i T fvW' fWÇ)
f TCt>’i S-tL
D& LJUDEVIT PIVKO:

masi
«I® W vÊm	JÈa
OBROVOLJCI U ITALIJI.
PO SLOVENSKOM RUKOPISU PREVEO A. J.
MARIBOR 192#.
IZD ANJE KLUBA DOBROVOLJACA U MARIBORU.
Obavest.
Klub dobrovoljaca u Mariboru počeo je g. 1923. izdavati seriju knjiga o ratnim borbama i uspomena-ma za narodno oslobodenje.
Seriju otvara brošura dr, Ljudevita Pivka »Proti Austriji« sa črticama o uroti bosanskog bataljona V. b, h. 1, te o jugoslavenskom dobrovoljačkom bataljonu u Italiji. Ova brošura obuhvata tek skromni uvod i pregled opsežnog rada istog pisca, koji nam u 12 knjiga opisuje kakvom energijom su se jugoslaven-ski i češki urotnici u austrijskoj vojsci borili proti Austriji samoj, te kako su se organizirali i kretali kao dobrovoljci izvan Austrije. Ta poznato je, da su generalni štabovi carzansku aferu nazivali »največom izdajom, šta ih povest ratova pamti«.
Upozoravamo, da dr. Pivko piše dogadaje na osnovi zapisnika i arhiva, te da su njegove slike i na onim mestima gola historička istina, gde bi način pri-povedanja mogao zavesti čitaoca k pomisli, da ima pred sobom ratni roman.
Javljamo, da če izači sledeče knjige:
1.	»Seme« (izašla 20. decembra 1923.),
2.	»Jabuke medu frontama« (izašla 15. febru-ara 1924.),
3.	»Vulkanska tla« (izašla 16. aprila 1924.),
4.	»Karzanska noč« (izašla 16. junija 1924.),
5- »Tužitelji i branioci«,
6.	»Zeleni odred«,
7.	»Val Bella«,
8.	»Šifrirana pisma« (izašla u »Jutru« od aprila do maja 1924.),
9.	»Skrbi«,
10.	»Rad«,
11.	»Pred rasulom«,
12.	»Demobilizacija«.
Kao 13. knjiga pridodače se seriji roman gospode Ljudmile Pivkove »Kriminal« (izašao u »Edinosti« novembra 1923.)
Knjige če biti opremljene sa nacrtima (risao g. J. Žagar) i slikama-
U Mariboru, dne 28. avgusta 1924.
Klub dobrovoljaca.
.. • ............ ......■ -...- ..... =
DS LJUDEVIT PIVKO:
NASI
DOBROVOLJCI U ITALIJI.
PO SLOVENSKOM RUKOPISU PREVEO A. J.
7 SLIKA I 2 KARTE.
X 22^**+^
MARIBOR 1924.
IZDANJE KLUBA DOBROVOLJACA U MARIBORU. TISAK „LJUDSKE TISKARNE“ U MARIBORU.
43778
0 O	LO
-7
Naš dobrovoljački pokret.
Velika je borba za nama. U povesti ne nalazimo sličnog primera, da bi toliko milijuna ljudstva sudelo-valo u medusobnom borbenom kolu.
U svim ratovima nalazimo pojedince i skupine »dobrovoljaca« ili »legionara«, služečih iz materialnih, egoističnih, a cesto i iz idealnih' motiva. Takvih skupina dobrovoljaca je iza dovršenih ratova nestajalo. Kod nas je bilo inače. Austrijski Jugosla-veni i Čehoslovaci su u velikim masama zapuštali austrijsku vojsku, da se izvan države organiziraju u pukove, brigade i divizije. Ljubav do slavenske domovine, mržnja do mačuhe Austrije, idealizam i oduševljenje, želja za oslobodenjem svog naroda i ujedinjenjem u vlastitoj narodnoj državi — sve to ih je gonilo u borbu protiv Austrije i njenih saveznika, sa smelom namerom, da ih unište, te da svoju braču izbave iz ropstva. Naše velike dobrovoljačke formacije godinama se borahu kao redovita vojska sa samo-svesnim oduševljenjem i uspesima, da su im se svi di-vili, koji su ih gledali i culi, dapače sam neprijatelj, koji je imao prilike da oseti veštu dobrovoljačku desnicu. Nepokolebiva vera u pobedu bila im je vodi-
teljicom, U najtežim vremenima, kad je več mnoštvo zdvajaio i kad se mislilo, da su Nemci nepobedivi, dobrovoljci se još uvek vrstahu u nove falange i srtahu u najžešču borbu, da pomognu svom narodu izvoje-vati bolju i sretniju budučnost.
U S r b i j i je diobrovoljstvo poznato od davnine. U borbama protiv Turaka bilo je u Srba uvek mnogo dobrovoljaca, četaša, komitadžija i sličnih odreda. Nu ovi dobrovoljci nisu bili na dobrom glasu. —
Početak rata 1914. g. zatekao je u Srbiji mnogo austrijskih* Jugoslavena — medu njima mnogo Sokola, koji bejahu odmah spremni na borbu protiv Au-strije. Formirali su se u dobrovoljačke odrede, ali baštinili su na žalost — po nepravdi — slab glas predašnjih komitadžijskih i četničkih odreda.
U Srbiji je bilo malo ljudi, koji su pravilno shva-čali volju i idealizam dobrovoljaca. Cesto morahu dobrovoljci slušati predbacivanja, da su pljačkaši i bašibozuci i da su se došli boriti »za dinar dnevno«, da su dakle »plačenici«. Redovita srpska vojska ih je omalovažavala i mrzila, te im time povečavala trpljenje. Njihov položaj se je promenio tek iza dolaska novih dobrovoljačkih formacija iz Rusije, Amerike itd. No, novi dobrovoljci su našli samo neznatne ostat-ke bivših dobrovoljačkih odreda u Srbiji. (1. Jadarski četnički odred, komandant major Vojin Popovič — Vojvoda Vuk; 2. odred majora Vojina Tankosiča; 3-Gornjački odred; 4. Zlatiborski odred; 5. Sremski odred itd.). Oko 15.000 dobrovoljaca bilo je več izginulo, večinom bez traga nestalo, tako da nam je poznat samo malen broj njihovih grobova. Četiri fronte: bolesti, zima, glad i muke albanskog uzmaka okrutno ih decimirahu, tako da ih s pravom nazivljemo »naše
anonimne žrtve«. Večinom pripadahu srpskom plemenu, ali medu njima bejaše i Hrvata, Slovenaca, Čeha i Poljaka. Dobrovoljaca muslimana bilo je malo, ali oni, koji su se na to odlučili, bejahu ponos svima.
Rusija, velika i blaga slavenska zaštitnica okrepila je brojne hiljade austrijskih Slavena. Po lo-gorima su se širile vesti o pobedama srpske vojske god. 1914., te je slavenske zarobljenike več tada obuzelo oduševljenje i porodila se želja da stupe u borbu i pomognu uništiti nemačku neman. Januara 1916. god. je car Nikolaj II., kao vrhovni komandant vojske dopustio dobrovoljačke formacije. S Krfa je došlo u Rusiju 77 srpskih časnika i u Odesi počelo se ozbiljno raditi- Novi dogadaji sledili su prenaglo. Kad je Rumunija navestila rat, morala je još nepripravna i neopremljena jugoslaven-ska dobrovoljačka divizija (600 časnika i 18.000 Ij.) u Dobrudžu na frontu. U ovim borbama (Dobrudža 1916.) su si dobrovoljci ovekovečili ime. Divizija je pretrpela vanredno velike gubitke (2613 mrtvih i 7370 ranjenih).
Za vreme domačih ruskih nemira nije bilo našima više mesta u Rusiji, osobito po zaključku mira u Brest Litovsku, Tada je srpska vojna uprava prevezla deo dobrovoljaca preko Murmana i Engleske, a drugi deo preko Sibirije i Vladivostoka na Solun, te ih uvrstila u svoju vojsku.
Dobrovoljci su dolazili takoder iz Amerike. Jugo-slavenske naseobine celog sveta slahu dobrovoljno svoje najbolje sinove na bojište, dapače Australija i Zelandija poslahu svoje dobrovoljačke čete, da pomognu rodacima u staroj domovini do slobode i bolje budučnosti.
Čvrsta volja pobeduje. Solunska fronta se je mak-nula. Dobrovoljci imaju svoje časno sudioništvo kod pobede-
Na zapadnim frontama bejaše broj jugoslavenskih dobrovoljaca neznatan.
U Italiji se je formirao bataljon o čijem postanku i radu govori ova knjižica.
U Rusiji-Sibiriji su iza ruskog državnog prevrata još uvek nicali novi odredi, bataljoni i pukovi dobrovoljaca, kojima nije uspelo, da bi na vreme došli na domača bojišta i tako sudelovali kod pobedonosnog ulaska u oslobodenu zemlju.
* * *
Iza rata ostaše dobrovoljci organizirani. U našoj državi broji savez dobrovoljaca nad 60.000 članova, koji hoče kao državotvorni element sa svima onima, kojima je naša država mila, brižljivo čuvati naše ujedinjenje i raditi za procvat i konsolidaciju oslo-bodene domovine.
I. Karcanska akcija.
1.	Pismo u Vičencu.
Meseca novembra 1916. god. došao je austrijski V. bataljon 1. bos. herc. puka u sektor Kaverna (Ca-verna) uz potok Mažo (Maso) nedaleko od Borga u Suganskoj dolini.
U to vreme imasmo medu slavenskim časnicima, kao i medu momčadi več maleni kadar urotnika. Taj se kadar širio ne samo kod nas, več i po susednim sektorima-
Kao slavenski urotnici bili bi prema našem čuv-stvu najvoleli dobiti vezu sa srpskom vojskom, ali nije nam bila data prilika doči na položaje protiv nje.
Poslaše nas protiv Talijana. Oni su takoder u borbi proti Austriji i saveznici Srbije, Francuske, En-gleske i ostalih država sudelujučih u gigantskoj borbi, koje cilj je raspršati nemačku moč, najokrutniju nepri-jateljicu Slavenstva. Ako je ikoliko logike i razuma u našoj glavi, biče nam jasno, da slavenski revolucionar-ci nisu smeli u tom svetskom ratu činiti razlike izmedu ostalih antantinih fronta i talijanske fronte. Svačije srce, koje čezne za oslobodenjem ispod Austrije i uje-dinjenjem Slavena u narodnim državama, mora doči . do zaključka, da treba i Italiji pomoči do pobede, pa bilo to i onoj Italiji, koja je učinila kobnu pogrešku time, što nije god. 1914. pražila svoje gostoljubnosti slavenskim beguncima i nije uglavila s nama nikak-vog sporazuma.
Mi — urotnici se zadovoljavamo time, da je Italija uz antantu, — dakle saveznica Srbije, te da pomaže razbijati habzburšku državu.
Tu jesmo i tu čemo pomoč4.
Kako? Da pobegnemo iz Austrije u Italiju?
Čini nam se, da beg ne bi bio pravi izraz naše volje, ni energije. Begunci ne mogu Italiji mnogo koristiti, niti Austriji naneti svojim odlaskom osetljive štete, pa makar da pobegne iz Austrije i celi bataljon. Za beg nam i onako preostaje još uvek vremena.
Zato si izradismo načrt, kako bi najosetljivije uzdrmali austrijsku frontu. Ostačemo na austrijskoj strani, a Italiji čemo javiti, da smo joj na raspolaganje i da čemo u zgodnom trenutku znati tako pomoči, da nenadanim udarcem razbijemo tirolsku frontu.
Pokušaj, dobiti vezu iz Kaverne u Samone kod Strinja (Strigno), nam se 10. januara 1917. god. radi previsoka snega izjalovio.
* * *
U proleču 1917- premestiše bataljon iz Kaverne u susedni-južni odsek, u dolinu Val Sugana.
Promena nam je dobro došla, jer je karzanski odsek ko stvoren za naše načrte.
Tekom maja i juna pripravljamo gradivo, kojim čemo se Italiji javiti. Časnici i potčasnici mi po-mažu risati načrte.
Najpre bejaše odreden za parlamentera kapral Cvijo Durič, koji je bez sumnje najsmeliji potčasnik. Jedini nedostatak, ali zato vrlo važan je taj, što Durič govori samo srpsko-hrvatski jezik. Pomislih, šta če, ako Talijani ne budu imali pri ruci tumača za srpsko-hrvatski jezik. Zato poverismo tu zadaču podnaredni-ku Karlu Mlejneku.
Mlejneka odgojismo iz skromnog i tihog redova u smiona potčasnika. Ne govori previše, a uz to ga resi više dobrih vrlina: iskren je i pošten, te ljubavlju i odanošču sledi svom časniku. Ne pije i ne puši. Pro-izveh ga u razvodmka, prvom prigodom u kaprala i nato u podnarednika.
Upučujem ga u zadaču, koju mislimo izvršiti; kažem mu načrt, skice i pismo za komandu I. talijan-ske armije u Vičenci (Vicenza).
Mlejnek je suglasan iči sa pošiljkom u Italiju.
Dne 11. jula revidirao sam sadržaj pisma za komandu I. talijanske armije-
Uvodom ocrtavamo želju organizovanih jugosla-venskih i čeških urotnika u bataljonu, časnika i mom-
Rovovi na uporištu Kaverna (zimska slika).
čadi. da stupe u doticaj sa Italijom. — Smatramo mo-gučim poremečenje vojnih sila pred nameravanom nemačko - austrijskom ofenzivom na Soči — Italiji i njenim saveznicima u korist. Mi Jugoslaveni i Češi bosanskog bataljona smatramo se antantinim savezni-ciira. — Tal janskoj vcjsci nudamo ooložaje Suganske doline i savetujemo, neka po priloženim nacrtima izvrši Italija sa odgovarajučim silama jak napadaj. Prva kolona, koja če Suganskom dolincm preko Levika
ILevico) proti Perdinama (Pergine) i Trentu bez po-teškoča napredovati, nije po našem mnenju tako važna kao druga, koja če si proti severu prokrčiti prelaz pod Salubijem uz Maso i po Kalamentskoj dolini (Calamento) u Flemsku dolinu (Fiemme) nad Kava-leze (Cavalese) i kod Ore (Auer) pod Bolzanom na-stojat če uzeti glavnu i jedinu železnicu celog južnog Tirola.
Deneraini štab neka izvoli proučiti priložene načrte, skice i karte; neka uzme u obzir, da je doduše u ovome trenutku još nekoliko nemačkih jedinica u tirolskom zaledu više Trenta, kako prilog prikazuje, ali ove su jedinice spremne, da u najkrače vreme odu na sošku frontu, gde se vrše priprave za veliku — možda največu ofenzivu proti Italiji. Za svaku po-jedinu kolonu daje zbor urotnika bosanskog bataljona vodnike na raspolaganje.
Talijanska komanda neka pripravi gradu za most preko Masa kod Anjeda (Agnedo), da bude po za-uzeču suganskog odseka napredovalo gibanje talijan-skih trupa sa svim tehničkim sredstvima.
