ZBORNIK ZABAVE I POUKE,
Knjiga I. Svezak 5
IZDAO
VLADIMIR J. TEHARSKI.
U ZAGREBU
TISA K DIONlCKE TISKA UK 1898.
NOVA NADA.
ZBORNIK ZABAVE I POUKE.
Knjiga I. Sfr U Zagrebu, za siječanj 1898. JSS Svezak 5.
Šmarna idila.
flad, polumrak Komaj čuti je jek
13
Drobnoglasnih pevcev e'V||f In vrhljanje smrek.
I.
Visoko kot grad Z brezo bor stoji,
Zaklet na vejah dremlje Jim vetrec, se zdi . .
Žurči le nekje Tihostrujni potok;
Po gozdu, nad gozdom — Povsod mir globok.
A čuj, a čuj Ta smeli glasi Kot mravljišče oživlja Podgorska vas. —
Harmonike,
Pojo glasno,
Bolj se še on Smehlja sladko.
Ej, ej, bahico Spet kihajo,
Kot na ples ti rokave Vse vihajo. —
II.
Tu, glej osliček,
Od zadaj voz,
Na njem možiček Polh virtuoz.
Kak si deklice Mežikajo,
Kak čudno dedki se Premikajo 1
Pa iz okna zro Ones dekan celo,
Aj doli zro In se smejo. —
Polli, aj, še spravi Boga bi v smeli, Smrt, da bi le prišla Izvabil bi v meh. —
	III.
Tam sred vasi, Tam borjar stoji, Po borjarju, ah, parov Pač sto polzi.	Saj gode pa Polh Jim okrogle tako; Stati i svetcem noge -Bi ne mogle mirno.
Aj radost pa smeh! Glej, kot perje lahka Na ličecu lice Stopicata dva.	Aj radost pa smeh! Glej, pred ljubo svojo Ej ljubček presrečni Udarja z nogo.
Kak čevlji so dues Vsi nakvedrani! Kak laski so dnes Nasvedrani!	Juhu! Juhč! Oj ti svet prekrasen! Kot smeh sam minil je Ves šmarni dan.
	IV.
Pa tihi večer je Gorice objel, V vinograde zlega Pir še se vesel.	„Le trte lahno se Priklanjajte! V majolkah ste vino, Tak sanjajte . ..“
In nad Čavnom zvezde se Utrinjajo, Kot sanje blisteče Izginjajo. —	„Glej, svetinje se svete Obiskujejo, Od Snežnice pa v Log tj; Potujejo." —
Tak šepnila mati Je sinku sveto, Mu v spanec presrečni Zaprla oko.	A dolgo še, dolgo Je čuti kak glas . . . Tak biti vesela Zna Kranjska le vas!
Aleksandrov.
Misli.
lihi gaj, mrtvi gaj Že nič več ne šumi,
Le še malokedaj Skozenj ptička leti,
Le še malokedaj Lep spomin se vzbudi:
Kako smo ljubili živeti . . . Tudi tebe, moj gajek borovi, Tudi tebe so danes odeli Snegovi . . .
Zvonoslav Zor.
Na grobištu.
o uskim pjeskovim stazam noga mi umorno kreće, Žaloban pogled mi luta grobnicom umrlih mojih, Gdjeno je zimzelen bujni, što oko krstova stoji Pao na studenu ploču, zagrliv šareno cv’jeće.
Nujna me turobnost spopa, kada na rumenoj ruži Suzan mi pogled stade, pitajuć, čija je ruka,
Roja je metnula cv’jeće? Valjda je na to nuka Spomene presveta veza, koja nas s pokojnim druži.
Al zašto se u kraju tamo sirotna grobnica pusta Poput distona kakvog medj dračom žalobna
pruža?...
Pogled mi pobježe tamo, misao tamo mi susta,
Gdjeno na studenoj ploči nema mirisnog cv’jeća Osim truloga v’jenca bezbojnih papirnih ruža . . . Gdjeno je zaborav pala, a tko da se mrtvih sjeća —?
Vinko K. Oblomov.
?	Moji deklici.
jt^^judne so se pletle govorice 'fcpM Mej ženicami pri čaši kave . . .
57|||( Da bi midva rada se ljubila
In nekoč za veke se združila. . .
Jaz pa nisem veroval ničesar,
Kar so ženske pripovedovale,
Le nemirno sem po noči sanjal In se v sanjah neki devi klanjal . . .
Tega pa ti nočem razodeti,
Kdo in kaj je bila tista deva,
Ker bojim se, drago srce moje,
Da zadel bi misli, želje — tvoje! . . .
V. Adalbert.
V vrtu sedela . . .
vrtu sedela je Deklica zala, Pesnice pela je In šepetala :
„srečna sem, »icunu, Zvest mi je ljubček, Dan na dan on mi da Sladek poljubček.11
Slušala ptica jo In obsedela,
Pa ji je nad glavo Zažvrgolela:
„Srečna sem, srečna sem, Nimam več ljubčka,
Več od nezvestneza Nečem poljubčka.1*
V vrtu sedela je Deklica zala . . . Ni več prepevala Ne šepetala! . . .
B. Potočan. ' '
»tv

„Mora“.
(Humoristična črtica.)
Spisal A. K. Gorjančev.
Menili smo se o »mori«. . .
Stari Jozelj je pripovedoval, da ga je že večkrat hodila tlačit; Šumarjev Brtoncelj — oni stari, ki smo mu v obče rekali: stric — je pa pripomnil, da se je ž njim godilo ravno tako in da popolnoma pritrdi naši materi, ki so pripovedovali, da je po noči Franico tlačila »mora«. . .
„Tudi jaz sem bil slednje jutro, če me je po noči tlačila »mora«, bled, kakor vaša Franica — vsaj ste tako dejali, kaj ne?! In oči? Te sem imel pa grozno udrte in obrobljene višnjevo . . . Mora jo je tlačila in jo je — pa naj reče kdo drug, kar hoče . . . Jaz vem, kar vem!' —
„Kaj praviš pa ti k temu, Cigarjev?" se je obrnil do mojega tovariša, sosedovega Franca. Te li še ni nikdar tlačila »mora«? K.aj?!..“
„Ne še! Nikdar, stric!11 je odgovoril hlastno Francelj in poobesivši oči, živo zardel . . .“ —
„Mene tudi še ne, ljudje božji k Bog vam daj »dober dan« in debel kos kruha. . . Kaj bi neki to rešetali! Povejte rajše, komu naj pomerim, da bo vedel je li že goden, da bo »puško nosil in cesarja služil«!..“
Te besede je vstopivši govoril krojač Kavčev Jaka, ki je prišel meni pomerit hlače.
„Bog daj“, smo mu odvrnili; naš oče so ga pa takoj povabili, naj malo prisede k nam, k možakom, ki smo sedeli krog mize in pušili porcelanke . . . Ponudili so mu seveda tudi takoj mehur, da si jo i on sam natlači . . .
Krojač se ni branil tobaka . . . Hitro je natlačil svojo pipico in jo nažgal. Nato je pa počel pripovedovati o tobakarju, ki je iskal pipe — pa jo nazadnje našel v ustih . . .
Takoj pa je prešel pogovor na druge stvari . . Začeli smo se meniti o letini — se bo kaj prida namlatilo in nakosilo . . .
Leto se je že bližalo svojemu koncu.
Trkal je na okno in klical našo Franico . . Ko bi bil kdo drug, dal bi mu jih bil po glavi, toda njemu..? Kaj sem mu tudi hotel? Prijatelja sva bila že izza mladih nog jaz pa — Cigarjev Francelj . . . Tiho sem šel mimo njega; opazil me ni bil, ter klical kar naprej. Vedno glasneje so se čule njegove dobrikave besede .. In — priklical jo je! Odprla mu je okence in začela sta se pogovarjati ..
Šel sem strani . . .
Naj jo ima, če jo že hoče in če se kdaj vzameta, jima ne bo nič sile. Naša bo že toliko imela, da se stari Cigar ne bo mogel jeziti, če jo Francelj pripelje na dom, kadar mu bo dal »čez« — kadar mu bo vročil posestvo. I komu drugemu naj je tudi da? Lovre ima še le dvanajst let, Ančka pa šestnajst . .
*
* *
A prišlo je malo drugače.
Francelj je moral k vojakom . . Takega šopka ni imel noben drug izmej vseh devetih, ki so bili potrjeni iz naše vasi, pa ga ni — to pa rečem! Kar klobuk se mu je na stran poobesil! —
„Kje si ga pa dobil, Francelj ?“ ga je vprašala poredno se nasmehnivši Slugova Marijanica. „Ti ga je Ančka naredila ?“ —
Zjutraj je bil pa pri nas. Poslovit se je prišel: nu, Franice ni bilo blizu . . Izvestno sta se že domenila prejšni večer, kar sta se imela domeniti. . . Nu, pa vsaj pride Francelj tako čez osem tednov gotovo domov in potem bo za vedno doma! . .
*
* *
Težko je že čakala Franica dneva, ko se povrne Francelj domov. In vrnil se je .. Kako ga je vsprejela! Poljubila ga seveda ni, tudi objela ne, kakor je to pri gosposkih navada, temveč poredno ga je izpod obrvij pogledala in se ljubko nasmehnila ... —
Na tisto nedeljo pa, ko so naš župnik čitali raz lečo o »ženitnini v Kani“, sta prišla k nam Rovanov boter in Cigarjev Francelj . . „Kupovat sva prišla — nekaj imate, kar bi mi dva rad&“, tako sta odgovorila našemu očetu, ko ju je vprašal za vzrok njunega prihoda. In
kaj pravite, kaj sta kupila? Uganite! . . Ne morete? . . Nu, povem vam še, da sta prav dobro kupila . . Ne uganete?! Oh! — Našo Franico sta »kupila« in še po vrhu dobila šestnajststo tolarjev. In koliko sta dala za vse to? . Nič več kot pet prstov! — »Bog daj srečo!" in udarili so . . Nato smo ga pa izpili še par poličev, [n bili smo veseli, pa — kaj bi pravil! —
Nasljedni četrtek so šli »delat pisma«. Potem so ju pa oklicali in kmalu smo obhajali ženitovanje ... Za druga sem bil . . Vrtil sem se z družico — z ženinovo sestro Ančko da je bilo kaj! Nu, tudi drugi niso sedeli pri miru, kajti vsem, mladim in starim se je vzradostilo srce in vrtili smo se prav kakor povodnji mož z Uršiko pod lipo na ljubljanskem starem trgu . . . Do druzega popoldne je trajalo ženitovanje. Potem je pa odvedel Francelj Franico našo na svoj dom. In rada je šla, niti jokala se ni! . . . —
*
* *•
„Kaj takega bi pa človek ne bil pričakoval! Kdo, spaka, bi si bil mislil . . Fantek je in za Franceljna so ga krstili. O joj!" je jezikala stara Kržanka Mališki, ki se je pri njenih besedah kar zgražala . . . „Šmencano, šmencano! Kakšen je ta mladi svet! In ta Francelj! Tako se je kazal pridnega, tako pobožnega — pa je bil tak! Oh, pa naj zdaj kdo na koga še kaj drži, kaj Kržanka, kaj?"
„Kam pridemo, kam, Mališka! Ta mladi svet!"
Tako sta besedičili in govoričili . . Pa kdo bi jima zameril! Vsaj so še resni možaki, ki so nosili sami veliko butaro grehov na ramenih, to pravili drug drugemu, skrivnostno in hinavsko seveda! . . . —
Francelj pa je — bilo mu ni prav nič mar, kaj govore ljudje o njem veselo pestoval svoje dete, sinka svojega in peval :
„Aja tutaja,
„Tantek nagaja! —
In on in Franica sta. bila prav srečna.-------— —
„Jozelj!" je govoril sosedov Brtoncelj staremu prijatelju, „kaj praviš — ali veruješ, da je »mora« ali ne? Jaz bi rekel, da je . .! Ali se še spominjaš, ko smo se
menili, pri Gorjancu o »mori«? Veš, ko je pravila soseda, da je to-le mlado Cigarico tlačila »mora« . .
„I, kdaj praviš, da je to bilo? —Oh! takrat! Ilm!... Ti seme ti, »poštalenca« vražja! . . . Hm.! Vsaj sem rekel in še rečem, da je »mora« in je in je..!“
Karlo (dolazi k ocu. stavlja mu ruku na rame). Oče moj, kako če to biti?
Marijan (smije se pospano). Ti moraš naučiti ferbl, čuješ li ? A onda čemo se kartati kao onda ....
Karlo (odlučno). Stanite! Čemu to govorite?
Marijan. Pa i ritmajstora čemo oglobiti . . . i on če
prokartati sve, sve (pospano). Oglobiti--------prokartati
-----ferbl. Karlo, stric je po-štenjak, po-šte_(zadrijema).
