PREGLED POLITIKE SRBIJE
PREMA ALBANCIMA
OD 1913. DO 1945. GODINE
ras® иш
Prva izdaja
Časopis za kritiko znanosti
Ljubljana, maj 1989
Џ27 (izredna številka)
CIP - katalogizacija v knjigi
Narodna in univerzitetna knjižnica, Ljubljana
949.711.5" 1913/1945"
327(497.11:496.5)" 1913/1945"
SRBIJA i Albanci / [glavni urednik Bojan Korsika). -
Ljubljana : Časopis za kritiko znanosti, 1989-
Knj. 2 : Pregled politike Srbije prema Albancima
od 1913. do 1945. godine. -
11. izd.]. - 1989
1. KORSIKA, Bojan
SfflHft
y in
PREGLED POLITIKE SRBIJE
PREMA ALBANCIMA
OD 1913. DO 1945. GODINE
Hi ВВШ
Svi navedeni izvori u ovoj knjizi su srpski
i dostupni su svakom građaninu Beograda,
npr. članu Narodne ili Gradske biblioteke.
_	5
Sadržaj
Od 1913. do 1918. godine
9
Gušenje pobuna, početak kolonizacije
13
Pacifikacija oružanom silom
Od 1918. do 1945. godine
17
Trupe iz Jugoslavije činile strahovite zločine
27
Rušenje vlade Fan Nolija, oružani upad
Jugoslavije u Albaniju
35
Borbe s kačacima na Kosovu 1924. godine
36
Azem Bejta
39
Miroslav Krleža
42
Dimitrije Bogdanović
47
Senžermenski ugovor o zaštiti manjina
49
Agrarna reforma i kolonizacija Kosova
51
Kolonizacija od 1918. do 1941. godine
57
Pismo iz Ipeka (Peći)
60
Izveštaj ministra vojske i mornarice
62
Izveštaj načelnika okruga Kosovskog
66
Srpska pravoslavna vera
6
67
Doprinosi Vase Čubrilovića
71
Beogradska štampa tog vremena
72
"Radničke novine" o "Politici"
75
Proglasi napredne omladine Kosova i Metohije
81
Josip Broz Tito
82
Bujanska konferencija
84
Stav prema pitanju Kosova
90
Oružana pobuna na Kosovu jeseni 1944. godine
91
Rezolucija Oblasne narodne skupštine
o prisajedinjenju Srbiji
93
Literatura
Od 1913.
do 1918. godine
_	9
Gušenje pobuna,
početak kolonizacije
Srbija je povlačenje svojih trupa iz Albanije završila 24. aprila
1913. godine, po naređenju Konferencije ambasadora, koja je za-
pretila upotrebom sile.
Na osnovu Londonskog ugovora od 30. maja 1913. godine Kosovo i
deo Metohije sa Prizrenom pripalo je Kraljevini Srbiji, Peć, Đakovica
i Istok Kraljevini Crnoj Gori.
Dva meseca kasnije, 29. jula, Konferencija ambasadora je utvrdila
Ustav "nezavisne i neutralne" kneževine Albanije.
"Pripajanjem Kosova i Metohije Srbiji i Crnoj Gori ove oblasti su,
posle četiri i po stoleča, ponovno ušle u sastav srpskih država, čime
za njih počinje novo razdoblje u društveno-ekonomskom, političkom
i kulturnom životu".1 Tako piše Radošin Rajović u svojoj knjizi
"Autonomija Kosova".
Iz njegovog daljeg, vrlo škrtog i uzdržanog, opisa tog "novog razdo-
blja" u životu Albanaca ipak može da se nasluti stvarni njihov
"društveno-ekonomski, politički i" čak "Kulturni" (!) život:
"Ulaskom ovih oblasti u sastav Srbije i Crne Gore prvi put su se
Arbanasi - sada kao brojna etnička grupa - našli u sastavu sloven-
skih država, suprotno težnjama koje su ispoljavali u nacionalno-
oslobodilačkom pokretu 1878-1912, za uspostavljanjem Velike Al-
banije' u kojoj bi se pored ostalih krajeva našli i Kosovo i Metohija.
Dok su srpske i crnogorske trupe triumfalno ulazile u oblasti
Kosovo i Metohiju, donoseći slobodu svojim sunarodnicima, veliki
deo Arbanasa (naročito muslimana) smatrao se pogođenim, tačnije,
nije se smatrao oslobođenim."2
Dimitrije Tucović i Košta Novaković su opisali taj "triumfalni ulaz"
srpske vojske u oblast Kosova i Metohije.
Posle njihovih opisa postupaka srpske vojske i vlasti u tim kraje-
vima razumljiviji je i sledeči, oprezan i blag, opis situacije koji daje
čitaocima Radošin Rajović:
"Usled nezadovoljstva i otpora Arbanasa u oblastima Kosova i
Metohije zbog ulaska u sastav srpske države, srpska vlada je još
oktobra 1913. godine donela Uredbu o javnoj bezbednosti, kojom
su bile predviđene stroge kazne za svaku vrstu otpora.
Zapravo, najteži i najsloženiji zadatak koji su vlasti Srbije i Crne
Gore imale u ovim krajevima bio je položaj Arbanasa... i njihov
odnos prema državama u čijem su se sastavu posle 1912. našli,
pošto se veliki deo Arbanasa nije mirio sa pripajanjem ovih krajeva
Srbiji i Crnoj Gori.
1	Rajović Radošin, "Autonomija Kosova", Beograd, 1988, str. 63.
2	Isto, str. 4.
r-
10_	
S druge strane, srpska i crnogorska vlada su u ove oblasti slale
činovnike koji su se okrutno ponašali i kojima je glavni cilj bio da
se obogate. Vlasti su terorom ugušivale izražavanje nacionalnih
osećanja, kao i negodovanja i otpore Arbanasa, pa su međuna-
cionalni odnosi postajali sve zaoštreniji. Do naročito teške situacije
došlo je 1913. kada su izbile masovne pobune Arbanasa pa je
upotrebljeno nekoliko divizija da se te pobune uguše".3
Rajović se u ovom poslednjem, gde govori o "teroru", o "divizijama"
koje "guše pobune" (znači u krvi) poziva na Vladimira Dedijera.
(Istorija Jugoslavije, str. 348.) Međutim, akademik, predsednik
Odbora Srpske akademije nauka koji se bavi proučavanjem geno-
cida na teritoriji Jugoslavije u XX veku, ne stavlja na dnevni red taj
genocid koji je srpska vojska vršila nad albanskim stanovništvom
Kosova, a o čemu mu svedoče i srpski socijaldemokrati...
Srpske i crnogorske vlasti su odmah posle osvajanja i pripajanja
Kosova i Metohije započele naseljavanje svog življa.
"U Crnoj Gori je donet Zakon o naseljavanju u novooslobođenim
krajevima i u Metohiju su se odmah počele doseljavati porodice
Crnogoraca. U cilju vršenja naseljavanja na Cetinju je obrazovan
Glavni odbor za naseljavanje, koji je reševao molbe... Naseljavanje
je, međutim dočekano neprijateljski od strane starosedelaca-Arba-
nasa, jer su naseljenici dolazili na zemlju koja je pripadala agama i
begovima koju su dojučerašnje čifčije-Albanasi već obrađivali i za
koju su računali da će biti njihova, ili su pak dolazili na utrine i
pašnjake koje su Arbanasi koristili. Naseljavanje, prema tome, nije
moglo proći bez nasilnog pomeranja starosedalaca, otimanja i
samovolje. To je stvorilo jaz između njih i doseljenika.
Srpska vlada je 20. februara 1914. donela Uredbu o naseljavanju
južnih krajeva... Međutim, rad na naseljavanju nije znatnije odma-
kao usled izbijanja prvog svetskog rata, a 1915. je prestao svaki
rad na tom pitanju.
Usled ratnih prilika i već stvorenih rdavih odnosa između
starosedelaca i doseljenika, najveći deo doseljenika vratio se u kra-
jeve odakle je i došao, sem autokolonista, tj. onih koji su sami
kupovali zemlju i naseljavali se".4
O agrarnim, kao i o međunacionalnim, odnosima za vreme prvog
svetskog rata na Kosovu govori i drugi jedan autor, Milovan Obra-
dović:
"Krajem 1915. godine cela teritorija Kosova našla se pod okupa-
cijom Austro-Ugarske... Narod je morao da daje razne dažbine za
potrebe okupatorske vojske i vlasti. U ovim teškim danima mno-
gi ljudi, i Albanci i Srbi, ne mireći se s terorom, odlaze u šume,
odakle se bore protiv okupatora. Ove borce narod je nazivao kača-
cima...
3	Isto.
4	Isto, str. 69.
_Il
Politička i lična nesigurnost za vreme austro-ugarske okupacije
odražava se i na agrarne odnose. S okupacijom nastaje nesigurnost
za imovinu i život kolonista koji su se naselili posle 1912. godine,
bilo kao autokolonisti ili u režiji agrarnih organa. Na udaru su se
našli prvo oni koji su se samovoljno ili uz pomoć policijskih organa
naselili na napuštena i odmetnička imanja. Uz pomoć svojih prija-
telja proteruju ih raniji vlasnici, koji se vraćaju. Bilo je i slučajeva
ubistava nekoliko naseljenika u delu Kosova pod crnogorskom
vlašću, prvenstveno onih koji su se zamerili albanskom domaćem
stanovništvu. To je bila neka vrsta osvete za učinjene nepravde i
nasilja. Ovi naseljenici se povlače u stari kraj ili gradove na Kosovu.
U povoljnijem položaju bili su autokolonisti - oni koji su došli do
zemlje putem slobodne prodaje. Prema njima je domaće albansko
stanovništvo imalo drugačiji stav - smatrani su kao legalni naselje-
nici koji i dalje imaju sva prava na kupljenu zemlju. Dobar deo ovih
naseljenika, naročito u delu Kosova pod Srbijom, ostao je tokom
celog rata na svojim imanjima. Ne samo što ih Albanci nisu uzne-
miravali nego su u dosta slučajeva pomagali jedni drugima da što
lakše podnesu teškoće okupacije.
Za vreme austro-ugarske okupacije iseljavanje albanskog stanov-
ništva u Tursku, zbog nesigurnosti imovine i života, nastavlja se,
ma da su takvi slučajevi bili retki...
... Ovakvo stanje zadržalo se do stvaranja Kraljevine SHS decembra
1918. godine."5
Prvih dana decembra 1915. godine srpska vojska je počela da se
povlači iz Srbije preko Albanije do Jadranskog mora, gde su bili
saveznici. Međutim, i u takvoj situaciji, kada je ostala bez teritorije,
Srbija je nastavila svoju dotadašnju politiku:
"Posle povlačenja iz Srbije, srpska vlada je i u izbeglištvu nastavila
da se živo interesuje za stanje u Albaniji...
Ciljevi srpske vlade... bili su, pre svega, da obezbede vladavinu u
zapadnoj Makedoniji, na Kosovu i Metohiji, kao oblastima koje su
bile pretežno naseljene Arbanasima, kao i da zadobiju teritorije u
severnoj Albaniji, kako bi se Srbija primakla Jadranskom moru".6
Karadordevići, kralj Petar I i prestolonaslednik Aleksandar, kao i
predsednik vlade (u izbeglištvu) Nikola Pašić ni sada nisu mogli da
se odreknu svog megalomanskog sna o "srpskom" moru i osvajanju
albanske teritorije.
"Valjda ni sa jednom zemljom, s interesima nijednog naroda nije se
toliko bezočno trgovalo na mirovnim konferencijama posle prvog
svetskog rata, kao što je to slučaj sa albanskim narodom".7
'Trgovina oko Albanije nastavljena je i tokom prvog svetskog rata...
5Obradović Milovan, "Agrarna reforma i kolonizacija Kosova 1918-1941, Priština
1981, str. 33.
6	Rajović Radošin, nav. delo, str. 62.
7	Dedijer Vladimir, Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, tom 2. 1981, str. 889.
		12
Po Londonskom ugovoru, 26. aprila 1915..... Italija je okupirala
Valonu..., Francuska je okupirala Korču,... Grčka je stvorila vladu
autonomnog Epira. Krajem 1918. srpske trupe okupirale su sever-
ne delove Albanije".8
Ali,
"Albanija je primljena u Društvo naroda u decembru 1920. godine.
Jugoslovenske i grčke trupe nisu htele da evakuišu Albaniju... ali
su konačno morale da napuste Albaniju 1921. godine, kada je
konferencija ambasadora u Londonu potvrdila granice Albanije iz
1913. godine".
Rajović u svome prikazu situacije na Kosovu u to vreme nastavlja:
"Kosovo i Metohija su u toku oktobra 1918. oslobodile od
okupatorskih snaga jedinice 2. armije srpske vojske pod koman-
dom vojvode Stepe Stepanovića, zajedno sa Jugoslovenskom divizi-
jom i francuskim trupama. Ovi krajevi ušli su tada ponovo u sastav
srpske države".
Ali, srpska vojska je još pre dolaska na Kosovo, samo nekoliko
dana pre toga, vrlo strogo upozorila albansko stanovništvo na to,
šta ga čeka:
"Nastupajući sa juga, srpske vojne vlasti su u proklamaciji-letku od
29. septembra 1918. godine podsetile Arbanase iz zapadne Make-
donije, Kosova i Metohije na zlodela koja su počinili 1915. i pozvale
ih da ustanu protiv Bugara, Nemaca i Austrijanaca, zatim da ne
beže iz svojih domova i, ako se budu vladali kako im je pre-
poručeno, "postaćemo opet dobri prijatelji". Ne dajući podatke o
tome šta vojska Ima u vidu, navodeći albanska "zlodela 1915.",
Rajović nastavlja:
"Arbanasi iz ovih oblasti bili su i ovog puta protiv ponovnog
uključivanja u srpsku odnosno jugoslovensku državu. Pružali su
otpor na razne načine, a pre svega otvorenim suprotstavljanjem
uspostavljanju srpskih vlasti, odnosno nepriznavanjem ovih vlasti,
ubijanjem njihovih predstavnika, presretanjem i ubijanjem srpskih
vojnika i oružanim pobunama".9
Autor navodi u fusnoti knjigu B. Hrabaka i D. Jankovića "Srbija
1918., str. 183" gde stoji:
"Organizovan otpor ponovnom uvođenju srpskih vlasti ispoljio se
krajem oktobra i početkom novembra 1918. u srezu Vučitrnu, gde
su pobunjene grupe Arbanasa, pod vodstvom Feriza Sabana i Fej-
zula Sarača, napale zgradu ("sudnicu") opštine Prilužje. Pobunjenici
su napadali i pretresali srpska sela i otimali stoku. Oni su progla-
sili reku Sitnicu za granicu između Srbije i Albanije".
8	Rajović Radošin, nav. delo, str. 65.
9	Isto.
_	13
Pacifikacija oružanom silom
Krupne jedinice srpske vojske su od samog stupanja na teritoriju
Kosova i Metohije gušile nezadovoljstvo stanovništva albanske na-
rodnosti:
'Tokom oktobra 1918. jedinice jugoslovenske divizije pósele su
Kosovo i Metohiju i postavile svoje garnizone i vojne stanice koje su
izvesno vreme vršile i neke funkcije civilnih vlasti. Ove jedinice su
započele pacifikaciju ovih krajeva oružanom silom. U toku novem-
bra i decembra stigla su i vojna pojačanja".10
Autor ovog dela - pravnik, sudija Vrhovnog suda - i posle skoro
sedamdeset godina od tih akcija srpske vojske protiv pobunjenog
stanovništva, koje Srbiju smatra za okupatora, upotrebljava ne
jednom izraz "pacifikacija":
"... Jugoslovenske vlasti su, kombinacijom političkih i vojnopo-
litičkih sredstava, sprovodile pacifikaciju Kosova i Metohije".11
0	razmerama tih akcija (i njihovim posledicama) može da se stvori
slika i na osnovu sledečeg:
"Međutim, nije bilo lako ponovo uspostaviti vlast i razoružati i
vratiti u mirnodopski život nemirno arbanaško stanovništvo, koje je
u toku rata bilo prilično radikalizovano, dobro naoružano i uz to
steklo iluzije o iskrenom prijateljstvu Austrijanaca, kao i o
mogućnosti pridruživanja ovih krajeva albanskoj državi, pod utica-
jem zainteresovanih velesila".
Sredinom decembra 1918. pripreman je napad Malisora i drugih
arbanskih plemena iz severne Metohije na Metohiju, sa ciljem da se
uklone srpske vlasti. Naoružane grupe iz ovih plemena, koje su
brojale ukupno oko 3000 ljudi, ne računajući pristalice u Metohiji,
napale su jednu kolonu vojnika kod sela Junika (Đakovica).
U februaru 1919. u severnoj Albaniji je buknuo ustanak sa ciljem
da se u Metohiji i na Kosovu, kao i u zapadnoj Makedoniji, izazovu
neredi. Preko 3000 ljudi prodrlo je tada preko Decana u Metohiju,
a oko 600 ljudi preko Rugova ka Rožaju".12
1	tako je "kontrarevolucija" albanskog stanovništva Kosova i Meto-
hije, uperena protiv vojske i vlasti Kraljevine Srbije još 1912., 1913.
i 1914. i njihove zavojevačke politike, kako ju je nazivao Dimitrije
Tucović, preneta i nastavljena u Kraljevini Srba, Hrvata i Slove-
naca, u kojoj su na čelu bili ista dinastija, iste vojne vlasti, isti
političari, koji su takvu politiku Srbije sprovodili i pre 1918. go-
dine...
10	Isto.
11	Isto, str. 93.
12	Isto, str. 66.
Od 1918.
do 1945. godine
		17
Trupe iz Jugoslavije činile
strahovite zločine
"Valjda ni s jednom zemljom, s interesima nijednog naroda nije se
toliko bezočno trgovalo na mirovnim konferencijama posle prvog
svetskog rata, kao stoje to slučaj sa albanskim narodom".13
"U Memorandumu Velike Britanije, Sjedinjenih Američkih Država i
Francuske 'bili su odbijeni zahtevi stare Jugoslavije za Severnom
Albanijom'".14
Tako je - daleke 1947. god. - pisao Vladimir Dedijer. Pa čak i ovo:
"Režim kralja Aleksandra krajem 1920. godine ubacio je svoje trupe
u Albaniju da silom prigrabe njene severne delove. Najamničke
trupe koje su nadirale iz Jugoslavije činile su strahovite zločine i
samo u jednoj akciji spalile preko 90 albanskih sela".15
Ali, ni te "strahovite zločine" ni tih spaljenih "preko 90 albanskih
sela" akademik Dedijer nije do danas kao istoričar obradio, a isto-
rijska distanca za to je dovoljna več, niti je taj genocid stavio na
dnevni red svog odbora pri Srpskoj akademiji nauka. A to je bio i
klasični državni terorizam, jer su ti zločini izvršeni na teritoriji
druge nezavisne države...
Pa ipak, svedočanstva o tome ostavili su oni isti, koji su i u Kralje-
vini Srbiji dizali glas u zaštitu albanskog stanovništva, teško optu-
žujući vladu i vojsku za zločine.
Bile su to "Radničke novine" - do 26. juna 1920. godine organ So-
cijalističke radničke partije (komunista), a od 27. juna 1920. organ
Komunističke partije Jugoslavije.
Članci u tim novinama razotkrivaju strašnu stvarnost na Kosovu i
Albaniji u to vreme. Prenećemo neke od njih:
"Naša Irska"
11. jun 1920. godine
"... U Arnautluku prašte puške... Čitavi krajevi naseljeni Arnau-
tima nalaze se u vrenju, koje liči na vrenje u Irskoj, koja traži oce-
pljenje od gospodarstva Engleske. To je naša Irska, naš vazal koji se
buni, jer ne može više da trpi gospodarstvo i buni se na način koji
je svojstven Balkanu... Naša vlada šalje nova pojačanja da umiruje
svoje stanovništvo koje je nezadovoljno.
Srbija je posle Balkanskog rata stvorila od Maćedonije i Stare Srbije
jednu oblast u kojoj su građani bili građani drugog ranga. Svojom
pokvarenom politikom i besprimernim pritiskom usadila je u dušu
13	Dedijer Vladimir, Jugoslavija od Versaja do Pariza, Beograd 1947, str. 24.
14	Isto, str. 25.
15	Isto.
18_	
svih stanovnika silnu težnju za slobodom i ravnopravnošću, mržnju
na vlasti i režim - želju za što većom samostalnošću, autonomijom.
Ponavljanim gresima, činjenim iz dana u dan, vlasnička Srbija je
ogorčavala tamošnje stanovništvo.
Ono što je započela Srbija produžila je Jugoslavija. Amauti ostali
su i dalje građani drugog reda, nad kojima su vlasti izvršivale svoje
ćefove, pored pljačke na koju su, izgleda, smatrale da imaju neko
neosporno pravo, osveštano prošlošću i policijskim tradicijama. Kao
što je... Srbija za jedan ili dva zločina jurišala na čitava sela i palila
domove i raseljavala stanovnike da kazni i zaplaši, tako je produžila
i Jugoslavija. Građanska prava, istrage, sudski postupci, suđenje
nisu postojali za ove krajeve. Postojao je žandarmski ili vojnički
kuršum, kratki postupak, teror: da zaplaši i zavede red. Rezultat
takve vladavine bio je rasulo, nered, odmetanje od vlasti i borba sa
vlastima sa oružjem u ruci. Sasvim razumljivo, potpuno neminovna
posledica gde vlasti ne daju zaštite, gde vlasti ne primenjuju za-
kone, već uteruju strah. Neminovna posledica za krajeve koji su na
pušci živeli, neminovna posledica u jednoj zemlji u kojoj je država
prema jednima majka (ne baš najbolja), a prema drugima maćeha.
Karakteristična je jedna žalba koju je u demokratskom poslani-
čkom klubu, na jednoj sednici, izneo jedan arnautski poslanik iz
prizrenskog okruga. Taj Arnautin daleko je od toga da predstavlja
onu arnautsku sirotinju, jer je sam imućan, ali zbog toga je njegova
žalba, upravo optužba da je 'nameštena' komunistička, 'boljševi-
stička' - kako se to rado čini.
- 'Lepo braćo - rekao je otprilike on - vi kažete da je Jugoslavija
naša majka. Ama ja ne bih tako rekao. Tamo dole popališe čitava
sela, poubijaše masu ljudi. Kažu: krivi su. Zašto se ne posla jedna
anketa da utvrdi jesu li svi krivi i koji su krivi? Jer nisu krive žene i
deca i porodice, nisu krive kuće i imanja, nisu krivi svi koji su
pobijeni i oterani sa ognjišta. Ako ima krivih, pa neka se kazne, a
ne kažnjavati sve iz reda, i one koji nisu krivi. Ne, ne, Jugoslavija je
za nas maćeha, a ne majka'.
Doista, kapitalistička i militaristička Jugoslavija pokazala se kao
rdava maćeha prema svima nesrpskim elementima ne samo dole,
već i u svim novoosvojenim oblastima".
Govoreći o mentalitetu, koji vlasti stvaraju, "Radničke novine" uka-
zuju da je "mentalitet kod naših prostih vojnika, stvaran u Maće-
doniji i Staroj Srbiji, bledeo, čim su ti vojnici dolazili u bliži dodir sa
siromašnim Arnautima... Nije re tko čuti od svih takvih naših...
vojnika: Arnauti su u suštini krasan narod, samo siromašan i
nesrećan, neprosvećen... Zašto ih naši tako gone i mrze?
I u tome je veći zločin od svih ostalih koji naši vlasnici čine: što
zavadaju narode koji su sastavni deo Jugoslavije, što potstiču
mržnju, truju dušu prostoga sveta, što svoje zločine hoće da pre-
bace na narodne mase da ih one nose. Ali, taj najveći zločin naših
vlasnika mi komunisti nećemo dopustiti, i zato, iznoseći otvoreno
_	19
nedela upozoravamo arnautsko i ostalo potišteno stanovništvo
drugih narodnosti da ne padnu u zabludu i da za nedela naših
kapitalista i imperijalista i reakcionara osuđuju ceo jugoslovenski
radni narod, koji pati kao i oni i koji se bori za slobodu i ravno-
pravnost kao i oni. A uz to sve potištene narodnosti treba da budu
svesne da do slobode neće doći drukše do u borbi, udruženim
snagama radnog naroda svih narodnosti u Jugoslaviji protiv
udruženih kapitalista svih narodnosti u Jugoslaviji...
... Arnautski siromašni narod je naš brat... Njegova žilava i
neustrašiva borba za slobodu nama imponuje (i uliva nam punu
veru da ćemo imati dobrog druga u borbi). Mi ćemo pratiti nasilja
naših vlasti i nepoštedno otkrivati prave uzroke zlu, kao što smo to
ovog puta učinili... Mesto mržnje medu narodnostima i bespravlja
jednih, mi proklamujemo ljubav radnih i siromašnih masa i pot-
punu jednakost svih".
Kako istinito i aktuelno, nažalost, zvuče ove reči vernih sledbenika
neumrlog vode srpskih socijaldemokrata Dimitrija Tucovića! Ko je
autor ovog članka? Nema potpisa. Košta Novaković je preživeo prvi
svetski rat i odlučno nastavio borbu svojih palih drugova. Da nije
on ovo pisao?... Istorija ćuti...
"Još o užasima u Metohiji"
25. jul 1920. godine
"... Znači da je u ovoj zemlji buržoazija sistematski krila da se
izmučeni narod dizao protiv divljačkog režima jugoslovenske čizme i
policije i da su te pobune ugušivane tako varvarski i tako kivavo da
se građanima ove zemlje ni grob ne zna! Eto slike ovog varvarskog
režima, eto kako se u ovoj zemlji vlada. Izazove se strašnom
pljačkom i nasiljem narod na pobunu, a kada se pobuni - onda se
mitraljezima 'zavodi red'.
... A kada se posle pobuna i nasilja napune gore hajducima, jer
danas slobode i snošljivog života u Metohiji i Staroj Srbiji još jedino
ima u gori, kada Azim Bejta iz Drenice koji je bio odmetnik pod
austrijskom okupacijom... ode u goru i kada se sa njim uputi još
više hiljada, onda demokratski ministar Ljuba Davidović pada na
jednu 'demokratsku i kulturnu' ideju. Pada na ideju srednjevekov-
nih krvoloka da žene, decu i rodbinu odmetnika uzima na odgovor.
Danas u 'oslobođenoj' Jugoslaviji vlasnici ubijaju žene i decu za
krivice njihovih očeva i muževa!
Protiv ovakvog varvarskog upravljanja naše buržoazije, koja se
hvasta svojom 'oslobodilačkom i kulturnom' ulogom mi dižemo naj-
energičniji protest".
"Upad" Amauta
29. jul 1920. godine
"Jugoslovenska vlada s vremena na vreme voli da javnost uzbudi
glasovima o arnautskim upadima, prepadima i napadima na našoj
20_	
granici. Sada se opet, po njenim informacijama, dogodio jedan
takav napad. I kao što je na svaki 'napad' odgovor 'odbrana', to su
već 'naređene potrebne mere za proterivanje neprijatelja'.
