ZA SOKOLSKI NARASTA)
GOD. XVI
BROJ 12
Poštarina plaćena u gotovu
LJUBLJANA, DECEMBAR 1934
Sadržaj
Strana
1. Zaključujući XVI godište............................................... 337
2. Lep primer ptujskega naraščaja....................•.................... 338
3. Kako se može postati	Sokolom.......................... 339
4. Наш неумрли Краљ-Мученик............................................... 340
5. Tekma.................................................................. 342
6. Brat Drago Marušič,	ban Dravske banovine, petdesetgodišnjak 344
7. Sojenice............................................................ 344
v
8. Čuvajmo Jugoslaviju!....................................•.............. 346
9. Simon Gregorčič........................................................ 348
10. Gozdana............................................................... 350
11. Naši pesnici: Novo leto. — Ha гробу свога Краља Муче-ника. — Smrt Kralja Mučenika. — Prvi december brez Njega.
— Nesmrtnemu Sokolu-Kralju 1 — Kralj nam se mrtav vrati. — Otožnost. — Sedamnaesti decembar. — Jesenski mrak. — Cu-vaćemo Jugoslaviju! — Соколски завет. — Kralju Petru Drugom. — Kralju Petru II. — Сироче. — Sokoiiči gremo v sneg.
— Живот. — Bodi srečna zemlja moja! — Po sokolskom putu.
— Христос ce роди!.................................................... 353
12. Radovi našeg naraštaja: f Bratu Stanku Sovineku v spomin. — „Чувајте Југославију!“ — Zakaj sem stopil v sokolsko društvo? — Lepa si,	kraljevina Jugoslavija.............................. 361
13. Glasnik: Silno češkoslovačko Sokolstvo. — Zagreb II. Iz na; raštajskog otseka. — Zagreb II. Naraštajska skupština. — Slepi mravi. — Latinica u Sovjetskoj Rusiji. — „Mala kraljica noči".
— Za šalu............................................................. 363
»Sokolić« izlazi svakoga 20 u mesecu. Godišnja pretplata Din 20"—, polugodišnja Din 10—, pojedini broj Din 2'—.
Urednik: Josip Jeras, Ljubljana, Levstikova ulica 19.
Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943.
Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih
listova.
Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik Francfe Štrukelj).
Broj 12 • Ljubljana, decembar 1934 • Godina XVI
Suof JUcući i mtcama б(шЉлшшга. icao i џжЈифЖмЉлил.
Ovim brojem završavamo XVI godište našeg dragog naraštajskog lista »Sokolića«. Već punih šesnaest godina vrši on svoju uzvišenu zadaću među našom sokolskom omladinom, da ju u sokolskom duhu i po nauci neumrlog Tirša, budi i potstrekava na koristan i uzvišan rad za svoju rođenu grudu, za Jugoslaviju, za Slovenstvo i čovečanstvo i za konačni ćovečanski cilj — savršenstvo. Već punih šesnaest godina propoveda kakvi treba da postanu članovi te omladine da jednom postanu pravi rodoljubi, ispravni građani svoje domovine i korisni članovi ljudskog društva.
Pogledamo li unazad u ovih svetlih šesnaest godina života našeg »Sokolića«, moramo da utvrdimo, da nisu bile sve te godine ružama posute, da nije bilo lako stvoriti i podignuti iz vrlo skromnih i siromašnih početaka i osnova našeg omladinskog sokolskog glasila — današnji naš list. Borbe, na koje je niaišao već u prvim počecima svog izlaženja, nisu bile lake i prebodive. Trebalo je svoj skog rada, trebalo je požrtvovanja i samozataje, trebalo je nesebičnog rada da nam Sokolić ne propadne i da se othrva. 'Га su vremena za nama; mi se ponosimo pobedom koju smo izvojevali protiv svih zapreka, protiv svih bura i oluja koje su hujale iznad našeg dragog lista. On je danas čvrst i siguran, a na pomolu su još lepši i vedriji dani njegova budućeg života i opstojanja. To nam jamče i naša draga braća naraštajci i nara-štajke, koji ga sa sve većom ljubavlju prigrljuju i sa sve većim i življim zanimanjem uzimaju u svoje ruke, koji ga čitaju, šire, preporučuju i — što je isto tako važno — sve više u njemu sarađaju.
U ovih šesnaest godina zabeleženi su lepi i zavidni uspesi našeg lista. Ali to nas ne može sasvim zadovoljiti. »Večno kretanje — večno nezadovoljstvo«, to vodi Sokole u njihovom životu. Stoga u XVII godištu, u koje ćemo naskoro zagaziti, želimo da budu uspesi još veći, još snažniji i još potpuniji. U tome naročito računamo s vašom naraštaj-skom bratskom pomoći i s vašom sokolskom svešću, na kojoj treba da počivaju svi vaši pothvati i svi vaši čini. Naše naraštajsko glasilo postalo je već potrebom lepog broja naše mlađe braće i sestara. Ali to nije dovoljno. Sokolić treba već u narednoj godini da krasi svaki
uesele- (><талг 1/иишш1<г i бсеши ћош џхОми.. - idcauo! UcedniHvx> ^Sokolila  
Zaključujući XVI godište
sto našeg naraštajca i naraštajke, naše sokolske omladine, uzdanice i Sokolstva i domovine naše. Još više. Sokolić treba da postane ogledalo rada i života naših naraštajskih redova; osobito duhovna strana naše mlađe braće treba u njemu da dođe do svog punog izražaja, do svoje pune sadržine. Stoga računamo i s vašom saradnićkom pripomoći. U tolikim tisućama naše mladeži, koja se.je zbila u sokolske redove, jamačno je i sposobnih na peru! Ko sokolski naraštajac — taj pretplatnik sokolskog naraštajskog lista!, to neka bude naša lozinka.
S punom verom u pobedu, s potpunim samopouzdanjem i sokolskom svešću na ozbiljan i koristan sokolski rad u novoj godini. Sokolić neka postane vaša prva lektira, Sokolić neka postane odjek vašeg privatnog i sokolskog života i vaše duboke sokolske svesti; u njemu treba da gledate sami sebe! Smelo — na delo!
Lep primer ptujskega naraščaja
V	štev. 7—8 Sokolića ste čitali poročilo o naraščajskih tekmah mariborske sokolske župe. Danes priobčujemo sliko naraščajske vrste iz Ptuja, ki si je priborila prehodno darilo, župni naraščajski prapor.
Od leve na dteno stoje: Petrovič Jože (VI.), Velkavrh Janez (IV.), Sevnik Srdan (II.), Rusjan Albert (I.), Pavličič Jože (III.), Šalamun Bojan (V.), Kveder Marjan (VII.).
Br. Sevnik je sedaj predsednik naraščajskega odseka; mod naraščajem je nabral 93 naročnikov in naročnic »Sokolića.« Seveda je s tem v zvezi mnogo truda in skrbi. Pri vsakem naraščajskem oddelku ima poverjenika, ki pobere na mesec po 2 Din od vsakega naročnika. Če bi le ne bili nekateri tako pozabljivi, ko je treba odšteti tista 2 Din, potem bi imel br. Srdan lahko stališče. Kaj pa pri drugih društvih? A1i bi se ne našel povsod požrtvovalen brat (sestra), ki bi na ta načiin1 širil naše glasilo? Vsak naraščajnik hi morai citati »Sokolića«. (J. P.)
Kako se može postati Sokolom
Ivo Majcan, Senj
Čuti za takvo pitanje još pred samih nekoliko godina bijaše velika retkost. Retkost zato, jer onaj koji je mislio pristupiti u sokolske redove, u svojoj nutrinji bijaše već izgrađen Soko. Da je netko ,pitao: »Što imam činiti, kako raditi i živeti, da postanem vredan Soko « e — to bi značilo nešto sasvim drugo. Za takvog bi se moglo pretpostaviti da ima svu dobru volju postati dobrim Sokolom, vrednim i korisnim građaninom, ispravnim čovdkom. Jer takav u prvom redu pita, što i kako ima raditi i kakav ima biti njegov život, a ne pita, kako će postati samo Soko na papiru. Takav hoće da se iz njegovih dela, iz vršenja svojih građanskih i nacionalnih dužnosti vidi, je li zaslužio da ga se može uvrstiti u sokolske redove i nazvati bratom Sokolom. Danas takvih nema, sem onih koji još spadaju u sokolski naraštaj.
Nekada je pojedinac postao Sokolom naj.pre u duši i srcu, osećao je za sve ono, što Sokolstvo propoveda, hoće i provađa; radovao se svakom sokolskom uspehu, a žalostio ga i boleo svaki neuspeh, pa ipak se nije još vodio u sokolskim spiskovima. Ali osetiivši i poznavši, da je sve njegovo biće, sva njegova nutrin ja zadojena, a sav njegov rad, težnje ii nastojanja da su prožeta sokolskom idejom, a sokolski ideali da su mu sveti, i uveren da je mislima, recima i đelima iskren i dostojan Soko, spreman ii sposoban da za sokolske ideale podnese i najveće žrtve, — odvažio se zamoliti za prijem u sokolske redove. A danas? Takav zastalno nije nikada nikoga pitao: »Kako se može postati Sokolom?«
Kada bijaše primljen u sokolske redove i kada se upoznao s braćom 'i sestrama svoje jedinice, pa i ako je primetio, da ima među braćom, možda, braće, koja s manje ideala nego on shvaćaju Sokolstvo, ipak se nije gurao u prednje redove, a niti se zubima li noktima zauzimao, kao što se danas često dešava, — za sokolske položaje. — Jer je znao da na tim položajima mogu biti samo ljudi, koji su veći deo svog života proveli na radu u sokolskim redovima, ali uvek: »Bez koristi i slave,« koji su dakle iskusni Sokoli.
Danas nije tako, jer danas kod većine prevladava lični interes. Danas imamo u našim redovima velik broj članstva, koji su Sokoli samo po imenu, samo na papiru, bez ikakvih osećaja za sokolsku ideju, bez i malo osećanja lične odgovornosti za svoja dela.
Stari pretplatnici, obnovite pretplatu! Novi pretplatnici, javite odmah Upravi sokolskih listova u Ljubljani, da s Novom godinom postajete pretplatnici na „Sokolića". To je potrebno, da se zna, u koliko prime-raka treba da se štampa naredni broj i s kolikim brojem pretplatnika može „Sokolić" da računa u novoj godini.
Sa takmičenja u odbojci za prvenstvo Saveza Slovenskog Sokolstva u Osijeku
Наш неумрли Краљ — Мученик
Јулкица Д. Лукић, Путинци — Срем
Све je тужно. Све илаче. На кућама у селу н граду вију re црне заставе. To je знак велнве жалости, жалоетл за изгубљеним Краљем - Витезом, који иије више међу лама. Од je заувек заклопио Своје уморне очи, а Његово јуначко срце, заувек je престало да бије. Краљ Алексан-дар I je мртав, али његов дух живи, и живиће вечно. Он je и Свој живот дао за народ, за отаџбину.
Пао je мучки уиијен, од руке нлаћеног разбојника. Они који су их илаћали мнслшпг су, да ће метцима нара белума раснарчати Југославију. Али варају се, јер иосле погибије Краља Александра I, бол нас je још више сје-динио. Југославија je и сада бедем о који he се разбити сваки метак, којим буде гађаиа.
