovima kosti naših velikana, koji padoše u borbama za oslobođenje roda našega. Zapevale su vile planinkinje veseleći se Uskrsu slobode naše. Prestao je plač Boškovog Nenada, koji više ne jeca u kolevci, jer nam je Uskrs doneo zadovoljenje, doneo sreću i ostvarenje naših želja.
Veselimo se i radujmo Uskrsu! Hrist je ustao kao pobednik iz groba. On je dao čovečanstvu nadu u uskrsnuće njihovih ideala, gaženih, ali ne uništenih ni okaljanih. Radujmo se Uskrsu, veselimo se novom životu! Uz pesmu proleća i zvuke uskrsnulih zvonova obnovimo naše zavete, stisnimo naše redove, poletimo novom snagom na rad! Pratiće nas blagoslov Onog koji je slavno uskrsnuo i svih onih, što umreše na putu preko naše Golgote! I biće nam lakši rad, vedrije duše naše!
Onda će nam i Uskrs biti srećan, kao što će biti srećan narod čija deca veruju u njegovu večnu uskrslu slobodu, koja nam je donela našu uskrslu veliku domovinu Jugoslaviju!
Sretan Uskrs!
NA RASKRSNICI
S. SVOBODA
Zagreb
»Zar nam nije dosta ovoga mučenja?«
»Jest, brate, i previse: škola, dvojke, kod kuće ni makac, a svijet!« i slijedio je žalostan uzdah.
Takav razgovor vodila su dva učenika četvrtog razreda gimnazije medu sobom. Naravno sve moguće stripove, magazine i slične sveske za dinar oni su čitali. Njihovi junaci bili su Šerlok Holmes, Iks 9, Džek Džekson i drugi. Privlačio ih je naročito Džim iz džungle, Afrika... Jednog lijepog dana uputili su se naši Vlado i Ivo u svijet, ostavili su sve: roditelje i školu i prijatelje, hoće oni da i o njima pišu novine, da postanu slavni spasioci, svjetski putnici, junaci iz džungle, da žive na pustom otoku kao Robinzon, da žive među crvenokošcima, da vladaju crncima, i što još nije prolazilo njihovim glavama.
Bio je divan sunčan dan kada su se Vlado i Ivo uputili s torbama ispod pazuha mjesto u školu u svijet. Čitav dan pješačili su poljem. A noć! Napokon su naišli na jednu praznu poljsku kućicu gdje su prespavali. Prespavali? Da zapravo nisu ni oka stisnuli, stavljali su prste u uši da ne čuju žubor potočića, a zviždali su usred noći da ne čuju kako se povjetarac poigrava granama stabala. Tako su naši junaci dočekali jutro i sretni su otpirili dalje, ali već s manje volje ...
Idući tako sretoše dva odrpanca kako sjede pokraj puta. Dovoljno je bilo da ih pogledaju i da im se sledi krv u žilama. Sa strahom su im se približavali ...
»Hej momci, dobro vam jutro!«
Ali oni u strahu	jedva su nešto	promucali, i htjedoše	dalje,	ali ih	onaj
hrapavi glas zaustavi	i sa strahom su	pogledavali skitnice.
»Vi se, čini se, uputiste nekuda, hajde odgovaraj!« poče skitnica jačim glasom.
»Ala nije, ovaj, nego,« počne Ivan mucati. »Hvatamo leptire i kukce za školu,« nekako završi.
»Vidi se valjani ste mi vi momci, zato ste i uranili. Znam ja vas ptičice. Pobjegli ste od.kuće, junaci?«
Ovome se dječaci nisu nadali i kada su čuli ustuknuše natrag, blijedilo prede preko njihovih lica. Nisu mogli progovoriti ni riječi.
»Hajde, što ste zašutili, sjednite ovdje. Valjani ste mi vi momci, rekao sam vam. Lijepo ste napravili, ostavili jednostavno sve pa u svijet. Zeleni ste kao zelena trava,	ne znate što je	život, škola, roditelji.	Preko	glava	vrze
vam se samo ,ruke u	vis‘, ,američki gangsteri1 i slično. To vam je	udarilo po
mozgu i za drugo ne marite, na drugo uopće ne mislite.«
Vlado i Ivan samo su se katkad značajno pogledali, upiljili su oči u njega i čudili se otkuda skitnica tako govori, kao da im je otac ili profesor.
»Što se čudite, razumjećete sve. Ja sam isto bio lud kao i vi, samo s razlikom da se ja, nažalost, više nikad nisam vratio kući i školi kao što ćete to učiniti danas vi. Još se čudite, ali slušajte da sam i ja bio đak, sjećam se još: srpskohrvatski, francuski, fizika, hernija, higijena, ha! vjerujete li momci. Sjećam se još voda Нг O, sumporna kiselina Нг SO« ili zapamtio sam da je Jugoslavija velika 248.000 km2, odnosno 48 stanovnika na četvorni kilometar. Ne vjerujete još, a znam die, der, der, die, onda der, des, dem, dcn. Kosovska bitka 1389, Marička 1371 zar ne? Eh! gledate me, nažalost, sada nekako kao da me sažaljevate. On tada mene nisu videli ni škola ni roditelji. Što sam sada valjda znate, da ukradem sam dobar, da koga nasamarim još bolji, ali to je moje područje.
A vi kamo ste krenuli u džunglu, u pustinju, u Kinu? Kući i to odmah! Ali ipak ja ostajem vjeran svom zanatu i dajem vam mogućnost da se sjećate ovoga izleta, dakle prazni džepove!«
»Nemoj, čovječe,« upade njegov drug, koji je do sada sve mirno slušao.
»Aa! ha! vidite njega, sada mora još da me sluša, a mlad je i ima nade da bude još bolji od mene. Hajde praznite džepove, što čekate.«
Nije bilo kud kamo i naši junaci moradoše položiti svu svoju ušteđevinu, i bez riječi krenuše natrag pod uticajem riječi koje je izgovorio jedan običan skitnica i lopov, ali baš zato što je bio skitnica te riječi su više boljele, palile, nego riječi oca i profesora ...
Uvidjeli su ništavost svega pothvata, pokunjeno su odmicali, još su jedva čuli glas:
»Zbogom, momci, pamet u glavu!«
SPOMINU BRATA SLAVOMIRA KRATOCHVILA
(Dalje.)
Kratochvil je predal Radoušku svojo korespondenco, listnico in uro, toda Ra-doušek se je branil, da bi'to sprejel, češ da pojde 26. listopada za njim. Te besede so se br. Kratochvila tako dojmile, da je iskreno prosil Radouška, naj mu odpusti, ker ni mogel uničiti letakov, na kar je odgovoril Radoušek: »Kakšno odpuščanje! Niti ti niti jaz ne moreva za to!«
Ko je predal prijateljem svoje stvari, se je lotila Kratochvila tesnoba; spomnil se je svoje mlade ljubezni (sestre Knichalove iz Prerova) in solze so mu privrele v oči. Radoušek mu je prigovarjal: »Slavko, še trenotek vzdrži srce kvišku, naj se ti rablji ne pasejo na tvojem trpljenju.« In to je zadostovalo, da se je okrepil. Ni bilo več solze med njimi.
Nato so se poslovili. Iskreno so se objeli, preden so prišli po Kratochvila. Hoteli niso, da bi jih morda v poslednjem trenutku nasilno trgali narazen. In čez nekoliko trenutkov je prišla patrulja štirih mož, ki je odvedla Kratochvila v smrt.
Njegovi prijatelji so bili nato takoj odvedeni, tako da so slišali pok strelov, ki so uropali plemenitemu češkemu človeku življenje, že v svojih celicah. Usmrtitev se je izvršila na dvorišču, ki ni bilo zakrito, tako da so jo mogli radovedneži opazovati Prosto iz naproti ležeče rudarske šole. Mrtvo truplo je bilo položeno takoj na voz, ki se je z njim odpeljal na pokopališče.
Mislim, da je Kratochvilovo dušo v poslednjih dneh in trenutkih hudo težilo čustvo zapuščenosti; čutil se je v krempljih vojaške justice in od nikoder se mu ni prožila v pomoč roka; tudi v poslednjem trenutku, ko je bila pred njim samo še neizprosna smrt, so bili le sojetniki oni, ki so ga z objemom hrabrili za poslednjo pot.
Z zadoščenjem se more reči, da se je Kratoehvil v tej stvari motil. Ni bil zapuščen! Njegovi sokolski prijatelji v Prerovu so trpeli z njim in so se trudili z vsemi močmi, da bi našli pot, kako bi mu pomagali. Toda njihov položaj je bil težaven. Brat Radoušek se je odpeljal v Mor. Ostravo ter je bil tam takoj zaprt, tajna policija je roko v roki z orožništvom marljivo vohunila, niti c. kr. okrajno glavarstvo ni paslo lenobe — ni bilo torej možno posvetovati se z nikomer, grozile so nove ovadbe in nove žrtve. Vendar so prerovski Sokoli sklenili v soboto, dne 21. novembra, da deputacija najvplivnejših meščanov pripravi namestniškega svetnika Bleylebna k teinu, naj podvzame pri vojaškem sodišču korake v korist obdolžencev. V nedeljo, 22. novembra, so šli zato bratje Klein, Bčlohradsky in Spaček k podstarosti Sokola prof. Jaromiru Součku, ki je obljubil takoj, da gre z deputacijo k okrajnemu glavarstvu; izgovoril pa si je, naj gre z njim tudi mestni župan dr. M. Hovranek in poslanec L. Mohapl. Žal se je ta akcija razbila pri poslancu dr. Mohaplu, ki je svoje obotavljanje utemeljeval s tem, da »z Bleylebnom ne govori«. Obžalovanja vredno je, da je poslanec odpustil deputacijo Sokolstva, ne da bi ji bil dal vsaj pravno informacijo.
Ne vede si sveta, so se bratje odpeljali v Olomouc k znanemu sokolskemu delavcu, odvetniku Smrčki. Čeprav je bil baš zaposlen pri blagajni ob priliki gledališke predstave v Narodnem domu, se je vrnil dr. Smrčka takoj domov ter jih je sprejel z nevsakdanjim zanimanjem in nenavadno pripravljenostjo. In takoj v ponedeljek zjutraj se je odpeljal v Mor. Ostravo.
V torek zjutraj je brat Klein dobil v roke dopis od dr. Smrčke, da se je pripeljal v Mor. Ostravo prepozno, kajti Kratoehvil je bil ustreljen v ponedeljek popoldne. Na pobudo dr. Smrčke so nato povabili bratje telegrafsko v Prerov Kratochvi-love starše ter sp jim prizanesljivo sporočili, da je njihov sin mrtev.
Hvaležno je treba pripomniti, da je dr. Smrčka odklonil za svoje potovanje v Mor. Ostravo in za svojo intervencijo vsak honorar, sklicujoč se na to, da je bila to njegova sokolska dolžnost.
Usmrtitev Kratoehvilova je bila objavljena z lepaki, ki so bili s posebno okrožnico moravskega namestništva dostavljeni vsem okrajnim glavarstvom; glasili so se:
Štev. 1076.
Razglas.
Z razsodbo c. kr. vojaškega poveljstva krakovskega v Mor. Ostravi z dne 23. novembra 1914. je bil Slavomir Kratoehvil, tehnični uradnik iz Prerova, obsojen na smrtno kazen na vislicah radi zločina veleizdaje po § 58 c kazenskega zakona, ki ga je počel s tem, da je sredi novembra 1914. razmnoževal in razširjal v Prerovu letake s češko pesmijo, v kateri se prikazujejo sedanje vojne razmere, namen vojne in požrtvovalnost prebivalstva na hujskajoč način ter se vzpodbuja k dejanjem, ki gredo za povečanjem nevarnosti za državo od zunaj ter za uporom v notranjosti in dalje, da je raznašal carsko proklamacijo češkemu narodu.
