Број 42 Одеса, 25. децембра 1916. год. Год. 1. GJIOBEHGEIЈУГ ИЗЛАЗИ СВАКЕ НЕДЕЉЕ. НОВАЦ И ПИСМА ШАЉУ СЕ HA УГГРАВУ сСЛОВЕНСКОГ ЈУГА» У ОДЕСУ, РЕМЕСЛЕННАЛ УЛИЦА 4, KB. 23. ОРГАН ЈУГОСЛОВЕНА У РУСИЈИ. ТЕЛЕФОН 61—67. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ИСТОМ СТАНУ. РУКОПИСИ ОЕ HE ВРА-ТаАЈУ, НЕПЛАЋЕНА ПИСМА СЕ HE ПРИМАЈУ. ПРИОГГПЕЊА СЕ HE ПРИМАЈЈ. ПРЕТПЛАТА ИЗНОСИ ЈЕДНОГО^ИШЊЕ 6- P., ПОЛУ-ГОДИШЊЕ 3 P., A ПОВДИНИ БРОЈЕВИ 10 К. ХРИСТОС СЕ РОДИ! Уз нечувену рику убојног оружја већ се no трећи пут разлијеже из васиона њежни и умилни глас: «Мир Божји, Христос се роди!» Заглушљива тутњава оријашких топова потреса небо и земљу, али није могла заглушити звонких п јасних труба небеских херувима и серафима, који објављују рођење Великога Искупитеља са ријечима: «Слава Богу на висини, a на земљи мир људима добре воље!» Три цара са истока упутшпе се Вптлејему вођени звијездом, да се поклоне Новорођеноме и поднесу му дарове због опроштења прароди-тељеког гријеха и објаве мира свему свијету. Три године вазад машише се убојног оружја мирољубиви народи Европе, да се одбраве од дрске и непоштеве навале једног силника, који им je хтио отети слободу и вратити времена робовања, које je искупио још давко својим рођењем и својом смрћу Богочовјек. Овогодишњи празник Његовога Рождества сјетиће их, да због љубави прама опћему миру и захвалвости Сиву Богоматере морају устрајати до краја и за увијек овемогућити нарушавање мира и слободе, и осигурати развој и приближавање човјека своме Оцу Небесноме. Троимеви народ наш налази се међу најдостојвијима и најпожр-твовнијима у борби за мир човјечавства. Велике су му жртве, биће му и ваграда достојна. Нека му идући празник Рождества буде велик и свечан, празник слободе и уједињења, и широм цијеле отаџбине, од Триглава до Солува, нека се заори веселије вего икада глас небеоких авђела: «Мир Божји, Христос се роди!» BOŽIČNI POZDRAV DOMOVINI. | — »916. — Deco naša, što ste u domu dalekom Bez zaštite naše ostala, bez hleba, — Da Г vas zdravi kogod rečju toplom, mekom, Danas kada Spas je sišao sa neba ? Da 1' očice vaše jednim svetim žarom Izgledaju ko će badnjak im prineti, — H' je tamo kod vas nad pustim oltarom Umuk'o za navek zvuk pesama sveti' ? Ljube naše, da li sa vaših usana Za nas izgnanike molitva poleće, — Goni li vam uzdah spomen prošlih dana, Snevate li radost koja doći ne će? Majke stare, da li još u vašem oku Ima suza il' su presahnule davno; Nosite li svaka još ranu duboku, Il' vas krije možda mračno groblje travno ? Danas BJžić sviće... Mesto pesme svete Vije vetar hučno ruskom ravni dugom, Naše misli vedre rodnoj grudi lete, Tamo gde odavno zahrdjalim plugom Naše miš'ce snažne ne brazdiše njivu... Tamo gde kraj Drave polje se proteže, I Triglav se diže kroza maglu sivu, I gde val Vardara tvrd Kačanik reže. Na zgarišta crna naša mis'o leti I u grud'ma muškim strašni oganj raste: Zablistaće tamo naši bajoneti Čim proleće drago nagoveste laste. Na rodnome pragu sa gromom plotuna Pozdraviće deca Domovine svoje, — Zagrmeće pesma palih milijuna, Sa zastava naših zatitraće boje. ИЗ MEMOAPA генерала МИХАИЛА ЖИВКОВИЋА из рата I9!4. године. ОДБРАНА БЕОГРАДА. Пала ми je у део велика дуж-ност и част, да се ставим на чело одбране српске престовице. Војничка дужност према Отаџбини и детињска љубав према граду, у коме сам се родио и детињство ировео, двоструко j су ме везивали за престоницу југо-словенског средишта. Ако сам икада у животу имао милију дужност, ова ми je била светија од свих, јер нисам само као војник бранио само престо-пицу свога краља и народа, ни као Србин праг српеке слободе, него и своје родно огњиште. Стајао сам на обропку запад-кога Калимегдана,1) који су Турци згодно назвали «брег за размишљање» — Фићир Баир, и посматрао чаробну панораму, што се са ушћа Саве у Дупаво лево и десво разметнула. Хиљадугодишња прошлост ове рас-когане лепоте, од првих најезда Хупа и Авара до данашње навале аустро- *) 25. августа 1914. год., где су била пласирана два топа наше пољске брзо-метне зртиљерије, под командом поруч-ника Рад. Ђукнића. ! германске, обагрена je крвљу свију | "Парода. Исгок и запад ломили су своја копља o бедеме српског Бео-града; и кад je наш песник Симо Милутивовић Сарајлија узвнкнуо: «Београдег зајажило Турства, Супарниче самог Цариграда, Ал' и двери у Европу јужну!» он je у овим стиховима означио нај-верније значај српске престонице на прагу Истока и Запада. Зато су се, кроз хиљаду година, o њега отимали сви народи Истока и Запада, зато су га турски освајачи и назвали «кућом вечитих ратова* (Дарул Џихад). И ту кућу вечитих ратова, то средиште ваецелога Српства и Југо-словенства, огњиште мога детињства, пало je мени у део да браним од крваве најезде аустро-германске. Hama дична престоница, наш лепи Београд много je пропатио у овом рату. Ваља бацити само поглед na оне силпе рушевиве no Београду, спо-мевике варварства аустро-германског, na he се добити јасна елика, колико je Београд настрадао. Варвари, Ау-стро-Германци, бомбардовањем ру-пшли су и палили Београд и убијали нашу нејач, наше жепе и старце, мислећи да he иас на такав начин за-страшити и принудити, да га без борбе предамо, јер су стекли уве-рење како се Срби боре и колико lie их стати жртава, када га буду отимали од нас. Први покушај Аустро-Маџара да овладају Београдом, за време мога командовања, био je у времену од 8—11. септембра 1914. год. Бојиште, на коме су тада вођене борбе између наших и непријатељских труиа, обу-хватало je Велику и Малу Аду Ци-ганлију, непосредно леву и десну обалу реке Саве, Бежанијску косу на левојиБаново са Топчидерским брдом |на десној обали реке Саве. Ho у главном борбе су вођене на Великој и Man oj Адн Циганлији, нотпома-гане артиљеријском ватром, са ве-пријатељске стране са Бежанијске косе, a ca наше стване са Бановог и Топ-чидерског брда и Калимегдана. Но пре него бих прешао ва сам опис борбе, потребно je ради боље jacnohe, да бар у општим потезима опишем главни објекат — Аду Циган-лију, на коjoj je вођена борба. АДА ЦИГАНЛИЈА. .....И ту, поред Аде Циганлије, чини нам се да и сама Сава, која иначе брзо ваља своје мутне таласе, успорава свој ток, тихо жуборећи, да не би нарушила вечни мир заспалих јувака. Веоградске Новине бр. 53. од 6. априла 1916. г. <Утисци са пута једног аустријског официра.» Ада Циганлија je познато разбо-јиште још из старих ратова Евгена Савојског и Лаудона. Ада Циганлија je природан мост за прелаз војске са једне на другу страну реке Саве. У овоме рату Ада Циганлија je била једво од крвавих попришта, на коме су се водили љути окршаји, те су je Аустријанци, не без разлога, назвали «Црном Адом». Стотинама Аустријанаца (a доцније и Германаца) су остали на њој и око ње, a многи су јунаци отпловили низа Саву. Ha Ади Циганлији, поред многих наших храбрих војника, славно су пали и наши хероји: капетан Велибор Ве-ликић и потпоручник Зоран Про-дановић. Ha Ади Циганлији, поред других випшх и нижих аустријскпх официра, пао je и комавдант 32. пеш. пука, Август Шмит, где je и закопан. Са Адом Циганлијом су аустријски лекари плашилн своје војнике симу-ланте, да he их послати на Аду Ци-ганлију, ако се још који пут јаве за лекарску помоћ. . fašom krvlju rujr^m zalićemo plodn;. J olja u kraj Mure, Morave i Save, & obodna će biti naša gruda rodna, Jer mi ne žalimo svoje ruse glave... Nije teško nama što od svoga doma Daleko smo danas kad se Hristos rodi: Mi znamo da skoro, slično tresku groma, Kliknućemo pesmu vaskrsloj Slobodi!... 25. dec. 1916. Gnjilakovo. Milutin Jovanović. Ада Циганлија простире се око 6 км. дужине. Ширина je на нај-ширем делу око 700 м., a на најужем делу око 400 м. Неправилно je об-расла и пошумљена, местимице толико, да je непрегледна и врло тешко про-лазна, нарочитоуделу према аустриј-ској обали. Ha страни према нашој обали обрађена je и засејана. При јачој води, ивица Циганлије, изнад аде Заноге, поплављена je за ду-жину 1—1V, километра. За везуАде Циганлије са нашом оба-лом, постојао je мост на сплавовима, према средини аде. Осим овога 3—4 дереглије, два моторна чамца и де-сетак обдчних чамаца. За везу no фронту и дубини на Адн су про-крчени li местимично насути путеви. Ширина рукавца између Аде Ци-ганлије и наше обале 150—200 м., a између Аде и непријатељске обале 200—250 м. Ада се јако потпомаже артиљеријском и пешадијском ватром са Бановог и Топчидерског брда. Пред собом има добар фронт за тучење (леви рукавац Саве), који je добро поседиут. Бокови су joj заштићени посадом код карауле Јарда и оном код Чука-рице. Обострана ситуација. Ha делу фронта, где je вођена борба, наше трупе биле су распоређене овако: Артиљерија. Ha Бановом брду била je поетављена 4-та брзометна батерија, једно оруђе 7-ме брзометке хаубичке батерије и два дебанжова топа 1-ве позицијске батерије. Ha топчидерском брду: два тола 3-ће брзометне батерије дунавског артиље-ријског пука, два оруђа 7-ме брзо-метне хаубичке батерије и два де-банжова топа прве позицијске бате-рије. Ha западном Калимегдану два топа 3-ће брзометне батерије дунав-ског артиљ. пука. Пешадија. У почетку борбе наша пешадија, у јачини два батаљона и једне чете, била je распоређена дуж самог фронта, са малим почесним ре-зервама. Пешадија je била из I и III позива. Велика и Ma ла Ада биле су у почетку брањене са две чете VII пука, I лоз., a доцније биле су појачане. Непријатељске трупе биле су распоређене овако: Артиљерија му je била по-стављена на Бежанијској и Земунској коси, и то: 2 хаубичке 12 cm. бате-рије, 1 мерзерска батерија од 28 cm., 2 пољске брзометне батерије и 1 брд-ска брзометна батерија. Артиљеријско дејство потпомагатш су још и 4 мо-нитора, и то: Кереш, Самош, Лајта и Бодрог. Монитори су били наору-жани топовима 12 cm. и митраљезима. Пешадија. Колола која je вр-шила напад бројала je 10 батаљона пешадије. Наш план и задатак био je одсудна непосредна одбрана положаја и најенергичније спречавање прелаза непријатељу. Непријатељев план био je да овлада Великом и Малом Адом Ци-ганлијом, a потом, свакако, да пређе и на десну обалу реке Саве и овлада Бановим и Топчидерским брдом, na за-тим да одатле заузме Београд. Ова намера непријатељева, заузимање Бео-града, утврђује се и тражељем глав-ног команданта непријатељских трупа око Земуна, генерала Гоље, који ми je, писмом упућеним 9. септембра, тражио да му предам Београд без борбе. Писмо ми je иредато на сле-ећи начин: 71 У 5 часова no подне 9. септембра добио сам телефонски извештај од команданта градске посаде, да одЗе-муна ка Београду плови један монитор и једна оклопљена лађица — извид-ница, са истакнутим белим заставама. Командант ме je питао, да ли да их прими шш не. Одгогарио сам да их прими као парламентаре, тачно no правилима ратне службе. Лађа и мо-нитор нису ни пристајали уз обалу, већ су, са неколико метара одстојања од обале, бацили једно писмо. Ha примедбу нашег офнцира, да парла-ментар треба да изађе на суво, од-говорили су да они немају такво на-ређење, већ само да предаду писмо и да се одмах врате, не чекајући ни-какав одговор. Командант градске посаде питао ме je, шта да ради са писмом. На-редио сам му, да пнсмо отвори и са-држај ми саопшти телефоном, апотом да ми писмо пошаље. Писмо je гла-сило: «На најстаријег заповједника у Бео-грзду. Да би се град Београд од уни-штења топовске ватре сачувао, тражи се од Вас да Београд предате. У том случају имаде најстарији заповједвик са својим стожером (шта-бом), као и са градским заступли-штвом, на српском пристаништу на Ду-наву у Земуну у року од једног сата, најзад до данас шест сати no подне, да се нађе. Земун, 22. септембра 1914. г. Његовог Цесарског и Краљевског Апостолског Величанства прави ге-нералиЗаповједник цес. и краљ. чета пред Београдом. Gustav Goglia, generalmajor. 