Убили су нам зликовци нашег дичног Краља Алек-еандра, иашега. доброг Вођу. али neiui знају, да још нма Карађорђевнћа, који he умети да замене убијеног нам Внтешког Крал.а, н да пођу оним путем, који je Он обе-Јулкица Д. Лукић	лсжио.	A	Његов	аманет,	који je огтавио на болном изди-
сају »Чувајтс Ми Југославију« бићс нам увек па уму. Ми ћемо, ако затреба, и животе дати заЈ нашу милу отаџбину Југославију, да 611 je очували и тако очувану моћну н јаку предали Њсгову Сину, а нашој Нади, нашој Узданици, нашем младом Краљу Петру II, који je огтао у раној младости Сироче без Свога Узвишеног Оца. Мирно почнвај велики Краљу! »Чуваћемо Југославију!«
Vežno počivalište Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja
Prirejeno po 23. spevu Homerove Ilijade
(Konec)
Zatem je položil Ahileus v krog dolgo sulico, ščit in šlem, kar je bil nedavno uplenil Patrokles Sarpedonu. Pozval je Argejce: »Poskusita se dva najhrabrejša z rezkim železom v rokah! Kdor bo prvi ranil cvetoče -telo drugega, dobi meč s srebrnimi vzboklinami, delo traške umetnosti, ki sem ga uplenil Asteropeju. To-le opremo pa dobita skupaj in še pogostil ju bom v šotoru!«
Vstala sta Ajas in Diomedes. Ko sta se vpričo ljudstva oborožila, sta stopila s pretečim pogledom v sredo, hlepeč po zmagi. Trikrat sta se zaletela drug v drugega. Ajas je predrl Diomedov bokli ščit, ranil ga pa ni. Junak Diomedes je naperil svetlo sulico mimo ščita na Ajasov vrat. Ahajci so se
zbalii za Ajasa in so začeli
vpiti, naj nehata iin> naj si razdelita darila. Toda Ahileus je izročil meč z nožnico in z lepo urezanim jermenom Diomedu.
Sedaj je prinesel Peleid kroglo sirovega železa, ki jo je nekdaj metal silni Ec-tion. Tega je Ahileus ubil in odpeljal z drugim vred tudi železno kroglo. »Prikaži se, kdor hoče poizkusiti to! Tudi če ima o’>širno polje, ima za pet let dovolj železa in ne pastirju ne oravcu ne bo treba v mesto ponje!«
Vstal je junak Polipc-tes, pa tudi Leontes, Ajas in plemeniti Epeios. Postavili so se v vrsto. Epeios je zgrabil kroglo, jo zavrtinčil
Za vreme božičnih praznika razvijte svl: Sokolska društva i čete, članstvo i škole a naročito naraštaje! i naraštajke najživlju propa~ gandu oko prikupljanja novih pretplatnika na »Sokolića«.
in zalučal. Zasmejali so se Ahajci. Nato jo je vrgel Le-ontes, za njim pa Ajas tako silovito, da je zleteiia čez znamenje. Tedaj jo je zgrabil Poliipets. Kakor daleč vrže pastir krivo palico, da se vrtinči med pasočo se go-vedjo, tako daleč jo je vrgel čez krog. Vsi so zavpili.
Vstali so Polipetovi prijatelji in odnesli kraljevo dari-
lo	k ladjam.
Zatem je položil Ahi-leus strelcem za darilo modrikasto železo: deset sekir z dvojnim rezilom in deset navadnih sekir. Velel je postaviti na ladji jambor, zanj pa privezati z vrvico goloba. Kdor bi zadel goloba, dobi dvojne sekire, kdo zgolj vrvico, pa navadne sekire.
Vstala sta Teukros in Meriones. Žrebala sta: Teu-krov žreb je padel iz šlema.
Takoj je napel lok in ustrelil. Ni pa obljubil bogovom hvalnega daru, zato je zadel samo vrvico pod golobovo nojjo. Ptič je zletel, Ahajci so zavpili. Naglo je iztrgal Meriones onemu lok (puščico je imel že pripravljeno). Hitro je obljubil Apolonu sto ovčic prvenk. Visoko pod oblaki je zazrl goloba, pomeril je in ga prestrelil pod perutmi. Puščica je predrla ptiča ter se zapičila Merionu pred nogami v tla. Golob je sedel na vrh jambora, povesil je glavo in irazprostrl peroti. Kmalu je izdihnil in padel z jambora. Ljudstvo je pa zavzeto in občudujoče gledalo. Meriones je vzel deset dvojnih sekir.
Ahileus je položil sedaj sulico in s cvetlicami ozaljšano skledo, ki je bila vredna enega bika. Vstala sta Agamemnon in Meriones. Ali Ahileus jima je rekel: »Agamemnon, vemo, kako daleč si pred drugimi in koliko dalje lučaš sulico, zato se vrni k ladjam s temle darilom, sulico pa prepusti junaku Merionu, če ti je prav; jaz ti svetujem.« Knez Agamemnon se je pokoril. Dal je sulico Merionu, ta pa jo je izročil klicarju Taltibiju.
Brat dr. Drago Marušič, ban Dravske banovine, petdesetgodišnjak	*
Ban Dravske 'banovine br. dr. Drago Marušič, navršio je dne 10 t. m. 50 godinu svog života.
Zašto se i naš »Sokolić« seća pedesetgodišnjice brata dra Marušiča? Zato, jer je naš sokolski brat več od ranih godina, uvek veran sokolskoj misli i jer je zaslužan za našu domovinu Jugoslaviju. Blagodati sokolske misli počeo je da prima u sebe još kao đak u vežbaonici goričkog Sokola, učvrstio se je pak u sokolskoj veri na sokolskom izvoru — u Pragu, gde je studirao i završio pravne nauke. U sunčanu Goricu vratio se je kao potpun i izgrađen Soko. S podvostručenom snagom posvetio je i žrtvovao svoje velike sposobnosti 'razmahu Sokolstva među slovenačkim življem. Kako je pravilno shvatao smisao sokolske ideje, koja ima svoj temelj u vežbaonici i koja obuhvata u svojem programu sav slovenski svet, uvek je verno ispunjavao. najpre sam, sve sokolske dužnosti, koje je prenašao sa svojim uzornim radom također i na ostalu braću i sestre. Sokolska načela bratstva, ljubavi i jednakosti uvek su mu sveta i po njima također i uravnava sav svoj život i rad. U Gorici je bio potstarešina Sokolskog društva, i uvek je učestvovao i u vežbaonici, gde je braći i sestrama tumačio veličinu sokolske misli, u čiju je pobedu čvrsto verovao.
Za svets'kog rata bacila ga je sudbina s austro-ugarskom vojskom na ruski front. Kao velik Sloven i Soko nije se borio protiv Rusa; iskoristio je prvu zgodnu priliku i prešao k braći Rusima. U zarobljeništvu odmah se je prijavio u dobrovoljce u Srbiju, kamo je stigao juna meseca 1915 god. Tako mu se je ispunila želja, da i sam kao Soko pomaže s puškom u ruci pri oslobađanju Slovena iz austro-ugairsko'g jarma. Sa srpskom vojskom i srpskim delom našega naroda podneo je i on put križa — uzmak preko Albanskih gora 1915 godine. — Postao je član Jugoslovenskog odbora, koji je pomagao tadanjoj srpskoj vladi u radu oko ostvarenja Jugoslavije. Bio je u Londonu i poslali su ga u Ameriku, gde je s uveravajućom reči nagoveštao tamošnjem našem narodu vaskrs Jugoslavije.
Po svetskom ratu nastanio se je u Ljubljani kao odvetnik, jer mu nije bilo suđeno da se povrati u svoju ljubljenu Goricu, koja čami u još gorem ropstvu nego ranije.
Već je tri godine brat dr. Drago Marušič ban Dravske banovine, na koje ga je mesto pozvao blaženopočivši Viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj. Velike su sposobnosti dragog svečara, široko je njegovo znanje, darežljiva je njegova ruka, neizmerna je ljubav njegova srca.
Koliko jezika znaš — za toliko ljudi vrediš. Ova istina važi i za brata dra Marušiča. Osim našeg materinjeg jezika govori još potpuno češki, ruski, francuski, nemački, engleski i italijanski jezik.
Bratu dru Marušiču, kao Sokolu i bainu, kliče sokolski naraštaj: Na mnogaja leta i sokolski Zdravo!
Sojenice	Marijana Željeznova-Kokalj, Ljubljana
V	kršni gori v belem dvoru se je rodil kraljevič. Iz nepoznanih dalj so prihitele sojenice in so zbralo okoli njegove zibeli. Blestele so v belih koprenah in govorile:
»Prišle smo iz nevidnih dalj, da te osrečimo, bodoči kralj!«
In pristopila je prva, položila roko na njegovo zglavje, rekoč:
»Jaz dam ti srce plemenito, ljubeče, pošteno, odkrito!«
Pristopila je druga, položila lavorjev venec na odejo in dejala:
»Podarim ti lavor, ti bodeš junak, med vsemi junaki — prvak!«
Tretja je z drhtečo roko postavila k zibeli žaro, zastrto s črnino in dejala:
»Glej, žaro z zemljo od Triglava — do tja naj ti seže država!«
Četrta se je nasmehnila blago, mu stisnila oljkovo vejico v roko in rekla:
»Ne bodeš junak le krvavih poljan, — junak boš miru za svet ves prostran!«
Nagnile so se nadenj. Svetlo je bilo okoli zibeli. Tedaj so se sunkoma odprla vrata m tri gnusne pošasti so se vsule v svetlo sobo. Vile so roke, lomile koščene prste in dejale hkrati:
»Preveč so v srečo te vkovale, ne da bi nas za svet vprašale!«
Zarežale so se votlo in druga za drugo je govorila:
»Jaz sem zavist požrešna!«
»Jaz sem sovrag!«
»Jaz lakomnost sem grešna!«
In spet so dejale hkrati:
»Preveč boš blag, preveč boš drag — naj krogla ugasi ti življenje, ko naroda boš moč, hotenje ...«
Krohotale so se, krohotale kakor besne in s truščem zapustile sobo, kjer je kraljevič sanjal prve sanje.
V	sobi se je stemnilo. Sojenice so si pokrile obraz, se sklonile in ihtele:
Gorje, gorje, oj kraljic mladi, umrl boš v delu, v nadi.
'ko razprostiral boš pokoj nad svet in narod svoj!«
Tiho so se odprla vrata in vstopili sta še dve sojenici, osma in deveta. Neslišno sta se približali zibeli. Osma je držala trnov venec in dejala z žalostnim glasom:
»Ta venec, Mučenik, najlepši tvoj bo spomenik.
Iz vsake tvoje kapljice krvi naj sreča narodu vzplamti!«
A deveta sojenica je razprostrla nad njim roke, bile so prozorne, in glasno in trdo rekla:
»Nesmrten bodeš, kralj, in duh tvoj bode ko sokol plaval večno nad državo, kjer vsadil zmagoslavno ti zastavo si bratstva, sloge in svobode!«
In sonce je prisijalo in poljubilo nežni obraz mladega kraljeviča. Tiho so zaipustile dobre sojenice beli dvor in izginile v nevidnih daljah.
Ogromna ptica je zakrilila nad belim dvorom — odletela je preko zemlje, koder je še ječal narod v okovih. Oznanjala je dan vstajenja. Ta ptica jc bila volja naroda, klic po svobodi — ta ptica je bila sokol.
