Monitor I SH (2009), Xl/1, 71-83
Izvirni znanstveni članek
prejeto: 6. 10. 2008, sprejeto: 31. 8. 2009
Svetlana Slapšak1
v
Aristoran i dva Skiljana
Aristofan in dva Škiljana
Izvleček: Skupno delo Mladena Skiljana, očeta, Dubravka Skiljana, sina, in pozneje Tamare Tvrtkovič, hčerke Dubravka Skiljana, o Aristofanu (prevajanje, analize, interpretacije) je izjemen primer za refleksijo različnih aspektov študija antike: gre za originalnost, ki ostaja jezikovno in kulturno izolirana. Na tem primeru lahko beremo kulturni in znanstveni kolonializem, ki se - paradoksalno -oblikuje v evropskem kontekstu deprivilegiranosti zanimanja za antiko. Ključne besede: inovativnost, prevajanje, kulturni in znanstveni kolonializem, pozicija intelektualca
UDK: 821.14'02.09
Aristophanes and Two Škiljans
Abstract: The Škiljan family - Mladen and Dubravko, father and son, joined later by Dubravko's daughter Tamara Tvrtkovič - were engaged in translating and interpreting Aristophanes' comedies for about three decades. This invites reflection on cultural and academic colonialism: an exceptionally original and convincing interpretation is not taken into account because it comes from a small culture (Croatian), and is simply excluded in accordance with the ruling European model. Paradoxically, this model is based on the European position of Ancient studies and awareness of Antiquity, which is itself blatantly underprivileged.
Key words: innovativeness, translating, cultural and scholarly colonialism, an intellectual's position
1 Dr. Svetlana Slapšak je dekanka Institutum Studiorum Humanitatis, Fakultete za podiplomski humanistični študij v Ljubljani, in koordinatorica smeri antropologija antičnih svetov in antropologija spolov. E-naslov: svetlanaslapsak@yahoo.com.
0	orehovima kolonijalizma
Ljubav prema Aristofanu i uživanje u neverovatnom književnem i političkom geniju atinske antičke demokratije je nešto što prepoznajemo kod poznavalaca starogrčkog jezika, istraživača antike i negovatelja, odnosno prenosilaca znanja antičkih tekstova, što prepoznajemo u prošlosti, i kod onih koje poznajemo. Razlog za očuvanje Aristofanovih komedija - bar dela njegovog opusa - nije, u doba hrišcanstva, mogla biti samo filološka strast za očuvanjem neobičnih jezičkih oblika, raznolike metrike i lakoce stvaranja neologizama: izvestan deo je moralo biti lično uživanje mimo svih pravila, cenzura, zabrana, samotarsko i slobodno, pa
1	ponovno revolucionarno ispisivanje subverzije koja je korozivna za sve nama poznate političke sisteme. Nije li Umberto Eko oko pretpostavke o postojanju važ-nog književno-teorijskog teksta, koji se odnosi na antičku komediju, dakle najve-cim delom na Aristofana, konstruisao svoj srednjovekovni kriminalistički roman o slobodi duha i izražavanja: Ime ruže? Sama sam u ovoj ljubavi sledila svog profe-sora Milana Budimira koji je tvrdio da je Aristofan najveci antički grčki pesnik. Dubravko Škiljan, prijatelj i kolega, učestvovao je u "aristofanskoj zaveri" zajedno sa svojim ocem Mladenom, nekada pozorišnim režiserom, a u poznim godinama svoga života velikim istraživačem Aristofanovoga dela. Iz rasutih fragmenata i podataka može se makar delimično rekonstruisati izuzetan život: glumac i reditelj u mladosti, Mladen Škiljan je sa grupom otpadnika iz nacionalnog pozorišta oti-šao u pozorište Gavela odmah po završetku drugog svetskog rata. Njegov najveci režiserski uspeh su Molijerove Scapinove spletke koje su, krajem pedesetih i počet-kom šezdesetih godina, gostovale po celoj Jugoslaviji - bile su izvedene 264 puta. Mladen Škiljan je sa francuskog prevodio posebno Molijerove komedije. No, onda kada je bilo očekivano da se povuče, Mladen Škiljan je dao najviše, u prevodima i u teoretizaciji Aristofana. Dubravko Škiljan, lingvista i stručnjak za antiku, omo-gucio je svom ocu ovaj uzlet pripremom grčkih originalnih tekstova. Rezultat je sasvim izuzetan: sjajan prevod, filološka sigurnost, komentari i napomene koji se čitaju kao posebna knjiga, no iznad svega, originalan pristup Aristofanu.