... Od kako smo došli do zajedničke granice sa takozvanom nezavi-
snom Abanijom, ti su upadi postali prava životna potreba naše
balkanske politike. U tom pravcu naša diplomacija, koju predstav-
ljaju najgluplji tipovi naše poluinteligencije, stvarala je prava čuda.
Kad god je situacija zahtevala, imali smo, kao poručen, arnautski
upad. I naivni ljudi odista su mislili da tu Arnauti napadaju iz besa
i ne sanjajući da su ti napadi poručeni, bar u većini slučajeva, od
same naše diplomacije.
Kada bi se otvorila i objavila poverljiva arhiva Ministarstva spoljnih
poslova, široke mase našle bi strahovite dokaze o toj strani poslova
naše tajne diplomacije, u kojima je g. Stojan Protić bio glavni
inspirator i prvi intrigant, a desna ruka su mu bili okružni
načelnici na granici Albanije, u prvom redu Jovan Ćirković, koji je
na mestu okružnog načelnika mnogo manje vršio dužnost svoga
zvanja, već ulogu diplomate, specijaliste za insceniranje arnautskih
upada. On je vrbovao 'prijatelje srpskog naroda' u Albaniji, kojima
je dužnost bila da skupljaju i organizuju razbojničke bande... Takve
bande, spremljene i naoružane našim državnim novcem, dobijale
su od naše diplomacije, osim te materijalne potpore, i sve
instrukcije za svoju delatnost. Jedan od glavnih njihovih zadataka
bili su s vremena na vreme potrebni napadi na naše granice, radi
pravdanja 'nužne odbrane' koja je tim napadima sledovala, ili čak
okupacije pojedinih oblasti ili cele severne Albanije".
"Pred novim pokoljima" - Naša vlada sprema
osvajačku ekspediciju u Albaniju
19. avgust 1920. godine
"Pre kratkog vremena mi smo povodom tendencioznih vesti naše
vlade o arnautskim napadima na našu granicu digli jedan komad
zavese... sa te odvratne igre koja silom inscenira sukobe s Arnau-
tima, da bi stvorila razloge za naše netraženo mešanje u unutrašnje
stvari arnautskog naroda. Zvanični i polu zvanični organi ćutali su,
poraženi istinitošću našeg otkrića.
No, uprkos tome, naša vlada ipak se odlučila na osvajanje Albanije.
Vlada pušta kroz listove fabrikovane telegrame o arnautskim napa-
dima; vojsci na arnautskoj granici govori se o tome u zvaničnom
naređenju kako će budući napad Arnauta biti u istim srazmerama
kao napad od 1913. godine! To diplomate unapred znaju, ali to ne
znači ništa drugo, nego samo jedno: naša vlada učiniće sve da...
ponovo preko teritorije i preko krvi Arnauta izađe na albansku
morsku obalu.
... Podgradac na južnoj obali Ohridskog jezera bio je i pre a i sada
prvi cilj naših osvajača, a krajnji cilj je osvajanje severne Albanije
do Škumbe.
		21
Presbiro je izdao zvanično obaveštenje o sednici ministarskog save-
ta, na kojoj je raspravljana situacija stvorena poslednjim arnaut-
skim napadima na našu granicu. Dónete su odluke o nizu mera za
proterivanje arnautskih upadača i osiguranja naše granične teri-
torije".
Posle ovoga list donosi pismo jednog komuniste sa tog područja:
"U celoj Arbaniji je vrenje. Arbanasi ne trpe gospodare i osećajući se
sposobni da sami budu gospodari u svojoj kući, traže samostalnost
Arbanije... Ne obazirući se na težnje arbanskog naroda za slobodom
i autonomijom, pokušavaju naši merodavni krugovi da sprovedu
svoju imperijalističku politiku kroz Arbaniju pomoću vojske i polici-
je. U mestima, okupiranim od naših trupa, policijske su vlasti
siledžije koje sprovode svoju samovolju pomoću žandarmeriskih ba-
joneta, kundaka, bombi i t.d. A kada su u ovome nemoćni da sami
posao svrše, traže pomoć vojske, koja im izlazi u sustet.
Jedan primer:
Koncem maja, a da bi i nokte lirama pozlatio, pošto je već sa zu-
bima svršio, prohtelo se načelniku sreza ljumskog g. Dajiću da
obavesti svog ministra kako u njegovom srezu ima toliko kačaka,
koji su se od bela leba' u goru odmetnuli, da bi bilo potrebno pred-
uzeti Vojničku kaznenu ekspediciju' protiv njih. Izašlo mu se na
susret. I otpočela je 'akcija' koja je brojno predstavljala: 2 bataljona
pešadije sa potrebnim brojem mašinskih pušaka, 8 mitraljeza, 4
brdska topa ijednom četom žandarmerije. Preplašeni arnautski ži-
valj, čim je za ovo saznao, napustio je domove i pobegao u stene da
se spase.
'Pobedonosna ekspedicija' posle sedmodnevne 'akcije', rušeći do-
move, pljačkajući stoku i paleći sela na čelu sa pukovnikom Kata-
nićem i sreskim načelnikom Dajićem, vratila se natrag sa preko
2000 opljačkanih ovaca, koza, krava i volova iz napuštenih i
siromašnih arnautskih sela. Od 'zlikovaca' je uhvaćen samo jedan
odža u džamiji sela Kalisa i vezan stražarno sproveden za Prizren!
Posle izvesnog broja dana Arnauti su se počeli vraćati svojim
opustošenim kućama. Svakodnevno dolaze načelniku sreza i mole
ga da im stoku povrati. Koliko može ovaj maroder 'izlazi im na su-
sret', prema broju podne tih lira, a za šta on 'nije nadležan' upućuje
ih drugom maroderu - načelniku okruga prizrenskog g. Todoroviću.
Eto primera, jednog od hiljadu, radi čega Arbanija vri. Kao posle-
dica takve politike dolazi revanš Arbanasa, o kome već cela javnost
zna. Zbog toga naše posade često napadaju. Arnauti i žrtve koje
otuda proističu jesu posledice pljačkaško-imperijalističke politike
koja se kroz Arbaniju sprovodi. Radi toga posade i služe kao kaz-
neni zavodi za nas komuniste. Mi ih većim delom i sačinjavamo i
svaki drugi vojnik-obaveznik upućen je k njima na 'dvomesečnu
vežbu' pod armijskim Pov. D. Br. 171. A svi rezervni oficiri tih
posada komunisti su, a i niži aktivni oficiri tretiraju se kao takvi.
Da bi bilo svakome jasno sa kolikom se hladnokrvnošću bacaju u
22_	
smrt ove posade, odnosno naši drugovi, dovoljno je što ću vam na-
glasiti da na frontu od preko 100 km ima svega oko 500 boraca ili
5 boraca na 1 km! Ti ljudi imaju da odbiju napad bez objašnjenja'.
Vlada svojom imperijalističkom politikom namerno ide na izazivanje
pobune u Arbaniji.
Ovakvom svojom politikom želi buržoazija jednim udarom dvoje po-
stići: prvo, uništiti sve naše drugove, koji su tamo na 'dvomesečnoj
vežbi' i, drugo, pretstaviti narodu opasnost od Arnauta, što će im
poslužiti kao razlog za osvajanje Arbanije kao i 1913. godine". I
sledi potpis - Jedan "obaveznik".
"Radničke novine"
28. avgusta 1920. godine
apeluju:
"Ne dirajte u albanski narod i u njegove životne interese. Sklapajte
sa njim prijateljstvo - i tada neće biti nemira na granici Albanije.
Ali ne zaboravite da morate iskupiti mnogo nevino prolivene krvi
Arnauta!".
"Bezumlje bez kraja"
1. septembar 1920. godine
List u ovom članku saopštava da poznati šovinista, pobornik zavo -
jevačke politike, Krsta Cicvarić u svom listu "piše iz krupnih slova o
'pokolju Srba na Kosovu', gde 'Arnauti kolju Srbe kao u najgorim
vremenima turske tiranije. Nijedan Srbin ne sme izaći u polje da
radi. Bilo je sela gde je za jedan dan poginulo oko 20 Srba. Ako
ovako potraje, na Kosovu, potsetimo, neće više biti ni jednog
Srbina"'.
Tako piše čuveni po velikosrpstvu Cicvarić. A "Radničke novine"
daju svoj komentar:
"Mi smo o krvavoj anarhiji u tim krajevima pisali i naši čitaoci
znaju zašto je narod u tim krajevima, bez razlike vere i narodnosti,
na hiljade uzeo oružje i otišao u goru. Ipak, ova istorija Krstina iz-
gleda običan, vrlo glup račun (a uz to i jedno sjajno priznanje
današnjem režimu u kome seljaci ne smeju da izlaze na rad na
svoja polja). U toj 'čisto srpskoj' zemlji!
Uzbuđen ovakvim očajnim stanjem, Krsta Cicvarić... piše ovu
čudovišnu rečenicu: 'Po našem mišljenju nema drugog izlaza nego
raseljavanje i istrebljivanje muslimana. Ako državna vlast nije u
stanju da im doskoči, mora se dopustiti da se organizuju srpske
čete'.
Bezumlje ide u beskonačnost i niko više u ovoj zemlji nema stida,
nego kao poslednji ljudožder propoveda istrebljivanje čitavog jednog
dela stanovništva iz verske i nacionalne mržnje. Niko se ne pita ko
nagna te ljude u odmetnike, niko neće da vidi da treba poklati naše
policajce i činovnike, koji su krivi svoj toj nevinoj krvi, koja se tamo
		23
lije od 'oslobođenja', nego propovedaju nova klanja, nova krvo-
prolića".
"Srpska invazija u Albaniju"
4. septembar 1920. godine
Engleski list "Spektator" objavio je sledeće pismo Obreja Her Berta.
"Na dan 14. avgusta predstavnik albanske vlade u Parizu g. Konjica
poslao je ovaj telegram g. Lojdu Džordžu:
'Uprkos uveravanjima koja je albanska vlada uvek davala jugoslo-
venskoj vladi o svojoj želji da živi u miru sa Jugoslavijom, srpska
vojska na dan 14. avgusta iznenada je upala na albansku teritoriju
u pravcu Skadra i Debra. Napadač prodire u unutrašnjost zemlje,
bombardujući varoši i sela, rušeći sve na što naide i terorizirajući
populaciju. Sudeći po sistematskom istrebljenju Arnauta u kraje-
vima koje je Srbija anektirala i poznatim snagama i artiljeriji u ak-
ciji, očevidno je da je ova invazija unapred smišljena i cilj joj je
uništenje albanske države i istrebljenje naše rase. Albanski narod u
samrtnoj opasnosti apeluje na pravdu i vladu Njegovog Britanskog
Veličanstva da stane na put toj bezdušnoj agresiji i da ga spase od
katastrofe'".
"Spektator" dodaje: "Opasnost je često najveća kada se ne vidi i ne
poznaje i do sada samo malo je nešto bilo objavljeno o novom ratu
koji je Srbija otpočela na Balkanu. Ubistvo nadvojvode Ferdinanda
uplelo je celu Evropu u rat, i zato je od velike važnosti objaviti
sadanje dogadaje na Balkanu.
... Tek što su Talijani napustili Valonu, srpska armija napala je Al-
baniju sa severa i zapada... Jedan pogled na kartu dovoljan je da
pokaže da se napredovanje srpske vojske vrši po jednom planu...
Ovo je jedan koncentrovan napad jedne dobro naoružane zemlje na
jednog rdavo naoružanog i neofanzivnog suseda. Izgleda da srpska
vlada ima malo moći i da je vojna uprava na svoju ruku ušla u rat
za osvajanje.
Na ambasadorskoj konferenciji 1913. godine Albanija je bila pri-
znata kao jedna evropska država i zato je nemoguće za Antantu da
stoji i da mirno gleda pokolje na svojim vratima. Zbog svetosti
ugovora, za neutralnost Belgije i slobodu Srbije rat je bio voden.
Srbi su bili hrabar saveznik za vreme rata i kao takvi mogu apelo-
vati na oproštaj za pogreške, ali titula saveznika Velike Britanije ne
nosi sa sobom pravo na vršenje zločina".
Interesantno, a i indikativno, je da engleski list ne govori o jugoslo-
venskoj, nego o srpskoj vojsci...
"Složno po Arnautima"
3. septembar 1920. godine
"Jedan od najtvrđih i najočiglednijih dokaza imperijalističke politike
jugoslovenske vlade prema Albaniji, dokaz koji najbolje pokazuje da
24_	
su prave njene namere čisto osvajačke, jeste činjenica da naporedo
sa ofanzivom naše vojske u Albaniji ide i ofanziva grčke vojske.
Sada se ponavlja samo ono što je bilo 1915. godine kada je naša
vlada inscenirala napad Arnauta na našu granicu i kada su opet
naše trupe krenule u osvajanje Albanije uporedo s grčkim
trupama. Vlade u Beogradu i Atini ostaju verne svojim mladim
osvajačkim tradicijama deobe Albanije...
Ovaj gadan fakt najbolje demaskira svu tartifsku prevrtljivost...
Vesnića, koji se pred parlamentom zaklinjao da je naša vlada od
uvek bila prijatelj Arbanasa i da su oni krivi što odnosi sa njima
nisu prijateljski. Žrtva sa ubicom ne može se sprijateljiti".
"Pismo s fronta - Šta se radi po Albaniji"
16.	septembar 1920. godine
Položaj - Piškopeja: 1. septembar
"U svom nastupanju naša vojska... počinila je što do danas niko ni
pomislio nije, a kamo li da je uradio. 27, 28 i 29 avgusta naši su
zauzeli sela i kako se koje zauzme odmah bude opljačkano i upa-
ljeno da sve izgori, a stanovništvo ostane na ulici i po ovim gudu-
rama bez grane i bez hleba.
Za paljenje i rušenje sela kombinovano je jedno naročito odeljenje.
Kada je ovih dana dolazio jedan general iz III armijske oblasti i
upitao ko pali sela, pukovnik Ješa Mihailović odgovorio je da Ar-
nauti pri odstupanju pale, a to je jedna masna laž. (Ovo bi trebalo
da pročita urednik Tribune' koji je masnim slovima objavio kako se
na frontu dižu gusti dimovi zapaljenih sela i kako te paljevine vrše
Arnauti, jer je to njihov 'znak za povlačenje'. Prim. Ur.)" - Jedan
vojnik.
"Naši Arnauti"
17.	septembar 1920. godine
"Sada je srpska vojska 'oslobodila' Piškopeju. Sela su sva zapaljena
i s ove i s one strane Drima. Slika je strašno jezovita. Žene, deca,
sve se to izjuri napolje i onda se zapali kuća i sve u kući, a žene i
deca ostaju bez hrane u polju, goli, gladni, bosi. Pljačka se vrši u
najvećem stepenu za račun oficira... Građanstvo Debra je bez
ikakve zaštite.
Po ćelom srezu pljačku vrše žandarmi i opštine, čime se koristi i
vojna intendatura, načelnik i mnoge 'visoke ličnosti', kojima se sva
pljačka donosi. Anarhija je najdivljačnija!
Druže, iznesite ovo na javnost, jer je grešno da sve ostane tajna...
Stanovništvo ove oblasti smatraju naši vlasnici kao kolonijalni
narod Jugoslavije". Jedan drug.
_	25
"Albanska kasapnica"
18. septembar 1920. godine
"Još pre tri meseca mi smo prvi objavili da se sprema kaznena eks-
pedicija u Albaniju. Nismo se prevarili. Izveštaji, koji nam otuda
stižu, potvrđuju sva naša tvrđenja. Samo što se kaznena ekspedi-
cija sada pretvorila u okupacionu ekspediciju. Niko, pa ni Presbiro
ni sva žuta štampa ne mogu nas uveriti da su ovu ekspediciju iza-
zvali Aranuti. Ova ekspedicija je odavno, dugo i sa planom pripre-
mana... Nikad Arnauti nisu prelazili našu granicu, već su naši mi-
litarci i agenti srpske vlade bjli na albanskom zemljištu.
... Albanska vlada je više puta pokušavala i molila srpsku vladu da
povuče svoje trupe na granicu, koja je odredena Londonskim ugo-
vorom... Ilijas Pašu je molio predstavnike srpske spoljne politike da
evakuišu albansku teritoriju, uveravajući ih da albanska vlada
nema rdavih namera prema susedima. Vlada Kraljevstva SHS,
naprotiv, tražila je zgodan momenat da prosto okupira Albaniju i
zajezi svoj mladi imperijalizam. Da bi stvorila presedan za okupaci-
ju, bili su joj potrebni sukobi s Arnautima. Za izazivanje sukoba
našla je pomagače u plaćenim Arnautima i svojim agentima i či-
novnicima".
"Ko SU Arnauti?"
6. oktobar 1920. godine
"... Odmah smo preduzeli napad, ne štedevši nikoga i ništa.
Zarobljenike smo odmah ubijali, stoku odvodili, sela palili redom, a
na mnogo mesta ni žene ni deca nisu štedena. Oni su begali ispred
nas, vodeći (većina od njih) i porodice, rasturajući se po šumama,
dok smo mi zapalili i ostavili da sagore do zemlje oko 90 sela".
"Radničke novine" nastavljaju:
"Eto, to su reći jednog oficira, potvrđene takode od drugog poštenog
oficira, ljudi koji su sve ovo svojim očima videli i nama iskreno
saopštili.
Ovo najbolje pokazuje da arbanski narod nije imao nameru da
pljačka, kako je sva štampa... pokušala da predstavi, skrivajući
zločinački akt vlade. Arbanski narod, u težnji za svoju nezavisnost i
nacionalnost... ustao je na oružje i napao nas.
... Jugoslovenskom narodu nije potrebna više ratna klanica, a naj-
manje arbanaška zemlja i imovina Arbanasa. Arbanasima nije
potrebno zavojevati Jugoslaviju, ali im je nužno imati punu
samostalnost u političkom i nacionalnom pogledu. Našem i njiho-
vom narodu potreban je mir i sloboda".
"Pomor na granici Albanije"
9. oktobar 1920. godine
"Drugovi nam saopštavaju da su naše trupe ušle do u sredinu Al-
banije, do samih Oroša. Prema tome su tačna naša tvrđenja o
26_	
namerama jugoslovenskih imperijalista da zauzmu Albaniju kao
osiguranje granica'.
... Mnoga majka neće više ugledati sina, koga su odveli jugosloven-
ski vlasnici da 'brani otadžbinu' u sredini Albanije, paleći i rušeći
kolibe sirotih Arnauta, ubijajući 'neposlušnu decu i žene arnaut-
ske'".
I t.d., i t.d. ...
Sve do prisilnog napuštanja albanske teritorije po naređenju velikih
sila (treći put od početka balkanskog rata) - do 1921. godine - srp-
ska, sada već jugoslovenska, vojska nastavljala je svoju
"oslobodilačku" i "kulturnu" misiju, iza koje su ostajala zgarišta i
leševi. Pod istim komandnim kadrom koji je sebi prisvojio oreol
"oslobodioca porobljene braće" u Bosni, Hrvatskoj i dalje, oreol So-
lunaca, oreol vojske jednog naroda, koji "nikad nije nikog ugnjeta-
vao" - do dana današnjeg ...
Hvala mladim poštenim, naročito srpskim, komunistima iz prvih
godina postojanja Jugoslavije, doslednim i dostojnim, tada nasled-
nicima srpskih socijaldemokrata, jer strašnu istinu o stradanju al-
banskog naroda znamo jedino iz njihovih svedočenja, pošto
zvanična srpska istoriografìja do danas mučki i bez trunke savesti
zaobilazi taj "slavni" period imperijalističke i kolonijalne politike
vladajuće tada u Jugoslaviji velikosrpske buržoazije.
_	27
Rušenje vlade Fan Nolija, oružani
upad Jugoslavije u Albaniju
U svojoj pomenutoj brošuri Vladimir Dedijer navodi i sledeče o na-
stavljanju agresivne politike velikosrpske buržoazije prema nezavis-
noj Albaniji:
'Velike sile i njihovi eksponenti na Balkanu stalno su se uplitali u
unutrašnji život Albanije. Neobično aktivnu ulogu u tim mračnim
poslovima imali su i predstavnici tadašnje Jugoslavije. Kada je
1924. godine u Albaniji svrgnuta s vlasti krajnje feudalna vlada
Ahmeda Zogua, vlastodršci u Beogradu prihvatili su ovog feudalca,
naoružali ga i uz pomoć Vrangelovih belogardista ponovo ga ubacili
u Albaniju. Tako je srušen krajem decembra liberalniji režim Fan
Nolija i na vlast došao Ahmed Zogu, 'jugoslovenski čovek'.
Tadašnja jugoslovenska vlada bila je utrošila na fmansiranje
Ahmeda Zogua 105 miliona dinara preko dispozicionog fonda Mini-
starstva spoljnih poslova. Tadašnji politički krugovi u Beogradu
govorili su da je samo polovina fonda išla Ahmedu Zoguu, a druga
polovina tadašnjem ministru spoljnih poslova Momčilu Ninčiću".16
Albanski "crveni episkop" Fan Noli
Fan (Teofan) Noli, koga gore spominje Dedijer, autor je istorijske
studije "Derd Kastrinoti Skenderbeg" (1947), rodoljubivih i lirskih
pesama, drame "Izraelci i Filistejci", knjige "Betoven i Francuska
revolucija" (1947) i dr. Prevodio je na albanski jezik dela Šekspira,
Servantesa, Longfeloa, Omara Hajama i dr.
Zbog njegovih liberalnih antifeudalnih ideja zvali su ga i "crveni
episkop".17
* * *
Kao predsednik nove vlade izdao je pred pad Tirane polovinom juna
1924, sledeću proklamaciju albanskom narodu:
"Reakcionarni i feudalni begovi, koji su vekovima služili turskom
gospodstvu, posle poslednjih nasilnih izbora u Albaniji nametnuli
su narodu albansku konstituantu, davši joj servilnu većinu. Tom
većinom hteli su da i dalje održe svoje srednjevekovne privilegije i da
nametnu ogolelom narodu još gore ropstvo, a u isto vreme da
iskorištavaju državu u interesu svoje klase.
Liberalna i demokratska opozicija konstituante uzalud je protesto-
vala protiv bezakonja i korupcije današnje vlade. Reakcionari su na
to odgovorili ubistvom liberalnog poslanika Avni Rustema.
Dani reakcionarne vlade su izbrojani. Njene najamničke trupe
tučene su svuda.
16	Isto.
17	Opća enciklopedija, Jugosl. leks. zavoda, Zagreb 1980. Boljšaja sovetskaja enciklo-
pedija, Moskva, 1974.
28_	
Glavni cilj ovog našeg pokreta jeste: razoružanje nenarodnih snaga,
vaspostavljanje reda i poštovanje zakona: obezbedenje ustavne slo-
bode; oslobođenje naroda od vekovnog feudalnog ropstva; kazna
krivaca za ubistva dvaju americana i Avni Rustema. Pokret je čisto
unutrašnjeg karaktera i ne cilja na izmenu spoljne politike, koja se
sastoji u održavanju prijateljskih odnosa sa svima susednim
državama.
Uspeh će značiti kao važan korak političke emancipacije, kao i
ekonomske i socijalne emancipacije arbanaškog naroda.
Mi smo uvereni da će štampa kulturnog sveta pomoći nas moralno
u ovom našem kulturnom delu".18
* » *
Beogradska štampa pratila je zabrinuto borbe u Albaniji, otvoreno
stajući na stranu Zogua. U članku 'Tirana je zauzeta" novine
"Pravda" (11. jun 1924) mračno predvidaju:
"Ahmet beg je izgleda izgubio sve nade na uspešan otpor, te će se
možda u najkraćem roku povući na našu teritoriju. Ovim svršet-
kom sudbonosnih dogadaja u Arbaniji naša država je neobično
mnogo izgubila. To će se ljuto osvetiti svima nama".
Nižu se vesti, koje prate borbu:
"Odredi Ahmet bega sukobili se sa četama Bajrama Cura".19
"Ahmet Zogu se bori sa Bajramom Curom".20
"Ahmed beg Zogu sa svojim ljudima pokušava da se probije prema
našoj granici u pravcu Debra".21
"Građanski rat u Albaniji. Borbe vladinih trupa sa Bajram Cu-
rom... U odredu Bajrama Cura nalazi se nekoliko stotina kačaka sa
Kosova i Metohije".22
I na kraju:
"Ahmed Zogu prebegao na našu teritoriju".23
* * *
Fan Noli je odmah uputio telegram predsedniku vlade Kraljevine
SHS Nikoli Pašiću:
"Ispunjavam jednu od svojih prvih dužnosti, izveštavajući Vašu Ek-
selenciju da mije visoki regentski savet, tumač demokratskih težnji
albanskog naroda, poverio sastav jedne liberalne vlade. Primajući
se te dužnosti, čiji će cilj biti da Albaniji da modernu i demokratsku
upravu, slobodan sam da računam na srdačno prijateljstvo Kralje-
vine SHS. Sa velikim zadovoljstvom uveravam Vašu Ekselenciju da
18	"Vreme", Beograd, 13. jun 1924.
19	'Pravda", Beograd, 14, 15, 16. jun 1924.
20	"Vreme", Beograd, 14. 15. 16. jun 1924.
21	'Pravda", Beograd. 13. jun 1924.
22	"Vreme", 6. jun 1924.
23	Isto, 21. jun 1924.
_	29
će albanska vlada i od sada, kao i u prošlosti, voditi prijateljsku
politiku prema svima silama i da će održavati dobre susedske
odnose...".24
Beogradska štampa se, ipak, nada da će se sreća okrenuti u korist
feudalaca i Zogua:
"Pred novim neredima u Albaniji. Vlada Fan Nolija odlučila je da
sprovede agrarnu reformu u celoj zemlji i da oduzme zemlju od be-
gova u srednjoj Arbaniji".25
"Albanska vlada namerava da sprovede agrarnu reformu, deleći u
prvom redu zemlju veleposednika muslimana. Vode muslimana su
izjavili da će se oružjem odupreti.26
S pažnjom i simpatijom pratio je tu borbu Stjepan Radić, o čemu je
ostavio belešku Božidar Magovac:
"Škipetari su teško podnosili Zogovu vladu. Digao se na noge i
kosovski Arnaut Bajram Cur, koga je naš Stjepan Radić hvalio kao
'neustrašivog branitelja albanske nezavisnosti od svačije pohlepe'".27
A Ahmed Zogu u hotelu "Bristol" u Beogradu prima novinare i daje
izjave "da je neobično zadovoljan sa gostoprimstvom, koje mu je
učinjeno od strane naše vlade u Beogradu". Između ostalog je
rekao: "Ja sam to i očekivao od komšija, koji su uvek bili prijatelji
moje države". U stabilnost Fan Nolijeve vlade ne veruje iz
"ekonomsko-finansijskih razloga..., a sa druge strane i zbog toga
što je vlada sastavljena iz više grupa".28
Drugim beogradskim novinama daje opširnije svoje videnje doga-
daja u Albaniji:
"Uzroci revolucije leže u nezadovoljstvu nekoliko oficira kojima su
se, naravno, pridružili izvesni delovi opozicije". Na pitanje da li
veruje "u skoro vaspostavljanje jedne nezavisne Albanije", on uve-
reno proriče:
"Nema sumnje da ja to želim i verujem da će se to skoro dogoditi,
jer bi takva samostalna Albanija najbolje zadovoljila želje albanskog
naroda za mir na Balkanu".29
I decembra te iste, 1924., godine oružanom intervencijom Jugosla-
vije uništen je pokušaj uspostavljanja demokratskog režima u Al-
baniji i rušenje feudalnog sistema. Ahmed Zogu se vratio i uskoro
se proglasio za kralja. A Jugoslavija je opet, kao i Srbija ranije, odi-
grala još jednu mračnu ulogu u nesrećnoj istoriji Albanije.
