SOKOLIĆ LI STZA-SOKOLSKI NAI
GODINA XIX
BROJ 4
Izlazi mesečno. — Godišnja pretplata Din 20'—
Sadržaj
1. 75 godišnjica prvog sokolskog	društva...............................................73
2. O umetnosti..........................................................................74
3. Popotnik brez roke...................................................................76
4. Pogibija Zrinjskog i Frankopana......................................................77
5. Братска слога........................................................................80
6. Misli................................................................................87
7. Nekaj o Sokolstvu....................................................................88
8. Sokoli na Šar - planini..............................................................90
9. Gašper prvič v Ljubljani............................... ....	91
10. Naši pesnici: Vesnica proleća. — Сунцу. — Prosjakinja. — Soko. — Otadžbini. — Гусле. — Proleće na selu. — Majska noč. — Jeleni. — Слога, љубав и братство. — Naša	vojska. — Sokolsko selo. — Застава ...	95
11. Radovi našeg naraštaja:	f	Franjo	M. Sontor. — Veliki ljudi
govore. — Zdravo, naš dragi brat! — Brat Aleksander Kostnapfel. — Miškove počitnice...................................................................100
12. Glasnik: Dr. Ljudevit Pivko. — III sokolski slet češkoslovačkog sokolskog saveza u Americi. — Aparat za tamanjenje buba. — Prah iz svemira.
— Za šalu...........................................................................103
»Sokolić« izlazi na kraju svakoga meseca. Godišnja pretplata Din 20'—, polugodišnja Din 10‘—, pojedini broj Din 2—.
Urednik: Josip Jeras, Ljubljana, Levstikova ulica 19.
Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943. Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolskih
godišnja Din 10‘—, pojedini broj Din 2—.
Urednik: Josip Jeras, Ljubljana, Levstikova ulica 19.
: Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uj уа sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br.
Račun pošt. štedionice 12.943. pisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sok<
listova.
Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik France Štrukelj).
L LJUBLJANI, APRIL 1937
GODINA XIX • BROJ 4
75 godišnjica prvog sokolskog društva
U mesecu februaru navršilo se 75 godina, otkako je osnovana u prostorijama telovežbačkog instituta Malipetrova u Pragu telovežbačka organizacija »Telocvična jednota Pražska« koja je kasnije, na predlog prof. Tonera, prihvatila ime »Sokol«, te tako pretstavlja prvu sokolsku organizaciju. Imala je svega 75 članova te je izabrala za svoga starostu Jindržiha Fignera, a za njegova zamenika dra Miroslava Tirša. Prve gimnastičke vežbe održane su 5 marta; stvorene su četiri vrste. Nekoliko nedelja zatim uzme nova organizacija za svoje geslo »Tužme se!« (što znači po smislu: Pregnimo! Nastoj-mo!) i uvede pozdrav »Na zdar!« Za prvog načelnika bio je izabran dr. Miroslav Tirš. Na prvom drugarskom sastanku 27 marta 1862 g. pojaviše se neki članovi u crvenim garibaldinskim .košuljama te je zaključeno da svi članovi nazivaju jedan drugoga s bratskim »ti«.
Osnivanje ovoga društva našlo je u zemlji mnogo odziva; već iste godine niklo je po raznim gradovima deset takvih organizacija. Već sledeče godine radio je Tirš na tome da stvori savez svih ovih društava. No ovim nastojanjima stale su na put austrijske vlasti. Posle nekoliko nazadovanja i ponovnog napretka u sokolskom pokretu kojemu je Tirš, prema svojim gimnastičkim i idejnim načelima jedne prave demokratske, na čovečanstvu osnovane organizacije, dao svojstven sadržaj, došlo je tek 24 marta 1889 g. do stvaranja češkoslovačkog sokolskog saveza, dakle istom pet godina posle Tirševe smrti. Ovaj savez je imao 11 sokolskih župa sa 152 sokolska društva i 17.959 članova. Tri godine nakon toga oživotvoren je i moravsko - šleski sokolski savez. 1896 stvoren je zajednički savez češkoslovačkog Sokolstva, koji je 1902 g. zamenjen jedinstvenim češkim sokolskim savezom; ovom savezu je pristupila kao članica i gornjoaustrijska sokolska župa. Prvi starosta ovog saveza bio je dr. Jan Podlipni.