0 п a с к a: За случај прихвата пре-даје, нека се на Калимегдану место српског барјака извеси бели барјак.» Ha ову и овакву дрскост од стране горе именованог комалдаата неприја-тељских трупа код Земуна, генерала Гоље, ja сам, у место сваког одговора, наредио команданту градске посаде, да хаубице из града одмах отворе ватру на монитор и лађацу, који су били донели то писмо, и да их na такав начин поздраве и испрате, што je и извршено. TOK БОРБЕ.ј 8. септембра, у 2 часа no подне, један батаљон непријатељске пешадије отпочео je да наступа, у борбеном по-ретку, са Бежанијске косе у правцу Мале Аде Циганлије. Ho, join у по-четку развијања, паша артиљерија са Бановог и Топчидерског брда и Ка-лимегдана тукла je снажном ватром непријатеља у његовом наступању, разбила га са фролта и растерала, делом у врбак уз жељезнички насич, a делом ка њиховом војном стрелишту. Овај свој покрет непријатељ je пот-помагао и својом артиљеријом са Бе-жанијске косе. Пошто je Командант Одсека при-метио да непријатељ наваљује да отме Малу Аду, то je наредио да се по-сада на Малој Ади појача са још једном четом I позива. Непријатељ-ски разбијени делови поново су се уредили и једним делом пришли Малој Ади, где, дочекани нашом снажном пегаадијском и митраљеском ватром са Мале Аде, буду полово одбијени са великим губицима. Johi су два нут покушавалм напад на Many Аду, али су оба пута прошли онако исто као и у првом нападу. После овога ноћ je прекинула борбу. Под заклоном ноћи између 8. и 9. септембра, непријатељ je ојачао своје трупе, које су биле поред обале Саве, a према Великој Ади, и ту прикупио већи број чамаца за пре-бацивање трупа. Пред зору, двема јаким групама од no 20 чамаца, от-почео je једновремено искрцавање својих трупа на западни крај Ве-лике Аде Циганлије, и испод тога за 700—800 метара. Трупе, које су прешле на врху Велике Аде, биле су дочекаве нашом ватром са десне обале Саве, од карауле Јарца, и приморане да се спусте мало ниже испод врха Аде. Трупе, које су се дребацивале исдод врха Аде, без пре-прека су искрдане на Аду, јер je на томе простору било подводно зем-љиште, које наше трупе нису браниле. За ово време, командант овог, топчидерског, одсека постепеио je ојачавао посаду пешадије на Великој Ади Цчгаллији, и пребацио један део артлљзр ije ca Топчидерског на Ба-ново брдо, да би ојачао дејство арти-љерије према врху Аде. У истом вре-мезу, нелријатељ je обаовио налад ц на Малу Аду, но je био поново, са великим губитцима no њега, одбијел. Командант обе Аде Циганлије, мајор Светомир Ђукић, налазио се тада на Малој Ади, не познавајући право стање ствари на Великој Ади. Како je, око подне, мајор Мојсаловић, (до тада командант Велике Аде), био ра-њен, наређено je мајору Ђукићу да дође на Велику Аду и прими комаа-ду над свима трупама. Мајор Ђукић прешао je ca Мале на Велику Аду око 2 часа по подне, 9. септембра, и извепгген да су се Аустријанцд пребацили на узводни крај Велике Аде, кренуо се тамо, са једном четом, да их протера. Услед употребе бомбн, и после неколико извршеаих јуриша, непријатељ je ускоро био потиснут на сами узводни крај Аде. У то доба, непријатељ je успео да пребаци са Аде Заноге јача оде-лења на Велику Аду, и то низводно од врха, и на тај начин загрози боку и отступници наших делова, који су били код узводног краја аде. Ситуа-ција je била критична, управо без-излазна. Мајор Ђукић и потпоручник Зоран Продановић били су опкољени, и пошто се нису хтели предати, от-почну се пробијати са револверима у руци, којом приликом потпоручник Продановић, (син бившег министра Јаше Продановића), погине, a мајор Ђукић, кога су једнако позивали на предају, пробије се. Ова појава Ау-стријанаца поколебала je наше пред-ње делове, и они су се повукли у источну половину Аде, где су се зау-ставили, утврдили и посели одбран-бену линију. Узрок je овоме био тај, што наши истакнути делови нису до-вољно водили рачуна o своме десноме боку, услед чега их je непријатељ изненадио и принудио на повлачење. Услед овакве ситуације, наредио сам да се, из опште резерве, појача Топчидерски одсек, и no сваку цеиу непријатељ протера са Велике Аде Цигаилије, на којој су тада била иаша 2 батаљона пешадије. Сутра дан, 10. септембра у 10 часова пре подне, непријатељ, који je иа Великој Ади Циганлији био у јачини једног пешадијског пука, пре-дузео je напад на нашу посаду, која je бранила задњу половину Аде. Огорчена борба трајала je 2 иуна часа. Непријатељ je прилазио близу нашим рововима, али je био дочекн-ван силном пешадијском ватром и бомбама, поред бочне ватре двију чета и једног митраљеза са насипа на десној, обали Саве. Збуњен овом бочном ватром, непријатељ се у не-реду повукао на северни крај Аде, обрастао шумом, где га je наша ар-тиљерија са Бановог брда засула ва-тром, услед чега се непријатељ пову-као дубље ка северо-западном делу врха Аде. У 2 часа no подне непријатељ. je обновио напад, но са мање енергије, и био je одбијен као и први пут. а Трећи напад непријатељ je поку-шао у 6 часова no подне, али je и овај био сасвим малаксао, те аије ни успео. После ових неуспелих наиада, непрлјатељ je, око 8 часова у вече, покушао да појача CBoje делове аа Ади пребацлвањем свежих трупа на Велику Аду, и да са ов»ш ловим трупама нолово предузме нааад, али je у овоме бао откра^еа рефле^тором са Бавовог брда и, обасуг аргиљ.зриј-ском и .хвшадајском вахром, ćuio ири-нуђен да одусгаае од даљах аокушаЈа. После свају овах аеуеаелах на-пада и велшсих губитака, које je претрлео, недријатељ je, аоћу Мс^еђу 10._11. септембра, отиочео повлачити се са Велике Аде Дигаалије да своју страау. Овога дааа, il. сеатембра no подае, наше трудеиоаово су зау-зе ie целу Аду и доселе je. Тако je геаерал Гоља ираведло кажњен за своју обест и охолост, кад je тражио да му Београд дредам без оорбе. Доцаије, досле деколдко дааа (14-ог седтембра) када су моје труде дреш-ле дреко Саве, дотукле аустро-ма-џарске труде и заузеле Земуд, геае-рал Гоља je, од страде свога главдо-командујућег, смењеа са доложаја као несдособад, чиме je заврлшо caojy каријеру у рату. Од ааше страде, од офдцара до-гиауо je у овој борби дотдоручанк Зорад Продадовдћ и рањед Majop Добривоје Мојсиловић, еа још аеко-лико аижих офдцдра. Иодофицара и војаика избачеао je дз crpoja 274. Од страае дедријатеља догидуЈш су на Ади, где су и закодади, дуков-ник Август Шмит, комавдаат 32. ду-ка, мајор Густав Бресговски, коман-дант батаљода, доручдик Деметер Шаадор и још једад вдши д два нижа официра из 1-ве ладдверске регимеате. Недрдјатељевих војаика, које мртвих, које рањедих, рачуда се на 1000. Приликом борбе на Ади Циган-лији, 9-ог седтембра, дађена je код погинулог аустријског доручаика, Деметра Шандора, наредба главаог командаата аустријских труда код Зе-муда, гедepaл-маjopa Густава Гоље, коју због њене каракгеричдости до-носим у целиди: <1. — Оријентација o недриЈатељу. — GpncKO трупе су у стању растрој-ства. Због усиљедих маршева, који су дадима трајали, лремореди, услед оскудице v муницији и услеД оскуд-не исхраие, срдске труде нису више ни за какву акцију. Оде сУ се да западу Србије довукле у удутраш-њост ислред силног удара даше вој-ске; ово довлачење се местимичдо дретворило у бегство. Ha целој гра-дици на Дунаву, одБеограда до Up-шаве, иедријатељ нема исдреД нас истурено више од једдог дешадијског пука, са малим бројем тодова, јер je све остало морало битд повучедо у унутрашњост земље, да би je одбра-нили од снажаих удара нашдх бор-бених редова, са којима се рамв уз раме борд и наш отреситд III по8ив. Наш одред биће још дана« поја-чан тешком артиљеријом. Очекујем поуздано од потчињених ми трупа да lie своју дужност вршити до крајњих гравица. Исто тако као што ћу умети да ценим и ваградим сваки успешни рад, исто тако бићу непопустљив према онима, који своју дужноет не врпте најсавесније. Кукавичлук he бити кажњен смрћу. Ово саопштити свима трупама. 2. — Наредба заофицире и под-официре. — Догађаји последњих дана показали су, да официри и подофицири нису били свагда на своме месту, и ако су се, ово нарочито ваглашујем, појединци својом способношћу били истакли. Најстрожије забрањујем, ни ва чему не засвоваву, малодушност. Осим веколико комита, који имају, како изгледа, и једно митраљеско оделење, вема других непријатељских трупа на нашем земљишту (Мала Ада); ва ипак јуче нису била у ста-њу поједина оделења стрељачког строја да се пробију, само зато што водници вису добро своје водове во-дили. Сви комавданти морају нмпо-нирати потчињеним својом евергијом и да служе трупама као светао при-мер. Такве команданте треба одмах предложити за одликовање од стране Његовог Величанства. Нарочито штетно утиче кад офи-цири показују малодушност у раду и говору. Такви официри одмах да ми се за казну доставе. Оделења редовно не знају имена својих комавданата, исто тако мало знају и место где се налазе њихови непосредно претпостављени. Скоро никад пису упознати са ситуацијом: шта се налази десно, тта лево, шта Hcpeir, a тта позади њих. To про-узрокује панике. Повајчешће бивају сопствеве трупе сматране за веприја-тељске и на њих се отвара ватра. Најстрожије hy казнити комавданте, ако се ти недостатци одмах не от-клове. Саопштити свима официрима и подофицирима, и поткрепити подесном РечЈУ- Гоља, генерал-мајор.» Ова наредба представља генерал Гољу као недораслог ситуацији и крајње неспособног за оцену против-ника н вођење трупа. Наредба кипти неистином o српској војсци, у ripo-видној намери да подигне опали мо-рал код својих трупа. Ова наредба није помогла ни њему, ни његовим трупама, које су у борби око заузи-мања Аде Циганлије претрпеле пораз, као што je то, из вапред извесеног, познато. Рђавим je путем геверал Гоља пошао, na je и вастрадао. Не-истинама и обманама овакве врсте не постиже се никакво добро, већ зло, јер кад војници уђу у борбу, na виде да код непријатеља није онакво стање, каквим гакомандавту својој наредби преставља, онда они стичу уверење да их командант на-рочито обмањује и тадатакве наред-бе дају пегативан резултат. Војнику треба рећи истину, и позвати га да врши своју дужност према земљм и отаџбини. Генерал Гоља je веран следбеиик традиционалне аустро- ма-џареке политике, која се од увек састојала у томе, да обмањује и вара народе своје монархије, рачунајући да he ita тај пачин спасти комгломе-рат народности своје државе од рас-падања. Hosanna Sine Davidov! i. Hosanna sine Davidov, jer Ti se rodi! Izmedju silnih, Ti, najsilniji, jer nitko nije dostojanstva čovjeka tako visoko uzdigao kao Ti. U antropomorfizmu začetnika i uzročnika svega Ti si najkonzekventniji, Ti si pošao najdalje. Jer dok se legislator Mojsije zadovoljuje titulom posrednika izmedju gnjevnog Jehove i izabranog naroda, i dok Muhamed ispovijeda: «Jedan je Bog, a ja sam njegov prorok», — Ti si svijetu, životu i smrti u lice smjelo doviknuo: Ja sam sin Boga živoga, Ja sam Bog! Svi velikani duha i volje kao što prije, tako i poslije Tebe samo su patuljci prema Tebi — svi su farizeji, jer su se svi trsili, da svoje misli, svoje osjećaje prikažu kao nešto objektivna, kao nešto, što postoji izvan njih. I oni su se nemoćno praćkali dokazivajući to i sebi i ostalom čovječanstvu. Ti si jedini imao smjelosti i iskrenosti ustvrditi: Ja sam istina; Ja sa svim svojim porocima i vrlinama; Ja čitav, ne samo dušom, nego i tijelom — Ja sam Bog . .. Moji artibuti su artibuti Boga! I Ti to nijesi dokazivao. Kakve Platonove Ideje! Kakav «cogito, ergo sum»! Kakve «monade» ! Kakav «Ding an sich» ! Čemu sva ta cirkulovicijozna rabota nemoćnog razuma? Ništa od svega toga; ta Ti si netto — bez korekture — prihvatio naivnu metafiziku zakonodavca Mojsije. Ništa od svega toga ; kakav objektivni razum ! Ne, nego Ja, Ja i samo Ja! Ja t. j. Moja volja! I oborio si u prah drvene bogove i zlatnu telad; ublažio Jehovu i učinio poniznim svojim vazalima i' Olimp, i Ptaha i Ozirisa, i Ormuzda i Arimana, a Buda i Konfucius Ti sa strahopoči-tanjem skutove haljina nose. Stvorio si najuzvišeniju, nepokolebivu Vjeru samo zbog toga, jer si imao božanski nepokolebivu vjeru u sebe! I vrijeme i smrt Te ne okrnjiše. Razorio si antiku i iz kamenja razvalina njezinih sazdao si u vjekovima nevi-djenu — onu, koja se danas u objesti razara — Evropu. Hosanna Sine Davidov! Jer lako je biti Bogom Azije, Afrike i Polinezije — Hosanna, Nedostiživi, jer Ti si Bog Bijele Puti! I jednako je smiješno i dokazivati Te i obarati paučinom logike, jer Tebe kao i Prometeja nije svjetlo donijelo na svijet, nego ste vi svojom voljom i vjerom u sebe donijeli čovječanstvu svjetlo. Samo voljom i vjerom u sebe kidaju se lanci mraka i postiže se sloboda! Da, amfibi, samo voljom i vjerom u sebe!! II. Hosanna Sine Davidov! Čovječanstvo te je očekivalo s uzdahom nestrpljivosti i Stari Zavjet je samo priprava za Tvoj doček, tmica kroz koju otkada dokada prodiru glasovi vapijućih u pustinji Izaije, Jeremije, Ezekiela, Jone i Ivana Krstitelja. I Ti dodje i donese Novi Zavjet! Naš je Stari Zavjet takodjer istekao. Nas takodjer navještahu u tmici smradnog horizonta, punog ropske puzavosti, sićušnog egoizma, zločinačke bratoubilačke borbe i besmislenih negacija. Naviještahu nas oni veći rase naše, počevši od dalmatinskih pjesnika vile Slovinkinje, s Gundulićem i Kačićem-Miošićem na čelu, pa do Vitezovića, Dositeja, Vodnika, Gaja, Račkog, Nje- guša, knjaza Mihajla i Strossmayera. Poslijednji nam poli glave jordanskom vodom krštenja. I tako se još jednom obistini ona: U početku bje riječ, i riječ bi djelom. Došao je Novi Zavjet: iza proroka riječima, Obećani djelima. Što još čekate slijepci ? Zar hoćete, da i vas vjetar života razaspe na sve četiri strane svijeta poput onih, koji se još uvijek ne dočekaše Mesije ? Zar ne vidite djelo, zar ne vidite čudo, kako se s 5 riba i 2 hljeba hrani 5000 ljudi, zar ne vidite trnovu krunu i tragove rana na rukama, nogama i grudi? Ne vidite li kataklizma, koji prati Njegovu smrt i uskrsnuće? Zar ne osjećate Onoga, koji je ne protusloveći Sebi rekao : «Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe» i: «Ne mir, nego mač doneo sam Ja na zemlju!» Što još čekate sjedeći u zavjetrini, ideolozi knedla i bulke? U današnjem sukobu dvaju principa: individualnosti s ove, kolektivizma s one strane, u titanskoj borbi dvaju mentaliteta: «vivre et laisser vivre» s jedne strane, i «veća riba jede manju» s druge, u borbi o biti i ne biti naše rase, vi sjedite s računicom 1. razreda pučkih škola u rukama i opetujući jedanputjedan divite se svojoj mudrosti. Hosanna Sine Davidov, jer, premda si propovijedao ljubav, nijesi se ipak ustručavao konopom istjerati iz hrama Božjega razne trgovce i prodavače starih moneta! Hosanna, Učitelju, jer, premda je neograničeno milosrdje Tvoje, ipak se nijesi žacao, da zajašiš na magarca na dan svog svečanog dolaska u Jerusalem. III. Hosanna, Sine Davidov, jer Te raspeše i ubiše misleći, da će Te time uništiti. Ha, lude, koji ne znaju, da treba biti raspet, ako hoćeš u slavi uskrsnuti! I nas su raspeli i ubili: I ne bi dosta starih grobnica, ne bi dosta albanske Golgote — hoće, da nas baš dotuku. No, ha, ha, ha, smiju im se i svježe kosti Kajmakčalana i Dobrudže! A njih groza hvata.. Urotiše se protiv nas, kaošto nekad protiv Sina tesarova i Njegovih ribara svi silni ovog svijeta: farizeji i književnici, pod vodstvom Kajfe, a kumuje im i sam cezar. Dotucite nas, vičemo im, a njih ipak užas hvata. I tuže se, da smo stoglava hidra: «istrijebismo ih, kažu, kod kuće, a njima opet u Solunu poraste glava; istrijebimo li ih i tamo, eto ti Odese.» Ha, ha, ha, smijemo se mi — ne smijehom kralja Leara, ne onim Rigo-letta i ne Mefistofelovim, nego krvavim i da zubi pucaju: «Da, podjosmo u Dobrudžu s jednom divizijom i opet prinijesmo od svojih glava hekatombu*. Pohvastaste se, da ste nas uništili, a mi vam već nakon mjesec dana odgovorismo s korpusom. Ha, ha, ha! Trijebite nas, ne bismo li vam na proljeće odgovorili armijom! Ha, ha, lude, koji zaboravljate, da je vojnik, koji je poslijednji kopljem probo grud Njegovu, postao Njegovim prvim vjernikom ». No vi i sami ne vjerujete, da nas se može uništiti, vi i sami uvidjate, da to nema smisla, jer znate, da iza Njega slijedi čitava plejada martira, koji će svojom vjerom inficirati ne samo one naše slabiče, nego i vas same. No nije nam do smijeha! Zar se možemo smijati, dok nas je demonski Gesler prisilio, da s glave djece svoje, braće svoje, otaca, majki, ljuba i sestara svojih skidamo jabuku. Da, da, I srca pucaju od boli, kosti se krše, prosiplju se mozgovi, jao, pars melior nostrum prinosi se Molohu na žrtvu, ma eppur si muove .. . _____ Vilim je Teli znao skinuti jabuku s glave sina svog, al nije promašio ni glave Geslerove, kad je za toj'došlo vrijeme!! IV. Hosanna, Sine Davidov! Jer Ti si prvi navijestio svijetu na oko paradoksalnu istinu, da je 3X1 = 1 —Hosanna, Rabbi, jer mi to takodjer propovijedamo i u život provodimo' Hosanna, Sine Josipov, Jer Ti si naučio prezrene i malene ovoga svijeta uvažavati svoje čovječje dostojanstvo, jer Ti si pokazao, kako se čovjek mora za nj boriti: Samo voljom i vjerom u sebe!!! Jer bez vjere u sebe može se samo razarati, i to ne toliko svoju okolicu, koliko sebe samoga. Da si nam zdravo, Petre, sine Karadjordjev! ^er i Ti si okupio oko sebe malene i prezrene. Sakupi one koje svijet nazivlje čobanima, svinjarima, ušivcima i «schiavima». Pod Tvoje okrilje jate se i oni, koje Nijemac u svojoj bahatosti nazva «jednomilijunskim narodom Sabrasmo se, da se borimo za čovječje dostojanstvo, ne samo protiv svojih ugnjetavača, nego i protiv sebe samih t. j. protiv sve svoje dosadašnje sićušnosti, plazavosti i podlosti, jer u prvom redu u nama leži razlog našeg zla i naših nedaća. Neizbrisivim slovima krvi, znoja, suza i molitava zapisasmo na svoj štit ime Slobode i vraćamo se kući jedino: «Aut hoc, aut in hoc!» Mi zidjemo Skadar. Ne sazidasmo ga, ne bude li Gojkovica uzidana! — takva je od vajkada volja sudbine. No ne zaboravljajte, kako je narodna pjesma ovjekovječila ulogu Vukašina i Uglješe i njihovih žena! Hosanna, Sine Davidov, jer i mi s Tobom kažemo: «1 Ti si, Petre, stijena, i na toj stijeni sazdat ću crkvu Svoju, i vrata paklena ne će je razoriti!» Odesa, 25./XII. 1916. Milan Banić. ПОЗДРАВ СРБИЈИ. И сама смрт je немоћна да стиша бол који иде кроз тело и кости, бол носи ваздух, и ветар и киша, бол очајања и бол без милости. A ипак руке наше мушки косе, на мачу још се дижемо сред клања, још чела наша поносито носе штит безумнога самопоуздања. Кроз свежи мирис крвавога бола на васкрсења имена нам звоне, и у прапшни скрханих престола краљеви још смо од којих се клоне. 0, земљо наша, ти која нас амо посла у славу и јунаштво, смемо право у очи да те погледамо, no стоти пут je како умиремо. Ми смо ти свесни, знамо куд идемо, земљо, скривена сва у црне звуке, ка твоме срцу док пружамо немо своје блатаве и крваве руке. Невесте наше, јавиће вам хрти да iietie доћи искићени сватв, још једном ћемо, кб девери смрти, јуначке своје ксње разиграти. Јер док клечећи наше мајке моле и љубе Христа у побожној свити, и цела земља скрива се у боле, наше ће груди ропац испунити. Младости наша, још један пут распи дветове крви и заноеа врући, и само супце, кад хтедне да заспи, крај нас ће младих лећи умирући. Ал' кад се сутра подигке у ејају, противници ће дрхтати од плача, кад на његовом лицу угледају одблесак крвав нашвг сјајног мача. Божидар Пурић. Jaslice. Tretjikrat samevajo jaslice v kotu in v hiši ni ne prazničnega razpoloženja, ne tihe zadovoljnosti, ki je prejšna leta vedno spremljevala ta veliki slovenski praznik. Jagneta se pasejo po zelenom mahu, pastirčki v pisanih oblekah hitijo z darovi proti hlevu, v ozadju se leskeče mesto betlehemsko z modrimi, rudečimi in zelenimi okni, vse kot poprej, toda v izbi je molk, tesnoba in praznoba, kot po pogrebu. Mrak leze, čez' oglata okna ter zalije s svojo otožnostjo tihi prostor. Gospodinja sedi sredi izbe, pogreznjena v žalostne spomine, hči ima solze v očeh. Druga leta je bilo mnogo dela v kuhinji in vsa hiša je dišala po kolačih in poticah. Gospodar je hodil s svečanim obrazom gori in doli, starejši sin je napravil jaslice. Proti večeru so zazvonile sani na dvorišču; pripeljal se je sin — študent iz mesta. Sedaj ni nobenega več. Šli so na vojno in Bog ve, ali so živi, ali mrtvi. Že tretjikrat prijezdijo sv. Trije Kralji iz daljnih jutrovih dežel v slovensko izbo in ne najdejo sprejema, kakoršnega so bili vselej vajeni. Kralj Gašpar vstavi svojega velbloda pred nizkim hlevom, za njim kraljeva mu tovariša Miha i Baltazar. Črni za-morčki drže z bogatim tovorom sto-vorjene velblode na povodu pred betlehemskim hlevom, a kraljeva trojica se neodločno ozira in ne razjaše. Kot bi se med seboj spraševala: «Kaj je res danes naš dan ?s> Toda rumena zvezda - repatica visi nad hlevom in vsak dvom je odveč. Vaš dan je, o sv. Trije Kralji, toda vaš dan je prav tako žalosten, kot vsi drugi dnevi, kot ves čas, v katerem živimo. In od stropa doli se ziblje na tenki, komaj vidni žici angelj - oznanjevalec z veselim napisom na traku med razprostrtima rokama: Slava Bogu na višavah in mir ljudem na zemlji... Samevajo jaslice pri nas doma, a naša srca so samotna, kot niso bila nikoli poprej. Prenesli smo mnogo gorja in britkosti. Nove izkušnje so razbistrile kalno strugo naših teženj in stremljenj: sedaj vemo, da je edino na svetu, vredno trpljenja in žrtev, naš dom. Tretje krvavo leto koraka v svet; postali smo starejši, bolj modri, bolj izkušeni, toda ljubezen do naše domovine, do našega naroda in njegovih običajev je ostala neizpreme-njena, ostala je mlada, otroška in poštena. Naučili smo se, ceniti svoje in v perspektivi silne daljave časa in prostora se nam zdi vea naša lepa domovina kot betlehemske jaslice ... in mi romamo in romamo po vseh mogočih potih in stezah, pa ne pridemo do njih.. . Jaslice. . . Kateri Slovenec ni z otožnostjo pomislil nanje o svetotajnem božičnem času ? Doma jih imajo. Toda tudi doma je žalostno, kot pri nai. «Že tretji sveti večer ga ni doma», je pripomnil ta ali o»i, in vsi so umolknili, kot da čuje jo frfotanje perotij angelja smrti nad sabo . .. Naše misli, naše želje, naše hrepenenje je bilo z njimi. Naše domotožje je bilo pri njih in domotožje onih, ki jih nikoli več ne bo nazaj. Prihitela je iz daljnih dalj k skromnim jaslicam velika, prej neznana ljubezen do vsega, kar je naše, prerojena v trpljenju in britkosti. S tihe žalostjo so obhajali sveti večer doma in tudi mi smo ga obhajali s tiho žalostjo. Polnočno zvo-nenje se je razlegalo po snežnih poljanah slovenske zemlje, a do nas ni bilo glasu. Po gričih so zagorele baklje, ter vodile majhne gruče žen in otrok proti božjemu hramu. In tam je zapel duhovnik s svečanim licem in razprostrtimi rokami: «Slava Bogu na višavah in mir ljudem na zemlji, ki so dobre volje...» In zaplakal je menda slehernji v cerkvi. Moj bog. kaj bo še kedaj mir ljudem na zemlji, kaj bomo še kedaj dobre volje sredi naših poljan? Že tretjič je prišel sv. Štefan ter našel prazne steklenice in prazne čaše. Njegovi prijatelji, veseli Kranjci, pa so se razšli in raztepli na vse strani. Mnogih nikoli več ne bo nazaj. Samevajo jaslice; rumena zvezda se blišči nad hlevom, kjer se je rodilo Dete, od stropa doli visi na tenkih komaj vidni žici angelj-oznanjevalec... Naše vroče želje, naši nežni spomini se gnetejo kroz njih, kot bučele krog panja. Toda iz temnih tajn onstran-stev so uprte osteklenele oči vanje, oči z izrazom brezupa in neutešljivega domotožja: to so oči onih, ki jih nikoli več ne bo nazaj. — a — Всходђ новаго солнца. Д помнк) тоттј вечерт>... H ето-ллђ на берегу Дунал. По ту сторону рг£ки такљ близко... и все же такв далеко еш,е..... бнла Cep6iH. Расллтал. Стражого лзђ паемннхЂ предателеИ охраллемал. ...