Karlo. Ivane, što je ovo? Meni je grozno.
Ludwig. Grijesi otaca.
Karlo. Ne, to nijesu grijesi otaca, — to je moja slabost. Čemu ja stojim tu, čemu oklijevam?
Ludwig. Drži vas ovaj. (Pokazuje na Marijana).
Karlo. Da, — tim hoču da i ja sam sebe — pre-varim.
Ludwig. Da prevarite?
Karlo (naglo sjedne na fotelj). Ja sam kukavica.
Ludwig. Kako?
Karlo (drže se). Da, Ivane, ja nijesam vaš učenik ni vaš sljedbenik. Ja se bojim života, ja sam kukavica.
Ludwig. Saberite se, Karlo.
Karlo. Ah što — sabrati se! Ja krzmam, meni je teško otiči odavde, meni je teško! Ja nijesam junak.
Ludwig. I patnici su junači.
Karlo Da, ponosni patnici.
Prijelom.
Drama u jednom čiuu. (Svršetak.)
Prizor četvrti.
Karlo, Ludwig, Marijan.
Ludwig. Ta vi trpite baš radi švoga ponosa!
Karlo. Cujte me, Ivane. Ne osudjujte me jako; sam dosta trpim. Ja mrzim toga čovjeka, moga strica, ja prezirem toga plebejca i njegovu žrtvu. Spasitelj, spa-sitelj !
Ludwig. On ipak nije nepošten čovjek.
Karlo. Ne velim. On je pošteni filistar.
Ludwig. On vam nudi spas.
Karlo. Ja ne ču njegova dara.
Ludwig. Pa čemu velite, da je vaš ponos manji, kad su vaše riječi iste?
Karlo. Riječi jesu, — ali srce, misli? (Pauza). Ivane, čujte me. Ne govorite, da sam slab, ne. Ja sam mlad, živ; teško mi je biti hladnu. Moje su osnove tako lijepe, zanosne; a eto, kakva je realnost! Tu sjedi i d?ijema moj otac, na pola ludi starac, koji je zakartao svoje imanje; — a ja, s propalim nadama, moram da ga vučem u svijet. Kamo, kamo? Oh, ja sam bolestan, ner-vozan; dajte mi zraka, ponosa! Ne, — mržnje mi dajte, da opet budem jak.---------Slab sam, slab---------
Ludwig. Učinite se jakim.
Karlo. Kako, kako? Ivane moj, —pred par časova vidio sam svu grozotu svoga položaja. Da je moj otac promišljen, zdrav, da trpi sa mnom i da me pomaže,
—	oh, onda bi bilo lako pregarati. Ali ovo ! Eto, — on nazivlje toga filistra lopovom, zove me, da ga ubijem, diže batinu na nj; a za čas čuje, da če u njega kartati,
—	i smije se s njim. Još ga nazivlje dobročiniteljem, spasiteljem!
Ludwig. Što čemo ? Njega ne smijete kriviti; on je lud.
Karlo. Ali da njega nema, bio bih ja jak i oprostio bih mu, što je i moj imutak prokartao. Samo da mi je ostavio snagu ! Oh, — sve je vrelo u meni, sve kipjelo od bijesa i od mržnje pred par časova: htio sam da toga plebejca pograbim i isturam na polje .... a morao sam se sjetiti, da je on tu s pravom vjerovnika. Ja nemam više ni prava ni moči.
Ludwig. A vaš ponos, vaš prijezir?
Karlo (Seče lagano, govori nesuvislo). Da, ja sam slab. Jesam, jesam — — Ivane, mene je stid. Oh — nijesam ja tomu kriv. Tko da pogleda u oko ovako
crnoj budučnosti? Kako da živim s ovim poludjelim starčičem, koji če me živa izjedati, što ga nijesam poveo
k stricu na rug Misteriji--------? Citav dan da radim, a
u veče da slušam njegove ludorije !
Ludwig. Karlo, što očajavate, što krzmate? U borbi života zaboravljaiu se hiri mržnje. Čujte me. Reči ču vam nešto važno i veliko, — onako, kako sam vam govorio prije mnogo godina, dok sam vas, dječaka, učio poimati svijet. Ne, ja vam ne vjerujem: vaša snaga nije bila u mržnji. Ona je bila u ideji, koju ste zamislili. A sad, — sad vas je na po puta zaustavila teška realnost; vaše nade pretvorile se u gorko razočaranje, vaša snaga u mržnju. Zato se i čutite slab, nemočan; —jer mržnja ne daje nego časovitu tvrdoču. I eto — dok vam na putu do uspjeha stoji jedan slabi starac, vi iz te mržnje ne čete da učinite, kako treba, nego pripovijedate, kako ste mu zahvalni, što je s vama tako učinio. Karlo, Karlo! Kanite se toga! Gdje su vaši ideali? Zar nemate više jakih, svojih misli?
Karlo (pauza). Imam li? (Pauza). Možda su negdje u dubini srca; van im ne da očaj.
Ludwig. Ta nemojte uvijek o očaju i mržnji. Ako ne možete da podnesete, ako ne čete da nastavite mučnu stažu, — a vi čuvajte radi hira toga ludoga starčiča. Čuvajte ga od ruga Misterije! Ajte k stricu! Ajte k stricu!
Karlo (laguno, duboko). Tamo?
Ludwig. Pa da! Drugamo ne možete. Vi hočete da sačuvate sitni ponos pred svijetom? A pred sobom samim?
-----Ajte k stricu! Budite njegov pisar i — čuvajte
svog oca.
Karlo. Ludwig, molim vas, ne govorite mi tako. Vaše su riječi strašne. Oh — a ja sam tako slab, gotovo bolestan.
Ludwig. Ajte k stricu! Ta vi več u sebi ne čutite pobude za što veliko.
Karlo (pauza. Muk/o). Ne znam. (Sjeda na fotelj desno. Razmišljanje. U zatku se o tv or e vrata, na koja izvire dva trgovca, gestikulirajuči. O pet pauza. Najednom u pokrajnjoj sobi netko nespretno udari par tipaka staroga glasovira).
Karlo (naglo). Ivane, što je to? Što je to?
Ludwig. Netko lupa po tipkama staroga glasovira.
Karlo. To je on, — filistar! (Ide k vratima naglim koracima). On je, on je! Lopov, lopov! Stari glasovir, kojega se već godine i godine nitko dotakao nije, — to on otvara. On ga procijenjuje! Lopov, lopov! Ivane, amo k meni! Idemo van! Ja ne idem k njemu nikad, nikad! Djedovski glasovir! Oh, oh — Bože moj! To su eto njihove duše, to su računi tih podlih trgovaca. Ivane, moj šešir! Van, _-------u svijet. K njemu nikada.
Marijan (budi se). Što je tebi, Karlek —? Zar ste se svadili kod ferbla?
Karlo (skoči k njemu i vuče ga ; stolac čkripi). Oče,
ajte------idemo van, u svijet, daleko od njih, od tih
gnusnih trgovaca. U svijet, u borbu.
Marijan (glupo). Što, što? (Na lijeva vrata ulazi Marko).
Prizor peti.
Svi.
Marko. Kakva je to buka?
Karlo (nasrne nanj). Što ste radili u onoj sobi, što ste se pačali u stari glasovir?
Marko. Karlo, ti si bogami lud. Kako to govoriš sa stricem?
Karlo. Odgovorite, — zašto ste dirali u stari glasovir ?
Marko. Alaj je to čudno! Bože moj, — htio sam vidjeti, je li što vrijedi
Karlo (sjeda). Djedovski glasovir! Stari, djedovski glasovir! On računa i s tim! Da, — toj Misteriji nije ništa sveto.
Marko Ti si glupi aristokrata.
Karlo. Nijesam. Ja hoču da budem drugo. Ti me tako zoveš, koji deklamuješ o žrtvama, lažeš o svom poštenju i trgaš prah sa starog glasovira. Da — vi računate svaku sitnicu djedovskoga doma, vi špekulirate sa svim. Vi brojite svaku riječ, svaku uslugu ; sve vam je račun. K vama da odem ? Oh — vi biste računali svaku mrvu kruha, što bih je pojeo. Svaki čas moga boravka u vašoj sobi izračunali biste, i htjeli, da vam sve to otplatim podlim laskanjem, — da vas zo-vem dobročiniteljem, spasiteljem! (Gorko). Žrtva, žrtva !
Marko. Čovječe, je si li ti pri svijesti ?
Karlo. Da, ja sam lud, lud. Oh kako boli, kako boli!
Ludwig. Karlo !
Marijan. Što se tu svadjate o pra.šini? Vi ste djeca. Johann, recite, da donesu karte.
Karlo. Ne oče! Ovo je ozbiljan čas. Odlučite, mi idemo odavde.
Marko. On ide! Karlo, zar si šenuo pameču? Kuda da vučeš toga starca?
Karlo. U svijet. U borbu. Kamogodj! Kad vam nijesam mogao biti gospodar, ne ču da vam budem sluga Neka propane laka mladost, ostat če tvrd ponos.
Marko. Što ti buncaš? To nije ponos, to je ludost!
Karlo (bijesno). Ne, to je ponos. Ja mrzim vas, vi filistri, i vašu trgovinu i vaš novae mrzim i vaše račune i vašu praktičnost. Ja prezirem vas, koji u novcu tražite jamstvo lakoga života. Ja hoču snage !
Marko. Prestani! Nijesam došao amo, da u ludo gu-bim vrijeme rječkanjem (Ide k Marijanu).
Karlo. Ja vam se odmah mičem s puta. Oče, idemo!
Marijan. Kamo ?
Karlo. U svijet. U borbu,
Marijan. Što—o? U svijet?
Karlo, Da. Ja ne ču da ostanem kod toga čovjeka. Idimo!
Marijan. Kamo da odemo? Ja ne idem nikamo.
Karlo. Vi ne idete? Ivane, — on ne ide.
Marko. Vidiš, fantasto! Misliš, da su svi ljudi usi-jane glave kao ti
Karlo. Ludjak je to! Ivane, - kuda čemo?
Marijan. Karlo, što tu brblješ. Ostani tu, igrat čemo ferbl. Ja ne idem nikamo.
Marko. Daj, Karlo ne budi lud. Ja ti opraštam sve, -— samo se umiri i ostani s nama.
Karlo. On hoče da mi oprašta! Ja ne trebam ni tvoga oproštenja, ni spasa. Ostanite vi tu; ja idem.
Marko. Karlo, ti ideš? Ostavljaš oca?
Karlo. Oh, on je star, slab; on ne vidi onoga, što ja vidim, on nema čuvstava, koja ja čutim. On če po-dnijeti, on če dokartati svoj život do kraja. Ja ne mogu.
Marko. Oholi egoista!
Karlo Nije to egoizam. To je ponos. Ja ču možda oskudijevati, ali hoču da ostanem jak. Ja idem.
Marijan. Karlo, kuda da odeš sam?
Karlo. Sam —— sam — — Ivane, vi čete s me-nom. Ajte; nas dva demo skupa da trpimo.
Marko (prezirno). Dvije lude!
Karlo. Sutite! Ne ogorčavajte mi zadnje časove u ovoj kuči. Da, — vi nemate toga čuvstva, vi procijenju-jete djedovski glasovir! Vi ste mirni, dok se ja kidam od boli.
Ludwig. Karlo, budite jaki. Bliža se borba života.
Karlo. Bit ču jak. Moja je snaga u mojem cilju. Dok sam u sitnim čovječjim čuvstvima tražio oslona, u mržnji i očaju, mogli ste zapovijedati sa mnom. Ali eto: ovaj čovjek (pokazuje na Ludwiga) naučio me, da se život pregara za veču ideju. (Marku). A vi, vi ste došli u čas, kad sam stajao neodlučno, i lupnuli po onom starom glasoviru. U taj sam čas najbolje vidio vašu nis-kost, vaše čovječansko cjenkanje. I meni se otvorile oči sasma; spoznao sam, da ne valje pregarati za niški hir, nego za ideju. Sad čutim u sebi jakost, snagu. Sad ostavljam, što me je smetalo na putu, i idem s Ivanom u život. Oh, ne če me ubiti bura života, ne ! Ja čutim u sebi opet snagu, da se žrtvujem. Dok sam vas mrzio, bio sam jednak vama; a kad opet dodjem, amo, doči ču jači od vas. Ajdmo, Ivane. Oče, zbogom !
Marijan. Karlo, kuda češ? Dodji, igrat čemo ferbl.
Karlo (lagano). Ne, ja ču doči kasnije. Ne na ferbl, nego na težu igru. Kad budem jak, doči ču da vam pokažem svoju snagu.
Marko. Ti si smušen.
Karlo. Oče, zbogom! Igrajte ferbl i budite sretni; ja stupam u život. Zbogom, zbogom!