Prvo sokolsko društvo u Pragi priredilo je 16 februara svečanu proslavu svoga 75-godišnjeg postojanja. Na toj proslavi učestvovale su najviđenije ličnosti Češkoslovačke Republike, pa i jugoslovenski poslanik dr. V. Protić.
Mi jugoslovenski sokolski naraštajci radujemo se toj 75-godišnjici bratskog nam sokolskog društva te mu iskreno čestitamo. Ubedeni o ogromnom značaju sokolske ideje u češkoslovačkoj znamo da je upravo Soko bio onaj koji je svojim nesebičnim, ustrajnim nacionalnim radom spremao celokupni češkoslovački narod za oslobođenje, za svoju slobodnu državu. Nema nika kve sumnje da bi stvaranje pa i unapređivanje češkoslovačke države bez prethodnog smotrenog rada Sokolstva bilo kudikamo teže nego je bilo. Sokolstvo je dalo u svim predelima zemlje čitave legije požrtvovnih i svesnih radenika, koji su odmah prionuli uz posao sa svom predanošću prema svojoj
teško očekivanoj nacionalnoj državi i prema svojim uzorima, Sokolima Masa-riku i Benešu i još mnogima drugim.
I našoj Jugoslaviji potrebno je mnogo takvih svesnih i požrtvovnih rađenika. Spremajmo se, naraštajci, za taj važan posao, otadžbina nas zove. Ugledajmo se u našu češkoslovačku braću, a pre svega u blagopočivšeg kralja Aleksandra, toga požrtvovnog kovača naše lepe Jugoslavije, i u našeg mladog starostu, kralja Petra II!
Ferdo Pavešić, Sarajevo:
0 umetnosti
»Intuitivno shvatanje svagda je bilo onaj stvaralački proces u kome se rađalo svako pravo umetničko delo i svaka besmrtna
m'sao • • ■	A. Šopenhauer.
1.
Vrlo je opasna zabluda ako smo se pokušali pomiriti s uverenjem da umetnik gleda svet fizičkim okom, kao što ga gledaju mediokriteti. U umetnosti je, naprotiv, prvo i jedino načelo da se snažnom intuicijom, dubokim duhovnim preživljavanjem i uživljavanjem u bitnost stvari i prirode, spozna uzvišena svrha života i da se ni u kom slučaju ne zaustavlja na površinskim oblicima, koji su promenljivi i koji, logično, kao takovi varaju naša čula. Umetnik, dakie, ne podražava prirodu, kao što mnogi neispravno misle, nego on prirodu oseća i shvata; on je prima suštinski, a ne površno, on prodire u dubinu njene duboke tajne — zato se nijedan umetnik neće afirmirati kao takav, niti će biti takav, ako bude poverovao onim slikama, koje prima kroz leću svog fizičkog oka. Takve perspektive li suštini stvari varljive su i nedovoljne da inspirišu jedno zaista vredno umetničko delo.
2.
Ima u životu i prirodi izvesnih pojava i objekata, koji svojom formom vredaju naše estetske ukuse. Takve pojave mi nazivamo »ružnim«, pa otuda dolazi da jednostavne i plitke duše svakidašnjih ljudi smatraju da jedan takav »ružan« motiv nikako ne može postati osnovnom mišlju nekog umet-ničkog dela. Prosečan duh, vođen tek nepotpunim pretstavama koje prima kroz čulo vida, smatra da se u pojavama koje bodu njegovu filistarsku estetiku, ne može videti ni osetiti ništa lepoga •— takav se jedan motiv ne može obraditi lepo, jer je on, po svojoj spoljašnjoj formi, personifikacija Ružnoće.