Beogradska "Pravda" je to priželjkivala već 29. juna te godine, kad
je u članku "Fan Noli i Kosovski komitet" mračno upozoravala:
24	Isto.
25	Pravda", 2. jul 1924.
26	Isto. 4. jul 1924.
27	Magovac Božidar, O Albancima i o Albaniji, Zagreb, 1941, s. 28.
28	'Pravda", 30. jun 1924.
29	'Vreme", 30. jun 1924.
30_	
"... Današnji režim u Albaniji nosi novu politiku i on ima jednu
specialnu ideologiju.
Svima dobro je poznata ta ideologija; svima nama dobro su poznate
fantastične namere i sulude i nemoguće aspiracije Kosovaca. Su-
lude su i nemoguće aspiracije Kosovskog komiteta, jer on smatra
da je Prizren arbanski i jer on gleda preko njega čak do Skoplja. Sa
takvom ideologijom Kosovski komitet je uvećavao svoje pristalice, u
koliko mu oni nisu prilazili radi pljačke i otmice, i sa takvom ideo-
logijom on je išao u borbu protiv vlade Ahmed bega...
Sa takvom ideologijom, najzad, i Kosovski komitet i svi današnji
vlastodršci u Arbaniji pobedili su svoje protivnike i postigli svoj cilj.
Prvi njihov cilj, kako što to uvek biva, bio je dolazak na vlast. Iza
toga nižu se ostali. Oni su međutim protiv naše države, oni su pro-
tiv naših interesa. I stoga, ako vlada g. Fan Nolija povede politiku
Kosovaca... ona će odmah doći u sukob sa nama".
Dedijer se i 1981. vraća na ulogu Jugoslavije u ponovnom usposta-
vljanju feudalnog sistema u Albaniji. Citirajući Tucovića o borbi
evropskih zemalja za uticaj u Albaniji, on kaže:
"... Tucovićeva ocena, data 1914. godine, pokazala se potpuno
tačnom u daljem životu mlade albanske države. Od svih imperijali-
stičkih zemalja, neposredno zainteresovanih za Albaniju u periodu
između dva svetska rata, najjača se pokazala Italija. Ona je pot-
puno istisla uticaj velikosrpske buržoazije, iza čijih su se leda nazi-
rali i interesi francuskog kapitala. Kada je 1924. godine u Albaniji
svrgnuta s vlasti krajnje feudalna vlada Ahmeda Zogua, vlastodršci
u Beogradu prihvatili su ovog feudalca, naoružali ga i ubacili ga uz
pomoć Vrangelovih belogardejaca u Albaniju, potrošivši za ovu
avanturu 105 miliona dinara. Tako je krajem decembra 1924.
srušen liberalni režim Fana Nolija i na vlast je došao Ahmed Zogu,
'jugoslovenski čovek'".30
Na zasedanju skupštine Društva naroda u Ženevi 1924. g. Fan Noli
je predvodio albansku delegaciju. S njim je razgovarao jedan
beogradski novinar. Napominjući u početku da je Fan Noli 1920-
1921. predsedovao albanskoj delegaciji u Ženevi i daje 1922. bio
ministar inostranih poslova, novinar upoznaje čitaoce sa intervju-
j om koji je dobio. Fan Noli kaže:
"Sa naše strane mi želimo odnose dobrog susedstva sa Kraljevinom
SHS, jer nam je potreban mir da koncentrišemo svu pažnju na or-
ganizaciju zemlje i razvijanje ekonomskih bogatstava. Što se mene
tiče, ja ne vidim nikakav razlog, zbog kojeg naše dve zemlje ne bi
mogle da žive u miru. Mi imamo zajedničkih interesa, imamo i
krvne srodnosti. Ima mnogo ilirske i albanske krvi kod vas, kao što
ima slovenske krvi u našim venama. U ostalom, nema čistih rasa.
- Što se tiče Kosoviota (tako g. Noli naziva članove Kosovskog
30 Dedijer Vladimir, Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, tom 2. 1981., str. 891.
_	31
Komiteta) vlada je pred uzela mere da oni ostanu mirni... Jedna
mala zemlja kao naša, slaba i siromašna, ne može sebi da dozvoli
luksuz iredentizma. Ako vi želite da Kosovioti ne budu uzrok trvenja
i mržnje između dveju zemalja, i vi dobro postupajte prema alban-
skim manjinama u Kraljevini.
-	Pitanje granica od 1913. godine truje naše odnose... Mi nismo
zadovoljni apsurdnom granicom, koju su nam dale velike sile.
Izgubili smo mnogo teritorija, i suviše teritorija koje su većinom
naseljene Albancima. Da govorimo samo o predelu Đakova (Đa-
kovi ce), vi znate da ste ga dobili blagodareći vašem istorijskom
manastiru Dečanima, uprkos činjenici da je celo stanovništvo
albansko, izuzev trideset porodica u samoj varoši. Drugi predeli
Kosova koje ste dobili imaju 85 do 95 od sto albanskog stanov-
ništva. Ali, mi smo se pomirili sa tim, iako znamo da smo ostavili
više Albanaca, nego što ih ima u našim granicama. Tim pre vi, koji
ste 16 puta mnogobrojniji, a najmanje 50 puta bogatiji, treba da se
pomirite sa time, ako Sveti Naum i Vemaš pripadnu nama
odlukama velikih sila.
-	Mi bismo bili vrlo srećni da uspostavimo trgovinske odnose sa
Kraljevinom SHS. To je više u našem interesu, nego u vašem, jer
kao što znate, naši planinci sa istoka i severoistoka odsečeni su
granicom od svojih prirodnih tržišta Struge, Debra, Prizrena, Đa-
kovice i Peći. Jedan planinac iz naše kosovske prefekture sada, od
kako je granica zatvorena, mora da putuje 4 dana do Skadra, da
kupi soli i kukuruza.
-	Balkanska federacija je ideal na čijem ostvarenju bi trebali svi da
radimo. To bi dozvolilo svima balkanskim državama da smanje voj-
ske i da upotrebe ušteđen novac za ekonomsko podizanje. Moglo bi
se početi jednim sastankom predsednika vlada balkanskih zemalja,
na kome bi se otklonili svi nesporazumi i spremio teren za prijatelj-
ski sporazum, za entente cordiale... Kao što znate, rat je luksuz,
nemoguć čak i velikim zemljama, a za male balkanske države to je
propast. Apsolutno je dakle potrebno da se sporazumemo i da
saradujemo, za mir i napredak balkanskih zemalja.
-	Unutrašnja situacija pre revolucije bila je ova. Begovi, koji su bili i
veleposednici i feudalni gospodari iz Srednjeg Veka u njihovim sre-
zovima, uspeli su da se dočepaju vlasti i da ovladaju Ustavotvor-
nom skupštinom, sastavljenom od njihovih pristalica i poslušnika.
Oni su pokušali da pomoću te servilne Skupštine učvrste privilegije
i dominaciju njihove klase u Albaniji. Sve je to oborila revolucija.
Begovi su oterani iz zemlje, a sadašnja vlada, da bi sa tim svršila
jednom za svagda, razdeliće njihove zemlje seljacima. To je početak
politike, ekonomske i socijalne emancipacije Albanije. Ustavotvorna
skupština je razjurena dva dana posle ulaska revolucionarne vojske
u Tiranu i neće biti više sazivana. Za sada mi vladamo bez parla-
menta, što ima mnogo dobrih strana. Na primer: za tri pune god-
ine parlamentarnih života pokušavali smo da uravnotežimo budžet,
smanjujući preterani broj činovnika i njihove plate u zlatnim fran-
32_	
cima, ekstravagantne za jednu malu zemlju kao naša. Parlament
nije izglasao uštede. Za četiri nedelje bez parlamenta mi smo to
uradili i nadamo se da sa drugim radikalnim uštedama
uravnotežimo budžet do kraja godine... Agrarna reforma biće izve-
dena uredbom pre saziva parlamenta, kao i druge reforme. Čim
budemo završili apsolutno potrebne reforme da bi se od Albanije
načinila moderna država, raspisaćemo izbore i sazvaćemo novu
Skupštinu, ali nikako pre.
To može dugo da traje - dodao je Fan Noli i iskreno se nasmejao".31
O stavu srpskih političara i javnosti u to vreme prema naprednom
albanskom pokretu govori i naslov, koji je novinar provladinih
novina dao ovom intervjuu - "Jedan sat sa albanskim Musolinijem".
* * »
Miroslav Krleža je i ove događaje pratio s velikom pažnjom i simpa-
tijama prema albanskom demokratskom pokretu, pri čemu
pokazuje i vanredno poznavanje činjenica iz tog perioda albanske
istorije i albansko-jugoslovenskih odnosa.
U članku "Mbretova pustolovina"32 on piše prvo o Esad-paši, apso-
lutnom gospodaru Albanije, saradniku Antante, koga je 1915. go-
dine ubio u Parizu jedan mlad Albanac, revolucionar, a zatim o
daljim događajima:
"Esad-paša zavladao je nad rajom... i pod krvavim utjecajem svet-
skog rata napredovanje je albanskog kaosa uslijedilo u tako visokoj
mjeri i tako brzom tempu, da kad je Avni Rustem ustrijelio Esad-
pašu usred Pariza, on je svijesno pucao po tom turskom generalu
kao po feudalnom paši i tiraninu jedne čitave zemlje.
Poslije smrti Esad-paše zavladalo je Albanijom otvoreno naoružano
stanje (nalik na ustaničko taborovanje), dok se nakon dugih i
jalovih krvavih borba s Talijanima i Grcima nije sastala mjeseca
januara ove godine (1924) konstituanta, sa zadatkom da dade Al-
baniji ustav. Odmah po sastanku konstituante bilo je bjelodano, da
voda reakcionarnih feudalaca i begova Ahmed-beg Zogu neće imati
feudalne većine i da su izbori, unatoč njegovu teroru i prevlasti i
unatoč vrlo malenoj svijesti nižih slojeva, donijeli pobjedu raje nad
feudalnim reakcionarnim elementima. Od sveukupna sto i četiri
glasa konstituante raspolagao je Ahmed-beg Zogu samo sa dvade-
set i šest glasova svoje stranke (populisti), sa četrnaest begova i šest
grekomana iz Argirokastra. Da bi očuvao feudalnu vlast po svaku
cijenu, Ahmed-beg predao je čast ministra predsjednika svom
budućem tastu Šefket-beju Vrlasiju od Elbasana i ta feudalnobe-
govska koalicija je postala razlogom atentata na Ahmed-beg Zogua.
Kada je u tiranskom parlamentu sedamnaestogodišnji đak Bekir
Volter odapeo svoj revolver protiv eksministra predsjednika Ahmed-
bega Zogua (za koga se pozitivno znalo da vlada pomoću svoje elba-
31	"Vreme", Beograd, 13. septembar 1924.
32	Krleža Miroslav, Deset krvavih godina. Sloboda, Beograd, 1977., str. 395-405.
_	33
sanske lutke Šefket-beja), taj je mladič vikao: Smrt begovima! Dolje
feudalizam!
Atentat nije uspio: Ahmed-beg Zogu ostao je lako ranjen. Kako je
Bekir Volter bio član jedne organizirane grupe intelektualaca sa
predsjednikom Avnijem Rustemom (narodnim junakom, koji je
oslobodio zemlju Esad-pašine tiranije), dao je Ahmed-beg Zogu us-
trijeliti Avnija Rustema nasred trga u Tirani. Smrt Avnija Rustema
bila je jasan znak, da feudalci i begovi bez krvi neće odstupiti sa
vlasti i tako je sprovod Avnija Rustema bio signal za revoluciju.
Trideset opozicionalnih zastupnika raje i demokratskih tendencija,
što su se sabrali u Valoni kod ukopa Avnija Rustema, zaključili su
da se neče više vratiti u Tiranu; zaklevši se sa sakupljenim predsta-
vnicima seljaka na osvetu, pozvali su ultimatumom tiransku vladu
da odstupi i da tako spriječi suvišno prolivanje krvi. Pukovnik Gu-
rakuki zaputio se iz Valone u Skadar, preuzeo vlast nad tamošnjom
posadom i započeo s organizacijom ustanka u severnoj Albaniji.
Tako je planula revolucija... Kada je vojska prešla na stranu usta-
nika, ušli su ovi pobedonosno u Tiranu, desetoga juna ove godine...
Kavaljer Ahmed-beg Zogu prebjegao je... u Beograd i, pod direkt-
nim utjecajem bivšeg ministra predsjednika, beogradska štampa
prikazuje danas političku borbu begova i raje u Albaniji kao borbu
talijanskog utjecaja protiv utjecaja srpskog... Ali da ovaj poslednji
ustanak skipetarske raje ima izraziti protufeudalni karakter i da se
danas Beograd, preko svojih kobnih figura, postavio u paralelu s
feudalnim težnjama gospode Begova, i to je jasno kao dan.
I tako prisustvujemo danas prizoru punom temeljnog protuslovlja,
da industrijalna i imperijalistička Italija podupire skipetarsku raju,
a Beograd, centar balkanske seljačke zemlje, u svome talasu reak-
cionarnog ludila, stavlja se na stranu skipetarskih begova. Beograd
danas promatra balkanski problem u onom istom klišeju u kome je
svojevremeno Bresnic fon Sidačof promatrao problem jugoslaven-
ski: narod bez historije, bez književnosti, bez predaje nema prava
na opstanak. Divide et impera! Kao što su za gospodina Bresnica
fon Sidačof Srbi bili jedna niža rasa, koju treba sapeti obručima
blokade i izolacije da propadnu i da se zaguše u svojoj svinjetini i
svojim šljivama, pa da onda pukne pred austrijskim šinama slobo-
dan put na Solun i Bagdad, tako su za današnju gospodu
beogradske fon Bresnice Arnauti isto tako jedna niža rasa, koju
treba sapeti obručem blokade i feudalnog ropstva da propadnu i da
se pokolju u svojim planinama u krvnoj osveti. U primorju treba
podržavati feudalni sistem Ahmed-bega Zogua, da spriječi da se
gorštaci ne primaknu moru i ne civiliziraju, a onda, na našoj južnoj
granici, potraže li normalan odušak, treba ih pobiti mitraljezima, a
mi ćemo imati slobodan izlaz za Skadar i na more!
Danas treba financirati gospodina Ahmed-bega Zogua, tog begov-
skog pustolova, treba ga naoružati..., treba toj gospodi iz hotela
'Bristola' staviti novac na dispoziciju, koji je nama u tu svrhu
stavljen isti tako na dispoziciju, jer se zato i zove: dispozicioni fond.
34_	
Treba tog našeg protežea Ahmed-bega lansirati,33 treba mu dozvoliti
da se s ruskim bjelogardejcima organizira na našem terenu, da
upadne u Albaniju, da pokolje i povješa u Albaniji sve što tamo, u
toj bijednoj zemlji, predstavlja Evropu, da osvoji Drač i Tiranu i da
sebi pod alejom vješala stavi na glavu arnautsku krunu kao
predstavnik albanskog suvereniteta...
Danas, više no ikada, treba na Balkan gledati integralno. Više no
ikada danas treba vjerovati u balkansko jedinstvo za spas duša
naših i onih nevinih žrtava, koje dnevno ginu po gudurama i plani-
nama balkanskim. Treba postavljati konstruktivne teze, da se sve
uzdužne i poprečne doline balkanske povežu šinama, jer gdje od-
zvanja zvižduk parostroja, tamo umire krvna osveta i nepismenost
trne.
... Ne sa mitraljezima i vješalima, nego s knjigama".
33 Dopuna teksta objavljena je 1940. godine.
		35
Borbe s kačacima
na Kosovu 1924. godine
Od 1918. jugoslovenske vlasti su vodile surovu borbu sa odmetnu-
tim Albancima - kačacima, a naročito se taj teror pojačao ponovo
1924. godine, kada je istovremeno s borbom demokratskih snaga u
Albaniji za svrgavanje feudalizma vojska i policija Kraljevine SHS
nemilosrdno uništavala sela, pobunjenike, njihove žene i decu.
Čak i iz izveštaja velikosrpski nastrojene štampe može da se dobije
predstava o tim borbama i o zverstvima koja su činjena.
'Vreme"
14, 15, 16 jun 1924. godine
"Ogorčene borbe sa kačacima vodene su u srezovima dreničkom i
gračaničkom".
"Kačaci su, izgleda okuraženi pobedama pobunjenika u Albaniji,
učestali poslednjih dana sa napadima i pljačkama na Kosovu".
21.	jun 1924. godine
"Vredi istaći uspeh žandarmerije na Kosovu, koja je za poslednjih
mesec dana ubila i uhvatila preko dvadeset kačaka, dok su sami
imali svega tri do četiri žrtve".
"Pravda"
12. mart 1924. godine
"Kačaci Bajrama Cura na pomolu". "Onomad je bilo nekoliko većih
sukoba na arbanskoj granici između naše žandarmerije i kačaka. U
borbama palo je mnogo kačaka, dok su od žandarma poginula tro-
jica. Ovi prvi napadi kačaka smatraju se kao početak akcije Baj-
rama Cure".
22.	jun 1924. godine
"Borbe sa kačacima"
"Po broju kačaka, koji su u njoj učestvovali, po žestini i dužini ko-
liko je vodena, to je bila jedna od najvećih borbi, koja je uopšte
vodena sa kačacima.
Srezovi vučitrnski, kosovsko-mitrovački i dalje pećski su legla
kačaka i njihove akcije. Ti su srezovi dali najviše odmetnika".
List zatim navodi da je protiv kačaka bio upućen "odred od 20 žan-
darma", pa nastavlja:
"Žandarmima su dali u pomoć oko 30-40 Crnogoraca, naseljenika
iz Jezera, srez vučitrnski. Borba je trajala od 11 do 2 časa...
Izgleda da je to bio neki sastanak kačaka; možda u vezi sa
dogadajima u Albaniji, jer kačaci nemaju običaj da se skupljaju u
veće čete".
		36
Azem Bejta
•Vreme"
16.	jul 1924. godine
"Velike borbe sa kačacima - Pogibija Azema Bejte sa 300 kačaka"
"Vojska sa artiljerijom uništila je glavno kačačko gnezdo"
"U osmočasovnoj borbi poginulo je 12 naših vojnika i 300 kačaka"
"...Borba je imala veoma velike razmere u kojima se sukobilo neko-
liko stotina kačaka sa više odreda vojske i žandarmerije.
Na poziv velikog župana... 3 čete iz ovdašnjeg garnizona sa 4 topa
pošle su sinoć u selo Galicu...
...Sa naše strane je odgovoreno ubrzanom paljbom iz pušaka i mi-
traljeza... Četiri topa koje je pukovnik g. Stojanović poveo sa
sobom takode su dejstvovala".
'Vreme"
17.	jul 1924. godine
"Juče rano u zoru pre 4 časa vojska i žandarmerija opkolile su sela
Galicu, Zubovce, Mekušnicu i Ljubovce.
Rasplamtela se borba u sva četiri pomenuta sela. To više nisu bile
obične borbe sa kačacima, već pravi rat. Vojnici su sve tešnjim
obručem stezali opkoljena sela.
Na kraju sledi opis slike tog kraja posle borbe:
"Sela oko kojih je vodena borba prestavljala su samo gomile
srušenog kamena, između kojih su virile polomljene grede i po koji
krvavi leš...
"Pravda"
17. jul 1924. godine
"Topovi i mitraljezi upotrebljeni u borbi s odmetnicima"
"Topovska paljba na sela "
"Borba sa kačacima koja se juče po podne vodila u srezu dreničkom
nadmašila je po svojoj žestini i broju žrtava sve dosadašnje borbe
sa kačacima. Borba je bila duga i ogorčena, a broj žrtava iznosio je
blizu 200.
... Noću između 14 i 15 o. m. su upućena jača odeljenja žandarme-
rije i vojske sa nekoliko mitraljeza i dva topa.
... Sela oko kojih je vodena borba prestavljala su samo gomile
srušenog kamena, između kojih su virile polomljene grede i po koji
krvavi leš, izmrcvaren komadem kamena i gvozda.
Ne zna se da li je Azem Bejta poginuo ili umakao".
* * *
'_37
Kao što se vidi u oba lista opis "bojnog polja" posle kraja razaranja
je od reči do reči is tove tan...
* * *
U istom broju "Pravda " donosi i zvanično saopštenje:
"Ministarstvo unutrašnjih dela izdalo je o ovoj još nezapamćenoj
kačačkoj pogibiji ovaj kominike:
Beograd. 16 juna.
Poslednjih dana Azem Bejta iz Galice počeo je okupljati oglašene
najokorelije odmetnike...
... Njegovu akciju trebali su da pomognu i naročito obrazovane čete
Bajrama Cura iz Albanije.
Da bi to sprečio... veliki župan Raške Oblasti obratio se za pomoć
komandantu Kosovske Divizijske oblasti i sa komandantom mesta
iz Kosovske Mitrovice izvršio opkoljavanje sela Galice. Ljubovca i
Poljanca..."
Istog dana list saopštava i ovo:
"Akcija Kosovskog Komiteta"
Ovde se saznaje da su svi videniji članovi 'Kosovskog Komiteta' stigli
u Piškopeju. Medu njima se nalaze i Bajram Cur i Ahmet beg
Priština".
9 avgusta 1924. godine
"Pravda", dajući detalje o debati u Narodnoj skupštini donosi i ovo o
ministru unutrašnjih dela, za koga je neko u debati naveo da je
rekao:
"Poda mnom se neće desiti da puštam moje organe da ubijaju
nevine žene i decu i da se mirna sela pale".
List donosi i izjavu ministra unutrašnjih poslova Srškića pred par-
lamentom:
"Azem Bejta sa pet sela okolo kule - to je bila država u državi.
Njegova kula je bila stožer kačačke propagande. Nikad, gospodo, od
oslobođenja do pre neki dan nije noga organa naših vlasti stala na
tu teritoiju. Žalosno je to i to se mora na svaki način ispraviti.
Zakon je trebalo primeniti... i ja sam se rešio da taj režim - to
gnezdo Azem Bejte razrušim...
Znalo se da se tamo prikupljaju kačaci. Znalo se daje tamo prokri-
jumčarena municija od Kosovskog Komiteta sa kojom su se snab-
devali kačaci. Znali smo da će biti jedan formalni rat i zato smo
postupili... onako kako smo postupili i kako je trebalo.
38_	
i
...A ne, gospodo, da generale ubedujemo, našu državu kaljamo,
njen ugled i da protivnicima našim dajemo kapitala da iznose to u
javnosti i ne, gospodo, da lijemo suze za kačacima, odmetnicima i
njihovim jatacima".
Iskidani odlomci skupštinske debate u novinama daju, ipak, pri-
bližnu sliku o onome, što se dogodilo. A u arhivima ima, svakako,
ceo stenogram te debate. Naučnicima je dostupan ali ga niko nije,
koliko je nama poznato, obrađivao. Ni tajna vojna dokumenta nisu
poznata...
Novine daju podatke daje poginulo od 200-300 kačaka, to jest onih
koji su se s oružjem u ruci borili protiv vojnih i žandarmerijskih je-
dinica i njihove artiljerije.
Uništeno je pet sela, u njima su bile žene i deca. Koliko je tamo
poginulo golorukih građana Kraljevine SHS? Ima li to negde u
nekom dokumentu u arhivima? Je li neko ostao živ? I t.d.
Koliko je sela uništeno? Ministar unutrašnjih poslova u Skupštini
pominje "pet sela", ne navodeći nazive. Novine "Vreme" navode selo
Galicu, drugom prilikom pored Galice i Zubovce, Mekušnicu i
Ljubovce, svega četiri sela. U zvaničnom kominikeu Ministarstva
unutrašnjih poslova pominju se tri sela - Galica, Ljubovci i Poljanci.
Kad se sve to poredi, ispada pet sela - Galica, Zubovci, Mekušnica,
Ljubovci i Poljanci.
Koliko je stanovnika živelo u tim selima pre razaranja? Ima li po-
dataka u nekoj statistici, popisu i si.?
Postoji li izveštaj neki komandanta Kosovske Divizijske Oblasti,
komandanta mesta u Kosovskoj Mitrovici, velikog župana Raške
Oblasti koji se navode u novinskim vestima? Šta oni kažu? A šta
pamćenje nekog, možda, preživelog iz tih sela ili stanovnika okolnih
sela? To se ne zaboravlja ni kroz nekoliko generacija.
* * *
Jedan američki profesor univerziteta napisao je 1970. godine na
osnovu postojećih dokumenata u arhivima i, najvećim delom, na
osnovu "gotovo zaboravljenog usmenog predanja" Indijanaca "priču
o osvajanju američkog Zapada onako kako su to osvajanje doživele
njegove žrtve", služeći se "kad god je to bilo moguće njihovim
recima". Jer, kaže dalje u predgovoru autor:
"Glas Indijanaca čuo se samo s vremena na vreme i bio je najčešće
zabeležen perom belog čoveka. U svim mitovima Indijanac je pred-
stavljao zlokobnu opasnost; da je čak i znao da piše na engleskom
kako bi, i gde, našao štampara ili izdavača?"
Tako je nastala potresna knjiga Di Brauna "Sahranite mi srce kod
ranjenog kolena", izdanje Srpske književne zadruge, Beograd,
1983.
Istorija razorenih kosovskih sela (i ne samo to) čeka svog autora...
_	39
Miroslav Krleža
0	jedinim zastavama našeg vremena
Taj tragični dogadaj masovnog ubistva Albanaca i razaranja niza
sela duboko je potresao Miroslava Krležu. U svom bogatom opusu
on nam je ostavio svoj doživljaj tog masakra. To je njegov rad pod
opštim naslovom
"O jedinim zastavama našeg vremena"34
za koji sam navodi:
"Posvećeno Kosti Novakoviću koji sjedi nevin u zatvoru zbog svoje
teze o Makedoniji".
Da napomenemo. Košta Novaković, mladi saborac Dimitrija Tu-
covića, autor niza članaka "Četiri meseca u Srednjoj Arbaniji", koje
su izašle u socijaldemokratskom polumesečnom časopisu "Borba"
početkom 1914. godine - preživeo je prvi svetski rat i nastavio
borbu, sada kao član Komunističke partije Jugoslavije.