И казалосБ, что в&чво «тихш и красивШ» ДунаК, 6iacб мопџшмп волвами o гранитннл скалн Желг£з-hhxl ВоротБ, сердито и жалобло Pcb'Ltl ... Словло носпмнл ДунаемЂ водн Словити, Хорватш, Боснга и Сербш, таивствепншгБ шопотомђ сво ихт> волпђ, иечалБнун) участв земелв всломилал... пгћли прошалБнук), ко-ЛНбеЛБНуГО rrlicllb скорбл уснувшимЂ берегамБ Сербш. ... Тутг, раздвлну†оковц жел&з-hhxl воротБ, ДунаА отд-ћллетсл отђ берего†Cep6i» и, могучШ... cl царственпол величавостБГО, несетт> bl безбрежлуго далв свои водн... водбх полннл теперв предсмертшлхЂ, ему одному в-Јјдомбпсб , таГшБ, прлгово-реннои kl смерти расн .,. Ha Западг£ угасало соллце ... И кровавимг заревомв обллвал мок-рнл, осешпл облака... ово тонуло bl гигаитскомЂ сочетанш красио-силе-6'ћлаго цв&товб ... И солнце, прош,алсБ cl лебесами Сербш, окутивало Могилу Народа bl кровавнл лохмотвл облаковБ. .. bl лорваилое нацтлалБное зпамл наше. . . Солнце зашло. TeMirLio. Сквозб вечершл сумерки, тамт. вдали... прорнвалисБ очерташл серб-CKIIXL горБ. И как-L окамеп!ишл вздохл .. . CKop6nott лародноА груди . .. какв окочен^лил Богу cl молб6ок> npo-стираголџлсл руки . .. какв оборвал- ние ла лолслов^ прокллтвл небе-caML ... ropLi ловисли BL вечернихБ сумеркахБ. И мнслб, какЂ блуждагалџи ло кладбинцу BL темпуго ночб воллб слро-тн—плнла ладв могллои Родплн . . . И, утопал BL грезахЂ, сверкаголшхБ свФтлими искрами изђ okobl народ-hhxl, она дробиласБ bl живбш boc-поминатл бнлого велич1л Cep6in,.. . Словинш... Хорватш ... ... .Да, безподобла бнла Cepoin, когда bl луншого лЗшпом ночб, bl дyбpaвaxL ел струллисв звуки пасту-шескои свирЗиш... когда восходб соллца Словлши оглашалсл взрнвомЋ п^ели веселнхБ Словинокђ: «Otok bleški, kinč nebeški, kranjske zemlje, Ti!» . . .когда bl зноинни полделв lora, у холодлнхб источниковђ горваго Велеблта, раздавалсл беззаботнхли cm^xl шаловливнхБ хорватскихБ na стушект). . . когда bl оселшл. зимтл вечера bl каждоВ: сербскоА хат^ звел^ли гусли, виливппл ла CTpynaxL cbohxl безподобнии bl HCTopin Mipo-воИ литературн сербсшИ иац1оналБПБ1к злосб . . . Могуча .. . сллБна бнла Серб1л, когда cl Дринн громг м^дноМ трубн нелоб^димбххб сербскихБ полковђ по-трлсалЂ оковн ВЗгослав1и ... Такои СербЈи бсиљше н%тђ ... ГорнБШ вершинн Триглава, Веле-бита и Шара согнулл свои сзјднл голови и bl глубокомг безмолв1л... роллнлл. rOpBIUH слезн в'б беЗДОПНБШ пропастл CBonxL уш,елШ... PLiflafl лод1 nokpoboml си-бговг... хранлта горн Зав-бтн нати... ЖертвБ! нашл... похоронегшуго жизлб нашу.. . — залога Воскресешл — Тр1единлаго народа. .. • сГваТћ!®!............. И bl зту Великуго Ночб, тлхими вздохамл в&терб завнвал— сметаетЂ cnirl cl кровБГО убрнзгашшхБ na-nihxl скалгб и, при cB-feTi; восходлгцеи Зв^здн Жизли, л b-ijpio, Алгелн славословллл bl счелов-ћцахг мир'н и благовол^1пе», узрлгв bl зтихгб брнзгахБ нашел жертвеиноА крови— Скрижа,лл зав-ћтовт. нашихБ... и сквозб СмертБ kl ВеликоИ, Обгеди-ненноИ Жизнп восходлл],лл на мгћсто Cep6iH 10гослав1л на изб koc-Teii chhobl cbohxl—-будет-l привг£т-ствоватБ Рождагошагосл Бога. Г. X. ГеоргЈевичЂ. |БЕ0ГРАДУ*) Пред твојлм стадох величајлим гробом, Где гњев п сузе дивље коло воде. Опрости томе, којп, рођел робом, Приступа к таквој светињи слободе! Ja славлм тебе, милп, бели граде, За сваки час, што слободан сам бпо, За сваки трелут гордости и ладе, За златнп сан, што до леба се вло. Тл беше за нас врелом поуздања, Живота дахом, обловљења местом: Над облак смела летлла ми сања Н рат ти беше криком, грожња гестом. A сад сл пао, ко што пада летом У силној бури храст na врху горе ; Ko млађал јунак у залосу светом: Кад рука клоне, очл још се боре. H ма да ллце смрт и пожар крлје, Но смелу душу душман ти ве убп; Још силно срце под пепелом бије, Што тако зна, да мрзи и да љуби. И мртвог тебе још се вразл плаше, Ha светом гробљу колело им клеца; Јер к тебп хрле живе наде лаше, Над тобом душа од усхита јеца. Добростив прими сузу, што ти • шаље Из ропства ропскл син, и знај: док стење Ha крсту тело и док деле хаље, Да овде вера види васкрсење. Звонимир Шврљуга. Наше наданзе**). Моме побратиму потпуковнику Србу. Већ je година дапа како су се прва српска одел>ел>а искрцала na Крфу. У лсто време a и још ралије no Европи се растурише мале групе југословевских избегллца тражећи уточишта. Стигоше до Париза, Jlon-допа, Жепеве, Рима л Одесе. Неки од њлх укрдаше се за Америку. Ове кололије, растурене no свету, сачи-шавају највреллја средишта свога па-триотлзма. И док њихова поробљела браћа ћутећи чекају, тамо доле, блиско ослобођење, они прокламују, у лице противнику, једнодушностњихове спа- Božič 1916. Hudournik solr/A in krvi je opustošil njive našega blagostanja. Begla misel drhti nad njimi, sanja in plaka. Iz pogubonosnega oblaka sikajo, kot razjarjeni modrasi, nove, strupene strele. V kaos požrtvovalnosti, samozatajevanja, trpljenja in nasilja, v brezdna neispolnjivih stremljenj in nedosežnega cilja se pogrezajo stari pojmi in časi. Pesmi so onemele in rožljanje orožja gluši gorje ogromno, vseplošno, vseobsegajoče. Prestreljeno sreč pevca lepote, ljubezni in luči se zvija v krčih, trpi, se muči, a odpuščati ne more in noče. Nebesa se solze, pekel krohoče in lice svete je izpačeno od grimas, ki jih reže bolečina. V to temno dobo, v ta krvavi čas nam pošilja svojega Sina nebeški Oče. —• a. — *) Ова je песма зачета иочетком октобра 1915., кад су новине цонеле по-дробне вести o паду Београда и o Gec-примервој и јуначкој одбрани његовој. Сећам се свега, као да je данас. Ja сам седео у писарни спахилука, где сам тада живео као заробљеник. Изпенада je дошао унутра прости, брадати и до-Ородушни руски сељак. Видело се на њеиу, да je силио узрујан. — Ах, ју-наци Срби, — почео je да говори зади-шући се од ганућа, — ах, проклети Немци! Како се Срби боре! Тако ми бога, човеку се коеа на глави диже и плакати се хоће, кад читаш.... У тим речнма није било ништа особито, no ja сам невадано освтио, како се и ua Mojoj глави почима дизати коса од неког заносног ужаоа, како се и у мојмм очи-ма аавртеле сузе. Нисам се могао Јздр-жати, na сам побегао иапоље.. . Нека читаоци себи представе јесењи дан на хладном Северу; мрачно иебо", које при-тиште земљу; бесконачну, шутљиву алеју; срце, које ce цепа од жалости и дршће од заноса; човека, који бежи и плаче. ... **) Госп. Du Bochet, Француз из JIo-зане у Швицарској, дописник je парис-ског листа „Petit Parisien" и женевског „Journal de Genćve". Цијело вријеме овог рата провео je у Србији и прошао je за-Једно са Србима Албанију пр* одсту-пању. Необично љуби наш народ и по-знаје у танчине наш жациоиалии про-блем. ге и веру у триумф старог идеала. Заузеће Битоља je већ прва потврда њиховог очекивања. Никада иарод није познао тра-гичнију судбину. Зар толико векова упорних напора и беспрекидне борбе, увек преварених надања, мучења му-ком подношених и жртава, да би се дотле дошло! Србија би, заиета, имала права да завиди патњама Пољака, као и ужаеној али пролазној несрећи Белгије. A ипак, никада национална идеја није била јачом, никада се у свету није појавила светлијом и поносити-јом. Ојачала je у борби. И као што се Нова Србија родила у крви про-ливеној на Косову, исто ће тако, из еадашњих мука изнићи народно ује-њење свих Срба, Хрвата и Словенаца. Ново доба јунаштва je отпочело. У колико се више препрека издиже, у толико се корито сужава и река снажније стропоштава ка равниди. Јер Србија, као Пијемонт будуће Југославије — зар ова два имена не означавају иету идеју, прво у ње-ном принципу, друго у њеном оства-рењу? — она je. у ствари при- родна потреба, једна биолошка фа-талност. Нераздељиви део опште еволуције. Насиље и дипломација могу одложити њено проширење и потпуно развиће, али никада неће задржати, као што се не уставља жито које из земље расте. У пресахлој земљи старе Европе зрно je ухватило корена. Ускоро ће се зелене стабљичице издићи и начиниће један велики и лепи ћилим. Нова држава уједињених Југо-словена имаће да испуни у свету своју мисију, своју добро одређену улогу. Препативши и сувише од туђе превласти да би имао освајачких намера, шта више сачував недирну-тим смисао свога сељачког порекла, дух својих традиција и установа, оставши увек младим, свежим и здра-вим, југословенски народ нма све услове за развиће једне у исто време оригиналне и јаке културе. Самим сво-јим географскимположајем, између већ зрелих цивилизација Запада, Русије, Германаца, одговарајућих балканских народности и Истока, уједињени Срби, Хрвати и Словенци могу да одиграју у Европи јединствену улогу и да постану главни чинилац политичке, економске и моралие равнотеже. Престављајући крајњу словенску пред-стражу на занаду, ломећи за време два века турску навалу, Србија je заједно са суседним југословенским сестрама великом борбом задобила своје место међу државама западне Евроие. У осталом, зар те земље, својим витешкмм традицијама, својим демократским и националним идеа-лима, ие припадају већ западу Сре-доземног мора? To je управо и била дипломатска погрешка, једпа од оних, коју данас тако сгсупо испаштамо, што се увек желело свести Србију на улогу балканске и источне силе. Једипо je Наполеон схватио, какве би вредности била за ред и равпотежу једна југословепска држава, солидпо учвршћеиа на Јадранском мору. И то иећс бити једино начело Наполе-оиове иолитике, коме ће савезиици морати прибећи у моменту крајњих решавања. Давши сто пута, кроз векове, доказ своје иеобичне живости, носећи у самом себи сва обећања велике и лепе будућности, имајући већ одре-ђено место у Новој Евроии, која се спрема, југословенски народ има цраво и дужност да се нада. И када Dve posete. i Pored obilaska bolnica i upoznavanja sa bolnim i ranjenim dobrovoljcima general nije propustio slučaj da obidje i srpsku decu, koja su došla iz Rumunije i predata brigama dobrih Rusa. Jedno veče ja saopćim generalu, da sam išao na Andrejevski Liman (12 km.), da sam tamo vidio 164 muške i ženske srpske dece iz raznih krajeva Srbije, bez oca i majke, i da su ona smeštena u jednoj vrlo čistoj zgradi preko puta limanskog kupatila. — Budi spreman sutra uli časova pre podne da ideš sa mnom, da i ja vidim tu decu, reče kratko general. Deca behu poredana po hodnicima i glavnim, dosta prostranim sobama, kada mi dodjosmo i udjosmo u zgradu, Pogledah na grupe siročadi od 3 do 17 godina. Nisu znali po imenu ko je došao u pohode, ali su poznali srpske uniforme. To je bilo dosta, pa da se vidi, kako im lica zasijaše nekom neiskazanom radošću, kako zasvetlu-caše njihove male očice, kako se kod nekih odraslijih zakotrljaše suze niz obraščiće, kad se uveriše da smo mi Srbi. A i nama, toga momenta nije bilo lako. I nas poduzeše neki čudni osećaji, jer smo videli da je svako od te siročadi htelo, svim svojim bićem, da nam uputi, ali nije smelo, po hiljadu pitanja protkanih nekim osobitim bolom i