Ta razsodba je bila izvršena še isti dan dve uri po njenem izreku na dvorišču sodnega poslopja.
To se daje na željo e. kr. sodišča vojaškega poveljstva krakovskega v Mor. Ostravi v splošno znanje.
C. kr. okrajno glavarstvo v Prerovu, dne 29. novembra 1914.
C. kr. namestniški svetnik: Bleyleben s. r.
Tiskarna Jar. Strojil v Prerovu.
Smrt Kratoehvilova je imela namen ostrašiti vse češko prebivalstvo. V Prerovu se je na okrajnem glavarstvu doseglo vsaj toliko, da lepaki niso bili nalepljeni javno na oglih.
Za 3 dni po usmrtitvi br. Kratochvila se je imel vršiti preki sod nad br. Ra-douškom. Obdolženi jc klical že prej telegrafično tri advokate iz Olomouca, dr. Ambrosa, dr. Hrubana in tretjega, čigar imena	se	iz	dob razburjenosti ne spominja
več. Od	dr. Ambrosa je prišel odgovor takoj,	da	ga	ne more zastopati, ostala dva
vobče nista odgovorila.
Dne	26. novembra, na dan sodbe, je bil	ob	9.	uri zjutraj prepeljan v sodno
poslopje	in pristopil je k njemu poročnik ter ga vprašal, ali je pisal one ruske letake
ali ne. Radoušek se je v nezaupanju obotavljal z odgovorom; tedaj pa mu je poročnik židovski advokat z Dunaja dr. Griinfeld — na kratko sporočil, da nobeden izmed njegovih odvetnikov ne pride ter da mu je dodeljen kot zagovornik »ex offo« in da mora imeti zaupanje do njega, ako naj stvar konča uspešno. Brat Radoušek je priznal, da je prepis letakov od njegove roke. V tem trenutku je moral že vstopiti v sodno dvorano; zato mu je dr. Griinfeld brez oklevanja rekel: »Vi letakov niste pisali in
o	njih čisto nič ne veste. Ali ste me razumeli?«
Ta nasvet kakor tudi krepka pomoč odvetnikova v teku razprave sta ohranila br. Radoušku življenje. Sodišče se je sicer sklicevalo z vso trdovratnostjo na podrobnosti rokopisa na letakih in v pisavi Radouškove korespondence, ki je bila zaplenjena v njegovem stanovanju, toda Radoušek je vztrajal v svojem tajenju in zagovornik je zahteval zopet in zopet dokazov od poznavalcev pisave, dokaza, ki je pomenjal nadaljevanje pravde, s tem pa odlog prekega soda.
Važna je bila izpoved priče pferovskega orožnika Šmida. Silili so vanj, naj priča, da jc korespondenco Radouškovo zaplenil radi popoldne skladnosti njegovega rokopisa z rokopisom pri Kratoehvilu najdenih letakov; toda Šmid se ni dal zmesti in je izpovedal nenavadno ugodno.
Tudi zagovornikov interes za obdolženca je bil hudo proti namenom vojaških gospodov. Predsedujoči podpolkovnik je zaklical štirikrat proti zagovorniku kot poročniku (»Herr Leutnant!«) — Dr. Griinfeld se je postavil v »Pozor!« — toda takoj si je zopet izprosil, da sme govoriti kot zagovornik, in je zahteval znova odločitve poznavalcev pisave.
Ko se je sodni svet prepričal, da zagovornik ne pripusti nadaljnjega razpravljanja, sc je zbral na posvetovanje, nakar je proglasil, da sprejme razloge zagovornikove ter da se postopek prekega soda proti Radoušku ustavi.
Dva momenta jc treba iz razprave radi zanimivosti navesti: v korespondenci Radouškovi je bila najdena razglednica, na kateri so prerovski turisti naslikali v šali založnika Radouška z leseno nogo, kolajnami in lajno ter so spodaj pripisali: »Za zasluge pri Maeharjevi čitanki«. To je bila seveda tečna pečenka za vojaško sodišče. Takoj so poizvedovali, s kakšno družbo je obdolženi občeval, ki so ji v posmeh vse vojaške časti in vsa odlikovanja. Zahtevali so, naj se zaslišijo vsi, ki so bili podpisani na razglednici, in naj se tudi strogo kaznujejo. Zahtevali so od Radouška, naj pove imena vseh, ker jih gotovo ve.
Zopet so sc nad vrsto čeških ljudi kopičili oblaki. Toda Radoušek niti v najusodnejšem trenutku ni izgubil prisebnosti. Hitro si je izmislil laž, da jc razglednica maščevalnega zasmeha s strani klerikalcev, kateri ga radi izdanja Macharjeve čitanke mrzijo, da so podpisi fingirani, pravi pisci pa da se ne dajo ugotoviti, radi česar jc že sam opustil svoj sklep, da zasramovalce sodno zasleduje. Tako je Radoušek odvrnil nevarnost, ki je grozila njegovim prijateljem.
In drugi moment: sodni svet se je odpravil k posvetovanju, s katerega je mogel Radoušku prinesti življenje ali smrt. Radoušek je stal ta čas v sodni dvorani pred nekim zemljevidom, toda v misli se mu je neodbitno vsiljevalo vprašanje, kaj bi mu bilo dražje: osvoboditev ali smrtna obsodba? In rekel je pozneje, da se je že skoro Pomiril s smrtjo, katera mu je obetala vsaj hitro odrešenje tega trpljenja, ki ga je že v enem tednu doživel v ječi in ki ga je še čakalo.
Z obdolženci se je ravnalo že za preiskave brez vseh ozirov. Ko jc bil br. Radoušek vPrašan, kakšen dojem jc napravila nanj razprava, je dejal: »Imel sem takle vtis: Veliki gospodje in proti njim — suženj!« In ravnalo se je z njimi kakor s sužnji ves žas. Ko so jih pripeljali v Mor. Ostravo, so jih pripeljali v majhno celico, kjer ni bilo ne slame ne poda. Peč ni delovala. Ves dan so jih puščali v hladu. Zvečer so
Li,-.
jim dajali pol komisa in vodo, zjutraj juho z rezanci, kruh in vodo. Sicer v vsem čisto avstrijske razmere — nečistota, sitni mrčes. Pozneje so jih prestavljali v razne celice, kjer je bivalo 35—45 jetnikov. Spali so skupno, na stranišče niso smeli, potrebo so opravljali v celici sami. Cel mesec so jih imeli zaprte brez vsakega izprehoda. V drugem mesecu so se dnevno po 1 uro izprehajali. Hodili so z eskorto po dvorišču in vodili so jih — pač zaradi večjega ponižanja — krog vislic, 2 m visokega lesenega stebra, ki so ga v ozadju pokrivale vreče s peskom. Usmrtitev so se vršile tedaj zelo često, v 2 mesecih dvanajst. Prvi je bil — kolikor so vedeli prerovski jetniki — Kra-tochvil, nato vojak od 101. pešpolka, prerovski krojač Jilji Matejka, legionar in poljski Žid.
Za takšnih okolnosti je bilo Radoušku čakati na novo razpravo, ki je sledila šele
12.	februarja 1915., torej šele 11 tednov po prekem sodu.
Novi preiskavi pa so ga podvrgli že 5 dni po razpravi prekega soda. Preiskavo je vodil dr. Caro. Radoušek, izmotavši se iz najhujših posledic, se ni pomišljal povedati mu, da prepis ruskih letakov izhaja od njega, pripojil pa je povestico o vojaku, ki mu je, dobivši od njega v dar krono za cigarete, dal kup papirja, kateremu Radoušek ni posvečal pozornosti, dokler ni šele po nekoliko dneh ugotovil, da so tam napisani ruski manifesti. Prepisal si jih je, da bi imel njihovo besedilo za bodoče potrebe — kot založnik. Trdil je, da ne ve, kako so njegovi prepisi prišli Kratochvilu v roke. Svojo zvezo z letaki v verzih je tajil.
Preiskovalni sodnik je sprejel Radouškovo razlago, toda preiskaval je naprej. Radoušek je bil z zasliševanjem naravnost zasledovan. Obljubljali so mu odpust, konfrontirali so ga z ljudmi, ujetimi bog ve kje radi letakov. Cesto so ga napadali kot člana Sokola, zelo ostro so nastopali proti njemu, ker je brezkonfesionalec. Marljivo so poizvedovali, ali nimajo iz cerkve izstopivši ljudje tajne zveze. Do takšne ideje je gotovo vodilo to, da ni bil brez konfesije le Radoušek, nego tudi usmrčeni Kra-tochvil.1
1 7. decembra 1914. poizveduje sodišče vojaškega poveljstva v Krakovu pod številko 962. v zadevi Kratochvilovi na c. kr. okrajnem glavarstvu prerovskem, zakaj jc bila razpuščena »Svobodna misel« v Pragi.
Šetao sam alejom pored penušave reke, zamišljen i neraspoložen. .. Budio se svetao i sunčan dan ranoga proleća ... Cveće je na rubu reke odisalo svežinom i snagom ...
Iznad bokora žutih potočnih cvetova veselo su lepršala dva plava leptira, igrajući se i dotičući se međusobno tankim svilenim krilašcima . . .
Iznenada videh gde se uhvatiše u zagrljaj, ticalima snažno stegnuše jedan drugoga, a krilašca im prestaše lepršati kroz topao sunčani trak ...
Sledećeg trenutka njihova su mimozna tela plovila na penušavom valu uzdubjene reke i nestajala u srebrenastoj daljini, sve više i više ...
Snuždeno bacih pogled za njima, ali ne videh ih više ... Oni su šutke i bez otpora otputovali iz ove tužne arene, koju životom nazivamo . ..
Ostao je za njima samo večni šum penušavih talasa, impozantna simfonija o veličini Vaseljene i ništavosti ovoga sveta .. .
I dobacili im: »Sretan put...!«
(Dalje prih.)
SIMFONIJA
FERDO PAVEŠIĆ, Sarajevo
MAJKA!
JOSO MATEŠIĆ, Generalski Stol
Veliki danski pisac Andersen napisao je novelu - pripovijest pod gornjim naslovom, koja je poznata svima đacima osnovne škole. Tu je on pjesnički prikazao kolika je ljubav majke prema djeci. Smrt je odnijela dijete majci, • ali ona ga traži, ona daje svu ljepotu svoju, kose svoje pa i oči svoje, samo da dobije svoje dijete ...
Veliki pisac je uistinu uspio da lijepo oriše ljubav majke, koju ništa na svijetu ne može da izmjeri i procijeni. Majčinoj ljubavi nema ništa ravna, pa ni najodanija ljubav djeteta prema majci nije u stanju da joj vrati njenu ljubav ...
Majka nam je dala život, ona nas je u krilu odnjihala, ona nam je prva sve na svijetu bila... Kakvu osudu zaslužuje nezahvalno dijete, pitao je neko u jednim novinama? Odgovor je težak: Prokletstvo majčinih suza... Čitali smo u jednoj priči, da je jedna majčina suza bila teža od svih grijehova i zala sinovljevih.
O	majko, samo Tvoje ime je pjesma nad pjesmama! Ono je muzika s neba, ono je utjeha i nada, ono radost i komadić raja na ovome svijetu.