Predlažem, da bi se sva akcija vršila naglo, — oresenetljivo. Najpre nek se prodre u obliku klina iz Strinja (Strigno) i Ville preko Masa kod Karzana, Druga faza akcije biče zauzeče celog suganskog sek-tora i artilerije 18. dvizije od Čivarona (Civaron) do Salubija i na S. Pietru. Treča faza akcije: napredovanje kolona u zalede pomoču najpokretnijih sredstava, dvokolica i automobila. Za oešadiju i koturaše pripravljeno je preko Masa pet brvna i mostiča; za auto-mobile i artileriju mora si talijanska komanda postaviti pomenuti več most, šta ne če biti skopčano sa osobitim poteškočama-
Prva i druga faza izvedive su u jednoj noči, tekom nekoliko sati. Treča faza je ovisna od moči i brzine gibanja-
Urotnici su spremni sudelovati svuda, gdegod bi smatrala talijanska komanda našu pomoč dobrodošlem i naše poznavanje prilika korisnim.
Karzanski projekat.
M. 1:1,200.000. Projektirani pravac kretanja talijanske vojske po prelomu fronte kod Karzana. Cilj suganske kolone Pergine, cilj ca-dinske kolone Auer-Bolzano.
Otvoričemo carzanske položaje, u danom trenutku prerezačemo sve telefonske veze odsecima, baterijama, 181. i 1. gorskoj brigadi i 18. diviziji, preki-nučemo električnu struju i pokvariti električnu centrali!. koja puni žične pregrade po Suganskoj dolini.
Prilažem rezervatne načrte 18. divizije u merilu 1 : 25.000, sve potrebite specijalne karte u merilu 1 : 75.000, rezervatne karte sa oznakom talijanske linije, carzanski odsek u merilu 1 : 10.000, množinu crteža pojedinih odseka Suganske doline u merilu od 1 : 500 do 1 :2000.
Talijanski deneralni štab neka nam potvrdi, da je u redu primio zapečačenu pošiljku sa potpunom sa-držinom, koja je naznačena na priloženom inventar-nom popisu. Znak potvrde biče dve teške (15 cm) granate, tečno o pedne na karzanski most.
Izaslanika nek mi deneralni štab vrati istim pu-tem u Karzano (Carzano), sa odgovorom, kamo i kada može doči komandant karzanskih urotnika u talijan-sku liniju na dogovor, koji bi se mogao uročiti svake noči izmedu 22. i 24. sata.
Pečatim i naznačujem pošiljatelja «Mittente te-nente Pavlin. Riservatissimo«.
Naslov: «Allo Stato Maggiore I. Armata«.
* * *
Iz opreznosti ne potpisah pravog imena. S austrij-skim uhodama, kojih ima u Italiji mnogo, moramo računati, da nebi štogod o našem pothvatu doznali.
Sem pošiljke sastavih podnaredniku još posebno pismo za komandu talijanskog odseka u Strinju (Strigno), koju upozoravam, da parlamentarac - pot-časnik nosi u zavitku vanredno važne dokumente, koje treba ne časeči poslati komandi armije i vrhov-noj komandi. Izaslanik mi se ima vratiti odmah ili bar sutradan. — — —
Moj podnarednik se teško uči talijanski. Po parku u Karzanu (Carzano) šeče od kestenja do kestenja,
te se uči. Češče gleda u listič, na kojem ima tri rečir «lo sono parlamentario».
jTd/sek Valtfuaana.
M. 1’SOOOO	*-------- RMtv.tTvm
n_n_nj“LH_ glavni rovi. R_FU=Lf=m_ icrpuM&rJ. ali rezervni rovi. o- avdrgrodnje slrcde.
«Toliko moraš znati, ako želiš iči u Italiju.»
* * *
Podnarednik Mlejnek je poneo zavitak 12. jula opodne. Uvečer i noču još se nije vratio. — Vrativši
se njegovi pratioci navečer pripovedahu izmišljeni dogadaj, kako su Talijani iz zasede napali Mlejnekovu izvidnicu, te ju raspršili - . ,
Stojah u Karzanu, pred pisarnom 4. čete. Negde u daljini opali težak top. «Zum, zum, zum,» približava se sa talijanske strane u našem smeru. To je poznati šum velike granate.
«Brrum!» —
Dvadeset koraka od karzanskoga mosta podiže se grd, crn, 25 m visok stup. Vetar tera dim preko Masa k nama. Kakav smrad!
Ljudi oživiše, sve beži u kaverne. Kad padaju zrna ove veličine, nije probitačno stajati u bližini — na cesti.
Pogledah na sat. Dva minuta manjka do podne. — «Trista davola, ta to je podne! — To je moja granata! Signal iz Vičence!»
Odmah mi je postalo vruče; dah mi je stao. Po-hrlih u park, odakle je lepši vidik na most i uvalu uz potok.
Još jedna granata mora doči!
Četiri minuta po eksploziji opalio je top ponovno. Nekoliko sekunda je muk, a onda opet zum, zum . . . Čini mi se nekako preblizu, — skočih za debeli kestenj, ali sa osečajem nepotpune sigurnosti-
Tresnulo je u kamenje onkraj potoka- Železo i kamenje leti po Karzanu, udara u stene i stabla i zviždajuči u svim melodijama preleta visoko nad nama.
Nad potokom se opet rasteže črni zagušljivi oblak. U Karzanu je sve tiho, ni žive duše ne vidiš.
Dne 14. jula u 3 sata jutra vratio nam se izgubljeni podnarednik.
Okrugla, nekoliko mršava glavica se smeši. Oči bliistaju. Čini mi se, da mu se za ovih 37 sati izraz očiju nekoliko promenio. Pozvah ga da sedne, te mi stade odmah pripovedati, kako je svoje poslanstvo izvršio:
»Pratiocima se sakrih za Sperom i četverke do-doh travom po zapuštenim rovovima do pred Strinjo-Pred talijanskim uporištem s levu stranu ceste u Strinjo (q 548) počeo sam plaziti opreznije, jer sam opazio Talijane. Posada se bezbrižno zabavljaše. Dvojica se uhvatiše u koštac, te se rvaju i gnjave, a ostali gledaju, smejuči se. Nekoji bejahu na stablima i zobahu dudove. Još me nije nitko opazio. Kod jed-
Dim teške granate.
nog grma preskočih zapreke, gde i stadoh, da se uve-rim nije li me tko primetio. Sve je u redu. Pušku sa-krijem u grm, lepo je pokrih liscem i podoh dalje sa zavitkom u ruci. Ni sad me još nisu opazili, Ustavih se pod stablom, na kojem je medu granama sedeo vojnik, te mu kliknem: »Halo!« — Trgne se i pogleda, tko ga zove. Da vam ga je samo videti i čuti, kakvim glasom je zatulio: »Austríaco!« — U istem trenutku
bejaše preda mnom na zemlji. Nije se spuštao deblom, več je skočio ko veverica, pa baš na noge. Htedob govoriti, ali nemam kad, jer moj ti Talijan bese brzo-nog ko zec. Doskakavši bliže k svojima, vratio mu se dar govora. »Austríaco! Austríaco!« — počeo je vikati. Ja podoh' lagano za njime i sve mašem, te poka-zujem zavitak. Kad me opaziše, ko da je kobac pao medu pileta. Sve se raspršilo; bežali su po puške. Kad su videli moj zavitak i mene golorukog, pomiriše se, nu nitko mi se ne približi, več moradoh ja lagano k njima. Sveudilj nokazivah zavitak i ponavljah reči, koje ste me naučili. Tako izgovorili redom pet puta: »Io sono parlamentario,« — sve dok se ne približih. Još se osvrtahu, nema li nas možda više, a onda se trojica osmeliše, primiše me za rame i neko iko me gurahu, hoteči mi uzeti zavitak. Pokazah im naslov, a zavitka ne pustih iz ruku »Io sono parlamentario!« Predah im eno drugo pismo, hoje imah uza se. —
Komandant njihove straže javi telefonom, da je došao Austrijanac, koji veli, da je parlamentario. Četiri vojnika spremiše me po vijugama nizbrdo, koje je sve izrovano. Htedoše mi vezati oči, ali ja sam se branio, jer sam parlamentario. Zavitak su mi ta-koder hteli uzeti, ali ja ga nišam dao, več samo velim: »Io. io!« Razumeše, da hoču sam nesti. Nakon dugog hoda dodosmo komandi čete i malo zatim k bataljonu, Časnici, kojima dadoh zavitak, pomnjivo pregle-davahu pečate i napis.
Kod bataljona mi nudiše jela i pica, no ja odbih. Tu sam morao čekati do mraka. Navečer dode auto-mobil, kejim smo se odvezli na višu komandu u Kastel Tesino. Dalje smo se vozili u drugom automobilu, koji je bio zatvoren. Vozili smo se vrlo dugo, a i naglo, šta smo osečali osobito kad smo se spuštali po serpentinama nizbrdo. U ravnici sam čuo dvaout zvi-ždanje vlaka. Tako sam znao, da se vozim uz že-leznicu.
Bilo je več tri sata, kad stadosmo u malom dvo-rištu pred jednokatnicom u Vičenci.
Ispitivahu me koješta. Ja im odgovarah, da je sve napisano u pismu, te da nemam drugog naredenja, sem doneti zavitaku Italiju i odmah se vratiti.
Još me pitahu: »Znadete li, šta je bilo u zavitku?«
»Znadem za sve te zemljovide, pisma i načrte što leže na vašem stolu. Moj komandant mi je reko sve i pokazao pre nego je zapečatio.«
Gospoda su se značajno pogledala i nasmešila. Nišu me više ni ispitivali.
Popodne me pozvaše iz sobe. Na dvorištu stajaše automobil. Časnik sedtie uza me i mi odjurismo kao grom. Znao sam, da me voze kuči. —
Zaustavismo se kod komande u Kastel Tesino, a noču me odveše bataljonu u Strinjo.«
Mlejnek mi pruža prijav, četiri puta previt i nekoliko natrgan listič, na kojem stoji napisano, nek dode komandant od 21. do 23. tm. na mesto, koje mi naznači potčasnik. Noč pred polaskom neka dade komandant znak, dve bele rakete (vatrometa) u dva sata noči, a druge dve po sata kasnije, koje če biti znak za sastanak u 23 sata.
»Gde je to?«
»Tamo, gde se talijanski rovovi križaju sa cestom iz Spere u Strinjo, kod uspona 501.«
2.	Cesare cav. Finzi.*)
Tako je ime malome i neznatnom, ali bistrom, dalekovidnom i radinom čoveku u Italiji, koji odva-ljuje posao za desetoricu drugih. Usled svojih van-rednih sposobnosti podigo se veoma naglo; — polo-vicom 1917. god. bejaše još kapetan. Več kao takav zauzimaše odlično mesto vode informativnog ureda I. talijanske armije.
Kao Bosanac prelazio sam u letu 1917. god. sva-kog tedna, nekada i po dva do tri puta sedmično tali-jansku frontu. Trinaest puta bi dolazio Finzi iz Vi-čence, da osobno sa mnom razgovara. Uvek pun ideja,
*) čit. Čezare kavaliere Finci.
kazao je opsežno poznavanje austrijskih prilika, da smo mu se morali diviti. Isprva nije mi bio razumljiv njegov upliv i cesto sam mislio, da čovuljak preterava, kad' je govorio o svojim konferencama sa komandan-tima armija, sa vrhovnim zapovednikom deneralom Kadornom (Cadorna), pače i sa istim kraljem. Kasni-je se uverismo, da njegova reč mnogo važi.
Finzi bejaše pred rat talijanski vojni ataše u Pesti. O Slovencima i Hrvatima, te o Slavenima
Oficirska vila u Karzanu.
uopče imao je čovek slabo mnenje, sve do onog doba, kada je počeo opčiti s nama. Video je u nama Austri-jance i niti njegovi poslovi na fronti za prvih godina rata nisu mu mogli istisnuti prvotnog uverenja. Bit če, da je i na nj mnogo uplivala strahovita tradicija, koja se predaje rodovima o onim Hrvatima, kcji god. 1849. pod vodstvom denerala Radetzkoga ostaviše iza sebe rdav glas. I Finzijevog deda zlostavljaše Hrvati do nesvestice. U Italiji takih prizora lako ne zaboravljaju
i opčeniti talijanski pojam »croato« je naša žalosna •baština iz vremena Radetzkoga.
Zanimivo je to, što Finzi isprva nije verovao, da sam i ja iz tih krajeva.
Stajasmo noču licem k licu, ali uvek me je sukao tako, da mi je reflektor obasjavao lice, eda me uz-mogne lakše opažati — on malen, zaklenjen, nepo-verljiv Tali jan, a ja uz njega velik, nekoliko pognut, ■dobrodušan Bosanac. Činilo mi se, ko da se češče po-dizao na prste, da bi mi bolje zagledao u oči.
Karzano.
U Vičencu se vračao novom verom, da ima i medu Slavenima ljudi, koji nisu Austrijanci — neka nova generacija, koja nikako ne ide u njegov doja-košnji kalup.
»Jesu li vaši ljudi pouzdani?«
»Videli ste potčasnika. Takvi su.«
»Koliko vas ima?«
»Broj nam svaki dan raste. O mojem saobračaju s vama je točno poučenih samo nekoliko ljudi, Urot-
nika, koji su na moj mig pripravni stupiti u akciju, ima oko 50. Svih ljudi nišam o torne informirao, jer držim -da ne bi dobro bilo, kad bi svi znali sve i bez potrebe o opasnoj stvari raspravljali «
»Tako valja! Radi sigurnosti i opreznosti treba vaš korak držati tajnim i medu najboljim prijateljima,«
O Cadorni veli Finzi, da se je izrazio ovako:
»Vaš je načrt jako lep. Mene je presenetio. Načrt je predložen sada vrhovnoj komandi. Odlučiče »Sua Eccelenza« (čit. Ečelenca). Sua Eccelenza mi je reko, nek se osobno upoznam s vama i porazgovorim.<c
»Sua Eccelenza« je deneral Cadorna?«
»Jest,« smeši se Finzi.
Ispituje me o mojim ličnim podacima, o obitelji, o vojnoj službi i o motivima, koji su me vodili do saveza s Italijom.
Odgovorih mu s motivima naznačenima več u pismu.
»Mi smo jugoslavenska irredenta.«
»Tako! A jeste li uvereni, da če rat razbiti Austriju?«
»Jest! O torne smo tvrdo uvereni.«
»Čujte, gosoodine, to je problem, velik problem, kod koga če odlučivati velesile. Prijatelju, Austrija ima zagovornike u Engleskoj, Francuskoj i Americi.«
»Pa ipak če propasti. Drugog izlaza nema.«
»Želim, da se obistini to, šta vi tvrdite. To je teza, koja vodi i moje delovanje- — Meni su Slaveni simpatični. Govoričemo drugiput o vašem problemu.«
Finzi je s veseljem preuzeo posredovanje, kad smo pisali dr. Eduardu Benešu u Pariz. Izjavio je, da nam je i nadalje na raspolaganje kao posrednik, ako želimo opčiti sa znancima, živučim u inozemstvu.
* * *
Nitko nije bio tekom celoga rata tako točno poučen o jakosti i nakanama protivničke fronte, kao što su bili Talijani u Suganskoj dolini informirani o Austrijancima.