Beogradska "Pravda" je 11. jula 1924. godine saopštila:
"Pretprošle noći oko 12 sati policijski pisar... našao je u Kralja
Aleksandra ulici Kostu Novakovića, bivšeg komunističkog poslanika
1	pisca propagandističke brošure 'Makedonija Makedoncima -
zemlja zemljoradnicima', za kojim je policija već nekoliko dana
tragala.
... Juče je Novaković sproveden gradskom sudu, kome je tužen na
osnovu Zakona o zaštiti države. Isto tako Novaković je tužen i Prvo-
stepenom sudu, samo ovde na osnovu inkriminisanih izvoda iz
brošure".
Košta Novaković je osuđen na sedam meseci zatvora i izdržao do
zadnjeg dana.
Miroslav Krleža je jula meseca te godine bio u Beogradu. U članku
koji sledi, on pominje jun. To je omaška, jer i hapšenje Koste Nova-
kovića i masakriranje stotina albanskih kačaka Azema Bejte bilo je
u julu 1924. godine.
"Lamentacija o prosperitetu"35
"Za naše usijane mladenačke mozgove blistaše Beograd magičnom
svjetlošću pijemonteškog svjetionika na otoku Utopiji, i u onim
teškim, tmurnim noćima dugotrajnih brodoloma, od bosanske
aneksije (1908), pak sve do albanskog slova (1915), mnogo je zane-
senjaka sanjalo o Beogradu kao o maksimali južnoslavenskog na-
rodnog i socijalnog spasenja... Gimnazijalci pred maturom gledali
su na Beograd dekorativno i poetski, kao što samo mogu maštati
dječaci, oduševljavajući se legendama o Slobodi.
34	Isto. str. 375.
35	Isto. str. 377-389.
		40
... Srbijanske poštanske marke dječaci su nosili u svom srcu sa
kraljevskim likom kao zlatnouokvirene amulete, u trajnim moral-
nim i političkim krizama onog vremena, kada je jugoslavjanski San
o Beogradu predstavljao bijeg u romantiku, iz uklete i nesretne
stvarnosti... Brončani orao... koji je dominirao nad idiličnom silue-
tom Grada, krilio je za nas kao simbolična ptica, koja će se jednog
dana zaletjeti sve do Beča i Budima i Zagreba.
... Za tu idilu srednjoškolci bili su spremni umrijeti, a bude li
potrebno i čovjeka zaklati. I doista: u tih dvadeset godina mnogo je
nevina svijeta žrtvovano za naivnost ovih gimnazijalskih idila"...
Krleža se tih mladičkih iluzija o "jugoslovenskom Pijemontu" seča s
bolom, okružen 1924. godine u Beogradu gorkom stvarnošću i
nastavlja:
"Liturgija bezazlenih lirskih fantazija, kod kojih smo činodejstvovali
na koljenima, klanjajući se vidovdanskim bogovima, pretvorila se u
grdnu žabu krastaču političke stvarnosti.
... Starog i dičnog Grada Sterijinog i Dositejevog više nema... Taj
Grad... postaje danas gradom trgovačkim, međunarodnim, i kao
parazit bogatih provincija raste i tovi se kao masna hobotnica na
u toku bogatih i plovnih voda.
... Bulvarska štampa je revolverska i nepismena: afere se izvikuju
po ulicama... a ton javnih razgovora, bez obzira na to da lije riječ o
sonetu ili o Turn-Taksisovim šumama, kreće se na ivici britve i
krvne osvete. Takvi smo, i nikada nas nitko ne će podjarmiti, ali ni
urazumiti... Generali vode zavjereničku politiku... Krade se, kolje
se, ubija, a buknu li gdjegod agrarni nemiri, prebacuju se baterije i
konjaništvo vozovima u zonu nereda i uspostavlja se red ognjem i
mačem, u ime Reda, Rada i Zakona, koji zaštićuje Državu, i Države,
koja garantira zakone.
... Relativno najbolji naši ljudi... se ne mogu pomiriti sa stvarnošću,
... ne mogu da zaborave intenzivnost svojih 'mladičkih snova'. Ne-
razmjer između sna i ostvarenja grize te naše najbolje ljude kao
rak...
... Nerazmjer između romantičnog sna o 'Oslobođenju' i ovog poli-
cijskog, hapsanskog benavila... izjeda nas kao karcinom..."
* « *
Krleža nastavlja:
"Sjedio sam u Beogradu... Kolporteri izvikuju... nove pokolje
nevinih u južnim provincijama.
Digla se vojska i pobila topovima dvjesta vlastitih građana, da bi
arnautskoj raji objasnila ad oculos, što znači Pravo Mača. Taj
masovni politički pokolj izvikuju kolporteri usred grada javno:
'Krvava bitka na jugu', 'Dvjesta mrtvih', "Vrlo važno', 'Posebno izda-
nje', 'Balkan', 'Pravda', Vreme', 'Cicvarićev Dnevnik', Vrlo važno'.
_	41
Dogodilo se da sam opet jedamput, neobično jasno, osjetio, što
znači biti jedan od dvjesta dvadeset i petogodišnjih Mustafa Abasa
ili Adema Bekira, i što znači pasti ustrijeljen jednog sunčanog
dana, kao lojalan građanin od svoje vlastite državne mitraljeze,
prosto iz slaboumnosti parlamentarnoneodgovornog faktora, koji se
diči da vlada Voljom Božjom.
Kako da se ovaj bezglavi promet na ulicama gradskim zaustavi, da
se ova poplava smeća i provalnika i hohštaplera prisili da stane na
jednu minutu u svojoj bjesomučnoj trci za profitom i da se nade
netko, tko će da nadviče tu bandu i da im objasni, da pod
točkovima tog suludog meteža leži danas poslije podne dvjesta
mladih i nevinih Mustafa Abasa, s raskoljenim lubanjama i
prebitim rebrima?
O, neobično intenzivno, tog junskog beogradskog poslijepodneva
objasnilo mi se, što znači kad se ludilu uprkos osovi jedna svijetla
pojava, i kao u svetoj provali saznanja zaurla protiv ludila, iz svega
grla, protiv mentaliteta čitavih pokoljenja...
Dimitrija Tucovića sjetio sam se i njegove knjige o Albaniji i njegove
tužne smrti, kako je ostao pregažen kao dronjak pod točkom ovog
istog mehanizma protiv koga se smiono i muževno borio. U njegovoj
svijetloj pojavi javlja nam se utjeha, da na našim horizontima nisu
još sve zastave beznadno pale, i smrt Dimitrija Tucovića, kao i ona
modra, tiha, melanholična agonija Svetozara Markovića, dogadaji
su koji stoje kao putokazi na početku našeg puta u Civilizaciju.
Sudbine su to plemenitih svijesti, koje su se odvojile od svojih zao-
stalih, arhajskih sredina; puni gnušanja spram svakodnevnog
blata, gluposti i kratkovidne zlobe, ovi duhovi jedini su pouzdani
dijagnostici svog krvavog i pomahnitalog ambijenta.
U tim prezrivog smiješka dostojnim civilizacijama, od kojih za dvje-
sta godina ne će ostati ni slamčice ni brvna... u životu koji očekuje
svoje pjesnike da ga oplaču, mudre i racionalne pojave tipa Dimi-
trija Tucovića djeluju kao motori, i ti mladi divovi, ostavljajući nam
kao oporuku dvije-tri nepoznate, zaboravljene knjige, to su jedine
zastave našeg vremena".
		42
Dimitrije Bogdanović
Napad na Tucovića
Tako o Dimitriju Tucoviću misli i piše veliki Krleža.
Ali akademik Dimitrije Bogdanović u svojoj knjizi koju je izdala Srp-
ska akademija nauka i umetnosti 1984. godine pod naslovom
"Knjiga o Kosovu" (str. 212-215) misli sasvim drugačije. Pod
naslovom "Stavovi srpske socijaldemokratije 1912-1914" on kaže:
"Nikako se ne može i ne sme prevideti da je formula Velikosrpskog
hegemonizma', pre nego što je ušla u KPJ, nastala u sredini srp-
skih socijaldemokrata... Po svemu sudeći, teza o 'velikosrpskom
hegemonizmu' i nije rezultat sopstvenih saznanja srpskih socijalista
o položaju nacije i politici njene vladajuće klase u sklopu čitave
istorijske situacije srpskog naroda. U njoj se pre može videti izraz
austrougarskog pogleda na stvari, odraz shvatanja jedne sredine
koja za autentični nacionalni program Srbije nije imala ra-
zumevanja i koja je, štaviše, svim sredstvima nastojala da ovaj
program slomije. U genezi toga ne stoje dakle objektivnost i
kritičnost pogleda na svoju nacionalnu situaciju, već naprotiv,
nekritično preuzimanje jednoga tuđeg videnja, obeleženog protivlje-
njem svakoj perspektivi oslobođenja i naročito ujedinjenja srpskog
naroda.
... Dovoljno je istaći da se ova stranka žestoko suprotstavljala ne
samo ratu 1912, 1913 i 1914, nego to ona čini sa tezom o imperi-
jalističkom karakteru ovih ratova... Njena je meta 'zavojevačka poli-
tika srpske buržoazije', 'srpski kolonijalizam ..."
Akademik Bogdanović se ljuti na Tucovića i njegove drugove, pre
svega, zbog njegovog glavnog, neoprostivog greha, po mišljenju ne
samo akademika, nego i svih onih koji bi danas najradije spalili
njegova dela, a to je sledeče:
"U osnovi Tucovićevih pogleda leži, zapravo, ta zabluda, to otpisiva-
nje Kosova. Koren je toga u sužavanju ideje i istorijske stvarnosti
srpskog nacionalnog i državnog prostora na Srbiju pre 1878, jer se
sa žaljenjem govori o "najurivanju" Albanaca iz novopripojenih kra-
jeva..."
Zatim:
"Istorijska svedočanstva o stradanju srpskog naroda ili o prisustvu
tog naroda u Staroj Srbiji za njega su, štaviše, "zlonamerna propa-
gandna uveličavanja i neistine..."
Ljuti Bogdanovića i to što se "u brošuri Dimitrija Tucovića mogu
naći argumenti austrijske propagande protiv Srbije, medu kojima i
mnoga preuveličavanja, kao na primer ona o 'svirepostima srpske
vojske'".
Čudno je, međutim, da istoričar Bogdanović ne kritikuje svog ko-
		43
legu, istoričara - akademika te iste akademije, Vladimira Dedijera,
što je ovaj u "Istoriji Jugoslavije", treće izdanje, Prosveta, Beograd,
1973, str. 351. napisao daje posle 1912. godine "u Makedoniji i na
Kosovu zavladao teror nad stanovništvom" pa je čak kao dokaz
doslovno citirao pasus iz "Srbije i Arbanije" Dimitrija Tucovića' -
(Odeljak "Kolonijalni ratovi", str. 102. Sabrana dela, knj. 8.) gde
stoji:
"Arbanska sela iz kojih su ljudi bili blagovremeno izbegli, behu
pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematori-
jumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece... Još se je-
dnom potvrdilo da je narodna pobuna najprimitivnijih plemena
uvek humanija od prakse stajaće vojske koju moderna država pro-
tiv pobune upotrebljava".
Uzgred, i sam Dedijer je, izgleda, zaboravio na taj svoj citat...
Ali, ipak, najstrašnije je za Bogdanovića ono već spomenuto:
"Pogledi srpske socijaldemokratije i posebno Dimitrija Tucovića
1914. krunišu se, dakle, jednom vizijom socijalističke zajednice,
federacije ili konfederacije balkanskih država. U toj zajednici Srbija
u svakom slučaju treba da se zadovolji granicama iz 1878. kao
svojim definitivnim državopravnim i nacionalnim okvirom - pored...
'ujedinjene' Albanije - Velike Albanije', Albanije u 'etničkim grani-
cama', Albanije sa Kosovom."
To isto ponavlja Bogdanović i u svojoj knjižici intervjua, koja je pod
naslovom "Razgovori o Kosovu" izašla u Beogradu 1986. godine i to
u odeljku "Neznanje i zaborav u službi neprijatelja", str. 61-62 i
str. 111.
Da napomenemo. Srbija "u granicama iz 1878. godine" je teritorija
današnje "uže Srbije", bez Kosova i Makedonije (i Vojvodine), koje
je Kraljevina Srbija zauzela kasnije, u balkanskim ratovima.ff
Tačno je da je to o granicama Srbije bio Tucovićev stav. Samo naziv
'Velika Albanija" kod njega se ne spominje, za njega je to prosto Al-
banija... Ali, on je, eto, bio austrijski agent...
m * *
Pomenuta knjiga Dimitrija Bogdanovića treba da ponovo izađe iz
štampe i najavljuje se ovako: "Po mišljenju mnogih istoričara ovoje
jedna od najboljih knjiga napisanih o Kosovu". A nedavno na sa-
stanku kulturnih radnika u Narodnoj biblioteci iznet je predlog da
se prevede na engleski i francuski jezik!
* * *
Objektivnom i pametnom čitaocu nije potrebno da mu stavove
Dimitrija Tucovića "objašnjava" D. Bogdanović. Tucović je tako
jasan, precizan i svakome je dovoljno samo da uzme u ruke njegove
radove i vidi gde je istina.
Problem je, međutim, u tome što Tucovićevih knjiga nigde nema.
44_	
Ali se zato štampaju knjige koje ukazuju na njegove "greške", pa
čak skoro i izdaju. A možda sutra ukažu i na veleizdaju i pomaga-
nje kontrarevolucije na Kosovu.
* * *
Veselin Masleša je u "Proleteru", organu CK KPJ, broj 16., 1942.
godina, str. 33. u članku "U čemu je smisao bratstva balkanskih
naroda" pisao:
"Dimitrije Tucović u svojoj knjizi 'Srbija i Arbanija' demaskira veli-
kosrpski imperijalistički stav prema Arbaniji..."
"Tucovićev demokratski stav i njegovo demaskiranje imperijali-
stičkih planova velikosrpskog hegemonizma predstavlja ozbiljan
prilog borbi balkanskih naroda i nalazi se na liniji njihovih osnov-
nih stremljenja".
• * *
"Radnik", organ sindikata Srbije, broj 55, 17. maj 1951. doneo je
članak Tucović i novinarstvo" gde stoji pored ostalog:
"Još oštriju borbu Tucović je vodio putem radničke štampe protiv
nasilja srpske reakcionarne buržoazije". Potpis D. G.
"Vesti", list za narod užičkog kraja, broj 357, 8. april 1954. u
članku "Dimitrije Tucović i odlikovanje" kaže:
"Mali je broj živih učesnika i svedoka, pa su mnogi detalji iz života i
političkog rada Dimitrija Tucovića otišli u zaborav... Da bi se bar
nešto sačuvalo od onog što još nije izgubljeno, obratili smo se
opančarskom radniku u penziji Dragutinu V. Bukviću, savreme-
niku i saradniku Dimitrija Tucovića, moleći ga da za čitaoce "Vesti'
napiše štogod iz svog sećanja".
Zatim sledi u sledečem broju jedno sećanje Bukvića pod naslovom
"Držanje Dimitrija Tucovića u Albaniji":
"Za vreme Balkanskog rata 1912-13. srpska vojska... ušla je
duboko u Albaniju. Kao i svaki drugi slobodoljubivi narod, Albanci
su se često bunili protiv prisutstva srpskih trupa u njihovoj
otadžbini... Komandanti srpskih trupa naređivali su kontramere,
medu kojima je bilo i brutalnih.
Međutim, brutalni postupci protiv Albanaca nisu izazivali
nezadovoljstvo samo albanskog naroda, nego i naprednih Srba.
Medu srpskim vojnim jedinicama, koje su se... bavile u Albaniji,
nalazio se i pešadijski puk u kome je učestvovao i rezervni poručnik
Dimitrije Tucović. Tom prilikom Tucoviću se pružila mogućnost da
na licu mesta, u sredini samog albanskog naroda, upozna njegove
bitne karakterne osobine.
Studije Dimitrija Tucovića među Albancima našle su kasnije izraza
u njegovoj poznatoj knjizi 'Srbija i Arbanija'.
U nizu članaka u ondašnjim Radničkim novinama' Tucović ustaje
_	45
protiv težnje ondašnje srpske vladajuće klase; on ustaje otvoreno i
protivu naredba vojnih komandanata u Albaniji."
"Politika" je 17. novembra 1974. godine u "Ilustrovanom prilogu"
donela dva članka.
Na str. 15. stoji:
"Pored teškoća koje su policija i sud čestim zabranama i tamni-
čenjem odgovornih urednika pravili 'Radničkim novinama', vojne
vlasti su februara 1914. godine, posle višednevne potere po Užicu i
Čačku, najzad u Beogradu uhapsile Dimitrija Tucovića da bi
naknadno, po demobilizaciji, odležao kaznu na koju ga je vojni sud
osudio zbog 'pisanja 'Srbije i Arbanijé za vreme albanskog pohoda',
kada se optuženi nalazio u vojnoj jedinici. Dva socijaldemokratska
poslanika u interpelacijama su tražili objašnjenje od ministra
vojnog za nezakoniti postupak vojnih vlasti prema demobilisanom
oficiru, koji je vojnu kaznu imao izdržati u građanskom sudu. Iako
o tome nema pisanih dokumenata, svi su izgledali da je Tucović
ubrzo pušten na slobodu".
Šta bi mu se dešavalo danas, da je, na svoju nesreću, još živ? Jer,
pomenuti akademik Bogdanović u svojoj "Knjizi o Kosovu", str. 268.
podiže protiv njega optužnicu zbog krivičnog dela:
"... Brošura 'Srbija i Arbanija' predstavlja generalnu osudu nacio-
nalne i oslobodilačke politike Srbije u balkanskim ratovima kao ve -
likosrpske, hegemonističke i zavojevačke. Zanemarujući stvarni
tragični položaj srpskog naroda pod turskom vlašću, koji je bio
podvrgnut albanskom teroru na Kosovu, Tucović je pripremio teren
za parolu o 'zavojevačkom anektiranju albanske teritorije', te o
pravu albanskog življa na otcepljenje i prisajedinjenje matičnoj na-
cionalnoj državi, istina u okviru jedne imaginarne i nikada potom
ostvarene socijalističke balkanske federacije... Koncept male i slabe
Srbije, Srbije beogradskog pašaluka i šest nahija'... značio je iden-
tifikovanje sakate srpske državne teritorije...".
A u svojoj brošuri intervjua "Razgovori o Kosovu" (str. 111.) on
proširuje i dopunjuje optužnicu:
"U skladu sa nekim drugim činiocima socijalističkog pokreta u
svetu i nasuprot Lenjinovoj oceni da je prvi balkanski rat bio oslo-
bodilački, srpski socijaldemokrati su smatrali da se Srbija ne sme
širiti preko granica, odredenih na Berlinskom kongresu 1878;
granice bi, po njihovom mišljenju, mogla preći samo u borbi za so-
cijalističku balkansku federaciju".
Šta može da kaže istorija - koje pogrešio: Tucović ili možda Lenjin?
Bogdanović nastavlja:
"Na Kosovo je socijaldemokratsko krilo Dimitrija Tucovića gledalo
drukčije od srpske istoriografije i politike. Kosovo je po njihovom
mišljenju bilo samo uslovno srpska zemlja, a u stvari je to - alban-
ska zemlja. Politika prema Kosovu i Metohiji bila je za njih samo
46_	
segment celokupne politike prema albanskom narodu. Svojim sta-
vovima su više podupirali albanski narod i perspektive formiranja
jedinstvene, velike albanske države, nego srpski program oslobo-
đenja sunarodnika na Kosovu i Metohiji".
Dimitrije Tucović je u "Radničkim novinama" br. 241, 242, od 12. i
13. novembra 1913. godine, godinu dana pre pogibije, našavši se
kao oficir okupatorske vojske na Kosovu napisao:
"I upravo osnovni uzrok svih nezgoda od kojih danas patimo i od
kojih ćemo ubuduće mnogo patiti leži u tome što smo ušli u tuđu
zemlju".36
I do smrti nije promenio stav i mišljenje. A pošto njega fizički više
nema, pa ne može u zatvor, mogle bi se spaliti na lomači njegove
misli (pa i one štampane u SFRJ), jer ovako očito ometa ostvaranje
"istorijskog zadatka" iz pesme: "Oj, Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti
cela".37
Feruz-paša iz pesme Jovana Jovanovića Zmaja 'Tri hajduka" žali se
da nema mira ni od mrtvih hajduka:
"Tri godine kako trunu,
o, hajdučki pep'o kleti,
pa mi ni sad mira ne da,
u san dode da mi preti".
Veliki, besmrtni Dimitrije Tucović trune već više od sedamdeset go-
dina, ali njegov "pepeo kleti" i danas ne da mira članovima Srpske
akademije nauka i umetnosti... I danas im "u san dode"...
* * *
Čak i veliki naučnik Jovan Cvijić uputio je povodom smrti Dimitrija
Tucovića pismo Dušanu Popoviću u kome kaže:
"... Jer iako sam ga malo poznavao, ja sam se, poznavši ga prvi put
1908. u Berlinu, zadivio onoj vedrini duha, velikoj duhovnoj snazi i
dubokom osećanju. Prateći ga i njegov rad docnije, osetio sam da je
Tucović i retke moralne vrednosti. Njegova smrt je jedan od
najvećih gubitaka ovoga strašnoga rata. Jako me boli, jer su ljudi
Tucovićeve vrednosti retki i jako potrebni, ne samo Srbiji, ne samo
vašoj partiji, nego i svakome od nas".
Cvijić nije bio njegov sledbenik...
36	Sabrana dela Dimitrija Tucovića, knj. 7. Rad. Beograd, 1980, str. 203.
37	'Politika", 17. novembar 1974, Ilustrovani prilog.
_	47
Senžermenski ugovor
0	zaštiti manjina
"Posle prvog svetskog rata, Sen-Žermenskim ugovorom o miru sa
Austrijom od 10. septembra 1919. u političkim klauzulama tog
Ugovora bila je predvidena obaveza zaštite verskih i nacionalnih
manjina u novostvorenoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao nje-
gov sastavni deo bio je poseban Ugovor o zaštiti manjina, zaključen
1	potpisan istog dana između glavnih savezničkih i udruženih sila i
Kraljevine SHS..."38
Međutim, Nikola Pašić nije bio spreman da i albanskom stanov-
ništvu u Jugoslaviji garantuje ono, što izričito zahteva čl. 2. tog
Ugovora: "Država Srba, Hrvata i Slovenaca obavezuje se da svima
stanovnicima da punu i potpunu zaštitu života i slobode bez obzira
na poreklo, narodnost, jezik, rasu ili veru". Zbog toga je "uputio 5.
novembra 1919. pismo Žoržu Klemansou, predsedniku vlade
Francuske i predsedniku Konferencije mira, u kome izričito traži
'da se u Ugovor unese dodatak da je Kraljevina Srbija časno
ispunila obaveze koje je na se uzela Berlinskim ugovorom', tj. daje
stanovništvu nastanjenom na njenim teritorijama obezbedila
pravnu jednakost bez obzira na poreklo".39
Osim toga "delegacija Kraljevstva SHS na mirovnoj konferenciji u
Parizu, na čelu sa Nikolo Pašičem, protestovala je tražeći da se ove
odredbe ne odnose na Srbiju i njene teritorije koje su joj pripojene
pre 1. januara 1913 (mislilo se na Makedoniju, Kosovo, Metohiju i
Sandžak)... No, protest je došao kad je Ugovor već bio potpisan od
predstavnika glavnih sila... U članu 9. Ugovora o zaštiti manjina, u
poslednjem stavu, ipak je utvrđeno: 'Odredbe ovog člana važiće
samo za teritorije dodeljene Srbiji ili Državi Srba, Hrvata i Slove-
naca posle 1. januara 1913"'.40
I tako, pošto su Kosovo, Makedonija i Sandžak ušli u sastav Srbije
još 1912. godine, albanska, kao i turska i bugarska manjina na
tim teritorijama nisu bile obuhvaćene međunarodnom zaštitom kao
mađarska, talijanska, nemačka i si.
Međutim, pomenuti istoričar Dimitrije Bogdanović u svojoj "Knjizi o
Kosovu" kaže:
"Status albanske nacionalne manjine, kao i drugih manjina - ne-
mačke, italijanske, rumunske bio je regulisan Senžermenskim ugo-
vorom Države SHS (Jugoslavije)... Suprotno nekim tumačenjima,
Albanci nisu bili izuzeti od ove međunarodne sankcionisane zaštite.
Parola o posebnoj pravnoj nezaštićenosti i diskriminaciji albanske
manjine u Kraljevini Jugoslaviji, bez obzira na stvarne političke
prilike i odnose u toj državi, nije ni pravno ni istorijski osnovana".41
38	Rajović Radošin, Autonomija Kosova, Beograd, 1985, str. 77.
39	Isto. str. 344.
40	Isto. str. 78.
41	Bogdanović Dimitrije, Knjiga o Kosovu, Beograd, 1984, str. 267.
48_	
Zaista, nigde u Senžermenskom ugovoru se Albanci poimence ne
izuzimaju. Jer, stari lisac Pašić (i saradnici) uneli su "samo"
klauzulu da se Ugovor ne odnosi na teritoriju, koja je ušla u Srbiju
do 1. januara 1913. Ali, to su teritorije na kojima žive (i) Albanci a
koje je Srbija zauzela u prvom balkanskom ratu 1912. godine... U
drugim krajevima Srbije nije bilo manjina.
		49
Agrarna reforma
i kolonizacija Kosova
"Posle završetka prvog svetskog rata vlada nove jugoslovenske
države ubrzo je prišla rešavanju pitanja agrarnih odnosa. Regent
Aleksandar je 6. januara 1919. objavio manifest... 'Mome dragom
narodu...', u kome je, između ostalog, izjavio da želi pravedno
rešenje agrarnih odnosa..."42
Isti autor dalje kaže o kolonizaciji:
"Vlada je imala za cilj da putem naseljavanja ostvari svoju
'nacionalnu politiku', u stvari da 'popravi' etničku sliku useljava-
njem u ove krajeve 'nacionalnog', 'državotvornog', elementa iz Crne
Gore, Hercegovine, Bosne i Like, Pomoravlja i drugih krajeva".43
Rajović ukazuje i na cilj te politike:
"U stvari, vladajući velikosrpski režim je želeo da ovakvim naselja-
vanjem i davanjem izvesnih privilegija srpskom i crnogorskom
stanovništvu i njihovim dovodenjem u povlašćen položaj u odnosu
na Arbanase pojača oslonac za svoju hegemonističku i unitarističku
vladavinu".44
Kolonizacija na Kosovu je imala isti karakter i isti cilj kao i ranije
započeta kolonizacija 1912. i 1913. na teritoriji Srbije i Crne Gore u
pripojenim oblastima.
U svojoj knjizi "Agrarna reforma i kolonizacija na Kosovu 1918 -
1941", koja je izašla u Prištini 1981. godine, autor dr. Milovan
Obradović daje ukratko i pregled te prethodne kolonizacije,
započete posle balkanskog rata.