Slavica non leguntur. Slovenske jezike ne čitaju. Ovo se odnosi na neznanje o radu slovenskih stručnjaka o antici u zapadnom svetu, koji se smatra naslednikom ne samo antike, vec i antičkih studija, ali se odnosi i na celokupan stav prema Istoku, počev od Balkana. Kulturni zaborav je "precrtao" koliko su grčki stručnjaci označili italijansku renesansu, bežeci iz raspadajuce se Vizantije, i donoseci u svojim izbegličkim prtljazima dragocene knjige koje ce još jedanput
revolucionisati svetsku misao; zaboravljeni su i put istog znanja na Istok, prevo-denje neposredno sa grčkog, a ne latinskog prevoda grčkog, mnoge škole mišljenja. Medu njima, najtragičniji je zaborav ruskih teorija važnih za humanistiku sa početka dvadesetoga veka i malo docnije, sa početka revolucionarnog razdoblja. Ne manje tragično izgleda potpuno zapostavljanje doprinosa naučnika Centralne Evrope i Balkana antičkim studijama. Konačno, u EU smo svedoci bezglavoga zapostavljanja kultura, čak i onih divovskih kao što je poljska, čak i onda, kada se to očito prenosi i na politiku. U antičkim studijama, koje ne mogu za sebe kon-struisati nacionalno pribežište, to izgleda posebno žalosno. Sovjetski blok je rea-govao društvom, kongresima i časopisom Eirene. Kako više nema jake ideološke potrebe, danas smo uglavnom prepušteni lokalnim razmerama i žalosno neosve-šcenom kolonijalizmu angloameričke moči u ovoj disciplini, u kojoj nema privi-legovanog mesta ni za francuske, ni za nemačke tekstove. Daču primer koji to žalosno ilustruje: nedavno sam se prijavila na konkurs ERC - Evropskog istraži-vačkog saveta, fondacije koja bi trebalo da posveti i neku pažnju humanistici i da potpomogne individualne istraživače. Dobila sam ocenu emmeritusa - arheologa sa Prinstona, koji je na moju referencu na RIEB (Revue internationale des etudes balkaniques) odgovorio "duhovitom" primedbom: "Is it a matter of faith?" On ne zna, dakle, stvar ne postoji, a tamo negde na Balkanu se ionako ne barata razumom i znanjem, nego verovanjima. RIEB, koji su izdavali Milan Budimir iz Beograda i Petar Skok iz Zagreba izmedu 1932 i 1938, bio je medunarodni časopis, koji je objavljivan na svim jezicima kojima su autori pisali. Tu je objavljivao i veliki autoritet za antičku istoriju, Mihail Rostovcev, koji je največi deo svojih radova objavio na engleskom. Prinstonski autoritet izgleda žalosno provincijalno u tome kontekstu: jedino nema nikoga, ko bi ga o tome obavestio. Naprotiv, evropska institucija se priklanja njegovoj arbitrarnoj autoritarnosti...
Nekada se smatralo da je, bar u antičkim studijama, neophodno znati šta se objavljuje bilo gde u svetu, dakle da se moraju čitati manje-više svi jezici. Reklo bi se da je taj princip uglavnom izgubljen. U primeru na koji želim da obratim pažnju, to je svakako očito. Klasičar iz kultura iz kojih se ne citira je melanholična figura: kada o tome mislim, prizivam sečanje na lik Dubravka Škiljana. Njegova je učtiva melanholija mogla imati poreklo u isključenosti iz lokalnog nacionalističkog ludila, kome se javno suprotstavljao, ali je dobar deo toga bio posledica svesti o kolonijalizmu i usamljenosti lokalnog istraživača, osudenog da pomno prati sve što se u disciplini i njenoj blizini dogada, i da u toj disciplini,
izvan užega kruga svoje i susednih kultura, nikada ne bude primecen. Nije li u takvoj situaciji očekivano da se pojavi preterana energija prisutnosti u sopstvenoj kulturi, koja se najlakše i najprofitabilnije realizuje u "nacionalnom"? ne pokuša-vam da branim provincijalne i nacionalističke profitere, samo pokušavam da objasnim njihovo cvetanje u tzv. malim kulturama. Obavezna sam, jer živim i radim u takvoj kulturi.
U tome žalosnom kontekstu, želim da čitam izuzetan doprinos oca i sina Ški-ljana tumačenju Aristofana, koji u ovome trenutku nema premca ni paralele u medunarodnim, globalnim okvirima. Ovaj geografsko neopredeljivi pristup (Aristofan sa Istoka, Juga, Jugo-Istoka, Centralne Evrope, Balkana?) utemeljen je u pošto vanju SVIH tumačenja Aristofana koja su danas u toku - istorijskih, a relevantnih tumačenja Aristofana, i jednakosti odnosno odgovornosti istraživača da ih SVE poznaje.