Sam Finzi mi je priznao na koncu tata, da spa-daju oni meseci, kad je imao u bosanskoni bataljonu u Austriji svoje poverenike, mfedu najlepše u življenju. Onda je radio veselo i uspešno! Posao je bio ugodan i lak! S kakvim zadovoljnim čuvstvom se je vračao š fronte i svaki tedan po dva puta zavijao automobilom po serpentinama i po Suganskoj dolini u Vi-čencu i nosio rezultate vrhovnoj komandi, koja se nije mogla načuditi njegovom točnom informativnem aparatu! Tamo u čekaonici vrhovne komande sastajahii se colonnello Marchetti, colonnello Smagniotto (čit. kolonelo Smanjoto), Vigevano (čit. Videvano), ten. col. Vecchiarelli (Vekiareli), Dupont (Diipon) itd.; sve vršni izvestitelji denerala Cadorne, te prispodabljahu, šta ima ovaj, šta onaj . . . Informativni aparat deluje svuda izvršno, ali nitko se ne može meriti sa drobnim kapetanom Finzi jem, koji uvek smešeči se dovuče najtežu torbu. Ten. col. Vecchiarelli se hvali artilerijskem izvestitelju, da mu je tekom zadnjega tedna otkrio 4 nove austrijske baterije i pokazuje radoznalomu artileristu, gde su novi topovi. U to rasprostre kapetan Finzi »ešto velika po stolu.
»Koji je to davo?!« Stručnjačko oko artilerista odmah uvida, kakvu dragocenost ima pred sobom.
»Odakle ti to?«
»Ne pitaj odakle, več gledaj, šta imaš!«
Položaji svih austrijskih baterija od Val Piane do Asiaga sa planskim kvadratima! Ne samo položaji! Na napiru su i imena baterija sa oznakom množine streliva, što ga ima ju u to doba na raspolaganje. Za-lihe streliva su im vrlo skromne! Strelne karte kažu smer i način delovanja svake pojedine baterije i koju zadaču imaju u slučaju breše.
»Šta je to, opet«?
Finzi opet rasprostire nešto velikog.
»Je li moguče? Ta, to su austrijski načrti 1 : 10.000! Čuo sam več o njima.
Iz načrta »Borgo«, koji siže od Salubija do Civa-rona, čita artilerist črnilom označene znakove bate-
rija: kod točke 1886 na Salubiju je »10.4 K« (kanoni 10.4 cm). »Točno, tamo je!« Kod Ville Dana: »V* GHb '2Iz»«. (Polovina druge baterije gorskih haubica 28. pu-ka-) ¡Kod Favere opet: s1/2 Kn 2/s8«, nešto niže: »1 G 28« itd. Samo na ovom načrtu je točno označenih 26 mesta, gde su smeštene baterije četirih artilerijskih: skupina.
»Per Dio!«
Finzi se smeši, jer mu zaliha još nije iscrpana. Još ima imena komandanata, broj artilerista, mestar gde imaju baterije svoju komora i kolone, gde kuhinje.
»Evo, šta ti doneh. Nastoj, da budeš tekom avgusta marljivo mašio Austrijcima topovska ždrela, kada se budu počeli javljati! Imaju naime zasnovanih više akcija. Pogleduj ovo!«
Finzi pokazuje popisana poduzeča, koja kani austrijska 18. divizija izvesti u mesecu avgustu. Tu su zabeležena četiri poduzeča: 1. »Die Coalba - Unter-nehmung des Baons 1/63« s Caldiere nad Civaronom, 2. Der Feueruberfall auf das italienische Lepusette-lager, 3. navala bečkog bataljona IV./4 iz Caverne na talijanske položaje Fontanelle i Samone, 4. navala jurišnih odelenja na talijansku posadu na žel. stanici Agnedo.
»Moj informator iz Austrije veli, da je brigadir u Piagaru jako poduzetan čovek, koji na fronti nikad ne miruje. I komanda 11. armije u Leviču (čit. Leviku) potice sektore k što večem gibanju, a to znači, da froče živahnim demonstracijama odvrnuti talijansku pozornost od Soče, gde bi imao pasti glavni udarac.«
»A termini tih akcija?«
»Doznačemo ih na vreme. Na Monte Levreju sedi moj motrilac, koji čeka na signale. Akciju 1. gorske brigade imam u prepisu — sasvim točno ocrtanu.«
Finzi vuče iz svoje velike torbe paket originalnih ukaza 11. armije i raznih divizija.
»Ukazi su razvršteni počamši od 1. juna do da-nas. Nekoji su u prepisu, jer moj informator nije mo-gao dati iz ruku svih originala.«
Sličnog gradiva ne može sabrati ni Smagniotto, ni Vecchiarellij nitko drugi — sem Finzia . .
* * *
Zato nije čudo, da je na Kaldieri (Caldiera) Austri-janaca jednostavno nestalo, kad su se noču potajno verali gudurama, da iz gnezda po Koalbi poberu Tali-jane, a ostatak da potuku. — Više od 40 Madara je tom prilikom palo Talijanima u ruke, koji na svojoj strani ne imahu nikakvih gubitaka. Karzanski signal
Leviko.
— dva bela vatrometa (rakete) — bio je uzrokom, da su Austrijanci doživeli neočekivani fiasko. 181. brigada nije dosele imala takve smole.
* * *
Sad znamo, zašto su »deutschmeistri« 19. avgusta 1917. kod Fontanelle iskrvarili. Tek što su izašli iz položaja i dopuzali pred talijanske položaje tako, da ih nitko nije mogao ni čuti ni videti, obasu ih cela talijanska fronta plutonima, a artilerija je tako pre-
cizno udarala po njima i po pomočnim jurišnim odeli-ma, da se mnogi ne mogahu više ni vratiti. Ni 1. gorska brigada nema bolje sreče.
K meni dolazi zloradi muftar Salko Beglerovič, doma iz Drežnice kod Mostara, koji več više meseci pase svoju srdžbu na »dajčima«. Salko kaže, kako su noču jurišali »dafči« na Talijane:
»Uvek im davaju bolju menažu nego nama, na dopust ih šalju po 40 od svake čete, a nas samo po 10-Sad su se Boga mi »dajči« iskazali.« — I za Fontanelle je bio dovoljan jednostavni karzanski signal.
* * *
Kako zagonetan je bio Austrijcima talijanski muk, kad su 30. i 31. avgusta u 4 3/2 sata jutra stali Austrijci iz svih vrsta oružja izazivati! Talijani, koji inače na svaki prasak mitraljeze tačno odgovaraju, sad šute kao grob, kad bi Austrijci na svaki način hteli podiči veliku galamu. — Austrijske komande ne mogahu razumeti talijanske hladnokrvnosti. Razume-še je samo karzanski urotnici, koji iz Buffovog parka opažahu lepu igru.
* * *
Veliko je čudo, što je Austrijcima delomično uspela akcija Anjedo (Agnedo), sa svim tim, da su Talijani bili obavešteni i potrostručili posadu. Nervozni su komandanti nesreča svake vojske; tako i u Italiji, gde ima mnogo nervoznih ljudi. —
3,	Pohode,
Za sugansku akciju se je odlučila talij, vrhovna komanda na dan 13. septembra 1917,
Kapetan Finzi ima mnogo ideja. Ispituje, kako su organizovane kuhinje kod bataljona i kada dobivaju večeru u frontu.
»Ne bi li bilo moguče opiti one elemente, koji bi možda radi svog austrofilskog mišljenja sprečavali akciju? Dao bih vam za to opija. Po njem če spavati više sati.«
' »Izvršno! U kakvom obliku imate opij?«
»Mogu vam dati u prahu ili u kojem drugom obliku- U kotao, gde se kuha kava ili juha za 25 ljudi do-voljno je isuti jedan mali omot, kad nitko nepozvat ne vidi. Za veče kotlove dao bih vam veče omote. Mogu vam nabaviti i rakije načinjene s opijem. Vojniku je dosta gutljaj dobre rakije, da spava 5—6 sati.«
»Nabavite mi obojeg opija!«
Ta ideja drži ventil, koji je popuštao pri pomisli na susedne sektore. Tko nije naš neka spava. Tako čemo izvršiti celi načrt bez boja i prolivanja krvi.
Rok 13. septembra nas oživljava. Sad na posao!
Izvidnice poslasmo na sve strane doznavati i razgledavati, da u zaledu ne bude kakvog presenečenja: u Trento i Bolzano, na Čivaron, na S. Pietro, u Borgo, Roncegno (cit. Rcnčenjo), Novaledo, Levico (Leviko), na Salubio, k 1. gorskoj brigadi i na cala-. mentsku cestu sa prelazima u Flemsku dolinu. Svaka skupina broji 2—4 momka sa potčasnikom, te je pro-videna sa pravilnim putnim ispravama. Uhode imaju mesto fesova kape, a na ovratnicima nemaju crvenih našivaka bosanskog puka. Žandarima se na raskršči-ma uvek u redu legitimirahu, i nitko da bi i najmanje slutio, tko su ti mcmci. Navečer i noču vračahu se sa raportima, podacima i skicama- Neograničenu oda-nost i idealnu požrtvovnost vidiš u urotnika. Jedinu neugodnost doživeo je kapral Leve od kapetana 14. puka na Čivaronu, koji ga je najurio, veleč, da nema tamo šta tražiti. Leve je odmaglio, ali se drugim pu-tem iznova pope na Čivaron, da tako ovrši svoju za-daču. Po zanatu bejaše kočijaš u Trstu, doma iz Senožeč. Taki ljudi vole piti, a poznati su sa svoje ustrajnosti i dosetljivosti.
•Karzanci su dobro raspoloženi, jer posao uspeva. * * *
Navečer 5. septembra čekaju več časnici 136. puka u Strinju.
Oni iz Vičence bejahu takoder ovde.
Kapetan Finzi govori nam o pripravama. Saopčio* nam je važnu vest, da če sudelovati više armija sa po-nekoliko odelenja, te dla vrhovnoj komandi nije mo-guče dovršiti sve priprave do 13. septembra. Toga radi je rok prenesen na večer 18. septembra. Trf zbora mogu pripraviti pre, a više nije moguče. Ca-dorna (Kadorna) hoče izvršiti akciju sa svim raspolo-živim silama-
Zadovoljavamo se time, jer razumemo, da se velikih sila ne može usredotočiti za par dana.
Finziju napominjem, da može poslati za par dana u Carzano (čit. Karzano) poduzetnog štabnog časnika, koji bi ogledao austrijske položaje. U tu svrhu ču mu nabaviti kompletnu uniformu austrijskog kaprala — artilerista ili pešaka. Sam ču jamčiti za njega, i sam ču ga voditi kamogod bude želeo, da mu pokažem, šta bi ga zanimalo. I stan imamo za nj pripravljen u Carzanu (čit. Karcanu). — Misao bejaše Finziju simpatična, te je odmah izjavio, da če sam iči — 10. septembra.
* * *
Navečer 10. septembra bejaše u Strinju važam sastanak. Tu nadoh veliki zbor štabnih časnika i artilerijskih. Trebasmo rešiti mnogo manjih pitanja tiču-čih se našeg poduzeča. Uverih se, da svom ozbilj-nošču misle na uspeh akcije. Iza sastanka isnratiše me Finzi i kapetan 136. puka do Castellare (č. Kastelare), da si usput ogleddju prve utvrde, zapreke i rovove. Noč je krasna- Reflektori rasvetljuju bajnu Sugansku dolinu i položaje na Čivaronu, uz Maso, na S. Pietro. Sve leži pred nama kao na dlanu, osvetljeno, kao u bajci. Pregledavamo austrijske položaje.
Diviti se moram tom čovuljku iz Vičence, koji uz oštar jezik i bistar razum poseduje mnogo odvažnosti. Kraj toga dobre je volje i rado se šali.
Pokazah mu i put sa stepenicama i lestvom na kastellarskoj steni uz crkvicu Sv. Valentina u Skurel-lama, kud može čovek ili celo odelenje u kojegod
doba dana ili noči neopaženo doči Austrijcima za leda. Urotnici sami sagradiše taj tajni put.
U Skurellama, na Kastellarama i uz Maso čuje se sad tiši, sad jači razgovor Bosanaca-
Kroz Speru vratiše se Talijani u Strinjo, Odveh ih kraj kapele za Sperom, gde se rastadosmo. Obojica. izjaviše, da su informirani i da su videli dosta.
4.	Zadnji dani na austrijskoj fronti.
Ujutro rano dne 11. septembra 1917. dode od divizije zapoved, da moram uapsiti 2 vojnika i odvesti
Kalčeranika uz Kaldonačko jezero.
ih auditoru. Domala doznah, da sam i ja aretiran s njima — radi veleizdaje i dogovaranja s neprijateljem, dakle radi zločina predvidenog § 321 i 327 voj. kaz, zakonika.
Tko nas je izdao? Što znadu o nama?
Črne misli roje mi po glavi.
Misijah, da je sav naš dojakošnji trud uništen. Odlučismo riskirati sve. —
Izazvasmo tobožnju bitku i Talijani su odmah počeli artilerijom obasipati naše zalede. Tako zatvo-rismo sudbenoj komisiji put u rovove, a pratnja tako-der ne mogaše odvesti zločince k diviziji. Posredovanjem brigadne komande isposlovasmo, da se je vršila istraga u Telvama u 3 sata popodne, — 20 minuta za glavnim rovovima. Do tog vremena poučismo urotni-ke u kakvom se položaju nalazimo i neopaženo op-kolismo Telve sa svih strana, da u slučaju .potrebe ckrenemo pod nož sve, šta bi nam se uprlo- Odlu-čismo iči pred auditora. U pratnji, koju je vodio narednik Čačič, bili su sami odabrani urotnici, odredeni, da nas čuvaju, a ne predaju sudištu. Bluze im bejahu napete od samih bombi. Računasmo na dvojaki rezultat istrage: ili čemo se opravdati i dokazati, da je nama dosad još nepoznata optužba izmišljena i neosno-vana, ili čemo se zaplesti, te če nas postaviti pred ratno sudište. U prvom slučaju vratičemo se k bataljonu i dovršiti posao, jer do akcije preostaje još malo dana; u drugom slučaju napaščemo u danom trenutku svoje suče i njihov štab, te uprizoriti za austrijskom frontom bitku, u kojoj urotnici ne mogu podleči.
Rasprava, odnosno istraga bejaše zanimiva. Uspelo nam je dobiti tumača časnika-urotnika (po-ručnika Krajnika) i odmah na dvorištu doznasmo ka-kvo je bilo saslušanje prvog optuženika. Nije čudo, što su se naši odgovori sasvim slagali.
Tužio nas je kuhar Urban, Čeh iz Prage, koji sa-znavši o uroti pohrli deneralu, komandantu 18. divizije, da ga lično obavesti o pretečoj pogibli. Urban je pogrešio, što ne javi svog predmeta putem nadlež-nosti i što u njegovoj optužbi bejaše i nekoliko kon-fuznosti. On pripovedaše, da je natporučnik Pivko slao Mlejneka u Vičencu i da je s talijanskim zapo-vedništvom dogovorena akcija. O prelomu austrijske fronte u karcanskom odseku pripovedaše celi roman. Govorio je, da kane urotnici — Bosanci i Češi — otvoriti sve ulaze, a nemačke i madarske bataljone u okolici omamiti opijem, da ne budu sposobni za bor-bu; Talijani imaju prodreti 13. septembra s tri armad-
na zbora i 2400 automobila kod Karcana preko Masa u smeru Trenta i Bolzana.
Mlejnek se izvršno zagovaraše i dokaza, da je Urban pakostan čovek, koji si je čelu stvar izmislio. O Vičenci i opiju, te njegovom učinku nije Mlejnek imao pojma, samo je znao to, da 2400 automobila ne može doči, jer kod Karcana nema zato ni ceste ni mosta.