On govori "o srpskoj vlasti, koja je želela da u novim oblastima
pojača srpski živalj, a nesrpsko stanovništvo potisne, smatrajući ga
nepouzdanim, naročito na Kosovu, gde su većinu stanovništva činili
Albanaci". (str. 26.)
Osećajući se nesigurnim, albansko stanovništvo se iseljavalo u
Tursku i Albaniju. Obradović daje sliku tog stanja:
"Porodice koje su se iseljavale želele su da prodaju svoja imanja bilo
za kakvu cenu. Kupci su bili siromašni zemljoradnici, koji su bili
izvan područja Kosova, pretežno oni koji su bili bliže Kosovu i staroj
granici Srbije. Za ono malo svoje imovine mogli su uzeti dva-tri
puta veću površinu znatno boljeg kvaliteta. Kupovali su ovu zemlju
po vrlo niskoj ceni i činovnici, pa i ministri, medu kojima i
predsednik srpske vlade Nikola Pašić, koji je kupio tri hiljade hek-
tara na Gazimestanu kod Prištine", (str. 22.)
Isto to radila je i Crna Gora:
42	Rajović Radošin, nav. delo, str. 69.
43	Isto. str. 74.
44	Isto.
50_	
"Njen cilj bio je pre svega da naseli bezemljaše... da bi pojačala
slovenski elemenat, računajući da će prvi naseljenici biti čuvari
reda i poretka..." (str. 32.)
Tako je već odmah posle prvog balkanskog rata počela planska
"slovenizacija" Kosova.
Nastavila se sa mnogo jačom žestinom u Kraljevini SHS.
_	51
Kolonizacija od 1918.
do 1941. godine
U Predgovoru svoje knjige Obradović kaže:
"Način kolonizacije Kosova bio je specifičan u odnosu na sprovo-
denje agrarne reforme i kolonizacije u ostalim pokrajinama Jugo-
slavije - Vojvodini i Slavoniji. Pri tome se nije vodilo računa o
ekonomskom položaju i zahtevima mesnih agrarnih interesenata,
pre svega Albanaca, dok je 'nacionalni cilj' kolonizacije, bolje reći
srbiziranja Kosova, gde većinu stanovništva čine Albanci, bio u
prvom planu politke vladajućih buržoaskih partija".
Teror nad albanskim stanovništvom Kosova počeo je odmah.
Obradović kaže:
"Radi stvaranja naseljeničkih kompleksa oduzima se albanskim
seljacima radna zemlja. Prema zakonskim propisima njima se
morala dati zemlja istog boniteta. U većini slučajeva, međutim, ne
samo što im nije data takva zemlja, nego im nije ni nuđena zamena
za oduzetu zemlju ili novčana naknada. Ovoje bilo izrazito naročito
posle donošenja Zakona o naseljavanju, 1931. godine... Vrhunac je
dostignut 1938. godine, kada se u pograničnim srezovima prema
Albaniji (prizrenski, dakovički i pećki) albanskim seljacima oduzima
radna zemlja, pa i šume, po principu maksimuma od 0,40 ha po
članu porodice.
Stvarajući naseljeničke komplekse i tamo, gde nije bilo slobodne,
opštinske i državne zemlje, vlasti su nastojale da Albancima
oduzmu što više radne zemlje. Tada su mnoge porodice ostale bez
imalo zemlje, ili im je ostavljena samo okućnica.
Ni posle raskidanja feudalnih odnosa, kao ni tokom sprovodenja
agrarne reforme, položaj albanskog seljaka nije se bitnije poboljšao.
Naprotiv, položaj albanskog seljaka se pogoršao zbog toga što za
celo vreme sprovodenja agrarne reforme na Kosovu politika veliko-
srpskih šovinista nastoji da pritiscima, terorom, ubistvima i odu-
zimanjem radne zemlje prisili albanske seljake na asimilaciju i na
iseljenje. Njihov život bio je vrlo težak pa je razumljiv revolt protiv
takvog režima koji im nije dao ni najosnovnija nacionalna prava,
čak ni ona koja su uživale nacionalne manjine u Kraljevini
Jugoslaviji (Nemci, Mađari i Rumuni).
Preko agrarnih organa, žandarmerije i opštinskih i sreskih vlasti
vlada je sprovodila svoju šovinističku politiku prema Albancima,
smatrajući ih kao nepouzdane i opasne za državnu bezbednost i
mir, čineći im nepravde na svim poljima društvenog, ekonomskog i
političkog života", (str. 231-232.)
Obradović napominje:
"Nacionalni cilj agrarne reforme na Kosovu bio je da se razbije
kompaktnost albanskog življa koje je činilo oko 70 odsto stanov-
52_	
ništva i stvaranjem naseljeničkih kolonija duž granice prema Alba-
niji i duž saobraćajnica obezbedi red i mir. Takozvani nacionalni
ciljevi agrarne reforme sprovodili su se sve do 1941. godine i po-
stizani su putem pritiska i terorisanja obespravljenog albanskog
seljaka, koji je prisiljavan da se seli sa svoje zemlje kako bi se stvo-
rio prostor za 'nacionalni elemenat', tj. koloniste pripadnike sloven-
skih naroda. U tom cilju vlada je sklapala konvencije o iseljavanju
Albanaca i Turaka u Tursku i naseljavanjem kolonista na njihova
imanja ostvarivala svoju zamisao o nacionalnim ciljevima reforme",
(str. 105.)
I vojne vlasti su bile živo zainteresovane za uspeh kolonizacije.
Obradović navodi da Komanda III armijske oblasti 7. oktobra 1939.
godine predlaže:
"Kod iseljavanja treba imati u vidu da se prvenstveno isele Arnauti
iz pogranične zone, zatim oni iz ostalih oblasti i najzad Turci".
I dalje, po mišljenju te Komande, treba "da se u ove krajeve dovodi
srpski elemenat. U prvom redu treba naseljavati Topličane, Vra-
njance, Hercegovce, Bokelje, Dalmatince, Krajišnike iz Bosanske
Krajine, pa tek i ostale. Treba nastojati da se u što skorije vreme
jake i kompaktne mase arnautske razbiju, dovodenjem u njihovu
sredinu bar 50 % našeg življa", (str. 191.)
Obradović navodi i podatke o ograničenju slobode kretanja alban-
skih seljaka:
"U prvim godinama života Kraljevine Jugoslavije Albancima je bilo
ograničeno kretanje na teritoriji Južnih krajeva. Oni nisu mogli slo-
bodno da se kreću ni po kosovskim gradovima. Da bi mogli ići iz
grada u grad bile su im potrebne objave koje su izdavali sreski
načelnici. Svi oni koje bi žandarmi i policajci našli bez objave
kažnjavani su novčano", (str. 185.)
U Obradovićevoj knjizi ima i izjava Matusa Gigića iz Koriše kod
Prizrena, data autoru 1975. godine, u kojoj opisuje kako je proširio
svoje imanje:
"U to vreme agrarne vlasti oduzimale su zemlju Albancima a da im
u zamenu nisu ništa dale. Bilo je slučajeva da ljudima oduzimaju
celu zemlju, kao Iljaz Baljaju, kome su oduzeli tri njive, a u toj
porodici bilo je četiri oženjena brata. Njima je ostavljena samo
kuća. Ograničena zemlja Albanaca izdeljena je Srbima meštanima i
kolonistima. Bilo je dosta slučajeva da ovu zemlju Albanaca kasnije
Srbi meštani i kolonisti izdaju pod napolicu. Ovo su naročito radili
Srbi iz Sredske, koji su i dalje živeli u Sredskoj, a zemlju davali pod
napolicu. Bilo je dosta slučajeva da Srbin dobije neko parče zemlje,
njivu ili livadu, vlasništvo Albanaca, koje se nalazi van ograničenog
kompleksa i da mu ga agrarne vlasti daju. Albanci za tu oduzetu
zemlju nisu dobili ništa ni u novcu ni u zemlji. Svaki Srbin koji je
imao manje od 10 ha mogao je dobiti ako je tražio od vlasti u do-
punu do 10 hektara. Dovoljno je bilo poći i reći hoću tu i tu njivu.
_	53
tog i tog Albanca da mi date jer nemam 10 ha i da mu je vlasti
daju. Tako sam i ja tražio i dobio jednu njivu od jednog hektara
koja se navodnjavala. Meni je... bilo priznato pravo na 9 hektara
zemlje pa sam tražio ovu dopunu do 10 hektara", (str. 186.)
Kakav mir, kakvi normalni susedski i međuljudski odnosi mogu da
budu u selima, gde se to dešavalo? Je li još živ taj sused-Albanac
kome je Gigić uzeo zemlju? Čija je to zemlja danas - Gigićeva ili tog
Albanca? I koliko ima takvih konkretnih slučajeva još i danas?
Kako da se smiri onaj kome je na taj način uzeta zemlja?
Na mitingu pred Skupštinom 28. februara 1989. godine Srbi sa
Kosova su pročitali 14 svojih zahteva i dobili su od Bakočevića i
drugih uverenje da su opravdani i da će se ispuniti. Jedan od njih
je bio i da im se vrati zemlja oduzeta 1945. godine na osnovu Za-
kona o reviziji dodeljivanja zemlje kolonistima i agrarnim intere-
sentima u Makedoniji i u Kosovsko-Metohijskoj oblasti.45 Po tom
Zakonu gube pravo na nju naseljenici:
a)	ako im je bila dodeljena zemlja privatnih vlasnika...
b)	ako su posle 1918. godine bili naseljeni na zemljištima Šiptara -
političkih emigranata;
c)	ako nisu bili zemljoradnici nego su kao žandarmi, finansijski
činovnici i slično, zemlju dobili za usluge učinjene antinarodnim
režimima;
d)	ako su od dodeljene im zemlje živeli kao rentijeri.
Prema tom Zakonu naseljenici iz grupa c) i d) nemaju pravo na do-
bijanje naknade.
Po statističkim podacima je bilo odredeno 183.848 ha.46 Ta je
zemlja prvenstveno data ratnicima iz ratova 1912-1918. Podeljena
je na 10.394 kolonističke i 5.326 autokolonističkih porodica.47
Medu njima bilo je 248 porodica dobrovoljaca i 80 porodica
četnika.48
U knjizi Tatomira Vukanovića "Srbi na Kosovu I", Vranje 1986.,
daje se podatak daje po tom Zakonu 1945. sva zemlja oduzeta od
595 porodica, a delimično od 5.747 porodica i vraćena Albancima.
Koliko li je medu njima bilo "žandarma, finansijskih činovnika" i
slično, koji su zemlju dobili za usluge učinjene antinarodnim
režimima"? Koliko je medu njima bilo preživelih i prvi i drugi svet-
ski rat onih dobrovoljaca i četnika koje navodi Enciklopedija? Onih
četnika, čija su nedela s užasom i gnušanjem opisali Dimitrije Tu-
cović i Košta Novaković...
45	Službeni list Demokratske Federativne Jugoslavije, Beograd, august 1945, br. 56,
str. 510.
46	Opća enciklopedija Jug. leks. zavoda, Zagreb.
47	Rajović Radošin, nav. delo, str. 72.
48	Enciklopedija Jugoslavije, Jugosl. leksik, zavod, Zagreb.
54_	
Koliko medu onima koji su tražili pred Skupštinom povratak "na
svoja ognjišta" ima onih, koji su sami, ili čiji su očevi i dedovi dobili
zemlju za ovo, o čemu piše Obradović:
"Osvajajući pojedina albanska sela, paleći kuće i uništavajući
imovinu, vojska i žandarmerija vršile su zverstva nad nedužnim
stanovništvom, ubijale žene, decu i stare i raseljavale čitava sela.
Bilo je slučajeva da su prilikom borbi s kačacima albanski seljaci
bežali u šumu ili se sklanjali u drugo selo, a pošto bi se prilike malo
smirile, vraćali bi se na svoja imanja, ali bi, ponekad, tamo zaticali
naseljenike, koji su samovlasno, uz podršku policijske vlasti, zapo-
sedali njihove kuće. U selu Prapaštici, na primer, posle ugušenja
'lapske bune', gde su upotrebljeni topovi i gde 'nije ostala nijedna
kuća zdrava i neoštećena', vlasti su 'naselile, ili bolje reći, pustile da
se nasele 22 familije Jablaničana, pre svega kao čuvare reda i
mira... Medu tim kolonistima bilo je ljudi koji su učestvovali u
gušenju bune albanskih seljaka pa im je za nagradu obećana nji-
hova zemlja, s tim da budu čuvari reda i poretka u tom kraju".49
Je li to njihovim potomcima obećano pred Skupštinom 28. februara
1989. godine, da će dobiti natrag zemlju? A šta ćemo sa istorijskim
sećanjem albanskih zemljoradnika, koji pamte po predanju šta je
pripadalo pradedi, dedi? Imaju li oni svoja pradedovska ognjišta na
Kosovu?
Nisu to bili usamljeni slučajevi:
"Paljenje kuća i proterivanje Albanaca da bi se na njihova mesta
doveli kolonisti bilo je i u drugim selima na Kosovu (Krnjina, Kabaš,
Jablanica, Ariljača)".50
Osveta vlasti padala je na porodice:
"Prema propisima za agrarnu reformu uzimana su i kačačka
imanja. To je izazvalo veliko ogorčenje pripadnika albanske nacio-
nalnosti, jer su baš tu najviše vršene zloupotrebe i bezakonja
prema nedužnim članovima kačačkih porodica. Državne vlasti,
pošto žandarmerija i vojska nisu mogle uništiti kačake, kažnjavale
su njihove porodice, dovodeći ih u logore. Represalijama su podvr-
gavana i čitava sela ako su pomagala kačake - ili ako se na njiho-
vom području vodila borba s kačacima. Kačačkim porodicama
konfiskovana je cela imovina, bilo je i slučajeva paljevine kuća. I u
objavi kojom su kačaci pozvani na predaju, uz obećanje da će biti
amnestirani, svima koji se ne budu predali do odredenog roka za-
prećeno je da će njihove porodice biti internirane i sela kažnjena
ako budu skrivala i pomagala kačake: 'Raseljeno će biti čitavo selo,
ako odmetnika krije i brani. Po takvim selima i mestima biće na
trošak njihov razmeštena vojska koja će ostati tu dotle dok se
odmetnici ne istrebe. Sela će platiti štetu koja se u njihovom ataru
učini paljevinom ili drugim zločinstvima'".51
49	Obradović Milovan, Agrarna reforma i kolonizacija Kosova 1918-1941, Priština
1981, str. 146.
50	Isto.
51	Isto, str. 145.
_	55
Obradović govori o sve većem zaoštravanju odnosa između naselje-
nika i Albanaca i navodi i razloge:
"I velikosrpski šovinisti su huškali naseljenike i Srbe protiv Alba-
naca, podstrekavajući ih na ispade, pritiske pa i ubijanje, sve sa
ciljem da se Albanci oteraju s njihovih ognjišta".52
Zatim navodi jedan izveštaj iz tog vremena u kojem se kaže:
"Sem toga tamošnji Srbi su jedan težak kamen spoticanja za kon-
solidovanje poretka u tim krajevima, jer su oni dobili neko ludo
poimanje. Da muslimani ne treba da žive u srpskoj državi. Na os-
novu toga mišljenja tamošnji Srbi se ne ustručavaju da čine razne
zločine prema muslimanima; a zbog svoje slabosti u pogledu
karaktera i kuraži i zbog slabo razvijene svesti i pogrešnog
poimanja o državi, oni svoje zločine čine prema muslimanima u
ime države, te time kod njih izazivaju još veću mržnju prema istoj.
Pošto je činovništvo srpskog osećanja, a ne poznavajući psihu
tamošnjih Srba, to se često da obmanuti i navesti na nepravilan,
nezakonit i po narod i državu štetan rad prema muslimanima...
Tamošnji Srbi meštani čine velike zločine, čije su posledice u
mnogome jedan od glavnih elemenata sadašnjeg nesređenog stanja
u rečenim krajevima".53
Obradović na nekoliko mesta spominje zločine Srba prema Alban-
cima:
"Velikosrpski šovinisti podsticali su Srbe meštane protiv Albanaca.
Često su se javljali i međusobni oružani sukobi, naročito u Metohiji,
gde je banda Milica Krstića izvršila niz zlodela nad nedužnim al-
banskim seljacima - pljačkala, palila kuće, pa i ubijala ljude".54
'Velikosrpska buržoazija htela je da razbije kompaktnost albanskih
sela dovođenjem naseljenika u njih. Podstrekavani od organa vlasti
i žandarmerije, ovi naseljenici odnosili su se arogantno prema
komšijama Albancima... Ponosni Albanac nije mogao trpeti
poniženja od strane agresivnih naseljenika pa je to bio uzrok ubis-
tava i stvaranja novih kačaka".55
Albansko stanovništvo bilo je potpuno nezaštićeno pred samovoljom
i brutalnošću vlasti:
"Žandarmi su doprineli lošim odnosima između naseljenika i Al-
banaca. Vršeći svoju dužnost, činili su zloupotrebe, huškali nasel-
jenike protiv Albanaca, pljačkali što im se dopadne, ubijali bez
ikakvog razloga. Tada je bilo normalno da u albanskim selima,
kada se pojave žandarmi, svako beži u kuću i zatvara se. U jednom
izveštaju kaže se da žandarmi raspoređeni u grupama po 10-15 po
žandarmerijskim stanicama vrlo često više štete nego što koriste.
Oni su sastavljeni od raznih elemenata, bez dovoljno spreme i
52	Isto. str. 195.
53	Isto.
54	Isto.
55	Isto. str. 201.
56__
ljubavi prema službi i državi, dešava se da pljačkaju, da bez razloga
ubijaju, da brutalno i teško vredaju. Ponašaju se većinom suviše
arogantno prema narodu u vršenju javne službe".56
"I način na koji su naseljenici smeštani u albanske kuće pogoršavao
je njihove odnose s Albancima. Upravne vlasti, uz pomoć žanda-
rima, nisu tražile ni formalnu saglasnost vlasnika kuća. U poje-
dinim kućama smešteno je i po više porodica, pa se tako dovodilo u
pitanje normano funkcionisanje tih domaćinstava.57
56	Isto.
57	Isto.
_	57
Pismo iz Ipeka (Peći)
O strašnom stanju albanskog stanovništva govori i članak iz 1930.
godine pod naslovom "Smrt Albancima - zemlja Belorukcima" sa
podnaslovom "Pismo iz Ipeka (Peći), koje je potpisao "Seljak sa
Kosova". On priča:
"U ovom kraju većina seljaka su Albanci. To je naša zemlja od
starine. Nad nama su do sada vladali razni vlastelini, begovi i paše.
Mi seljaci borili smo se protiv njih, pa smo se i održali. Neko vreme
u srednjem veku vladali su nad nama i srpski feudalci. Godine
1912 opet su Srbi zauzeli ove zemlje i od tada oni progone Albance,
oduzimaju im zemlju, nameću globe, pale kuće, muče žene, a
odrasle ubijaju.
U srpskim belorukaškim novinama čitamo kako je ovde, na
Kosovu, pravi raj. Nažalost i moje se selo nalazi u tom 'raju', što su
ga stvorili kolonisti Puniše Račića i belorukaška država. Taj je raj
započeo ovako:
U naše selo došao je ceo vod žandara sa oficirom da pomažu
žandarima iz našeg sela. Sreski poglavar sa još jednim čovekom i sa
komesarom opštine, koga su postavili žandari, izašli su na njive,
sazvali nas seljake i rekli da su oni agrarna komisija i da će deliti
našu zemlju kolonistima. Mi neka idemo kući, a žandari će nam
javiti, šta je kome oduzeto. Sutradan su žandari doveli na njive
koloniste i pokazali im šta je koji dobio. Odabrali i dali su im one
zemlje, koje su Albanci već obradili, očistili, ogradili i zasadili
voćem; nama su samo rekli da to više nije naše.
Ali ni to nije dosta. Mi, Albanci, moramo kolonistima sagraditi i
kuće. Za svoj novac moramo kupiti uže kojim će nas vešati. Za
vreme dok im mi gradimo kuće, kolonisti se nastanjuju kod nas, jer
treba da odmah ostanu u selu i odmah počnu srbizirati ovaj kraj. U
našim kućama žive sve dok njihove ne budu gotove ili dok ne
oteraju albansku porodicu, a ništa ne plaćaju. Svaki Albanac,
kome zapadne takav gost koji mu je oteo zemlju, mora njega i nje-
govu porodicu hraniti sve do nove žetve i mora mu svojom stokom
pomoći obraditi onu istu zemlju koja je njemu, Albancu, oteta.
Takvim postupkom žandara i belorukaške agrarne komisije postaju
kolonisti u stvari bašibozuci, a Albanac samo njihov rob koji mora
raditi, šutjeti i pored poreza državi i općini davati pola roda
kolonisti, ako neće da mu ovaj oduzme sve. Zemlja je u poreznim
knjigama upisana kao vlasništvo Albanaca i oni moraju plaćati
porez i za onu zemlju koja im je oduzeta.
U žandarskoj seoskoj kasarni održavaju se redovno tajni sastanci
kolonista i žandara. Tamo se odredi koji će Albanac sada 'doći na
red', a to se radi ovako: dok su svi ukućani za poslom, jedni u njivi
a drugi u šumi, ubace se tom nesretniku u kuću par metaka
(fišeka). Ukućane hapse, vežu i tuku; skupe se kolonisti i viču: 'Dole
Albanci, izdajice države; treba vas najuriti!' Na porodicu Albanaca
58_	
navale kamenjem, tuku je motkama i bičevima; starešinu kuće
odvedu prvo u kasarnu a onda u varoš. Taj se više ne vrača.
Porodicu, koja tako ostane bez muškarca globe za svaku sitnicu.
Prede li n. pr. njena ovca samo za korak u njivu kolonista, odrede
joj kolonisti i žandari da plati 1000 dinara globe. Redaju se pro-
goni, globe, porezi, radne su glave po kazamatima ili pobijene.
Onda dolaze sudski organi i rasprodaju za dug sve, što (je) još pre-
ostalo. Albanci moraju nestati, to je cilj kojemu vodi Bela ruka,
njeni kolonisti i njena država.
Neki se Albanci odmetnu u kačake. Ali u tom slučaju trpe strašno
njihove porodice. Takvoj porodici po zakonu o zaštiti države odmah
oduzmu sve što ima i proteraju je. Za par dana kačaška familija
odlazi niz cestu gladna i gola, a belorukaški kolonista ulazi u njenu
kuću i postaje vlasnik svega u njoj. Koji od činovnika, žandara i
agrarnih delegata zatare više albanskih porodica, nagrada mu je
veća. Zločin nad Albancima je vrlina pred belorukcima. Narod je
očajan, ali ne gubi nadu da će naskoro doći dan, kada će albanski
seljaci u zajednici sa radnicima i seljacima ostalih naroda Jugosla-
vije, zbaciti sa sebe hegemonističku vladavinu srpske buržoazije".
Članak je izašao u "Proleteru", organu Centralnog komiteta Komu-
nističke partije Jugoslavije (Sekcije Komunističke internacionale) u
Beogradu, 20. januara 1930. godine, godište II, br. 1, str. 5.
* • *
"Proleter"je 1. decembra 1929. doñeo i članak 'Proklamovanje Ju-
goslavije" u kome govoreći uopšte o nacionalnom pitanju i položaju
naroda, kaže i ovo: Prema ugnjetenim narodima se vodi otvorena
neprijateljska, upravo okupatorska vladavina. Njima se ne samo ne
dodeljuje zemlja na osnovu agrarne reforme, već ih se tretira kao
'tudi' element: istovremeno belogardistima i vrangelovskim ban-
dama dodeljuju najbolju zemlju... Najbrutalnija kolonizacija
sprovodi se na Kosovu. Pomoću veleizdajničkih procesa otima se
imovina čitavim selima. Albanci se proteruju, a na njihovo se mesto
naseljavaju za režim pouzdani Srbi. U svrhu što bržeg srbiziranja
ovih krajeva prema novoj podeli kosovski je kraj podeljen u tri
banovine: Moravsku, Zetsku i Vardarsku".
* * *
Obradović u svojoj knjizi navodi izveštaj šefa kraljevske kancelarije
Koste Krstića, koji je on podneo dvoru o stanju u dakovičkom srezu
1932. godine i koji kaže:
"... Starosedioci čitavih sela ostali su bez hektara zemlje. Ima
slučajeva, što su mi i sami naseljenici pričali, da je pojedincima
tako sve oko kuće oduzeto, da sada radi ulaza u kuću mora da pro-
lazi kroz naseljeničko imanje". Dalje se navodi da su naseljenici za-
htevali da se ovo pitanje pravedno reši, po propisima, ma da je bilo
i takvih koji su tražili i dobijali zemlju Albanaca i netrpeljivo pa i
neprijateljski se odnosili prema njima. Zato Krstić predlaže "da se
		59
pri dodeli zemlje strogo vodi računa, da ne bi mnogobrojne zadruge
meštana ostale u nemogućnosti za dalji život, kao što je slučaj u
selu Vogovo sa zadrugom Abdulja Taira.58
Interesantno je da se slika o pravom stanju na Kosovu - o teškom
položaju Albanaca - može da nade i u drugim nekim dokumentima
najviših državnih organa. Radošin Rajović u svojoj knjizi59 daje
58	Isto, str. 145.
59	Rajović Radošin, nav. delo, str. 375.
60_	
Izveštaj ministra vojske
i mornarice
predsedniku kraljevske vlade od 28. oktobra 1940. godine
o stanju u Makedoniji i na Kosovu
"Stanje na našem jugu vrlo je ozbiljno i zabrinjavajuće, ali i u
poslednjem trenutku treba preduzeti što hitnije i energičnije mere
da se to stanje popravi, naš tamošnji živalj nacionalno osvesti i
povrati mu se vera u državu za koju on danas nema gotovo
nikakvih osećaja, ili pak i ako ih ima oni su negativni.
Takvo teško, gotovo očajno stanje, nije rezultat današnjih prilika
niti rezultira iz naših spoljno-političkih prilika, već je to izraz našeg
pogrešnog sistematskog sprovodenja unutrašnje politike za ovih 20
godina od završetka svetskog rata do danas u tim krajevima, koje je
u sadašnjim prilikama došlo do vrhunca i može imati kobnih
posledica, ako mu se ne nade leka što pre. A još uvek nije dockan, i
zlo treba tražiti, ali ne dole na terenu, već u našem dosadašnjem
radu.
Na levoj obali gornjeg toka r. Vardara, prema Arbanaškom frontu,
gde je u većini arnautski živalj, stanovništvo je po izgledu mirno i
poslušno...
Ali nezadovoljstvo ipak postoji i to veliko.
Nezadovoljstvo Arnauta ima više uzroka, a jedan od glavnih leži u
rešenju agrarnih pitanja i pódele odnosno oduzimanja zemlje Ar-
nautima - našim stanovnicima.
(...)
Sad narod ovog kraja je tih, miran, pošten i pobožan, ali se sa njim
nije postupalo kako treba od 1918. godine do danas.
Nezadovoljstvo i neraspoloženje naroda ovog kraja prema državnoj
ideji ne treba tražiti u unutrašnjoj političkoj situaciji današnjice,
već treba pogled produžiti na sve upravne i političke vlasti od 1918.
godine do danas.