Marijan. Karlo, ti si dobar, ti češ doči brzo natrag. Risov — —
Karlo. Da oče, doči ču. Doči ču, da vas odvedem u novi dom, u svoj dom. Ovdje je sve trulo. Zbogom!
Ludwig. Zbogom, gospodine Marijane. Karlo, ajdmo!
Marico. A meni; — ni zbogom? Zahvali mi bar, što ču ti oca hraniti
Karlo (gorko). Hvala, hvala! Računajte sad, proste su vam ruke. Ja idem.
Marko. Vratit češ se ti brzo. Nije život za fantaste.
Karlo. No alco me i ubije bura života, — ne če me ipak na vaš prag doturati. K vama ču doči, kad budem gospodar.
NOVA NADA
Marko. Da mi se narugaš?
Karlo. Ne. Da vam pokažem svoju snagu.
Marko. Hm, hm. — —
Karlo. Oče, zbogom I Ludwig. Zbogom ! (Odu.)
Marijan. Kamo je on otišao, kamo ?
Marko. Pusti ga; on je lud.
Marijan. Karlo, dodji na ferbl. Što ču ja bez tebe.
Kamo si otišao, kamo?------------
Marko (ide i gleda u hodnik, kojim su otišli Ludwig i Karlo. Pauza. Vrati se i pljune ironički. Onda pogleda na sat. Mirno). Gle, več je doba dražbi.
I došla ta nedelja. Ustao sam po običaju dosta rano. Bio lijep dan. U dvorištu vodao Matič nekoga meni nepoznatog čovjeka sad u štalu, a sad opet po dvorištu, i pripovijedao mu nešto veoma važno. Opazio sam to po črtama lica i kretnjama tijela.
U podne nas pozvali mladenci na pir. Mi im obe-časmo, da četno doči. Vjenčanje se imalo obaviti po podne poslije večernje.
Odem u kavanu i sjednem k oknu. Bilo mi dugo-•časno. Očekivao sam svadbenu povorku našeg Matiča.
Večernjica bila tek svršena, i ljudi šetali u svečanom ruhu ulicom. Mladji parovi u živahnom razgovoru; n. stariji ozbiljno, mučaljivo. Sve svečano, pa i iste bakice tiho popostajale ulicom i stiskale vjerno onaj bijeli rup-•čič, što su ga imale u ruci uz molitvenu knjižicu ili krunicu. Stiskale to oboje na prša, kao da hoče da za-ustave u duši sve pobožne osječa e, kojima im se napu-nile staračke grudi u crkvi. Meni je bilo tako prijatno, tako milo. A u kavani — vika, dosada, zagušljiv dim. Ostao sam ipak unutra, da dočekam več jednom našega Matiča.
m. nv.
Naš Matič.
(Svršetak.)
IV.
Tek iza nekoliko vremena pojavi se laki oblačak prašine ; i ja prepoznam našega Šimela i Zelenka. Išla su dvoja kola. Naprijed kasala lagano nekaka sasma obična kola s dvije starije osobe (bili su to valjda ku-movi) i s dvije mladje. Druga su kola bila naša. S prednje je Strane sjedila Marija s jednim mladičem; a straga naš Matič s djeverušom.
Marija pregledavala, veselo, razvaljenim očima, svijet, i nastojala, da se drži što svečanije. Obučena je bila u bijele halje s vjenčanim vijencem na glavi, jednostavno no prilično ukusno. Mladič, što je sjedio uz nju, pazio je neprestano, da ni malo ne zgužva oprave nevjestine. Jedina se nemirna djeveruša neprestano prokšeno vrtila i smijuckala; očito je to sve veoma veselilo.
Tek — Matič sam! Obučen sasma u crninu. Brk mu zasukan pošteno, kose uredno očešljane. Uopče je iz ci-jeloga Matiča strujila neka brižna urednost. Pa ona črna vrpca, što je zamijenjivala kravatu, pa bijela kano snijeg košulja, pa črne kao ugljen i sjajne čižme, — sve se to vidjelo svečano, čisto, lijepo. Sjedio je na dušečima lagano, ispravljena tijela, podignute glave; činilo se, kao da nešto čeka i namjerava, da se taj čas digne. Naš Matič je uvijek isti. Ispružio je bio malko vrat, pa se zagledao u svog privremenog. zamjenika gore „na boku“, na onog posve mladog momka, s kojim je još u jutro ulazio u štalu. Lice mu je sada bilo strogo, ozbiljno, hladno, tako te se sirota Marija sve češče u njega zagledavala, pa bivala sve ozbiljnijeg lica. Pobo-jala se valjda, da mu se ne mili njena radost.
No Matič nije se obazirao ni na koga. Bilo mi je žao, što se on ni u „tako važnom“ momentu ne može voziti bezbrižno i veselo. Uvijek službeni izražaj lica ! A to više, što se on sada vozi kao gospodin u gospod-skim kolima, pa — na vjenčanje!
Nadao sam se, da če na njega djelovati i ova vesela djeveruša pok raj njega. No Matič je pratio pomno svaki kret mladog zamjenika. Čim bi se onaj samo nagnuo, mljasnuo jezikom, strugnuo nogom po dasci, — čim bi se mašio biča i stresao uzdama, odmah se to opažalo na licu Matiču Iskočio bi mu nabor na čelu, trznuo mu se jedan brk, preletio mu zlobni posmjeh licem ili bi inače pokazao „kiselo lice“. Kad ne bi mogao več iz-
držati koju ludost „onoga“, protegnuo bi se za cijeli pe-danj i pomno gledao, je li su čemu u istinu krivi konji ili onaj nesretnjak Sve on ogledava Strange i vagire, da vidi, koji konj bolje „povlači“.
... — Onaj na boku n.	pr.	nije trebao da	ošine	Ši-
mela tako jako! Mogao je	nad	njim	samo po	zraku	da
švijugne bičem. A onda, — drugi put trebalo je Zelenka ošinuti samo po boku, a ne po cijelim ledjima i ne tako jako. Ta je li taj čovjek za Boga slijep, te vozi baš po najgorem putu? Zar se nije mogao da ukloni onom kamenju (eto, sva se kočija trese); pa eto, ne uklone li se konji sami, „onaj“	če ih	natjerati	ravno	na
jarak na ulici. Taj čovjek	ni	našto	ne pazi,	samo	bi
„paradnoga špilao". — ... To se sve moglo opaziti na Matičevu držanju: čas bi se sagnuo, čas protegao, čas prstima micao kao da drži uzde u rukama Samo kad bi se nešto mirnije spustio na dušeke, značilo bi, da se bura po malo stišala. Tad bi tek Matič pogledao svoju Mariju i ostale u kolima. Činilo se pače, da je iznena-djen, kako to, te svi ovi ljudi ne vide „što stvara onaj nečovjek gore na boku“. Ta on je bio za cijelo sigu-ran, da nije ni držanje „onoga“ pravo držanje „paradnoga" ; ni šešir si nije pravo namjestio i gle! ■— kako se zgurio. Obistinila se slutnja, koja ga je mučila cijelo po podne ; „onaj" se ne zna zbilja ni da obuče pravo za taj posao. I Matič je bio srdit, što to sve sada ne vide oni u kočiji. Oni ništa ne vide.....
V.
U taj se čas kočija nešto strese i stane. Matič se trgne i skoči na noge na čudo svih ostalih. Šimel kanda je bio zadovoljan, što su stali; ali se zato Zelenko silno uznemirivao. Ušima je strigao, kopitom lu-pao i glavom silno mahao. Očito je bilo, da se nečega plaši. Pa i jest tako. Vjetar je bio nanio nasrijed ulice nekaki šareni plakat od cirkusa i toga se konj plašio.
Mato je stajao sprijeda u kočiji i gledao, što li če sada početi „onaj na boku". A onaj se siromak sagibao i gledao, što lije to, — nije limoždadospjelaštrangakoniimamedju noge,pa je rnljaskao i nježno povikivao: „No fuks, hajd no hajd" ! Ali kad mu nije ni to pomoglo, ostavi ga strplji-vost i nježnost: on se sagne da dohvati bič.
Matič je to sve napeto promatrao i — kanda ga je veselio neuspjeh zamjenikov i neposlušnost Zelenkova. Ali se jasno opažala njegova šve veča uzrujanost. I kad se onaj dohvatio biča, nestalo je i Matiču strp-Ijivosti: on pocrveni, brk mu zadršče, pa jarosno pro-tisne: „Ti dangubo!“ I Matič dolivati se rukom ledja kočijaševih. „Ideš dolje, ti magare! (glas mu je s jarosti prodrhtavao). Hočeš li, da mi konje pokvariš, ti beno, ti ludo ludasta!1* — —
Matič skoči s kola i u jedan se mah popne na bok. Njegov zamjenik jedva je mogao da sadje. Oni u kočiji bili su se malko smeli; jedine je Marije bilo čovjeku očito žao. Blijeda je i ispravljena promatrala čas Matiča, čas konje, a čas „onoga drugoga11.
Onaj nekako smeteno gleda u stranu i mrmlje:
— A što sam ti ja kriv, kad imaš tako plašljive konje !
Za Matiča regbi da nije u taj čas egzistovao cio svijet. Sagne se do uzda, omota ih oko ruke, sagne se još jednom, pa potrepta Zelenka i Simela.
— No Zelenko, dobro moje pssst! Mir, mir, Zelenko! Simel i ti pssst, mir!
Zatim se pridigne, metne dio uzda pod stegno, cmo-kne jezikom, čisto čudno potegne desni remen uzda jače no lijevi i uz nježni: „No Simel, no Zelenko!“ upravi konje na desno.
I kao da su njegove riječi imale neku tajnu moč, konji se lijepo maknu. Kočija se malko trzne; oni se u kočiji nagnu naprijed. Matič obadje poderani onaj plakat, švijugne bičem po zraku, i kola pojure. Matiča je utaj čas zalio svjetli val veselja: njegovo je lice bilo vedro i brci su mu podrhtavali s radosti. Zagle-dao se u svoje konje, zaboravio na sve neugodnosti, te opet nastojao, da poprimi izraz nehaja i hladnokrvnosti, službenosti.
Bog znao, što je on tada osječao!
Kola su pojurila, izniknula. I ja se požurim prečim putem k crkvi.
Matič se zadubao u svoje konje. Marija bila blijeda kao krpa; mučile je valjda kobne slutnje za buduči život. Bilo mi je sirote žao A ona se vesela djeveruša primirila i zagledala u blijedu „mladu“.
Matič me opazi, nakloni se, i pogled mu opet skli-zne preko uzda do konjskih glava. Ni na vjenčanje ne može naš Matič da se vozi nego tek kao paradni koči-jaš! Pa kako je vješto, umjetnički zaokružio pred crk-vom ! I tek kad je djever s Marijom sašao s kola i djeveruša se nestrpljivo na nj ogledala i Marija ga nekako čudno tužno pogledala, onda je tek lako, lako porumenio, malko se zasramio, zamislio i — zlovoljno sašao s kola.
Udje u red. Povorka krene u crkvu.
VI.
Bili su več izišli iz crkve. Prvi novovjenčanici. On se nije ni za dlaku promijenio. Ona se vidjela nekako blaženija, sretnija nego prije. Slutnje regbi da je ostavile. Pogledavala ga tako srdačno, toplo, te mi se činilo, kao da je u tim pogledima bilo i — zahvalnosti, što ju je ipak uzeo. . .
Dodjoše do kočije. Prvi se Matičev pogled ustavio na konjima i na kolima. Pričinio mi se taj pogled tako strašno, strašno tup. Kad su posjedali u kočiju djeveri i Marija, Mato uhvati za kvaku od vrata i zatvori ih, baš kao da vozi nekoga tudjega gospodina ili gospodju koju, a ne svoju — Ženu Pridje k boku i popne se na nj sasma mirno kao i uvijek.
Marija je sjedila na onim mekim dušečima. Plaho, strano joj je bilo; nemirno se okretala; njoj je nešto manjkalo : ono mjesto kraj nje bilo je prazno, pusto.
A Matič je samo švijugnuo bičem, i konji pojuriše. On je bio i opet samo kočijaš, A oni ostali mišljahu valjda : „Eh, šta čemo, kad je on jedini pravi kočijaš’ kad drugoga nema.“ — —
Kočija se obavila prašinom. Matič mi bivao sve dalje; ali u mojim je očima sve više rastao. Cinilo mi se kao da ima na jednom oko mene šilu, šilu Matiča; svi su u opancima, u surini, svima su lica ista, — svi su isti, naši Matiči. I oni su se množili; doljzile su čete sa sviju strana, — i svi su se klanjali i skidali pokorno kape i šešire. I svi ovi ljudi kao da nijesu ni za Ato drugo stvoreni, nego da budu svagdje i svagda samo paradni kočija.ši, ludi Matiči.