Ružno je — po rečniku međiokritetstva — sve što neugodno deluje na ljudska uverenja o lepome, a ta uverenja toliko imaju nijansa koliko na ovoj planeti ima ljudi. I još više, jer mnogi ljudi o lepome usvajaju po nekoliko »uverenja« i ta uverenja redovito su međusobno toliko kontradiktorna da je to za plakanje.
Ružan je prosjak zbog svojih prnja, ružno je siromaštvo zbog svoje bede, ružna je starost zbog očajne svoje senilnosti, ružna je nevera; isto tako ružna je psovka, zločin, krađa, blud i ostalo.
Dobro je da moralisti žigošu moralne stranputice, ali umetnosti je, međutim, pala u deo ta nezahvalna misija da takve crne strane života polepša i ublaži koliko je moguće ili ih sasvim ukloni.
Jedan istinski velik umetnik savladava takve nakarade života, on ih sputava pod božanske uze svoga osećaja lepote i dobrote; sve negacije njegove umetnik svojom pozitivnom dušom pretvara u podnošljive nezgode ili ih sasvim uklanja i one kroz njegovo delo postaju onakve kakav je on, kako
ih on oseća i vidi, to jest lepe. Ima i negativnih umetnika, ali toliko su retki da ih možemo bez brige ostaviti u njihovoj komičnoj uobrazilji da ih svet sluša i veruje im.
Jedan »Hamlet«, jedan »Otelo« ili bilo koja druga velika tragedija, počam od Eshila do dvadesetog veka, iako u stvari nose na sebi žig velikog bola sveta i nesreće roda ljudskoga, u stvari su lepe vizije umetnika, to su lepi primeri ljudske tragike, kobi i nitkovluka.
3.
Kao sve uzvišene misli, dela i pojmovi, koje mogu da kapiraju samo retki bogodani duhovi, tako i umetnost kipi od misterija i za prosečna čoveka nikad objašnjivih fenomena. Stoga se redovito u istoriji događalo da su visoki umetnici bili u ljudskome društvu primani s bagatelisanjem i prezirom.
Paganini je dobio nadimak paklenskog svirača, đavoljeg sina i čoveka koji ima veza s Belzebubom, a sve samo radi toga što je umeo da se služi violinom bolje no ikoji umetnik njegova doba. Ekstravagantni način, kojim je Paganini vodio svoj privatni život, doneo mu je čast da su ga tupoglavi kritičari onoga doba nazvali čak i šarlatanom, običnim afektantom s guslama pod pazuhom.
Jednoga Rafaela, Tolstoja, Šekspira ili Rođena zaista je teško razumeti, ali kada smo se duhom jednom već uzdigli toliko visoko da smo shvatili jednog umetnika, nama se tada o životu pruža sasvim nova, uzvišenija i pravednija slika, mi tada postajemo plemeniti i tek tada možemo reći da donekle razumemo svet. Pre nikako!
Savršeno umetničko delo u stanju je da, čoveka, koji se s uspehom uživeo u nj, privede mnogo bliže uzvišenosti i pravilnom shvatanju života, nego ikoja druga manifestacija kulture i ljudskog stvaranja.
Jedna slika Gužonova navela je njegovog zemljaka La l'ontena da piše basne, a Roden — posmatrajući Đordonovu »Seosku svečanost« — odbacuje novinarsko pero i prima kiparsko dleto da pravi brončane figure velikih vrednosti.
Jedna stranica Tolstojevih »Ispovesti« pretvorila bi razbojnika u sveca.
Umetnost snaži duh, otkriva tajne sveta i života, ona ublažuje boli i izgrađuje ličnosti — stoga je ona učitelj koji zaslužuje visoko poštovanje dostojnu zahvalnost onih koji znaju i mogu da imaju od nje koristi.
Motiv iz Boke Kotorske. Pogled na tivatski zaliv, pozadi Kotorski zaliv
Majnik Nande, Preddvor:
Popotnik brez roke
(Popotni zapiski.)
Jonsko morje.