o Aristofanu
Mladen Škiljan je preveo nekoliko Aristofanovih komedija (v. bibliografiju). U tome poslu je nesumnjivo imao pomoc svoga sina Dubravka. Odnose i tačan udeo ova dva autora i stručnjaka koji nastupaju zajedno nije mogucno utvrditi, a nije ni potrebno: naprotiv, treba to razumeti kao fuziju zanimanja, rada i strasti sina i oca, koji su sem te, neizbrisive veze, bili i prijatelji. Zajedno su objavili prevod sa uvodom i komentarima, kao i svim drugim potrebnim filološkim aparatom, komedija Aharnjani, Mir, Ose, Ptice, i Oblaci. Ne praveci nikakvu posebnu razliku u kvalitetu, čini mi se da je najznačajniji njihov rad na Pticama, jer je u uvodu u tu knjigu u velikoj meri formulisana, na izuzetno inovativan način, Aristofanova poetika. Sa druge strane, uvod za Oblake obraduje jednu od najtrau-matičnijih tema evropske kulture, odnos prema intelektualcima, javni govor i problem manipulisanja i manipulisanih javnim govorom. Stoga su ova dva uvoda u žarištu moga zanimanja za rad dva Škiljana na Aristofanu.
Izmedu prevoda Ptica i prevoda Oblaka je skoro dvadeset godina. Razvoj postupaka Dubravka i Maldena Škiljana je očigledan: dok je u prvom izdanju prevoda Aristofana naglasak na teorijskom uvodu, sa sumarnom biografijom, u dru-gom je naglasak na obimnoj bibliografiji, pozorišnoj recepciji komedije i druga-čijoj strukturi indeksa. Vec u prvom prevodu, filološki aparat je koncipiran na inovativan način: uz indeks imena, recimo, nalaze se reference na indeks imena. U oba izdanja navedene su metričke sheme i redakcija prevoda za izvodenje na
sceni, gde je naznačeno koji su delovi nepotrebni zbog nerazrešivih pitanja poli-tičke konotacije teksta. U izdanju Ptica nalazimo ornitološki rečnik, hronološki pregled i odlomak iz Tukididove istorije peloponeskog rata, iz šeste knjige. U izdanju Oblaka, tu su još i beleška prevodioca, indeks tema obradivanih u komen-taru i indeks autora spomenutih u komentaru. U Pticama je Uvod skoro dva puta duži nego u Oblacima, ali je u Oblacima Komentar skoro četiri duži nego u Pticama. Nema dobre argumentacije unutar discipline antičkih studija koja bi pokazala da je ovakva razmera zanimanja i istraživanja povezana sa značajem, imanentnom poetikom dela ili filološkim aparatom: reč je o samokritici i samo-vrednovanju autora prevoda i filološkog aparata i o razvoju njihovoga znanja, epi-stemološke opredeljenosti, širenja vidika. Dok u Pticama autori prevoda i aparata smelo postavljaju teorijske osnove tumačenja Aristofanovih dela, u Oblacima se, pre svega, interesuju za kulturološko tumačenje i istraživanje konteksta centralne teme, odnosa intelektualca i javnosti/politike. U prvom slučaju, pitanje pozicioniranja stvaraoca i intelektualca nije problematizovano. Naprotiv, originalno i pregnantno tumačenje atinske komedije otvara pitanje intervencije stvarao-ca kao subverzije sistema u okviru dramskoga žanra koji trijumfalno zastupa slo-bodu i demokratske prakse. U drugom slučaju, ovaj bljesak nade je izgubljen: intelektualac je predodredeni gubitnik svake političke prakse, što Sokratov primer iz nikada obnovljene demokratske prakse, prikazan kao utopijska paradigma potencijalne uskladenosti intelektualca i javnosti/politike, koju je evropska tradicija iskrivila, samo potvrduje. Mogla bih pretpostaviti da je razlog za ovu prome-nu u optici u dvadeset godina istorije koja se traumatično prevalila preko života svih koji su živeli u Jugoslaviji. Ta pretpostavka bi potvrdu mogla naci u položaju Dubravka Škiljana koji je desetak godina proveo u profesionalnoj emigraciji na ISH-u u Ljubljani, dok se situacija u hrvatskoj akademskoj populaciji i institucio-nalnoj propustljivosti nije popravila toliko, da se mogao vratiti na svoje mesto. Na srecu ISH kolega i studenata, tu je ostavio neizbrisiv predavački, organizatorski, istraživački i pedagoški pečat.2
2 Dubravka Škiljana sam poznavala od kraja sedamdesetih godina, sa kongresa Jugoslovenskoga saveza društava za antičke studije, zatim u saradnji u izdanjima Latina&Graeca, tokom kursa o grčkoj drami koji sam na zagrebačkom univerzitetu držala 1990. Negde 1995, kada sam pripremala program verifikacije antičkih studija za ISH, javila sam se bojažljivo Dubravku iz Amerike, sa molbom da učestvuje u predavanjima i da saradjuje. Odgovorio mi je pismom u kome me moli da mu pomognemo da izadje "odande". To je, zahvaljujuci punome razumevanju kolega na ISH, i uspelo.