Posle istrage, koja je trajala do noči, konstatirao je kapetan-auditor Klima, da je denuncijant Urban psihološka zagonetka. Sva trojica osumljenika behu pušteni na slobodu.
Paradnim korakom, jednoglasno pevajuči »Zovi, samo zovi!« stupa navečer pratnja u Karcano. Za njome se kradu Bosanci, naša obrambena garda.
Suci i njihov štab ni slutili nisu, da su bili u smrtnoj pogibli i da smo zapravo mi optuženici bili gospodari nad življenjem i smrču.
* * *
Kao zaključak ove neugodne afere nek spome-nem još raport pred carem Karlom, koji je dva dana iza toga došao u Calceranicu (č. Kalčeraniku) na Kal-donačkom jezeru (Caldonazzo).
Careva odredba glasi, da moram s mesta predati komandu suganskog sektora svom nasledniku (majo-ru Lakomu), a ja sam dodeljen štabu 11. armije.
Žao mi je bilo, što o meni tako lepo misle,
Careve odredbe nije moguče tako naglo izvršiti, jer predaja tako velikog i važnog odseka, kao što je suganski, traje bar 4 dana, a 17. septembra uvečer krečemo . . .
Raport i aretaciju nisu dopisnici i žurnalisti ni spominjali, koji su inače godine 1917. i 1918. toliko pisarili o Karcanu i Karcancima.
* * *
Dne 15. septembra dobismo iz Italije opijeve praške i staklenice. Uverismo se, da staklenice sadr-žavaju dobru rakiju, u kojoj se jedva razabire dodatak
-opijevog otrova. Jedan jedini gutljaj zaljulja te u krepak san.
Dne 17. septembra u 21. sati otvorismo ulaze, prerezasmo električne žice i druge zapreke pred celim karcanskim odsekom. U električnoj centrali prestala je turbina delovati. Tog dana urotnici ne veče-rahu. Ostala posada od Čivarona do Salubija več spa-vaše; pešači, artileristi i svi ostali, koji su pili opij u kavi ili inače. Telefonske veze prekidala su posebna odelenja svim odsecima, zapovedništvima i baterijama nalazečim se od fronte do divizije.
Mir božji vlada Suganskom dolinom.
Carzanske (č. Karcanske) straže tvore urotnici, čekajuči talijanskih kolona.
Dva časnika i devet momaka poslah u Strinjo, da vode prve kolone kroz austrijske linije.
Dva i po sata čekasmo uzalud — kolona nema.
U 11 i po sati pojavlja se prvo odelenje — arditi u gumenim papučama. Vodi ih Mlejnek.
Odelenje je predugo i prejako. S kastelarskim stražama nisu imali nikakvog posla. — O ponoči dali smo znak, da su arditi zauzeli prednju liniju bez puc-nja. — Sve to bi se moralo izvršiti tri sata ranije!
Kolona za kolonom morale bi več prodirati, ali talijanski komandanti očito pokazuju svoje nepovere-nje i od sata do sata zatežu poduzeče. Arditi doduše napreduju, te su več zauzeli jedan kilometar i po prve linije, ali peta kolona, bersaglierski bataljon ma-jora Ramorina izvršava tekar ujutro svoju neznatnu zadaču, zaposednuče mostova na Masu i Carzano (č. Karcano).
Vodnici več zdvajaju. Major Ramorini si ne da nista dokazati i u svojoj nervozi i smetenosti ne može ništa pametnoga učiniti. U šest sati jutra izvršen je jedva program prve faze t. j. prolom trih austrijskih linija, što beše po načrtu odredeno za prvi večernji sat.
Austrijske komande beže. U Borgu je veliki me-tež i još nije prekasno. da se postigne potpuni uspeh, ali nema onih hiljada, koje bi morale zauzeti suganski
odsek, Čivaron, Salubio i zalede. Oni dolaze, kad je več dan osvanuo i kad austrijska artilerija uspešno ■deluje, zatvarajuči danju prelaz preko Maža.
Skupini bersagliera je uspelo u jutarnjem mraku pretražiti Telve i doči do baterija kod Ceggia (č. Če-<da), koje Austrijci ostaviše begom.
Borgo.
Dalje nisu Talijani ni kušali doči- Kad nam več bese jasno, da če poduzeče ostati bez željenog uspeha, poslasmo 300 naših ljudi nalazečih se u karcanskom sektoru, preko fronte u italiju.
U 9 sati jutra predoh u Strinjo. Putem susretah bataljone brigade denerala Zinconeja (č. Cinkoneja), koturaše, alpine, bersagliere i druge pešake, sve lepo za marš opremljene. Dalje za Strinjom i Suganskom dolinom kretahu se vojske svih vrsta oružja, kolone
automobila — sve se još kretalo napred. Tako veli-kog aparata nije se moglo odjednom zaustaviti.
Uvidevši gospoda, šta su svojom nepokretnošču izgubili, hvatahu se za glave. Kažu, da je bio deneral Zincone (č. Cinkone) kažnjen i da je bilo s njime kaž-njenih mnogo viših časnika. Talijanska nas istraga ne zanimaše, jer bejasmo previše potišteni. Nitko nas tekom istrage ništa ne pita, a nije bilo ni povoda istraži-vati, jesmo li i mi Karcanci sukrivci neuspeha.
Pojedini urotnici čekajuči ove kobne noči na od-redenim mestima zaleda na talijanske kolone, osta-doše po neuspelom poduzeču u Austriji- Nastajnih dana i sedmica kušahu preči u Italiju. Nekoji su uspeli, a drugi moradoše šuteti i trpeti.
Šta vele Talijani na to?
Njihov dojakošnji muk dokazuje, da im još nije dozrelo vreme, da otkriju svoje misli o karcanskoj nedači.
Ugo Ojetti je pisao (II Secolo 25- VI. 1919.):
»Šta se je dogodilo onome, koji je svojim ludim ponosom i svojom nesposobnošču skrivio, da se je akcija ponesrečila? Kaže se, da je uvedena istraga. Zašto se još uvek taji? Komu je to poznato, taj ne če nikada zaboraviti činjenice: Kobaridskog poraza ne bi nikada doživeli, jer bi mesec dana pre došlo u Kar-canu do austrijskog poraza, ako bi bio u noči medu 17, i 18. septembra 1917. izveden načrt pukovnika Finzija s onom inteligencom, disciplinom, s programom i pouzdanjem, kojim je bio prigotovljen. Ne bude li istraga objavljena, govorice, kad bude za to vreme, onaj kome je to poznato.«
* * *
II. Jugoslavenski dobrovoljački bataljon u Italiji.
1,	Sisifov posao.
Ni danas ne razumem toga, kako smo se mogli Jugoslaveni i Češi - Karcanci tako naglo sprijateljiti sa katastrofom, koja nas je u prvom trenutku tako deprimirala,
Premda imasmo garantiranu vožnju iz Italije, ipak odlučismo ostati u Italiji.
Dne 22. septembra upitaše me, ne bi li hteli moji časnici i vojnici sudelovati kod neke nove akcije u Suganskoj dolini, kojom mišljahu sada probiti frontu. Upitah i gle — prijavi se 5 časnika i 15 vojnika, koji željahu biti kao dobrovoljci opet vodičima.
Prvu našu skupinu je automobil več odvezao na frontu, da izvida i traži veze sa našim Bosancima. Znadosmo, da je ostatak bataljona V. b. h- 1. još uvek kod Masa i da Austrijci svim sredstvima istražuju uzroke talijanske provale. — Zbog raznih nama nepo-znatih uzroka je talijanska vrhovna komanda odustala od nameravane ponovne suganske akcije.
U ovo vreme imasmo priliku upoznati nečuvenu ignorancu talijanske javnosti u poznavanju naših pitanja. Za Slavene nije bilo uopče nikakvog zanimanja. Ni jedne informativne vrstice nisi mogao nači o Sla-venima i dnevni tisak šutio je o nama ko grob.
Mi ne mogasmo uživati nikakvih simpatija, jer nas Talijani ne poznavahu. U talijanskim očima be-jasmo to, što Austrijci. S vi ljudi iz Austrije bejahu »austriaci«, šta več samo po sebi znači neŠto ružnog,
omraženog. Druga naša lokalna imena kao: sloveno, croato, boemo, bejahu tek nejasne nianse jednog te istog pojma »austriaco«. I odlični ljudi, viši časnici, koji bi prema stepenu svoje izobrazbe morali znati nešto više, bejahu u tim pitanjima sasvim nepoučeni i nepoučivi.
Strašna nam bejaše misao, da smo susedi Italije, koja sa Austrijom več tri godine ratuje i još nije uvidela potrebe baciti medu narod bar elementarne poj-move o zemljama i ljudima, koji žele zbaciti austrijski jaram. Sada več shvačamo, da takva duševno neinformirana vojska ne može ni verovati, da ima medu »Austriaki« ljudi i naroda, koji rade svim silama pro-tiv Austrije, U nama — Karcancima — gledabu zločince, koji greše protiv domovine! — Razumevaju pak svakidašnje dezertere, koji izjavljaju, da se ne če više boriti za Austriju, To su ljudi izmučeni ratom i sretni, što glavu odneše u Italiju, jer — rado živu.
Ovi Karcanci pako izjavljaju, da če se boriti protiv Austrije! To im je več previše! —
* * *
Svaka reč nas izdaje, da smo tudinci, pa bili u gradanskom odelu ili u talijanskim uniformama-
»Tko ste? Odakle?«
Katkada je položaj tako neugodan, da te iz njega ni »jugoslavo«, »czeco« ili »boemo« ne spasavaju. Najbolje si opravio, ako si mu dobacio odgovor: »Slavo, serbo ili americano«. Narednici Čačič i Leve, koji govore talijanski, šale se sa dobrodušnim znatiželjni-cima, veleči, da smo »giapponesi«. Čudno im je, ali — veruju. Stranci su, biče dakle valjada »giapponesi« (Japanci), koji su i onako naši saveznici!
U dinevima odmora počesmo sa propagandom kod redakcija, medu gradanstvom i oficirskim kru-govima. Tumačenjem pripravljamo našemu imenu pravilnije pojmove, korak za korakom, reč po reč. Formirasmo se u »Reparto autonomo czeco-jugosla-vo« i sredinom oktobra 1917. krenusmo u frontu na Monte Zebio, Monte Katz i Monte Rasta.
Naš rad na fronti počinjemo u odelku 5- bersa-ljerskog, te 77, i 78. pešadijskog puka. Premda je bersaljerskom pukovniku bilo ukazom javljeno, da smo pouzdani Srbi, gledao je na nas nepoverljivo. Tre-balo je samo dva dana, dok nas je upoznao, a iza toga držao oduševljene napitnice hrabrim urotnicima, Ber-saljerski major Borghesio je spretno ugrabio priliku, kad smo marširali mi Jugoslaveni mimo jedne njegove čete, te nas predstavio svojim ljudima ovako:
»Poznate li momke, koji dolaze? Glejte ih samo, kaki su junači! Došli su u Italiju, da oslobode svoju braču, koja se nalaze preko u Austriji. Tamo su njihovi rodaci. Evo i oni kažu, da Austrija mora propasti! Sla-veni su- Medu Talijanima i Slavenima nema neprija-teljstva. Mi smo brača! Oni bejahu austrijski podanici i dobro znadu, zašto se bore protiv Austrije!«
Bersaljeri su na taj način doznali tko smo, i novost razneli po celom sektoru.
U našem programu bejaše prelaziti češče iz sek-tora u sektor, da nas upozna što više talijanskih pukova. Slutili smo, da pripravljamo tla za legije dobrovoljaca, koje če, ako Bog da i sreča junačka, doči iza nas.
Ravnatelj češkoslovačke pisarne u Rimu Hlava-ček, posetio nas o Novoj godini 1918. Zadivljen je bio, kad je opazio koliko i kakvih sve odličnih prijatelja imamo u vojnoj zoni. To bejahu prvi plodovi našeg drobnog rada.
Pomoču poručnika Staneta Vidmara i karcan-skih časnika kušali smo naš odred proširiti i u tu svr-hu oslobodili odeo Čehoslovaka, koji su taman došli preko fronte, te smo tako osnovali »Češko-jugoslaven-ski odred« — (Reparto czeco-jugoslavo).
Naša momčad bejaše disciplinirana i u svakom pogledu dobro izvežbana, Gdegod se pojavismo, ose-časmo na nama radoznale i opažajuče oči i nije čudo, što su vojnici bili ponosni, Naše rediovne vežbe, manevriranje, proste vežbe i svakidašnje sokolske vežbe na spravama dovabile su mnogo časnika savezničkih armija, koji su došli samo da nas vide. I za nogomet
izvežbasmo dvoju mcmčad, te se cesto takmismo sa talijanskom, francuskom i engleskom vojničkom mom-čadi u Veroni, Tuguriju kod Vičence, u Longi ili na engleskom polju kod Vičence,
To bejaše naš odmor. Da se vidi koliko smo truda uložili u svoj odred, navest ču dnevni red, koga su se držala odelenja, kad nisu bila na fronti. Iznimke se nije činilo ni nedeljom ni blagdanom. U 8 sati bile su */2 sata zajedničke proste vežbe; u 9 sati bila je obuka — za Čehoslovake odeljeno; u 14 sati redovne vežbe; u 15 sati telovežba na spravama; u 16 sati učenje talijanskog jezika, nato gimnastične igre; u 20 sati čitanje i razgovori pod vodstvom časnika-Uzgajali smo i zbor propagandista, naobraženih ljudi, obzirom na ratnu službu, jer smo se cesto delili na malene skupine od 15 do 20 ljudi po odseku.
Naši Karcanci i prvi njihovi drugovi dobrovoljci razlikovali se u velike po svom uzgoju od svih kasni-jih formacija.
Uspesi našeg odreda na bojištu bejahu za nas naj-bolja propaganda. Italija je rado objavljala epizode s bojišta i o njima raspravljala.
Novine raspravljahu na široko o našim uspe-sima. O neznatnoj epizodi, koju doživesmo kod Stokareda (Stoccaredo) pri nasrtaju na austrijsku stražu dne 29. marca 1918. govorio je predsednik mi-nistarstva Orlando zastupnicima podjarmljenih naroda na rimskom kongresu — početkom meseca aprila. Dapače sam »Giornale d'Italia«, ko ji nam bejaše po svojem smeru nenaklonjen, poveo se za drugim listovima, te opisivao naše dogadaje na bojištu. Dne 3. maja 1918. doneo je prizor, kako su naši dobrovoljci pevali Austrijcima 11. puka »Onam, cnamo.« List je citirao pesmu i opisivao njen uspeh, ali ne spomenu, da je pesma jugoslavenska.
2,	Politične zapreke,
Iza rimskog kongresa ostaše zastupnici Jugosla-venskog Odbora u Italiji- Politična atmosfera bejaše
Slavenima več ponešto blaža. Najspretnije su novi položaj iskoristili Čehoslovaci, koji imahu več koncem aprila dozvolu za ustanovljenje češkoslovačke vojske u Italiji.	^
Mimogred spominjem, da je bila zasluga baš dobrovoljaca s fronte (Reparto czeco - jugoslavo) što beše češkoslovačko pitanje tako brzo i ugodno rešeno.