Morska gladina je kot zrcalo. Le zdaj pa zdaj se požene riba iz vode, se preobrne v zraku in pade spet v vodo. Parnik pušča za seboj globoko, razpenjeno srebrno sled.
Sedaj nisem več sam. Seznanil sem se s starejšim, zelo prijaznim gospodom. Po rodu je Srb, a kdo je in kaj, mi ni povedal. Končno je pa to vseeno. Na potu se sklepajo poznanstva brez globjih vtisov in vezi. Posedava po krovu. Jako rad pripoveduje. Najraje govori o strahotah svetovne vojne.
0 borbah na Ceru, koder je izgubil roko, o svojih dveh sinovih, ki sta preživela strahotni umik preko Albanskih gora, nato pa oba v enem dnevu umrla na Krtu za tifusom, pripoveduje, da ne ve, ali sta pokopana ali so ju vrgli v morje. Zagrenjen je. V napredek človeštva ne veruje. Civilizacija, tehnika, znanost ubijajo vse dobro v človeku. Vse se peha za močjo, ljudje se sovražijo; zavist, laž, prevara cveto. Kje je danes sreča? Kdo je zadovoljen? Tisti, ki si je pridobil bogastvo, trepeta zanje in bi si rad nagrabil še več, tisti, ki nič nima, se bori za obstanek.
Krf.
Spet na potu. Obala se odmika. Ljudje na njej so vedno manjši. Na krovu hrešči harmonika, blazno se smeje saksofon. Razgreti pari se vrte v strastnem ritmu.
Potnik brez roke stoji sam ob ograji. Veter se poigrava z njegovimi sivimi lasmi in dviga prazni rokav. Tako strašen je ta prazni rokav v svoji nemi onemoglosti.
Pred nami je otok Vido. Dolge vrste belih križev. Ves otok je en sam križ, ena sama grobnica. In še ni imel dovolj zemlje, da bi z njo pokril vse tiste, ki so po strahotah albanskega umika, na robu upanja, omahnili. Tisoče nesrečnih žrtev so morale sprejeti morske globine.
Enoroki strmi v bele križe, strmi v temno vodovje.
»Sinova moja, kje je vajin grob? Zakaj sta morala umreti baš vidva, vidva, moja nada in uteha v starih dneh. In vi tisoči tu v globini in tam na Vidu in milijoni po vsem svetu? Zakaj ste poginili? Zakaj?«
Brod reže valove. Otočič Vido se manjša in izginja. Za nami je sinja grobnica. Na krovu igra godba, pari se vrte. S trdimi koraki stopa potnik brez roke mimo njih v svojo kabino. Prezir, skoro sovraštvo, mu berem v sicer tako mirnih očeh.
Otrantski preliv.
Temni se. Vode dobivajo sivočrno, mrtvaško barvo. V jamborih poje veter. V razsvetljeni jedilnici igra godba. Utrujeni mornarji posedajo po kotih. Potnik brez roke pripoveduje:
V	svetovni vojni je poginilo: 2 milijona 500.000 Rusov, 1 milijon 855.000 Nemcev, 1 in pol milijona Avstrijcev, od tega več kot polovica Slovanov,
1 in pol milijona Francozov, skoro milijon Angležev, 600.000 Srbov, pol milijona Italijanov, 450.000 Turkov, 160.000 Romunov, 115.000 Belgijcev, 90.000 Bolgarov, okrog 60.000 Amerikancev, 4.000 Grkov, 3.000 Portugalcev, 1.000 Japoncev.
Torej približno 10 milijonov mrtvih, poleg tega 15 milijonov ranjenih ter 5 in pol milijona pohabljencev.«
Nekje v mraku mornarji polglasno pojo. Mehko zveni hrepeneča pesem
o	domu in dragih.