Izvesno je da ovo "učitavanje" u lične životne priče nije bitno za dostignuca autora. No, tu je i treci autor, autorka Tamara Tvrtkovic, unuka Mladena Škilja-na, još neko iz porodice koja je očito funkcionisala u intelektualnom i naučnom povezivanju: ona je pripremila aparat za objavljivanje prevoda Aristofana Mladena Škiljana (v. bibliografiju). Aristofanovo delo je za porodicu intelektua-laca i njihov krug prijatelja bilo, u odredenom istorijskom, političkom i kultur-nom kontekstu, neka vrsta ekrana na koji su projektovali, u okvirima svojih znanja i kompetencija, svoje videnje aktuelnoga sveta. Premda "sa periferije" iz kolo-nijalne perspektive o kojoj sam ranije govorila, to je moguca globalna paradigma istorije i današnjeg smisla bavljenja antikom i antičkim tekstovima: to je čin indi-vidualizacije i suprotstavljanja, oblikovanja kritičkoga duha bez idealizacije, ali sa izvesnim terapeutskim rezultatom, koji je često osveščeno odstupanje iz javnosti/politike, ako ona ne zavreduje gradansku potporu time što sluduje i zloupo-trebljava kolektiv. Paradoks čitanja Aristofana, najviše političkog i najviše demo-kratskog autora antike, koji je istovremeno tako malo prisutan u globalnoj kultur-noj shemi, jeste upravo u ovom izrazitom pozicioniranju naspram javnosti/politike, i kulture. Duboka, rekla bih interventna zaokupljenost Aristofanom jedne male grupe intelektualaca, u krugu porodice sa prijateljima, daje sasvim izuzetan primer za neko istraživanje iz antropologije kulture, koje bi privilegovanim istra-živačima Aristofana otkrilo ne samo srodnosti, nego i ključne tačke moguce interpretacije Aristofana danas. U izvesnom smislu, kontekstualno, biografsko i globalno se susreču u ovom izuzetnom primeru, u ovome čvorišnom fenomenu susreta i neraskidivog povezivanja mikrokulturne istorije i nategnutog "opšteg" kulturnoga nasleda antike. Stoga, u ovome prilogu i jeste i nije reč o ritualu formulisanja sečanja: Aristofan Škiljana je istovremeno i predmet mogučeg istraži-vanja osnove recepcije Aristofana, u prvobitnom smislu teorije recepcije i okre-tanja objektiva u čitaoca.3
U uvodu za Ptice, Mladen Škiljan u kratkim i preciznim crtama opisuje recep-ciju antike i njene osnovne probleme, a onda prelazi na Aristofana, na čijem primeru pokazuje kako se ni u čemu ne poklapa sa uobičajenom recepcijom. Aristofanove komedije su preživele "...isključivo "u naslonjaču", u samotničkom
3 Mislim pre svega na Jaussova dela: Jauss, Hans Robert. Aesthetic Experience and Literary Hermeneutics. Translated by Michael Shaw. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1982; Toward an Aesthetic of Reception. Translated by Timothy Bahti. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1982.
uživanju čitalaca, u bibliotekama ljubitelja i u kabinetima egzegeta, u gotovo posvemašnjoj tišini...".4 U perspektivi koju sam upravo ocrtala, to nije samo ljup-ki deskriptivni ekskurs, vec jasno pozicioniranje, recepcijski postulat, premisa kulturološko-antropološkog samoopredeljivanja u kulturnom "prevodenju", uvodni poetički kod. U daljoj raspravi o recepciji Aristofana, odnosno o začudujuce maloj recepciji Aristofana, ovaj se postupak jasno ocrtava: Mladen Škiljan, disku-tujuci o političnosti Aristofanovih komedija i o mogucnosti/nemogucnosti razumevanja tih komedija izvan njihovog savremenog konteksta atinske demokratije, zaključuje da pozorište, kao kreativan čin, ne može davati poruke koje su isklju-čivo ili pretežno samo političke. Ako tako gledamo na Aristofana, nužno sužava-mo optiku.5 Godine pisanja ovoga teksta su rane osamdesete u Jugoslaviji: politi-čko pozorište je vec više od decenije pod stalnim pritiskom nomenklature, vidljiva disidencija i njeni manje vidljivi simpatizeri se u domenu kulture upinju da kriterijum umetničke slobode uvedu u prostor u kojem, zvanično, cenzure nema, ali se relativno često zabranjuju tekstovi, predstave, filmovi, a poneko i završi u zatvoru zbog "verbalne delinkvencije" (zloglasni 133. član Krivičnoga zakonika). Na poslednjim takvim sudenjima se, u prvoj polovini osamdesetih, na sudu mogu čuti književne teorije koje se pozivaju čak i na arbitrarnost odnosa autora i nje-govog teksta... U tome kontekstu, reči iz uvoda za prevod Ptica imaju jasno zna-čenje za tadašnjeg čitaoca. Kao aktivni učesnik tih dogadanja,6 mogu samo potvr-diti da sam ih upravo tako čitala, kao još jednu ubedljivu argumentaciju u korist slobode izražavanja, a posebno umetničke slobode izražavanja.