Još pre no je bio potpisan ugovor glede češkoslovačke vojske u Italiji, vežbasmo več u bojnoj zoni prve češkosl. bataljone, časnike i momčad što behu prispeli iz logora, te behu odredeni za izvidničku službu na fronti, po receptu i metodama našeg odreda. K ovim novim češkoslovačkim formacijama poslah svoje češkoslovačke časnike i momčad, i tako je došlo do deobe češko-jugoslavenskog odreda. Iz čeških izvid-ničkih četa beše formiran 39. češkosl. pešadijski puk (»Vyzvedni«), kojeg odelenja bejahu razaslana po celoj fronti, kao i moje jugoslavenske čete, na frontu VII., I. i VI. armade.
Taktično delovasmo sa Čehoslovacima rame uz rame i večinom zajedno ili bar paralelno, dok be-jasmo administrativno Jugoslaveni autonomni.
Meseca maja ojačasmo u bojnoj zoni jugoslaven-ski odred1 sa dvim stotinama ljudi. Broj časnika se takoder povečavao — od preko. Jugoslavenski čas-nici, koji su dezertirali iz austrijske vojske s namercm da stupe u borbu proti Austriji, ostajahu u odredu na kratkom vežbanju i nakon toga odlazili kao dobro-voljci na frontu. Tih časnika i vojnika nismo niti pri-javljivali, tako, da ih talijanska komisija ratnih za-robljenika nije ni imala u evidenci. Dosta je bilo, da sam deneralnom stanu javio imena i broj vojnika i časnika zaposlenih u mojim četama- U tom pogledu iskazivali su nam talijanski vojnički uredi potpunu poverljivost. Komisija ratnih zarobljenika je takoder uvažavala naše želje. Pojedini Jugoslaveni nalazeči se -u logorima, pisali su, neka ih pritegnem k svom odredu. Potrebna je bila samo depeša i za nekoliko dana bejaše dobrovoljac kod nas. Od avgusta dalje nišam se više smeo obazirati na molbe iz logora. —
Sretni bi bili, da smo mogli osloboditi hiljadc Jugoslavena, ali za nove formacije dobrovoljaca nismo imali časnika. To, šta su Čehoslovaci postigli leskom i dugotrajnom diplomatskom borbom, imali smo mi Jugoslaveni de facto več davno pre puterm apsolutnog poverenja i vlasti, koju su si znali Karcanci priboriti i održati na talijanskoj fronti. Nažalost, da te vlasti nisu nekoji u Italiji nalazeči se članovi Jugo-slavenskog Odbora mogli razumeti, te su nas zbog nje voleli sumnjičiti, nego da bi ispitali otkud nam ona.
Početkom 1918. god. cenili smo broj jugoslaven-skih zarobljenika u Italiji na 30.000, medu kojima je bilo mnogo molitelja za oslobodenje i pristup u srpsku vojsku. Njihove molbe su bile od talijanskih ureda za-bačene, te ih po večini uopče nisu ni rešavali. Za njih se nije zauzeo nitko. Jugoslavenskim časnicima do-brovoljcima je bilo lako doči do njih i osloboditi ih, ali Jugoslavenski Odbor nam je to zabranio. Imao je zato svoje uzroke.
Kad doznah, da je u logoru Nocera Umbra 200' jugoslavenski h časnika, koji behu svi uložili molbe za oslobodenje i primitak u srpsku vojsku, bejah uveren, da im komisija za ratne zarobljenike ne če udovoljiti molbi. Jedina mogučnost dati časnicima slobodu i pri-liku sudelovati u borbi protiv Austrije, bila bi, da ih sam dignem iz logora.
Talijanskoj komandi obrazložih načrt, kojim zamislih formirati jugoslavensku brigadu sa 2 do 3 puka, jaka 200 časnika i 10.000 ljudi. Za nekoliko dana javiše mi, nek • pripravim uvete s naše strane. U tu svrhu uzeh desetdnevni dopust i odvezoh se u Rim, da kušam isposlovati od Jugoslavenskog Odbora pu-nomoč i dozvolu za takvu formaciju, te da usput po-setim časnike u Nočeri Umbri, te ih obavestim.
Dr. Trumbiča ne nadoh u Rimu. Požurih za njime u kupalište Fiuggi (č. Fiudi). Uzeh na znanje njegov politični program, koji nije dopuštao ostvarenja mog projekta, što javih takoder zboru jugoslavenskih časnika u Nočeri Umbri. —
Dr. Trumbič je odobrio referat glede mojih četa i nije se protivio našem daljnjem radu na talijanskoj fronti, ali je najodlučnije zahtevao, nek se okanim stvaranja novih formacija.
Kao disciplinirani Jugoslaven pokorih se odredbi i želji dr. Trumbiča. Razpustih tekar stvoreni kadar Marčelize (Marcellise), idealno vežbalište za naše nove formacije.
Mnogobrojna moljakanja iz logora, nek ih za Boga bar ja oslobodim, kad im 20 drugih molbi nije koristilo, ostaše — glas vapijučega.
Brojne hiljade naših ljudi ostaše tako u logorima sve do konca rata, a za rasula Austrije pridružilo im se ješ kakih 100.000 novih i svi skupa živuči u zdvoj-nim prilikama čekahu godinu i dan na povratak iz ropstva. Tako su Jugoslaveni u Italiji ne znajuči u čiju slavu, šilom nosili sramotan žig austrijakantstva!
Na taj način ostah osamljen s mojim jugoslaven-skim četama. Za svoj odred imah doduše formalno odobrenje Jugoslavenskog Odbora i slobodu daljnjeg delovanja, — ali za kulisama počeo se boj proti mojih dobrovoljaca, koji na koncu nisu znali, na čemu za-pravo jesu. Šta si mogu misliti naši vojnici, kad čuju delegata Jugoslavenskog Odbora gde veli, da su čas-nici dobrovoljci »plačenici«, »negri«, »avanturisti« itd. — Tako? Mi smo »plačenici«? Znadu li gospoda, koja s tako ponosnom gestom karakterišu časnike soram vojništvu, šta rade i kakvo breme prte koman-dantima u nastojanju održanja discipline i podignuča palog ugleda? —
O torne dosta!------
Sad evo komedije na drugoj strani!
Dočuli su talijanski izveštajni uredi III., VIII. i IV. armije (uz Piavu do Brente), kako je uspešna propaganda jugoslavenskih četa na planinama. I ovi hte-doše imati u tu svrhu nekoliko mojih ljudi. Ne mogu dati. Pukovnik Smagniotto (č. Smanjoto). potpukov-nik Dupont (č. Diipon) i Vigevano (č. Videvano) do-laze, da vide Vidmarovu četu.
Nekako na koncu junija dolazi nam vest, da su si Talijani pomogli sami i sakupili jednu jugoslavensku četu (oko 100 ljudi) u Kusinatama, drugu (oko 100 ljudi) u Resani i nekoliko ljudi u Mogliano (č. Mo* Ijanu). Vojniči jesu, ali časnika nesna. Nitko ne voli iči takvim formacijama. Jugoslavenski časnici u lo-goru Nočera Umbra ostaše solidarni, te na talijanski poziv izjaviše, da hoče iči svi ili nitko. — Vojniči su ovde — oslobodeni, — a nemaju posla, ni časnika. Gumuše ih proti volji Jugoslavenskog Odbora u ratnu zonu. — Sad nema druge, več treba pomoči. Napokon poslah trim odelima nekoliko svojih časnika, te pre-uzeh vodstvo s disciplinarne strane. Za demobilizacije uvrstih ove ljude jednostavno u svoj odred.
Držah svojom dužnošču, da se pobrinem za ove slobodne, zapuštene rodake. Nekojim delegatima nel bese ni to po volji. — Bi li to bilo ljudski, da ovi do-' brovoljci ostanu najednom bez vodstva ili da ih Talijani gurnu opet u logore?
Polaganje prisege bilo je kod ovih odelenja važno, Jugoslavenski Odbor zabranio im je svako kretanje, dok ne polože prisege kralju Petru. Zato su j morali čekati, jer nikoga ne bese, koji bi ih zaprisegao. j Circulus vitiosus!
»Smem li ih ja zapriseči?«
Ne smem. Doči mora srpski časnik poslat od vlade.
»Pošaljite nam dakle gospodina majora Rističa iz Padove!«
Bez naredenja on toga ne sme činiti.
Povelje ne če nikada ni stiči.
Srpska vrhovna komanda je poslala sa solunske fronte u Italiju 20 časnika, dobrovoljaca iz jugoslaven- j ske divizije, jer smo molili, da nam se pošalju- Jugoslavenski Odbor je u Rimu primio te časnike. Nekoliko ih je došlo i k mojim četama na bojište, ali iz Rima su imali instrukcije, da ne smeju preuzeti duž-nosti, dok čete nisu položile prisegu.
»Smete li ih zapriseči vi, koji dolazite iz srpske vojske?«	’	• • :
»Ne, ne smemo. Zato nemarno punomoči!«
Članovi Jugoslavenskog Odbora obečavaju, da če se prisega ukratko izvršiti. Kažu, da imaju več for-malnu dozvolu- Od koga? — Prisegu treba izvršiti prema »propisu«, t. j. u prisutnosti katoličkog, pravo-slavnog i muslimanskog svečenika. Poslasmo, vele, u Rim kurira po svečenike.
Dobro. Sad čekajmo, da se vrati kurir sa sveče-nicima! Kurir dugo ne dolazi i več se četa u VIII. ar-miji počela buniti. Kurir ne može valjda nači u Rimu ni katoličkog svečenika, ni popa, ni hodže. Ustrpite se!
Meni je stvar sumnjiva, a poručnik Vidmar veli, <ia je sve to humbug i da delegat u Padovi to pitanje naročito zavlači, jer želi onemogučiti naš pokret u Italiji.
Mnogo energije i dragocenog vremena izgubilo se kod rešavanja tog pitanja. Samo dok čete pomirih irebalo je dva meseca. Zato odlučismo napraviti komediji kraj. Sazvah zbor četa, pročitasmo reč po reč obvezni sadržaj prisege, svi su redom potpisali i na koncu zapevali srpsku himnu. Potpise poslasmo voj-nom izlasniku Srbije, a talijanskom vojnom ministru jednostavno javismo dovršeni akt. Odgovorili su, da le dobro — »va bene!« —
3.	Reparto Jugoslavo.
»Jugoslavenski dobrovoljački bataljon kapetana Pivka.«
(Statistični podaci).
Jugoslavenski dobrovoljački odred u Italiji brojio le 33 časnika i 910 potčasnika, kaprala i redova Ju-goslavena, svega 943 ljudi.
Po plemenskoj pripadnosti bejaše 637 Srba, 176 Hrvata i 130 Slovenaca, po veroispovesti 298 katolika, 639 pravoslavnih, 5 muslimana i 1 Židov.
Pokrajine bejahu zastupane ovako:
Iz Banata i Bačke bilo je 89, iz Srema 49, iz Hrvatske i Slavonije 180, iz Bosne i Hercegovine 412» iz Dalmacije 87, iz Istre, Goričke i Trsta 47, iz Kranjske 41, iz Štajerske 34, iz Koruške 4, svega 943.
Časnici su bili:
1.	Kapetan dr, Ljudevit Pivko, Maribor.
2.	Poručnik Stane Vidmar, Ljubljana,
3.	Poručnik Oton Kovačič,
Kostrivnica—Podplat.
4.	Poručnik Vuletič Delimir, Zagreb.
5- Potporučnik Beloševič Mirko, Zagreb.
6.	Potporučnik Curie Ante, Donji Vakuf.
7.	Potporučnik Drobac Ante, Dubrovnik-
8.	Potporučnik Fedel Martin, Ližnjan, Istra.
9.	Potporučnik Iternička Franjo, Osijek.
10.	Potporučnik Jurkovič Luka, Velaluka, Korčula.
11.	Potporučnik Kambič Mirko, Ajdovščina.
12.	Potporučnik Kerekovič Luka, Brod na Savi.
13.	Potporučnik Kostrenčič Luka, Crkvenica.
14.	Potporučnik Kranjec Ferdinand, Ilirska Bistrica.
15.	Potporučnik Kumer Lojze, Idrija.
16- Potporučnik Miterko Vasilje, Berkasovo, Šid.
17.	Potporučnik Nepokoj Ivan, Osijek.
18.	Potporučnik Nikolič Mate, Gornja Lastva,. Kotor.
19.	Potporučnik Pajk Božidar, Gorica.
20.	Potporučnik Plevelj Alojz, Radomlje, Kamnik.
21- Potporučnik Plhak Hugo, Slatka gora, Celje.
22.	Potporučnik Popadič Bogoljub, Bugojno.
23.	Potporučnik Popovič Dean, Srem. Mitroviča.
24.	Potporučnik Sačer Stjepan, Gornja Stubica.
25.	Potporučnik Svetec Franjo, Zagreb.
26.	Potporučnik Šušterič Josip, Žalec, Celje.
27.	Potporučnik Vignjevič Dušan, Pisarovina,, Zagreb.
28.	Potporučnik Volarič Franjo, Vrbnik, Krk.
29- Potporučnik Zlatar Ante, Povija, Brač.
30.	Potporučnik Zvonarevič Todor, Podvinje,, Brod.
31.	Potporučnik dr. Wigele Zdravko, Beljak.
32.	Potporučnik Žagar Josip, Celje.
(33. Poručnik Demarchi, koji upravljale do jula 1918. jugoslavenskim odredom u Resani (VIII. armija) iz vlastite je pobude otkazao službu i vratio se u logor Nočera Umbra).
Na privremenoj službi u odredu bejahu: ruski potporučnik Gugljevič (do sept. 1918-), 1 Poljak, 2 Rusina i 6 Rumuna, 65 Čehoslovaka (6 oficira: Jirsa František, Kohoutek Josef, Zeleny Miloš, Pajger Karel, Mottl Karel, Veselko-Sedlecky Alois), koji sredinom 1918. god. za deobe Čehoslovaka i Jugo-slavena prestupiše češkoslovačkoj diviziji, u 39. puk.
Mrtvih (palih u borbama), umrlih usled teških rana i bolesti je imao bataljon devet:
1.	Runjanin Trivo, roden 1898. god. Gabešci, Hrvatska.
2.	Conjar Ivan, rod. 1893. g., Selište, p. Drežnik.
3.	Curkovič Marko, roden 1892- g., Livno.
4.	Kapral Manoš Anton, roden 1898. g., Zlarin-Šibenik.
5.	Sretanovič Vašo, roden 1897, g., Kobildo.
6.	Peterle Josip, r- 1887., Brunovec, Krško.
7.	Narednik Župančič Ivan, roden 1881. g., Ka-tinara.
8.	Nosovič Pavao, roden 1897- g., Gacko.
9.	Durič Srečko, roden 1897. g., Bukovici - Sa-sanice.
Sem navedenih, imao je bataljon nad 60 ranjeni-ka, koji su se večim delom sasvim oporavili. Iza svog odlaska iz Italije ostavismo u vojničkim bolnicama ratne zone 17 ljudi razmeštenih u Marostica (Marostika), Sandrigo, Edolo, Mestre, Vičenca, Verona in Brescia (Brešia), koji se tekom 1919. god. vratiše za nama u domovinu- Invalidi su: kapral Ivan Rončevič, redov Dušan Vidič i redov Karamehmedo-vič Ibro,
Odlikovanja su dobili mnogi časnici i vojnici.