Mi Sokoli ljubimo svoju majku domovinu koliko ljubimo i rođenu majku. Zato i jesmo Sokoli, što nam ljubav prema Majci rođenoj i Majci Otadžbini nalaže da za njih prinašamo najveće žrtve, da za njih sve učinimo.
Majko, Ti si za dijete sve na svijetu!
Tebe će zahvalna djeca ovjenčati oreolom vječite zahvalnosti i djetinje ljubavi. A Tvoj blagoslov biće im najljepša zahvalnost. Ako si živa, Tvoje će oko djecu pratit budno,
Tvoja će usta moliti za njih, Tvoje će ih srce ljubiti! Ako si umrla, Tvoja će duša iz va-siona bdjeti nad srećom Tvoje djece, ona će im slati blagoslov s nebeskih visina za svako delo njihovo na svakom koraku u njihovom životu.
Na Majčin dan svaki će Soko, bio član ili naraštajac, bez razlike spola i položaja, uplesti nevidljivi vijenac ljubavi i zahvalnosti i krv-Iju srca, na plamen žarkim od ljubavi slovi-ma napisati: »Hvala Ti, majko, za život, hvala Ti za sve što si nam dala! A hvala Tebi, majko Slavijo, koja si nas slobodne okupila u bratskom kolu, jer smo svi mi Jugosloveni	J/
djeca jedne majke, Majke Jugoslavije.«
GENIJALNOST I PROSJEČNOST
Od kada datira kulturna historija svijeta, od tada se vodi velika borba između shvaćanja genijalnih umova i prosječnog svijeta. Dok geniji uzimaju život i sve pojave u njemu s jednog višeg, uzvišenijeg i objektivnijeg gledišta, dotle prosječan čovjek tumači i shvaća rezone života skroz subjektivno. On sve pojave života analizira kroz prizmu svog malenog Ja i nije sposoban sagleda objektivnu i duhovnu vrijednost života. Genijalan čovjek nikada Se ne zaustavlja na sićušnim »problemima« lične egsistencije i svakidašnjih događaja. Njegov um uzdiže se visoko iznad domena prosječnog fičikog živo-
tarenja. Genij je čovjek vječnosti, a prosječan svijet činjenica je prolaznosti, čiji je vijek toliko kratak da ga je veoma teško uopće opaziti.
Ovaj veliki jaz između genijalnosti i prosječnosti objašnjava najjasnije suštinu velike duhovne borbe, koja se od iskona vodi između velikih i malih ljudi. Baš prilikom stopetdesctgodišnjiee od rođenja genijalnog njemačkog filozofa Artura Šopenhauera (22 februara 1788 u Dancigu) pokušaću da u kratkim potezima, s nekoliko primjera iz historije, bacim tračak svjetlosti na tu veliku borbu, koja se vođi iza kulisa ljudske svakidašnjice.
Artur Šopenhauer, otac glasovite pesimističke škole u filozofiji prošlog stoljeća, veliki mizantrop i cinik, bio je sin bogatog trgovca i žene, koju je bila jak književni talenat. Po želji svoje rodbine Šopenhauer je trebao da naslijedi oca u trgovini. Ali, genijalni filozof nije se obraćao na tu očevu želju, nego je marljivo učio i položio doktorat filozofije. Cijelog svog vijeka Šopenhauer je davao svijetu djela duboke filozofske vrijednosti. Sva njegova filozofija nosi na sebi snažni žig jedne velike kletve na adresu bezbrojnih negativnih crta u ljudskom karakteru. Otvoren i hladan stil, kojim je Šopenhauer bacao u lice najstrašnije istine o njima, toliko je razbjesnio masu, da su ga proganjali svuda i na svakom koraku. Kada je došao svojoj majci u posjete, ona ga je bacila niz stepenice.
Toma Masarik, otvoreni antipod Šopenhauerov, veliki slavenski filozof, trebao je tla bude kovač. Ni on, međutim, nije slušao glas roditeljskih želja, nego je napustio svog kovačkog majstora i privatno studirao, dok najzad nije postao veliki državnik.
Vašington je trebao, po želji svog oca i ostale rodbine, da bude tesar. Njegova duhovna snaga izbacila ga je na vrh života.
Čuveni poljski kompozitor Paderewski bio je, po želji očevoj, upućen na selo da bude poljoprivrednik. On je ipak izučio muziku i svojim kasnijim umjetničkim vezama mnogo koristio svojoj domovini.
Savremeni italijanski političar Benito Musolini bio je vrlo loš učenik, a još lošiji kovački šegrt. Batine i druge kazne pak nisu uspjele da skrenu njegov duh s puta stvaralačkog rada.
Izumitelj željeznice Stifenson bio je najprije čobanin, onda rudarski radnik. Kasnije je postao obućarski pomoćnik, zatim krojač i - napokon inženjer. Pisati je naučio u osamnaestoj godini života, a njegov otac na to se strašno naljutio.
Kemal Atatiirk bio je po ocu poslan da izuči zanat, ali je on otuda pobjegao i otišao u vojnu školu, gdje se istakao kao vrlo dobar učenik.
Riđijard Kipling, glasoviti književnik, imao čitav svoj vijek da provede kao željezničar, ali on napušta taj posao i posvećuje se sasvim literaturi.
Veliki francuski književnik Onore de Balzak svršio je škole i bio postavljen za bilježnika. Njegov duh nije se dao skučiti u to zvanje, nego se razvio u velikog književnog stvaraoca.
Adolf Hitler bio je također vrlo nestašan i neposlušan. U školi se izrugivao sa svojim nastavnicama i vrlo često se prepirao sa svojim roditeljima. Njegov otac, mali austrijski činovnik, želio je da mu sin izuči bilo kakav zanat, jer je vjerovao da mali Adolf nije rođen za intelektualca i to zvanje. Hitler je ipak snagom svoje volje, stao na kormilo jedne jake evropske velesile.
1 tako, kroz cijelu historiju roda ljudskoga, borba između genijalnosti i prosječnosti bila je neprestano teška i uzbudljiva. Očevi i sinovi, stare i mlade generacije, stara i nova vremena, visoke i niske duše, vode iskonsku borbu jedni protiv drugih u namjeri da zagospodare svijetom i životom. I pored momentalnih i mjestimičnih pobjeda prosječnosti, genijalnost je ipak napisala kulturnu historiju svijeta i pisaće je uvijek.
Dakle, kako vidimo iz navedenih primjera, geniji su se svojim radom i unatoč volji svojih roditelja, savjetodavaca i uzgajatelja izdigli iznad prosječnosti, te zadužili svoj narod i cijelo čovječanstvo.
LUŽIČKO - SRPSKE BAJKE
HANDRIJ LEJLER (S. R - i ć)
Zec je kriv.
Četveronošci izgubiše bitku s krilatima. Povedena je velika i stroga istraga da se nade krivac tog poraza, a istraga se vodi i kod najviših i kod najnižih. Krivcem Je proglašen zec, jer se nije dovoljno pokoravao te nije do kraja prisluškivao večanju neprijatelja. Zato je dopao kazne te mu je otsečen rep, koji mu je ranije bio dug.
i	prišiven na uši, kako bi ubuduće bolje čuo. Od toga vremena nosi zec duge uši i kratak rep.
Lažljiva lisica
Lisica je u prisutnosti svoga sina govorila s guskama o novom poretku i o zakonskim odredbama, koje se tiču ptica i četveronožaca te je novi položaj preko svake mere hvalila. Kad se zatim od ribnjaka vraćala kući, rekao joj je usput njezin sin: »Majčice, meni se čini da si ti upravo neverovatno lagala! Načinila si slonove od komaraca!« — »Budalo jedna, moj je govor bio i mudar i stvaran!« odgovori majka sinu. »Nama lisicama, kao i mnogim ljudima, veruje se možda jedna polovina od toga, što mi govorimo!«
Javor i šljiva
Jednog dana reče javor šljivi, koja je stajala nedaleko od njega: »Žalim te, jadna susedo, što nemaš tako lepc grane, tako divnog lišća i tako lepog cveća kao ja.« — »Zaista, svega togu ja nemam, gordi moj susede,« odgovori šljiva, »no zašto kod svoga poređivanja zaboravljaš — moje plodove?«
Snop i ruda
Snop slame i komad rude ležahu jedan do drugoga na dvorištu i snop ćc: »Ti ostarela rudo, koliko godina ležiš već ovde! Ja eno porastoh za jednu cijelu godinu dana i već služim čoveku; kako neznatnom mukom može čovečja ruka iz mojih slamaka načiniti slamnjak, fini svežanj, pletene papuče ili štogod slično.« — »Jeste,« odgovori ruda, »jeste, mnogo, mnogo godina mi je potrebno da narastem i mnogo muke mora da utroši čovek, pre nego ima koristi od mene, ali zato on iz mene proizvodi železo i čelik, no korist ovih dvaju mojih sinova za svet nije baš mala, naprotiv, njihova moć nadvladuje i tebe i ceo svet. Ja ti ne bih savetovala da se s njima meriš!«
Moć i pravo
Na usku, čistu putu sretoše se moć i pravo. Nijedno od njih ne htede da se ukloni drugome, jer je kraj puta bilo mnogo nečistoće, a pre svega radi toga, jer je svako od njih dvoje smatralo sebe za otme-nijega kojemu se mora niži ukloniti. Ma kako oštro se oni objašnjavahu, ne može jedno ubediti drugo o svojoj većoj važnosti. Napokon se složiše da pitaju prva dva putnika, koji budu došli, što oni o tome misle, a treći da im presudi. Tako i bi. Prvi putnik reče:
»Dužnost je moći da podupire pravo!« Drugi će: »Moćnoga mora da vodi pravo!« Treći napokon presudi: »Pravo i moć moraju da služe jedno drugome; nije li tako, zapinje i jedno i drugo.«
Jastreb i golub
U zelenoj dubravi uhvati jednom Jastreb goluba. »O, jao meni, nesrećnome! Ispusti me, krvoločni razbojniče! Pogledaj u nebo! Ne bojiš li se njegova suda i kazne koja čeka sve zlikovce?« —
r
NASI PESNICI
SRECAN USKRS!
JOSO MATESIC, Generalski Stol
Radosno se pesmc svetom ore,
Sa radošću priroda odiše,
Srećan Uskrs ljudi svuda zbore, Ta sc želja govori i piše.
Deca, starci, veliko i malo.
Raduju sc cveću, uskrsnuću,
Koje nam je svima snage dalo 1 želju nam ispunilo vruću . . .
Pa iz bratskog toplog zagrljaja Poklik naš će ko grom da poleti: »Sad nas ljubav kao čelik spaja Srećan Uskrs doš'o nam jc sveti!
Jer uskršnja sloboda nam draga, Uskrsnu i naša Otadžbina,
Kada kletog satrli smo vraga Tisućletnjeg našeg dušmanina ...
Prešli jesmo Golgotu i muke: Nema više Velikoga petka Sada bratski stiskamo si ruke, Jer nas sreća obasjava retka.
POKOŠENI CVET
Bratu Ivi Jagiću prilikom godišnjice smrti.
M. STEFANOC, Kreka
Avet strašna raširila krila,
Luta po svetu, smrt svima nosi — Oštrom kosom razmahuje svuda Pa kog stigne tog i kosi.
Pod zamahom njenim mnogi pade I ostavi započeta dela.
Ruši kule, brda i gradine I ostavlja gomile pepela.
Vekovima mnogim luta svetom I sve kosi u pakosnom letu,
Ali žrtvu, najradije traži U pupoljku ii’ u skromnom cvetu.