Dalje, Mladen Škiljan utvrduje da je neprisutnost Aristofana na svetskim, a prevashodno evropskim scenama posledica, uglavnom, nesposobnosti i nemo-gucnosti kulturnih konteksta zbog sistema cenzura, zabrana, komoditeta, jed-noznačnosti raspoloživih pozorišnih sredstava i ideologema, ukratko, da kulture
4	Uvod za Ptice, 1985, 6.
5	Uvod za Ptice, 1985, 10.
6	Od 1986. do 1989. bila sam predsednica Odbora za zaštitu slobode stvaranja udruženja pisaca Srbije. Na tome položaju sam na sopstvenu inicijativu napisala niz tekstova, koje je Odbor sve odobrio, i u kojima smo javno protestovali protiv slučajeva gušenja slobode izražavanja ili kažnjavanja ljudi koji su slobodu govora koristili. Tako je medju peticijama, a posebno u tekstovima koje sam objavljivala u tadašnjim časopisima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, često upotrebljavana upravo ta argumentacija. Medju imenima za koje su pisane peticije su Tomaž Mastnak, Tomaž Šalamun, Janez Janša, Vojislav Šešelj, Alija Izetbegovic, Adem Demaqi, i mnogi drugi.
dosada nisu bile zrele za razumevanje i recepciju Aristofana. U jednom kratkem trenutku optimizma, Mladen Škiljan čak predvida da je to doba, možda, neposredno pred nama,7 posle doba u kojem su najbolje predloge scenskih rešenja za Aristofanove komedije imali filolozi i istraživači njegovoga dela. Razloge za nerazumevanje i pozorišno zapostavljanje Aristofana vidi, pre svega, u zahtevnosti pozorišnih postupaka, ne toliko scenskog aparata (koji nam je u velikoj meri nepoznat), koliko komunikacijsko-sociološkoga funkcionisanja atinske komičke scene. Škiljan insistira na totalitetu pozorišnoga čina,8 koji je i najsubverzivniji, i daje primer dvovekovne bedne evropske recepcije Šejkspira "u ime ... Estetike".9 Tako uvodi u objašnjenje odnosa izmedu savremene publike i Aristofanovog pozorišta, preko komunikacijskoga koda parodije, u posebnom trenutku atinske demokratije. Ako tako posmatramo Aristofanov komički čin, onda je jasno da ga ne možemo smeštati u književnost niti u žanr. Problem "nastanka" komedije Škiljan rešava insistirajuci na pozorišnoj mladosti komedije u odnosu na tragediju (koju je dobrim delom parodirala) i na starosti komičkoga čina koji se možda, upravo, u kontaktu sa tragedijom pretvorio u "simfonijsko-sinoptičku formu" i institucionalizovao se u dinamizmu atinske demokratije. No iz uopštavanja, koje je toliko potrebno istraživačima, treba konačno izdvojiti Aristofanov komički čin: Škiljan najmocniji argument nalazi u Aristofanvoj parabasi, centralnom delu komedije u kojem se glumac okrece neposredno publici, i sa njom stupa u komu-nikaciju. Parabasa "...upozorava gledaoca na činjenicu da se upustio u igru, u stvaranje fiktivnog i apsurdnog svijeta, da je sudionik komičkog kazališta, ali da se, upravo zato što je upozoren, nece moci oteti čaroliji te igre. Parabaza je naj-veci, konačni izazov u okladi sudjelovanja u komičkom činu".10 Iz toga Škiljan zaključuje da u razmišljanju o poreklu ili praistoriji antičke komedije treba kre-nuti od (potencijalne) koherentnosti aristofanskog komičkog čina.11
Druga važna strukturna odlika Aristofanove komedije, zapravo najvažnija po Škiljanovom mišljenju, jeste "smjenjivanje, interferiranje i uzajamno prožimanje različitih, veoma često potpuno oprečnih optika".12 Ironija i hiperrealitivzam
7	Uvod za Ptice, 1985, 17.
8	Uvod za Ptice, 1985, 29.
9	Uvod za Ptice, 1985, 44.
10	Uvod za Ptice, 1985, 14.
11	Uvod za Ptice, 1985, ibidem.
12	Uvod za Ptice, 1985, 46-48.
stoga od Aristofana ne čine satirika, več "gromoglasnog podrugljivca"."13 U uspe-loj slici funkcionisanja ovakvog komičkoga čina, Mladen Skiljan upotrebljava sliku izvrnute rukavice, koja ne skriva ništa od načina na koji je napravljena, ali joj time funkcija nije nimalo umanjena. "Tajna" ne postoji: zamenjuje je otvore-nost jezika pozorišta, razotkrivanje svih konvencija, uništavanje svih iluzija, u cilju stvaranja otvorene utopijske vizije, čiji je osnovni element sloboda.