(...)
Arnautski živalj u Makedoniji i Kosovu predstavlja odličan ratni
materijal u svakom pogledu. Naši vojno-državni interesi nalažu da
po svaku cenu pridobijemo i u jačoj meri iskoristimo ovaj ratnički
narod.
A neraspoloženje ovog stanovništva prema našoj državi dolazi
poglavito od nesavesnog, nesposobnog i delom korumpiranog
činovništva, kao i velikih nepravilnosti u rešenju agrarnih pitanja".
Posle nešto više od pet meseci Jugoslavija je kapitulirala.
Albansko stanovništvo Kosova dočekalo je slom stare Jugoslavije
		61
kao svoje oslobođenje ... Zarje to čudno?
* * *
Sliku o razmerama akcija protiv odmetnutih kačaka daje i
62_	
Izveštaj načelnika okruga
Kosovskog
od 21. juna 1921, da "Akcija gonjenja i uništavanja
kačaka" nema uspeha.60
"Akcija je počela u srezu Labskom 18. o.m. u 6 časova, a svršila se
22. ov. meseca u veče, bez ikakvih rezultata...
U ovoj akciji učestvovalo je:
Ceo 3. vod 2. žandarmerijske čete, 60 naoružanih meštana Srba i
Arnauta; potpisati sa dva policijska pisara; 1, 2 i 3. četa 2. bat. 31.
p. puka sa jednim vodom brdske baterije iz Vučitrna; 1 četa 3.
bataljona 31. p. puka iz Prištine sa dva mitraljeza i četa iz
Uroševca.
U ovoj akciji pretres sela vršili su žandarmi pod kontrolom potpi-
satog i policijskog pisara, za koje je vreme vojska vršila osiguranje,
a pretres šuma vršili su i vojnici i žandarmi, jedni prelazeći sva
sumnjiva mesta u streljačkom stroju, drugi čekajući u zasedama.
Na nekim neprohodnim i sumnjivim mestima, na zahtev potpisa-
tog, izbačena su u šumu 6 topovskih metaka, 25 metaka iz
mašinske puške i tri rama iz mitraljeza. Razrušene su dve zemu-
nice u šumi sela Kolica, gde su se kačaci krili.
Kačaci se za svo vreme akcije nisu pojavljivali niti davali otpora,
mirno stanovništvo nije izlagano neprijatnostima, niti se je desio ni
jedan slučaj pljačke od strane vojnika.
Samo pak stanovništvo pokazalo se je prema ovoj akciji potpuno
indiferentno. I ako je potpisati od svoje strane upotrebio sve
moguće načine i pridobio neke ljude da otkriju skrovište kačaka,
ostalo je bez uspeha. Meštani opština: Kolićske, Orlanske i
Brainske, u kojima je ova akcija bila i uperena ne izdaju odmetnike
po cenu života svojih, i ako su bili za vreme akcije na tome prostoru
i u šumama, i za koje imam tvrdog uverenja, da se i danas u
njihovim reonima nalaze.
I ako su kompleksi šuma u pomenutim opštinama nepregledni i
terenski lako neprohodne, sela raštrkana tako, da od jedne do
druge mahale ili kuće u selima: Koliću, Duzu, Balkanu, Kačikolu,
Prapaštici i drugima ima po dva sahata i više neprohodnog
šumovitog terena, potpisati nalazi, da bi ipak bilo uspeha, daje bilo
veće aktivnosti od strane pojedinih jedinica koje su mi stavljene na
raspoloženje da ovu akciju srečno izvedem, i da koristim ovu
vojničku snagu, koja se za ove ciljeve tako lako i u svako doba ne
dobija".
Rajović nastavlja:
"U daljem tekstu okružni načelnik prenosi žalbu sreskog načelnika
60 Isto, str. 352.
_	63
u Podujevu na komandanta 2. bataljona 31. pešad. puka majora
Roberta Vlašića koji se, navodno, držao vrlo rezervisano u ovoj ak-
ciji 'da nije hteo da pojmi važnost ove akcije' i da se 'sa naročitom
tendencijom pojavio medu Arnautima sa maslinovom grančicom,
mesto da im ulije moralni strah'".
Ko je bio taj pošteni major Robert Vlašić, koji je, verujemo, svojom
"rezerviranošću" smanjio broj žrtava medu stanovništvom? Šta li je
bilo s njim dalje zbog "maslinove grančice"? Je li neko tragao po
arhivima?
Načelnik Kosovskog okruga u tom svom izveštaj u kaže da "mirno
stanovništvo nije izlagano neprijatnostima". U tom izveštaj u spomi-
nje se, pored ostalih sela, i Prapaštica. O tom selu u knjizi Milovana
Obradovića61 stoji:
"U selu Prapaštici, na primer, posle ugušenja 'lapske bune', gde su
upotrebljeni i topovi i gde 'nije ostala nijedna kuća zdrava i
neoštećena', vlasti su 'naselile, ili bolje reći, pustile da se nasele 22
familije Jablaničana', pre svega kao čuvare reda i mira. Kasnije, na
žalbu Albanaca i intervenciju narodnih poslanika, ministar agrarne
reforme je suspendovao kolonizaciju Prapaštice i naložio policiji da
udalji koloniste. Ali, niži organi 'našli su načina da dodu s formalne
strane do legitimnog opravdanja naseljavanja i da tako zaštite inte-
rese naseljenika, koji su s potpunim pravom bili spremni da oruž-
jem u ruci odbrane svoje nove krvavo stečene pozicije"'.
Obradović je ovde citirao izveštaj glavnog poverenika agrarne re-
forme D. Krstića, dodajući zatim svoje mišljenje:
"Umesto 'formalne strane', koja je omogućila nižim agrarnim orga-
nima da zadrže na snazi rešenja o naseljavanju, bolje bi odgovaralo
da se kaže nasilno uzimanje tuđih kuća i imanja".
Jesu li tim Jablaničanima iz Prapaštice oduzeta imanja posle 1945.
godine? Je Г to i oni ili njihovi potomci traže pred Skupštinom 28.
februara 1989. godine na mitingu da im se vrate imanja, "prade-
dovska", "krvavo stečena"? Bakočević i ostali obećali su na tom
mitingu da će biti zadovoljeno svih 14 zahteva kosovskih Srba.
Jedan od zahteva je i povratak imanja...
Obradović u svojoj knjizi kaže dalje i ovo o toj Prapaštici:
"Ovo potvrđuje da na Kosovu nisu mogli biti primenjeni zakonski
propisi ako lokalne policijske ili državne vlasti imaju drugačiji stav.
Tako se spor u vezi s nezakonitim naseljavanjem Prapaštice prote -
zao od 1921. do 1927. godine, kada je konačno rešen u korist
kolonista. Albanci - bivši vlasnici ovih imanja ostali su bez svojih
kuća i zemlje pa su morali raditi pod napolicu ili nadničiti".
Hoće li neko da se nade da napiše istinitu hroniku tog, makar,
sela? Ima dosta i dokumenata a i ljudi, čija bi svedočanstva, i sa
jedne i sa druge strane, doprinela pisanju istinite istorije tog peri-
oda...
61 Obradović Milovan, nav. delo. str. 146.
		64
Obradović dalje priča:
"Tamo gde kačačke kuće nisu spaljene dolazili su kolonisti. Kako
navodi Krstić, u Ariljači naselili su se Crnogorci 'koji su čekali na
dodelu zemlje, prijavili su se prvi da se nasele u arnautske
napuštene kuće, i ako za njih niko nije smeo preuzeti odgovor-
nost...' Iz ovog se vidi da su se bez rešenja, uz prećutno odobravanje
vlasti, uselili u kačačke kuće i zaposeli njihova imanja. Vlasti su ih
upozoravale da im ne mogu garantovati bezbednost, a agrarne
vlasti odmah su im izdale rešenja na 'tako osvojena kačačka
imanja', smatrajući ih 'nacionalno svesnim elementima', čiji je za-
datak da 'kulturno i nacionalno' preobraze ovaj kraj.
... Tačna je Krstićeva konstatacija da su Crnogorci rado prihvatali
kačačka imanja, iako su stavljali glavu u torbu, jer su ona bila
razrađena, a ponekad su zaticali letinu na njima. Zatim, dobijali su
kuće i pomoćne zgrade. Sve to omogućavalo im je da odmah
ekonomski stanu na noge".62
Prema mišljenju Obradovića, koji dalje citira A. Štebuta63:
"Nezadovoljstvo meš tana javljalo se i zbog toga što su zemlju dobijali
i oni naseljenici koji nisu bili zemljoradnici niti su imali nameru da
se bave zemljoradnjom. Na njihove proteste što se tako radi agrarne
vlasti se nisu obazirale, u većini slučajeva, nego su i dalje dodelji-
vale zemlju 'fabričkim radnicima, zanatlijama, propalom varoškom
elementu, tako reći socijalnim otpacima, neradnicima, neucima,
koji niti imaju pojma o poljskoj privredi, niti pak volje za rad na
jednom od najtežih zanata kao što je to zemljoradnja'."
Regent Aleksandar Karadordević je odobrio da se mogu dati "neke
olakšice i oproštaj krivične odgovornosti" odmetnicima koliko se
predaju. Ministar unutrašnjih poslova M. Drašković doneo je
"Objavu", kojom se omogućava predaja odmetnika bez posledica.64
Citirajući D. Krstića, glavnog poverenika agrarne reforme,
Obradović daje podatke o tome kako je izgledala ta amnestija:
"Ima i takvih slučajeva, gde se kačak povratio ali Crnogorac ne ide
iz kuće; živi s kačakom zajedno u istoj kući ili kačak plaća kiriju u
tuđoj..."
Obradović nastavlja:
"Ovaj primer potvrđuje da se nije vodilo računa o kačacima koji su
se posle amnestije predali, ali se nisu mogli vratiti u svoje domove,
jer su se u njima nalazili kolonisti, od čije je volje zavisilo da li će
bivšeg vlasnika pustiti da zajedno stanuju. Logično bi bilo da
amnestiranim kačacima budu vraćena konfiskovana imanja i kuće,
ali to se nije činilo, pa su oni bili prepušteni samim sebi, ostavši bez
ikakvih sredstava za život".65
62	Isto. str. 147.
63	Isto. str. 195.
64	Rajović Radošin, nav. delo, str. 349-351.
65	Obradović Milovan, nav. delo, str. 147.
_	65
Inače, "ukupno je ograničeno 3.759,49 ha kačačkog zemljišta. Celu
površinu činila je obradiva zemlja".66
U "Objavi" ministra Draškovića ima i surovo upozorenje kačacima:
"Ko se ne preda, ostaće bez milosti i biče gonjen do istrage. On
navlači nesreću i na se, i na svoju porodicu, i na svoje selo, i na ceo
svoj kraj, jer ako do ostavljenog roka odmetnici ne pridu državnim
vlastima, nastaće gonjenje i vojskom, i žandarmerijom, i poterom
građanstva. Potere će u isto vreme obuhvatiti i susedne okruge,
zatvoriti prolaze i staze, pretresati kuće, sela, šume, pećine i
skloništa svake vrste. Odmetnici će biti ubijeni i hvatani, a njihove
porodice raseljavane. Raseljeno će biti čitavo selo ako odmetnike
krije i brani. Po takvim selima i mestima biće na trošak njihov
razmeštena vojska i ostati tu dok se odmetnici ne istrebe ili ne po-
hvataju.
Sela će plaćati štetu koja se u njihovom ataru učini paljevinom,
poništajem tuđih stvari, kradom i odvođenjem stoke i svakim delom
koje učine odmetnici".67
66	Isto.
67	Rajović Radošin, nav. delo, str. 351.
66_	
Srpska pravoslavna vera
A šta je moglo da se pročita u to vreme u štampi Srpske pra-
voslavne crkve?
Evo, naprimer, "Vesnik", nedelj ni crkveno-politički list Svešteničkog
udruženja ponosno veliča svoju bezgrešnost i moralno savršenstvo
u članku "Srpska pravoslavna vera":
"Na koji to način pravoslavni Srbi manifestuju svoja verska čuv-
stva?
Da li svakodnevnim posećivanjem crkava... da li spaljivanjem i
nabijanjem na kolja pripadnika drugih veroispovedi, da li inkvizici-
jom?
Ne, apsolutno ne. Za sve te i takve oznake više kulture... srpski
pravoslavni narod, hvala Bogu, nije nikada znao niti ih je ikada
praktikovao. Naprotiv, oznaci, kojima je srpski pravoslavni narod
ispoljavao svoja verska čuvstva... bila je u istini vera u to da su svi
ljudi, stoga što su jedne iste sudbine, braća medu sobom, a nije im
to bilo samo na jeziku, kao što je to kod pripadnika nekih drugih
vera; ... bilo je duboko... čovekoljublje i saučešće prema onima koji
pate, pa i prema neprijateljima njihovim.
I pošto sve vere, bar po pričanju, idu na to: da glasu savesti ljudske
što više zadovoljenja dadu i dadu joj što šire polje delatnosti... koja
je to vera i veroispovest u čitavoj kulturnoj istoriji ljudskoj, koja je u
rezultatima pružila ljudima više dobra i utehe no što je to srpska
pravoslavna vera.
Neka čovek pre turi sve listine pisane istorije ljudskoga roda, ni
jednu veroispovest neće naći, koja je u tome pogledu dala i šta više,
no što je dala srpska pravoslavna vera.
Faktima utvrđeno je da su pravoslavni Srbi... osećaje čovekoljublja
razvili do kulminacije". Potpis P. J. Odavić.68
Kuda su iščezli "čovekoljublje i saučešće prema onima koji pate" u
tim godinama, kad se na Kosovu pale sela, ubijaju čak i žene i
deca, raseljavaju porodice Albanaca?
Ili možda parola crkve "svi ljudi su braća medu sobom" nije bila
primenjivana prema Albancima zato, što po još vrlo živoj u to vreme
(da li samo u to vreme?) "naučnoj" teoriji dr. Viadana Dorđevića i
Stojana Protića-Balkanikusa oni nisu ljudi nego poluljudi?
68 'Vesnik", list Svešteničkog udruženja, Beograd, 24. februar.
_67
Doprinosi Vase Čubrilovića
Svoj doprinos "rešenju" nacionalnog pitanja na Kosovu dao je i is-
toričar Vasa Čubrilović.
7. marta 1937. godine on je održao u Srpskom kulturnom klubu u
Beogradu predavanje o tom problemu.69
Upozoravajući na opasnost od albanskog "klina" koji se zabio
duboko u našu teritoriju na strateški najvažnijoj tački Bálkanskog
poluostrva, Čubrilović konstatuje da "anarhističke elemente" nikad
ne bi bilo moguće uključiti u civilizacijske norme slovenske civiliza-
cije. pa zatim počinje s analizom teškoća i grešaka u rešavanju al-
banskog pitanja...
"... Osnovna pogreška naših odgovornih faktora iz tog doba bila je
ta. što su na nemirnom i krvavom Balkanu hteli da, zaboravljajući
gde su, primene zapadne metode pri rešavanju velikih etničkih
problema... Dok su sve balkanske države od 1912. godine naovamo
ili rešile ili su na putu da reše pitanje nacionalnih manjina njiho-
vim iseljavanjem, mi smo se zadržali na sporim i pipavim meto-
dama postepene kolonizacije...
... Da rekapituliramo:
Arnaute je nemoguće suzbiti samo postupnom kolonizacijom; to je
jedini narod koji je uspeo poslednjih hiljadu godina ne samo da se
održi prema jezgru naše države, Raškoj i Zeti, nego i da na našu
štetu potisne naše etničke granice prema severu i istoku. Dok se
naša etnička granica u poslednjih hiljadu godina pomerila na
severu do Subotice, na severo-zapadu do Kupe, Arnauti su nas po-
tisnuli iz okoline Skadra, nekadašnje Bodinove prestonice, iz Meto-
hije i sa Kosova. Jedini način i jedino sredstvo to je brutalna sila
jedne organizovane državne vlasti, u čemu smo mi uvek bili iznad
njih. Da od 1912. godine naovamo nismo imali uspeha u borbi s
njima, krivica je do nas, jer tu vlast nismo kako treba iskoristili. O
nekom njihovom nacionalizovanju u našu korist ne može biti ni
govora. Protivno tome, u osloncu na Albaniju budi se njihova na-
cionalna svest i ne raščistimo li stvari na vreme, za 20-30 godina
imaćemo jednu strahovitu iredentu, čiji se tragovi već opažaju a
koja će neminovno u pitanje dovesti sve naše posede na jugu..."
* * *
Da se malo zaustavimo pred ovom čudovišnom pogromaškom buji-
com i da malo proanaliziramo ovo što je do sad rekao istoričar,
naučnik... I da se podsetimo na Dimitrija Tucovića.
Čubrilović kuka što je srpska etnička granica potisnuta prema
severu i istoku.
Dimitrije Tucović je bio kategoričan:
69 Mladina, br. 49, 19. novembar 1988, str. 32-35.
		68
"O prodiranju Arbanasa na istok u nas se mnogo pisalo... To je i
danas glavno sredstvo kojim šovinistička štampa izaziva kod srp-
skog naroda mržnju prema 'divljim' Arnautima, prikrivajući kao
guja noge divljaštva koja je srpska vojska prema njima počinila.
Koliko je samo suza proliveno što je istorijsko Kosovo preplavljeno
Arnautima".
Napisano je to u "Srbiji i Arbaniji" dvadeset tri godine pre Ču-
brilovićevog predavanja.
Razaranje topovima čitavih sela, ubijanje, raseljavanje za Ču-
brilovića su "spori i pipavi metodi".
Tucović je to u svoje vreme nazvao "najbrutalnija zločinstva, kakva
su do sada izvršivana samo u prekomorskim kolonijama".
Čubriloviću je potrebna "brutalna sila jedne organizovane državne
vlasti, u čemu smo mi uvek bili iznad njih".
I to je rekao Tucović, ma da ocenjujući drugačije taj žalosni fakt:
"Narodna pobuna najprimitivnijih plemena uvek (je) humanija od
prakse stajaće vojske koju moderna država protiv pobune upotre-
bljava".
* * *
Čubrilović dalje izlaže svoje nazore:
"... Način iseljavanja:
Već smo rekli da je za nas efikasno iseljavanje Arnauta iz njihovog
trougla samo u masi. A da dode do masovnog iseljavanja, prvi je
uslov stvaranje podesne psihoze. Ona se može stvoriti na više na-
čina.
Poznato je da muslimanske mase uopšte vrlo lako podležu uticaju,
naročito verskom, da su lakoverne, kao i fanatične. Zato je
potrebno prvenstveno za iseljavanje medu Arnautima pridobiti nji-
hovo sveštenstvo i prve ljude od uticaja ili novcem ili pretnjama.
Treba, što pre, naći agitatore, koji će agitovati za iseljavanje u
Tursku, naročito još ako bi nam hteli da ih dade. Oni imaju da
opisuju lepote novih krajeva u Turskoj, lak i ugodan život tamo...
Naša štampa može da učini ogromne usluge...
Drugo sredstvo bio bi pritisak državnog aparata. On treba da do
krajnosti iskoristi zakone, da bi što više zagorčao opstanak Arnauta
kod nas: globe, hapšenja, nemilosrdno primenjivanje svih policij-
skih propisa, kažnjavanje šverca, seče šuma, poterice, puštanje
pasa, gonjenje na kuluk i na sva ona sredstva koja je u stanju da
iznađe jedna praktična policija. Privredno: nepriznavanje starih
tapija; rad na katastru u onim predelima treba smesta da obuhvati
nemilosrdno uterivanje poreza i svih javnih i privatnih dugova,
oduzimanje državnih ispaša, opštinskih ispaša, ukidanje koncesija,
poslovnih dozvola, isterivanje iz državne, privatne i samoupravne
službe i t.d. Ubrzaće iseljavanje sanitetske mere: prisilno izvršenje
_	69
svih propisa i po samim kućama, rušenje zidova i velikih plotova
oko kuće, stroga primena veterinarskih mera, koje će smetati
izvođenju stoke na pijace i t.d. takode se daju praktično i efikasno
primeniti. U verskim pitanjima Arnauti su najosetljiviji, pa ih i tu
treba dobro dirnuti. Može se to postići šikaniranjem sveštenstva,
krčenjem groblja, zabranom mnogoženstva i naročito nemilosrd-
nom primenom zakona da i ženska deca moraju pohađati osnovne
škole, gde god samo ima škola".
* * *
Rečeno je ovo 1937, u predvečerje fašističkog pohoda na svetsku
civilizaciju. Zar je moguće da profesor, naučnik predlaže i po-
hađanje škole kao sredstvo za postizanje cilja pogromaške politike?
Pa krčenje groblja...
A predlog o rušenju zidova i velikih plotova oko kuće? Asocira na
današnje mere protiv Albanaca u Makedoniji... Šta bi rekao
nesrečni Košta Novaković do to vidi? On, Srbin, koji je zbog svoje
borbe za slobodan život makedonskog naroda odsedeo u zatvoru
sedam meseci - zbog svoje brošure "Makedonija Makedoncima"!
Tempora mutantur...
* * *
Sledeče reči Vase Čubrilovića kao da su inspirisale i danas inspi-
rišu mitingaške jurišnike:
"I privatna inicijativa može u tom pitanju mnogo učiniti. Našim
kolonistima, po potrebi, treba podeliti oružje. U one predele treba
plasirati staru četničku akciju i naročito je pomoći u njenim
zadacima. Naročito treba pustiti jedan talas Crnogoraca sa brda da
izazove masovan sukob sa Arnautima u Metohiji. Preko poverljivih
ljudi ovaj sukob treba spremiti, dati mu maha, što će biti tim lakše
što su Arnauti, stvarno, digli glavu, a ceo slučaj mirne duše treba
predstaviti kao sukob bratstva i plemena i po potrebi dati mu
ekonomski karakter. U krajnjoj nuždi mogu se izazvati lokalne
bune koje bi bile krvavo ugušene najefikasnijim sredstvima; no ne
toliko vojskom koliko kolonistima, crnogorskim plemenima i
četnicima.
Ostaje još jedno sredstvo koje je Srbija vrlo praktički upotrebljavala
posle 1878. godine - tajno paljenje sela i arnautskih četvrti po
gradovima..."
* * *
Nije li to program organizacije "Kristalne noći" na balkanski način?
Po ideji naučnika...
* * *
Profesor Čubrilović ukazuje i na mogući međunarodni aspekt, ali
ne brine mnogo:
"... Bez sumnje je da će ovo pitanje izazvati malo i međunarodnih
		70
trzavica koje su neizbežne u ovakvim slučajevima. Kad god su se
vršili, poslednjih stotinu godina, ovakvi poslovi na Balkanu, uvek se
našla neka strana sila koja je radi toga protestovala, jer joj to nije
bilo u interesu. U ovom slučaju, to mogu sada biti Italija i Albanija.
Za Albaniju smo već rekli da treba raditi na jednoj konvenciji sa
njima o tom pitanju pa, ako u tome ne uspemo, mora se barem to-
liko učiniti, da mirno gledaju iseljavanje u Tursku. Ponavljamo da
veština postupanja u Tirani, kao i zgodno upotrebljen novac, mogu
biti odlučujući u tom pitanju".
U pravu je Vasa Čubrilović što ne brine zbog Albanije i što ukazuje
na moć novca. Jer, Ahmed-beg Zogu, tada već kralj Albanije, došao
je jugoslovenskim novcem i oružjem, kroz aleju vešala, kako je
rekao Krleža, na svoj presto 1924. godine, svrgnuvši liberalnu
vladu Fana Nolija.
Ne treba mnogo brinuti ni zbog Italije, misli naučnik Čubrilović:
"Svetsko javno mnenje malo će se pobuniti, naročito ono koje je fì-
nansirano od strane Italije. Međutim, danas je svet navikao i na
mnogo gore stvari i toliko zauzet svakodnevnim brigom, da se sa te
strane ne treba mnogo bojati. Kad može Nemačka da iseljava na
desetine hiljada Jevreja, Rusija da prebacuje milione sa jednog dela
kontinenta na drugi, neće doći do nekog svetskog rata zbog koje
stotine hiljada iseljenih Arnauta. Samo, odlučujući faktori moraju
da znaju šta hoće i da to uporno sprovode i ne obazirući se na
moguće medunarodne zaplete..."
* * *
Šta može da znači za široki naučni istorijski horizont jednog profe-
sora koja stotina hiljada iseljenih Arnauta? Sitnica u beskonačnom
toku istorije čovečanstva... Pogotovo kad se uzme u obzir daje nje-
gov stariji, tada već pokojni, kolega istoričar, i političar i državnik,
Stojan Protić-Balkanikus već davno konstatovao "naučnom"
metodom da ti Arnauti nisu ljudi, nego samo poluljudi. Gde
počinje, u stvari, rasizam? I ko pomaže da on preraste u metastazu
na svesti i savesti neobrazovanih širokih masa?
A što se tiče Čubrilovićevog ubedenja da neće doći zbog toga do
nekog svetskog rata, treba, ipak, da mu verujemo. On ima iskustvo
ц tome šta i kako izaziva svetski požar. Jer, 1914. godine bio je ak-
tivni član "Mlade Bosne"...
* • *
Dimitrije Tucović je s gorčinom rekao o takvim bivš:m borcima za
slobodu; svojim savremenicima:
"Nekadašnji heroldi nacionalnog oslobođenja poneli (su) zastavu
nacionalnog porobljavanja".
Bile su to i proročanske reči...
__71
Beogradska štampa tog vremena
"Pravda" je, kao i ostala štampa, bez i reči komentara, obojenog
makar bledim humanizmom, donosila pod krupnim naslovima vesti
o borbama sa kačacima, o rušenju topovima albanskih sela.
A u to isto vreme, smatrajući valjda daje to najnormalnija dužnost
sluge prema gospodaru donela je pod naslovom "Prošlost Visokih
Decana " i ovo:
"Za svoje održanje Dečane ima mnogo da zahvali Arnautima koji su
štitili Dečane uvek kad je ono bilo u opasnosti. Arnauti iz sela
Decana ubijali su i svoje najbliže rođake u odbranu Decana. 1891.
godine Arnautin Redž Zenel, vojvoda Dečanski, jer selo Dečane bira
doživotno vojvodu, koji vodi računa o zaštiti manastira, ubio je Cog
Sokola i njegova tri druga zato što su hteli da plačkaju narod koji je
došao u manastir. Azek Šulja iz sela Dečane ubio je svog brata
Miga, zbog toga što je uzeo kapu jednom manastirskom daku".70
U istom članku "Pravda" se dotiče i sledeče istine o položaju srpske
pravoslavne crkve pod Turcima, smatrajući i to kao nešto nor-
malno:
"Igumani Decana i za vreme tursko uživali su veliki ugled, imali su
kao i svi turski plemići pravo da nose sablje, kubure i handžare".