In rastel je kraljevič in uresničile so se besede sojenic... Nesmrten jc postal in njegov narod jc verno vršil njegovo zadnjo željo: »Čuvajte mi Jugoslavijo!«
Čuvajmo Jugoslaviju!
Ivan Sedlaček, Mostar
Slikoviti prikaz.
Izvode sva odeljenja po 6 članova i to starija braća u odori, mlađa u trikotima i sva ostala u vežbaćim odelima. Svaku vrstu (odeljenje) vodi jedan pripadnik te kategorije, kao njen prednjak. Pred svima odeljenjima stoji jedan stariji član u odori.
Poredaj na pozornici:	^	stariji	članovi
_ članice
muš. naraštaj _ zen. dcca
stariji član u odori
publika
Odeljenja stoje u stavu »Na mestu voljno«, a kada govori odnosni vođa onda čitavo odeljenje zauzme stav »Mimo«. Odeljenja su pre otvorenja pozornice postrojena.
Zastor Ćlan u odori (odeljenjima):
Ćuli ste, braćo i sestre mile,
Za nesreću, koja se desi,
Oči nam behu stale bile.
Kobni bijahu naši udesi?
Čuste je, braćo, čuste je, sestre, Čuste je sa mnom svi ovde skupa. Otada, draga braćo i sestre,
Sve u suzam gorkim se kupa.
U triumfu slavnu na put pođe,
U triumfu slavnu, koji Ga spada, Da pokaže svetu gdegod dođe, Plodove svoga napornog rada. Ujedini našu milu nam grudu. Ujedini nam drugu, susednu braću, Hvala Mu stoput, hvala na trudu, Svi oni s nama gorko sad plaću.
Vodnik braće u odorama:
Što tako tužno zboriš nam, brate,
O	Ocu dobrom, Kralju našem,
Ćuj kako srca nam pate,
Sto nema Njega u krugu našem! Očevi Njeg'vi bijahu Divi,
Imena kojeg i On bi vredan,
Boreć se smelo ko soko sivi,
Oh, takav bješe On samo jedan. Telom umrije, аГ duhom živi. Njegov amanet ko amajliju.
Svi skupa: i vi i mi,
Čuvaćemo Jugoslaviju!
Vodnica članica:
I nas je, brate, potresla tuga,
Što nesta Njega, srce nam jeca,
Od velike boli, da joj nema druga. Plačemo i mi, mi Njegova djeca.
I ako je naše, žensko srce meko,
I ako mi, sestre, junaci nismo,
Ne plačemo samo da nas gleda neko, Mi sve svoje sada izgubismo.
Teška vijest sad sve prenu,
U crno zavi svu zemlju našu, Skidajmo s oka i poslednju mrenu. Čuvajmo, domovinu našu!
Vodnik mlađih članova:
Red je na me, da Ti kažem,
Tugu koja srce para,
Da li tužim il' da lažem.
Sudbina nas teško kara!
Pade glava našeg Kralja,
Posred bratske zemlje pade,
Tvorca: Mira, Bratstva, Slavlja, Njega — Oca sad nestade!
Pade telo, аГ duh živi,
Hvalu Njemu držaćemo,
I amanet Njegov divni,
Jugoslaviju čuvaćemo!
Vodnica ženskog naraštaja:
Teška vijest se zemljom prosu,
Težak uzduh k nebu ode,
Sve dušmani naši to su,
Razbojničko kolo vode.
Neka vode, al’ nek znaju.
Zatvorena njim su vrata.
Sokoliće za slobodu daju,
Jedna oca, druga brata! Stisnućemo svi sad bliže,
Redove, nek’ svi znaju,
Amanet nam riječ diže: Čuvaćemo Jugoslaviju!
Vodnik muškog naraštaja:
Red i na nas, brate, dođe,
Da izjadan jade naše,
Al’ ne prođe, kako dođe,
Jer i Soko sablju paše.
Sokolovi mladi mi smo,
Snage, Duha duše pune,
Ma da Kralja svoga izgubismo, Svak se od nas sada kune:
Ko je Soko i sokolski radi, L’jepa krila nek sad razviju,
Bili stari ili mladi,
Čuvajmo Jugoslaviju!
Vodnica ženske dece:
Malena smo još mi deca,
Da nesreću ovu znamo,
Oči plaču, srce jeca,
Oh, kaži nam, kaži, mamo!
Teške bijahu majke riječi,
Sa srca se uzdah ote,
Ko rane sada da izleči,
Nad gubitkom, oh, strahote? Slušaj, brate, što kazasmo majci, Čvrsto kolo držaćemo,
Vitezovi, vile, ko u bajci, Jugoslaviju čuvaćemo!
Vodnik muške dece:
Od drveta pušku pravim,
Uz Sokole stupam smjelo, Ozbiljnim se poslom bavim, Hrabro, smjelo dižem čelo. Maleni smo, ali neka,
Mlado drvo savija se,
Zadatak nas težak čeka,
Crni oblak nadvija se.
U spiskove i nas stavi,
Kolo, brate, držaćemo,
Ko sinovi zemlje pravi: Jugoslaviju čuvaćemo!
Član u odori (odeljenjima):
Braćo draga, sestre mile,
Na svemu vam bratska hvala, Što stavljate svoje sile,
Uspomeni Njega — Kralja!
Rad nas vodi teškim putem, Sokolskijem našim radom,
Pod moćnijem Kralja skutem,
I vernosti Kralju Mladom! Dajmo, braćo, sestre, zavjet,
Da se otsad desit neće,
Drugi da nam daje savjet,
Ma da pregršt nudi sreće! Mrtvom Kralju zavjet dajmo, Svekoliku svoju moć,
Uz bok Mladog Kralja stajmo, Bdimo nad njim dan i noć!
Svi vodnici (Ili jedan u ime sviju): Aleksandre Kralju silni,
Od dušmana što ruke pade, Oprosti nam, oprosti Dični, Greške naše, greške sade!
Tebe slabo čuvasmo mi,
Tebe slabo mi pazismo,
Kajemo se svi mi,
Što te istom opazismo!
Naše boli jesu teške,
0 tom misli svaka glava,
Naše behu sve to greške,
Tebi hvala, vječna slava!
Mladi Kralju, uzdanico,
Dičnog Oca, divni Sine,
Sokolova siva ptico,
Zavjete nam primi žive: Kunemo se Vel’kim Bogom,
Tebi vemi uvek biti,
Radom, trudom, vjerom, slogom, Tebe uv’jek mi služiti!
Sokolska su naša jata,
Brojna, čila, uv’jek zdrava,
Svi do jednog brat do brata,
Sve što skupi snaga prava!
Uz Tebe smo uv'jek složno,
Do posl’jednjeg daha svog,
Zeleć jedno gromko, možno: Ziveo Te nama Bog!
Svi Sokoli hoće pravo,
Čuvat Svetu Amajliju,
1 pozdravit Tebe: Zdravo! Čuvaćemo Jugoslaviju!
Zastor.
(Ob devetdesetletnici rojstva.)
(Konec.)
Pesimizem je Mahnič — seveda s še manjšo upravičenostjo — očital pesmima Ujetega ptiča tožba in V celici, ki sta samo izraza mimoidočih pesnikovih duševnih bcjev, kakršni niti svetnikom niso vedno prihranjeni. Razen tega pa ne smemo prezreti, da imamo še vrsto Gregorčičevih pesmi, v katerih nastopa s ponosom kot katoliški duhovnik, kakor na pr. v pesmih Moj črni plašč in V pepelnični noči. Take pesmi dokazujejo, da pesnik s svojim poklicem ni bil trajno nezadovoljen.
Nekaterim drugim pesmim je Mahnič očital pesimizem v obliki stritarijanskega Svetobolja, to je povsem pasivnega žalovanja nad neutajnim dejstvom disharmonije med idealom in realnostjo, a le za nekatere pesmi po pravici, tako na pr. za pesem V mraku, ki je brez dvoma svetoboljska, a tudi še povsem neosebno epiigonska.
Ze Slovenčev kritik se je spotikal tudi ob Gregorčičeve ljubavne pesmi in s tem obnovil očitek slovenskih katoliških rigoristov, ki ga je kot prvi dvignil janzenist Jožef Burgar 1. 1833., in sicer proti Prešernovim erotičnim pesmim in ki tvori pod imenom »Jeranov problem«7 pesebno poglavje slovenske literarne kritike vse do danes kakor dokazujejo nekatere najnovejše polemike.
Res je sicer, da ljubavne pesnitve za nezrelo mladino niso primerno branje, toda iz tega sledi samo to, da se ji naj ne dajejo v roke> kakor se tudi ostro orodje, orožje, strelivo, netivo itd. skriva pred njo, ne sledi pa iz tega, da takih pesmi, zlasti če opevajo zvesto ljubezen, sploh ne bi smelo biti, saj je ljubezen med moškim in žensko v pravih letih in v pravi obliki nekaj neobhodno potrebnega, pa tudi s katoliškega stališča dobrega in od cerkve posvečenega. Če bi nje ne bilo več, bi tudi irigoristi in asketi sčasoma izumrli. Jasno je, da poezija kot interpretinja življenja ne more molče mimo tako elementarne sile, kakor je ta ljubezen, če hoče biti popolno zrcalo življenja.
V ostalem pa je Gregorčičeva ljubavna lirika po pretežni večini vseskoz objektivna, kar je je subjektivne, pa je temeljno čuvstvo v splošnem tako prikrito, da se komaj opazi (na pr. v pesmi Pogled v nedolžno oko). Tam, kjer se očitno javlja, pa je tako splatonizirano in rezignirano, da po mojem mnenju tudi katoliškemu duhovniku ni prepovedano objavljati take pesmi. (Prim. pesmi: Siroti in Na polju.)
Mahničeva malo obzirna kritika, kateri nikdo ne more odrekati dobre vere in najboljšega namena, je zbudila cel roj odgovorov v obliki leposlovnih del polemične, satirične in utopične narave, vendar pa je mogel Mahnič končno upravičeno trditi, da mu nikdo ni ovrgel niti ene točke, kajti proti težkemu oklepu filozofskega sistema se z ogorčenjem in satiro nič ne opravi.
V edino umestna strogo filozofska razglabljanja o Mahničevih tezah se je šele spustil tedaj še katoliški duhovnik dr. Izidor Cankar, ki je 1. 1916. v »Domu in svetu« spravil ves problem na vprašanje: ali sme s katoliškega stališča literatura slikati življenje samo takšno, kakršno bi naj bilo po katoliškem nauku, to je idealistično, kar je Mahnič edino odobravaj, ali pa tudi takšno, kakršno v resnici mnogokrat je, torej realistično, kar je v nekaterih svojih pesmih delal Gregorčič. Cankar je zavrnil Mahničevo stališče kot enostransko tudi s katoliškega stališča, kar pa je bilo' izven slavne doline Šentflorjanske itak že davno znano in tudi od katoličanov priznano.
Že prej pa je šlo tudi slovensko katoliško literarno delovanje preko Mahniča in je Mohorjeva družba, ki je bila tedaj po svojem ustroju katoliško cerkvena bratovščina, I. 1908. izdala izbor Gregorčičevih pesmi in med njimi tudi vse ene, katere je Mahnič obsodil, ker se je dobro zavedala, da slovensko preprosto ljudstvo ni taiko naivno, kakor se življenju tujim ideologom morda zdi. In prav nekatere Gregorčičeve ljubavne pesmi so kmalu postale narodne, ne da bi se do danes dal dokazati zaradi njih padec ljudske nravnosti. Prav s temi pesmimi je torej dosegel Gregorčič oni uspeh, ki je je po nauku romantikov za pesnika največja čast.