I Tvoj život pao je u cvetu.
Žao mi Te, plačne su mi oči,
Ali sudba ista i nas čeka Tstim putem svi ćemo mi poći.
Druže! Snivaj mirno sanak večni. Mir neka je mladom telu Tvome, Nek Ti zemlja laka bude. Slava! Doviđenja na svetu onome!
FIAT
FERDO PAVEŠIĆ,
Sarajevo
I ova je noć protkana sumornim bolom,	Još jedna noć bez	želja i snova,
sva u crnom signalu doživotne tuge;	bez životne sreće i	svetlih nadanja;
krikovi hijene noćas oriše se dolom	opet duboke patnje	i razočaranja nova,
i kod vukova u snegu beleži pruge.	opet jedna etapa bola i stradanja.
Ej, živote! S kakvim te bolom volim i pozdravne psalme pišem ti u bolu;
Fiat! — kličem, a po granama golim pada sneg i šušti u nežnome molu .
U PRAG!
JOSO MATEŠIĆ, Generalski Sto!
Širom zemlje naše sletska truba zove, u Prag zlatni braću naše Sokolove:
»Poletite, braćo, u sjeverne strane, da vidite sloge i triumfa dane.
Da vidite braću iz čitavog svijeta, što ih tu sakupi naša mis'o sveta.
Vidjećete tamo što sve sloga može, kad se bratska srca u Sokolstvu slože.
Slovenski Sokoli sletiti se tu će, osećat se tamo kao i kod kuće!
Cio svijet će vidjet našu moć i snagu, kad se sastanemo u zlatnome Pragu.
Poletite, braćo, mala i velika, da slavimo slavlje, radost pobednika.
Čekaju nas bratska srca otvorena da pozdrave svakog nas Jugoslovena.«
Poslušajte trubu što nas tamo zove, gdje ćemo sakupit za rad snage nove!
PRVE LASTE
Stigoše nam prve ptice naše drage lastavice, nakon zime, s toplog Juga vabila ih k nama — tuga.
Tuga njima za ljepote naše zemlje i divote, otkud ih samo tjera studen vjetar sa sjevera.
JOSO MATES1C, Generalski Stol
Ali one uvijek — zna se: proljeća nam nose glase, iz krajeva toplih lete na proljeće da nas sjete.
One nam i nauk daiu:
Najljepše je u tom kraju!
Čemu drugdje tražit sreću, a ostavit ovdje veću!
Dođite u svoje grude
i	ljubite braću, ljude, u svom domu srećni vi ste Jer tu braća sebi svi ste!
USTAJTE, BRAĆO!
Ustajte, braćo, noć jc već minula, Zaor’te brazde, zora je svanula.
S bratskom ljubavi sijte sjeme plod, Nek ga sretno bere naš budući rod.
Dosta smo dremajuć u neznanju tom Rušili napredak i sreću rodu svom.
Narod vas zove, čuje se silna vika: Krenite napred - budućnost je velika!
U mudrosti i radu nama je spas, Buduća pokoljenja traže od nas:
Da idemo napred i stvaramo djela Besmrtne vrijednosti, velika, smjela.
Za narod i dom nemoj žaliti mrijet, Jer ćeš svakako svenut kao cvijet.
I nestaćeš jednom u pustoj Nirvani, Kao što nestaju naši tužni dani.
Zato mi moramo još dugo boj biti 1 kad zatreba svoju krveu liti.
Dužnost nas zove i traži od nas rod, Da sijemo prosvjete i junaštva plod.
A prošlost nas uči i stara vremena,
Da smo junačkog roda i plemena.
Širite, braćo, slogu — ori se vika,
U slozi je nama budućnost velika!
Ustajte, braćo, noć je već minula, Pjevajte himnu, zora je svanula.
Nek se ori preko gora trista 1 dopre do onog izvora čista,
ISMET A. TABAKOV1Ć,
Sarajevo
Cidje naše sestre veselo kolo vode
1	poje pjesme jedinstva i slobode.
S bratskom ljubavi hvataj se u kolo
1	poigrajte vi s njima oholo.
Nek se zemlja trese, nek se ori vika: Slavenstva je moć i budućnost velika.
ПРОЛЕТНА ПЕСМА
Oj лахоре, раавиј enoja мека крила — Изнад цвггних поља шорочмких ropa, Нок се буди заспала горска вила,
Што слађано снива код зелених бора!
Да нам њеиа песма мила Оине ко ведрином рујна зора, ■—
Што славује буди из сна чила,
Жарком ватром обагипа мора.
Б. БУЉУБАШИЂ A	д	a
Oj лахоре, хрли летом на. све стране, Гони магле тмурне, сунце нска Жарким сјајем сине на. ове страно,
Да окрепи нлодна пол.а мека!
Да no њима мило стадо nare •Јекну лосмс пастирице младе,
Koje гваком срцу чсмер raco И пружају утеху недостижно иадо!
ИСТИНА
Истина je оинов права И највећо од свнх блага,
Њом сс стичс кућа здравд И у тпквој epoha драга.
Истином CP олужн Роду ]I појима Божја слава;
Она води v слободу,
Она днжо u спаеава.
Ал’ пстина тсжи миого;
Huje лако н>у нзрећп,
Huje свакм увск мог’о Kao човек мушки pehu.
За њу треба енажан бпти Па je pelin смело, глаоно,
И за н>у ое заложнти
II	борити еамо чаоно.
Зато, брато, буди снажап .Миш’ци, духу сав се предај, --Буди срчан ii одважан
II	никад оо јаду но дај!
Само тако тн heni ометн Од кормоти Роду бити,
И Род ће то радо хтети Јор му можеш пполужити.
Тошко оном ко оо роди li остано олаботиња,
Кад сам чека да оо води 1>ао овака животиња.
Тешко (binom оном крају Hap i шт.1.;и гдо му олабо, — Тешко оваком завичају Гдо овп живо као бабс.
Гдо јо олабоот, нема умља,
Ту оо m upo лажи саме,
Иит ту има родољуба,
Воћ оо живи уород таме.
За то махни и размахни!
Лаж јо штотна, кратког вока,
A истина дом нам бранн,
И достојна за човека!
Tla се дижи и љу зборн
Где год отанош и куд стигнеш, —
За шу живи, ради, твори, —
Док олободан дух ne дигнсш!
Др. В. РАШИЋ, Б e o г р a д
Махни, брате, злобс љуто,
Знај: истика од Бога јо!
Н>ом Бог светли наше путе И љубављу добрим даје!
Вншо свега појми Бога Да би Љегов Пророк стао:
Ради опаса Рода евога 1! овој жнвот оправдао!
Иитина јс оамо дана Избранима Рода овога, —
To jo кита одабрана Благооловом оамог Бога!
MILAN J. FLANJAK, konj. narednik, Zagreb
U vis poleti kad muči te tuga,
Visina za te najbolji je lek,
Tam’ gore nema zemaljskih svih briga 1 za sokola najbolji je to lek!
Sokoli plavoga neba su deca,
Ko piloti vole pobedni svoj let Jugoslovensku himnu vole pevati sokoli,
I da pesmu tu čuje ceo svet!
Tebe krila nose po celom svetu I sunce šalje Ti prvi svoj zrak:
Leti smelo po našem nebu
Kroz kišu, oblak, po buri i kroz mrak!
Sokoli plavoga neba su deca,
Ko piloti vole pobedni svoj let Jugoslovensku himnu vole pevati sokoli,
I	da pesmu tu čuje ceo svet!
COKO ДИЖЕ
Соко диже, Соко снажи, Соко љубав братску тражи; Соко бистрим okom гледа, Соко ником клонут lie да.
Соко топло срце гаји,
Његов живот звездом сјаји; Соко нежну душу има,
Он номаже невољнима.
Соко децом својим збори, Увек, радп, увек твори; увек диже, зида, даје, Снагом својом ne престаје.
ZGODNJE JUTRO
Na nebu zaspanem šc mesec	bolšči,	Po cesti počasi, škripaje gre voz,
prav lahno le zora se drami,	star kmetič gre v polje po zelje,
zavija pes, vztrajno peletin kriči,	volička udarja nemilo motvoz,
da dolga je noč že za nami.	kaj mar mu, počasi le pelje.
Nekje v mlado jutro odtrga se glas: zvon v stolpu mogočno zapoje, da vstaja med hribi vzbujena že vas, ko k maši zvon vabi po svoje.
Ш
J. ВЛАХОВИЋ, Ф o ч a
Онде где ce мало стане,
Соко снагом својом плано;
Ту дух свога орца дигне,
За потребном циљу стнгне.
Соко увек напред иде,
Њсгова ce дела виде:
Соко сече, крчн, napa,
Духом диже, срцем ствара.
Соко духом својом лети,
Соко свесно иде мети;
Соко сваком cpeli.v пружи,
Соко верно роду служи.
R I C A,
Ljubljana
SOKOLU
КРАЉУ СОКОЛУ
Краљу наш, Соколе сиви и надо милиона,
Сине витешког Ода, ратника, борда без страха, унуче Велнког Петра, чије he име свето блистати вечно над нама, данас те молимо, ето: за добро земље наше, дај своме крилу маха, подигни Соколство до Свога краљевског трона.
Д. ТОДОРОВИЋ, Л е 6 a н е
Вило je много мука и тешких и горких дана...
Много je крви земљу дојило нашу црну и много суза врелих низ старе образе кану, много коетнју белих још стоје на видик дану, док слобода не дође и гавран с крова не прну м слава ваекрсну наша, одавно покопана.
За сва та крупна дела, Соколски Краљу мили, за која гинуше наши очеви, дсдови славни, за велике идеале, за веру, правду, слободу, за несебичну службу земљи ii своме роду —
Соколство школа беше a Соко учитељ главнн, од тих идеала и данас земља нам јоште живм ...
A када оног часа стули пред врсте liaine Краљевека нога Твоја и рече соколски: »Здраво«. — Соколсхво круниса тиме највеће своје дело и сјај Вождове круне обасја краљевско чело.
Краљу, брате наш. Ти мугпки пође право стопама предака славних, који за земљу паше.
11	зато радосна данас деца села и града, иодижу очи ка небу и усне искрено моле:
»Поживи нам Га, Боже. < јачај његова крила,
Да земља буде срећна ко гато je некада била.
Услиши молптву, Соже. Соколи млади Га воле —
ii	xohe Оокола-Краља да земл>ом соколском влада...«
DOĆI ĆE SUNČANI DANI	sE“°.Ptv=ES.lć=
Verujte: posle mnogo i mnogo proleća, Doći će, drugovi, stara lepa vremena Posle patnji kroz duga tužna stoleća,	i survaće se sa srdaca ropska	bremena,
opet će doći sunčani dani...	a radosti biće sve veće, veće	...
Posle svake gorčine i posle svake tuge Opet će slavuj zapevat u šipragu doći će radosti, zablistaće nam duge	i pozdraviti žudenu Slobodu	dragu,
i ažurni osviti rani...	opet će doći kraljevstvo sreće	. ..
Verujte: posle mnogo	i mnogo proleća,
posle patnji kroz ropska teška stoleća, svanuće nova nam zora...
Nad naše će zelene i rodne ravni blagoslov spustiti heroji pradavni i slobodom će odisati gora ...
Doći će brzo novi sunčani dani, na istoku već rude ažurni osviti rani. .
KUKAVICA!
Ко izdaje svoga druga Oblice ga jad i tuga,
Usred kuće, usred luga, Kukavici biće sluga.