* • *
Ne dovodeći nikad pod sumnju "istorijsko" pravo Srbije na Kosovo i
Makedoniju, jer su to bili delovi srpske srednjevekovne države,
"Pravda", kao i istoriogralija, protestuje zbog mađarskih "istorij-
skih" aspiracija pa u članku "Madžarski iredentizam" protestuje već
u podnaslovu:
"Knjiga... kojom se propoveda ideja o vas postavljanj u hiljadu-
godišnje Madžarske", pa nastavlja:
"Madžarski iredentisti još sanjaju o svojoj hiljadugodišnjoj Madžar-
skoj, o njenoj slavi i veličini... i tako oni još slepo misle o nekim
svojim 'izgubljenim zemljama'. Naravno, sve je to daleko od istine,
mogućnosti, realnosti i prirodnosti".71
70	'Pravda", Beograd, 28. august 1924.
71	Isto, 17. septembar 1924.
72_	
"Radničke novine" o "Politici"
I u Kraljevini SHS "Radničke novine" su nastavile da raskrinkavaju
"Politiku", za koju su pre prvog svetskog rata rekle da je "veliko-
prodavac patriotizma", "provokator" i t.d.
Evo nekoliko članaka Organa socijalističke radničke partije
(komunista) o "Politici" u 1920. godini.
"Na čistinu 'Politiko"'
5. maj 1920. godine
"'Politika' je primila pare da duhovno pripremi javno mnjenje radi
pokolja koji je Stojan Protić... nameravao izvršiti nad proletarijatom
Prvog maja ove godina.
Kolika je to suma i iz koje kase je izdana? Mi pozivamo 'Politiku' da
nam to prizna ili da to, ako ima kuraži, demantuje.
(Napomena: Stojan Protić je onaj Balkanikus, autor "naučnih"
teorija o Albancima kao nižoj rasi. Bio je predsednik prve vlade
Kraljevine SHS.)
'Politika' je pre nekoliko meseci bila pokrenula u svojim stupcima
aferu Koče Z. Popovića, famoznog beogradskog milionara i vojnog
liferanta, koji je našoj vojsci mesto brašna liferovao pesak. Ali o toj
aferi 'Politika' je pisala samo u jednom broju. Dalje pisanje... je
prekinuto. Mi tvrdimo da je Koča Z. Popović platio 'Politici' da dalje
ne piše o njegovoj aferi.
Neka 'Politika' to demantuje.
'Politika' je počela pisati o zloupotrebama Francusko-srpske banke,
ali je odmah posle prvog članka prestala. Zašto? Pozivamo Slobo -
dana Ribnikara da nam to kaže.
'Politika' je pre desetak dana primila 20.000 dinara radi popunja-
vanja svog 'deficita'.
Neka nam kaže pravu istinu i iz čije kase?
G. direktor 'Politike' dr. Slobodan Ribnikar dobio je pre nekoliko
dana službu u Ministarstvu narodnog zdravlja. Službu su mu dali
radikali. Trebalo mu je nekoliko meseci službe da bi navršio godine
za punu penziju.
Je li to pošteno i moralno, g. Ribnikare, da vi kao kapitalista i lekar
pljačkate državu i na ovaj način?"
"Politiko" - ne pomaže ti vrdanje
7. maj 1920. godine
"... Klevetnička i provokatorska 'Politika', koju smo mi pripeli na
sramni stup, pokušava da negira naše tvrđenje.
... Ona nijednom jedinom rečju ne demantuje i ne negira naše
		73
tvrđenje da je ona jedan od glavnih duhovnih faktora projektiranog
pokolja nad radničkom klasom.
Mi smo tvrdili da je 'Politika' primila pare da duhovno pripremi
javno mnjenje... To... smo i ponovili, pozvavši 'Politiku' da nam
kaže: kolika je ta suma koju je primila i iz čije kase?
Ali, ona nam ne daje nikakav odgovor o tom. Ona ćuti kao riba i
pravi se luda."
"Kakva je 'Politika'"
12. maj 1920. godine
"'Politika' je dosta lijala i varala naivan i prostosrdačan svet svojim
'patriotizmom' i 'moralom'. Ali sada je dolijala. Mi ćemo da joj zde-
remo sa prostituisanog lica masku i da je prikažemo u pravoj boji
od koje će se sav pošteni svet preneraziti...
Karakteristično je dodati daje dr. Ribnikar 1915. na automobilu
pobegao iz Vranja, gde je radio u jednom zavojištu, ostavivši ranje-
nike na milost i nemilost sudbine i da je sve vreme rata proveo
daleko od operativnih jedinica.
Kao što vidite, čitaoci, takva je 'Politika' - provokatorski i ucenji-
vački list - koji nekolicini intelektualnih i moralnih dripaca služi
kao busija...
Ko nema poštenja i morala neka i dalje čita 'Politiku' i neka pokla-
nja pažnju onom što ona piše!
Mi smo učinili svoju dužnost: - taj provokatorski i ucenjivački list
smo prikovali za sramni stub, odakle se više nikada neće moći
skinuti".
* * *
U tadašnjoj beogradskoj štampi nismo naišli na podatke o tome da
je "Politika" ili Slobodan Ribnikar tužio "Radničke novine" sudu
zbog klevete.
* • *
Nema do danas nikakvih podataka da se "Politika" skinula sa tog
sramnog stuba...
A propo - zadnjih dana januara ove, 1989., godine sarajevski
časopis "Naši dani" doneo je otvoreno pismo jedne bivše radnice
"Politike", koja tek što je otišla u penziju. Ona dokumentovano,
navodeći da ima još dokumenata, koje ne spominje, piše da su
rukovodeći ljudi "Politike" (navodi njihova imena sa Žikom Mi-
novićem na čelu) godinama vršili i vrše još i danas strašne
malverzacije, prodajući otpad - makulaturu, gume, olovo i si. i
trpajući te milijarde sebi u džep, uz saradnju SUP-a, koji ni na
jednu tužbu Radničke kontrole "Politike" nije ništa preduzeo.
74_	
Sama, pak, "Politika" do danas se nije ni jednom jedinom rečju
osvrnula na te optužbe...
Očigledno, vuk samo dlaku menja. A nasledni geni "Politike" su ne-
uništivi...
		75
Proglasi napredne omladine
Kosova i Metohije
Radošin Rajović u svojoj knjizi navodi:
"Značajna je akcija Oblasnog komiteta KPJ, organizovana juna
1938. kada je Oblasni komitet KPJ uputio direktivu partijskim or-
ganizacijama u kojoj se od komunista tražilo da agituju medu
naseljenicima da ne primaju zemlju koja se oduzima od albanskih
seljaka. U isto vreme je po Kosovu i Metohiji rasturan letak grupe
naprednih studenata Beogradskog univerziteta sa Kosova i Metohije
u znak protesta protiv akcije režima za iseljavanje Albanaca sa
Kosova u Tursku, kao i protiv oduzimanja zemlje od albanskog
stanovništva. Sličan letak studenti su štampali i rasturali i sledeče
godine (2. oktobra 1939). To je izgleda prvi partijski dokument na
Kosovu štampan i na albanskom jeziku. U decembru iste godine
Oblasni komitet KPJ takode je izdao letak u kome se osuđuje poli-
tika nacionalnog ugnjetavanja Albanaca i traži priznavanje njihovih
nacionalnih prava.
... Koristi se i proslava 550-godišnjice kosovske bitke na Gazi Me-
stanu."72
Taj autor daje u svojoj knjizi i "Proglas studenata Kosova i Metohije
Narodima i naseljenicima Kosova i Metohije" iz 1938. godine:
"Narode Kosova i Metohijel
(...)
Nama na Kosovu i Metohiji Stojadinović je doneo naročite darove:
sproveo je nečuveni teror i ubijanje mirnih arnautskih seljaka,
služeći se pri tom raznim podmetanjima da bi ih raselio sa njihovih
domova, pojačao je oduzimanje zemlje radnom arnautskom življu i
najbolje zemlje oduzete od njih daje danas onima koji mu bolje
služe i više plate. Pojačao je pljačku, premlaćivanje i ubijanje onih
koji se usude da ma i reč kažu u odbranu svojih prava. Kosovo i
Metohija pretvoreni su u grdno mučilište naroda.
Narode Kosova i Metohije, Arnauti, Srbi meštani, naseljenici, ujedi-
nite se u borbu protiv zajedničkog neprijatelja!
Stojadinović se služi starom metodom svih pljačkaša, izdajnika i
svih podmuklih krvnika narodnih 'zavadi pa vladaj'. Ma da ima u
državi veliki broj imanja koja iznose 100-500 hektara, pa i veliki
broj manastirskih i državnih imanja, vlada oduzima siromašnim
Arnautima svu zemlju do praga, pošto im je za porez i namete
oglodala i meso do kostiju...
Arnauti!
Policajci, žandarmi i špijuni su neograničeni gospodari nad ima-
72 Rajović Radošin, nav. delo, str. 126.
76_	
njem i životom vašim, trostruko vam naplaćuju porez, pljačkaju
vas, premlaćuju i ubijaju. A za sve te zločine nikome od tih
zulumćara nije pala ni dlaka sa glave nego su čak dobili nagrade i
ordene. Oni vam oduzimaju zemlju i teraju vas iz vaših zavičaja...
Naseljenicit
Nisu vam Arnauti krivi za bedu i nemaštinu koja vas guši. Ne
mrzite ih, jer oni žive još gore od vas. Ne može seljaku biti neprija-
telj seljak!... Tražite zajedno sa Arnautima obustavu pódele arnaut-
ske zemlje..."73
Proglas je potpisalo 68 studenata sa Kosova i Metohije - Srba,
Crnogoraca i Albanaca.
Drugi po redu potpisnik je Ajdinović Zejnel, student prava, Lebane.
To je Zejnel Ajdini, čije ime je dobio partizanski odred, formiran
septembra 1942. godine kod Uroševca. Za života, kao i svi Albanci,
morao je da nosi srpsko prezime na -ić!
* * *
Obradović u svojoj knjizi kaže:
"Napredna omladina Kosova i drugih naroda Jugoslavije izdaje
1937. godine letak u kome se osuđuje politika velikosrpske
buržoazije prema Albancima: 'Od 1918. godine Arnauti su u Jugo-
slaviji izloženi ubijanju, paljenju čitavih sela, proganjanju sa zemlje,
otimanju kuća, imanja, seoskih i plemenskih šuma... Srbijanska
gospoda na čelu sa reakcionarnom vladom Stojadinović - Korošec -
Spaho svim silama radi na uništenju arnautskog življa..."'.74
Obradović govori i o letku povodom 550-godišnjice Kosovske bitke75:
"Svoju doslednost u borbi za nacionalna prava svih naroda Kosova
komunisti potvrđuju prilikom proslave 550-godišnjice Kosovske
bitke 1939. godine, kada je napredna omladina Kosova i ostalih
naroda Jugoslavije uputila letak narodima Kosova. Uglavnom, to su
bili studenti Beogradskog i Zagrebačkog univerziteta, komunisti i
simpatizeri Partije. Inicijatori za izdavanje letka bili su komunisti
poreklom s Kosova. Značajnu ulogu u njegovom rasturanju na
Gazimestanu, kod Prištine, gde se proslava održala, imale su
prištinska partijska i skojevska organizacija.
U letku se ističe da je ne samo pravo već i interes zemlje da se Al-
bancima dadu manjinska prava, da se zemlja podeli siromašnim
seljacima bez obzira na naciju i veru i da se razvijanjem bratstva i
ravnopravnosti učvršćuje sigurnost i povećava stepen spremnosti za
odbranu zemlje od fašističke opasnosti. U obraćanju Albancima
kaže se:
'Oduzimali su vam zemlju koju ste vekovima radili a kojom ste
73	Isto, str. 370.
74	Obradović Milovan, nav. delo, str. 83.
75	Isto, str. 83-84.
		77
hranili svoju decu... Pod udar nekakvog 'agrara' stavljena je sva
zemlja na kojoj živi arnautski seljak. Pravljena je konvencija sa
turskom republikom za nasilno iseljavanje Arnauta (...). Sistemat-
ski se radilo na razvijanju verske i nacionalne netrpeljivosti između
Srba i Aranuta.
Arnauti, mi vaši sinovi, sve to znamo, ali mi znamo i to da ste vi
svojim dosadašnjim držanjem pokazali da vam je stalo do bratske
sloge sa srpskim seljakom... Smatramo daje u interesu jačanja ot-
porne snage države da se prestane sa oduzimanjem zemlje arnaut-
skom seljaku, da se prestane sa namerom iseljavanja i proganjanja
Arnauta. U ovim sudbonosnim danima velika je zadaća koja se
postavila pred nas omladinu našeg kraja: Arnaute, Srbe meštane i
naseljenike, da svojom stvaralačkom snagom doprinesemo širenju i
jačanju međusobne ljubavi, bratstva i jednakosti..."
Ista knjiga daje i ovo:
U proglasu koji je izdala u junu 1939. godine studentska nase-
ljenička i meštanska omladina s Kosova i Metohije - ona koja se
školovala u Beogradu i ona što je na svojim domovima - obraća se
narodima Kosova, naseljenicima Srbima, Albancima i Srbima
meštanima. U pisanju ovog letka glavnu reč imali su studenti ko-
munisti i skojevci, pa se može smatrati kao daje partijski, pošto su
u njemu izneseni stavovi KPJ o tadašnjem društveno-ekonomskom
i političkom stanju na Kosovu. U obraćanju naseljenicima kaže se,
između ostalog:
"Naseljenici,
Vi ste došli u 'obetovanu' zemlju Kosovo i Metohiju. Mislili ste da
ćete dobiti državna imanja, da ćete omogućiti lakši život vašim
porodicama... Mi znamo daje veći broj od vas došao da nade hleba
na 'slobodnim' imanjima. Prvog dana dali su vam srp i kosu u
ruke, da žanjete tuđe pšenice i kosite tuđe livade. Ne, naseljenici,
nisu to slobodna imanja, to su oranice i livade onih, koji su znojem
lica svoga zarađivali svoj hleb, a danas ostali bez svojih polja i
oranica. Hleb taj što jedete, iako često gorko stičete, to je uzimanje
iz usta zalogaja hiljadama porodica siromašnog i napaćenog ar-
nautskog naroda76 ... Vi se niste oslobodili... patnje, iako su vam
data tuda imanja, a kako je Arnautima, kojima su oduzeta imanja.
Mi verujemo da vi niste znali da na tim imanjima, koja ste dobili,
žive arnautske porodice, dovedeni ste na imanja i time vam je
nametnuto nešto, što ide protiv vašeg ponosa i časti - nametnuta
vam je teška sramota da u očima milijonskog arnautskog življa iz-
gledate otimači i tlačitelji njigovih porodica. Ne, mi verujemo da va-
ša želja nije bila da zaplačete gladnu decu arnautskog naroda, koji
se muči i koji krvlju i znojem zarađuje svoj hleb; ali to je bila želja
onih, koji su vas doveli, koji danas rade protiv interesa arnautskog
naroda, a sigurni smo da će sutra raditi protiv vaših interesa ...77
76	Isto, str. 84-85.
77	Ovaj deo Letka je uzet iz knjige Radošina Rajovića, nav. delo. Prilozi, str. 566.
		78
Raspaljivanje mržnje između vas i Aranauta nije slučajno i nije
samo na Kosovu i Metohiji...
Očevi naši i braćo naša,
Mrzeti i progoniti Arnaute to znači: staviti se na stranu zakletih
neprijatelja ove zemlje...
Naseljenici,
Borite se protiv onih elemenata iz vaših redova koji u ime vas i
vaših porodica čine nedela, zločine, prema mirnom i radnom ar-
nautskom narodu! Zar nije ljudi nedostojno dirati u svetinje,
običaje i bogomolje drugih?! Ne dozvolite da vam izrodi i špijuni
kaljaju vaše ime, vašu čast i poštenje! Borite se u zajednici sa Sr-
bima meštanima i Arnautima protiv daljeg oduzimanja arnautske
zemlje, protiv njihovog iseljavanja.
Naseljenici,
Zajedno sa svima koji žive na Kosovu i Metohiji odlučno zahtevajte
podelu velikih državnih i veleposedničkih imanja, imanja kojih na
Kosovu i Metohiji ima dosta i zahtevajte da se dodele u prvom redu
onim arnautskim porodicama kojima je oduzeta zemlja, a onda
svima onima koji je nemaju, pa bili oni Arnauti, Srbi meštani ili
naseljenici..
(...)
Arnauti,
Svi narodi ove zemlje stenju pod teškim јапћот narodnih tlačitelja,
čije zulume ste vi najviše osetili na vlastitoj koži. Nenarodni režim i
njihove sluge - špijuni i žandarmi gospodari su vaših života. Ubijaju
i premlaćuju vas, trostruko vam naplaćuju porezu, oduzimaju vam
imanja i čine od vas prave robove. Vi ste postali svakidanja zabava
narodnih tirana i kivopija, koji se slatko napijaju vašom krvlju.
Vaše njive i livade su oduzete, vaše porodice su gladne, plaćate
porez a nemate zemlju. Mi, sinovi ovih porodica kojima je data vaša
zemlja, volimo arnautski narod, jer volimo sve narode ove zemlje i
čitavog sveta. Narodi jedni drugima nisu neprijatelji, narodni
neprijatelji su oni koji iz svojih sebičnih i prljavih interesa zavadaju
narod. Mi znamo, dok traju nasilja nad vama ni nama neće biti
dobro. Mi, studentska omladina, hoćemo da vi imate puna prava u
ovoj zemlji. Mi ne možemo biti ravnodušni, slušajući plač vaše
gladne dece. Mi hoćemo da imate pravo na život, hleb i slobodu,
pravo na svoje škole i sve ono što je potrebno jednom narodu za
njegov potpun razvitak. Mi, studentska omladina sa ostalom omla-
dinom sela i grada, ustajemo protiv svega onoga što je upereno
protiv vaših životnih interesa i izjavljujemo jasno i odlučno: da ćemo
se boriti protiv vašeg zlostavljanja, protiv daljeg oduzimanja zemlje i
protiv vašeg iseljavanja...
(...)
		79
Srbi meštani,
Nisu vam danas Arnauti i naseljenici krivi za vašu bedu i
nemaštinu, svima nama krivi su nenarodni režimi koji seju mržnju
i zavadaju narode i koji su doveli Jugoslaviju njihovom izdajničkom
politikom u ćorsokak i odvojili je od miroljubivih država u svetu..."78
"Komunisti naseljenici bili su najdosledniji borci za ravnopravnost
Albanaca, Srba i Crnogoraca. Oni su se zalagali za upotrebu al-
banskog jezika u javnim službama i školama i borili protiv
nepravilne agrarne politike prema Albancima, kojima je oduzimana
zemlja pod raznim vidovima. Oblasni komitet uputio je juna 1938.
direktivu komunistima da agituju medu kolonistima da ne primaju
zemlju koja je oduzimana od albanskih seljaka. Porodice članova i
simpatizera KPJ odbijale su da prihvate ovako oduzetu zemlju,
mada je bilo i onih koji su je prihvatili, pa su zbog toga partijski
kažnjavani. Grupa omladinaca predvodena komunistima i skojev-
cima napala je članove Revizione komisije koja je oduzimala zemlju
Albancima u selima Babaloču i Gramočelju".79
* * *
"... Režim je govorio da su komunisti 'protiv države', pa su se ko-
munisti - budući da su bili u strogoj ilegalnosti - pre mogli sklanjati
od policije kod Albanaca nego kod Srba i Crnogoraca, medu kojima
je bilo dosta eksponenata režima i državnog aparata (policije),
građanskih političkih stranaka i drugih elemenata političke struk-
ture tadašnjeg društva.
'Kolonisti su stub hegemonije', rekao je Miladin Popović na V ze-
maljskoj konferenciji".80
* * *
"Mi smo Šip tarima uvek govorili o Jugoslaviji. Govorili smo o njiho-
vom pravu u Jugoslaviji, o ravnopravnosti u okviru Jugoslavije.
Međutim, kod šiptarskih masa više je palila parola rušenja Jugo-
slavije, zbog toga što su oni bili potpuno obespravljeni. I tako onaj
koji je obećavao rušenje Jugoslavije više je imao uspeha! Zbog toga
Albanci i nisu mogli biti mobilisani na odbrani zemlje 1941, jer oni
naprosto, za to nisu bili zainteresovani. Naprotiv, medu Albancima
se često moglo čuti: 'Neka dode i crni davo, samo neka ovo
propadne'."81
* * *
Peta zemaljska konferencija KPJ održana je 19-23. oktobra 1940. u
Dubravi kraj Zagreba.
U Rezoluciji Pete zemaljske konferencije KPJ u odeljku "Borba za
nacionalnu ravnopravnost i slobodu"82 stoji:
78	Obradović Milovan, nav. delo, str. 85-86.
79	Isto. str. 87.
80	Rajović Radošin. nav. delo, str. 130-131.
81	Isto, str. 130.
82	Peta zemaljska konferencija KPJ, Komunist, Beograd, 1980, str. 238.
		80
"U ovim sudbonosnim danima... pred našu Partiju se postavlja
jedna od najvažnijih i aktuelnih zadaća - borba za nacionalnu
ravnopravnost ugnjetenih naroda i nacionalnih manjina Jugosla-
vije:
(...)
c)	borba za slobodu i ravnopravnost arnautskih manjina na
Kosovu, Metohiji i Sandžaku...
d)	borba protiv kolonizatorskih metoda srpske buržoazije u tim
oblastima i protjerivanje svih onih koloniziranih elemenata pomoću
kojih srpska buržoazija ugnjetava makedonske, arnautske i druge
narode".
• * *
"Proleter", organ CK KPJ, je posle raspada Jugoslavije pisao,
izveštavajući o savetovanju Komunističke partije Jugoslavije:
"O ulozi srpske vladajuće klike mi smo već govorili, ali je potrebno
da se još jednom osvrnemo na prilike u Srbiji. Srpski narod mora
danas najviše da trpi zbog zločinačke politike koju je 22 godine
provodila srpska kapitalistička klika. Zbog te politike srpski narod
opet proživljava svoju Golgotu... ',83
83 'Proleter", Organ Centralnog komiteta KPJ, br. 3-4-5, mart-april-maj 1941, str.
5/781.
_	81
Josip Broz Tito
je 1942. godine u svom članku
"Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlosti
narodno-oslobodilačke borbe"
pisao:
"Rodena na Krfu, u Londonu i Parizu, versajska Jugoslavija je
postala najtipičnija zemlja nacionalnog ugnjetavanja u Evropi.
Hrvati, Slovenci i Crnogorci bili su potčinjeni narodi, neravnopravni
državljani Jugoslavije, Makedonci, Arnauti i drugi bili su porobljeni
i podvrgnuti istrebljenju.
Jedna brojčano neznatna manjina velikosrpskih hegemonista, ne-
zasita u svojoj pohlepi za bogaćenjem, na čelu sa kraljem, vladala je
22 godine Jugoslavijom, stvarala je režim žandara, režim glavnjača,
režim socijalnog i nacionalnog bespravlja. Na svaki opravdani za-
htev ugnjetenih naroda Jugoslavije za ravnopravnošću, odgovarala
su ta gospoda:
'Mi smo se borili na Solunskom frontu', 'Mi smo oslobodili ovu
zemlju', 'Mi smo prolivali krv na Kajmakčalanu' i t.d. Ovu bezočnu
laž upotrebljavali su ova gospoda vlastodršci... oskrvnjujući na taj
način svetle grobove pravih srpskih junaka - seljaka, koji su ginuli
sa dubokom verom da svoje živote daju za slobodu...
Perspektiva koja se ukazuje narodima Jugoslavije od strane lon-
donskih izbeglica vrlo je crna i predstavlja strašnu opasnost za sve
one narode koji su bili ugnjetavani...
Makedonci, Arnauti, Hrvati, muslimani i t.d. sa strepnjom se pitaju
- pa što će biti sa nama ako se povrati ono staro?
(...)
Zastava narodno-oslobodilačke borbe protiv okupatora koju je
podigla Komunistička partija Jugoslavije 1941. jeste u isto vreme i
zastava borbe za nacionalnu slobodu i ravnopravnost svakog na-
roda posebice... Nikada se Komunistička partija nije odrekla niti će
se odreći svog principa, koga su postavili naši veliki učitelji i Vode -
Lenjin i Staljin, a to je: pravo svakog naroda na samoopredeljenje
do otcepljenja...
Pitanje Makedonije, pitanje Kosova i Metohije, pitanje Crne Gore,
pitanje Hrvatske, pitanje Slovenije, pitanje Bosne i Hercegovine lako
će se rešiti na opšte zadovoljstvo svih samo na taj način što će ga
rešavati sam narod..." Tito 84
84 'Proleter", Organ Centralnog komiteta KPJ, decembar 1942, broj 16, str. 1-3.
82_	
Bujanska konferencija
U selu Bujan održana je od 31. decembra 1943. do 2. januara
1944. Prva konferencija Narodnooslobodilačkog odbora za Kosovo i
Metohiju, danas poznata kao Bujanska konferencija.
U Rezoluciji te konferencije stoji, između ostaloga:
"Prestavnici iz svih krajeva Kosova i Metohije Šiptari, Srbi i
Crnogorci: nacionalisti, komunisti, antifašistička omladina, pret-
stavnici vojske, komunistička omladina, žene antifašisti i dr.
nadahnuti visokim idealom za ujedinjenje raznih političkih tenden-
cija, za jedinstvo i bratstvo naroda Kosova i Metohije i za pojačanje
organizovane oružane borbe naših naroda protivu fašističkih oku-
patora i njihovih slugu, sastali su se u momentu jasne spoljne i
unutrašnje situacije, raspravljalo se o dosadašnjem radu narodno-
oslobodilačkih odbora kao i izbora pretsedništva.
Konferencija je konstatovala:
. (...)
b) Prvi imperijalistički rat završio se Versajskim ugovorom, koji je
pored drugih nepravdi stvorio i Jugoslaviju da bi zadovoljio veliko-
srpsku hegemonističku kliku na čelu sa kraljem Aleksandrom.
Tako stvorena Jugoslavija, bez pitanja i protiv volje naroda, bila je
tipična zemlja nacionalnog, političkog i ekonomskog ugnjetavanja u
Evropi.
Šiptarski narod na Kosovu i Metohiji ne samo da je bio politički,
nacionalno i ekonomski ugnjeten, nego i podvrgnut fizičkom istre-
bljenju. Odricana su mu sva nacionalna prava (nemanje škola na
maternjem jeziku, sprečavanje kulturnog, političkog i ekonomskog
razvitka). Njegovi takozvani pretstavnici bili su verni agenti veliko-
srpske hegemonističke klike za pljačku i ugnjetavanje.
Vrhunac ekonomskog iskorištavanja bila je agrarna reforma, koja
je imala za cilj: zaoštravanje mržnje između Šiptara, Srba i Crnogo-
raca, da osiromaši Šiptare do tog stepena, da budu prinuđeni da se
iseljavaju, da stvori jedno reakcionarno uporište na Kosovu i Meto-
hiji, a da se oslabe revolucionarne snage narodnih masa Crne
Gore, dajući im zemlju na Kosovu i Metohiji.