Sprejem II. zvezka.
Neborbenemu Gregorčiču, ki je že prej živel v stalnem strahu, da ne bi kdo našel v njegovih pesmih kamna verske in nravne spotike, je vzela Mahničeva kritika skoro vso spontanost, kar je bila velika škoda za umetniško vrednost mnogih njegovih
7 Prim. A. Ušeničnik, Jeranov problem, Čas (1917),
poznejših pesmi. Temu pa ni bil vzrok samo Mahnič, temveč tudi pesnik sam, kajti za učinek udarca ni odločilno samo kladivo, temveč tudi nakovalo.
To je dokazal pozneje katoliški duhovnik in slovenski pesnik Anton Aškerc, ki je na podobne Mahničeve .očitke proti nekaterim svojim pesmim odgovoril nele s satirami kakor Firduzi in derviš ter Pegaz in osel, temveč tudi s prehodom v očitni panteizem in celo v — ateizem, s čimer je zašel v Gregorčičevi nasprotno skrajnost.
Dasi se najdejo tudi med poznejšimi Gregorčičevimi pesmimi pravi biseri, je bil zlasti drugi zvezek Poezij, ki obsega tudi mnogo pesmi, nastalih pred 1. 1882., sprejet hladneje kakor je zaslužil. Silno občutljivi pesnik se je namreč medtem zameril tudi mnogim svojim prejšnjim »prijateljem« in častilcem z Levcem vred, ki so mu — seveda po krivem — očitali ošabnost. Užalljen se je sedaj posvetil bolj prevajanju kakor izvirnemu pesniškemu delu.
Sklep.
Kakor pesmi drugih pesnikov, tako se tudi Gregorčičeve ne dajo brez sile in brez cstanka porazdeliti v strogo ločene predale, vendar pa so nekatere skupine jasno vidne. Take skupine so na pr.: domoljubna, versko-miselna, altruistično-poučna, sočuv-stujoča, stoično poučna, ljubavna, vojaška, skupina onih, v katerih izraža hrepenenje po planinskem raju in zalest za minolo mu mladostno srečo, melanholična in skupina pesmi, ki izpričujejo njegovo razdvojenost, duševne boje, odpoved osebni sreči ter razočaranje nad svetom in ljudmi, vesela, šaljiva in pogumna ter končno skupina maloštevilnih epskih pesmi. Pestrosti torej več ko dovolj, vsestranski pa ni nikdo.
Gregorčičevo mesto v slovenskem slovstvu se da kratko označiti s stavkom: Gregorčič je poleg Prešerna in Jenka najboljši slovenski lirik pred nastopom moderne.
Posebej je treba poudariti, da Gregorčiča ni navdajala samo močna slovenska zavest, temveč tudi prav taka jugoslovenska in slovanska sploh. Že v gimnaziji se je, kakor smo videli, uril v srbohrvaščini in češčini, prevajal je iz ruščine, potoval je na Velehrad in v Prago, v Dalmacijo' in Črno goro, a ne zato, da bi si utrdil zdravje, kakor se navadno bere, kajti Dalmacija in Črna gora tedaj še nista bili urejeni za bolnike in letoviščarje. Njegovo jugoslovensko in vseslovansko zavest pa izpričujejo tudi pesmi, kakor: Biser, Hajdukova oporoka, Ti osrečiti jo hoti, za Hrvate — naše brate,
Z vencem te ovenčam Slavo,
Eno devo le bom ljubil, V eno, oh se ne druže, Bratje, v kolo se vstopimo, V gaju,
Velegrajska kuga, Bratom Čehom, Na dan.
Isto velja tudi o Jurčiču in Kopitarju. Jurčič je bil na primer 1. 1871. nekaj časa sourednik jugoslovenski usmerjenega, lista »Siidslavische Zei-tung« v Sisku, Kopitar pa se ni zanimal samo za Slovence in Srbe, temveč za vse Slovane. Tako te tri može ne veže samo letnica 1844.
Cerkvica s pokopališčem
Lutkovna igra v dveh dejanjih s predgovorom veseljaka Jurčka.
(Konec.)
(Gre počasi proti desni. Svetlin vstane in ji zastavi pot.)
Svetlin (nežno). Gozdana —
Gozdana (preplašena, kakor da se je zdajle	predramila, stopi	korak nazaj). Oh,
saj	nimam pajčolana — (Proseče.) Vrni mi ga,	človek, vrni —
Jurček (pride z desne). Ga ne more, ker ga nima. (Svetlin ju nemo gleda.) Gozdana (ostro Jurčku). Kam si ga tedaj odnesel?
Jurček (se spakuje). Gluh sem, gluh, seveda gluh! — Si rekla, da je medved hruške tresel? Ali naj jih grem pobrat?
Gozdana. Vrni mi tančico, škrat!
Jurček. Da je Lipoglav moj brat? — Tukaj si se pa zmotila!
Gozdana (zacepeta). Kdaj bom pajčolan dobila?!
Jurček. Dan bo jutri, zdaj je noč! Jaz grem	spat — Pa lahko	noč!	(S	poklonom
odide proti hiši. Gozdana za njim. Svetlin, ki ostane sam, zamišljeno hodi	po	dvorišču.)
Lipoglav (se vrne z desne). Svetlin, rad bi te nekaj vprašal —
Svetlin. Ti kar vprašuj!
Lipoglav. Če ne boš hud?
Svetlin. Kje neki, ko sem pa tako vesel!
Lipoglav (se razkorači pred njim). Vesel si, praviš? Meni se zdiš neznansko kisel. Svetlin (se zasmeje). Kako pa to?
Lipoglav. Prej si slonel na lipi kot bi visel!
Svetlin. Tako se je le tebi zdelo —
Lipoglav. Zdaj res ne vem, kaj naj ti rečem —
Svetlin. Le kaj veselega povej!
Lipoglav (naglo, a brezbrižno). Veselo bo jutri cvetelo!
Svetlin (ognjevito). Misliš — Ali res misliš tako?
Lipoglay (se ga zboji in se mu zadenski umika). Kaj bom mislil! (Se ozira okrog.) Še nikoli nisem nič mislil! — To se mi j^ kar tako — naletelo! (Se smeje.)
Svetlin (zadovoljno). Ti si zrel!
Lipoglav. Joj, ne reci no tega, da me ne pridejo žalik-žene požet! (Oba se smejeta in palček začne poskakovati in se spakovati okrog Svetlina.)
Svetlin. V hišo pojdi, pa boš varen pred njiipi.
Lipoglav. Če misliš tako, naj pa bo — (Priklanjaje se odide v hišo.)
Svetlin. Zdaj bodo menda kmalu	vsi zaspali	—	(Gre	proti	lipi.)
Mati (z levfe izza	hiše). Kako pa,	da noccj ne	prideš	noter?
Svetlin. Ko je pa	tako prečudno lepa noč —
Mati. I, kakšen si	pa zadnji čas?
Svetlin. Neznansko dobre volje, mati —
Mati (nejevoljno). Tako si čuden. Zdi se mi, da nekaj skrivaš —
Svetlin. Saj se bova jutri lahka pomenila, mati. Nocoj sem truden.
Mati. Le kaj te je prevzelo?
Svetlin. Nekaj vročina, nekaj delo —
Mati. Zakaj se mi tako izmikaš?
Svetlin. Verujte, mati, da bom jutri že čisto drugačen. (Gre proti njej.) Samo to noč še potrpite —
Mati. Ko bi ti megla povedati, kako me vse skrbi —
Švedrač (z desne). Bog daj srečo in dober večer obema!
Svetlin. Odkod pa ti?
Švedrač. Oh, veš, Svetlin, Vrhnjakov oče so rekli: Zdaj pa le pot pod noge in skoči brž povedat!
Mati. Kaj je pa takega?
Švedrač.	Joj, joj	prejoj, kako je to	veselo!	Še	mošta	so	mi	dali in	medice.
Svetlin. Pa si res	nekam vrtoglav.
Švedrač.	Sicer bi	si ne upal sem ponoči.	Noč	ima	svojo	moč, saj	vesta	—
Mati. In	mošt z	medico tudi svojo!
Švedrač.	Aha, to	pa, aha —
Mati. Kaj praviš, da je bilo?
Švedrač. I, mleko Zalko je rešilo! Bilo ni treba niti pol bokala, pa je že zdrava brhka Zala! Juhuhu!
Svetlin. Tak ti Gozdana prav je svetovala?
Švedrač. Na las natanko!
Mati. O, Gozdana je dobrega srca, to sem že tudi jaz spoznala —
Švedrač (veselo). Ves svet je dober, pravim jaz — Pa kaj so mi Vrhnjakovi še naročili, ko skupaj smo pri njih medico pili!
Mati. Povej, Švedrač, povej!
Švedrač. Dejali so: Tako povej Svetlinu, da bcm pripravil doto, kakor gre! Mati. Doto —?
Švedrač. Kakopak! In zraven tako balo, da bo devet vasi okrog jo vse zijalo! Mati. Za koga pa?
Švedrač. Za kcga? — Za dekle, za Zalo!
Mati. O, zdaj se mi šele jasni —
Švedrač. Tako balo, vam pravim: Nič koliko prta, seveda, in cvenka in par volov, tri njive k temu in kaj vem koliko gozda!
Mati. Potem pa Zalka bo bogata?!
Svetlin. Zastran mene, mislim, da lahko je čisto zlata. (Se smeje.)
Švedrač. I, kaj bi toliko besedovali! — Da pridi snubit, so Vrhnjakovi dejali — (Med pogovorom mesečina poneha in se pokrajina močno stemni.)
Svetlin. Jaz — (Se zdrzne. Močan veter; blisk; oddaljen grom.) Kar reci jim, Švedrač, da se jim prav lepo zahvalim!
Švedrač (nekoliko potrto). No, no, seve, se boste že zmenili. Saj to nikoli prida ni po sili —
Mati. Tako je res. (Pogleda sina.) Tak Zalka je bila bolna? (Začneta hoditi po dvorišču in Svetlin tiho pripoveduje materi, kako in kaj. Švedrač sede na klop.) Švedrač. Pa ne, da bi neurje se prignalo?
Mati (se ozira na nebo). Ne vem, če bo čez noč lepo ostalo —
Svetlin (dvoumno). Čez dan bilo je preveč vroče. (Se smeje proti Švedraču.) Švedrač. Saj bo že skoraj dobro malo moče —
Mati. Pa stopi malo v hišo, no, Švedrač! Se bo že še pri nas kaj mokrega dobilo •— (Ko odhajata, se zopet zjasni. Mesečina.)
Lipoglav (pride izza hiše). Ne vem, zakaj nocoj ne morem spati — In še Švedrač pričel je v hiši žlobudrati —
Svetlin. Morda pa šel bi v šupo na seno?
Lipoglav. Saj res, Svetlin, tam bo najbolj lepo! (Odhajata proti desni. Lipoglav nenadoma cbstane.) Kaj meniš, bo še kaj grmelo?
Svetlin. Saj si doma. Kaj te bo to skrbelo!