čežnjom .... za čim ? oni sami ne bi umeli kazati, a i mi nismo bili kadri ni da ih pitamo, ni da im odgovorimo— za što —? samo nam se sve kazivalo. Oslovljeni od naše strane, deca se oslobodiše i razvedriše. Počeše se umiljavati i maziti kao mačići; lepo se videlo, da se svakom od siročadi činilo, da mu je došao neki bliski, mili i dragi rod. Jadna deco, teška tudjino 1... General hodaše medju njima i po neki put okretaše glavu, da mu deca ne vide suze, jer ih ne bi razumela. Očinski osećaji, zla sudbina srpske ne-jači i srpskog plemena savladjivahu mrkog i prekog generala. Pri polasku našem deca nam ot-pevaše srpsku himnu, pa, još daleko putem, uz brektanje automobila, ču-jasmo kako se hore dečiji glasići: živeli ! živeli! — I, tek što pomislismo: deca su pod krilom majke Rusije, za-bruja jedna strašna nota: Mi smo bez otadžbine!.... II U bolnici Sojuza Gorodov beše do 150 ranjenih srpskih dobrovoljaca, došavših skoro iz Dobrudže. Neki behu već ozdravili i šetahu se po ba-šti sa zavojima. Izmedju njih beše i narednik G., komandir mitraljeza. Kuršum beše mu prošao grudi. Beše to vitak i visok Ličanin, kao bor. Za-stadoh i oslovih ga. — Poče mi pričati «bitke ljute, muke svakojake». Želeći doznati kako su se vojnici — dobrovoljci ponašali prema svojim starešinama u samoj borbi upitam narednika : — Ko ti je bio komandant puka? — Potpukovnik g. Petar R. . .. — Ama, čujem da nije bio ni va-' ljan ni dobar starešina. Kaži mi pravo, vere ti? — O nemojte gospodine doktore I tako! Tako mi Boga, da mi gospodin Pera sada kaže da bugarski top zapušim rukom, ja bih to učinio! . .. U licu pomodre. Videh da mu je krivo bilo za moje pitanje i što ima ljudi, koji mogu rdjavo da misle o njegovom komandantu; poznadoh da on poveri iskreno i pošteno. — Od čoveka sa prostreljenim grudima dosta je rečeno, pomislih u sebi i okrenuh razgovor na drugu stranu. U to^ doba dodje u istu bolnicu general Živković. Uprava Bolnice srete ga, jer se čulo već, da je došao «Srpski željezni general». Da ne bi obilazio sve lokale prostrane bolnice, sve lakše ranjene okupiše u jednoj povećoj sobi. Beše ih se okupilo oko stotina, a ostali teže ranjeni behu po sobama. Prikupiše se i Rusi, i ranjeni, i sestre i doktori, ljubopitni šta će general da govori sa Srbima. General udje medju vojnike, a oni, u bolesničkim ogrtačima i zavojima, uprli oči u njega i ne trepću. — Pomozi Bog, junaci! — Bog-ti-po-mo-go ! . . ., poduhva-tiše ranjeni takvom silinom, da se prozori zatresoše, a zgrada bolnička, rekao bih, hoćaše da prsne od siline zvuka. Preko 20 godina slušam otpo-zdrave vojnika, ali takvog muškog, složnog, zaduševno — iskrenog «Bog ti pomogos> nikad nisam čuo. Rusi se pogledaše izmedju sebe i počeše mahati glavama. Činjaše im se, da i oni u tom otpozdravu osetiše i fizičku i moralnu snagu srpskog vojnika. Богу молодцн!» govorahu oni, prateći svaki pokret generala sa divljenjem, kako se on sa vojnicima drugarski razgovara, i, kako mu oni bez ustezanja, slobodno, ili sa osme-hom zadovoljstva odgovarahu. — Vaš general nije strog, kao što izgleda na prvi pogled? upita me jedna sestra. — «Б'£довна», odgovorih joj. «Ho другЂ солдатамт>», dodadoh. Vreme posete teklo je u uzajamnom upoznavanju i komandanta i vojnika i Rusa medju sobom. I dokle sva ta tri elementa u početku izgledahu jedni drugima icao neki tudjinci, dotle pri rastanku niko nije mogao ni da pomisli šta drugo, nego da su to sve svoji ljudi! Dr. Milan T. Žeraić. Из црних дана Србије. *) 1. новембра, 1916. КОСОВО .... ПРИШТИНА.. Зором крећемо из Подујева, ко-лима преко Косова. Чудновато сетне миели обузимљу ме на земљишту, које je, без еумње, најпопуларннје *) Госп, Стево Стефановић описао je најцрње дане што их je видила Ср-бија — одступање српвке војске и ста-новништва- Описао je оно, што je сам својим очима видио, a нисао je непо-средно иаа самих догађаја. За то су му описи живи, истинити и верни. Има тога за читаву књигу, која ће изићи, чим нам свану боље прилике- Биће то једап драгоцени прилог нашој историји. За-писци написани су дан no дан када се je што збило. Пошло иам je за руком домолити се нашему верному сараднику, те пам je дао три китице из својега диевника, да тиме закитимо божићњи «Слбвенски Југ». «од АдриЈе до Балкана». Сасвнм сам га друкчије замишљао. Нити je рав-но, нити богато обрађено, као што еам држао. Ваљда сам разочаран и због прилика, под којима и због ко-јих, први пут овуда пролазим. Сапутници скрећу један другом пажњу на поједине тачке, као н. пр. на место, где je — тобож — стајала резерва под командом Вука Бранко-вића. За чудо, премда сам ништа позитивно не знам, векако не веру-јем ни у шта, што причају. Од не-куда, из тајног извора, потиче то негирање, одрицање и неверица. Да такво душевно стање не\ изазива са-дањи наш положај? . . . Приштина, већ пре улаза у њу, прави јако нелагодан утисак. Куће неокречене, од просте непечене цпгље, ћерпића, изазивају туробвост езојом прљаво-црвенкасто-мрком бојом. Али je то све ништавно, према утисцима, које добијам у самој вароши. Родио сам се у турекој махали и одрастао, видио сам многе полу-турске в; роши и касабе, али овакву беду од «паду склоних* кућа и прљавих сокака, не видех до данае. Све што je прешло Мрдаре и Пре-полац из старих граница, и што je напустило Скопље и друга места у новим границама, слегло се у При-штииу — «од Косова главу». Сељак, грађанин, жене, деца; разнн штабови, надлештва, установе, појединци — мислило je овде наћи уточишта. Кад су вас, шеснајест чланова једног ар-мијског штаба, стрпали у једну пра-зиу собу, на којој иема ни врата ни прозора, лако je замислити, где се je могао склонити онај свет, који je препуштен сам себи, o коме власти ве воде рачуна Немамо шта да једемо. По ули-цама и у ашчипицама продају се, no невероватним денама, прљави ће-вапџићи и на лоју 'пржене џигерице. Млека ни jaja нема. Кукурузви хлеб, недопечен, 10 динара, ама у сребру; примају неки и поштанске марке, али нашу банку — ни пошто. Улице се усмрђеле од разноврсних отпадака, na ипак су прекривене светом, који бесциљно лута тамо-амо. Жене се шћућуриле no улич-ким буџацима и кувају неке јаде у кантама од петролеума; ваљда кача-мак без икаквог зачина, сем немих суза, које капљу над ватром. Војници лутају без команде, без сврхе и циља. Крију се од старе-шина, свађају и потуку између себе око најмање ситмице. Улицама идући, жваћу сиров купус и — сиров, не-топљен козји лој. Немогу да се начудим, како се не појави, под оваквим околностима, пра-випомор од заразе. Јалично, већ неко-лико дана, нисам окусио никаква то-пла јела, a хладно je, да зуби зво-коћу.. . Појављују се и заробљеници, у групама и појединце. Бедне сенке од људи, вуку се, препуштенн потпуно сами себи, од места до места. Миого боље не изгледају ни натш до скора имућнији грађани, ни сдаме«. Људи необријани, у нечистом, згужваном оделу и још нечистијом обућом, рас-питкују само за пут: неко за Мптро-вицу, неко за Призрен. И највеће оптимисте изгубише наду — народ поче ликвидацију. A je ли чудо, дајетако? Има ли у историји света и народа примера, нашем равног?... Ни у доба Кочине Крајиие, Србија није могла горе изгледати. Земља остаде без иједне: школе, железнице, моста, новина, време остварења буде дошло, све прошле несреће, свепатње које данас подноси, изгледаће му као неизбежно и може бити потребно челичење, као | вајбоља залога будуће среће, као i извор одушевљења и лепоте. Paul Du Bochet. поште, суда и т. д. Све тековине кул-туре и цивилизације ишчезоше, као да нису Еикада ни постојале. Још вешто горе. Матержјална штета ио-ћвће се, кад-тад, накнадити н прежа-лити, губитак у животима и здрављу — никад. Чим ће се повратити пали морал у нашем женском свету ? Коли-ко ће наших жена и девојака, из-губ^ти своју највећу светињу, своју част, за кору насушног хлеба или за кров над главом ? ... To су штете, коje се ни чим и никада не могу накнадити.. .. Да ли je Гиљане пало ? . .. Кажу, свега дан хода од Приштине.... A Нови Пазар с друге стране ? .. Али ипак, поред све ове беде и малодушности, не видим нигде она страшно изгладњела лица, која се виђају no великим европским инду-стријским центрима за време дуго-трајних штрајкова. Да ли je наш народ збиља толико отпоран, или je моје око већ свикло на беду, na не опажа и не разли. кује? 4. новембра, 1915. У ГРАНАНИЦИ. He познавајући косовску климу, упутим се на коњу до Грачанице.1 Би ми ж*о да одем с Косова, a да не видим овај најлепши споменкк српске прошлости из светлих дана Старе Србије. При излазу из вароши, падао je ирви снег; али чим мало одмакох и упутих се преко «Равног Косова», зафијука урагански ветар, отпоче ме-ћава. Овако сам себи замшиљао Си-бир.... Пред собом не видим даље од пет корака. Сипа у очи, да за-слепљује. a дах се мрзне на ускама. Обара људе и изнемоглу стоку. Где ко падне, не диже се. Војници, ко-морџије, избеглице, Арнаути, пролазе покрај мене као авети: покривени шаторским крилима, ћебадима или старим јорганима преко главе, тума-рају no белом пољу, без трага n гласа. Покривачи на њима се смрзли и од мраза укочили, na кад се тедан o другог очеше, стоји шкрипа, као ' од тешко натоварених теретних кола. Са обрва, трепавица и бркова внсе ле-денице. Хоћу да с неким проговорим; не иде. Дахстаје — у грлу нешто за-пиње. jU Заробљеници, у групама, јури-шају ва цркнуте коње, секу журно читаве удове са њих, носе их спрем-љеној ватри и пеку — неодерано.. . C муком стигнем до манастира. He осећам се нозваним, да га мас које стране описујем. To су всћ други учинили и учиниће позванији од меие. Помолио сам се топло Творцу за помоћ онима, које сам, ни криве ни дужне, препустио крвном душманину на милост и пемилост. Самном нека буде ono, што и са осталим Србима, моје cpetie и судбине. 15. новембра 1915. слом. У четири сата изјутра крећемо из Призрена за Љуму. Одавде, дакле, почиње велико пе-шачење; овде престаје и оно мало — Европе. Ha овај пут помпшљао сам, већ од прелаза старе границе, са језом и стрепњом. Ko га издржи и преживи — здрав je и јукак je. Колски пут води низ Бели Дрим до чувене Љум-Куле. Али већ у 6 еатп, кад стигосмо у Жур, преетаде вожња, напустиомо кола и аутомо- биле — коначно. Чисто ми тешко паде опроштај са кочијашем и вран-цима, верним друговима од Хајдук Вељкове Крајнне — до Љуме. У души осећам, да људе, животиње и пред-мете, које до данас свакодневно гле-дах, видим последњи пут. Начисто сам, да предстојеће штрапаце и на-поре нећу моћи издржати. Али, за чудо, не стрепим од смрти, помирен сам са судбином. Само je неизвес-ност језива. He мислим никако на непријатеља: ни на Швабу, ни Бугари-на, ни Арнаута; не страхујем од куршума нити од бомбе из аеропла-на. — Или ћу се смрзнути, ил' ум-рети од глади — замишљам .... C тешком муком, лаганим темпом, провлачимо се између хиљада комор-ских кола и стотина аутомобила, који иду ва — последњи пут. Што даље, све мучније пролазимо. Нико ништа iie говори. Огромна по-гребна пратња Краљевства Српеког, ћутке сноси бол. Апатија je главно обележје физиономија. .. Лево од друма снегом покривено стење, — символ мртвила. Нигде птице, нигде знака живота. Десно валовити Дрим, прљаво-жућкаст, снажно од-миче напред, да не гледа више, што je гледао. Криво му, што су њега, поносна и силна, изабрали за гроб-ницу питоме Мајке, из чијих недара потиче први млаз његов. .. . Ha друму ни трага од скега. Угажен je хиљадама стопа и копита. Пролаз све тежи. Кола се испрежу и остављају, где су. Неко их упа-љује, неко скрха и баца точкове н остале делове ииза страну у реку. неко оставља неоштећена. Између пута и реке, no стеновитој