Otkuda ovaj teorijski pristup komediji? Iz pristupa Mladena Skiljana je jasno da je čitao Bahtinovu knjigu o Rableu i smejačkoj kulturi; karnevalska kultura nije pomenuta, ali se nazire u opservacijama o odnosu Aristofana i realnosti polisa, kao i u institucionalnom uredenju pozorišta u polisu. Medutim, Bahtin nika-da nije spomenuo Aristofana. Dobrohotno tumačenje bilo bi da je primer Aristofana bio naprosto suviše subverzivan za kontekst u kojem je preživljavao. Skiljanovo neobračanje pažnje na ime tvorca teorije. kojoj je izvesno dugovao u svome razmišljanju. formalno je opravdano. No, slutim u tom postupku senku osvete nekome ko nije Aristofanu posvetio ne samo istraživačku pažnju, nego ni strast obožavaoca, onog skrivenog, koga opisuje na samom početku svog uvoda za Ptice... Sa druge strane, Skiljanovo kritičko videnje sociološkog pristupa Aristofanu, kome priznaje prodornost posle dugog vremena zaborava i etiketira-nja Aristofana kao "konzervativca", ne uvodi disciplinu koja je upravo dala ino-vativno videnje antičkih svetova: istorijsku antropologiju. Skiljanu u prilog, medutim, ni do danas ova grupa, koja je nastala u Francuskoj ali je duboko obeležila anglo-američka i globalna istraživanja antike (uključujuči i školski pristup na ISH-u), nije dala ključno, novo tumačenje Aristofana. Paradoksalno, studija Mladena Skiljana se i danas, dvadeset godina posle objavljivanja, dobro uklapa u raznoliku mapu pristupa antici koje je otvorila francuska škola antropologije antičkih svetova. Skoro da nema smisla reči: prevod ove studije na jezike koji se čitaju bio bi neophodan, ne zbog reprezentacije lokalnoga doprinosa, nego zbog radanja novih ideja i tumačenja koje bi se posle toga dogodilo.
Analizu same komedije Ptice, njenu recepciju i moguče tumačenje ne želim da prikažem u ovome inače "ptičjem" preletu preko rada Mladena i Dubravka Skiljana: jedino neposredno čitanje ove rafinirane, detaljne, savesne, odgovorne i elegantne misli ima smisla.
Skoro dvadeset godina docnije, Mladen Skiljan uz pomoč unuke u bolnici dovršava rad na Oblacima, u drugoj državi i u drugom političkom, ideološkom, i
13 Uvod za Ptice, 1985, 49.
posebno jezičkom kontekstu. Izbor komedije je značajan: ona govori o manipu-lativnosti jezika. Docniji tumači su u njoj videli, pre svega, položaj intelektualca, mitologiziranog evropskog proto-intelektualca, i uglavnom su je razumeli kao napad na sebe. Ništa nije dalje od namere autora uvoda: on započinje kritikom "sokratocentrične" vizure. Ukrštajuci različite izvore i recepcije Sokrata, počev od Platonove odbrane pa sve do novo veko vnih uzbudenja intelektualaca nad Aristofanovim ne samo ruganjem, nego mogucim "saučestvovanjem" u procesu protiv Sokrata, Škiljan gradi komplikovan ali ubedljiv argument o sokratovskoj maski u pozorišnom komičkom činu. Pre svega, sam Aristofan jasno govori o transpozicijama lika. No, mnogo je zapleteniji primer Platona, u čijem su tekstu evropski intelektualci, zaključno sa onima koji su Odbranu čitali, adaptirali za pozorište i gledali predstavu u totalitarnim društvima,14 videli svoj položaj prema vlastima i glupost vecine. U ovome slučaju, Škiljan primenjuje close reading originala i uspeva da pokaže kako iz same literarne konstrukcije Platona, odnosno navoda navodnih Sokratovih reči, izlazi tačna ocena ponašanja gradana demo-kratije u antičkoj Atini, status komedije i komičke slobode: komediografi su oni koji su "osim", dakle grupa čija se gradanska funkcija sastoji prevashodno u tome, da se u institucionalnom okviru nadmecu u ruganju drugim gradanima po imenu. Iz te demokratske prakse može se razumeti da je "realističan opis" predmeta ruganja savršeno nepotreban, odnosno da je veza izmedu imena i komičke maske arbitrarna. U Ajlijanovoj se anegdoti, dosta vekova posle izvodenja Oblaka, u kojoj se Sokrat, na pitanje nekoga stranca iz publike: ko je uopšte taj Sokrat, cuteci diže iz publike, tako da ga svako vidi, može prepoznati upravo "dislokaci-ja" izmedu realnog i komičkoga čina. Škiljan duhovito primecuje da su tu epizo-du mogli režirati Aristofan i Sokrat zajedno.15
Veci deo uvoda za Oblake je posvečen pitanju manipulacije govorom, odnosno uzajamnom uslovljenošcu manipuliranja i manipuliranosti. Tu se postavljaju dva pitanja koja opredeljuju Aristofanov komički čin: jedno je potreba da se komički ob radi manipulantnost javnoga govora atinske realnosti, druga, da se autor u samopoetičkom raskrivanju na sceni konstruiše kao maska dosluha sa publikom, upravo, sa stanovišta institucionalne dekonstrukcijske energije. Ova dva pitanja
14	Posebnu popularnost je imala monodrama na osnovu Platonove Odbrane koja se igrala prvobitno na maloj sceni Jugoslovenskoga dramskoga pozorišta u Beogradu, a zatim pos-vuda po Jugoslaviji, u sedamdesetim godinama prošloga veka. Sokrata je igrao Ljuba Tadic.