Lipoglav (plaho). No, kar tako —
Svetlin. Povej mi no —
Lipoglav. Veš, za Gozdano me skrbi —
Svetlin. Zakaj?
Lipoglav. Popoldne je jokala. Zavpiti hotel sem — Svetlin, pa ni pustila! Svetlin. A potlej se je pomirila?
Lipoglav. Se je, seveda. — Pa vendar se mi zdi, da žalostno v daljavo gleda. Svetlin. Kar potolažen bodi! Če bo kaj hudega, že pridem na pomoč. (Ga spremi levo; za sceno). Lahko noč!
Lipoglav (za sceno). Lahko noč!
Svetlin (se vrne). Dobro, da se je zjasnilo. Zdaj bom lahko kar tukaj spal — (Sede na klop in se nasloni na lipo.)
Lipoglav (se počasi primuza nazaj). Pst —
Svetlin. Kdo pa je?
Lipoglav (plaho). Jaz sem, jaz, Svetlin —
Svetlin. Kaj ti ni všeč na senu?
Lipoglav. Mi je, seve, zelo lepo. Samo —
Svetlin. No —?
Lipoglav. Kaj misliš, kje je neki zdaj?
Svetlin. Kdo pa? Gozdana —?
Lipoglav. O ne, ne mislim nje —
Svetlin. Le kar povej!
Lipoglav. Veš, njega se bojim —
Svetlin. I, koga neki?
Lipoglav. Kosmača, gornega moža —
Svetlin. Nemara niti sem ne zna —
Lipoglav. A če pa vendar pride?
Svetlin. Mu pot nazaj pokaževa! —	Kaj	se boš	bal,	saj	tu	sva	vendar dva!
Lipoglav. Tu že. Na senu sem pa sam —
Jurček (pride izza hiše). Naj še jaz malo z vama pokramljam.
Svetlin. O, Jurček, ti? Se tudi tebi spati ne mudi?
Jurček. Švedrač po hiši toliko modruje,	da rajši	sem	prišel	na	piano	—
Lipoglav. Kako je pa z Gozdano?
Jurček, če se ne motim, menda spi.
Lipoglav. Oh, mene ves večer tako skrbi.
Svetlin. Kosmača revež se boji —
Jurček. Sem tudi jaz že mislil nanj —
Svetlin (začudeno). Čemu pa ti?
Jurček. Ker se mi zdi, da mu je dolgčas v gozdu, ko Gozdane ni!
Lipoglav. Si slišal zdaj, Svetlin? Jaz mislim prav tako!
Svetlin. Kaj, ko bi skupaj legla na seno —
Lipoglav. Zarišiva še križev čez in čez —
Svetlin. A jaz bom tu na straži stal —
Jurček. Boš brez skrbi lahko zaspal! Kdor pride, ga bom jaz pregnal! (Odide z Jurčkom na levo. Svetim gre parkrat sem in tja, sede na klop in zaspi. Mesečina pojenjuje, sunkoma se zaletava veter. Prav iz dalje je čuti petje žalik-žen.) žalik-žene (pojo za sceno).
V	mesečini na planini, ko vse spava po dolini, žalik-žene rajamo, z roso se pomlajamo •—
Svetlin (v sanjah). Gozdana — Gozdana — (Zdajci potegne močan veter; po vrtu je slišati lomastenje in na levi se napol pokaže odurna Kosmačeva glava.)
Kosmač. Jaz sem gorni mož Kosmač, vse pomendrač, vse poštorkljač! K tebi sem prišel sedaj: Daj Gozdano mi nazaj!
Svetlin (stoka v spanju). Ne — ne — ne —
Kosmač (grozeče). Daj, ti pravim zadnjikrat, sicer ti zavijem vrat!
Svetlin (plane iz sanj in se še ves omotičen ozira okrog sebe; jezno). Ne! Jaz ne! Nikomur je ne dam Gozdane! (Hipoma zapored bliski, grom in hrušč. Kosmač izgine. Iz dalje je slišati njegov grohot. Za sceno poredni smeh žalik-žen.) žalik-žene (pojo za sceno).
Kje, Gozdana si, sestrica, naša zala rožica?
Vsaka kliče te sestrica:
»Vrni k	nam se ubožica!«
Gozdana	(pride iz hiše). Le počakajte družice,	da	spet pridem	do	tančice	—
Svetlin (proseče proti njej).	Gozdana —!
Gozdana	(osorno). Zdaj mi	ne zadržuj več pajčolana!	Obljuba,	moško	dana —
sramotno je prelomljena.
Jurček (za sceno). Nakana tvojih vseh družic je prav pošteno zlomljena! (Se hihita.) Kar v sanjah se zgodi, velja samo za sanje. Ko človek se zbudi, ne misli nič več nanje! (Prileti z leve z Gozdaninim pajčolanom na ramenu.) Takoj dobiš, Gozdana — pepel od pajčolana! (Se zasmeje in zbeži.)
Gozdana (jezno). Ti —! (Hoče za njim.)
Svetlin (ji zastavi pot). Nikar! Ta hip se čez in čez močno posveti. Gozdana krikne, iz dalje je čuti ihtenje žalik-žen in rjovenje gornega moža.)
Jurček (se vrne; Gozdani). Tako! Zdaj je uničen gozdni čar! (Svetlinu.) In ti si zopet gospodar! (Gozdani.) Doslej Gozdana si bila, zdaj žena boš Svetlinova. Gozdana (vdano gre na Svetlinovo desno).
Lipoglav (priskaklja). Juhuhu, juhe, Gozdana, zdaj zaceljena je rana!
ZASTOR.
Naši pesnici
Novo leto
Kam smo dospeli mladi junaki?
V	novo gre leto naš čas!
Ali ostali smo korenjaki, ali ni strah bodočnosti nas?
Ali pogumno smo se borili, zdravi, veseli 'krepili moči v mladi prirodi, ali smo bili vzdržni, zmagalci nad sabo sami?
Rica, Ljubljana
Kam smo dospeli mladi junaki?
Novo se leto prijazno smeji, njemu bodimo danes enaki, vsi prerojeni bodimo še mi!
Pojdimo krepko v zimsko prirodo, z nami saj sončne mladosti je žar, ko se pogumno borimo z usodo, zmagamo divji vihar!
HA ГРОБУ СВОГА КРАЉА МУЧЕНИКА J. B. Ровчански, Фоча
Ha Опленцу, тамо, где нам тужна слика Чува скору тешку успомену своју;
Где уморно тело, Краља Мученика Почнва у свету Задужбину своју.
С дубоким болом. у Светом Храму том, Побожно и тихо, гасвим, Соколи стоје;
И полако ступају мртвом Краљу свом,
Да иад Њим излију горке сузе своје.
У ћуташу немом бол дубоко реже,
Прса с’ мушки стежу, али ерца плачу;
Јср их само један: бол и туга веже,
Чији крик ге вајни ca дна душе зачу:
— Клан.амо се Тсби — Краљу Славе наше, С пуно бола, туге, суза пуне нашс; Клањано се Теби — сјени мртвог тела, Витсшких подвига и јуначких дела.
— Клањамо се Теби — Твом мученом лику, Хероју, Витезу, Славном Победиику. Клаљамо се Теби — с болом који гуши, Рап.енога срца у соколској души.
Наше душе никад Тебе прежалити nehe, Док им срце живо у прсима бије;
Хумку Твоју свеже покриваће цвеће, Изнад које Соко вечно he да бдије.
Ти cii. Краљу, био неимар јединства, Љубави и слоге у целоме гвету; Прослављени Витсз у рату и миру, Највећи заштитник соколском нолету.
Слога, Братство, Љубав, око Твога тела, Везаће нас јаче кроз крв Твоју милу; Све витешке снаге наших братских дела, Збиће се у једну нераздвојну силу.
Над гробом Твојим — слике Твоје бледе, Мученичког тела, неумрлог духа;
Kora с болним срцем Соколови гледе,
Ко увели дветак рузмарина суха.
Кунемо се Теби, наш Соколе сиви,
Теби, Краљу ком се цео свијет диви;
—	Твом јунаштву, витештву u слави, Којом златну Круну Ти на главу стави.
Кунемо се Теби, да ћемо Ти знати, Испунити жељу, коју си нам дао У последљем час.у, кад на пољу части, Твој je живот слатко за Јединство пао.
Твој аманет свети до задњога даха, Чуваћемо овеено изнад свега свога;
Са витсшким духом, соколског узмаха,
Уз благослов вишњсг милостивог Bora.
Бранићемо нашу Домовину дичну, Пролићемо за Њу и крв гвоју личну;
И не дамо ником да разори ово:
Наше с’ муком свито гнездо Соколово.
Снавај, Краљу, мирно, Мучениче живи,
Са вером и иадом у прегнућа наша; Соколи he 'Гвоји, ко лавовски диви,
Сва Витешка Дела гачувати Ваша.
Zaječale tužno sa crkava zvona,
I sve se zapita za njihove jade.
Odgovor se začu kroz jecanje bolno:
Naš najveći Vođa, Sin najveći pade.
U grudima dah se svima ustavio Slediše se srca, prestaše da biju Mrtav zar je onaj što je simbol bio,
Plemeniti otac što bijaše sviju?
Da! On nam je pao. Zločinac Ga ubi.
Celu Njeg’vu zemlju crnim plaštem zavi, Svog najvećeg Kralja otadžbina gubi —
Već ne kuca srce prepuno ljubavi.
Proplako je narod, srce mu se cepa Jer je neizmernim ljubio ga žarom Bio j’ prošlost slavna i budućnost lejpa Smatr’o Ga najvećim Providnosti darom.
Ni tvrda junačka srca ne stegoše suze. Zajednički vapaj vinu se u nebo:
»Zašto nama, Bože, našu Nadu uze?
Zar si još i ovu žrtvu od nas treb’o?«
Sa usana smrtnih najveći Sin roda Ostavi amanet svetinju nas sviju.
Srce što se kočii zadnju želju oda.
»Čuvajte Mi Jugoslaviju!«
Zvone zvona, tužno im jecaji lete Potekoše suze, zaplaka narod jedan Spusti se ploča teška Njegove rake svete. Najveći Sin je Roda materi zemlji predan.
Dani polako teku, bol i dalje vlada,
Teško će utjehe naći ucviljene duše.
АГ združena bolom spremna se braća sada Veliko delo da brane od onih što ga ruše
Uzdignutih ruku polažu zavet sveti Da će braniti Kralja, braniti Otadžbinu Za njih će živet’, za njih da će mreti Da s’ oduže time najvećem Sinu.
Iz hiljada grla otzvanjaju reči:
»Tvoje poslednje želje svima nam srca griju Samo smrt će moći sada da nas Sipreči Čuvać’mo Ti verno Jugoslaviju!«
Prvi december brez Njega ... žalosten dan...
Prvi december brez Njega ...
Duh Njegov velikan raste dn širi se v zarje, kliče na delo zidarje:
»Vi še gradite naprej
danes in jutri in slej,
kar je zločinska prestregla mi roka ...
Vsi vi, žene in možje do otroka
zidajte, čuvajte mi Jugoslavijo sveto!«
Prvi december brez Njega...
Čujemo! Delo pa Tvoje začeto bomo zgradili Ti v čast ko spomenik
Ti — Mučenik...
Prvi december brez Njega ...