стрмој обали, читаве куле од тих скрханих кола.... He чујем никаква наређења. Све иде само од себе. Што раде они на-пред, чине и остали, што пристижу. По друму и око њега побацано све, што није поједивцу неопходно потребно. Појединцу само, јер je по-јам државе, или ма које друге за-једнице, ишчезао, као да није ни по-стојао. Носи се само храна, ко je има, и по-које ћебе преко ра-мена... . До чланака газимо кроз пушчану муницију, хамове, кајише, ранце, сувишно одело, обућу, јастукеилам-пе из фијакера и аутомобила; пре-турамо се преко топовских метака, hobiix сјајних, преко лафета, сандука за муницију, сандука из официрског пртљага и —животињских костура. .. Ha том уском простору, између мртвих стена и импозантно дивље реке, на друму од непуних 30 кило-метара дужине, врши се ликвида-ција једне државе. Ha сваких двадесет корака ле-шеви коња, волова, бивола. Задах кужан, загушљив — изглед неописив. Што даље, све страховитије. .. Крхају се и пале :теретна кола во-ловска и коњска, лаке чезе и тешки ландауери, аутомобили теретни и луксузни, већином сасвим нови. Дим гуши, пламен лиже и пе-ње се, кужећи чист планински ваз-дух. Гуме са аутомобилских точкова и делови од каучука сагоревају, пра-скајући и ширећи несносан смрад. Бензин у моторима или резервним кантама, експлодира са јакомдетона-цијом и црнии густим млазевима дима.. . Приближавамо се Љум-Кули. Слика постаје све језовитија. Живци су папети, жиле набрекле, у глави зуји и чекића... . Докле ће ово ? .. . Гле, на стрмој окомици, неколико оборених кола и аутомобила са срп-ским државним грбом! Војниди из краљеве гарде упа-љују их и гурају у реку, али се кола заустављају у паду на шиљатим стенама, и стрче го-лим рудама, као уздигнутом руком, к небу. — Вапај! . .. Очи ми се помућују, вид се губи, зујање у ушима бива све јаче; спо-пада ме несвестица, те седнем на први камен... . Овде остависмо милијоне матери-јалне вредности — одсутра ћемо да-вати данак у животима...... И камен се скаменио. .. Стење стење... Ветар јеца.. . Из домовине изгнани двоножац уздише : Oj Србијо, мајко мила!--- A Дрим еав запенушен од гњева и беса, одмиче гигантски — једини символ снаге и живота. Стево Стефановић Племенитост југословенског војника. Освештена je истина да je лако учинити велико зло, само при том не заборавити, да се тиме у исто доба чини и велпки грех. Човек je данас жпв, a већ сутра може стати пред суд Божји. He треба заборавити науку Христову. Само башибозуци, као што су не-браћа Бугари, кољу и пљачкају же-не, децу и пзнемогле старце, — ра-њене убијају a мртве унакажавају. A да je доиста бугарски војник у сваком погледу варварин и нечо-век, изнећу један нстишгр догађај који се недавно догодио на бојишту У Добруџи. 25. августа ове године, приликом офанзиве наше I Српске Добровољ. Дпвизије у Русији, у почетку саме борбе близу села Добрича, био je до-ста тешко рањен редов Фрања из Крапине, Вараждинске жупаније. Фра-њи су одмах рану превили и оста-вили га поред пута за горње село, — да га додније пренесу у болницу. За то време борба се све јаче и све огорченије на уском фронту раз-вијала, — и када су се наши у том критичном тренутку припремали, да изврше јуриш, — на десном крилу попусте румунске трупе, услед чега су и наше трупе биле примораие да се повуку у назад. Како се овај преокрет изненада догодио, то су наше трупе морале да промену правац свогаг кретања, да би избегле противпичку бочну ватру, којој су биле изложене услед изненадног повлачења румунских трупа. Услед промене правца кретања, наш Фрања остао je онако превијен крај пута на слами да лежи, код села Добрича. Бугари добивши знатно појачање потисну нашу прву бојну линлју. Кад je исправљен фроит на нашој страни, тада name појачапе трупе поново и упорно креву напред и од-баце противника са огромним губит-цима за неколико километара у на-зад, и освоје све што су пре VIi сата услед румунског неочекиваног повла-чења морале да напусте. Одмах чим су наши повово зау-зели првобитпу бојну линију — од страие лекара буде наређено: да по-траже рањепе војнике које су мало час услед наглог повлачења морали оставити. Ha велико и ужасно изненађење нађу Фрању, али не живог — већ јадника мртвог, — њега су бездушни Бугари онако рањеног са ножевима изболи и страховито унаказили. C великом тугом у души и болом у срцу Фрању су ту крај пута ње-гови добри и јуначни другови сахра-нили, да вечно почива. «Слава му и велик му помен био.» 0 овом варварству бугарских вој-ника пише готово сва европска штам-па са гнушањем, који и према ра-њенима као и према мртвима чине разна недела, која he no свршеном рату црним словима у ратној исто-рији бити забележена, од којнх ће се и њихова поколења стидити. Ha против сва штампа пише o храбрости, благодарности и племени-тости југословенског војника, — ко-ји je према наоружаном непријатељу прави јунак, све донде докле год траје борба, a чим се борба заврпга,. он je према побеђеном непријатељу човекољубив. Тако je исто према женама, неја-кој деци и изнемоглим старцима, врло пажљив и благородан, — јер у вшпе прилика дешавало се, да je своје последње парче хлеба добро-душно давао коме потлаченом ста-новнику. Само je башибозук јунак над за-робљеником или рањеником. Побеђени непријатељ није више непријатељ, a југословенски војник није башибозук ни разбојник. Он се бије само са наоружаним, a ненаоружане штеди. On се бори и војује са војском, a не и са мирним становницима, као што су чинили бугарски војници еа ненаоружаним женама, девојкама, не-јаком децом и изнемоглим старцима. Да je наш југословенски војник доиста благородан, отмен и племенит, као што доликује правом и истини-том јунаку, изнећу један пример ив борбе од 1. септембра ове године: Један пук наше I Срп. Добров. Дивизије у Русији, отео je на јуриш доста јако утврђени положај код «Текедереси» — у Добруџи, који je био од стране непријатеља врло упорно брањен. У тоj борби Бугари су све своје рањенике собом понели при отсту-пању, a само су нешто мртвих оста-вили на бојишту. У гоњењу буде доста тешко рањен један бугарски војник, кога Бугари нису имали кад да понесу собом. Сутрадан нареди командант, да се тај рањени Бугарин однесе у бол-ницу. Киша je падала права јесења, a хладан северац je дувао до зла Бога, тако, да се које од хладноће a које од блата једва могло селским путем ићи. Рањеиа Бугарина наместили су у једна селска кола и један наш редов no имену Иван Андрић, Загорац из села Златара, буде одређеи да га спроведе до болнице на лечење. Ha путу рањени бугарсви војник почне да се тресе, које од зиме, које од бола, a Иван, та велика и племе-нита душа у редовском телу, скиде са себе свој шињел, и ако je сам био веома лако одевен, у војничком лет-ном оделу, и иокрије рањена иепри-јатеља, који je дрхтао од зиме и од болова превијао се на колима. Кад je приспео код штаба он за-устави кола, да пита где he рањема Бугарипада смести, у том га угледа једап официр из штаба, како Иван сам кисне и депти мокар од зиме, a својим шињелом Бугарина покрио, na му повика : «Алал ти вера јуначки сине, тако je кадар само јунак да учини!» За ово племенито дело Иван je како се чује од надлежних одликован. И заиста, овај великодушни Ива-нов поступак учинио je велики упе-чатак и изазвао дубоко поштовање од свију који су ту племенитост Иванову видели. Међу тим старешина Иванов уве-рава, да je Иван неустрашив и тврда срца у борби и према сили, a тако благородаа, тако мек према немоћи и невољи противничког рањеника. Овако могу да чине и буду само прави и истински јунаци. 16./XII. 1916. Рез. мајор, Одеса Тодор A. Ваоојевић In memoriam! I. Ivan A. Bilo je to ljetom prošle godine. Troje nas sjedili smo na stepenicama, koje vode s balkona gospodskog doma na glavnu aleju parka. Nad crnim borovima svitala je zora i kroz bljedoću noćnoga neba probijala je vedrina dana. Čitava je noć prošla u uspomenama i prićanju. Bilo je već vrijeme da se ide spavati. Kad sam odilazio, doviknula mi jedna od mojih slušateljica: Učitelju, mi ljubimo A. Ja bih vam rado ponovio ono par riječi, što su one noći moga maloga prijatelja učinile milim i bliskim čovjekom dvjema prekrasnim srcima, o kojima on nije nikada slutio, da kucaju. Ali ja se ne sjećam tih riječi, pa i ne znam, bi li one učinile na vas takav dojam. Koji ste ga znali, vi ste ga sigurno ljubili. Koji ga niste znali, vi možete žaljetl, što je tako lijepi život prošao mimo vas bez traga i bez koristi. On nije bio hridina, što visi nad oblacima, strašna i veličanstvena. Ubava dolina, ovjenčana zelenilom, ispunjena pjesmom ptica i mirisom nebrojenoga cvijeća, — takova je bila njegova dušal «Mio dečkol» — govorio je svaki, koji ga je vidio. Sjećam se, da sam ga zavolio na prvi pogled, ma da je on s nekim nepovjerenjem gledao čovjeka, koga su mnogi hvalili za pamet i grdili za ono, u čemu se pamet pokazuje. Jednoga časa iskrenosti bilo je dosta, da steknem prijateljstvo, kojega cijela vječnost laži ne bi bila mogla pokolebati. Ne mogu vam o njemu reći ni jedne velike riječi. Njegov život protekao je i završio se jednostavno, skromno, bez fraza. On nije tražio patnja, ali ih je srčano dočekao,-kad su ga one same našle. On nije želio umrijeti, ali se nije ni lecnuo smrti. Njegov je život tekao ravno i bez kolebanja. Ona ideja, koja ga je uvijek brojila u krug svojih pristalica, može da ga danas uvrsti u hram svojih mučenika i heroja. Zabitnost rodnog istarskog sela, gdje se nalazio u početku rata, nije ga spasila od progona. Bio je previše poznat kao otvoreni pobornik ideje narodnog ujedinjenja. Dok sam se još nalazio u Austriji, pisao mi je često iz raznih tamnica. 1 lanjske i ove godine tako smo ga često spominjali u našim razgovorima i tako smo maštali o tom, da će možda dobra sreća i njega osloboditi iz austrijske tamnice, pa ga kroz vrata rata dovesti k nama u Rusiju. Možete misliti, kako sam se obradovao, kad mi početkom oktobra ove godine predaše njegovo pismo. On ovdje u Rusiji 1 ^ Koja radost i koje razočaranje I Na poljanama Dobrudže zlobno se našalila sudbina i zagrljaj prijateljstva bio je prestignut zagrljajem smrti. U isti večer dobio sam vijest o njegovoj živoj blizini, i 0 beskonačnoj i ne-povrativoj udaljenosti smrti. „Evo što se dogodilo s Tvojim prijateljem, otkad si me izgubio s vida", čitao sam u posmrtnom pismu. ^ „Proboravivši osam mjeseci u istražnom zatvoru, bio sam na dvodnevnoj raspravi u martu 1915. riješen „in dubio". Zatim sam bio predan političkim oblastima, koje su me na temelju čitavog materijala otpremile u internat za «glasno misleće» u Goellersdorfu kraj Beča. Tu sam ostao do 9. marta 1916., kad sam pod bajunetama bio odveden u jedn i bečku kasarnu. Bio sam lišen prava biti jednogodišnjim dobrovoljcem. Kod čete sam imao dva nadzornika, koji su pazili, da se nikuda ne maknem, tako da kroz mjesec i pol, što sam ostao u Beču, toga grada ni vidio nisam. Kao redov bio sam otpravljen na front i tu mi je napokon uspjelo probiti ruske linije i dospjeti .u Rusiju".... Prestajem citirati njegove patnje, ma da se on, pričajući ih, nije zaustavio na tom mjestu. Neka konac bude šutnja! Suze su odviše svete, a da bi smjele služiti ma kome na prijekor. II. Petar J. S njim sam se kasnije upoznao i ranije smo ga izgubili. Nije trebalo mnogo vremena, da ga zavoliš. Sudbinu me često bacala iz jednog kruga ljudi u drugi. Moja su uvjerenja prolutala svu širinu prostora izmedju dviju krajnosti ljudske misli. Znao sam mnogo ljudi iz raznih tabora, no nikada nisam vidio čovjeka, koji bi bio idealniji od pokojnog Pere. Za njega se može reći, da je bio dobar drug, vatreni patriot i