Pošao sam kući; a u grudima mi je bilo tjeskobno, a u grlu me stislo. I bilo mi je da zaplačem.
Te večeri nijesam išao ni na svadbenu večeru. Bilo mi je teško. Još kasno u noči mučilo me pitanje:
— A zar uvijek tako? — Pa za čas opet;
— A zašto je ipak naš Matič takav? Tko je kriv?
Riješenje toga pitanja ne usudjujem se iznijeti. Malo ljudi misle o torne, pa bi me krivo sudili.
#
* *
— Pa što če nam ta priča?
— Ja vam velim: nije to tek priča; to je prava istina. I upravo me zato tako, tako boli. — —
Paul Sysacki.
Fran Govekar.
(Odlomek iz „Literarnega boja na Slovenskem11.)
(Konec.)
VSlovencih se očita vsakomur, kdor koli kaj novega (v literaturo) uvede, da pohujšuje!
To se je predbacivalo že prvemu našemu pesniku, dr. Francetu Prešernu (r. 3. grudna leta 1800 — u. 8. svečana 1849.) — to je skusil i „stvaritelj slovenskega romana", jeden najdelavnejših mož slovenskih, plodoviti pesnik, za svoj čas jedini merodajni kritik, učitelj tedanjih slov. pesnikov in pripovedovalcev, starina Josip Stritar (rojen 1836. leta), profesor na Dunaju (v Beču)... Kaj vse je pa slišal „slovenski Šenoa“, odlični pisatelj izvrstnega „Sosedovega sina“ in znanega „Desetega, brata“ — neumrli Josip Jurčič (r. 4. sušca leta 1844. — u. 3. majnika r 881.).. Kaj vse se je pisalo proti njemui osobito tedaj, koje prinesel „Slov. Narod** (najboljši slov. dnevnik), čegar urednik je pokojni Jurčič bil dolgo vrsto let — do smrti svoje, spisek „Bela ruta — bel denarkjer se kaže „celibat1*... Še celo pred par leti, ko se je mej „zbrane Jurčičeve spise1* uvrstil i ta „zagrešek" pokojnega velikana muze je vstal
dr. Lampe v „Dom in svetu14 („jedini ilustrovani slov. be-letristični list“) in dokazoval, da „dijakom še ni treba biti takim filozofom, da bi vedeli, kaj je „celibat11 — da bi i ti znali, da se češče prelamlja...“ No, mi ne bomo trdili, da n i imel dr. Lampe prav, niti ne bomo zagovarjali profesorja Levca, urednika „zbranih Jurčičevih spisov11 sedanjega presednika „Matice slovenske11; kajti to ni naš nalog... Sedaj bi povedali še lahko celo zgodbo, kako se: je rohnelo proti ubogemu Jurčiču, koje v osmi šoli v„ Slov. Vili“, almanahu za slov. dijaštvo, kojega je izdal on leta 1865. v zvezi s dr. Fran Celestinom (r. 13. novembra 1843. — u. na vernih duš dan leta 1895 v ‘ Zagrebu) in Franom Marnom (poznejšim gimnazijskim profesorjem) priobčil „Jurija Kobilo", povest iz znane reformacijske dobe na Slovenskem. Pokojni dr. Janez Bleiweis ga je pošteno okrcal javno v „Novicah". Pokojni Janežič, urednik „Slov. Glasnika", v onem času jedi-nega slov. leposlovnega lista, kamor je i Jurčič mnogo pisal, ga je tudi okregal...
Znan je boj proti velikemu pesniku Simonu Gregorčiču (r. 1844.), znani i članki v „Slovencu" leta 1882. — znane Gregorčičeve pesni „V obrambo" in zloglasno pisarenje urednika „Rimskega Katolika", sedanjega krškega škofa dr. Antona Mahniča...
Vsak izobražen Slovenec ve, kaj se je vse pisalo in govorilo (in se še!) o Antonu Aškercu, dr. Ivanu Tavčarju in kaj se še sedaj čita o mladem naraščaju, o Ivanu Cankarju, o Zlogonskem (Ivan Žmavc) i dr. — Veleznamenit je tudi boj radi „Vide", kojo je speval v 12 številki 16. letnika „Lj. Zvona" Kazimir Radič (Dr-ganc) in radi cipelic veleslavnega Sama Skoka...!
Naravno je torej, da ni mogel, boljše rečeno, da ni smel Govčkar pred vsem tem varen biti. Govčkar se napada, da pohujšuje s svojimi deli mladež... Mi ne bomo niti zavračevali napadov niti kazali bedastočo znanih kritikastrov, ker se to že samo obsoja! Poleg tega je pa o tem žo veliko napisanega. .YXaO*oc; si; 'AfHfvz;!
*
„Oglejmo si Govekarja natančno, objektivno, ne-pristrano!" Tako nekako smo rekli v početku. Oglejmo si ga torej! —
Mnogo se govori, da je Govčkar oče, početnik slov. realizma; nekteri celo tradidirajo, da — naturalizma !
Je pa istina to?
Ne! — Govekar je le naš realizem bolje razvil, ga takorekoč postavil s krasnimi svojimi deli na višek. .. Realistične povesti smo čitali na Slovenskem žg precej pred njim,. Kdo more trditi, da ni Janko Kersnik (rojen 4. septembra 1852. — umrl 28. julija m. 1.) pravi realist; njegov „Očetov greh" nam jasno priča, kaj je bil pravzaprav umrli naš Janko!
Ne trdimo da ni, Govčkar prvak slov. realizma
—	tudi ne zanikamo da se on v svojih spisih ne nagiblje bolj k — gorje! — naturalizmu. A naturalist
—	kakor ga nekteri zovejo — on ni nikdar niti bil niti ni! Mogoče je pač vse — mogoče se tudi še Govčkar toliko povspne, samo, če bo tako napredoval, kakor napreduje sedaj, a gotovega še ni nič...
Kakor Kielland tako tudi naš Govčkar ni nikak globok psiholog. Pri nas v Slovencih namreč so se počeli v zadnjem času jako nauduševati za dušeslovje. No, ravno grajali ne bomo tega, vendar, gospodje! vse, v koliko je prav! Neka meja mora biti povsod! Po našem mnenju bi Dolenčeva povest („Kam plovemo." Lj. Zv. 1. 1897 ) imela večji utis na čitalca, ko ne bi imela toliko psihološkega razpravljanja. Naš Govčkar ni prijatelj tega. On opisuje v svojih delih človeško družbo, prikaživa ljudi s dobrimi in slabimi lastnosti — očrtava i idealno mladino i resno starost — slika posameznike v njihovi strasti, kaže sebičnost, slavohlepje.. domoljubje.. pravičnost., nadutost., ponižnost.
Govekar je mojster-stilist. Žal, da se pozna nekte-rim njegovim spisom („Vzor") naglica. Jezik pa zares včasih uporablja šablonski.
Govekar je tudi fin satirik („V krvi", a osobito „Triglav"); s vso brezobzirnostjo biča „življenje" današnjih višjih slojev; posebno „na srcu" so mu kavalirji raznih boj, ki imajo pa to veliko hibo, da so si skoro vsi (pri njem) jako identični.
Izborni Govekarjev dialog se mnogo hvali. In res! On nam poda s svojim dialogom na dveh straneh toliko, kolikor bi pri kakem drugem na petih zaman
iskali. Iz dialoga se češče spozna cel karakter junaka (junakinje) pri Govekarju. Dialogi, osobito „V krvi" (v salonu grajšakinje Žuljanke, slikar Tužen in Tončika, Pajk in Strel, i. dr.) ravno dajo ono mikavnost, ki se tako zelo pogreša v nekterih, inače dobrih, romanih. — Govćkar je še mlad talent; od njega se nadejamo še mnogo, mnogo. Gleda naj torej na to, da izpolni naše upe t— dosljedno naj ide za svojim ciljem, naj ne pazi ne na levo ne na desno. Znano mu je vendar, da smo mi Slovenci jako najivni in oskosrčni! Naši književnosti treba novega, bujnega življenja! Mi moramo iti vedno višje. Deviza naša mora biti: Naprej — ako tudi „poginejo" vsi naši obskurni idejalisti!!
Z. Pečanov.
Književne bilješke.
ii.
Onomadne prebiruči medju svojim hartijama nekoliko narodnih pjesama iz okolice Dubrovačke, što sam ih sabrao još godine 1890. vjerno po seljačkom kazivanju, ustavi mi se oko na jednpj. Pjesma je bila intitulirana „Propast na Jehovom Zupcu", i odmah uočih ime Vukalovič Luke. Sječajuči se vrlo dobro toga savršenog značaja iz glavnog eposa našegaOmira Fra Grge, brže je bolje stadoh čitati. Ostadoh razočaran.
Pjesma glasi doslovce:
„Sve planine obasjalo suuce, — Samo nije na Jehovu Zupce; —• Mrkla ib je pritisnula tarna, — Mrkla tarna od Trebinja grada, — U toj tami ljuti Arnjauti, — A pred njima Skendere Bimbaša —On po-' tuče pod Jehovom Zupce, — Po izdaji Marinovič Gliga. — Gligo izda milu braču svoju, — A za mito Skendera Bimbaše. — Kad podigne Vukalovič Luka, — Kad podigne četu sa Zubaca, — Pa on sidje na Draču duboku; — Hitio se Polja i Oičeva, — Uhiti se visoka Vrbovca. — Spade Luka pod Jehovu ravnu — Pod Jehovu u dole Mijoje. — Tu je Luka s vojskom počinio. — I on robi šumu i površje, — Da on skupi svojoj vojsci hrane. — Kad to vidje Marinovič Gligo, — On otide u Trebinje ravno, — U Trebinje pod selo Carine — Do ča-
doni Skondera Bimbaše. — Bimbaši se poklonio 1’jepo: — Sve mu kaže, gdje počinu Luka, — I kaže mu klance jadikovce, — Kako li če uhvatiti Zupce. — Kad razumi Skendere-Bimbaša. — Noču svoju po-digao vojsku, — Osam stotin ljutih Arnjauta, — Pa udari na dole Mijoje — Prije zore i bijela dana. — Kad se Luka u nevolji nadje — A opkoljen sa četiri Strane, — Pleči dade, a bježati stade; — A za njime svakolika vojska. — Ma ih gone ljuti Arnjauti, — I potoku pod Jehovom Zupce. — Začudi se i gora i trava — Šta učini ota vlaška raja. — Čapi puško, da b’je gospodara, — A sazove Luku kapetana;
—	Luka dodje, a sramotno podje!
Ne mogoh nikako da dovedem u sklad onoga Luku, koji se u bojo na Grahovcu na Spasovdan godine 1858. borio kao pravi lav: „— Grede Luka proz hiljadu muka, — A dobri ga ne izdajo druži. — OdaSvoda vatra praši živa, — Odsvod krešu posjeklice ljute; — A vojni se deru upravnici: — Ne daj proči gjaurinu kletni" (Martič: L. Vuk. V. „Trisveta") i koji, pošto potuče hametoin Turke uz pomoč hrabrih Crnogoraea: „ — Nije junak, ko gleda uzdarja, — Niti ko se bije za stecivo, — Niti ko se rani za kolajno, — Več koji se za slo-bodu trudi — I za ljuba v zavičaja draga, — Za starten od harnosti majku, — I dječicu na ognjištu svomu, — Pa i gine za nevolju ljutu.
—	(idem). Kako da se to složi s Lukom, što u narodnoj pjesmi „pleči dade, a bježati stade?!" Zagonetno če se činiti ovo antipodično mnije-nje o J,uci „kapetanu" (o titul n se slaže i Martič: „Pokliknula od Krstaca vila, — Ter dozivlje Luku kapetana" (Vuk. IV. Vojska).
Dok ga je Martič zabilježio zlatnini slovima u predaji o narodnom hercegovačkom ostanku, kao što je Luka i zasložio, jer se odrazuje u njemu blaga i milosrdita čud naroda, pjesma ga iz dubrovačk oga okrožja grdi.
Prvi je uzrok antipatije proti Luci u torn, što je Luka hajduk, jer dubrovački seljak, koji nema u sebi duha brdjanskoga — valjda zbog toga, što bijaše uvijek u doticaju s trnom vlastelom — ne shvača ustaškoga hajduka u pravoj njegovoj slici: „I zabludnu gor-skom odmetniku, Koji blodi, ne da poku hudi, — No da svojim pri-nkloni glavu — Od zuluma i od noža kruta, — 1 da koga okaje bra-jana“. (L. V. I. Ilajdukovanje). Dubrovački seljak smatra hajduka hr-djavirn čovjekom, paliknčom, oderačem itd. A možda je tome uzrok i tuj, što je tuj seljak mnogo pretrpio od črnogorskih hajduka, koje nije vodila večinom uhajdukovanju želja za slobodom, več za otimačinom, jer, čuteči u sebi onaj ratoboran duh, ne mogahn se posvetiti mirnu životu i poljodjelstvu, več se mašaj mača i handžara, da zadobiju otimačinom svagdanji hljebac. Kad je nazad dvije godine knjaz Nikola prolazio u kočiji iz Kotora preko Dolnje Zupe u Dubrovnik, za njim
se čulo nekoliko zvižduka. Tako mrzi tamošnji uarod Črnogorce 1 S ovom plemenskom se mržnjom razpirila i vjerska mržnja; i ja cijenim, da nije nigdje jada mržnja proti pravoslavlju nego ondje.