Bo domovina ko hrast,
Duh Tvoj ko sokol bo krožil
vedno nad njo,
saj si položil
sam bil za njo
svoje življenje ...
Prvi december brez Njega ...
Čuj nas Nesmrtnik naš, naše hotenje, čuj, blagoslovi nas — svoje zidarje, nad Jugoslavijo hočemo svobodne
zarje!
Prvi december brez Njega ...
Hočemo dela in duš prerojenje ...
Cuj nas in čuvaj nas zlega ...
Nesmrtnemu Sokolu-kralju !	Minka	Severjeva
Vzletel Si, Sokol smeli naš kraljevski
čez Adrije šumeče vale —------------
vzletel Si od obale do obale.
A tamkaj, na obali daljni
—	ojojl — gorje! — Te smrtni strel
sovražni je zadel
v srce sokolje Tvoje,
v to viteško srce,
vsem dobro le želeče,
v objem miru, prijateljstva hiteče,
oj, v to srce, nas Sokoliče Svoje
in gnezdo rodno, oj, tako gorko ljubeče!
0 brate vzvišen naš kraljevski, nas v srcu nosil Si s seboj vse dmi in strel čutili v sebi smo i mi,
1 srca naša je zadel,
jih ranil —--------smrtno ranil-----------—
A Tebe nam je — vzel —--------------
O, ni Te vzel nam iz srca v njem nosimo i Tebe mi
izdavna že, vse svoje dni-----------
in bomo Te hranili v njem
na večni čas------------
Ah, — strta Tvoja krila
tu v časa struji burni
več ne bodo Te nosila - —
A tam v vsemiru večnem:
svetla nova vzklila so Ti krila večna--------------
Nevidno nosijo nad nami Te —---------------
In v srcih diha nam — oj, talisman predrag:
Tvoj zadnji dih nesmrten, blag — in z njim, — o Sokol, — Ti živiš, čuvarje domovine sokoliš, krepiš, bodriš!
—	Tebi slava! —
Pridimo, braćo, k obali sada	Bistar ko rosa i čela vedra
Nečujno polako uz tihi hod;	Preduze dalek i smišljeni put,
Spokojstvo i mir samo nek’ vlada	Al’ tamo u Tvoja sveta nedra
»Dubrovnik« se bliža kraljevski brod.Sasuše zlikovci taj otrov ljut.
Oh, plovi tužno! U luku skreće. Nosi sa sobom posmrtni les, Lovore vence — mirisno cveće Kralja našeg mrtvog jedini res.
Sokole dični. Kralju naš mili,
Ti mrtav se vrati na Svoje tle; Narod Ti plače i gorko cvili I deca, i ljudi, i žene sve.
Sad’ treba da se ka nebu penje Slavopoj prekrasni naroda Tvog,
АГ umesto toga bolno se stenje U tuzi teškoj prizivlje se Bog.
Tronut Ti narod kleknuo je doli S kolenima golim na studen kam. Leleče, kuka — više Te voli,
Neg život, neg sunce, srca naš plam.
Za Tobom plaču ubave gore, Livade pitome i svaki breg; Svuda se bolni jecaji ore Svuda se vije taj žalosni steg.
Otožnost
Rico, Ljubljana
Priroda je tiha in žalostna, dan na dan dež rosi, v samoti trudnega srca čutim tegobne jesenske dni.
Burja tuli, njen mrzli dih prinaša zime prvi pozdrav, zapuščen je gozd in tih, kje so ptice naših dobrav?
V	samoti trudnega srca čutim tegobne jesenske dni, za mladostjo zapravljeno duša ihti.
Jutros vila svih Slovena U crninu zavijena,
Tužnim glasom budit stala Složni rod Jugosilovena:
»Ustaj, rode, dan je danas,
Kog si nekad jedva čeko,
Da rođendan slaviš Onog,
Koj je: — Mi smo jedno, — reko.
Njega nema, ali delo Njegovo nam ostalo je:
Mir, jedinstvo i sloboda — Spomen večni na Njeg to je!
Njega danas setimo se, Ponovimo zavet sveti:
Za jedinstvo i slobodu Znače Soko i umreti!«
I kupe se Soko ptići Ta njegova vojska prava,
A domajom poklik ori: Neumrlom nek je slava!
Večna sJava biće Njemu,
Dok je ljudi, dok je sveta, Dok i jedan Soko živi Spomen na Njeg će da cveta.
Jugoslavski Soko znade Dužnost svetu i jedinu: Živet, radit i umreti Za Kralja i otadžbinu!
Jesenski mrak
Čuj, tiho, vse tiše krog mene postaja, počasi, kot vek da odhaja, se sonce za gore pomiče. Nalahko po zemlji ulega se siv pajčolan,
Rudolf Mohar, Loški potok
goščava potaplja se v san.
Le z rebri kdaj dahne še listja trepet. Čez nebo temna se lisa raztega, nje senca v duše globino mi sega. Zakaj H me bega vesoljstva šepet?
Čuvaćemo Jugoslaviju!
Kroz celu Zemlju našu prošla je tuga i svojim mačem probola naša srca.
U suzama ceo jedan narod grca i kleči,
dok tužno zvone zvona s visina: »Majka sahranjuje Sina« ...
O, zašto je Sudba okrutna htela da završiš život u Svojoj krvi?
Zašto nam nitkovi ubiše Tebe,
Kralju naš, Ujedinitelju Prvi?
A zvona zvone s visina:
»Majka je sahranila Sina« ...
Da. Nestalo je Div — Junaka kojega retko rađa majka, ali je ostalo Njegovo Delo koje se koči ponosito, smelo od Vardara do vrha Triglava, od Dunava do Jadrana plava!
Zato. sipokojno spavaj, Viteški Kralju, jer reči Tvoje vežu nas sviju, svi Ti se kunemo životima svojim da ćemo čuvat’ Jugoslaviju!
Hajrudin Ćurić, Sarajevo
H-I*i i}	«!	I	■	P
••li i iI'-P-sVL.!!
nh JL4I
V\
Вихешки поклич, Очински савет; Аманет свети, — срца нам бију! Верују наше, наш нови За®ет Јес.те: Чувајте Југославију!
Ta од Косова до нашах дана И водством Твојих Див — Родитеља: Темељила се н освештана Диже се с Тобом — Ујединитеља!
И за то, Краљу, крв наше крви, Пред целим светом и самим Богом: Примамо Завет и увек први За Твоје дело бићемо с Тобом!
Чуваћемо je! Како да не би!
Али и увек у име Бога Да смо достојни роду п Тебп:
Очуваћемо и Сина Твога!
0	Тебе Сокола, — Соко нам поста! Зеница ока нашег и Твога!
С Тебе Сокола, — Соко нам оста!
Бићемо с Њиме од срца свога!
Сви смо за Њега! Народ Га воле!
И слушај кликтај снажан и дуги: Помози, Боже! Здраво, Соколе!
Да влада срећно, —• Краљ Петар Други!
Kralju Petru Drugom
Joso Malesić, vojnik, Ogulin
Mlad si Kralju, .ali mudra glava, Gledamo u Tebi već vladara prava, Svojim radom sve si zadivio, Svakomu drag, svakome si mio.
Tebe vole veliki i mali,
Tebe narod i vodi i hvali,
Naše k Tebi sve gledaju oči,
I	po danu i po crnoj noći.
Tebe Sina Kralja Mučenika, Kome večna slava je i dika.
Na kog vekom biće u pameti, Spomen večni, veliki i sveti.
Na Njeg mislit u sve ćemo dane, Kad se smrkne i kada se svane. Sećati se Njega svakog trena — Večna biće na Njeg uspomena.
Jer Sin jesi Oca Velikoga, Koji rodu stvori dela mnoga, Koji sve nas služi i sjedini
I	dovede k slavi, veličini.
On za Mir je i Svoj život dao, Kao žrtva mučenički pao, — Idi stazom života Njegova,
Ti potomče slavnih pradedova.
A Ti živi, Kralju Petre novi, Tebe vole Tvoji Sokolovi,
Oni za Te i život će dati. Kad ustraži Otadžbina mati.
Bog Te silni neka dugo živi, Da Ti nebo ii zemlja se divi. To Ti želi država velika.
Jer si Oca ponajbolja slika.
Idi hrabro, mi ćemo za Tobom,
Povezani ljubavlju i slogom.
Ti nam vladaj — vodi k jednoj meti:Da dovršiš što Ti Otac poče, Za Dom, Kralja, živet i umreti. Naraštaji pa će da sveđoče:
Živi Kralju, živi Petre Drugi, Neka Bog Ti dade život dugi,
Soko jesi Sokolova oka,
Vedra čela, morala visoka Srećni jesmo da Tebe imamo, Tebe ćemo čuvati da znamo.
Da je našeg' roda Dinastija, Od sviju na svetu najslavnija. A mi ćemo čuvat našem rodu Za sve veke slogu i slobodu.
Jedan klik se u gromove spaja: Kralju Mladi! Živi na mnogaja! Neka Bog Te ve*k čuva i brani, Neka večnli Tvoji budu dani!
Kralju Petru li.
Minka Severjeva
Velik si čez noč postal po boli veliki in tugi Svoji in po poslanstvu Svojem vzvišenem, da tešiš naše bolečine val — — —
Ob tej izgubi težki čuješ nas, in teši naj i Tebe te prisege glas, da vsi smo Tvoji, Tvoji!
Kralj Peter II. mladi naš, prisegamo glasno, iskreno:
»Vsi Tvoji smo!«
In naš Si — Ti,
saj kri Njegove, za nas prelite, Si — krvi!
СИРОЧЕ
Јадно,
Бедно,
Гладно,
Жсдно,
светом се потуца Нит ra когод гледа,
Нит ra когод прима,
Нит му станка има Међу богатима.
Само остављено без пкога свога: Нити мајке има, нит оца драгога, Hiitii мнле сејке, нит брата једнога.
Sokolići gremo v sneg . .
Sokolići gremo v sneg, urno vsi čez dol in breg, res je pota sneg zapal, toda Sokol svojo pot sam si najde, dalje gre, čez ravnine in gore!
Sokolići gremo v sneg, ki je pal čez dol i'n breg, da je mrtvo vse okrog.
Mi pa zdravih gremo nog, in življenje in radost z nami gre in moč, mladost!
Sokoliči gremo v sneg, ki je pal čez dol in breg, v srcih naših pa ga ni, cvetje mlado v njih drhti, živo nosimo pomlad, polni sreče smo in nad!
Благоје Коварев, Стари Бечеј
Ca једином надом у доброга Bora Оно иде, пати, пеправду подноси И од добрих људи милостињу проси.
Само када види мајку га дететом,
У кога je лице ведро. насмејано,
A свилене косе овенчале лнце,
A оно се снужди,
Жалосно погледа,
II	кане му суза са образа бледа,
A усне прошапћу:
»И ja имах та.ко мајке своје!«
Rica, Ljubljana
Ja позпајем добро да у мени самом Два различна срца напоредно бију:
Један од живота екопчан je ca тамом, Докле други венци лажне cpehe крију.
Moj je први живот пун болова тајних,
Али ja га волим, он истину збори,
Док онај други уздишућ ме моли,
Ташт je, штур и празан, н он првог гори.
Онај први мене правом иуту учи.
И ja му верујем. Од њега се надам, Докле онај други уздишућ ме мучи, И ja тада падам, страховито падам.