15	Uvod za Oblake, 1985, 9.
nadalje u Škiljanovoj argumentaciji potvrduju unutrašnju koherentnost komedije, i time autor uvoda završava dugotrajnu diskusiju o verzijama Oblaka. Mladen Škiljan suvereno dokazuje celovitost semiološke strukture komedije. U delu sa podnaslovom Curriculum vitae Škiljan trasira recepciju komedije, ovoga puta sa više podataka nego u slučaju Ptica. Nažalost, nedostaje najvažniji segment recepcije Aristofana koji je upisan u kolonijalne konfiguracije - grčki. Pozorišne predstave Aristofanovih komedija su stalni deo letnje festivalske ponude u Grčkoj, i za razliku od ostalih zemalja sveta, Aristofan je prisutan baš svake sezone, uklju-čujuci i zimske predstave redovnih ili temporalnih pozorišta. Škiljanu su poznate predstave grčkog nacionalnog teatra, solunskog i atinskog, ali ne i mnogobroj-ne verzije drugih atinskih, solunskih, i počev od osamdesetih godina, velikoga broja komunalnih ili off pozorišta širom Grčke, često sa predstavama koje su "paralelne", odnosno, alternativne u odnosu na zvanična pozorišta i letnje festivale. Aristofanove komedije su imale posebnu ulogu u savremenoj grčkoj istori-ji: pukovnički režim je posle puča 1967. zvanično zabranio Aristofana. Nisu mnogo bolje prošli ni tragičari, i premda zabrana nije dugo trajala, predstave Aristofanovih komedija su docnije, posebno pre kraj diktature, imale ključnu ulogu u političkoj mobilizaciji. Sama sam prisustvovala nekim takvim predstavama, na kojima publika nije samo davala ton kao saučesnik i saveznik scenskoga čina, nego je oblikovala vreme i mobilnost predstave, odnosno njenu direktnu komunikaciju sa vec uveliko pobunjenom ulicom: na noc pre nego što ce zvani-čno pasti diktatura (1974), gledala sam Žabe u atinskom Odeonu Heroda Atičkog, koje su trajale nekoliko sati duže, jer je publika reagovala na svaku reč koja bi mogla imati neposrednu vezu sa realnošcu - recimo "sloboda". Po izlasku iz pozorišta, neposredno pred zoru, publika je nastavila da izvikuje reči, i pridružila se masovnim demonstracijama koje su obeležile dan. Neposredno posle pada diktature, gledala sam u Epidaurusu Ptice u izvodenju pozorišta Karola Kuna, sa vrlo sličnim reakcijama publike. Ovoga puta, publika je ubacivala i svoje šale svaki put kada se spomene reč "ptica" (grčki pouli), što je bio narodski izraz za omraženi simbol vojne diktature, figuru feniksa, prisutnu u to doba manje-više svuda. Predstava je, takode, trajala mnogo duže nego što je bilo predvideno, a zva-ničnici u prvome redu, premda su bili miljenici demokratske buducnosti koja se otvarala, nisu bili tretirani sa mnogo milosti ni od glumaca ni od publike. Ovo budenje institucije komičkog čina i ruganja svakako je deo recepcije koja, naža-lost, ispada iz vizure. Nekih petnaest godina docnije, predstava Ptica komunalnog
pozorišta iz Kalamate je potresla grčku kulturnu scenu, upravo, radikalnim kono-tativnim povezivanjem sa tadašnjom političkom situacijom - ispražnjenošču dis-kursa i idejnoga potencijala onih koji su najviše žrtvovali da bi pobedili diktatu-ru i uveli demokratiju...
Konačno, godine 2003, desilo se globalno izvodenje Aristofana, koje je inici-rala ženska grupa iz Njujorka: to je bilo globalno predstavljanje ili čitanje Aristofanove Lisistrate na dan početka rata u Iraku. Zahvaljujuči Internetu, akci-ju je izvelo ili potpomoglo više stotina grupa iz celoga sveta. Ovaj fascinantni primer globalizacije Aristofana nije mogao biti dostupan Škiljanima, j er je knjiga več uveliko bila u štampi. Utoliko više zaslužuje da se pomene u ovom kontekstu.