Ovi uzroci potakoše narodna pjesmu, da se u epilogu izrugava „o ta vlaška raj a“.
Toj de biti mržnji doprinijeli i zapisi Petra N j eguškoga: „Ter Milutin Luki pomod daje — I zapise od poinodi vele; — Modi jesu Vaša velikoga, — A zapisi Petra Njeguškoga — (L. V. I.) jer nema, dovjeka, koga narod dubrovadke okolice više mrzi nego li vladiku Petra, koji mu je nanio mnogo muke i nevolje.
I danas de putnik u dudu zapitati, što li znade sve one ruševine po Župi, Šumetu i Konalu, pa de mu odgovoriti: „Ovo su zlatne jabuke, kojima je darovao puk Petar Njeguš". Mnogo sam puta duo uskliknuti tamošnjega seljaka: „Još ga daste kao sveča, a onakova lopova ne bje pod kapom nebeskom'.
Isto kako uastaju iskrivljivanja u narodnoj pjesmi, tako u narodu samom mržnja medjo bradom. Slabo mu je još znana ona: „Brat je mio kojo vjere bio, — jer ga steže krvca i zemljica".
Tko je kriv? Napisao Jure Turič „Vijenac“ br. 28 -30. Cesto se u nas duje, a i dita, prigovor, da su naši pisci odviše malo hrvatski, da su zadahnuti sad više sad manje nekim kozmopolitskim mišljenjem, pa u velike podražuju strane književnike i književne škole. Tu se onda traži i uzrok pojavu, što naša književnost nema nekih individualnih, karakteristidnih, eminentno hrvatskih črta, po kojima se u novije doba literature manjih naroda domogle ugleda i mjosta u svjetskoj književnosti.
Ovome prigovoru ne izbjegoše ni prvaci naše savremene beletristike: Gjalski i Leskovar. Jedino se za Kozarca veli, da je prost od ove mane. Imenu Josipa Kozarca može se smjelo pridružiti i ime drn. Jure Turida. Dašto— Kozarac je vedi umjetnik od Turida; ali je zato Turič vedi filozof od Kozarca. Kozarac je Slavonac; a slavonska je dud u velike pristupna maštanju, jer je usisala sav dar tamnih i romantidkih šuma; Lidanin Turič opet ozbiljan je i mrk goranin. Još su dvije razlike odite: na Kozardevim se beletristidnim radovima vidi, da je do dna uronio u dar besmrtnih novela Turgenjevljevih, dok je Turid gotovo
Dubrovčunin.
Literarna kronika.
do skrajnosti sačuvao svoju individualnost, — i ako se ovdje ondje opaža slabašni utjecaj Tolstoja. K o/,ar če ve radnje osim toga odišu nekim dalekim miljem, vedre su i posvema izrazitih kontura, dok je Tu-rič na mnogom mjestu taman. No u obojice je dar promatranja jednako silno razvijen; obojica vade tipove iz hrvatskog društva i bave se analizom hrvatske duše; —jedino su tipovi Kozarčevi redovno fotografije iz reda inteligentnih ljudi, Turičevi pak iz prostoga puka.
Turičevi radovi iz mladjih dana imaju jednu manu: odviše su tendeeijozni. Oitajuči ih, ja sam često pomišljao, nije li teudencija bila piscu premisom same radnje, u injesto da joj je nužna i naravna kon-kluzija. Novela ,,Tko je kriv?“ svjedoči, da se Turič ugnuo i ovom prigovoru, uspostavivši potpunu harmoniju, kako ne bi radi odviše ista-vljene tendencije trpjela umjetnička Strane njegove radnje.
Umjetno je težište ove novele usredotočeno u prizoru, gdje se Gajiša, omamljen špirom, podaje snatrenju i počinja zločin. Psihološka je analiza u ovom momentu tako savršena, tako precizna, mi-nucijozno izradjeua, da me je i nehotice podsjetila na majstorsku analizu Tolstojevo u noveli „Gospodar i sluga“, — u momentu, gdje se oba sa srnrču bore u ledenoj, snijegom nasutoj poljani. Naravsld: Turič je Tolstoja slijedio samo u formi, u načinu; — gradja posve je raznolika. Dok Tolstoj u času krize zapada u misticizam, Turič se ne udaljuje od zbiljne i hladne logike. Što Gajiša gubi moč spoznaje vlastitoga „ja", — nije misticizam, več naravna i jedino ispravna 'duševna situacija, u koju je Gajiša morao pasti, iskušan tolikom nevoljom: neuspjehom na tržištu, razočaranjem pred trgovinom soli, globljen od od ovrhovoditelja i stražara, razdražen od Todorine i omamljen otrov-nim napitkom. Dok govorim o umjetničkoj strani Turičeve novele, hoču još da napomenem majstorski opis seoske krčme (pogl. II. i III.) i života u njoj, prikazan skrajnim verizmom, — pa vanjsku formu njegove radnje, jer ako se ona i ne odlikuje onom izbrušenom elegansom, kojom umiju pisati Gjalski, Leskovar, Vojnovič i Borotha, a ono upu-čuje na uzorno poznavanje narodnoga govora i narodnih pjesama.
Nema sumnje da je pisac imao jasnil socijalnu tendenciju, pišuči ovu novelu. Citatelju daje zgodu, da je nasluti. Mi vidimo, da ovi ljudi, koje pisac karakteriše, žive u velikoj, kužnoj, zagušljivoj atmoferi; no ta atmofera nije dosta osvjetljena. Pisac potanko črta užasne rak-rane na dnševnom organizmu Gajiše i Todorine; no intelektualne za-začelnike, koji su te rane pootvarali, pa u njih od vremena do vremena siplju doze otrova, kako ne bi zaeijelile, — te je ljude pisac samo na-tuknuo.A treba dalje motriti, ispitivati, i nadjenim nevoljama potražiti lijeka.	Karlov.
Knjige družbe sv. Mohora. — Vsaki narod, rente: pametni in omikani sini slehernega naroda so osnovali „družbe", kojih namen naj bi bil —: poučevati, izobraževati preprosti narod. Družbe so bile tu. In sedaj, kako izvesti svoje namere? S predavanji? S izdavaujem knjig? Poskusili so oboje. Naposljed so uvideli, da je najbolje — drugo. Počeli so torej s knjigami. A zopet so zadeli na težkoče — in se jeli povpraševati: Kake knjige naj pa dajemo narodu? Eni so odgovorili: — poučne; drugi: — pobožne; tretji: — leposlovne. In niso se mogli nikakor zjediniti. No, naposljed se je sklenilo zadovoljiti — vse in izda-vati i poučne i pobožne i leposlovne. O tem li so imeli prav — hočemo o priliki izpregovoriti obširneje. Tako družbo imamo torej i mi Slovenci. Letos je izdala zopet lepo (šest) število knjig, koje hočemo v sledečem natančno pregledati. Urinilo se je namreč v to, sicer za Slovence jako zasluženo družbo, mnogo, mnogo, česar mi nikakor no moremo, niti ne smemo odobravati! Družba sv. Mohora mora pomisliti: koliko odgovornosti je prevzela nase, koje počela in koliko zahteva narod od nje.
„Boj za pravico", spisal Fr. J. Milovrmik. V gotovih momentih sem jaz velik prijatelj bedastoč; rad čitam knjige šl la „Slušaji usode" od Pavline Pajkove, samo — da se smejim, ali da preženem melanholijo, ki mi je često v gosteh. — Cital sem, čital in — prečital! . . . „Sreča!" sem vzdihnil — „da je vendar že — — konec!" Pomislite: „Sin bornih starišev, po imenu Grčar, prebrisan dečko, se nauči jerme-narstva; kmalu pa popusti ta posel — uvidi namreč, da mu ne bo donašal mnogo koristi. Dečko je pohlepen po novcih. Postane hlapec; služi pri raznih trgovcih, jih vara — izkorišča njihovo zanikarnost. Postane sam svoj, se dobro oženi — kmalu ga vidimo kot bogatega posestnika, gostilničarja in veljavnega — župana. Kako je to dosegel ? I . . . „greh, prevara, zločin, itd." mu so bili pomočniki. l)a se pa stvar po „krščansko" završi, se pa „mera" napolni, „roka pravice" ga doseže in „zaslužena kazen je tu !!“ — Kriminalnih romanov Slovenci še dosedaj nismo imeli . . . no, kar je drugje, to seveda mora biti i pri nas! Nektere „nemške" knjige za ljudstvo niso pisane baš v lepem jeziku in — Milovršnik si jih je vzel za vzgled. Njemu „gnjijo kosti pri živem telesu"; on „se da videti" itd. Pisec je hotel prikazati „boj za pravico" in — naravski! — zmago pravice nad krivico, kar se mn je jako „imenitno" posrečilo. O kaki tehniki v „boju" ni govora. Značaji „delujočih oseb" niso — značaji, temveč same — besede. Grčar (ako ga vzamemo kot značaj) je popoln „Uebermensch", pismonoša — ovca, žena njegova — angelj, Jera — „čudotvor", Lovrenc najmanj „hajduške čete poglavar" ali kali? Pa kaj bi govorili dalje — vsaj je „Dom in Sveta" kritik rekel, da „povesti se vidi vseskozi", da ni pisana „tje v
en dan“, marveč je globoko in umno premišljena". Zatorej nič ne de, če je „Grčar neka izjema mej našim ljudstvom11 — in če bi jaz rekel, da se v obče takih izjem tako o piša v ati ne sme!!“
Gorjančev.
„Bolgarija in Srbija". Opisal Anton Bezenšek, profesor v Plovdivu. — Tandem aliquandol Oprava knjige je prav lična, papir lep, tisek razločen — zunanjost prav prikopljiva. In vsebina? Zelja naša, da se narod slovenski seznani i s bratskimi narodi se je uresničila. Popis Bolgarske je mikaven, prikupljiv — vidi se, da g. pisec onod biva — popis Srbske pa nikakor ne zadostuje. Vobče je grajati: zakaj je opisal obe državi v jed ni knjigi. Pametneje bi bilo tudi, da je opisal narodnosti, t. j Srbe in Bolgare, ne pa — dežel. Dalje se se vidi tudi, da je to napisal — profesor. — Zemljepisni in gospodarski del bi se lahko okrajšal, vsaj vemo, da predolga opisivanja in številke ne zanimajo dosti preprostega čitatelja; narodopisni del pa vsaj nekoliko razširil, ker bolj zanima. Slovenščine tudi gospod Bezenšek ne zna popolno, no, pa to je pri nas sedaj v „modi". Izrazev „zemljepisna širina", „dolžina", „flnskouralsko pleme" ne bode preprosti čitatelj razumel — trebalo bi jih razložiti. Še nekaj! Pisatelj je v predgovoru zapisal, da „nam morda še kdaj poda kaj o sosednih narodih". Prosili bi ga, da naj to svojo obljubo izpolni in naj blagovoli napisati kaj pametnega toda ne o — Skipetarih ali Turkih, temveč o Hrvatih!	A'.
„Poljedelstvo". Spisal V. Rohrman. — Poljedelstvo, kakor sploh ekonomija se je jelo zadnji čas i v nas dvigati, kar ni ravno slab znak — tako visoko pa, kakor pri družili europskili narodih, seveda še nikakor ne stoji. Novi poljedeljski stroji, umetno gnojenje in še marsikaj druzega je popolno neznano našemu kmetu. — Rohrman nas seznanja na prav poljuden način s teorijo o sestajanju rastlin in zemlje v obče; pove nam kako se dela unteten gnoj itd. Knjiga je napisana preteoretiški. Naš kmet je tudi ne bo dosti čital, no, in ko bi jo tudi, ji ne bi verjel. Pisatelj je imel dober namen in vse lepo razvrstil. Le nekaj se nam zdi neverjetno, namreč Čudni pisateljevi nazori, kako je postala zemlja rodovitna. Po naših mislih je postala zemlja taka še le sčasoma, po gnitju rastlinskih substanc in jednakih tvarin, kar pri-poznava na nekem mestu pisec sam, dočim utemeljuje spredaj jako neverjetne stvari.	A’.