»In še tole,« nadaljuje enoroki po dolgem molku. »V Braziliji mečejo v morje tisoče ton kave, v Ameriki sežigajo velikanske množine pšenice, uniču-
jejo stotisoče bal bombaža. — V bajni, bogati Indiji umro leto za letom za lakoto stotisoči ljudi, Evropa, Amerika, skratka ves svet ne ve kam z milijoni brezposelnih. Vse države sveta se z brezumno naglico oborožujejo, milijarde se leto za letom trošijo za povečanje in izpopolnjevanje morilnih priprav.«
Mirno reže brod svojo pot. V jedilnici hrešči harmonika, saksofon se noro smeji, pari se vrte.
»Ali ni blazni krohot saksofona odmev naše blazne dobe?«
Na nebu trepetajo brezštevilne zvezde, tu pa tam se katera utrne in v žarečem loku sikne čez nebeški svod, veter postaja močnejši, visoki valovi se razbijajo ob ladijskih bokih. Enakomerno reže parnik svojo pot v temo.
Hajrudin Curie, Sarajevo:
Pogibija Zrinjskog i Frankopana
Imena Zrinjskog i Frankopana zauzimaju vidno mesto u istoriji našega naroda. Zato je naša dužnost da se na dan njihove mučeničke smrti poklonimo njihovim senama i da progovorimo o njima nekoliko reči.
Vreme u kome su živeli i delovali ovi znameniti ljudi bilo je vreme robovanja ogromnog dela našeg naroda. Turci su u to doba držali u svojim rukama veliki deo današnje naše otadžbine, a granica njihove države zadirala je u današnju Savsku banovinu. Ostali deo naše otadžbine imali su u svojoj vlasti austrijski carevi Habsburgcvci, dakle Germani. Osim toga, oni su imali u svojoj vlasti i jedan deo Ugarske, dok su drugi deo držali Turci. Ugarskom i Hrvatskom upravljali su Habsburgovci iz Beča. Njihov car bio je Madžarima i Hrvatima kralj. Kraljev namesnik u Hrvatskoj bio je ban, a u Ugarskoj palatin. Hrvatska i Ugarska imale su svoju unutrašnju samostalnost, dok je Slovenija bila potpuno potčinjena bečkom dvoru.
Ali, u 17 veku naše povesti, kada su živeli spomenuti velikaši, Nemci su želeli da potpuno pokore i Hrvatsku i Ugarsku. Oni su, još ranije, sme-stili jedan deo svoje vojske u Hrvatsku sa zadaćom da preči daljnje prodiranje Turaka. Tako je nastala t. zv. Vojna Krajina ili vojna granica, kojom su upravljali nemački generali. Krajišnici ili graničari bili su slabo plaćeni i radili su šta su hteli u Hrvatskoj. Tadašnji hrvatski ban Nikola Zrinjski, stariji brat Petrov, ništa im nije mogao. Nemci su mrzili i Hrvate i Madžare i nastojali su da ih što više podvrgnu svojoj vlasti. Hrvati, pak, neprestano su čekali kada će buknuti rat s Turcima da ih proteraju iz osvojenog dela Hrvatske i da se reše bar jedne opasnosti, koja im je neprestano pretila.
Kada je buknuo rat između Austrije i Turske, i ban Nikola i brat mu Petar hrabro su se borili protiv Turaka. U ratu je pobedila hrišćanska vojska, ali je ubrzo sklopljen mir po kome se činilo kao da su Turci pobedili. Taj mir sklopio je slabi austrijski car Leopold, koga su Ugarska i Hrvatska priznavale za kralja. Kad su čuli za mir. Hrvati i Madžari bejahu ogorčeni. Oni su videli da ih Nemci zapostavljaju, da hoće silom njihove zemlje učiniti svojim pokrajinama i da rade s njima šta hoće. Pored toga, austrijska je vojska pljačkala po Hrvatskoj zbog čega su se Hrvati također bunili. Nezadovoljstvo protiv Nemaca bilo je toliko da su neki madžarski i hrvatski velikaši sklopili savez, okrenuli leđa Beču i zatražili pomoć u francuskog kralja Ludvika XIV. Najistaknutiji pretstavnici hrvatskih nezadovoljnika bili su: ban Nikola Zrinjski, njegov brat Petar, Petrova žena Katarina Fran-kopanka i njezin brat Franjo Krsto Frankopan.