Али ja сам човек, неразумно биће,
И дижем се опет, мислећ да ћу моћи Нродрети кроз таму, ал, авај, дан A ja јоште лутам све дубље у ноћи.
Bodi srečna zemlja moja!
Rudolf Mohar, Loški potok
Mila zemlja moja, rodna gruda, prst domača, plod si večnega ti boja — bodi zdrava, zemlja moja, bodi srečna, prst domača!
Tvoji sini kri so lili zate, mila zemlja moja; iz kosti so te zgradili in s krvjo te poživili — bodi srečna, zemlja moja!
Po sokolskom putu
Ne poveri se onom ko j’ ne sluti, što li' sve srce osećati smije, kad je prisiljeno večno da šuti } primat za dobro što dobro nije.
Srcu izjadaj se dobra čoveka i bol poveri plemenitoj duši, koja će hteti nepravdu da sruši i patnjama tvojim pronaći leka.
ХРИСТОС CE РОДИ!
У славу Бога, глас ce c нсба. чује, Херубшш поју: »Хриетос ce роди«.
Са Храма Божјег звона тихо брује.
Мир и љубав свугде нека нас водн.
У славу Bora — »Христос ce роди«,
Из храма Божјег тамњом свети мири; Побожна молитва вернима годи,
Мир ii љубав свугде нека ce ширн.
»Мир Божји —
Ivo Majcen, Senj
Al znadem, ti strpljiv si i pun nade
i	ponosno gledaš na ideale, za koje ćeš mnoge trpeti jade — dok laž će ljude okruži vat male.
Zato koracaj po sokolskom putu, sreća gde cvate iz ljubavi sviju, tu zaboravit nepravdu ćeš ljutu, gde nadom i verom sva srca biju.
J. Влаховић-Ровчански, Фоча
»Христос ce роди« — у славу Bora, Васионом кружи звезде Божји сјај;
Рад’ спаса људи и народа свога,
Мир и љубав, Воже, свакоме нодај.
>'Мир Божјн — Христос ce роди<'. »Ваиетипу роди« —поздравн ce чују;
Са Божјега храма звоио одјекују ■Мир ii л>убав. људе нека слози води.
Христос ce роди!«
Svaki narašiafac i svaka nara-stajica neJca smatraju svojom dužnošću da postanu pretplatnici na »Sokolića«.
m
Radovi našeg naraštaja
t Bratu Stanku Sovineku v spomin
Belaj Ivan, naraščajnik, Celje-Gaberje
Mrzla burja veje s planin. Kako žalostna je njena melodija. Vse je objel njen mrzel jesenski dah. Ah, kruta jesen. Ti trgaš naša srca. Pobiraš iz naših vrst najboljše, najpridnejše. In tudi Tebe, dragi Stanko. Še nedavno si bil vesel v naših vrstah, a dlanes Te ni več. Kolikokrat Te bomo klicali, prijatelji in bratje Tvoji, a Ti — se ne boš več odzval. Turobno, žalostno je plapolal naš prapor ob Tvojem prerano odprtem grobu. Mi jočemo. Burja se zaganja ob neme ciprese in hiti dalje — dalje ...
»ЧУВАЈТЕ ЈУГОСЛАВИЈУ!«
Ланило C. Малешев, Београд III, ученик VII р. гимназије
У гумору тихом јессњста дана,	Taj народ, прекаљен кроз недаће многе.
Док паљицо с-нтне крупе се са свода,	За коју си здравље и крв Своју дао,
Уадижу сс к небу, тужно, са свих страна, Водио си путем јединства и	слоге
Уздаси безбројни уцвељепа рода.	И на томе путу херојски си	пао.
Ha разних крајева. — славом увенчана, Ал’ не жали живот, Мучениче врли,
0	јуначка Главо државнога брода, —	Јер уепех се сваки искупљује жртво.м;
Скупио се народ, срца уплакана,	Гледај овај народ где уцвиљен хрли
Да Tenu, Витеже, задњу почаст ода.	Ha заклетву свету Родитељу	мртвом:
Задљи je аманет Твог живота славна Запгчаћгн крвљу из самртних ргига;
II	игпуниће ее Твоја жсља давна —.
Ил’ нас nfhe бити na светлости дана.
(Иросвеиш одбор Соколског друштва Веоград III расписао je натечај за најбољу песму новодом смрти-Блаженопочившег Вптешког Краља Александра I Уједшштеља с насловом »Чувајте Југославнју«. Ha натечају je изабрана као иајбол.а пегма брата нараштајца Данила Малешева, која je награђена.)
Zakaj sem stopil v sokolsko društvo?
Janežič Josip, naraščajnik, Celje-Gaberje
»Sokol sem«, je klicail Tyrš, ko se še niti ni dobro zavedal, kako ogromne važnosti je ta beseda za nas Slovane. »Sokol«, to je beseda, ki nas navdaja s pogumom in skrivnostno ljubeznijo do vsega Slovanstva in posameznikov. Sokol je neutrašena ptica iin ravno taki morajo biti tudi človeški potomci, ki sc ponosno imenujejo »Sokoli«.
Vsak Jugoslovan, ki ljubi svojo domovino, bi moral biti Sokol, saj mu je dana prilika. Našo državo obkrožajo sovražniki in proti njim se en sam Sokol ne more braniti. Strnjeni ipa lahko odbijemo naskok za naskokom, dokler ne omaga napadalec.
Mlad sem in tudi moji bratje so mladi, zato se moramo vzgojiti v celoto, a vodii nas naj Sokol, Ker on je tistj, ki nam odpira pogled v daljavo, v bodočnost in nas temu primerno tudi vzgaja.
Jaz, mladi Sokol, se moram zavedati, da bo treba to skrb za moj duševni in telesni napregek vrniti, in sicer s tem, da bom branil svojo lepo Jugoslavijo in svoj bratski dom Slovanov.
Tudi naš največji Sokol, Nj. Vel. kralj Aleksander I., se je zavedal, kakor se tudi jaz, da lahko ohrani svoj narod čil, zdrav im pripravljen, le z eno samo mislijo, ki jo imajo vsi. Zato je stopil na čelo Sokolstvu ter ga s tem tesno združil v celoto, ki je nepremagljiva. Svojega sina, sedanjega mladega kralja Petra II., je imenoval za starosto jugoslovenskega Sokolstva.
Sokol sem, ker ljubim in spoštujem svojo domovino in kralja in ker hočem sebi in vsem svojim sodržavljanom obdržati našo celoto, ki nas osrečuje in čuva tujčeve pete.
Lepa si, kraljevina Jugoslavija!	Mašera,	Maribor
Lepa si, kraljevina Jugoslavija! Po tvojih veličastnih gorah segajo tujci. Kakor velikanski brezvestni zmaji bi te uplenili, tebe, mila Jugoslavija, ki si prepojena s krvjo naših dedov in pradedov. Zate, za vero, za jezik so se skozi tisočletja bojevali naši bratje, a sedaj da bi nam te vzeli? Ne, mi tega ne dopustimo. Zlobne so nakane naših sosedov. Madžar hrepeni po našem rodovitnem, lepem Banatu. Italijan si želi zelene Štajerske, veličastne Gorenjske in tihe, ljubke Dolenjske. Tudi sončno Dalmacijo in naše morje bi rad. Jadransko morje, naš ponos, naše vse hoče dobiti v oblast. Barke, parniki oživljajo to sinjo planjavo, to čisto modrino. Trgovina, ki se razvija, bi bila za nas uničena, ako bi ne imeli ljubkega Jadrana, ki nam podnebje blaži ter povzroča plodo-vitost zemlje.
Krasna kopališča so se razvila ob slikoviti1 obali, kakor biseri povzdigujejo veličje Jugoslavije. Poglejmo malo v Julijske krajine: Najlepšo goro naš Triglav in njegovo bistro hčer Savo! Kot bi hitela brhka deklica po strmem bregu.
Lepa si kraljevina Jugoslavija!
Zato kličemo in obetamo: Čuvali te bomo, mila kraljevina Jugoslavija, in tako zvesto vršili oporoko pokojnega kralja Aleksandra I. Zedinitelja.
Slava kralju Aleksandru I. Zedinitelju!
Naj živi kralj Peter II. in ves kraljevski dm.
GLASNIK
Silno češkoslovačko Sokolstvo. U Pragu je bila 8. t. m. puna sednica odbora ČOS. Sednici su prisustvovali za naše Sokolstvo 1 zam. starešine Save/a SKJ br. E. Gangl i br. Švajgar. Starosta ČOS br. dr. Bukovski, koji se je s recima dubckog poštovanja setio mučeničke smrti Viteškog Kralja Aleksandra Ujedinitelja, srdačno je pozdravio zastupnika jugoslovenskog Sokolstva br. Gangla. Brat Gangl mu je s toplim rečima zahvalio spominjući pri tome brzojav ČOS Savezu SKJ prilikom smrti Kralja Aleksandra kao dokaz neograničene vernosti i večnog bratstva češkoslovačkcg i jugoslovenskog Sokolstva.
»S Vama smo i s Vama ćemo — bude li potrebno — poći i u smrt; s ovim rečima završavao se je brzojav bratskog če-škoslovačkog Sokolstva. — Iz statističkih podataka ČOS vidi se, da ta organizacija ima danas 1000 sokolskih domova i skoro 750.000 pripadnika. Svih pripadnika-vežbača broji ČOS 437.000. — Jugoslovenski sokolski naraštaju, radi i ti na tome, da se čim pre približimo u sokolskom radu našim sokolskim uzorima braći Čehoslovacima!
Zagreb II. — Iz naraštajskog otseka. Naraštajski otsek priredio je dne 25 XI prvi ovogodišnji društveni izlet, koji je predložen na sednici dne 20 XI o. g. Kao cilj izleta odabran je Medvedgrad.
Polazak na Medvedgrad bio je oko 10
i	pol sati iz Sokolskog doma. Broj izletnika bio je oko 20, pod vodstvom brata pretsednika Franceka Dvoržaka i vodnika kategorije brata dr. Stanka Tončiča. Vreme je bilo prilično lepo i društvo se uputilo na stari grad. Sve do podno grada žn vahno se govorilo i raspravljalo dok nije teški uspon učinio svoje; svi su zašuteli želeći da što pre dođu k cilju. Prešavši tu zapreku svi su odahnuli i prihvatili se od-
mah jela, rtakon čega su se malo odmorili
i	spustili u uvalu podno grada, jer je gore duvao hladan vetar. Poneli smo disk, uže, loptu i kuglu. Kako je dole ravno tlo priredili smo mala lakoatletska natecanja, a među ostalim i trčanje teklića.
Sveži je zrak svima prijao, povoljno delujući na zdravlje i raspoloženje izletnika, koji su se, vrativši se na večer svojim kućama, s ugodnošću sećali prelepog izleta.
H. E.
Zagreb II. — Naraštajska skupština.