Lampetove „Zgodbe sv. pisma" (IV. del] mi jako ugajajo. Take knjige, tako lepo pisane, je že davno potreboval naš narod in jo tudi mnogo čila. Žal, da so zvezki malo prekratki — oblika pa prevelika. Dr. Lampe si je prevzel lepo in hvaležno nalogo, ko je začel pisati „Zgodbe". — Walt er o v „Sveti rožni venec11 je popolno nepotrebna
knjiga no, „peto kolo!“ Molitvenikov (slabih in dobrih) je tako pri nas že preveč. Narod naš pa menda ni brezverski?
Koledar družbe prinaša poleg obligatnih pesnij priviiigiranega A. Medveda i nekaj verzificirane proze M. Opeke, J. Volča. Meška in
—	Pankracija Gregorca. — Za „poučno leposlovno tvarino11 sta poskrbela dr. Iv. Ev. Krek in Žaljski (dr. Zbašnik) Prvi pridiguje, no, vsaj je svečenik, drugi — pa pripoveduje na dolgo in široko grozote iz dobe francoske okupacije. Po vrednosti sta oba spisa jednaka. Krek je — ozdravil „brata“, dr. Zbašnik pa odvadil Smolnikarja — trmoglavosti!!! Koledar je za leto 1898., v kojem bo naš presv. vladar slavil 50-letnico vladanja svojega — umevno ! — da ni smelo nedostajati slavospeva neizogibnega Medveda in spisa Apihovega. Ev. Lampe nam je pokazal zgodovino cesarske pesmi, ki bo gotovo jako zanimala našega kmeta! Scheinigg je očrtal „Vmeščenje knezov na gosposvetskem polji “
—	profesor Ant. Štritof pa orisal vspeh „Glasbene matice11 na Dunaju. Ta spis, poleg Koprivnikovega razgovarjanja o viničarstvu in Bezlja-jeve metode, kako naj se zidajo domača poslopja, je jeden najboljših v celem Koledarju; ima vsaj nekaj zanimivega v sebi. Da je potoval Križanič zopet po misijonih" in Lapajne po posojilnicah, je umevno. Odobravati se pa ne more niti jedno niti drugo. Životopisi, osobito Lavrenčičev in Klunov, so pisani poljudno in zauimivo; sigurno bodo zanimali nebrojne čitatelje.
Pregledali smo torej knjige, pogledali i v nepotrebni „imenik udov“ in v „družbin oglasnik1* in videli, da se je število udov zmanjšalo. Za vzrok tega se navaja razno — le istina ne! — Vsebina, vsebina ! Vse, kar le napiše kak bogoslovec, kapelan ali kaj sličnega se vsprejme, bodi to največja nesmisel in bedastoča. Eto primera! Lani je napisal kapelan Pankracij Gregorec povest „Grajski lovec", romantično zmašilo brez glave in repa — letos pa dve „pesni**. Gregorec je menda „dekadent" — on hoče vedno nekaj novega, izvanrednega! Do-sedaj so malone vsi slov. pisatelji spočetka pesnikovali, potem še le povesti pisali — naš Pankracij dela seveda narobe! — Zakaj pa družba ne pridobi bolših piscev? Kdo je kriv temu? Veter, ki veje v druž-binem odboru ! In dokler ne bode ta zavel malko drugače — ne bodo za njo niti pisali boljši pisci niti se ne bode število udov povečalo.
A. K. Gorjančev.
*
češi o nama. Organ a majitek „Ustiedni Matice divadelnich ochotniku českoslovanskych‘‘ „Thalie**, donaša u svotri 14. i 15. br. od o. g. izvještaj o hrv. zem. kazalištu u Zagrebu iz pera g. K. Stepšneka. Na prvom injestu govori o „Sikama" gg. Špauiča i Vebera, te se o
njima vrlo simpatično izražava. Jedino ističe kao glavnu manu, što lokalni kolorit nije dosta jako istaknut (kao što se i kod nas zamijetilo), i daje u torn prednost Vojnovičevu „Ekvinoc.iju". Mnogo manje pohvalno — kao što je sasma pravedno — ocijenjuje „Ljubav i sjaj“ od H. Tomičke. Kao što je cijeli članak pisan dosta obzirno, tako govoreči i o toj „drami", on ne rabi žeščih izraza. Veli, da ne bi bila drama najgora, premda je i sam sujet svagdanji, „ale popracov&ni jest velmi nedokonalč, zejmena pokud se tykA motivov&ni a kresby jednotlivych charakteru". Još najbolje da je uspio karakter Vandin. Kako se vidi, ovaj su komad svi kritičari — izim jednoga jedinoga — osudili. Na koncu članka nabraja sve novitete, koji če se u sezoni 1897. 1898, izvadjati.
Dvomjesečnik „Oeskj' lid“, koji se osobito bavi narodopisom, douaša po „Svetozoru" (od g. 1895.) u broju od 15. žari članak o moravskim Hrvatima, i popračuje ga s dvije uspjele slike. (O torn predmetu izišla je lijepa obznana u formi putopisa od g. Kutena u „Viencu" od g. 1887.) — Isti taj češki list govori medju bilješkama veoma po-voljno o knjiži „Osnova za šahiranje i proučavanje gradje o uarodnom životu" od dra. A. Radiča, što ju je izdala Jugoslavenska akademija, Autor te knjige, veli, da „osvedčuje tu neobyčejnč bystry smysl pro vedeckč roztrideni materialu v miležite, prehlednč skupiny. Dotaznik svoj založil na širolcč, všestrannč podstave". Ovo mnijenje jednog struč-njaka, sveučilišnog profesora (koji je urednik tog časopisa) vrlo je laskavo po autora i akademiju. Iz djela se onda cituje oveči stavak. — Još govori taj časopis i o raspravi prof. Milčetiča „Ueber den kroa-tischen und bomischen Lucidarius", koja je izišla u „Archhvu ftir slavische Phylologio" (urednik dr. .Tagič), a sada je preštampana u po-sebnu knjigu.
„Niehts, nichts; icb bin nur mild’. Ich mochte fliegen in ein schwankend Boot, just, wenn vom Sturme wird das Meer durchwiihlt; ich bin so miid, mich schaukelten die Wellen so hocb hinauf uud dann so tief herab. Ich bin so miide, Glaukos, bin so miid’; ich mocht’ in einem Dreigespanne lehnen, von wilden Rossen stiirmisch fortgerissen, dass mir die Luften um die Wangon spielten. Ach, ich bin miid’ . .
Kazališna kronika.
(Proslnac.)
— U ovim je riječima (č. I. pr. 5.) sva Friua, Ebermannova Frina, kako ju je prikazao u svojoj drami „Atenjanka" (premiera dne 16. prosinca). To nije, kaže on sam u predgovoru štampanoga izdauja, histo-rijska Frina. Oua mu je „sehr sehdn, und ein wenig falsch; im Kerne niedrig, aber voli edler Anvvandlungen". Njegova je Frina žena, koja čuti jaz života. Epikur (u drami) kaže, da tuj jaz ne đe Plato premostiti — Epikur uči ga preskočiti. I Frina skače preko toga jaza; iz ruke bogatog arhonta i trgovca Trazila, gdjeje gotovo vladarica Atene, leti k poslaniku Špartancu Agisu, divljem i ponosnom sinu majke La-kedemonke. Njo j je dosadan život; i bukom, opojenošču novosti i pro-mjene, hoče da uništi tu dosadu. To nije ona hetera, koja je Sokrata i Perikla učila mudrosti, to nije sestra onoj Aspaziji, koja je u svom sa-vršenom tijela našla naj bolj u svoju obranu, — to je nova, moderna Frina, koja prkosi životu i samo u tom prkosu nalazi zaborav nepre-stanog, neriješenog upita. Ona je umoma . . . Trazilo dao je njen kip postaviti uz kip boga u svoj vrt, ona je Venera razmažene Atene; — a Špartanac Agis, dolazeči kao poslanik s prijateljem Terpandrom, odbija prijezirno njenu ružu. Zn nj ona nije žena! No Frini ugadja baš ta gordost; — i ona pada pred noge onomu, koji je prezire. A tvrdo i ratničko srce ipak je mlado; i Agis ne može da se otme čaru njene zavodljivosti. Kad je malo kasnije Trazilo hoče da miluje, isti taj Agis, koji mrzi mlohavu Atenu, ostaje „do sjutra" u prezrenom gradu — radi Frine. U drugom činu on je sasma u vlasti Frininoj; pače i s pobra-tinom svojim Terpandrom hoče da se pobije, kad ga ovaj trgue iz zagrljaja Frinina. Terpandar mu izbije mač iz ruke: Agis, osramočeni Agis, nije više Špartanac. Da svoju čast opere, on če izdati Atenu. Iz svoga siromašnoga zakloništa, gdje u bijedi žive s Frinom, kad ju je otjerao Trazil, otkrit če špartanskoj vojsci mjesto, kuda bi se mogla provuči u grad. Prkos života i ljubav za Agisa osvečuje se na Frini: nepromiš-ljenom riječju odadeonasve — i njen se ljubavnik pred njenim očima baca na svoj mač, okružen stražarima atenskim, koji dodjoše, da ga ulivate... U samoj prikazi Frine, u Epikuru i Trazilu struji jaki dah helenizma i onog estetskog epikurejizma, što bilježi doba padanja Grčke. Milieu je savršen; karakteri jasni; govori Epikurovi puni su misli. Nije se do-ista prevarila njemačka kritika, kad je u „Atenjanci" našla dramu, koja mnogo obečaje. No kakogodj je drama u Štihovima, i radnja iz klasič-noga doba, ipak je, čini se, u Ebermannu jaki dio otioga, što se zove „moderno". Nije li i ovaj prkos davne hetere jedan vapaj one nervoze, s koje drščemo u svijetu, što nas ne če da razumije, nije li i on samo ciničan talog kupe Vockeratove ? . . . Vaj, mi smo umorni, umorni . .
/a to nam i treba jakoga draškanja. Nije nam več dosta romantični Hugo i matematični -Saidou, — mi trcbamo Pottera, da nas za-
divi fenomenima hipnoze, magnetizma, spiritizma i svih tih novih nauka. Za njegovu „Trilby“ (premiera dne 8. prosinca) daju desetke tisuča dolara; a velegradski svijet, u svojoj žedji za novošču, hvata se pohlepno čudne te drame. Problem je Potterov svakako malo para-doksan, no uije bez svake vjerojatnosti. Ako su istiniti svi fenomeni otajnih znanosti, što ih danomice čitamo, možda če tezu ili hipotezu „Trilbe' i znanost za par godina smatrati faktom. Trilby o’ Ferrall siromašna je i poštena djevojka, naravna duša, model trojice engleskih slikara u Quartier Latinu. Ljube je sva tri; no ona hoče samo Little Billia („malog Vilčeka“), inače Bagota. Na sam dan svadbe (badnja noč) dolazi mati njegova i sili sina, da ostavi taj prezreni model. No ovaj, da se ukloni zaprekama zakona, hoče daje povede u Belgiju, gdje če je vjenčati. I bilo bi tako, da ne dodje na poprište nova figura, — galički muzikant Svengali. On, propali i odbačeni genie, koji mora da svirkom po krčmama i moljakanjem pribavlja sebi svagdanji ldjeb, zna, da Trilby ima prekrasan, no neuvježban glas, kojemu bi se mogli diviti ljudi, da... I on zasnuje ženijalnu osnovu: hipnotizirat če Trilbu i odvest je sa sobom. Pothvat uspije: Svengali je sugerirao Trilbi, da ga slijedi. Pet godina uči je on pjevati; tuče je i muči, samo da po-stigne svoj cilj. Napokon! — njezin je glas uvježban tako, da najobič-nijom pjesmom oduševljava velegradove. Svengali dao je njoj svu svoju snagi!; svoje srce, dušu svoju ubo je u nju. A novci, tisuče pritječu odasvuda ... TJ trečem činu pjevat če Trilby, sada „inadame Svengali1*, prvi put u Parizu. No slučajno uadjii se u glumištu stari prijatelji iz Quartier Latiua i — prepoznajo svoju n eg daš nju drugo, koja ih ne može da pozua, jer je neprestano u magnetskom snu. No oni ipak zadrže Svengalja, i kad ona hoče da po drugi put pjeva, navale na nj. Srvan, slab, slomljen od svoga djela, ne može Svengali da im se opre: kad je zadnjim naporom snage htio da prodre do Trilbe, koja bez njega ne može da pjeva, sruši se mrtav. (Virtuozna igra g. Borštnika). Umr’u je čarobnik, nedalo je magnetičnog veza medjo njima: Trilby je opet slobodna, ne če i ne može da pjeva. Od uzrujanosti pada u bolest. A kad slaba ustaje, opet je ona nestašna Billieva draga. No Svengali se osvečuje: kao duh šalje on njoj svoju sliko. Kad ona ugleda slaklene njegove oči i zeleno-sive obraze, uz tiho pjesmu umire . . . Ovaj je konac presmjel. Takovih fenomena ima u povjesti spiritizma malo, premalo.