Kako čitati danas uvod za Oblake? On pokazuje više argumentacijske, a manje tematske koherencije nego uvod za Ptice. Odbrana Aristofana i Sokrata od uvre-denih intelektualaca, koji su se vekovima izjednačavali sa Sokratovom figurom, ima posebno značenje, naročito u tranzicijskoj kulturi. Čini mi se, da su Škiljani posredno ukazali na svoje distanciranje od nacionalnih intelektualaca u svim postjugoslovenskim kulturama, na njihovo sramotno pristajanje ili čak aktivnu ulogu u stvaranju diskursa koji je imao direktne posledice na ljudske živote u ratu i na grubo neetičko diferenciranje koje su "po zaslugama" izvodili za vreme i posle rata. Figura intelektualca bez prave osnove je idealni primer na kojem se može pokazati ne samo manipulativnost diskursa o intelektualcima, nego i ukazati na mogučnosti drugačijega dijaloga sa javnošču/politikom. Zapravo, prividna tematska nekoherentnost upučuje na ključni element analize, a to je manipula-tivnost govora. Ako je u uvodu za Ptice relacija prema tadašnjoj stvarnosti javnosti/politike bila opredeljena pojmom arbitrarnosti autorstva i skrivenim pozivom na slobodu izražavanja, u uvodu za Oblake se otvara nova, a to je odgovornost, posebno intelektualaca, u situacijama kada se na gradansku večinu ne može računati, jer je uništena manipulacijom javnog govora. Teza o arbitrarnosti pove-zivanja teksta i realnosti (uključujuči autora) se izmiče pred iskušenim dejstvom reči na realnost u jugoslovenskom ratu. To iskustvo su imali mnogi. Predlog Ški-ljana, kao drugi skriveni tekst uvoda, jeste revizija položaja intelektualca i inven-cija novih demokratskih praksi. No, pre nje, temeljna dekonstrukcija manipulacije govorom čiji predmet mora biti i mitologizirana laž o intelektualcima. Sokrat je, kao istorijska figura, zaslužio da ga Aristofan pomene u komediji i da se poigra za komičkom maskom koja se u praksi komičkog čina odvaja od realnog lika. Savremeni intelektualci tek treba da zasluže figurativnost razotkrivajuči odgo-
vornost za rat, i dekonstruišuči demokratiju koja izvesno nije u stanju, na global-nom nivou, da se suoči sa dijalogizacijom koju je kao institucionalnu instancu poznavao svaki atinski gradanin; doduše, u veoma kratkom razdoblju. A o tome, koliko motiva i tema ima za "aristofanizaciju", danas i ovde, u blizanačkim kulturama ne treba trošiti reči - od bivših komunista koji proganjaju bivše disiden-te, do novih bogataša za koje je nužno potreban bilo kakav učitelj, bilo čega...
Ne želim da se upuštam u to koliko je koji Škiljan (uključujuči i Tamaru) doprineo zajedničkom poduhvatu: izvesno je da je Dubravko bio nosilac i glavna snaga, i isto tako da je uobičajenom skromnošču i elegancijom umeo to da prikrije. Stoga, ova pohvala intelektualnoj svesti koju nose besprekorna profesionalna i etička vrlina pripada svima koji su pomagali, a posebno onima koji če još proči-tati dela Škiljanovih.
bibliografija ARISTOFANOVIH KOMEDIJA U IZDANJU, PREVODU I
komentaru porodice Škiljan:
ARISTOFAN, Ptice. Grčki tekst uredio Dubravko Škiljan, preveo, uvod napisao i komentar i dodatke sastavio Mladen Škiljan. Zagreb, 1985, 1988. ARISTOFAN, Mir. Preveo M. Škiljan, Latina&Graeca, 37, 1992, 17-81. ARISTOFAN, Ose. Grčki tekst uredio Dubravko Škiljan, preveo, uvod napisao i komentar i dodatke sastavio Mladen Škiljan. Zagreb, 1996. ARISTOFAN, Izabane komedije. Aharnjani, Oblaci, Ose, Mir, Ptice, Žabe. Preveo Mladen Škiljan, komentar i pogovor napisala Tamara Tvrtkovič, Zagreb, 2000. ARISTOFAN, Aharnjani. Grčki tekst uredio Dubravko Škiljan, preveo, uvod napi-sao i komentar i dodatke sastavio Mladen Škiljan. Zagreb, 2004. ARISTOFAN, Mir. Grčki tekst uredio Dubravko Škiljan, preveo, uvod napisao i komentar i dodatke sastavio Mladen Škiljan. Zagreb, 2004.