Ko je sluga kukavici, Kukavica sam će biti I celoga svoga veka,
Svoje gnezdo neće viti.
АГ ko čuva, ne pogani Tu drugarsku ljubav svetu, Taj će hrabro, taj će smelo, Postaviti svaku metu.
Taj po putu ide lako Svu će slavu da ubere I zlo što je učinio Drugarstvom će On da spere
Zato i vi. Sokolovi,
Da ne pukne tanka žica Da vam bude duša čista Ne budite »kukavica«.
STAROM PRIJATELJU
%
L. ĐONLIĆ, Kragujevac
1SMET A. TABAKOVIĆ. Šaraj evo
Da li se još sjećaš mladosti rane,
Kada smo bili naivni i mali;
Kada smo u sreći provodili dane I kada su ljudi nas dječicom zvali.
Sjećanja ona iz proljeća života Na srce nama liju osjećanja sjetna;
U prošlost je sašla sva ona divota I s njom mladost naša, lijepa i sretna.
Jesen je došla i priroda već gasne. Umiru u nama sve vatrene čežnje,
Pa mi tako sada u sutone kasne Pratimo na groblje mladenačke težnje.
I gledamo pred sobom život što teče,
1 vidimo za sobom sve mrtve sanje;
U horizontu već umire veče 1 naše pusto idealisanje.
U VRTLOGU BIJEDE
ISMET A. TABAKOVIĆ Sarajevo
Svake ih večeri promatram u tami, Dok silazi noć tiha nad puteve puste, Gdje promiču cestom pogureni — sami I nestaju u sivosti magle guste.
Za njih je ovaj život »začarani krug«, Njima su strane sve te svjetske radosti, Ledeni stroj to jedini njima je drug, Oni uživali nisu slast mladosti.
A ranom zorom, kad kroz maglena jutra Prolomi se signal tvorničke sirene, Padaju sve nade o ljepšemu »sutra«
1 gasi se tiho večernje smirenje.
Leluja nad njima teški metalni jek I gasne lijepih snova sva divota,
Kroz glasni se samo još čuje gvozda zvek: »Mi uživali nismo nikad života!«
Svake ih večeri promatram u tami I divim se herojstvu njihova rada,
Gledam ih gdje stoje napušteni — sami U vrtlogu bijede velikog grada.
1 tako svi oni pod sjenkom tvornice, Žuljevitih dlana i natrulih pluća,
Nestaju u studi b’jede i bolnice,
Čekajući bolno svoja uskrsnuća.
ASTRUM
Sa plavog prolećnjeg svoda, u sutonu večeri rane, jedna je zvezda pala ...
Na Savi sa staroga broda, kao suhe slomljene grane, sirena je zaječala . ..
Negde iz zelena luga pirnuo je zefir blag i šaran se zacaklio u Savi. Obzorjem blistala se duga i mladog srndaća trag utisnut leži u travi . . .
FERDO PAVESIC, Sarajevo
A stara metalna zvona sa tornja crkvice u selu tihu naveštavaju nam bol... Večeras je izdahnula Ona što krila se u crnom velu i šutke išla kroz dol . . .
Njezin je predobri lik izložen u crkvi na odru kao simbol čistih ideala ...
Samo se selom razli krik i nestade u ponoć modru: Pokojnica ova Pravda se zvala .. !
c
RADOVI NAŠEG NARAŠTAJA
MIŠKOVE POČITNICE
K. ROSEN STEIN, Jesenice
(Konec)
21.
Počitnice so se bližale koncu. Miško in Janezek sta bila žalostna: rada bi bila videla, da bi trajale vsaj še en mesec. Šele sedaj sta imela počitnice v pravem pomenu besede. Prej je moral Miško posedati pri knjigah in se učiti. Celo več se je učil kot med šolo. Janezek ravno tako ni imel prave prostosti. Vse dni je bil doma, bral knjige, kadar se je Miško učil, in mu pomagal, kadar česa ni razumel. Sedaj sta uživala pravo prostost. Vstajala sta pozno, vse dopoldne lenarila na vrtu, popoldne le kopala, zvečer sta pa šla sama ali z Logarjevo mamo na izprehod. Tako sta se privadila eden drugemu, da sta vedno tičala skupaj. Če je eden šel na vrt, je stopil za njim tudi drugi; če je bil eden slabe volje, se je tudi drugi čmerikavo držal. Najraje sta posedala na vrtu, kjer sta imela stalno na razpolago sadje, ki ga je b;l Logarjev vrt poln. Vedno sta si imela mnogo povedati, rada sta sc smejala in bila dobre volje. Ves čas jima ni prišlo na misel, da se bo treba ločiti. Zdelo se jima je, da morata biti vedno skupaj in da o kaki ločitvi sploh ni govora. Nekega dne je dobil Janezek pismo od svojega očeta, ki mu je pisal, naj sam pride v Ljubljano, sam ne utegne, da bi ga prišel iskat.
V	pismu je bil priložen denar in mnogo navodil, kako naj se na poti ravna, da ne bo naredil kake neumnosti. Hudo sta se razžalostila dečka, kajti spoznala sta, da je prišel dan ločitve. Janezek bi bil zelo rad ostal še v mestecu, ki se mu je nad vse priljubilo. Ozka je bila sicer dolinica, v kateri je ležalo mestece, okajeno in očrnelo od dima in prahu, vendar se mu je zdelo mnogo lepše kot visoke ljubljanske hiše in široke, asfaltirane ulice. Poparjena, skoro žalostna sta dečka zadnje dni lazila po mestu in obujala spomin na lepe urice, ki sta jih preživela v družbi Miškovih tovarišev, s katerimi se Miško ni hotel več družiti. Šla sta v Ločje, sedla v travo pod visoko smreko in se na pol žalostno, na pol veselo razgovarjala o ribiču Ščuki, ki ga je Miško tako sijajno potegnil za nos. V pogovoru sta prišla tudi na Brezarjeve hruške, a Miško je pogovor hitro napeljal v drugo smer, ker mu je bil neljub spomin na kazen, ki mu jo je takrat odmeril oče. Šla sta tudi k reki, kjer so se vozili s splavom in kjer je Miško skoraj utonil. Iskala sta Miškove tovariše, da bi se Janezek poslovil od njih, a jih nista mogla najti.
Prišel je dan Janezkovega odhoda. Vse je bilo pripravljeno. Logarjeva mati mu je napekla in nacvrla za na pot toliko, da bi z lahkoto živel teden dni ob tem Logar je pa prinesel iz kleti nekaj steklenic starega vina, ki bi ga naj Janezek nesel očetu, razen tega mu je še stisnil v roko skoro nov stotak, rekoč, da bo imel za papir in peresa. Janezka je hudo skrbelo, kam pojde z vso to robo v Ljubljani, če ga ne pride kdo čakat na kolodvor. Ko je bilo vse srečno pripravljeno, se je poslovil Janezek od Logarjeve matere, ki si je neprenehoma brisala s predpasnikom solze. Logar je prijel dva kovčega, Miško pa polno aktovko in odšli so proti postaji. Nekaj časa sta šla dečka molče eden poleg drugega. Naposled je spregovoril Miško:
»Škoda, da že greš. Dolg čas mi bo. Nikogar ne bom imel, da bi se z njim pogovarjal.«
Žalostno ga je pogledal Janezek in odgovoril:
»Misliš, da meni ne bo dolg čas? V Ljubljani nimam nobenega prijatelja. Najraje bi ostal pri vas. Tu se mi zelo dopade.«
»Jaz bi pa najraje šel v Ljubljano,« je povzel Miško, »tam mora biti bolj prijetno kot tu. Lahko greš, kamor hočeš, tu si pa zaprt v ozko dolino. Ali veš kaj? V božičnih počitnicah pridem v Ljubljano, če me bo le oče pustil. Prav za gotovo pridem. Potem bo zopet lepo.«
»Le pridi,« se je razveselil Janezek, »o božiču boš videl pri nas mnogo lepega. Vse ti bom razkazal, kar je zanimivega.«
Medtem so prišli na postajo. Logar je kupil Janezku vozni listek, nato so stopili na peron. Vlak je stal že pripravljen in Janezek je moral vstopiti. Krepko mu je stisnil roko Logar in mu izročil obilo pozdravov za strica Ivana. Ko pa je Janezek dajal roko Mišku, so mu privrele iz oči grenke solze slovesa in mu spolzele po licih. Tudi Miška je nekaj stisnilo v grlu m solze so mu zalile oči. Hotel je reči prijatelju nekaj prijaznih besed, a šele čez nekoliko trenutkov je izjecal:
»Pozdravljen, Janezek' dobro se imej in piši kaj. Hudo mi je, da že odhajaš .. .« Več ni mogel govoriti. Spustil se je pritajen jok. Janezek je vstopil, vlak je potegnil. Še dolgo je Miško videl beli robček, ki mu je mahal v pozdrav, a tudi ta je izginil za ovinkom. Obrisal si je solze in počasi odšel za očetom, ki je šel naprej. Skoro ni mogel verjeti, da je res Janezek odšel. »Kaj bo sedaj?« se je vprašal. »Kaj naj počnem brez edinega prijatelja? Ali naj se zopet povrnem k tovarišem v Ločje? Drugače umrem od osamljenosti.« Da	bi bil	brez vsake družbe, se mu je	zdelo nemogoče.
Očeta	je kmalu izgubil izpred oči. Sam	ni vedel, kako je zašel na	pot
proti Ločju. Kar samo ga je vleklo tja, notranji glas ga je klical v »tabor«, tja, kjer se je včasih sestajal s tovariši in kjer so se jim porodile v glavah največje neumnosti. Ko je prišel v »tabor«, se je ulegel na hrbet, zaprl oči in misli so mu nemirno begale sem in tja. Nenadoma ga zdrami iz zamišljenosti rahel šum v grmovju. Oprl se je na komolce in pazljivo pogleda v smer, odkoder je prihajal šelest. Grmovje se je razmaknilo in počasi je stopil na trato — Slamnikov Tine. Za njim so se izmotali iz grmovja Mačkov Jožek, debeli Mlinarjev Žane in prifrknjeni Močnikov Bine. Brez besedice so se priplazili Mišku v bližino in se v polkrogu posedli pred njim v travo.
V	»taboru« je za nekaj trenutkov zavladal čuden mir. Miško ni vedel, kaj bi storil. Spomnil se je obljub, ki si jih je dan na dan zabičeval samemu sebi, a istotako	se je	spomnil osamljenosti, ki ga	je doletela po Janezkovem	odhodu. Da,	če bi	imel pri sebi Janezka, bi se	z lahkoto odpovedal tej družbi
in se z veseljem poprijel učenja, da bi res postal eden najboljših učencev. A da bi brez Janezka ostal sam, brez tovarišev pri pustih in dolgočasnih šolskih knjigah, to se mu je zdelo skoro blazno. Ali naj se odpove tovarišem, veselim prigodam in zabavi samo radi nekoliko dobrih redov? Zdelo se mu je, da bi od dolgočasja naredil konec. A zdelo se mu je tudi grdo, da je hotel dolgoletne tovariše tako izdati in zapustiti. Pred njim sedeče dečke je ošinil z bežnim pogledom. Bili so še ravno taki kot prej. Raztrgani umazani in razmršeni. Samo potrti in žalostni so bili videti.
»Kje je Janezek?« je s tihim glasom vprašal Slamnikov Tine, ne da bi dvignil pogled. Utrgal je kraj sebe bilko in jo dejal v usta.
»Ni ga več tu, šel je nazaj v Ljubljano«, je spregovoril Miško. Led bil prebit.