čestita duša. Njemu se mora priznati, da je bio naobražen i pametan čovjek. No sve se to može reći i za mnoge druge ljude. Pokojni Pero bio prije svega idealist. Njegovo prijateljstvo, patriotizam, poštenje bilo je prijateljstvo, patriotizam i poštenje idealista. Idealistički požar njegove duše buktio je tako visoko, da je kadikad zasje-njivao i samu bistrinu kritičnoga uma. Same njegove pogreške bile su izazvane idealizmom. Nije se mogao odobriti svaki njegov postupak, no ipak se pri tom nije moglo zaboraviti, da je on i onda, kad ima krivo, moralno beskonačno viši, nego njegovi protivnici, kad imaju pravo. Njegova je duša bila čista i svijetla, kao osmjeh sunca na vrhu sniježne gore. No svijet okolo njega nije poznavao takove čistoće. Visina ideala slabo se slagala s ,grubošću života. Nesklad je radjao plemenitu melankoliju, koju plitke duše i prazna srca smatraju često nekom mrgodnošću. Kao pravom idealistu, njemu je bila potrebna daljina. Iz daljine se vide samo svijetle strane svijeta i života. Blizu je dosadno i htjelo bi se bježati. U daljini se mašta i čezne. Tvrdo vjerujem, da je njegova zadnja misao kroz napore predsmrtne borbe hrlila k nama puna brige i nade, da je njegovo umiruće oko kao iz neke beskonačne daljine pogledalo na nas puno ljubavi i oproštenja. Sve nam postaje milo, kad odlazimo.... A kako istom onda, kad odlazimo za uvijek i u tako strašne daljine!..... III. Svijetli grobovi. Ja tako visoko cijenim ljude, o kojima pišem, da se upravo ne bi smatrao dostojnim slaviti ih poslije smrti, koja ih je tako visoko uzdignula nad nas, što smo još na životu. No ti su mi ljudi poklonili prijataljstv o, koje mi nalaže dužnost i daje pravo, da govorim o njima. v Sprijateljilo nas je lijepo vrijeme puno ideala, nada i pouzdanja. Bili smo onda kao na vrhuncu vrlo visoke gore. Sunce se dizalo po nebu i beskonačnost obzorja obećavala je vječni dan. Od onda su opustjeli naši vrtovi. Čopor je svinja provalio na cvijetne poljane i oborio cvijeće u blato. Sada nakon obavljena posla trče okolo s uzdignutim rilima pa pobjedonosno rokću. Plačući radi svoga siromaštva, ja tražim po poštedjenim kutićima duše i gledam nabrati cvijeća, da ga pospem po ovim grobovima. „Manibus date lilia pleniš!" Dajte pune šake ljiljana ! Mrtvi ne osjećaju glas naše hvale, ni miris našega cvijeća. Njima su ravnodušne suze i pjesme. To što mi govorimo, to, što mi plačemo,; to, što mi cvijećem sipamo ; sve to nije za njih, sve je to za nas. Ne plačimo dakle nad mrtvima, nad nama samima plačimo ! Gledajući na svijetle grobove drugih, plačimo radi mraka sivih dana naših. , A ovo su dva svijetla groba. Vi mi možete vjerovati, jer vam govorim ustima, čistima od nepravedne hvale. Pa ako znate cijeniti čistoću srca, nesebičnost podviga, skro-vitost požrtvovanja, vi ćete naći suzu sažaljenja nad grobovima, u kojima je sve to sahranjeno. Suzu sažaljenja, što nas najbolji ostavljaju i što mi lošiji ostajemo sami. Ne stidite se takvih suza, one su svete i čiste kao Uljani, kojima bi trebalo posuti ove grobove. Manibus date lilia pleniš ! Z. Š. Где je наша величина? i. Српски топови ca Кумазова, При-лепа, Битоља и Брегалзицеодјекнули су изван граница Србије, и прозели славу малог и непознатог народа. Да, за Србију се и сувише мало знало, a o Српском Народу су говорили или писали само ози који су се њиме изгересовали из каквих властитнх побуда. Нас je Занад слабо поззавао, и то преко аустријске и земачке шгампе, која je обогатнда свој речзик масом најгорих и најодвратнијкх израза само да би могла бацити шго внше блата на Сраски Народ и пред-ставиги га дрзим: бзјаиа и у слнци какву je она хтела и желела. A писало će често и све чешће последњнх: годиза, и увек no комазди «днтерарзог бироа* шшистарства спољзих позтова Беча. Не-мачгш шаљиви лисгози су <5или стално п.узи карикатура sajpaiya аашега народа, карикатура до лудила смешзих и до презираља одвратзих. Пре мобилизацнје својих армија про-гив Сриског Народа, бнли су узезицн Ме-терзикове школе мобнлиоала: лаж у свима правциааФалсифаковаллсу и нашу про-шдост и нашу садашњосг. Ta тездезцнозза камзања наилазилаје кадкада, као anp. у Фрпдјуаговој афзра и 31Гребачкои про-цесу, sa зесаломљива факга и убедљиве доказе наше невизостн н немачкчх тажи, a ih je цзла кампгња иаак успзвала да баци свету прашнзу у очи и да загушн глас праведзе одбразе Српског Народа. A глас нашег народа je био и сувишз слаб да би могао пролрзтн кроз зидизе лажи u изгрига и попеги се aa преето нсгнзе и правде. 3i глуву, у материја-лизму огрезлу, Бвропу требао je снаж-нијн глас од гласа иотнае. Требало je доказати не само своју морапну већ на , првои месту материјалау културу и саагу. Топови, и са еагузназмом проли-вена крв и расејанд гробози сриских сизова од Једреаа до Адријз и од Косова до Водене, открнлн су Бзропи једаа малн али витешкн народ ча вБижаеи Истоку» — Српски Народ. Наш исгочаи суоед — Бугарска — oceTHia je ударац сриске армије имрж-њом на нас, жудњом за освету отровала своје срце и свој разум. Северни сусед — Аустрија — схватно je озбљао вредност same сааге и полет наше мисли и нашах идеала. Почела je преко своје штампе још јаче но рааије бацати своје отровне стреле, денунцирати, и днпломатским пу-тем стварати тешкоће српској држав-ној и националној идеји. Бацила нас са мора, са плавог Јадрана. И почела се војаички спремати и днпломатски иза-зивати и вређати. Врхунад демонстра-ције против свега шго говори нашим језиком, против свих што носе у гру-дима љубав према слободи и Српству, била je посета Франца Фердинанда на маневрима у Босни. Ha Видовдан je пала германска крв на земљу наше Босне. Пала je крв и Европа запливала у пакао рата, који je открио најболније стране и слабости модерног човеченства, али и у исто време поставио свакн за-раћени народ^на његово право место на степеницама зиорала и цивализадије. II. 0 војничкој вредности Српског На-рода није потребно говорити. Он je њу докуменговао толико пута, кроз дуг пе-риод ове војне, na и сада, да je изазвао дивљење не само својих пријатеља и савезникавећ и својих противника. «Ах, како жалим, што немам за савезника тај мали али храбри народ!» — гузвнк-нуо je Виљем II. кад je добио извештај o поразу Поћорекове армије на Руднику и Космају. Део свет аплаудира и кад добијамо и кад губимо. Песници: Д' Анунцио, Едмонд Роотан и др. славе паше и по-беде и поразе са истим ентузиазмом; књижевници: Ришпен, A. Шерадам, Пол Адам, Виктор Берар, Б. Оман, В. Стед, Леонид Андреев и др. славни писци бира-ним речима плету у својим делима ореол сдаве око измучене и окрвављене главе српског војника. У нашим војиицима, са сурим шајкачама и подераним опанцима, гле дају Омирове јунаке и средњевековне ритере. Велики енглески државник Ас-квит свечааим гласом изјављује у пар-ламенту, да ће хероизам Срба бити у историји стављен упоредо са хероизмом • старих Атињана и Шпартанаца. Велики народ!... To нисмо заали ми, то нису знали наши пријатељи, то нису хтели знати нашн непријатељи. Можда то раније нисмо били, можда je велнчина душе Српског Народа одгова-рала величини граница његове државе i Можда у току петстолетног робовања нисмо представљали никакву вредаост ? У прнроди нема скокова, нити социалне науке црнззају чуда. Kao и материја, и: вредзост не ствара се из анчега. Шрст. Томз сз зећемо наузнти из историје С^пске Државз. To вам je истораја крвавнх престола, не-успелих покушаја]консолидован>а држав-ног организма, борба између властеле и I двора, власгеле и народа. A народ je певао, и у песми скривао и радост и тугу; љутио се на богозе и проклињао тираве; тражно слобот;у и налазно там> зице, љубио веру и гинуо на кољу са молитвом. Тамо у поззнји, која je ко-лекгивно дело целог нарзда, наћнћете npomiocT његову, исторају његову, коју je оа прежнвео и оз залнсао, кроз уста својих гуслара. Тамо je његова слабост алн je тамо и њзгова величиаа. Упоззајте Краљевића Шрка, na ћете познати Србиза до Карађорђеве Србије, он вам je персозифнкацнја Српског Народа са свниа пороцнма и врлизама озога вре-меча. Њзга треба поззатн, оз још живн j — јер јузацн не уинру —, њега су у i бор')н код Прилепа виделн храбрн cpn-ски пукови. Кажу да су тада добили надчовечазску снагу, јер ннсу хтели бити гори од свога претка — Марка. illl. У чему je величина једнога народа ? Несумњиво у величини његових идеала, у ква шгету његовог морала и висини његове културе. Каквн су идеалн Српског Народа'у прошлости и: садашњости није тешко J саззатн. Вечнга тежња за слободу, ве-чнта борба против ропства ма у којој се формн оно јављало. Љубав ка слободн je тиаичза од-лика нашега народа. Оза je Србипу свегиња над светнњама, она je јзднно Божазство на зеиљи за које os радо умнре. Сетите се Малог Радојнце, Сења-зиза Р1ве, Сгаризе Новака, од Задра Тодора, Хаџи-Ђере и Хаџи-Рувима, Сизђе-лића, Рајића и толиких других српских ајдука it ускока, ?који никада не погнуше главе пред бругалном силом, који ;се ве-чито јављају живни протестом против ти-разије и апостолима и заточницима сло-боде. Ta љубав ка слободи je саставни део душе народзе, и није никаква слу-чајзост да Српски народ последњи пада у борби са Турцима a првн поднже устанак и кида ропске ланце. Део нашег народа који je имао срећу да се пре једног столећа ослободи тур-ског ига, наставио je унутрашњу борбу, често крваву за политичке и грађанске слободе, без којнх се данашње васпи-тање грађаза Србије зе може замислити. У погледу политичко-грађанског васпи-тања и схватања демократских принципа западзог либерализма са Србнма се не може данас сравнити ни једаз од баж-канских народа, a мало из европских народа. Док су појмовн o грађанским правнма у Србији пречишћени, док je тамо улога свакога од друштвених фак-тора тачно одређеаа и суверена власч прешла потпуно у руке самих грађана, дотле видимо у суседним балканским државама карикатуру од парламента, скелет од грађазских права и слободе. Тамо je још увек највиши фактор, пре-судзи чинилац у питањима политичким:, нарочито спољзе политике, владар. Тамо су на велику срамоту балканских народа владари странцн ! Владари страни пот-чињезим народима и no васпитању, и no души, и no вери, и no националним тежњама. И данас je цео свет сведок ужасне слике, где владари — страндн — балканских држава, Грчке и Бугарске, располажу својим поданицима као са ропском руљом. И Бугари нир. имају образа да говоре o слободи, o части и поносу, док Фердинанд свечано изјављује: La Bulgarie c'est moi. Старо je правило, да сваки народ има онакве представнике какве заслу-жује. Србија се може поносити, што je увек имала на челу своје државе вла-дара из своје средине, и што никада нису њени грађани дозвољавали да владар наметне народу своју апсолутну вољу. Сваки такав покушај коштао je такве владаре или дрестола или живота. Овакво схватање својих права не може се објаснити простим утицајем западњачких идеја и политичких таласа француске револуције, већ у првом реду урођеном љубављу ка слободи, коју je Српски Народ манифестовао кроз целу своју историју и кроз најтежа времева. Део вашег варода, који je још и до давас остао под ропским игом Аустро-Угарске монархије, показивао je исту љубав ка слободи, исте тендевције за политичком независношћу, као и исту готовост за страдања и мучеништва под звамењем националног и политичког ослобођеи>а. Чести устанци у прошлости и атевтати у садашњости су доказ живе националне свести и тежње ка слободи. Гаврило Привцип и читава плејада младих револуциовара Словенског Југа су најсилвији протест против тираније и вајјачи аргуменат за вредње мишљење. Колико je силан фактор у рату