Drugi prigovor, što ga je dr. Hinkovič iznio u „Nar. Novinama** t. j. da je Svengali trebao cijeloj publiei sugerirati, da Trilby ima krasan glas, čini se, da valja samo donekle. Svengali joj nalaže, da ga sliedi i sluša, i onda njen glas, koji je i prije bio krasan, kroz pet godina vježba. A to je mogoče i razumljivo. Pekli su mnogi, da je ova
drama ludost. Ona doduše nema ideje ni pjesničke vrijednosti (tako piše i Sardou); no vještina je piščeva u črtanju karaktera, razvoju čina i dijalogu svakako znatna. Sveugali je dobra dramatska figura. Važnija bit če ipak „Trilby11 kao popularizacijono djelo spiritizma. Naše opčin-stvo nije shvatilo ove tendencije, i tako je kuča bila na reprizi tek na pola puna, premda su supruzi Borštnik upravo briljirali u giavnim idoga ma.
Na staro ljeto vidjesmo njemačku komediju „Renaissance11. Pisci (Koppel-Ellfeld) htjedoše u simbolnim figurama prikazati preporod umjetnosti. Za to ima komedija premalo dramatske snage, premda je prosta od običnih šablonskili doskočica njemačke „Posse“. Živa figura Vittoriua (gdja. Šram), koji je simbol preporoda, daje suhoj gradji nešto iskre.
0 prvom siinfonijskom koncertu (dne 29.) bit če još govora. Več sada pohvaliti nam je preciznu izvedbu.	//.
Dojam George Sandove na Turgenjeva. G. 1878. govorio je Turgenjev na banketu, kojemu je predsjedao Victor Hugo, o razvoju ruske literature, i konstatovao, da su u doba svake literarne dekadence fran-cuski autori inspirovali Ruse. Kad su se g. 1078. stali najviši krugovi ruski zanimati za literatura, išli su dvorski ljudi baš po naredbi čara Aleksija I. u kazalište, gdje se davno Moličrov „Liječnik protiv volje11 (Le Mčdicin malgrč lui). A sto godina kasnije, kad se stao u Ruskoj javljati življi književni pokrčt, glavni pokretač knjige ide u Pariz, da se pred cijelim obrazovanim svijetom divi Voltaireu. I Turgenjev je obilno crpao iz vrela francuske literature; u djelima je George Sandove našao mnogo svojih uzora. Sam je naziva svojom zvijezdom. Ruski je publicista Karelin s pravom opazio, da če nas iznenaditi sličnost George Sandove s Turgenjevom, ako licima njegovim oduzmemo narodne črte, što im ih daje okolina, u kojoj žive. TJ njih je jedna strana zajednička: junači su im veoma često iz seljačke klase. U „Manfratu11, izdanu g. 1857. riše George Sandova seljaka iz dobe revolucije. Turgenjev je, vojujuči za emancipaciju ruskoga nevoljnika, nastojao da čitatelju u reliefu poda sliku o inteligenciji i silnoj dobroti, koja se krije pod grubom vanjštinom rabotnika seljaka. To je tendencija glav-
Pabirci po tndjim literaturama.
noga mu djela „Lovčevi zapisci11 (Izdat če ih ove godine , Matica Hr-vatska“). Odista, on je odviše močan i originalan duh, a da bi komu ropski podražavao; no i u detaljima gdjegdje opažamo dojam Fran-cuskinje. U poznatoj noveli Turgenjeva „Kasian11 nije glavno lice ništa drugo do Patience iz „Manfrata". Jedno i drugo lice imade krasnu dušu; u Turgenjeva je to neki filozof, u George Sandove pak vrač. I vanjština im je slična: glava malena, vlasi kuštrave. Ljube prirodu i svijet. Obojica ljube ptice; ljubav domovine im je takodjer zajednička. Gdjegdje zašao je Turgenjev u sličnosti predaleko; tako Kasian, kao i Patience, zna čitati i uči čitati svoje dijete: a to je za doba Turgenjeva u Rusiji ipak auahronizam. Sto osobito zbližava oba autora, to je plemeniti entuzijazam, humani zanos, što ga je Turgenjev presadio na rusko tlo. On je pripravio slavni čas, u kom je ruski zakon Seljaku dao slobodu i riješio ga nevoljništva. (Rozhledy)
*
„A rebours" od Jorisa Carla Huysmansa. Hočemo li da saznamo, kakav je dekadent pisac i kakav je dekadent čovjek, uzmiino u ruke ovaj roman ili bolje reči ovu knjigu Huysmansovu. Eto čovjeka dekadenta: Vojvoda Esseintski, junak ove knjige, zapušteni je potomak stare obitelji, senzitivna duša, kojoj se nitko nije brinuo za odgoj, — ni raspušteni otac ni aristokratska mati, bolesna i silno nervozna žena, koja u svojoj sobi nije trpjela danjeg svjetla. Vojvodu odgajahu u nekom samostanu; kasnije zadje medju žene, naužije se sjetilne strasti i napokon pobjegne krišom iz Pariza. Ne baš daleko od grada sazda si dvorac na posebni način i živi tu u svojim iluzijama i senzacijama. Jednu si je sobu dao urediti poput samostanske čelije, diugu opet kao kajitu na brodu. Ova soba ima prozore, što gledaju u akvarij, koji je različno bojadisan, te mu svjetlo dopire do očiju svaki čas drukčije : on si onda umišlja, da putuje i da je tim promjenama uzrok promjena vremena i temperature. Dekadentu čini se suvišnim faktično putovanje, kad mu mašta može da nadomjesti čuvstva i dojmove. — Vojvoda ima cijelu zbirku parfuma; i mašta mu dopire dotle, te mu ukus likera svira cijele unutrašnje simfonije. Svoju zbirku zove „usne orgulje“. Svaki mu liker zname-nuje jedan instrumenat; kad pije, uživa „glazbu ukusa“. Jedan drugi put naruči si cijeli vrt najčudnijih tropskih bilina; on uživa samo u onima, što su najneobičnije i od naravi najdalje. U svojoj krasnoj knjižnici najviše pazi na djela kasnije latinske knjige u doba padanja književnosti. Grčka mu je odviše klasična; istom od Lukijama dalje ima za nj vrijednost. Vojvoda nije nikad bio u Englezkoj; no u svojoj mašti putuje i tamo. Napokon — več je iscrpljen, prazan. Nema što da ga oduševi, zabavi, zaokupi, da mu ispuni prazninu. Liječnici mu sa-
vjetuju, da se vrati medju ljude, i on teškom mukom spreina svoje stvari. Stane da se zanosi okultistidkim spisima sredovjednog katolicizma . . . Pisac ne kaže, je li je njegov junak najposlije otišao u samostan.
To je dekadent t. j. dovjek prenasiden, knji se hotimice osamljuje, kako bi se podao uekom posebnom, novom, neobiduom uživanju n pustim dojmovima svoje bolesne mašte. Covjek je to bez volje, bez ideja, bez vjere, bez oduševljeuja. Aristokrata, koji bježi masu i ne de, da ga ni dim veže dovječanstvo : samo njegova mašta treba da bude slobodna i nesapeta.
Pisac opisuje doduše svoga junaka s malo ironije; no i on je dekadent. Jer dekadentu su glavno ekstazna, izvanredna bida i psihologija nervozne duše. Nekad bio je Huysmans udenik Zolin; od tada ostao mu je Zolin nadin, da postigne velidajnost nagomilavanjem sile-sije potankosti. No on uema ni stila ni krepdine Zobne. A ni objektivnosti naturalizma nema,- Esseintski vojvoda nije no sam pisac. „A rebours" je njegova autobiografija, puna vlastitih duvstava, makar ih sam otkriva s ironijom. — No ako je i on podao novu jednu siiku, nije podao novi jedan ideal. Dekadent je skeptik, koji živi i piše za se. Dekanca je u romanu ustuk naturalizmu, u pjesmi ustuk romantici. No nema ni poleta romantike, ni života naturalizma. To je aristokracija: vanjšinom sjajna, u duši pusta, hladna, beskarakterna.	M.
*
Dramatska renesansa u Španiji. U oktobarskoj svesci Cos mo polisa podaje Clemente Rochel preglednu siiku drame španjolske u zadnja tri vijeka. Historija, kaže on, i slika socijalnih prilika te dobe osvjetlit de nam najbolje karakter književnosti. U Španiji svedenstvo i inkvizicija drži na uzdi sve, pa i literaturu. Pisac, koji bi se htio oteti negvama, bio je vrad, magidar. Mala anegdota o Ljudevitu de Leon, profesoru teologije na univerzi u Salainanci, pajbolje karakteriše to doba. Ovaj covjek bude osumnjiden radi prijevoda „Pjesme nad pjesmama“. Inkvizicija ga dade zatvoriti, i 5 su ga godiua držali u istražnom zatvoru. Napokou ga pustiše na slobodu. Prvo predavanje! Svi napeto išdekuju njegov govor, njegovu obranu. A on de mirno, usred napeta dekanja slušalaca, iza 5 godina tamnovanja: „Gospodo, juder smo rekli. . .“ U torn je času sva Spanjolska tu. Duhovi su skudeni. No pod dojmom Francuske ubrzo se diže reakcija. Francoski se obidaji udomljuju na dvoru ; dah ispreko Pireneja zahvada sve klase. Nastaju dvije stranke : konzervativna i reformatorska (afrancesadosl. U dramama starijih, medju kojima su znatni Oanizares i Zamora, glavno rolu imaju ubojstva, strašila i dudovišta. Inspiracije nema, komika je groba. To je u prvoj poli XVIII. vijeka. U drugoj prevladjuje francuska stranka i udestaju
prijevodi Corneilla i drugova. Kazalište samo inijenja se prema novim zahtjevima. Kasnije, dok se drame za puk pune nebolomnim bes-mislicama, podupire kralj Karlo III. afrancesade. Ni (iarcia, znameniti kritik starije škole, ne može da sa sedamnaest svezaka svojega djela „ThčStre espagnol“ savlada nova strujo
N:i izmakti XIII. vijekaističu se osobito dva drnmatičara: Leandro de Moratin i Ramon de la Cruz. Ramon de la Cruz napisan je do 3(X) komada, živih, realističkih, svježih, u genreu Reaumarehaisovu. Tipovi su sad različniji, boje šarenije. U njega (zovu ga španjolskini Moličrom) hvataju mah demokratske ideje. Moratin je kritičar, političar i pjesnik. U njega nema ni velike invencije, ni psihologije; no dijalog mu je lak, osobe žive. Od njega je prvi prijevod Hamleta. Uz ovu dvojico radi i Gienfugos o torn, da obore suha pravila klasicizma. Shaksperea čitaju i prikazuju sve više. Trebalo je samo pobjede romantizma, i eto n Spanjolskoj literarne revolucije. Filozofske ideje preteča revolucije pro-dirahu sve više u Špauiju. Masa bijaše doduše mrtva u svoin neznanju, no učenjaci, makar — radi inkvizicije — samo iznutra, stadoše sve bolje razumijevati demokratske ideje onovremene Francuske. Nova se generacija ustaljuje u Kadiksu. Iznajprije se opaža doduše samo trzanje^ jer je narod spojio vjeru i narodno čuvstvo Apsolutizam Ferdinanda VII, koji je obnovio inkviziciju, otjera iz domovine one, koji su slo-bodnije mislili. Domačim djelima cenzura ne da na javil; na daskama, bane sd sami prijevodi. No iza 1820., kad je isti kralj morao da povrati ustav, digla se opet štarnpa, vratili se prognanici; mladež se stala sa-kupljati u književne kolegije. U drami se opaža pokret. Jaki pritisak uovog apsolutizma, što ga digoše francuske bajonete, slomi sve. Izgoni učestaše opet; cenzure se domogne neki otac Carrello, koji bijaše ujedno ispovjednik zločinaca, osudjenih na smrt Iza njegove nasilničke vlade, za koje se na pozornici (kao u Francuskoj za Napoleona III.) nije smjelo reči „siromak11, jer to bijaše uvreda za bogataše, ni djevojci laskati, da je andjeo, jer je to bila profanacija neba, nastaje stagnacija. No u toj se perijodi digao dojam talijanske drame; klasicizam pada. Gil y Zarate, najplodniji dramatičar novoga doba, ugleda se u romantike francuske. Prevodi se Hugo, Byron i Walter Scott. Danas klasici-zam tek živari. Opažaju se poglavito dvije struje : jedna imituje romantike ; a druga uastoji da narodni duh spoji s modernim težnjama. Glavni je zastupnik ove Agustin Duuon. Ovo je u kratkim črtama po-vjest „starosti španjolske drame“ t. j. povjest doba od Solisa do Mora-tiua, ako doba do Cervantesa nazovemo djetinstvom, a doba od Cervantesa i Lope de Vega do Solisa muževnom dobom španjolske drame. *
*
Umjetnost.