»Zakaj si se nas tako izogibal?« ga je zopet vprašal Tine in ga boječe Pogledal.
Miško je samo zmignil z rameni.
»Ali si bil jezen? Smo te morda kdaj razžalili?« je za vse spraševal Jamnikov Tine, dočim so drugi sramežljivo povešali oči in pridržavali sapo, ne bi preslišali kake besede.
»Ne«, je odgovoril Miško. »Ali ste jezni?«
»Ne«, si je oddahnil Tine. »Greš z nami?«
»Kam?«
»Ribe lovit. Ščuke ni doma. Vse je že pripravljeno.«
»Grem.«
Stari tovariši so se dvignili, počasi in mirno, a videlo se jim je na obrazih, da bi od veselja najraje poskočili in zavriskali. Zopet imajo Miška, ki so ga tako težko pogrešali. Miško je pozabil vse obljube in tudi Janez)ka. Zopet je bil sredi svojih tovarišev, tak kot je bil včasih, zopet jih bo vodil v čudnih dogodivščinah. Močnikov Bine je pritajeno zaskovikal in mala družba se je splazila skozi grmovje nasproti novim prigodam in novim nevarnostim.
Slavko Hotko: „Godec** (lesorez)
m
2
S
SOKOLSKI NARAŠTAJ U SPLITU	pe,™,.«*,
osobito u zadnje vrijeme, postaje sve brojniji. Uporedo s nastojanjem članova da se naraštaj što više organizuje, ono sve više napreduje i u njegovim se redovima sve više čeliči volja i mar za sok. život te ljubav za sve što je sokolsko. Kako muški tako se i mi ženski naraštaj najvoljnije staramo da izvršavamo svoje sokolske dužnosti, svijesni da moramo jednom, kad predemo u članstvo, biti u svemu dobri i vrijedni članovi. Kako je jedan od prvih uslova sokolskog života vježba, mi s veseljem očekujemo večeri kada ih imamo. Na vježbe dolazimo svježe i veselo započinjemo najprije zajedno, a zatim svrstane u odjele radimo naše vježbe. Pri koncu sata poslije otpevanog »Sokolskog pozdrava«, naša garderoba ponovo oživi. Obično budemo umorne, ali mi smo time samo zadovoljne, jer je to znak da smo marljivo vježbale. Osim toga, to nam ne smeta da budemo vesele i malo prošetamo po trgu! S jednakim raspoloženjem dolazimo na sve sokolske priredbe, kao: predavanja, proslave, povorke, sletove i slično. Mi s veseljem oblačimo sokolsku odoru i s ponosom nosimo sokolsku značku među prijateljima Sokola, a još ponosnije ondje gdje je prezirno gledaju.
S IZLETA
GOJKO JAKOVČEV,
B e t i n a
Idemo na izlet! Idemo na izlet! ori se danom u našoj sokolani. Mali Sokolići od veselja skaču, viču, pjevaju. Svakome se na licu opisuje radost, što idemo na zrak, na sunce, u prirodu. Svi s nestrpljenjem očekuju dolazak brata prednjaka. Konačno je u sokolanu došao i on. »U vrstu zbor!« čuje se njegov glas. Za čas se sve utiša. iPostane mir, tek čuješ razbrojavanje onih u vrsti. »U dvojne redove na desno!« čuje se glas prednjaka, a onda: »Desnim krilom zavij, vod napred stu-paj!« opet se čuje otsečena zapovijed. Sokolići stupaju oštro da sve odjekuje. Pozorno paze na potiljak i ravnanje. Divota ih je gledati. Konačno stižemo na određeno mjesto. Tamo izvodimo strojevne vježbe i očekujemo dolazak naraštajaca. Eto i braće naraštajaca, raduju se djeca. I zbilja, iza okuke poljskog puta pojave se naraštajci sa svojim tamburaškim zborom. Živela naša braća! viču i mašu im rukama Sokolići. Naraštajci im odzdravljaju. Zatim se jedni i drugi ispremiješaju. Iza kratkog odmora počinju takmičenja. Najprije se takmiče naraštajci i to: u trčanju, bacanju kugle, u skoku u daljinu, skoku u visinu i u trčanju teklića 4 X 100 m. Iza njih su se takmičila i djeca. Najednom zabrujaše veseli akordi tamburica. Svira se »Seljančica«. Za čas se povede kolo. Igra se, pjeva, skače. Sve je raspoloženo. Ali. .. sunce je već na zalazu. Valja misliti na povratak. Za malo vremena se dobiju formacije dv.ojnih redova. I onda uz pjevanje »Malena je Dalmacija...« krećemo natrag u sokolanu, noseći u duši uspomenu na jedan lijepo provedeni dan.
POVODOM STOTE GODINE FOTOGRAFIJE
Prije stotinu godina, kada se fotografija tek počela razvijati, bila je Solema, nespretna kamera teška ponekad i do 20 kilograma. Na ovoj kameri bila je ugrađena jedna jednostavna leća. Budući da je bila samo jedna leća, javile su se neke griješke: sferna aberacija, hromatizam, astigmatizam. Tada se fotografijom bavili samo oni ljudi koji su imali za to naročitu spremu, ' *° poglavito samo u fotografskim ateljejima. Kad bi neko došao k fotografu se slika, morao je po pola sata čekati, dok fotograf namjesti njega i svoju kameru. Ekspozicija je bila obično 3—4 sekunde. Stoga vidimo da se moglo Sr»mati samo ono što miruje. Tada je fotografija bila samo neka vrst zanata.
iMeđutiin danas fotoamater ima malu kameru tešku svega nekoliko desetina dekagrama. Uklonjene su sve griješke i nedostaci leća. Danas ima već gotovo potpuno savršenih leća. Zatim fotoamater ne mora nositi kasete s pločama, nego ima film koji je ugrađen u aparatu. Ne mora namještati aparat po pola sata, nego za nekoliko minuta ima već aparat spreman za snimanje. Ekspozicija je danas također napredovala, pa ima čak i Vsoo (jedna petstotinka) sekunde. Stoga vidimo, da se može snimiti i n. pr. konj dok trči na utakmici, a da slika bude jasna i precizna.
Današnji život se ne hi mogao zamisliti bez upotrebe fotografskog aparata. Fotografija ne služi danas samo kao neka vrst sporta ljubitelja fotografije, nego ona igra i vrlo važnu ulogu u svakidašnjem životu.
lako se na prvi pogled čini fotografska kamera kao gotovo suvišan objekt, ipak ona ima vrlo važnu ulogu. Bez nje ne bi mogli postojati razni snimci u novinama, časopisima i knjigama, a niti kino-pretstave, koje danas čovječanstvu služe bilo u poučne bilo u zabavne svrhe. Od velike je važnosti upotreba fotografske kamere na naučnom polju. Pomoću nje su otkrivena nova nebeska tjelesa u astronomiji. Zahvaljujući fotografskim snimcima otkriveni su mnogi zločini i razbojstva. Zatim je fotografski aparat vrlo važan faktor u špijunaži. Ima ih tako malenih da se mogu smjestiti u naočale, a se uopće i ne primjete. Neki su tako udešeni da se mogu smjestiti pod krilo goluba, te kad leti aparat automatski snima.
Danas se, međutim, ne traži da slika bude samo jasna, nego da bude i lijepo te ukusno izrađena. Stoga fotografiju možemo smatrati i nekom vrsti umjetnosti. Ima i vrlo lijepih fotografskih snimaka, koji se mogu nazvati pravim remek - djelom.
GLASNIK
X SVESLAVENSKI SVESOKOLSKI SLET U PRAGU
Koliko će biti naraštaja na sletu. Za
nastup se prijavilo 33.000 ženskog i 27.000 muškog naraštaja, svega 60.000 naraštaja.
Naraštajke-takmičarke. Naraštajke će takmičiti u prostim granama, u igrama i plivanju. Takmičiće samo one, koje su navršile 16 godina života.
Zabave za naraštaj. Posle vežbi i nastupa naraštaj će imati na sletištu narasta jsku besedu. Tu će se izvesti vrlo šarolik i biran program: bacanje svetla, peva-nje, igre, telovežba itd.
Naraštajci na Masarikovu grobu. Grobu blaženopoćivšeg Pretsednika Osloboditelja pokloniće se naročito odaslanstvo naraštaja. U izaslanstvu će biti iz svake župe po jedan naraštajac i po jedna naraštajka, i to oni koji se pokažu najboljima na takmičenjima.
Prostranost vežbališta. Vežbalište će obuhvatati 60.000 m2 i na njemu će moći da vežba odjednom 30.000 vežbača.
Jugoslovenski Sokoli na sletu. Do sada se prijavilo za svesokolski slet oko 10.000 ji’goslovenskih Sokola.
Koliko je prijavljeno Sokola za slet. ^а ovaj do sada najveći sokolski slet prijavilo se do sada oko 200.000 Sokola. Samo ^»ka je prijavljeno oko 52.000 (oni se ne računaju u gornji broj). Deee se prijavilo 32.000. Od tog broja 18.000 iz višeg, a 11.000 X7‘ srednjeg odeljenja. Deca se dele u tri kategorije.
Dečja povorka. Deca od 9 do 13 godi-Пе imaće svoju posebnu povorku. Povorka će biti 19 juna.
Srednjoškolske igre. Na ovogodišnjim IV srednjoškolskim igrama nastupiće 43.000 srednjoškolaca i srednjoškolki. Javni nastup Srednjoškolske omladine biće 12 juna, a nastupiće 40.000 đaka i đakinje odjednom.
Dr. Beneš — pokrovitelj srednjoškolskih igara. Pokroviteljstvo nad IV srednjoškolskim igrama preuzeo je pretsednik Če-skoslovačke Republike dr. Eduard Beneš.
Troškovi za putovanje u Prag. Za naraštaj, koji će na slet u Prag putovati pre-*° Subotice, putna karta od drž. granice
do Praga i natrag do drž. granice, stajaće 220 din, a za one koji budu putovali preko Koprivnice ili Kotoribe, putna karta od državne granice do Praga i natrag do drž. granice stajaće 240 din.
Daljnji troškovi za naraštaj iznosiće po osobi: troškovi vize za zajednički pasoš 20 din, sletska značka Saveza SKJ i želez-nička legitimacija 10 din, osiguranje 4 din i ostali troškovi organizacije učešća 10 din po osobi.
Prema tome ukupni troškovi za svakog naraštajca i naraštajku iz istočnih župa, koji budu putovali na slet preko Subotice, iznosiće s voznom kartom od drž. granice do Praga i natrag do naše drž. granice 274 din, a za one iz zapadnih župa, koji budu putovali preko Koprivnice ili Kotoribe, s voznom kartom od drž. granice do Praga i natrag do naše drž. granice 294 din.
Novo naraštajsko vežbačko odelo. Novo vežbačko odelo naraštajaca sastoji se iz sokolske majice s vežbačkim znakom na sredini grudi (bivši smučarski znak, 6Ч2 cm u promeru), iz gaćica crvene boje, s džepom s desne strane otraga, te iz niskih kožnih papuča.
UPUTSTVA ZA UČESTVOVANJE NARAŠTAJA NA X SVESOKOLSKOM SLETU U PRAGU OD 24—30 JUNA O. G.
Načelništvo Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije izdalo je sledeća uputstva za učestvovanje našeg naraštaja na X sveso-kolskom sletu u Pragu.