Tokom pregovora s Francuzima nezadovoljnici su nudili francuskom kralju Ludviku XIV ugarsko - hrvatsku krunu, ako ih pomogne vojskom i novcem; oni su nameravali da svrgnu Leopolda i da proglase Ludvika XIV ugarsko - hrvatskim kraljem. Eto, takvo je bilo nezadovoljstvo u Ugarskoj i Hrvatskoj protiv Nemaca. U jeku tih pregovora umro je iznenada ban
Nikola Zrinjski, čija je smrt bila težak udarac za nezadovoljnike. Posle njegove smrti postao je hrvatskim banom njegov brat Petar. On je nastavio započete pregovore s Francuskom, u koju se mnogo uzdao. S Madžarima je Petar stajao u dobrim odnosima sve do smrti njihovog vođe Vešelenji-a, kada se Madžari cepaju od Hrvata i rade za sebe. Francuzi su znali zgodno da zagovaraju Flrvate, pa je Petar Zrinjski radi toga polagao velike nade u njihovog kralja Ludvika XIV. To nije dugo potrajalo, jer je Ludvik XIV sklopio tajni sporazum s Leopoldom poručivši Zrinjskom da ga ostavlja »za uvek«. Ovako neiskreno držanje Ludvika XIV stajalo je dobrim delom života Zrinjskog i Frankopana. Napušteni od Francuza, Zrinjski i Frankopan upiru svoj pogled u Poljsku, jer su se nadali da će im ona pomoći i protiv Nemaca i protiv Turaka. Ali iz Poljske ne dobiše odgovora. Još im je ostala jedina hrišćanska zemlja Venecija. Međutim i od nje nije stigla pomoć. Kako se je očekivao svaki čas turski napad na ostatke Hrvatske i Ugarske, a nemačka vojska u Hrvatskoj provodila je i dalje svoj pljačkaški život, Zrinjski je odlučio, posle izvesnog oklevanja, da stupi u sporazum s Turcima. On je poslao svoga kapetana Franju Bukovačkog da pregovara sa sultanom. Buko-vački je ponudio sultanu ovo:
1) Ugarska i Hrvatska dolaze pod pokroviteljstvo sultanovo i plaćaju godišnji danak od 12.000 talira; u ime sultanovo vladaće Ugarskom i Hrvatskom Petar Zrinjski i njegovi potomci; kad izumre njegovo koleno, Ugarska i Hrvatska same će izabrati novu dinastiju, što ima sultan potvrditi;
2) sultan ima da prizna Ugarskoj i Hrvatskoj staru slobodu i ustav;
3) Zrinjskoga će pomagati budimski paša sa 30.000 momaka, a ako ustreba i cela turska vojska;
4) gradove, koje turska vojska bude otela Nemcima pređaće Turci Madžarima i Hrvatima.
Bukovačkog su Turci lepo dočekali i on, misleći da mu je uspelo da sklopi savez s njima, poruči Zrinjskom, da je sve u redu. Zrinjski i Frankopan počeše po Hrvatskoj dizati narod na ustanak. Mladi knez - pesnik Frankopan znao je s isukanom sabljom držati vatrene govore i pridobijati mnoge ljude za ustanak. Ali od svega toga nije bilo ništa. U Beču su saznali za njihove veze s Turcima pre nego što su se oni nadali. Jedan Grk, koji je kao tumač prisustvovao pregovaranju Bukovačkog, javio je sve austrijskom poslaniku u Carigradu, a ovaj je obavestio bečki dvor. Osim toga, ni Turci nisu hteli rata s Austrijom, i tako su Zrinjski i Frankopan opet izigrani i prevareni. Ostalo im je još jedino da zamole milost od cara Leopolda. Leopold je najpre svrgnuo Zrinjskog s banske časti i na Hrvatsku je poslana carska vojska. Dok je ova vojska pljačkala i zauzimala hrvatske gradove. Zrinjski i Frankopan, oprostivši se s Katarinom, pošli su s nekoliko pratilaca u Beč. Pre nego što su pošli bila im je obećana sloboda, ali to obećanje trebalo je samo da im zamaže oči. Ćim su došli u Beč, postali su zarobljenici. Iz Beča su ih odvojeno odveli u tamnicu u Bečko Novo mesto. Sva Hrvatska u to vreme već je bila u rukama nemačke vojske.