висока националва свест и ypot)eaa љубав ка слободи, доказ je отпорва свага српског војника коју je манифестовао последњих годива. Он je вајјачи демант тврђења маршала Молткеа, да je једино васпи-Т8н»е, војвичко васпитање које добија битке и које развија готовосх умрети за Отаџбину. У рату je, каже Наполеов, морал све, и морал и јавност чиве већи део успеха. Колико je висок морал српског војника видело се у првим борбама про-тив Турске a затим против Бугарске и Аустрије. Он није могао остати веза-пажен од страве свих који су се инте-ресовали овим шттањем. Савесно изврши-вавве повереног задатка, готовост ва ризична и no живот опасва предузећа no личној нницијативи, некористољубље, нонос, ретко псштовање према женском свету, другарска пажња ве само према својима већ и врема заробљевом про-тлвнику — све су то карактерне особиве, јасва обележја високог морала српског војника, кога нису могла поколебати ни најгнуевија свирепства његових про-тивника. Но редак, непознат у историји, мо-рал Српског Народа манифестовао се у катастрофи његове независвости. Остав-љајући за собом запаљена села, пору-шене вароши, прегажева поља, домове своје, децу своју, родитеље своје, полази српска војска у правцу албавских пла-нжна, ка мору, у свет ! Куда ? Нико вије впао, али je сваки знао да иде путем страдања, да иде на Голготу, и сваки je носио силву веру у васкрс Слободе. Без роптања, без јаука и протеста изу-мирао je ваш Велики Народ ва путу и у својој измученој Великој Души скри-Lao свој дубоки бол. Он се плашио са-жалења јер je имао поноса. Он није хтео молити, јер je знао да има Јправа ва живот. Суро албавско стење je неми сведок овог пеаапамћеног страдања, за којв би требала кичица Верешчагжна или перо Толстоја. IV. Говорити o култури једвога народа, значи говорити o просвећевости општој, o ступњу образовања аеговог. Прогрес културе у току XIX. и ночетку овога века je превазишао оче-киваља ж највећих оптимиста. Мжслимо na материјалну културу чији се прогрес не да споритИ, док je ирогрес духовне културе, културе срца ж нарави, join увек у дискусији. Овај рат, који се са свих страна маскира најхуманијим мо-тивима, идејом слободе, принцнпом ваци-налитета, правичвости међународне и т. у суштини својој uua чисто матери-јплистичке мотиве, он je борба за ства-рање впликих пијаца за ипдустријске држав^ и бруталво отварање путева ка тии пијацама. Што су се малн вароди нашли v тој опасној нгри, који нису увск вођени искључиво материјалистич-ким побудама, то je због тога што су били ва путу овој или овој великој држави. Свирепости које су почивиле армије ■ централвих сила у заузетим областима, подсеђају на жалосна вре-мена инквизиције, и откривају болну страву савременог човечанства, које се на машинама диже под облаке, a које се животом и делима својим спушта испод нивоа Хува и Татара. Дакле говоримо o материјалвој кул-тури Српског Народа. Морамо признати, да je наш народ у томе правцу заостао много иза народа Западне Европе. Он није пронашао !ни барут, ни штампу; ни компас ни Аиерику, ви телеграфију без жжца ; није открио пи један велики закон у природи, али није пронашао ни једно убиетвево средство: митраљез, топове гигавтске, загушљиве гасове и т. д. за које модерна Германија даје својим учевим професорима диппоме доктора honoris causa. Ho Српеки Народ je у својој равој историји дао много знакова да има пуно смисла за вишу културу. To сведоче мвоги лепи споменици још из времена кад je српска држава бнла у развоју своме: немањићска држава. Многе цркве и манастири из тога времева сведоче o култури и укусу Срба тога доба. To сведоче и прве српске штампарије из познијег времена, то показује и диван стил вародвих рукотворина: вез. To напослетку показује и наша литература : вародва и уметничка. Српска култура развијала се под утицајем византијске и римоке културе. Ова два разва утицаја соследица су два различита политнчка утицаја и гео-графског положаја нашег народа. Но утнцај прве био je мвого незнатнији, док je утицај друге оставио дубоког трага у вашој литератури, варочито дубровачкој. Дубровник у то време — у време његове славе и величине — није био само литерарвн центар србо-хрватски, већ je у исто време био н привлачнп трговачки центар целе Рашке, одакле су водили друмовп преко Херце-говиве ка приморју. Српска Атина — Нови Сад — je био такође важан лите-ратурни центар, као и некојм српски манастири. Није место у овоме кратком пре-гледу ређати имена многих наших пи-сада жз доба дубровачке велнчине, али je потребжо истаћи да je наш народ дао и западној литератури и науци неколико славних људи, одлич-вих универзитетских професора и писаца, међу којима варочито име Руђера Бош-ковића чини част и науци и нашем вароду. За наше самољубље није без звачаја спомевутн и факат, да je српски језик известав период био дипломатски јееик на турском двору, и да су се синови мађарских магвата учили етикецији на двору српских краљева, нарочито за владавине Стевава Високог, једпог од најпросвећенијих владара у српској исто-рији. Дупгапов заковик не представља собом само литерарно дело, већ и велики културни напредак у области правне науке код Српског Народа, a верска толеравцпја се јасно изражавала чак и у времеву када су на Западу падали милиови људских жртава у верским бор-бама. Па ипак, српска култура није прешла граниде свога варода, њоме се човечан-ство није користило нмти je бележи у сво-јшм културним исторжјама. Но има један факат који се не да порећи, то je, да je Српскп Народ, валазећи се између Ориепта и Запада, неколико столећа био крвавн зид, од који су се одбијали та-ласи иоточи.ачке културе и политичких тендепција. Он je крвљу својом дуги период историје искупљивао свој дуг цивилизадији Запада, који се за то време развмјао ве само културно већ к бројво. He треба заборављати, да je Српски Народ у немањићско доба бројао скоро толико колико и Впглески Народ тога времена; ве треба заборавити да наш варод данас броји око 10—12 мил. a еиглески близу педесет милиона. Ова исгоријска ситница даје социјалном и културном историчару важан материјал за размишљањо o узродима прогреса појединнх народа, као и пронадашу других. Логички намећо се Ш1таа.е: ко-лико би висока култура Енглеза била да-вас, да су они били у положају Српског Народа? И обратно. Српско-Хрватско-Словввачкн Народ налази се давас пред строгим судом Историје. Taj велики трибунал пма да нас пусти на слободу, без које нема ни прогреса ни културе, или да нас остави и даље у тамници политичкој и култур-ној. Судбина одлуке зависи од ивтереса и савести наших судија, од дијалектике ваших бранилаца, али и од нас самих. Учинимо за себе онолико, колико смо до сада учивили за друге и ми смо слободн-и! Д-р М- Крстић. Из циклуса «У туђини.» II. — Својој матери. — Поробљена мајко, да ли тешко страдаш, И судбину своју да ли кривиш, стара, Мила моја мајко, да ли ми сенадаш, Кад без речи паднеш пред двери олтара ? 0, ja звадем добро да ти душа чека Блесак старог сунца са видика ведра, Да си вазда крепка, снагом над- човека, Сакрила све rope у мајчина недра. Суза из твог ока јавно није пала, Јер си знала своје боле да савладаш, Пред светином ниси никад задрхтала, Нити те je душман видео да страдаш И кад би у куту своје собе мале Остала без иког, остарела, бона, Уснице би твоје тихо заиграле И руке се дигле пут Господњег трона.... Све жехпће и жешће народи секољу; Ти свесна свих ствари чекаш своје време, Кад fteni сретна чути на свом родном пољу И последњу строфу народне поеме. A у њој ће бити клик Иобеде свете: Иза сваког хума, пуне новог сјаја Угледаћеш опет своје суре чете У сунцу и цвећу свога завдчаја. Р. Веснић. Mir ljudem na zemlji! Slava Bogu na višavah in mir ljudem na zemlji! Tako se že tretjič razlega angeljsko petje iz nebeških višav in v tretjič mu sledi iz zemlje v odgovor grmenje topov, plač vdov, tožba sirot. Vojna furija je razdružila najsvetejše vezi človeštva, razrušila je družinsko srečo, deci je ugrabila njene hranitelje, ženam njihove može, pognala je mirno naselenje iz rodne grude, kjer so živeli njegovi dedi in pradedi, kjer počiva njih prah. Kri teče v potokih, prelite solze mater, vdov, sirot napolnile bi jezera. Mesto božičnega zvo-nenja, mesto sladke pesmi o miru doni našim dragim oddaljeno grmenje topov v božični pozdrav. Vsakemu iz nas je v teh dneh teško pri duši. Naše misli se mudijo pri naših domačih, spremljajo jih v teh dneh na njihovih potih, v duhu vidimo vaško srenjo zbrano pri polnoč-nici v domači cerkvi.. Vaška cerkev, ki v prejšnjih letih na ta večer ni mogla sprejeti vase vseh vernikov, prihitevših poslušat poslanje o miru, je sedaj na polovico prazna; medtem, ko je v prejšnjih letih igrala vsem na obrazu sreča in blaženost, se sedaj zrcali strah za nekaj dragega, žalost za nekaj izgubljenega, skrb je zarila vsakemu v obraz svoje koščene prste. Ni hišnega gospodarja, ki bi na ta sveti večer s sveto vodo in kadilom blagoslavljal svoje premoženje in prosil v iskreni molitvi Stvarnika, da čuva dom in imetje pred nezgodami, zamenjal je plug s puško ter gleda na polju bitve smrti v oči, ali pa je našel večni mir v daljni, tuji zemlji, ali pa mre od hrepenenja v dalnjem jetništvu. I nam je v teh dneh teško pri duši. Nehote se izvije iz naših prs vzdih, nehote se vprašujemo, kdaj se prislušne človeštvo angeljskemu poslanju. Mir ! Vsakdo iz nas si ga želi in hrepeni po njem. No, kakšen mir! Želimo si mir, ki bi nam stri stoletne okove, ki bi nam prinesel naše vstajenje, ki bi nam omogočil svobodno dihat v svobodni domovini. Ravno te dni so listi polni člankov o miru. Nemčija, na vrhuncu svojih uspehov, je predložila zaveznikom mir. V zavesti, da mu s vsakim dnem pešajo njegove sile, da se s vsakim dnem bliža neizbežni polom, predlaga «zmagovalec*> «premaganemus> pod krinko človekoljublja. Zavezniki, ki se bore za svetinje človeštva ne morejo in ne smejo dopustiti, da bi bili zaman preliti potoki krvi, da bi bilo zastonj doprinešeno tolko žrtev, sicer vstanejo iz grobov sence padlih junakov in bodo zahtevale račun, zakaj so oni prelili svojo kri. Mogoč je edino mir, ki zagotovi narodom njihovo svobodo, ki nas zavaruje v bodočnosti pred vsakim napadom, pred vsakim rušenjem blagostanja in kulture človeštva ; tak mir pa je le mogoč preko trupel naših sovragov in tlačiteljev. Kakor hrepenimo v teh dneh po miru, po naših ognjiščih, ravno tako moramo imeti pred očmi to veliko resnico in ne odnehat, dokler ne bodo strti v prah naši sovragi, dokler ne napoči naši tlačeni domovini zarja svobode. Radi tega vrzimo v stran sleherno malodušje, zavedajmo se, da je mir edino mogoč na podlagi naše svobode. Množe se vrste borcev, pripravljenih, da nanesejo smrtni udarec našim sovražnikom. Bodro glejmo v bodočnost v trdni veri in nepremagljivem upanju, da nas bodoči Božič najde srečne sredi naših dragih v svobodni Sloveniji, v Jugoslaviji. Kvišku srca! Dr. L. САДРЖАЈ: Христос ce роди ! M. Jovanović: Božični pozdrav domovini; Из мемоара геиерала M. Живковића; M. Banić: Hosanna Sine Davidov ! B. Пурић: Ноздрав Србији; — a. — : Jaslice; Г. Георпевич-Б: Всходђ поваго солнца; — a. —: Božič 1916; 3. Шврљуга: Веограду ; Р. Du Boćhet: Наше иадање; Dr. M. Žeraić : Dve posete ; C. Стефановић: Из црних дана Орбије; T. A. Васојевић: Племенитост југосл. војника; Z. Švrljuga: In memoriam ; Др. M. Крстић: Где je наша вели- чина; _r . P. Веснић: Из циклуса «У тут)ини» ; Dr. L.: Mir ljudem na zemlji. Издаватељ н одговорнп уредник: Радо И. Радоњић. Дсзволено војном цензуром. Одеса, 21. дец. 1916. r. Тип. Акцшн. К)жно-Русскаго 0-ва Печ. Д-fena Одесса.