Donizetti. Jesenas se slavila stogodišnjica rodjenja prvoga izmedju starijih talijanskih komponista — Gaetuna Donizcttia; torn prilikom otkrio mu se i spomenik u roduome gradu.
Rodio se Donizetti 25. novembra 1797. u Bergamu. Prema na-mjeri roditelja imao je da uči pravo, uo on se vrgne u glazbenike. U glazbi mu prvi učitelj bio Simon Mavr. God. 1818. prikazivala se prva njegova opera: „Enrico di Borgogna" u Veneciji. Ta se opera doduše svidjela puhlici; ali se ne održa, kao ni 19 drugih, Sto ih je Douizetti iza ove prve skladao. Velikim oduševljenjem primiše god. 1835. Luciju Lammermoorsku“, a godinu daua kasnije „Belisaria". 1838. postane ravnateljem konzervatorija u Napulju: no več za četiri godine ostavi tu službu i podje u Paris, da tamo pokuša sreću. I zbilja mu uspješe opere, što ih je tamo skladao; osobito : „Favorita" i „Fille du regiment1*. G. 1842. napisa za Beč operu „Linda di Chamounix“, po kojoj postane austrijski dvorski kapelnik. Malo vrijeme za tim otupi sasvim od pre-velikog napora. Iz ludnice u Juryu kraj Pariza prevezoše ga u rodni grad, gdje je i umro 8. aprila 1848
Donizetti je skladao 39 opera: najmanje je kod njih, dakako, pazio r.a instrumentnemu. Najbolje su mu ozbiljuoga karaktera : „Lu-orezia Borgia11 i „Lucia di Lammermoor". Svježa i originalna glazba prevladjuje u njegovim komičnim operama, od kojih su najpoznatije: ..L’elisir d’amore“, „La fille du rčgiment“ i „Don l’asquale U svem se povadjao za svojim velikim predšasnikom Rossinijem. Jednako lako stvara lake i strastvene melodije, kao i arije duboka osječaja i dra-matske snage. U nas su se od njegovih opera pjevale: „Favorita" (1875.), „Lucrezia Borgia" (1871.), „Lucia di Lammermoor11 (1878.), i „Ljubavni napitak" (1887.).	A. S.
Mlada Hrvatska.
m.
U višoj gimnaziji ima nas obično 20—50 u jednom razredu. Škola, veli se, ima od nas da načini ljude. Samo se pita, je li to moguče ? Pedagošku stranu naobrazbe potiskuje sve više t. zv. praktična strana.
No mi možemo bitijoš bolji matematifari, fizičari i filolozi, — i opet ostati mrtva uda narodu. Zaovo, kako je več u predjašnjim člancima razloženo, treba druga naobrazba, naobrazba karaktera. Tu pak ne može nikakoda poda škola sama, jer je u jedmi ruku vezana štokakvim obzirima, a opet nema za to ni dosta vremena. Sami svojim učenjem, privatnom lektirom, valja da nadopunimo ono, sto nedostaje školskoin nauku.
Ovdje bi trebalo, da se najprije pozabavimo različnim mnijenjima, Sto i kako bismo imali čitati. No pošto je ovim člancima zadača, da se pronadje pravi put đjaku kao faktom društva, kao udu naroda, a ne kao članu literarne republike, narodne ili kozmopolitske, uavest čemo samo par primjera, kako bismo uz poduku u školi mogli privatnom lektirom sami sebe odgajati za zdrave faktore naroda.
U sedmom razredu čitamo Demostena. Teško da igdje ima soei-jalnih prilika, koje bi za hrvatsku mladež bile poučljivije od one slike trulih, prodanih i neodlučnih Helena; teško da ima čovjeka, koji bi nam n inetežu života narodnjega bolje put pokazao od onoga Demostena, koji je — sam i jak — bez straha pred mnoštvom, bez puzanja pred novcem, radio iz svili sila samo za slobodu domovine svoje. Pa ipak ! Tko zna, ima li jedan djak hrvatski, koji bi se nastojao uživjeti u ono doba, proučiti sve one odnošaje, pročitati cijeloga Demostena, da iz njega pocrpa korist za budučnost svoju i naroda svoga. I tu važi samo prvi ili drugi red; sve je fraza, vanjski znak; na pravu, nutrnju vrijednost ove nauke nitko ni ne pazi. A kad bi se ovako shvatila t. zv. humanistična naobrazba, prestaje pitanje o praktičnom i idealnom srnjem nauke, jer za ljude, koji koriste društvu, samo je ovakva naobrazba od koristi. . . Sličan primjer vidimo u 8. razredu pri tumačenju Tacita. 8vi nastoje, da samo zadovolje sitnim zahtjevima škole (gdjekada ni toga nema), svima je svjedodžba samo etiketa, na kojoj če biti napisano zlatnim slovima ime vina koje je patvoreno. . .
Tako je i s povješćn. U školi naučiš nekoliko anegdota, zapam-tiš par godina i imena, — i to je dosta, da za društvo budeš inte-ligentan čovjek. A to je sporedna stvar. Treba biti vrijedan sam pred sobom. Čini se, da če još dugo trebati, dok naša mladež spozna istinu, da je društvo doista jako samo onda, kad je jak svaki individium; a medjusobno oslanjanje i zakrivanje samo pomaže trulež. „Kad su svi takovi, neka sam i ja. .!“ Govorimo i vičemo o slobodi; a koliko djaka interesuju pokreti oslobodjenja Grčke, Italije itd Suhe izreke školske knjige ne če nam moči predočiti onaj zanos i rad, koji bi trebao da nam bude direktnim uzorom. Sve to valja čitati, proniknuti.
Najsmješnije je s hrvatskom literaturam. Koliko govore u nas o narodu, o duhu naroda, o jakosti njegovoj! No zapitaj samo našli mladež, koliko ih nastoji upoznati taj duh. U društvima se raspravlja
0	svim mogučim literarnim sitnicama, djaci idu u kazalište na bog te pitaj kakve ludorije; a ngrodnja duša ostaje /,a „kaputaša" tajna sa sedam pečata. A dok ne odpečatimo tu tajnu, dok je ne budemo proči-tali i razumjeli, bit čem o uvijek inteligencija strana i slaba „Matica" je izdala narodne pjesme i mnogi su kupili taj svezak — iz patriotizma! No koliko ga je ljudi čitalo? Direktni je dokaz tomu, daje i ovo samo forma, što akademija sa svojim etnografskim zbornikom kuburi
1	jedvaživari Ta naravski! —zanj nijesu pravili tolike reklame, pa nije tako sjajno opremljen i vezan!... Dobu Ilirizma takodjer svi slavimo i spominjemo; a tko je pozna, tko se ugleda u one borce? Morao se nači Rus, da nam je opiše!
Mi Hrvati zaista nijesmo narod tako jake kulture, da ne bismo trebali primati kulturne stečevine od večih, prosvjetljenijih naroda, /a to treba osobito znanje tudjih jezika. Nije li sramota, da na našim pokrajinskim gimnazijama iza svršenih osam razreda jedva 20% djaka zna koji tudji jezik. A kamo li, da učimo engleski i franouski ili bar koji slavonski jezik! Ta eto: bio je u Magrebu Želazoivski; svi su mu pljeskali, hvalili ga i ponosili se, što je Slaven. A ipak! — u cijelom Zagrebu, ne znam, je li bio koji djak, koji bi poljaČki razumio. . .
Novi vijek zahtijeva osobito, da čovjek bude verziran u sociologiji. TJ nas za tu grami nauke nema baš nikakva interesa. Jedva da se i zna za nju. A koliko je naših djaka, koji viču o politici i nadbijaju se o strankama, proučilo, ina i malo, našu noviju političku povjest?... Trebalo bi zači u satiru, da na ovo odgovorimo.
Sve ovo treba popraviti, radikalno popraviti. Treba da budemo na čistu s našim ciljem; knjige i život pokazat če nam sredstva za to-Jer samo onda iinat čemo pravo, da govorimo o patniku narodu, kad ga budemo razumjeli; samo onda smjeti čemo vikati da s njim čutimo i trpimo, kad ga budemo iz svih sila pomagali; samo onda bit čemo vrijedni, da s njim pjevamo, kad nam pjesma bude išla duboko iz duše, pune ljubavi za narod i volje za rad oko boljka njegova.
„Nova Nada“ bila je do sada pobornica ovih ideja. Na nama je, da i od sada bude.
Mlada Slovenska.
n.
Ideal vsakega poštenega in zavednega slovenskega mladeniča je: koristiti narodu svojemu. — Žal, da se ta v istini ne izvede, žal, da ostane ta krasni ideal samo — ideal! Res se na vsaki slavnosti, na
slehernem komersu, na slednji skupščini napiva — narodu, milemu, dragemu narodu; zanj se pa ne stvori — nič! Narod plaka v svoji bedi; včasih se pa zaupljivo ozre na „nadepolno“ mladino in misli na „boljšo bodočnost11 . . . teši se, da mu bo ta zasijala mileje. — Žal, da se je tešil do sedaj skoro vedno zaman,
Mladina slovenska! Eto ti bednega naroda, eto ti svojega rednika, trpečega, jadikujočega, prosečega te leka Usmili se ga! Pomozi mu!
Narod naš treba, da se okrepi duševno, da se dvigne na ono mesto v kulturi, koje bi moral že zavzemati, da ni bival v tako gadnih okoliščinah in koje zavzemajo drugi kulturni svetski narodi! Narod naš treba uaobrnzbe! In, mladina slovenska! naša dolžnost je, da mu jo damo, seveda si jo moramo mi sami preje priba-viti. Kako? O tem smo govorili v prvem poglavju. Tn ko jo imamo — tedaj pa na delo, na kojem pa bodimo neutrudni, do cela agilni in vstrajni! —
Najprvo moramo kontrolirati vse, kar se le narodu našemu daje. On treba dobre, zdrave, tečne hrane; ne dajmo torej, da bi se mu metalo kar koli bi le bilo po volju komu; ne dajmo, ne pripustimo, da bi se naš narod še dalje kvaril, tako kvaril, kakor se je dosedaj! Mi moramo s kritiškim očesom pregledati in trezno preje premisliti, kaj mu bomo dali v — prebavljenje! —
Vsak ni za vse! Tako tudi narod naš ne sme vsega vzeti, kar bi se mu ponudilo. - —
Po naši domovini so se osnula brezštevilna društva, bodi, da so to bralna, pevska društva ali čitalnice . . To je bil prvi hvalevredni korak k — prosveti. Le žal, da se tu, kjer bi se ravno največ moglo (in moralo!), ni tako delalo, kakor bi se v obče pričakovalo. Eto, zopet polja, kjer se more in mora početi delati v korist naroda. N e prirejati samo k o n c e r t o v, samo veselic, samo plesov, ne, tega ne! Po tem potu se nič druzega ne doseže, nego :— par ljudi se do duše izpleše — češče se prehladi, da še dolgo čuti zle nasledke; koristi pa za zboljšanje blagostanja narodovega seveda ni nikake!
Mladina slovenska! delajmo na to, da t o preneha, da se počne resno delo! Mesto veselic prirejajmo narodu predavanja, kjer mu pokažimo, kako in kaj — kjer ga poučujmo! Govorimo mu, o onem, kar ga zanima — govorimo mu o delu, o gospodarstvu, o težnjah njegovih. Posvetujmo se ž njim, kako bi se dalo sve to zboljšati v njegov prid! Navajajmo ga na koristno, poučno čtivo, koje mu (ako ne ide drugače) i sami dajejmo! Videli bomo lep uspeh. Ergo, na delo! Ne strašimo se boja, ne plašimo se znoja!
* M: ❖
Od uredništva. Ovom sveskom svršava se prva knjiga. Pošto prve sveske više nema na skladištu, može se pretplata početi 6. sveskom, kojom če započeti druga knjiga našega zbornika. Molimo naše pret-platnike, da se požure s pretplatom, da ne bude zapreke u izdavanju.
Na prigovor od slovenske Strane, da nema dosta slovenskih čla-naka, a hrvatske da ne razumiju slovenski djaci, odvrača uredništvo, da nije na njemu krivnja, što prima malo radnja od brače Slovenaca. A „Nova Nada“ kao organ ujedinjene mladeži hrvatske i slovenske na-stoji, da nas zbliži i upozna. Po njoj treba dakie da medjusobno upo-znajemo i jezik; toga radi čini se neopravdan ovaj prigovor. Uredništvo radi iz svili sila, da zadovolji zadači, koju je istaklo, a još bolje če je istaviti u prvoj svesci druge knjige. Slaba moralna i materijalna potpora kriva je nekim nedostacima. Naprijed!
Izdao Vladimir J. Teharski.
Tisak Dioničke tiskare.