Svaka odbrana Zrinjskog i Frankopana bila je uzaludna. Radi veleizdaje osuđeni su da im se otseče glava i desna ruka. Osuda je trebala da se izvrši 30 aprila 1671 godine. Uoči toga dana bilo im je dozvoljeno da se vide i oproste. Tužan je bio taj oproštaj. Frankopan je ušao u Petrovu sobu prvi i poslednji put otkako su u tamnici. Oprostivši jedan drugom sve, zagrliše se i poljubiše. »Zbogom«, reče Frankopan, »nadam se da ćemo se sutra zagrliti na drugome svijetu i to većom utjehom i mirom nego li ovdje.« Istoga dana, uoči smrti, obojica su napisala oprosna pisma svojim ženama: Franko pan Juliji, a Zrinjski Katarini. Petrovo je pismo kraće od Frankopanovog. Petar javlja ženi da će sutra (t. j. 30 aprila) biti pogubljen skupa s njenim bratom Franjom Krstom Frankopanom, s kojim se već oprostio. Opraštajući se s njom, Petar je moli da mu oprosti ako joj se nekad nešto zamerio. Za smrt je pripravan, ne boji se ništa, i moliće Boga da se na onom svetu sastane s njom, kad na ovom više ne može.
Frankopanovo je pismo dulje i napisano je s više nežnih osećaja. I on se oprašta sa ženom i moli je da mu oprosti »svaku i najmanju uvredu«, koju joi ie naneo otkad su se uzeli. On joj oprašta sve i žali što joj ne može ostaviti »poslednji spomen svoje najdublje ljubavi«, jer je »go i siromah«.
Napokon osvanu kobni dan 30 aprila 1671. Rano ujutro Zrinjski i Frankopan moljahu se Bogu. Oko 9 sati izveden je Petar Zrinjski pod stražom na gubilište. Posle čitanja osude, donesoše carsko pismo, kojim se prašta i jednom i drugom sečenje desnice. Čuvši to, Petar se nakloni gradskom sucu u znak zahvalnosti. Posle toga dovedoše Petra do mesta određenog za pogubljenje, koje je bilo prekriveno crnim platnom. Kad je Petar opazio kako ga ljudstvo gleda s nekim strahom, reče ispovedniku ove junačke i značajne reči: »Ovi se siromasi više straše moje smrti nego li ja.« Stupivši na crno podnožje, sam skine gornju haljinu, te je predade svome komorniku Todoru. Zatim izvadi zlatom vezeni rubac kojim mu Todor sveza oči. Dignuvši podu-lju kosu i ne rekavši ni reči, spusti se na kolena i prigne glavu. Kada je na satu otkucalo devet sati, zamahne krvnik, a Petar progovori: »U ruke tvoje, Gospode, predajem duh svoj!« Udarac pade na vrat, ali ne odrubi glave, nego tek drugi put. Četvorica ljudi odnesoše truplo na stranu i pokriše ga crnim platnom. Posle Zrinjskoga došao je na red Frankopan. Za vreme čitanja osude, Frankopan se glasno moljaše Bogu. Iza toga sam skine odelo i predade ga sluzi Bernardinu. Zatim razgali sam sebi vrat, a sluga mu zaveže oči. Uskliknuvši: »Isuse i Marijo!«, primi udarac, ali još nesrećnije od Petra Zrinjskog, jer ga krvnik zahvati po desnom ramenu i baci glavom na pod. Frankopan htede da ustane, ali ga utom stiže drugi udarac, koji mu odrubi glavu.