Opšte upute
1) Prijavnice, —- koje će načelništvo Saveza SKJ uz ova uputstva dostaviti svim jedinicama — u društvu i četi ispunjavaju se u 5 saglasnih primeraka. Jedan prime-rak zadržaće društvo — četa za svoju evidenciju, a 4 primerka poslaće načelništvu svoje župe.
2) Načelništvo župe proverava primljena 4 primerka prijavnica — zadržava 1 primerak za svoje potrebe (taj će primerak načelništvo župe poneti u Prag), a 3 potpisana primerka poslaće načelništvu Saveza najkasnije do 15 maja 1938 god.
3) Istodobno sa upisom pojedinaca u prijavnicu moraju isti uplatiti određene iznose. Prijave bez uplaćenih iznosa ne sma-tiaju se uopšte prijavama te se ni u kojem slučaju neće uzeti u obzir.
4) Župska načelništva odrediće svojim jedinicama rok do kojeg moraju prijavnice biti u župi.
5) Društva i čete poslaće župama istodobno sa prijavnicama i ukupni uplaćeni iznos — a župa izvršiće rekapitulaciju (po uzorku) te istodobno sa prijavnicama sviju jcdinica poslati Savezu i ukupni uplaćeni iznos.
6) Prijavnice treba ispuniti mastilom i potpuno čitljivo, naročito brojeve uplaćenih iznosa.
7) Na kraju treba spisak podvući i sabrati sve rubrike (okomito). Sabrani iznosi moraju biti u saglasnosti sa odgovarajućim brojem učesnika i njihovih uplata.
8) Za zajedničku nastanbu svaki učesnik treba da ponese čaršav i ćebe.
Upute za popunjavanje pojedinih rubrika u prijavnicama
1) U rubriku br. I se upisuje redni broj prijavljenih.
2) Upisati čitljivo prezime i ime.
3) Ako je upisani pripadnik muškog naraštaja, u tu rubriku treba upisati okomitu crtu — u protivnom slučaju ostaje rubrika prazna.
4) Ako je upisana pripadnica ženskog naraštaja, treba upisati u ovu rubriku okomitu crtu — u protivnom slučaju ostaje rubrika prazna.
5) i 6) Svaki učesnik(ca) sleta u Pragu mora da ima propisano vežbačko odelo za nastup (okružnica načelništva Saveza SKJ br. XV od 13 aprila o. g.) na sletištu, a 7? povorku: propisano sokolsko odelo (crvena košulja, platnene kratke hlačice sa belo-modrim pojasom, crne čarape do kolena, crne cipele, sokolska šajkača bez pera, vežbački znak na levom rukavu) u delu nadlaktice (crvene košulje), ili originalno i kompletno narodno odelo. U rubrikama 5) i 6) upisuje se okomitom crtom za muški i za ženski naraštaj u kojem će odelu učestvovati u povorci. Bez sokolskog ili aarodnog odela niko ne može na slet, a putuje se na slet samo u građanskom odelu.
7)	U ovu se rubriku upisuje okomitom crtom, da li naraštajac ili naraštajka žele da budu prijavljeni za zajedničku prehranu, koja će stajati 5—7 kč dnevno. Za zajed-
ničku prehranu trebaće poneti pribor za jelo, i to samo nož, vilicu i žlicu: ostalo će tamo dobiti.
Iznos za zajedničku prehranu neće se posebno slati putem župe Savezu, nego treba da je predviđen u iznosu koji se unosi u rubriku 11), a u Pragu će se vodnici naraštaja pobrinuti da se kod sletskog odbora uplati. Savez SKJ će prema prijavama samo javiti sletskom odboru koliki broj naraštajaca i naraštajki žele zajedničku prehranu.
8) Sletski odbor X sleta u Pragu omogućio je našem naraštaju da može videti glavne sletske dane time, što mu daje besplatnu zajedničku nastanbu u jednoj školi u Pragu do 7 jula o. g. U vremenu između naraštajskih i glavnih sletskih dana naš će naraštaj u grupama razgledati i upoznati tekovine češkoslovačkog naroda, Prag, međunarodne utakmice itd. — Svaki narašta-jac(-ka), koji želi ostati do povratka članova u Pragu, mora da ima sredstva za prehranu i ostale svoje lične troškove. Naraštaj boraviće celo vreme u Pragu pod vodstvom svojih vodnika(-ca). U ovu rubriku se okomitom crtom upisuje onog na-raštajca i naraštajku koji će ostati u Pragu do povratka članova. Ostanak u Pragu do povratka članova nije obavezan.
9) Načelništvo žena ČOS priređuje posle naraštajskih sletskih dana taborenje ženskog naraštaja na raznim mestima Če-hoslovačke izvan Praga pa poziva i nara-štajke SKJ da zajedno sa njihovim nara-štajkama provedu vreme od 1 do 7 jula o. g. u tim taborima. Za naraštajke SKJ predviđeno je svega 30 mesta u tim taborima. Trošak za prehranu iznosi u taboru dnevno H) kč. U ovoj rubrici označiti okomitom crtom one naraštajke koje će poći u tabor. Naknadnih prijava nema.
10) Za put su uzeta dva pravca, i to: za istočne župe preko Subotice, a zapadne preko Koprivnice ili Kotoribe. Za one koji će putovati preko Subotice putni i organizacioni troškovi stoje od državne granice do Praga i natrag do državne granice dinara 274,—, a za one koji će putovati preko Koprivnice ili Kotoribe dinara 294,—• U ovu cenu uračunata je putna karta od državne granice do Praga i natrag do državne granice, viza, jugoslovenska sletska značka i železnička legitimacija za povla-šćenu vožnju, češkoslovačka sletska značke osiguranje i organizacioni troškovi. Prema pravcu puta treba u odnosnu rubriku uneti dotični iznos.
11) U ovu rubriku uneće se za svakoga učesnika uplata za lične troškove u Pragu, koji po deviznim propisima ne mogu iznositi više od dinara 5000,— za osobu. Ovaj će se novac učesniku isplatiti po dolasku u Prag preko župskog vodnika naraštaja u češkim krunama. Treba nastojati da uplate za lične troškove u Pragu budu zaokrug-ljene na eele desetice dinara radi lakšeg izračunavanja i razmene.
12) U ovu rubriku ima se uneti ukupan iznos uplate svakog učesnika.
13) U ovu rubriku upisaće župe u zadržanom primerku odgovarajući iznos koji ima da primi svaki učesnik preko župskog vodnika naraštaja u češkim krunama. To će se učiniti na taj način, da će se uplata za lične troškove (rubrika 12) podeliti sa kursom i dobiveni rezultat upisati u tu rubriku. Kurs češkosl. krune Savez će pravovremeno javiti župama. Važno je, da župe ispune tu rubriku pre isplate u Pragu.
14) Poželjno je, da sve jedinice koje 'maju naraštajsku zastavu, istu ponesu u Prag. Zastavu treba poneti ako iz društva ide na slet najmanje 4 naraštajca. Nošenje župskih naraštajskih zastava poveriće župska načelništva (ukoliko to u župi već nije određeno) jednom od brojnije zastupanih društvenih naraštaja. Rubrika se ispunjava sa »da« ili »ne«.
15) Ako društvo ima kompletnu i valjanu naraštajsku muziku ili fanfaru, to ona može u jednom od propisanih odela da učestvuje na sletu. Rubrika se ispunjava sa »da« ili »ne« i brojem glazbara.
16) Ispuniti rubriku prema predviđenim tačkama! Za nastup u Pragu mogu doći u °bzir samo savršeno uvežbane tačke. Župska načelništva vodice o tome računa. Ako jedinica ima više od 1 tačke za akademiju, tada će najbolju tačku upisati u prijavnicu, a ostale tačke po istom formularu na zasebnim artijama, koje će priložiti prijavnici.
17) Svaka jedinica koja šalje na slet Јб naraštajaca, mora da pošalje i 1 vodnika.
sveukupni naraštaj iz svih onih jedini-Ca> od kojih svaka jedinica na slet šalje ma-пЈе od 16 naraštajaca, daće vodnika župa, ' na svakih 16 naraštajaca po 1 vodnika. i'Upa za ove vodnike može da odredi i đru-s*vene vodnike iz jedinica sa manje od 16 naraštajaca, ali ti vodnici imaju da uzmu Pod svoje okrilje i naraštajce iz drugih jedinica do ukupnog broja 16. Župa određuje
župskog vodnika za celu župu, koji nema Па brizi i jednu šesnaestinu. Jedinica sa 16
naraštajaca upiše u dotičnu rubriku prezime i ime vodnika, a kod jedinica sa manje od 16 naraštajaca ostaje prazno.
18)	Što je pod 17) rečeno za naraštajce, važi u celosti i za naraštajke.
Načelništvo Saveza SKJ
Vojska na X svesokolskom sletu u Pragu. Kao kod ranijih sokolskih sletova, uče-stvovače vojska i ove godine na svesokolskom sletu te se, naravno, već vrlo ozbiljno sprema. Njezin je program u glavnom već određen. Najpre će sve čete, koje budu učestvovale na sletu, đefilovati pred najvišem zapovednikom vojske, preziden-tom Republike drom E. Benešem te će se istaknuti državne zastave. Zanimanje će sigurno pobuditi nastupanje motoriziranih četa. Zatim će vojska izvoditi svoje gimnastičke vežbe, i to artiljerija, pešađija i konjica. Prikazaće pri tom nekoliko primera jutarnjih vojničkih vežba, nekoliko vrsta sportskih takmičenja i konjičkih vežba. Vrhunac će biti zajedničke vežbe puškama, što će ih izvoditi oko 3000 vojnika. Onda dolazi kolo konjice i četvorka artiljerije. Konačno će se čete svezano postrojiti a nad njima će zaplivati vojnički aeroplani.
12-godišnja Aljehinova protivnica u šahu. U januaru igrao je svetski majstor u šahu, Aljehin, u Londonu simultanku (igra s više igrača istovremeno) s najboljim igračima Kentske grofovije. Kao zadnje između svih njegovih protivnika ostalo je dete, 12-godišnja Elen Sanders, koja je bila svet-skome majstoru najtvrđi orah. Aljehin je doduše pobedio, ali je morao dugo igrati i mnogo razmišljati. Posle teško izvojštene pobede Aljehin je izjavio, da je devojčica genij u šahu. Ona igra šah već od svoje šeste godine života te je postigla znatne uspehe s najboljim šahistima. Ova devojka nije obično čudo od deteta, čija se nadarenost na račun ostalih duševnih svojstava ograničuje na jedno polje, nego je to darovito dete, koje se zanima čak i za astronomiju. Ona se bavi i svima vrstama sporta, ali je naravno njezina najmilija zabava, šah.
Radio u službi nastave. U američkoj državi Mičigen uveden je radio kao sred stvo za nastavu na tamošnjem sveučilištu, koje je poznato kao najveće na svijetu. Slušači će sada prisustvovati predavanju « praznoj dvorani samo će na stolu biti jedan mikrofon. U koliko se taj način nastave bude pokazao kao dobar, to isto provešće se na drugim sveučilištima (SS).
ZRINJSKO - FRANKOPANSKI DAN
Među sokolskim i narodnim praznicima našim, vidno mesto zauzima i Zrinjsko -Frankopanski dan, koji slavimo 30 aprila svake godine, kao uspomenu na mučeničku smrt dvojice heroja hrvatskog dijela našeg naroda.