U glavnome bejaše disciplina po četama dobra, n nekojim odelenjima uzorna. Četa poručnika Kovačiča nije imala ni jednog disciplinarnog prestupka i prema torne nije bilo u njoj sve do konca rata niti jedne kazne.
4.	Jugoslavenski bataljon na talijanskoj fronti.
Sektori, u kojima bejahu odelenja Jugoslaven-skog dobrovoljačkog bataljona jesu:
I. Fronta VII. armije.
1. Vescasa, sektor Tonale, frontni odsek alpin-skog bataljona Val Brenta.
2- Conca Montozzo (č. Konka Montoco), sektor Albiolo, frontni odsek planinskog bataljona Pinerolo.
3. Ercavallo, frontni odsek alpinskog bataljona Suša. Jugoslaveni su držali ovde eksponiranu stražu na koti 2970 i vršili službu vrlo uspešno.
Četa poručnika Kovačiča se je 31. oktobra koncentrirala u Edlolu, odakle je krenula u Tiranu. Dne 2. novembra je prispela na Giogo Stelvio (Ortler) u sektor II. a cantoniera u frontni odsek alpinskog bataljona Cuneo (Kuneo). U to doba nisu Austrijci još ništa znali o zbrci austrijske vojske.
Dne 3. novembra sudelovala je jugoslavenska četa kod progona uzmicajučih Austrijanaca u smeru Meran-Bolzano. Na želju talijanskih komanda poslu-žili su naši dobrovoljci raznim talijanskim kolonama kao vodiči i tumači.
Četa je zaključila službu na fronti 6., delomice tek 12. novembra 1918. i se nato sabrala u Mompianu-Komanda VII. talijanske armije poklonila je četi srp-sku zastavu i svi učesnici primiše 15. novembra bakrene spomenice, a časnici (Kovačič, Kumer i Volarič) srebrna odlikovanja.
Spomenuti valja, da je odred poručnika Kovačiča postignuo na višinama mnogo sjajnih uspeha. Medu inim je u sektoru Ercavallo došao u vezu sa austrij-
skim Kaiserschiitzima (Kaizeršicima), a na Albiolu sa Slovencima 26. domobranskog puka (Maribor). — Austrijske komande bejahu uvek nestrpljive i nervozne, kadgod bi nas osetile protiv sebi na fronti. Dotične sektore su bombardirali tako žestoko, kao nikad pre.
II. Fronta I. armije.
Još pred austrijskom ofenzivom na Soči, meseca oktobra 1917. g. bejaše naš prvi odred na bojištu u sektorima Monte Rasta, Monte Katz, Monte Zebio, Monte Interotto. U odredu bejahu tada združeni svi Karcanci — Jugoslaveni i Čehoslovaci- Razdeljen bese na tri odelenja po odsecima 5. bersaljerskog, 77. i 78. pešadijskog puka. Po kobaridskom uzmaku mora-dosmo krenuti i mi iz ovih sektora natrag.
Od maja 1918. god., pa do konca rata imali smo u području I. armije stalnu jugoslavensku četu: 8 časnika i 180 ljudi.
Ukazi raznih divizija i brigada nazivlju jugoslavensku četu konvencionalnim imenom »Reparto Po-sina«. Odelenje je dobilo mnogo pohvala i priznanja, sem toga bilo je u njemu lično odlikovanih više časnika i vojnika. (Iz povelja smo opažali, da su katkada pomutnjom talijanske komande smatrale Čehoslova-ke za »Reoarto Posina«.l
Jugoslavenski odred I. armije bejaše vanredno radin i poduzetan. Polovica ljudi bejaše uvek na fronti, a druga polovica je počivala u Valmalungi (Schio). Turnus naporne službe i odmora bejaše kod tog odelenja isti kao i u talijanskih trupa- Smenjivali su se redovito svakih 15 dana. Bio bi preopširan izveštaj, kad bih hteo navesti rad i postignute uspehe po svim sektorima. Tačniji referat saopštiti ču na drugome mestu.
Jugoslaveni odelenja »Posina« su do 31. oktobra 1918. namerno držali položaje u odsecima Monte Kor-no IVallarsa), Mattassone, Valmorbia, Pozzacchio, Fondo Leno, Traopola, Anghebeni. Monte Spil; Pa-subio: Gemello, Gemellino, Alpe Cosmagnon, Panet-
ioni, Dente, Ferro di Cavallo, Capello dei Carabinieri; Monte Majo: Griso, Ziparle, Mogentale, Roc-cioni, Monte Pruche; Stretta di Zovari, Calgari, Sogli Bianchi, Val Riofreddo, Cason Brusa, Caviogio, Val d'Astico, Pedescala; Val d'Assa: Panega, Scu-tazzon, Val Ghelpach.
Navešču samo nekoliko pukova i bataljona u sa-stavu kojih smo se nalazili na pomenutim položaji-ma: 7. puk alpina, bataljon Monte Pavi one, bersa-Ijerski bataljon br. 11, 40, 72, LV. reparto d'assalto, pešadijski pukovi br- 157, 158, 236, 235 itd, U krasnim prilikama smo živeli na fronti kod brigade Pičeno, Liguria i kod 5, bersaljerske brigade. Komande 6., 12.. 32., 55. i 69 -divizije, te X., XII. i V. armijskog zbora lšle su nam uvek na ruku.
Spominjem, da smo si u selu Marcellise (Marče-lizel u bližini Verone uredili kadar, gde smo svoja odelenja vežbali, bacali bombe, streljali i vežbali u prodiranju sa engleskim maskama.
III- Fronta VI. armije.
Četa poručnika St. Vidmara u području VI. armije bejaše od svih jugoslavenskih odelenja najjača. Bro-jila je 360 ljudi, od kojih je bilo mnogo izvežbanih u specialnim vrstama oružja. Ta četa je sa 10—13 časnika neprestano od marca pa do konca rata vršila službu u sektorima: Monte Valbella. Col de Rosso, Col d'Echele (č. Kol d'Ekele), Val Frenzela, Sasso Rosso, Croce S. Francesco (č. Kroče San Frančesko), Cornone itd. Septembra i oktobra bila je stotina tih Jugoslavena na položajima Monte Grappa, Monte Asolone, Monte Pertica i Porta di Salton, sve u sektorima IV. armije. S jednom cesti sudelovala jc za-jedno sa Čehoslovacima kod čuvenog juriša na Monte Valbella dne 29- juna 1918., gde je sem navedenog 1 mrtvog časnika imala 6 ranjenika (potporučnik Be-loševič i redovi Vidič Dušan, Ostojin Lazo, Jan Joca, Princ Janez, Kališki Dragoljub), te je dobila veliki broj odlikovanja. U zadnjoj ofenzivi je sudelovala sa
200 ljudi, koji sa engleskim i talijanskim divizijama prodirahu preko Pergina.*)
Četa je raspolagala sa automobilnom kolonom od 15 kamiona, te se usled svoje mobilnosti nalazila čas •ovde, čas onde.
Kadgod bi se jugoslavenski bataljon pojavio na austrijskoj fronti, odvezlo se odelenje Vidmarove čete na bregove, da traži veze s Austrijancima. Propaganda je bila vanredno živahna i uspešna. U informativnom pogledu je sakupila ta četa Talijanima mnogo važnih vesti i gradiva o premicanju austrijskih jedinica, da se njeni uspesi ne mogu dostatno oceniti.
* IV. Fronta IV., VIII. i III. armije.
Jugoslavenska odelenja u sektorima uz Piavu ne ponose se s takim uspesima, kao ona u planinama. Uzroke treba tražiti u stanovištu delegata Jugosla-venskog Odbora, koji je tim odelenjima izdao posebne upute i jer više vremena nisu imali dovoljan broj časnika. Imali su pako istu volju sudelovati u borbi protiv Austrije, kao pre imenovana odelenja.
Odeo poručnika Sačera (VIII. armija) je zajedno sa Čehoslovacima sudelovao u zadnjoj ofenzivi kod Piave. Kod varošice Crocetta Trevigiana združio se sa 27. Reparto d'assalto, s njime prešao na pontonima Piavu kod varošice Vidor i progonio bežeče Austri-jance u smeru Valdobbiadene, Miane, Follina, Cison, do Belluna.
Na fronti III. armije bili su Jugoslaveni jula i avgusta 1918. u sektoru S. Dona i Zenson.
Iscrpni izveštaj o delovanju naših četa donečemo na drugom mestu. Mnogo epizoda iz našeg delovanja doneše več listovi »Sokolič«, »Jutro«, »Tabor«, »Edinost« i »Vojni Vestnik«. **)
*) Kad su za progona zarobili bežeče kolone austrijske artilerije, pretvorio je potporučnik Nande Kranjec svoje Jugo-slavene u konjiču. Jugoslavenski dobrovoljci izriču svoje pravo na 82 topa talijanskog ratnog plena.
**) Mnoge isprave i pohvale objavljene su u trščanskoj »Edinosti«, od 23. septembra 1923.
5.	Demobilizacija-
Ugo Ojetti pisao je 25. juna 1919. uredniku »Se-cola« pismo »Gli jugoslavi al fronte italiano« (gl. »II patto di Roma« scritti di Giov. Amendola itd. 1919., prevedeno u »Jutru« 8. VI. 1924.), u kojem procenjuje naše zasluge o osnutku češkoslovačke legije, te se o mojoj ličnosti jako pohvalno izraža: ». . . 1'esempio piu alto e piu puro di odio ali' Austria e di affetto all’ Italia che io abbia, tra slavi, incontrato in quattro anni di guerra.« (». • . najviši i najčišči primer mržnje proti Austriji i ljubavi do Italije, na koje sam naišao medu Slavenima u četirim godinama rata.«)
Gospodin Ojetti je o Jugoslavenima na talijan-skoj fronti neupučen; poznato mu je samo, kakvim trudom smo utirali Čehoslovacima put:
»II colonnello degli alpini, Tullio Marchetti . . , e il capitano Finzi . . . riconobero nel P. 1' altezza deli’ animo e deli’ intelligenza, la duttile capacita di organizzatore, la pronta abnegazione e il silenzioso coraggio. E lo aiutarono con ogni possa a ordinare le prime squadre, le prime compagnie, il primo batta-glione czeco - slovacco.« (»Pukovnik alpina Tullio Marchetti . . . i kapetan Finzi • . . dva čoveka, koji če stajati pred svima onima, koji su pripravljali pobedu, kad se bude pisala prva povest naše vojske, bez re-toričkih poleta i bez manije samoljublja — ta dvojica otkriše u P. uzvišen duh, visoku inteligencu, okretnu organizacijsku sposobnost, dhagovoljno odricanje i tihu smelost. Zato mu pomogoše svim sredstvima urediti prve češkoslov. vodove, čete do bataljona.)
Kako se vidi iz tog pisma, gosp. Ojetti je u našoj stvari površan i nema pojma o radu jugoslavenskih odelenja na talijanskoj fronti. Mi mu se ne čudimo, premda je baš on, koji stajaše pod konac rata na čelu propagandnog ureda u Padovi, imao prilike doznati o nama nešto više. Njegovu površnost možemo tuma-čiti time, što su izvešča o radu jugoslavenskih četa dolazila do vrhovne komande zajedno sa izveštajima češkoslovačkih odreda, te se uspesi jednih i drugih
vodili cesto pod jednim imenom — naime češkoslo-vačkim. U teme nema napokon nikakvog zla. U Padovi se je morao jadni Ojetti mnogo prepirati sa jugo-slavenskim delegatima o principima i uvetima, pod kojima bi se eventualno osnovao u Italiji naš dobro-voljački zbor, te je kraj ovih živahnih debata zabora-vio na nas skromne četaše, koji smo se več godinu i dan kinjili po talijanskim gudarama medu alpinima, bersaljierima i pešadijom. Video je samo našu naj-bližu četu počivajuču u Resani kraj Padove — četu, koju su formirali sami Talijani proti volji Jugoslaven-skog Odbora, onu četu, koja se iz navedenih uzroka branila iči na frontu bez prisege i koja je svima nama zadala dosta briga-
Tvrdokornost Jugoslavenskog Odbora izvirajuča iz njihovih načela potkopala je s vremenom sav ugled Jugoslavena u Italiji. U četama smo imali i nekoliko incidenata, kad su dobrovoljci izjavljali, da ih mi čas-niei držimo proti volji Jug. Odbora na talijanskoj fronti. — Talijanski deneralni štab iskazao je svoju nenaklonjenost Jugoslavenima time. što u izveštaju o silama sudelujučim u zadnjoj borbi pred porazom Austrije, nabraja potanko sve divizije i pukove, ode-lenja, spominje dapače rumunjsku četicu, a o Jugoslavenima šuti. Potonjih se više nisu sečali, akoprem su nas videli od Švicarske strane do Merana, od Asiaga do Pergin i Bressanone (Brixen), preko Vittoria Veneta do Belluna.
Ipak nas se setio oko 16. novembra, kad je izdao famoznu naredbu o demobilizaciji Jugoslavena. Nare-dio je meni i časnicima Vidmarove čete, da sakupe sve jugoslavenske čete u Longi, predaju oružje i vode bataljon »in attesa di rimpatrio« u Altamuru, a ostali časnici nek sami krenu u Cittaducale. Je bejah zadržan na fronti i nišam znao za ukaz, jer bih ga inače u prvom trenutku zabranio. Tako su četni i vodni časnici počeli ukaz odmah izvršivati. Altamura be-jaše kraj. gde se nalazio veliki zarobljenički logor i dobrovoljci mišljahu, da če biti bataljon interniran. Nekoji časnici su otputovali jednostavno u Cittadu-
cale, samo da ne gledaju sramotni svršetak jugosla-venskog dobrovoljstva u Italiji, a odelenja su poslali bez vodstva Vidmaru u Longu. Vidmar takoder nije čovek, koji bi lomio solidarnost. »Ako ne idemo svi zajedno i ako moramo u logor, ne treba, da idemo s bataljonom mi, koji svečano otklanjamo tu čast, da bi vodili dobrovoljački bataljon u talijanski zaroblje-nički logor.« Izjavio je, da če i on sa svojim časničkim zborom iči u Cittaducale, i uzeo putne listine. — Baš u torne se vratih iz Trenta i zatekoh 600 zrevolucioni-ranih ljudi bez časnika. Sve proklinje i besni. Vest, da če biti bačeni u logor, delovala je grozovito.
Retko kada sam se nalazio u tako teškom položaju.
Bez obzira na demobilizacijski ukaz vrhovne komande telefonirah noču na sve strane, gde su još bila moja pojedina odelenja i naredio časnicima, da mora-ju osobno dovesti oboružane ljude u Longu. Naredio sam to zbog toga, da izbegnem poraznom utisku, koga bi osetili dobrovoljci kod netaktnog razoružavanja, kao što su ga več skrivili časnici kod jednog odelenja.
Izjavom, da se je dogodila pomutnja i da demo-bilizacijske naredbe u takvom obliku ne priznavam, uspelo mi je pomiriti duhove. Obečah, da bataljona zapustiti ne ču i da če iz ratne zone doči još 8 časnika. »Ti časnici če doči i sa mnom če voditi bataljon u do-movinu. Neka nitko ne misli, da če nas Talijani turiti medu roblje. Kukavica je, ne dobrovoljac, koji se pusti sramotiti. Na fronti se nismo bojali smrti i ja sam prvi, koji ču, bude li potrebno, dati znak za novu bor-bu- Dok sam ja živ, ne če Talijani zatvoriti nijednoga dobrovoljca-
Potrtim ljudima iznova zaiskrile oči.