(...)
v) Kosovo i Metohija je kraj koji je naseljen najvećim delom
šiptarskim narodom, a koji kao i uvek, tako i danas - želi da se
ujedini sa Šipnijom. Prema tome osećamo za dužnost ukazati pravi
put kojim treba da pode šiptarski narod da bi ostvario svoje težnje.
Jedini put da se Šiptari Kosova i Metohije ujedine sa Šipnijom jeste
zajednička borba sa ostalim narodima Jugoslavije protivu okupa-
tora i njihovih slugu. Jer je to jedini put da se izvojuje sloboda,
kada će svi narodi, pa i Šiptari, biti u mogućnosti da se izjasne o
svojoj sudbini sa pravom na samopredeljenje do otcepljenja.
		83
Garancija za ovo jeste NOVJ, kao i NOVŠ sa kojom je usko
povezana. Pored ovoga za ovo su garancija naši veliki saveznici:
Sovjetski Savez, Velika Britanija i Amerika (Atlantska povelja,
Moskovska i Teheranska konferencija).85
85 Rajović Radošin, nav. delo, str. 433-435.
84_	
Stav prema pitanju Kosova
(Tito, Enver Hodža, CK KPJ, CK KPA)
Bogdanović u svojoj knjizi navodi i ovo:
"...1. jula 1946. godine zaključenje Ugovor o prijateljstvu i saradnji
između FNRJ i Albanije...
Povodom tog ugovora postoji i jedna priča Envera Hodže u njegovim
"Uspomenama", objavljenim u Tirani 1979. o navodnom razgovoru
sa Titom o budućnosti Albanaca u Jugoslaviji. Hodža je prilikom
svoje pósete Beogradu i potpisivanju Ugovora 1946. godine postavio
Titu pitanje o Kosovu, formulišući albanski stav na sledeči način:
'Kosovo i druge oblasti albanskog stanovništva u Jugoslaviji su al-
banske teritorije koje su velike sile nepravedno otrgle (arrachés).
Sada, kada su naše dve zemlje socijalističke, stvoreni su uslovi da
se ovaj problem pravedno reši'. Na ovaj zahtev Envera Hodže Tito je,
kako Hodža tvrdi, odgovorio: 'Slažem se, to je i naša želja (souhait),
ali u ovom trenutku mi ne možemo ništa da učinimo u tom smislu,
jer to Srbi ne bi shvatili (car les Serbes ne le comprendraient pas)'.
Hodža je na to zaključio: 'Ako to ne shvataju danas, shvatiće su-
tra'.86
Rajović u svojoj knjizi navodi sledeče:
"Pitanje Kosova i Metohije, u smislu njegovog priključenja Albaniji,
nisu u toku rata postavljali samo neki Albanci-komunisti sa Kosova
i Metohije, već je to pitanje vrlo otvoreno i uporno postavljao i sam
Centralni komitet KP Albanije, koji je od samog početka insistirao
na tome da Kosovo i Metohija pripadnu Albaniji, ili bar da se još
odmah, u toku rata, Kosovo i Metohija pódele tako da NOP Metohije
(odnosno faktički - italijanska okupaciona zona) bude pod rukovod-
stvom KP Albanije, a NOP Kosova - pod rukovodstvom KP Jugosla-
vije. O tome svedoče pisma Sve tozara Vukmanovića Tempa i Mila-
dina Popovića, kao i neki drugi dokumenti. Međutim, daleko više o
tome iznosi sam Enver Hodža, tadašnji generalni sekretar albanske
Komunističke partije, iznoseći u svojim uspomenama bez uvijanja
svoje velikoalbanske poglede. Enver Hodža, u ... pamfletu 'Titovci'
piše da je u jesen 1943. ukazao Centralnom komitetu KPJ na
'pogrešan put' i izneo zahteve CK KP Albanije u odnosu na Kosovo i
Metohiju:
'Kosovo, Dukađinska ravnica (tako Enver Hodža naziva Metohiju -
R.R.) i drugi albanski krajevi treba već sada da imaju svoje
rukovodstvo, u borbi izraslo, u kojem, svakako, većinu treba da
čine Albanci. Oni moraju da imaju Narodnooslobodilački an-
tifašistički odbor čiji sastav ne sme biti nametnut nego treba da
bude demokratski izabran. Treba da imaju svoje štabove i komande
pod rukovodstvom Glavnog štaba Jugoslavije. U toku rata treba
86 Bogdanović Dimitrije, Knjiga o Kosovu, Beograd, 1984, str. 235.
_	85
stvoriti, organizovati i jačati pokrajinsku partijsku organizaciju, pod
rukovodstvom CK KPJ. Albanci se u svojim jedinicama bore na čelu
sa zastavom Albanije. Oni treba da podržavaju i propagiraju svoja
patriotska osećanja, ljubav prema domovini, uporedo sa osečanjem
bratskog prijateljstva sa ostalim jugoslovenskim narodima. Njima
treba reći, jasno i otvoreno, da će kao rezultat njihove borbe posle
oslobođenja, kao i svi ostali, uživati puno i neotuđivo pravo na
samoopredeljenje do otcepljenja...'"
I dalje:
"... To pravo treba da bude jasno objavljeno kao pravo koje obu-
hvata sve mogućnosti, počev od ujedinjenja sa majkom domovinom,
Albanijom, pa ukoliko to budu želeli, do samostalnog života.
Nikakvo drugo rešenje albanski narod Kosova ne prihvata i smatra
ga nepravdom. I mi mislimo da je to u stvari nepravedno. Naše je
mišljenje da Kosovo, Dukadinska ravnica i deo Makedonije koji se
graniči sa Albanijom, a naseljen je Albancima, treba da bude
pripojen Albaniji, pošto Jugoslavija bude oslobođena od fašističkih
kandži. Samo takva perspektiva če Albance koji žive u Jugoslaviji
navesti da se bore".87 (Radošin Rajović navodi izvor: Enver Hodža,
Titoites, str. 100.)
Rajović daje i sledeče:
"U knjizi Titoites' E. Hodža navodi i jedan razgovor sa maršalom
Titom, koji je navodno vodio prilikom svoje pósete Beogradu od 26.
juna do 2. jula 1946. o pitanju Kosova i Metohije:
'U nastavku ja sam Titu izneo mišljenje albanske strane da Kosovo
i drugi krajevi u Jugoslaviji, nastanjeni Albancima, pripadaju Ju-
goslaviji i da joj ih treba vratiti.
-	Albanci su se borili - rekoh mu - da imaju slobodnu i suverenu
Albaniju kojoj sada treba pripojiti i albanske krajeve Jugoslavije.
Došlo je vreme da se taj nacionalni problem pravilno reši od strane
naših partija.
Predsednik Tito je odgovorio:
-	Slažem se sa Vašim gledištem, ali zasada to nikako ne možemo
učiniti, jer nas Srbi neće shvatiti.
Nakon toga je Tito pokrenuo drugi problem, to jest onaj o tzv.
Balkanskoj federaciji i upitao me je kakvo je moje mišljenje o ovom
pitanju.
-	Po ovom pitanju - odgovorio sam mu - još je odavno postojala
jedna ideja ...'
Govoreći dalje o ideji 'Balkanske federacije', Tito je navodno rekao
daje to teško ostvarivo:
'... Ja sam ga pomenuo više zbog toga što se poveo razgovor o
87 Rajović Radošin. nav. delo, str. 217-218.
86_	
budućnosti Kosova. Unutar 'Balkanske federacije' pitanje ujedinje-
nja Kosova sa Albanijom biće mnogo lakše.
-	Bez sumnje - rekoh mu. - Ali mi uvek stojimo na onome što smo
pomenuli na početku: da li će se stvoriti ili ne mogućnosti za jednu
Balkansku federaciju' je jedan problem, a rešavanje pitanja Kosova
je sasvim drugi problem. Treba raditi kao što ste Vi sami rekli,
kako bi se pitanje Kosova pravilno rešilo.
-	Radićemo u tom pravcu - dade mi reč Tito. (Isto, str. 2S4-286.)88
U daljem tekstu Rajović navodi ovo:
"Centralni komitet KP Albanije postavio je pitanje prisajedinjenja
Kosova i Metohije Albaniji Centralnom komitetu KP Jugoslavije
preko svog delegata 29. jula 1943. Tom prilikom je i Miladin
Popović uputio pismo Ivanu Milutinoviću, članu Politbiroa Central-
nog komiteta KPJ... Popović je u suštini izneo stavove Centralnog
komiteta KP Albanije o sudbini Kosova i Metohije."89
Rajović dalje u fusnoti 323. nastavlja:
"Miladin Popović 29. jula 1943. piše pored ostalog Ivanu Miluti-
noviću:
"... Ranije smo diskutovali (sa Svetozarom Vukmanovićem Tempom
-	R. R.) po raznim pitanjima... Diskutovali smo i o pitanju Kosova.
No to je pitanje zahtevalo Titovo rešenje. Zahtevalo odreden stav...
Još kad je Dušan (Mugoša) bio kod Tita (krajem leta 1942. - R. R.)
postavio sam niz pitanja, tu i pitanje Kosova i tražio još tada kako
da se riješi.
Naš CK postavlja pitanje Makedonije, Slovenije (okupirane pod
Italijom), njemačkih manjina i t.d., a o Kosovu se ne govori...
Mišljenja sam da se mogao zauzeti stav kao recimo po pitanju
Slovenije. Naravno u jednom obliku drugom... Isto pitanje
raznonacional.(nosti) i postojanje mržnje i težnje za osvetom. Tu je
stvarno težak problem zauzeti stav a da se ne izazove mržnja kod
jedne od glavnih nacija... To vodenje računa o nacijama osporavalo
nam je zauzeti odlučan stav nego smo stalno podvlačili parolu o
samopredeljenju sjutra. Na taj se način nije mogao mobilisati
al. (banski) narod u borbi protiv okupatora 'oslobodioca'".90
Josip Broz Tito uputio je 6. decembra 1943. pismo Svetozaru Vuk-
manoviću Tempu u kome pored ostaloga kaže:
"... Mislim da će vam u tom pogledu poslednje odluke AVNOJ-a u
mnogome olakšati posao. Na sličan način treba postaviti pitanje
Kosova i Metohije. Parola o prisajedinjavanju Kosova i Metohije Al-
baniji danas, koju predlaže Miladin, kao i stav o Komandi alban-
skog Glavnog štaba nad Metohijom u stvari bi išla na ruku svim
88	Isto, str. 218-219. (fusnota 320)
89	Isto, str. 219.
90	Isto. str. 219-220.
		87
neprijateljima narodno-oslobodilačke borbe u Jugoslaviji...91
Centralni komitet KPJ uputio je 2. decembra 1943. pismo Central-
nom komitetu KP Albanije u kome se između ostalog kaže:
"... U vezi sa pismom druga Mila (Miladina) od 29. VII 1943. godine
kao i razgovorima vaših delegata sa drugom Milutinom smatram za
nužno da vam odgovorim na vaše postavljeno pitanje o položaju
Kosova i Metohije i ukažem, u vezi s tim, na izvesne činjenice, koje
imaju krupan značaj za razvijanje narodnooslobodilačke borbe,
tako na Kosovu i Metohiji, tako i kod vas.
Kada se radi o nacionalnom pitanju treba imati u vidu dve
činjenice:
Prvo, svaka nacija ima pravo na samopredeljenje, uključivši i otce-
pljene.
Drugo, mi ne podupiremo sve nacionalne pokrete - nego samo one
koji su zaista na djelu protiv imperijalizma uopšte, tj. koji su za
stvarno demokratski nacionalni razvitak.
To znači da Albanci na Kosovu i Metohiji imaju pravo da se opre-
dele kuda i kako žele. Ali mi na to danas, sasvim u skladu sa
našim teoretskim stavom, gledamo ovako: Albanci u Kosovu i
Metohiji su sastavljeni od raznih slojeva, koji nemaju iste težnje i
interese, pa prema tome ne mogu ni ići istim putem. Razni peto-
kolonaši... postavljaju pitanje Velike Albanije, pitanje prisaje-
dinjenja Kosova i Metohije ovoj i ovakvoj Albaniji ili Albaniji koja -
kako oni hoće - ne bi bila jedna istinski demokratska tvorevina...
Sasvim je drugi slučaj sa albanskim narodom, s narodnim masama
na Kosovu i Metohiji. Njihovim interesima, njihovoj budućnosti na
Kosovu i Metohiji i budućnosti same Albanije odgovara stvaranje
snažnog oružanog narodno-oslobodilačkog pokreta protiv nemačkih
zavojevača, koji je jedina garancija i za srećnu budućnost
albanskog naroda.
(...)
Drug Milo nema pravo kada tvrdi da bi naša (i albanska) Partija
trebala da izmeni svoj stav po pitanju Kosova i Metohije i kada
Kosovo i Metohiju uporeduje sa Istrom i si. Naša partija je imala i
ima pravilan stav i podupire i podupirače svaki stvarno de-
mokratski nacionalni pokret koji vodi slabljenju imperijalizma...
Zato je i razumljivo da su u pitanju Istre i drugih krajeva zaintere-
sovane sve reakcionarne klike i da mi to pitanje nismo smeli osta-
viti po strani... Sasvim je drugi slučaj sa Kosovom i Metohijom, u
vezi sa čime razne reakcionarne klike pokušavaju da ometu tamo
oružani ustanak protiv okupatora i prikažu naš pokret kao veliko-
srpski...92
* * *
91	Isto, str. 432.
92	Isto. str. 430-431.
88_	
Dedijer daje ove podatke:
"CK KPJ uputio je pismo CK KP Albanije, 25. oktobra 1943, u
kome se daje odgovor na pitanje kakav stav treba zauzeti u pogledu
Kosova i Metohije. U njemu se kaže:
'Iz pisma druga Tita vidite i kakav je njegov stav po pitanju onog
dijela Albanije koji je pripao Jugoslaviji i kakav stav trebate imati
prema tom dijelu Albanaca...
Postavljati danas pitanje prisajedinjenja, to stvarno znači liti vodu
na mlin raznih reakcionara, pa i samog okupatora, koji hoće da
ometu oružanu borbu naroda raspirivanjem za njih bezopasnog i
neaktuelnog pitanja, jer kako se može stvoriti zaista demokratski
narodnooslobodilački pokret Albanaca na Kosovu i Metohiji, pa i u
Albaniji, ako ne u oružanoj borbi protiv nemačkih zavojevača i nje-
govih slugu... Sasvim je drugi slučaj sa Kosovom i Metohijom u vezi
sa čime razne reakcionarne klike pokušavaju da ometu tamo oru-
žani ustanak protiv okupatora i prikažu naš pokret kao veliko-
srpski. Samo oružana borba protiv okupatora može jasno pokazati
što ko hoće i iskovati stvarnu demokratiju i bratstvo naroda, a nije
ni potrebno naglašavati da između nas i demokratske antiimperija-
lističke Albanije to pitanje ne može biti problem. Danas kod alban-
skog naroda na Kosovu i Metohiji treba razvijati bratsku ljubav
prema herojskim narodima Jugoslavije i zajedničku borbu protiv
nemačkih zavojevača. Samo u takvoj borbi može albanski narod
upoznati da narodnooslobodilački pokret u Jugoslaviji nije i ne
može biti njegov neprijatelj, nego prijatelj i suborac u borbi za lepšu
budućnost i jednih i drugih. Nova Jugoslavija koja nastaje biće
zemlja slobodnih naroda, pa prema tome u njoj neće biti mesta na-
cionalnom ugnjetavanju ni albanskih manjina. Ali, da bi se to uvi-
delo i izvojevalo, da bi se izvojevala i sama slobodna Albanija, treba
se - ponavljam - pre svega boriti protiv nemačkih zavojevača i nje-
govih slugu. To je prvi i najvažniji zadatak za vas i za nas".93
Zatim Dedijer iznosi ovo:
"Jedno od pitanja koje se postavljalo u odnosima između Jugoslavi-
je i Albanije bilo je i pitanje sudbine Kosova. Tuje bilo pojedinačnih
inicijativa i s jedne i s druge strane, kao i na samom Kosovu. Moša
Pijade, veliki pobornik federacije Jugoslavije i Albanije, predlagao je
na primer, da se u planovima za novu zgradu federacije na Novom
Beogradu odmah unese gradnja sedam kabineta: za šest jugoslo-
venskih republika i Albaniju. Titov ključni stav o takvim inicijati-
vama o Kosovu bio je da najpre treba rešavati krupna strategij-
ska pitanja i jedne i druge države, a da će vreme doneti svoja
rešenja.
U proleće i leto 1944. godine Tito je više puta uzimao u razmatranje
pitanje Kosova. A naročito u razgovorima s Kardeljem, Rankovićem,
u čijim su rukama bile sve operativne veze sa Albanijom, i Baka-
93 Dedijer Vladimir, Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, 1981., str. 900-901.
_	89
rićem, koji je tada došao na Vis, i zajedno sa Kardeljem razrađivao
smernice međunarodne politike nove Jugoslavije. Uto tada nije
želeo da o pitanju Kosova donosi bilo kakve odluke. Okupatori su
još bili u Jugoslaviji, a naročito su bile snažne nemačke trupe u
Srbiji, gde je Draža Mihailović prešao u otvorenu kolaboraciju sa
Nemcima. Kao što smo videli, pojedini američki savetodavci pri
štabu Draže Mihailoviča otvarali su i mogućnost iskrcavanja
savezničkih trupa, naročito preko Grčke, na Balkan, koje bi došle i
u Srbiju i tako pomogle ponovnom uspostavljanju monarhije i
hegemonističkog državnog uređenja Jugoslavije.
Zato je jedna od velikih Titovih briga bila da narodnooslobodilački
pokret u Srbiji pomogne slanjem najelitnijih svojih divizija, što je i
ostvareno u avgustu 1944. godine. To je bila jedna od najsmelijih
Titovih operacija, jer je poslao Peka Dapčevića sa 50 hiljada odlično
naoružanih boraca koji su se u Srbiji prosto uklinili između dve
grupe nemačkih armija.
Neposredno pre otpočinjanja partizanskog pohoda na Srbiju, Tito je
razgovarao s Kardeljem i Bakarićem i o pitanju Kosova. Vladimir
Bakarić mije, 8. juna 1981. godine, potvrdio da su se takvi razgo-
vori vodili. Pomenuoje ijednu Kardeljevu misao o tome:
- Još se ne sme donositi nikakva odluka o Kosovu, jer bi to pokva-
rilo strategijske planove naše borbe. Ako bi se donela bilo kakva
odluka o Kosovu, na osnovu apstraktnog shvatanja principa prava
na samoopredeljenje do otcepljenja, to bi ogromno oslabilo našu
borbu u Srbiji i dalo bi neobično snažne argumente srpskoj bur-
žoaziji i Draži Mihailoviću. Oni bi nas optužili da cepamo Jugo-
slaviju. U to doba mi još nismo Srbiju ni imali, a bez Srbije ne
bismo imali ni Jugoslaviju, niti bismo mogli izgrađivati socijalizam.
Zato neka ostane stanje kako jeste, jer u današnjoj konstelaciji su i
Rusi i Englezi i Grci, a i Srbi, protiv bilo kakve federacije s Albani-
jom.
... Sreten Žujović je, takode, izišao sa svojim planom. On je pri-
hvatao ideju federacije sa Albanijom, a smatrao je da Kosovo treba
podeliti na dva dela: Metohiju sa gradovima Peć, Dakovica, Prizren i
drugima, do Kosova Polja, dati Albaniji, a Kosovo, zaključno sa
Kosovskom Mitrovicom i Podujevom, priključiti Srbiji.
Na osnovu onoga što ja znam - a ovde mi nedostaju mnogi ključni
dokumenti - Titov stav o pitanju Kosova u to doba sastojao se u
tome da budućnost Kosova treba rešavati u sklopu odnosa između
Jugoslavije i Albanije na određenoj međunarodnoj konstelaciji.
Posebno ukoliko dode do stvaranja federacije između dve države".94
94 Isto. str. 902-904.
90_	
Oružana pobuna na Kosovu
jeseni 1944. godine
U jesen 1944. godine na Kosovu i u Metohiji izbila je oružana
pobuna. Radošin Rajović u svojoj knjizi kaže, između ostaloga:
"Front kontrarevolucije bio je dosta jak i žilav. Pobunjenici su bili
do zuba naoružani, imali su dobro organizovane štabove, a odlično
su poznavali terene po kojima su se kretali. Oni su ozbiljno
ugrožavali narodnu vlast, njen dalji razvoj i delovanje, kao i obnovu
privrednog i društvenog života, a u nekim mestima ugrožavali su
čak i opstanak jedinica NOVJ.
U Metohiji je, posle likvidiranja pobunjeničkih snaga kod Junika i
Decana otpor uglavnom ubrzo likvidiran, ali na Kosovu je situacija
bila sasvim drukčija, jer su pobunjenici uspeli da tamo mobilišu
skoro celokupno odraslo albansko stanovništvo za obranu 'granica'
Velike Albanije.
Za ugušenje pobune i razbijanje pobunjeničkih snaga Operativni
štab za Kosovo i Metohiju je angažovao značajne snage i vodio dosta
uspešnih operacija, ali su snage kontrarevolucije početkom febru-
ara 1945. bile još dosta jake".95
I nastavlja dalje:
"... Maršal Tito je u svojstvu vrhovnog komandanta doneo 8. febru-
ara 1945. dve naredbe.
(...)
Drugom naredbom (str. pov. br. 31.) Tito je naredio:
'1. da se na Kosovu i Metohiji zavede i uspostavi Vojna uprava koja
će biti organ vojne državne vlasti u pomenutoj oblasti.
2. Za komandanta Vojne uprave Kosova i Metohije postavljam
pukovnika Savu Drljevića...'"96
"Pošto je obavila zadatke koji su joj postavljeni. Vojna uprava je
juna 1945. ukinuta".97
95	Rajović Radošin, nav. delo, str. 186.
96	Isto, str. 180.
97	Isto, str. 190.
_	91
Rezolucija Oblasne narodne
skupštine
o prisajedinjenju Srbiji
10. jula 1945. godine Oblasna narodna
skupština Kosova i Metohije donela je sledeću
Rezoluciju
(...)
Danas šiptarsko stanovništvo uživa stvarnu ravnopravnost i ima
sve mogućnosti da u tesnoj saradnji sa Srpskim i Crnogorskim
stanovništvom i uz pomoć demokratske Srbije i cele demokratske
Federativne Jugoslavije založi svoje snage za svoj pogodni kulturni
razvoj i ekonomski i društveni napredak.
(...)
Oblasna narodna skupština Kosova i Metohije jednodušno izjavljuje
da stanovništvo ove oblasti, isto kao i svi narodi Jugoslavije nije
nikada priznalo raskomadanje svoje oblasti, izvršeno od okupatora,
niti raskomadanje Jugoslavije, te daje izraza želji celokupnog
stanovništva oblasti da ova bude priključena federalnoj Srbiji kao
njen sastavni deo. Narod ove oblasti uveren je da će u narodnoj
vladi Srbije naći punu zaštitu, te da će od narodne vlasti cele Jugo-
slavije biti svesrdno pomognut u svom političkom, nacionalnom,
ekonomskom i kulturnom podizanju, a pretstavnici oblasti u Naro-
dnoj skupštini Srbije i u AVNOJ-u doprineće svim svojim silama iz-
gradnji demokratske Srbije i Demokratske Federativne Jugosla-
vije".
98 Isto, str. 458-459.
_	93
Literatura
Bogdanović Dimitrije, Knjiga o Kosovu, Beograd, 1984.
Bogdanović Dimitrije, Razgovori o Kosovu, Beograd, 1986.
Dedijer Vladimir, Jugoslavija od Versaja do Pariza, Beograd, 1947.
Dedijer Vladimir, Novi prilozi za biografiju J. B. Tita, knjiga 2, 1981.
Krleža Miroslav, Deset krvavih godina. Sloboda, Beograd, 1977.
Magovac Božidar, O Albancima i o Albaniji, Zagreb, 1941.
Obradović Milovan, Agrarna reforma i kolonizacija na Kosovu, 1918-1941, Priština,
1981.
Rajović Radošin, Autonomija Kosova, Beograd, 1988.
Tucović Dimitrije. Sabrana dela, Beograd, 1980.
Di Braun, Sahranite mi srce kod ranjenog kolena. Srpska književna zadruga, Beograd,
1983.
Peta zemaljska konferencija KPJ, Komunist, Beograd, 1980.
Enciklopedija Jugoslavije, Jugosl. leks. zavod, Zagreb.
Opća enciklopedija, Jugosl. leks. zavod, Zagreb.
Boljšaja sovetskaja enciklopedija, Moskva, 1974.
Službeni list Demokratske Federativne Jugoslavije, 1945.
Proleter. Organ CK KPJ, 1930, 1941 i 1942.
"Radničke novine", Beograd, 1920.
"Politika", 1974.
"Radnik", Organ sindikata Srbije, 1951.
"Vesti", List za narod užičkog kraja, 1954.
"Vreme", Beograd, 1924.
"Pravda", Beograd, 1924.
"Vesnik", List svešteničkog udruženja, 1929.
Mladina, 1988.
Srbija i Albanci
Knjiga druga
Časopis za kritiko znanosti
127 (izredna številka) 1989
Izdajata
Univerzitetni konferenci Zveze socialistične
mladine Slovenije Maribor in Ljubljana
Izdajateljski svet
Dr. Andrej Kirn (predsednik), Vika Potočnik,
Marjan Pungartnik, Branko Gregorčič,
Ciril Baškovič, Igor Bavčar, Srečo Kirn,
Igor Omerza, Leo Šešerko
Uredništvo
Igor Bavčar, Srečo Kirn, Milan Balažic,
Andrej Klemene, Bojan Korsika,
Bogomir Kovač, Lev Kreft, Mitja Maruško,
Igor Omerza, Janez Janša, Leo Šešerko,
Samo Škrbec, Peter Wicser, SinišaZarić,
Veko slav Grmič
Glavni urednik
Bojan Korsika
Odgovorni urednik
Igor Bavčar
Sekretar uredništva
Tonči Kuzmanič
Naslov uredništva
Beethovnova 9, Ljubljana, tel. (061) 210-332
Tehnična ureditev
PeterŽebre
Računalniško oblikovanje teksta
DO Mikro Ada, sektor za namizno založništvo
Mestni trg 13/1, Ljubljana
Tisk
ČGPDelo
Po mnenju RS za prosveto in kulturo št. 421-1/74
z dne 14. 3. 1974 je revija oproščena
temeljnega davka od prometa proizvodov.
Prva izdaja
Časopis za kritiko znanosti
Ljubljana, junij 1989
128 (izredna številka)
CIP - katalogizacija v knjigi
Narodna in univerzitetna knjižnica, Ljubljana
949.711.5" 1944/1989"
327(497.11:496.5)" 1944/1989"
SRBIJA i Albanci / [glavni urednik Bojan Korsika). -
Ljubljana : Časopis za kritiko znanosti, 1989-
Knj. 3 : Pregled politike Srbije prema Albancima
od 1944. do 1989. godine. -
11. izd.]. - 1989
1. KORSIKA, Bojan