Naraštajski otsek Sokolskog društva Zagreb II održao je svoju godišnju skupštinu u društvenim prostorijama. Pre otvorenja otpevao je skladno i lepo naraštajski zbor »Sokolski pozdrav«. Brat potpretsednik Franček Dvoržak otvario je zatim skupštinu pozdravljajući društvenog izaslanika br. B. Valadžiju i prisutne. Brat potpretsednik seća se toplim rečima neumrlog Kralja Mučenika i Ujedinitelja, koji je toliko volio Sokolstvo. Poziva prisutne da kliknu »Slava Kralju Mučeniku!« Zatim predlaže, da se pošalje upravi Saveza SKJ brzcjav. Izaslanik društva poziva naraštaj da ozbiljno shvati sokolski rad. Nakon pročitanih izveštaja funkcionara podeljen je staroj upravi apsolutorij. Pristupa se biranju novog odbora u koji ulaze sledeče sestre i braća: pretsednik br. Franček Dvoržak, zam. I sestra Zrinjka Lugarič, zam. II br. Nikola Kurelić, tajnik I br. Jovan Jevtič, tajnik II s. Vlasta Vavruška, blagajnik br. Oto Kaučig, novinar br. Vinko Maslić, zastavnik Nikola Kurelić, matičar br. Ri-kard Šalgo. Odbornici: ss. Desa Dodig, Marija Žcgarac, Neda Korlaet, br. Marin Ma-rinović, Veljko Mec, Vlatko Šimunić, Nedeljko Vukelič. Pomoćnici zastavnika br. Edo Hercigonja. Branko Kobali.
Nakon toga brat dr. S. Tončić, kao vođa kategorije m. naraštaja, pozvao je sestre
i	braću lepim rečima na rad u novoj godini. Skupštinu završava u ime nove uprave brat pretsednik amanetom neumrlog Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja »Čuvajte Mi Jugoslaviju!«
Slepi mravi. Neki istraživač Afrike našao je vrlo zanimljivu vrstu mravi koji žive u području reka Konga u srednjoj i Senegala u zapadnoj Africi.
Ovi mravi hrane se isključivo mesom što ga traže na putovanjima iz jednoga mesta u drugo. Na tim putovanjima idu milioni tih životinja u kolonama, širokih kojih 5 cm. U kolonama su crvenkaste »radilice«, s obe strane ih prate mrki »vojnici«, naoružani dugim, sekirama sličnim čeljustima. S tim čeljustima ove se životinje zagrizu dublje nego čeljusti svih ostalih buba. Svaki put kad ugrizu kidaju komadiće mesa iz živih žrtava. A žrtva im je sve na štogod nailaze na putu, pa bio to i bolestan slon koji ne može da ih se otrese. Za tri dana ožderu ga do belih kostiju. To nam biva razumljivo, kad doznamo da su promatrane čitave armije tih mravi, koji su se pomicale u neprekidnom redu do šesnaest dana i noći kroz koji kraj.
Zanimljivo je uz to da su te životinje potpuno slepe. Pred njima nije siguran ni -čovek, i desi li se da navale na koje čo-večje cbitavalište dadu se stanovnici u beg te se ne vrate, dok se nisu uverili da opasnosti više nema. A to je istom onda, kad je mravinja vojska požderala sve živo
i	mrtvo što je našla u čovečjem naselju. Da je time načinila veliku štetu, o tome nema sumnje, ali takva poseta ima i svoju korist, jer se mravi late i svakojake gamadi koja dosađuje čoveku.
Proždrljiva slepa radilica ne podnosi neposrednog sunčanog svetla; afričko sunce je utamani za nekoliko minuta. Gde na
Za šalu
Ušteda. Što urličeš toliko, Mijo, radi tog jednog zuba? Ta budi veseo da ga se otreseš! lmaćeš onda jedan zub manje da čistiš.
Preuzvišenost polaže ispit. »Izvolite nam, Vaša preuzvišenosti, kazati koji okean!« — Preuzvišenost šuti. — »Odlično, Vaša preuzvišenosti, da, Tihi Okean.«
Razočarani mališan. »Što plačeš, mali?« — »Izgubio sara se, a moja majka kaže uvek da malu decu uzme mali dimnjačar, kad se izgube, a sada ga nikako nema da me uzme.«
svom putovanju mera da ide kroz sunčane predele, zaštiti se od sunčanih zraka na taj način da stvore »vojnici« svojim tele-sima jaku zatvorenu cev te kroz nju onda prolazi čitava vojska do najbliže hladovite guštare. No veda mravima ne škodi. Za probu držali su ih i po šest časova pod vodom, a da se nisu udavili. Kada vojska stigne do kojeg potoka ili roke, skupe se »vojnici« u žive, kao osinjaci velike »čamce«. U ove čamce udu radilice te pređu u njima na drugu stranu.
Latinica u Sovjetskoj Rusiji. Nastojanje oko širenja latinice kod raznih naroda u Sovjetskoj Rusiji našlo je neobično mnogo uspeha. Prema najnovijim podacima piše latinicom već 25 miliona stanovnika, pripadnika 70 naroda evropske Sovjetske Rusije.
»Mala kraljica noči« se imenuje krasno izdelana knjiga, ki jo je napisal prof. Ljuba D. Jurkovič, s 121 risbo pa opremil Vladimir Mazi. Knjiga ko nalašč za božič naši sokolski deci, pa tudi naraščaj bo segel v božičnih počitnicah po njej žarečih oči. In je ne boš odložil prej, dokler je vse ne pre-čitaš. — Zla usoda je iztrgala malo Lili iz toplih objemov njenih staršev in jo pognala v daljni, tuji svet, poln dogodivščin, presenečenj, žalostnih in veselih trenutkov. In se vse dobro in srečno konča. Lili pride zopet v objem svojih staršev. — Knjigo je izdala Biblioteka »Pobratimstvo« v Ljubljani, kjer se tudi naroča. Cena knjige: 25 Din broširana, 28 Din kartonirana in 35 Din vezana v orig. platno.
Računstvo. »Ako sede na stolu četiri muhe te ja jednu od njih ubijem, koliko ih onda još ima tamo?« — »Jedna, gospodine učitelju.« — »Pogrešno!« — »Nije, gospodine učitelju, ostala je samo jedna ubijena muha.«
Zamršeno. »Donesite mi, Maro, iz ormara bocu na kojoj je napisano »sirće«. unutra mora da je sok od maline, ali gledajte, nije li petrolej.«
Mala zabuna. »Našem Draganu ima istom četiri meseca i već sedi« — »Za boga, pa što je skrivio?«
Iz škole. Učitelj hoće da mu mali Ivica nabroji mesece u godini. Ivica počne: »Januar, februar, maj, juli, april...« — Učitelj:	»Pa to nije dobro!« — Ivica:
»Oprostite, gospodine učitelju, ove godine bilo zaista tako.«
Iz uredništva
Prvi naredni broj »Sokolića« u novoj godini, s novom naslovnom stranom, izići će u drugoj polovini meseca januara. Rukopisi neka se pošalju najkasnije do 10 januara.
Ima li neko od saradnika ili čitača kakvu želju ili kakvu naročitu misao o uređivanju »Sokolića« neka to javi uredništvu, koje će drage volje, razume se, u granicama mogućnosti, uzeti u obzir svaki umestan predlog.
Svi dosadanji kao i svi novi pretplatnici umoljavaju se da obnove pretplatu za narednu godinu. Pretplatu treba slati: »Upravi sokolskih listova, Ljubljana, Učiteljska tiskara.
Pošta uredništva
J. М. — G. S.: Pesmicu »Kraljici Majci« ne možemo objaviti, jer je slabo sastavljena. Ima u njoj čitavih redaka, koji su uzeti iz ovogodišnje prvodecem-barske savezne poslanice. »Mrtvome Kralju« nećemo objaviti, jer je istih sastavaka bilo već prilično i mnogo boljih. »Kralju - Sokolu« nećemo objaviti, jer Ti donašamo drugu pesmicu s istim naslovom i s istom sadržinom. Isto važi i »Sedamnaesti decembar«. Ne radi se o fcolikoći nego o kakvoći. Čemu više pesmica s istim naslovom i s istom sadržinom?
V. V. R. — B.: »Viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj« ne možemo da objavimo uza svu volju. I suviše je dugačka, a po sadržini i sastavu vrlo je slaba. Kod sastavaka ovakve vrsti moramo bitti naročito pažljivi.
J. D. L. — P.: »Kralj Vitez« ne možemo objaviti. Važi isto što smo rekli i V. V. R. — B.
B. B. Pesem »Kvišku Sokoli« ni zrela za tisk. Volja je dobra, toda izraz okoren.
M. S. Volja jako dobra, toda oblika in izraz sta v nekaterih pesmih še precej slaba. Vse, kar pošljete Sokoliću, naj bo izdelano in temeljito pregledano.
R. M. v L. p. Pesmi »Pozna jesen«, »Gazela«, »Domovini« niso godne za tisk. »Jesenski mrak« se je moralo znatno prepililti.
Z. U. in M. M. v Š. V pesmi »Sokolić svojemu vladarju« se vidi dobra volja, toda oblikovno in v izrazu še ni godna za tiisk.
B. C. na K. Lepa hvala za pretresljivo pesnitev, ki pa je, žal, neporabna. Poizkusi kaj s prozo!
M. iz M. Izjemoma se je priobčila »Lepa si, kraljevina Jugoslavija«. Z rokopisom je treba poslati točen naslov z imenom in priimkom. Nadalje ne vem, ali si naraščajnica, ali članica.
Drugi sastavci bilo koje vrsti, koje nismo ovde spomenuli izići će u narednom broju, ukoliko su zreli za štampu.
Rešenje iz 11 broja »Sokolića«
Ukrštene reči. Vodoravno:	1) Šo. 3)	Korpa.	7) Alžir. 10) Po. 12) Una.
13)	Bas. 14) Som. 16) Es. 17) Kip. 18) Be. 19) Bako.	21)	Kinin. 23) R, R. 24) Sotona
(crno polje desno od br. 24 mora biti prazno). 25) Gladan. 26) Ro. 28) Sa. 29) Od.
30) Em. 31) Alo. 33) Isa. 34) USA. 35) Srp. 36) O ja. 39) Šar. 41) Bas. 42) Sa. 43) Re. 45) Pa. 46) Kolosa. 49) (a ne 47!) Pekara. 52) Ča. 54) Kvar. 56) Sova. 57) En. 58) Ali. 59) Az. 60) Lav. (a ne 61!) Sa. 63) Tri. 64) Ja. 65) Snaha. 66) Obori. 67) (Upitna za-menica obratno) Ok. — Okomito: 1) Šubara. 2) One. 4) Obrtač. 5) Rako. 6) As. 7) Am. 8) Žena. 9) Isidor. 10) Pir. 11) Oprema. 15) Oj. 19) Bos. 20) On. 21) IL 22)	Nad. 27) Oluja. 30) Espap. 32) Osa. 33) Tirš.	36)	Običaj. 37) Balvan. 38) Kravar.
40)	Raonik. 42) Sok. 44) Era. 47) Oaza. 48) SR.	50)	Es.	51) Koso. 53) Ala. 55) Na.
57) Ero. 60) La. 61) Vo.
Popunjalka. Vodoravno: 1) Tkanina. 7) Oj. 8) No. 10) Ub. 12) Alo. 13) Ne.
14) Ker. 16) Tor. 17) Os. 18) Na. 21) Kad. 23) Ali. 25) On. 26) Eol. 29) En. 30) Er.
31) As. 33) Glasnik. — Uspravno: 2) Ko. 3) Aja. 4) Ino. 5) No. 6) Muka. 9) Vera. 11) Be. 13) No. 15) Rasad. 16) Tinta. 19) Akov. 20) Vino. 22) An. 24) Le. 26) Era. 28) Lan. 30) El. 32) Ši.