Sabrali se ostaci, došli su poslednji časnici i svoj bataljon odvesmo u domovinu. —
Prva postaja Altamura bila je za nas nepriklad-na, premda se nalazismo van logora u daščarama.
Javih, da ovde ne čemo čekati na parobrod i vojno ministarstvo nas je premestilo u kasarne varoši Bitonto (Bari), gde čekasmo mesec dana na prevoz-
Kad je stigla obavest, da nas u luči Taranto čeka pa-robrod, dobismo na raspolaganje vlak za prevoz. »Corvin« nas je preveo u Dubrovnik, gde smo čekali do 11. februara na raspredelenje. Depeša srpske vrhovne komande od 10. februara 1919., odredila je bataljon na službu u 2. (29. peš. p.) jugoslavenskom puku u Boki Kotorskoj i u Crnoj Gori.
Sve ostalo, šta pričaju i pišu o sudbini mog bataljona u Italiji, da su nas tobože internirali itd-, puste su bajke.
Uza svu političku napetost onog vremena, kad su bile granice izmedu Jugoslavije i Italije hermetičko zatvorene, talijanske su oblasti postupale s nama, ako ne prijateljski, a ono bar korektno.
Nije nam izbegla zadnja talijanska gesta, koja nam se dopala: Talijanski admiral E. Acton u Tarantu zamolio me po svom adjutantu neka ga posetim. Bilo je dan pred odlaskom iz Italije, kad se bataljon več ukrcavao. Admiral je primio povelje iz Rima, da se pobrine za udoban prevoz mog bataljona, te mi ponudi veči talijanski parobrod, na kojem bi vožnja bila udobnija, nego na malom i starom francuskom »Cor-vinu«. Prijazne ponudbe nišam primio, več zahvalih i odoh na obalu, gde su Bosanci pevali himnu Kara-dordeviču.
Časnici, sabrani u Cittaducale odvezoše se 6. decembra 1918. iz barijske luke u Solun, gde su u logoru Mikry čekali na raspredelenje u srpskoj vojsci.
* * . *
6.	Spisak dobrovoljaca bataljona kap, Pivka u Italiji,
Narednici: Božičkovič Rafael, Čačič Sime,
Dragičevih Simo, Dugonjič Čedo,
Erceg Mijo,
Jo-kič Stefan,
Latinovič Jovo,
Levec Ignacij,
Maričih Stevo, Mihajlovič Nikola,
Pažin Stojan,
Radotič Todor,
Soša Franjo,
Torbic Buro,
Zazula Metodij (Rusinj, Zupančič Ivan (f j.
Podnarednici:
Anzulovič Jerko, Baudaž Rudolf , Biankini Juriča, Črnko Ivan, Cvjetkovič Vašo, Čeranič Luka, Delonga Jakov, Domajnko Alojzij, Durdev Dorde, Gligič Vašo,
Gvozdič Pero, Ivaniševič Jovo, Ivanovič Živan, Ivetič Božo,
Kanec Blaž, Kolakovič Kolak, Kožul Dušan, Križman Josip,
Kvien Franjo,
Les Alojzij,
Ljubič Stevo, Lončar Ljubomir, Marangon Albin, Marovič Ivan, Merkaš Josip, Miljevič Ivan, Nardelli Božo, Novakovič Nikola, Omahen Venceslav, Pepič Simo,
Radič Marin, Radišič Slavko, Radovanovič Niko, Rafaj Janko, Reichmann Josip. Secosianu Romulus, (Rumun),
Sever Vašo,
Stevič Ljubomir, Sviligoj Vilko, Tauzovič Špiro, Veočič Stjepan, Žeželj Radivoj, Žužek Josip.
Kaplari:
Akimovič Milan, Banda Simo, Baranac Milan, Bijelac Duro, Borovac Mate, Boškovič Pero, Budimir Branko, Bukovec Ignacij, Ceraj Eduard,
Crnobrnja Petar, Čurčič Leontije, Čurkovič Ačim, Despot Stojan, Dutina Damjan, Duvnjak Jefto, Derič Vidak,
Durič Jovo,
Elek Nikola, Grgurevič Petar, Grljanc (Gerlanc) Dragotin,
Grubič Pavao, Honamihel Duro, Hornjak Duro,
Ilič Stevo, Jakovljevič Tcdor, Javor Nikola, Javoršek Franjo, Jeličič Jovo,
Jovič Risto,
Jurišič Ante, Kalodera Ivo, Karanovič Nikola, Kojič Jovo,
Kokelj Dušan,
Kos Sebastijan, Košmerl Franjo, Kovačevič Niko, Krička Petar, Kronja Niko, Krstič Nikola, Kržišnik Anton, Kudlek Mijo, Ledeničar Franjo, Ličina Pero, Magazin Andeo, Maleš Mile,
Malič Pero,
Manoš Anton (f),
Marinovič Jovo, Markovič Temo,
Mičič Mico,
Mijoljevič Vlado, Milanovič Rade, Milardovič Mate, Miljuš Stevo,
Morača Nikola, Mrkovič Lazo,
Nedič Todor,
Nosan Franc,
Orelj Branko, Pandurovič Ilija, Pantelič Duro,
Pavčič Franjo,
Petrič Jovo,
Petrovič Mico, Rcnčevič Ivan (inval.) Samardžija Todor, Simič Golub,
Simič Nikola,
Sodja Zdravko, Stanojevič Bogdan, Stupar Ačim, Sužnjevič Stevo, Šibanič Jovan,
Špirič Duro,
Talaič Stepan, "^eodorovič Duro, Terpinc Karol , Todorovič Stevo,
Ujčič Marjan,
Valenčič Anton,
Vasic Stevo, Vidakovič Joviča, Vizjak Albert,
Vujičič Petar,
Vukovič Petar,
Zorica Josip (— 19. IX. 1918).
Redovi: Abram Davorin, Ačimovič Dušan, Adamovič Marko, Adžič Pero, Adžija Joca, Andelič Gavrilo, Andric Petar, Anic Franjo, Anokič Pero, Antonič Jovo, Ardeljan Sava, Arlov Pavao, Arnaut Dur o, Arsenič Bogdan, Arsenič Krsto, Arsenovič Jovan, Avdalovič Gligor, Avdalovič Matija, Avram Petko, Babič Franjo, Babič Gavro, Babič Lazar, Babič Mile, Babič Petar, I. č,, Babič Petar, III. č,, Babič Sava, Bach Makso, Bače Josip, Bajiški Petar, Bajželj Ivan, Banič Franjo, Banjec Pantelija, Baroš Duro, Batič Ilija, Batistič Ivo (— 19. IX. 1918), Betfovič Meho, Bejat Boško, Belenzada Vašo,	Beli Dragutin, Belič Blagoje, Benčič Ivan (— 1. IX. 1918). Bensa Franjo, Bermanec Pavel, Bertič Stevan, Bijelič Janko, Bikič Jovo, Bilanovič Mirko, Bilbija Simo, Bilič Mihajlo, Bizič Mile, Bjelajac Stevo, Bjelakovič Aleksa, Bjelica Maksim, Bjondič Valentin, Blagojevič Ilija, Blagojevič Jovo, Blagojevič Mile, Blagojevič Simo, Blažinovič Franjo, Bobič Miloš, Boček Anton, Bodrožič Duro, Bodivanski Mitar, Bojanič Petar, Bojanič Todor, Bokan Mile, Borič Milan, Borota Petar, Borovnica Duro, Božanič Obrad, Božič Franjo, Božič Jovo, Božin Milan, Božitovac Živa, Brajdič Ivan, Brajkovič Ivo, Brajkovič Simo, Branežac Stevo,
Brdanin Jovo,
Brdanin Marko, Brezac Mijo,
Briševac Stevo,
Briški Petar,
Brkovič Pero,
Brnič Gajo,
Buček Andrija, Bugarski Dušan,
Bujič Pero,
Bulič Stevo,
Bundalo Nikola, Bursač Jakov,
Bursač Stevo,
Canko Antun,
Ceranič Jovan,
Cigoj Anton,
Cirkveni Buro,
Conjar Ivan,
Crnkovič Vid,
Crvenič Vasilje, Cvetkov Marinko, Cvijan Jovo,
Cyran Josip (Poljak), Čerovič Milan,
Čačič Duro,
Čurkovič Marko (t), Častek Jožo,
Čavič Vašo,
Čečez Ilija,
Čekovič Ivan,
Črne Alojzij,
Čolovič Jojko,
Čuk Trifko,
Čulibrk Jovo,
Čulibrk Mile,
Čulum Iliia,
Dakič Petar,
Danilovič Pero,
Dašič Doka,
Dateš Tanas (Rumun), Davidovič Nikola, Dečko Ivan,
Delič Branko,
Devic Mile,
Dilica Josip,
Dobraš Mile,
Dobraš Vaskrsija, Dodoš Mile,
Dokič Jovo,
Došlo Risto,
Dragan Dragoljub, Dragičevič Andrija, Dragičevič Jovan, Dragin Nikola, Dragoljevič Jeremija, Dražič Lazar,
Drežnjak Ivan,
Drobac Marko, Dugonjič Branko, Dujkovič Nedeljko, Dužič Vlado,
Dželak Nikola, Bakovič Stjepan,
Derič Božo,
Derič Dorde,
Derič Mitar,
Billi Marin,
Dipalo Milan,
Dordev Ignjat Duranovič Stevo, Durič Krsto,
Durič Miloš,
Durič Miša,
Durič Simo,
Durič Srečko (■)•), Durič Stojan,
Durič Todor,
Duričič Milivoj, Duričič Nikola,
Duričin Živa,
Durovič Milivoj, Egerhofer Mijo,
Erič Danilo,
Fajdiga Ignacij (— 6- III. 1918.),
Fakin Ivan,
Filipovič Aleksa, Filipovič Branko, Filipovič Lazo,
Filipovič Svetozar, Filkovič Marko ,
Fodor Vasalik (Rumun), Folvarok Vasilj,
Franovič Stevo, Franulovič Ante (— 19. IX. 1918), Frljuk Ivan,
Fružič Vladislav,
Furlan Ivans Gajič Stevo,
Gajič Vašo,
Gašič Duro,
Gašič Stjepan ,
Gavrič Cvijo,
Gavrič Dušan,
Gavrin Arsa,
Gedošev Aleksandar, Gerbac Ivan,
Gičkov Dena (Rumun), Gizdavčič Stjepan, Glamočak Svetozar, Glišič Stevo,
Gluvak Ilija,
Gnjatič Milan,
Gojkovič Milovan, Gojkovič Nedeljko,
Golič Obrad,
Golič Radovan,
Gomboc Franjo,
Gostič Jovo, Govedarica Jovan, Grabovac Jefto, Gračanin Špiro, Granolič Jovan, Grbčič Krištof,
(— 19. IX. 1918), Grbič Aleksa,
Grbič Dorde,
Grbič Mile,
Grdun Franjo, Gregorič Jožef, Gregurič Niko,
Grgac Franjo,
Grgur Risto,
Grgurič Petar, Grgurič Stevo, Grosman Anton, Grubac Gavro,
Grubič Mile Grubor David, ‘ Gruden Anton,
Grujič Aleksa,
Grujič Jovo,
Gusič Vasilj,
Guzijan Petar,
Guzina Miloslav, Gvozaanovič Savo, Hace Anton (— 6. III. 1918), Hadžič Blagoje, Hausknecht Dragutin, Holjevič Josip,
Horvat Stevo,
Hršak Duro,
Hudek Petar.