Još u osnovnoj školi slušali smo o ovim našim narodnim junacima, koji nisu mogli trpjeti i mirno gledati tuđinsku silu u svojoj domovini. Bila su onda teška vremena, kada naš je narod bio gažen od osmanskih turskih horda, s kojima su u vječitoj borbi morali biti Petar Zrinjski, kao hrvatski ban, i njegov rođak Krsto Frankopan. Ali nije samo bila turska sila, protiv koje su se oni borili stvorivši ovim osvajačima neprolaznu branu preko koje nije Turčin mogao prodreti dalje u Evropu, već su morali gledati kako ondašnji gospodari: Nijemci često još gore gnjave njihov narod. Njemačke čete haračile su često gore od čestog Turčina po našim selima, uništavajući ono što je od Turaka ostalo. Usplam-ćeni pravednim gnjevom, oni su počeli snovati nacrt, kako da svoj narod oslobode ođ ropstva tuđinu, koji je zaboravio koliku je korist imao koliko ođ našeg naroda, toliko od Zrinjskih i Frankopana. Zaboravili su i herojski čin Nikole Šubića koji junački pade braneći Siget, a kralj tuđinac nije mu hteo poslati pomoć. Zapravo nisu oni ništa zaboravili, već su mislili, đa su drugi dužni žrtvovati se za njih. I tada je rekao Petar Zrinjski ovu istorijsku riječ:
»Viruj Nimcu, kano suncu zimsku.« To se još više obistinilo, kada su ih na prevarili način domamili u Beč, obećavši im slobodu i	milost.	Ali kad su	Zrinjski i
Frankopan	tamo	došli, bili su	smjesta
uhapšeni,	okovani	i zatvoreni,	a	njihova
imovina oteta im je. Lijepi njihovi gradovi i tvrđave postadoše plijenom gladnih hijena bečkih i madžarskih. Njihove porodice bile su stavljene van zakona, čak im i imena izbrisaše, kao platu za sve ono što in učiniše toliki junaci iz roda Zrinjskih i Frankopana kroz vijekove. Osudiše ih na smrt i to groznu smrt: najprije da im se seku desnice ruke, one desnice, koje su bezbroj turskih glava prodsijecale, a onda da im se	otsjeku	glave ... A	da	ironija
bude veća »pomilovaše« ih! To jest, da im se neće sjeći ruke već samo glave.
I na dan 30 aprila 1671 godine u Bečkom Novom Mjestu podigao je krvnik svoje grozno oruđe povrh njihovih vratova. Dirljivim riječima opisao je njihovu muče-
ničku smrt veliki pisac Evgenije Kumičić u romanu: »Urota Zrinjsko - Frankopanska«. Pali su misleći na domovinu i njenu slobodu, svijesni, da ih narod zaboraviti neće, da će se naraštaji ugledati u njih.
Njihova tela bila su pokopana na groblju Bečkog Novog Mjesta, gdje su morala vijekovima čekati dan oslobođenja i ujedinjenja, kada su ih rodoljubi iskopali i u triumfu prevezli u oslobođenu domovinu, koja im je kao dobrodošlicu na slavolucima ispisala riječi velikog pjesnika Prerado-vića:
»U tvom polju daj im groba,
Tvojim cvijećem grob im kiti.«
Našli su vječni mir u slobodnoj otadžbini, u čije temelje uzidaše svoje kosti, pokopani u zagrebačkoj katedrali. A njihov narod sjeća ih se svake godine na dan 30 aprila, kiti im cvijećem grob i odaje hvalu za njihovo djelo, za njihovu smrt. I mi Sokoli slavimo ih kao prve naše Sokole, klanjamo se uspomeni njihovoj, obe-ćajemo vječnu vjernost idealima slobode naroda našega, za koju oni daše glave.
(J. Matešić)
ZA ŠALU
U doba pisaćih strojeva. Sin: »Tata, koliko kopija se može načiniti na pisaćem stroju?« Otac: »Devet do jedanaest. Zašto?« — Sin: »Moram da napišem deset punih strana: U školi se ne sme šaptati.«
U zadnjim kolima. »Ovaj je tunel očajno dug!« — »Jeste, pa mi sedimo u zadnjim kolima.«
Dokaz. »Može li se Karlu uopšte štogod poveriti?« — »Dakako! On je neobično ćutljiv. Ja sam mu jednom pozajmio 50 din pa nije nikada ni reči o tome govorio!«
On je svemu kriv. »Jeste, dragi prijatelju, alkohol, jedino alkohol je kriv tvojoj nesreći! « — »Hvala ti, prijatelju! Ti si d<> sada jedini, koji nije rekao, da sam ja sam kriv svojoj nesreći.«
Nadmašio ga. »Ja znam tako sjajno urlikati kao lav, da sva deca dršću, kad sc javim.« — »To nije još ništa! Kad ja za-kukurečem kao petao, odmah izlazi sunce!"
Dokaz. »Što radi, dragane moj, tvoj bolesni bata? Hoće li skoro ozdraviti?« »Hoće, danas je već dobio batina.«
IZ UREDNIŠTVA
Članek „Zima v tihi dolini" se bo nadaljeval jeseni.
REŠENJA IZ 3 BROJA „SOKOLIĆA"
Križaljka: Vodoravno: 1) marama, 6) preko, II) ipak, 12) Ra, 14) atomi, 16) Nar, 17) pasat, 19)	som. 20) e š, 21) modar, 22) kora, 23) kal, 24) om,	26)	Rim,
27) aparat, 30) nos, 32)	kg, 33) lo, 34) ski, 35) ratar, 37) oro,	39) ovinuti,	42)	celo,
43) Atina, 44) a j, 45) ada, 46) Itaka, 47) ona, 48) takav, 50) Ma, 51) opat, 52) nalog, 53) lagati. — Okomito: 1) mineral, 2) apaš, 3) rar, 4) ak, 5) Arad, 7) rat, 8) et,
9) Kosor, 10) omorika, 13) Asa, 15) iman, 17) polako, 18) Aron, 21) Mars, 23) ka,
25)	moruna, 28) poredan, 29) Tivat. 31) sata, 32) ka, 32 a) grijati, 36) ti, 38) olaka, 40) itarn, 41) nikal, 44) anat, 46) Ivo. 47) opa, 49) al, 51) og.
Ispunjalka: Berane, Emona, Oplcnac, Gospić, Risan, Apatin, Daruvar. — Od I II Beograd.
Попуњалка: Водоравно: I) Милош, Спсак, 2) уман, сало, 3) мсрак, сам, савнт,
4)	адам, пијан, иино, 5) снт, nar, лес, нар, u) 11II, сака, евнв, та, 7) u, iiotoi;, ран.ав, н, s) мед, кит (исирави: нсшнчо лшви, него — што живи...), 9) и, То.пср, мирис, м,
10) it, мада, авет. те, li) т.чо, вит, њсн, лен, 12) pana, лазар, ваза. 13) авали, рок, пијан, 14) када, лшш, 15) отаче, сирак. — Усправно: l) масно, Истра, 2) едип, елан. з) Мурат, пст, onai.o, i) пмам, Содом, алат, 55) лак, кат, лав, Ида. ('.) on, Пеко, едип, ал, 7) ш, сирак, ратар, е, s) лој, ;io6, 9) с, малер, маљак,	с, 10) Ис, Нева,	ивер,
ми, li) Сас, Син>, рен,	нлр, 12) ллав, накнт, вика, 13) Ковин,	Birc, лајик,	14)	инат,
теза, 15) тораљ, мекан.
Popunjalka: zelen, odakle, oderan, pivara, krvavo, Kosovo. — Od 1 do II: Zdravo.
Географска испуњалка: 1) Солун, 2) Осака, 3) Котор, 4) Одеса, 5) Ливно, uj Итака, 7) 'Бачак (Ti — Ч a нс IV што ju тискарека погрсшка у тепсту нспуњалке!) — Од I до II: Соколић.
KRIŽALJKA
J	1	2	i mm 71UII		3	4	5	
6			m	7	м	8		9
10		mm mm	u		12	m	13	
	ШФ mm	14		|			m	
16				'/'/lil 17				
	mm mm	18		19			mm mi	
20	21	m mm	22			8«	23	
24		25 Kl			mm mm	26		
	27			mm mm	28	1		
ŠART ANTONIJE, naraštajac Sokolskog društva Zagreb VIII
Vodoravno:	1)	momčad	(nogometna);
3)	veznik; 6) staja za ovce: 8) poziv za pomoč;
10)	francuski: zlato; 11) prijedlog; 13) začin; 14) gradič; 16) tropska životinja: 17) očev otac (čakavski, padež): 18) gorski splet ili...: 20) jedinica za otpor; 22) oblik glagola piti: 23) lična zamjenica; 24) lijek za male rane; 26) mala ptica; 27) bolest na koži (č = ć); 28) proizvod mlijeka.
Okomito:	1)	staja	za	ovcc:	2)	inicijali
naše filmske glumice; 4) osovina; 5) ptica pjcvica;
5)	ruski pisac: 7) zbor (pjevača); 9) narastajski list; 11) uže: 12) oblik glagola dodati: 14) domaća životinja: 15) usklik pri tjeranju mačke: 19) konac; 21) snaga: 23) djelo Tolstoja: »Rat i...«;
26)	lična zamjenica.
KOMBINOVANl MAGIČNI LIKOVI f fTr0eDAb
1 2 2 a! 4 t	3 1 4	A		
	1 2 2	3	4	B
	3	1	2	3 ; 4
	4	2		
		3		
1		4		
c
c
	A	— 2 2	3	4
B	1 : 2 2 !	3 4		
				
1 2	3 i 4			
2				
3				
4				II
Vodoravno i uspravno: A: 1) sitan novac; 2) jezero u Aziji; 3) grob;
4)	oruđe. B; 1) nož; 2) koralni otok; 3) vodena površina; 4) grad u Siriji. C: 1) industriska biljka; 2) grčka pokrajina; 3) jelo od testa; 4) reka u Jermeniji.
Vodoravno i uspravno: A: 1) šumska životinja; 2) planina u Rusiji:
3) roman od Emila Zole; 4) ribar. B: II francuska reka; 2) dragulj; 3) očekivanje;
4) proždrljiv. C: 1) ozleda; 2) nosač; 3) gola; 4) pribor za rad.
ZAGONETNA POSETNICA	1^°а™Л5о
BORIS S O K A L	Što	je	po	zanimanju?
KRIŽALJKA
	| 1	2	3	U4	5	J	
, um 6 m	7		8		s	_ 9
10 ! 11	ШШ Ш)	12		Ш /U II)	13	
14	15	llltl) 11)11)	llldU m	16	"	
3.7						Г
18		Ulil) m		\m	19	20	
21	uiui id m	22'	23	UDU IDU)	24	
‘ 11)11) 1 urn	25				Ulil) trn	
1 26			| 27			
SART ANTONIJE, naraštajac Sokolskog društva Zagreb VIII
Vodoravno: 1) šahovski izraz; 4) slovenski: put: 7) uzak: 12) domača životinja: 13) francuski: vruće (fon.); 14) rudnik (vrsta crnogorice);
16)	kapljica; 17) koji udara u bubanj (srp.); 18) riječna životinja; 19) prilog; 22) konac; 24) veznik; 25) mala patka (č = č); 26) divlja zvijer; 27) bolest kože.
Okomito: 2) konj; 3) apetit; 4) otsječeno stablo; 5) lična zamjenica; 6) naš otok; 8) nara-štajski list (č = č); 9) svećenik; 11) firma (marka) fotografskih aparata; 13) riječna riba; 15) određeno vrijeme; 16) sprat; 18) grad u Italiji; 20) izlazi iz dimnjaka; 22) lična zamjenica (pad.); 23) mala ptica (č — c); 25) grčko slovo.