Ignjatič Bogdan, Tgnjatič Duro,
Ignjič Risto,
Ilič Ilija,
Ilič Jelisija,
Ilič Makso,
Ivančič Mijo,
Ivančevič Cvijetin,
Ivanič Duro,
Ivaniš Mile,
Ivankovič Nikola, Jadrejčič Ivan,
Jadrešin Jovo (— 19. IX. 1918),
Jakšič Duro,
Jakšič Luka,
Jakšič Vuk,
Jamnik Franc,
Jan Joca,
Jančič Novak,
Janjetovič Joca, Janjetovič Mile,
Janjič Duro,
Janjič Rade,
Jankovič Doka,
Jankovič Duro,
Jankovič Milan,
Janošev Miša,
Jarič Joso,
Jarič Vid,
Jelič Duro,
Jelič Nikola,
Jelinič Jožo,
Jereb Josip,
Jeremič Nedo, Jerkovič-Kneževič Jure, Jerman Franjo,
Ježinec Antun,
Jockovič Branko,
Jojič Dušan,
Jojkič Milivoj,
Joka Duro,
Jokič Ljubomir,
Jokič Mihajlo,
Josin Živa,
Jošič Marko,
Jovanovac Ivan, Jovanovič Dušan, Jovanovič Jovan, Jovanovič Stanko, Jovič Nikola,
Jovičič Sava,
Jungič Milan,
Juratovič Mijat,
Jurčič Josip,
Jurič Ivan,
Jurišič Ante,
Jurišič Duro,
Kajteš Luka,
Kalabič Vladimir, Kalamanda Cvijo, Kalčič Ivan,
Kalčič Stefan,
Kališki Dragoljub, Karamehmedovič Ibro, Karan Mitar,
Karan Petar,
Karan Todor,
Karan Vladimir,
Karišik Mirko,
Katanič Kosta,
Kekuš Milan,
Kelava Petar,
Kelemen Izidor, Kentera Ivo,
Keser Ivan,
Kesič Rade,
Kiso Mirko,
Kladar Kosta,
Klajan Pavel (Rumun), Klavžer Josip,
Kleva Viktor,
Klir Pavo,
Kljaič Mitar,
Kneževič Nikola,
Kocelj Pero,
Kojič Simo,
Kolšič Rade, Komljenovič Rade, Komljenovič Ljubo, Končenik Friderik, Kopečni Stjepan,
Kos Novak,
Kosanovič Mitar,
Kosič Lazar,
Kostič Duro,
Kostič Stevo,
Kotur Mihajlo,
Kotur Vašo,
Kovač Karlo,
Kovačevič Jovo, II. č., Kovačevič Jovo, III. č-, Kovačevič Miloš, Kovačevič Tomo, Kovačič Blarfoje, Kovačič Stanko, Kozomara Dordo, Kramar Josip,
Krasič Simo,
Krebs (Krebič) Ivan, Kresojevič Milan, Kresovič Petar, Krištofič Duro, Križmanič Juraj, Krnjaič Mile,
Krpic Petar,
Kršulj Mijo,
Krulj Bogdan, Krznarovič Tomo, Kucelj Gabro,
Kukavica Stojan, Kukovat Simo, Kulaševič Simo,
Kurilič Jovo,
Kvočič Stjepan, Lačarac Živan,
Lajič (Laič) Janko, Lalič Dušan,
Lazaroj Isidor,
Lazič Branko, Lazinica Nikola, Lenče Josip,
Lepetič Stevo, Leščak Vinko, Lipovec Ivan,
Lisov Tomo,
Ljevar Vašo,
Logar Josip,
Lozar Franjo, Lugonja Ljubo, Lukič Jovan, Lušetič Dragutin, Macarol Anton, Mačkovič Petar, Madarevič Stjepan, Mahniček Duro, Mahovlič Petar, Majkič Marko, Majstorovič Jovo, Makivič Blažej, Makše Anton, Maleševič Nikola, Maleševič Vid, Maljkovič Jovo, Mandič Branko, Marekovič Duro, Markičevič Stevo, Markovič Andelko, Markovič Ivo, Markovič Marko, Marovič Ignjat, Martinc Luka, Martinov Žarko, Martinovič Stevo,
Matijaca Anton, Medič Rade,
Mejaš Stjepan,
Mervič Franjo, Mihajlovič Pavo, Mihajlovič Sava, Mihajlovič Simo, Mihaljica Vlado, Mihič Mladen,
Mihič Stevo, Mijatovič Todor, Mikin Mate
(— 19. IX. 1918), Milanovič Dragomir, Milanovič Filip, Mileusnič Slavko, Milič Branko,
Miličev Joca, Miličevič Ostoja, Miličevič Vašo, Milinkovič Ignjat, Milinovič Alesandro, Milišin Toša, Miljanovič Vlado, Milkovič Božo, Milojevič Slavko, Milojko Ilija, Miloševič Ilija, Milovič Gašo,
Milovič Risto, Milutinovič Milivoj, Mimica Marijan, Mirjanič Stepan, Mišič Lazar, Miškovič Danilo, Mitrašinovič Rade, Mitrič Rada,
Mitrovič Jovo, Mitrovič Simo, Mladenič Mate,
Može Alojzij,
Mrdan Milan,
Mrgič Mojsija,
Mrkšič Stanko,
Mrselj Vladimir,
Mrsič Jovo,
Mrzljak Valentin, Mulčan Milan,
Nagy Josip,
Napijalo Stevan, Narančič Milan,
Nedič Vladislav, Nenadič Kosta, Nenadič Mitar, Nerlovič Marko, Neznanovič Svetozar, Nikolič Petar, Ninkovič Duro, Ninkovič Ljubo, Ninkovič Joviča, Ninkovič Mitar, Ninkovič Mitar, Niševič Milan, Nosovič Pavao (f), Novakovič Dmitar, Novosel Andrej, Obradovič Živko, Oluič Todor,
Olujič Simo, Omerovič Mehmed, Omorac Nikola, Ostojin Laza,
Pahor Josip,
Paič I. Nikola,
Paič II. Nikola,
Pajčin Ilija, Pandurovič Jovo,
, Panič Stanko, Pantelič Nikola, Papež Jožef,
Paprič Stanko, Paravinja Pavo, Pašalič Lazar,
Pašič Jovo,
Pavič Jovo,
Pavič Mile,
Pavlica Anton,
Pavlič Jovan,
Pavlovič Janko, Pavlovič Lazar, Pavlovič Pero. Pavlovič Stanko,
Pazin Jefto,
Pečanac Kojo, Pejašimovič Jovo, Peranovič Jovo,
Perič Dragan,
Perič Petko,
Pertovt Ivan,
Perušič Ivan,
Petelin Franc,
Peterle Josip (‘f"), Petkov Ivan,
Petkovič Nedo, Petrovič Danilo, Petrovič David, Petrovič Jovan, II. č., Petrovič Jovan, III. č., Petrovič Mane, Petrovič Ostoja, Petrovič Ivan,
Petrušič Ivan,
Peulič Svetozar, Piderman Jakob, Pijunovič Gosto,
Pintar Ivan,
Pištinjat Miloš,
Pješčič Ilija,
Planojevič Nedo, Podgoršek Peter,
Popovič Gojko, Popovič Juraj, Popovič Nikola, Popovič Pantelija, Povalej Jurij, Požarnik Lenard, Praljak Gojko,
Prijak Ilija,
Princ Janez, Prodanovič Jovo, Protič Jovan,
Pudar Vladimir, Puntar Jakob,
Rabota Petar,
Radak Vlado, Radinovič Duro, Radmanovič Niko, Radojčič Vašo, Radomirovič Milorad, Radoševič Stojan, Radovanovič Vasilj, Radovič Nikola, Radukič Todor, Raguž Božo,
Rajčevič Jakov,
Rajič Stanko, Rajkovič Obrad, Rajlič Pero,
Rakinič Sreten. Rankovič Lazar,
Rašič Duro,
Raško Jovan,
Rat Roko,
Rebič Petar,
Rebula Ivan,
Rejec Anton,
Ribar Jovo,
Risek Stjepan,
Ristič Ilija,
Rogan Mitar,
Romih Ivan,
Rončevič Nikola, Rožič Simo,
Rudič Božo,
Rudič Dur o,
Rujak Simo,
Runič Sekula, Runjanin Trivo (t)-Ruše Pero,
Salak Jefto, Samardžič Mato, Samardžič Nikola, Samec Leopold, Sarac (Šarac) Petar, Savič Jovo,
Savič Savo,
Savin Čedomir,
Savin Milivoj, Savkovič Ignjat, Savkovič Stanko, Sekulič Ilija,
Selak Jovo,
Selir Vinko,
Senic Svetozar, Serafijanovič Lazo, Serdinšek Anton, Sikanovič Vašo, Simčič Josip,
Simič Dorde,
Simič Lazo,
Sirar Petar,
Sirko Jovan (Rusin), Sive Franc,
Skorič Pavo,
Skrbič Simo,
Skular Dur o,
Sladič Marko, Slatkovič Franjo, Smole Izidor, Smrtnik Anton,
Sosič Ante, Spasojevič Obrad, Srdanov Svetozar, Srdič Jovo, Sretanovič Vašo (f), Stan Ilija (Rumun), Štancer Duro.
Stanič Mihajlo, Stanivukovič Petar, Stankovič Aleksa, Stankovič Stevo, Stanojevič Lazo, Starc Frančišek, Starčevič Stjepan, Stergulec Ivan, Stijakovič Dušan, Stojadinovič Pero, Stojakovič Ostoja, Stojanov Dimitrije, Stojanovič Dorde, Stojanovič Jovan, Stojanovič Kosta, Stojanovič Savo, Stojčič Savo, Stojkovič Josip, Stokič Risto,
Štruc Jožef,
Stupar Ostoja, Subotički Nikola, Sučura Dragutin, Suša Anton,
Suzič Milan,
4 Šaganovič Milan, Šašič Špiro.
Šavli Franjo,
Šebez Stojan.
Šifrer Andrej,
Šijačič Veselin,
Šik Karel,
Šimunovič Pero,
Šinik Ostoja,
Šoljačič Mico,
Šoštarič (Šušterič) Stjep,, Špic Emil,
Šupič Stevan,
Šupljeglav Savo,
Šuvak Sreja,
Tadič Joso,
Tadin Milivoj,
Tajšer Ljudevit,
Tence Josip,
Teodorovič Vojislav. Tepič Todor,
Teskera Ante,
Tesla Avram,
Tiča Krstan,
Tičič Marko,
Timarac Jovo,
Tkalčič Ivan,
Todorič Mile,
Todorovič Mičo, Todorovič Savo,
Toma Mihajlo, Tomanovič Dorda,
Tomič Rade,
Topič Stanoje,
Toškov Velja,
Tot Vendel,
Trbojevič Vasilj,
Trempus Josip, Tripinovič Lazo, Tripkovič Jovo, Trivunčevič Konstantin, Trkulja Pavao, Trmošljanin Nikola, Trninič Vid,
Trojanovič Duško,
Trpič Franjo,
Tršovec Anton,
Tubič Jovan,
Tubič Jovo,
Tudor Anton,
Turopoljac Dušan, Ugrica Iliia,
Uglješič Vlado,
Urošev Vašo,
Varga Andrija,
Vasic Stojan,
Vasilj Marko,
Vasiljevič Dušan, Vasiljevič Jovo, Vasiljevič Krsto, Vasiljevič Mihajlo, III. č Vasiljevič Mihajlo, IV. č Vekič Pantelija,
Vekič Rade,
Velkavrh Karol, Vidakovič Milivoj,
Vidič Dušan (inval.), Vidič Milan,
Vidošič Marijan,
Vidovič Krsto,
Vidovič Milan,
Vikič Luka,
Virovac Stevo,
Višnič Nikola,
Višnjič Simo,
Vitkovič Simo,
Vladimir Pavo,
Vladoja Toma,
Vlajnič Gavro, Vraneševič Mirko, Vučetič Duro,
Vučkovič Stevan,
Vujič Duro,
Vujič Ivan,
Vujovič Ignjat,
Vujovič Jovo,
Vujovič Stevo, Vukajlovič Božo,
Vukas Stevo,
Vukasovič Vašo,
Vukelič Petar, Vukmirovič Jakov, Vukovič Božo,
Vukovič Blagoje, Vukovič Drago,
Vuksan Niko,
Zagorjan Franjo Zarič Jefto,
Zarič Pavao,
Zarič Stevo,
Zarič Vid (— 22. X. 1918), Zatezalo Milan,
Zec Vašo,
Zehaljuk Mihajlo, Zelenko Vlado,
Zetovič Franjo Zlobko Ivan,
Zmijanac Marko,
Zorič Pero,
Zupan Anton,
Zurzulevič Pero,
Žabic Ilija,
Žagar Anton,
Žarkovič Novica,
Židak Martin,
Žigante Josip,
Žigurski Miloš,
Žinič Matija,
Živanovič Boško, Živanovič Milinko,
Živec Vmko,
Živkovič Stevan,
Žvar Ivan.
* * *
Češi:
Narednici:
Malčanek František, Mlejnek Karel.
Podnarednici:
Matjätko Jan,
Rolny Alois.
Kaprali:
Janoušek Karel, Mareš Karel,
Otta Vaclav,
Stastny Josef,
Stran sky Antonín, Valter Josef,
Zavadil Josef.
Redovi:
Bacovsky Josef, Beneš Josef,
Beneš Vladimir, Bärta Bohumil, Čenek Vaclav,
Čech Jindrich, Dymäcek Jan,
Fiala Josef,
Häjek František, Holub Josef,
Hulicius Jaroslav, Churaček Vaclav, Kaluža Josef,
Kadlec Josef,
Kadlec Kašpar, Karkoška František, Keberle Vaclav, Klomfar Karel, Kostlän Jcsef, Krahula Vaclav, Lahvička Alois, Loukota Josef, Mošna František, Moudry Jan, Paroubek Vaclav, Patik František,
CDBISS y.04Ž%00
Pavlik Antonín, Pekarek Antonín, Pelikan Vaclav, Prokes Eduard, Ruta Josef, Reinard Karel, Richter Jan,
Salat Frantisek, Samohyl Josef. Semrad Vojtech, Slama Zdenek,
Smoli'; Jan,
Sobek František, Sochor Josef, Škoda Otokar, Špička Josef, Stepan Josef, Tychtl Josef,
Tyksa Alois, Vandas Ludvik, Zwettler Ludvik. Železny František.
* * *
Spisak oficira str. 42, 43.
NARODNA IN UNIUERZITETNA KNJI2NICA
00000438575
KLUB DOBROVOLJACA U MARIBORU
izdao je u slovenskom jeziku ove knjige:
1.	Dr. Pivko: „Proti Avstriji“, Uvod, Din 10 —
2.	Ur Pivko: Carzano I, „Seme“ (sa 7 slika),
Din 20■—.
3.	Dr. Pivko: Carzano II, „Jablane med fron-
tama“ (13 slika i 1 načrt), Din 20-—.
4- Dr;,fivk;0: Carzano III, „Vulkanska tla“ (17 slika), Din 20—.
5 Dr;,f>iv,ko: Carzano IV, „Carzanska noč“ (13 slika). Din 20 —,
6. Dr. Pivko: Carzano V, „Tožitelji in branitelji“, (12 slika). U štampi.
„Rame uz rame“, (3 knjige o zajedničkim borbama Jugoslovena i Čehoslovaka u Italiji) i „Sami“, (četiri knjige o borbama Jugo-slovenskog dobrovoljačkog bataljona na talijanskom frontu) izači če 1925—1926.
Buduči da dr. Pivko piše u svojim knjigama dogadjaje iz borbi za oslobodjenje i ujedinjenje našeg naroda, razumljivo je, da su ih širom naše domovine veselo dočekali. Pa ne samo kod nas, j er i Cesi, Nemci i Englezi prevode ih na svoje jezike.
Da damo priliku upoznati sadržaj tih knjiga i onom delu našeg naroda, koji ne čita slo-venačkih knjiga, priskrbio je Klub srpsko-hrvatsko izdanje prve knjige.
„Naši dobrovoljci u Italiji“ je drugo izdanje dr. Pivkove knjige „Proti Avstriji“ sa nekojim promenama, ilustracijama, nacrtima i sa spiskom dobrovoljačkog bataljona u Italiji.
Naručuje se kod Kluba dobrovoljaca u Mariboru (Din 8 - ), kod Oblasnog Saveza dobrovoljaca u Zagrebu i u knjižarama.
Buduči prožete idealnim nacionalizmom, knjige su aktualne i s tog gledišta preporučljive kao izvršno uzgojno sredstvo.
Klub dobrovoljaca u Mariboru.
Dokumentarne knjige, pisane živim temperamentom i interesantne poput najsenzacionalnijeg romana. Malo lirike, malo refleksija; dogadaji. Ratničke knjige. Knjige, od kojih je prva prevedena več na engle-ski i češki jezik. Istorijska fakta, koja služe nama Ju-goslavenima u čast, ma da ih dosad nismo znali dosta za sebe izrabiti. Fakta, koja je valjalo več prije Ra-pallskog ugovora publicirati i baciti u evropsku i svetsku štampu i diplomatski upotrebiti kao prvo-klasno oružje protiv pretenzija Talijana, koji su nas u celomu svetu, a osobito u Americi, silnim brošurama i knjigama predstavljali kao verne austrijance. Teško da se naša diplomacija poslužila spram Italije faktima, što ih iznosi dr. Pivko. — Mi svi znamo, kako su Češi popularizirali rad svojih čeških legionara na talijanskoj fronti; kako su bile sve engleske, fran-cuske, amerikanske i talijanske novine pune ilustracija onih čeških žrtava, koje su kao veleizdajnici po-hvatane kod jedne austrijske ofenzive protiv Italije onog leta pre sloma, te pred austrijskim vojnicima u tragično dugom redu povešane sa tablama, koje su u svim jezicima bivše austrijske države govorile, da je dotičnik veleizdajnik. Ovi mučenici za slobodu mnogo su proslavili i popularisali Čehe kod saveznika, dok se za naše ljudi, koji su se na strani Italije borili protiv Austrije, nije gotovo ni znalo, ma da je naš čovek, dr. Pivko, bio inicijator i glavni voda veleiz-dajničkog pokreta na austrijsko - talijanskoj fronti. Dugim i smelim radom, kod kojeg su ga potpomagali naši Bosanci i nekoliko Čeha, on je u septembru 1917. otvorio Talijanima kot Carzana u Tirolsko j austrijsku frontu; predao Talijanima crteže sviju austrijskih pozicija, u tolikom opsegu, da bi se bila tada slomila cela austrijska tirolska fronta, da su Talijani to izrabili. Ali oni su u nama Jugoslavenima, gledali »Au-striake« i nisu verovali Pivku i njegovim urotnicima. Oni su posle u Italiji stvorili jugoslavenski dobrovo-ljački bataljon, koji bi bio okupio oko sebe veči dio od Talijana zarobljenih Jugoslavena, — da su to dopustili članovi Jugoslavenskog Odbora.