Pogubivši Zrinjskog i Frankopana, Nemci su mislili da će uništiti ceo narod. Ali im to nije uspelo. Njihova mučenička smrt ukorenila je u srca našeg naroda misao da г.е veruje Nemcu. Zahvaljujući tome, naš se narod i dalje hrabro borio, a rezultat te borbe s neprijateljem bilo je njegovo oslobođenje. Odmah posle oslobođenja zahvalni jugoslovenski narod setio se svojih junaka Zrinjskog i Frankopana čije su kosti počivale u tuđini, i odlučio je da ih prenese u svoju oslobođenu zemlju, kako bi se jugoslovenska pokolenja na njihovim grobovima mogla napajati velikom ljubavlju prema otadžbini i slobodi.
I	kada je, u aprilu 1919 godine, ušao u našu otadžbinu voz s kostima Zrinjskog i Frankopana, oduševljenju nije bilo kraja. Na svakoj stanici od naše granice do Zagreba prolamali su se uzvici: »Živela Jugoslavija!« i »Slava mučenicima!« U Zagrebu je bio sjajan doček. Pretstavnici celog našeg naroda i blaženopočivšeg Kralja Petra Velikog Oslobodioca poklonili su se ostacima Zrinjskog i Frankopana.
A mi ćemo im se najbolje odužiti, ako iz njihova života i rada izvučemo najlepše pouke za našu budućnost i ako u naša srca ukorenimo veliku, plemenitu i nesebičnu ljubav prema rodnoj grudi, narodu i Kralju.
Slava Zrinjskom i Frankopanu!
Napomena. Za bolje upoznavanje života
i	rada Zrinjskih i Frankopana preporučujem braći starijim naraštajcima da pročitaju delo našeg najpoznatijeg istoričara dr. F. šišića »Poslednji Zrinjski i Frankopani na braniku domovine« i Kumičićevu »Urotu Zrinjsko - Frankopansku«.
Јован Удицки, Срем. Мишровица:
Братска слога
Шо причици »Три лептира«)
Лица: Три брата, три сељака пролазника, мајка, анћели са сунцем.
(Догађа се на пољани, међу грмовима и џбуњем.)
Први брат (с цвећем плаве ooje):
Ходали смо доста... Овде ћемо стати, где мирисно цвеће разнобојно цвати, где птичице лете, цвркућу, и поју, где марљиви ратар оре њиву своју и где косом оштром сочну траву коси, где пчелица вредна купи мед и носи, где леитири лете, — један другог вија, где благн ветрићак пирка и ћарлија, где свежина струји и јача нам груди, где ее све око нас надмеће и труди да нам от.ме поглед соколскога ока, да у ходу пољем не жалимо скока.
Овде ћемо стати међ џбунове ове, да веземо слатке и шарене снове.
Други брат (с цвећем беле боје):
После ћемо кући, где нас мајка чека
ii	њезина лепа тиха реч п мека, у загрљај њезин лашћемо свн троје, с уста ће се њеннх пољупци да poje, глатки ће нам бити, к’о да су од меда, у нама сву радост она своју гледа.
Ми ћемо joj зато дати ово цвеће и радост њеној краја бити неће.
ЈБубав ирема њојзи пољем га je брала.
У њему je наша пзражена хваша.
У њему je израз: где нам нога стаје, да сећање на н>у свуда наше траје.
У цвећу су овом три најлепше боје.
Прва боја јесте, као небо што je,
Њоме joj желимо све iiito небо даје, да дани живота к’о сунце joj сјаје.
A друга je бела, — оку слатко прија, у знаку чистоте блиста се и сија, из ње нека струје' наших жеља звуци, д& je никад црни ne снађу тренуци.
Tpeha je црвена, света то je боја, јер крв свету значи палих нам хероја, љом дајемо савет с којим ћемо мрети: lio примеру њином ићи ћемо мети, да смо као они, како нам и личи, да се мајка с нама поноси и дичи.
Трећи брат (с цвећем црвене боје):
Ha евакоме меету и у свакој згоди ми смо сложна браћа н слога нас води.
Ово цвеће зато као доказ служн,
Први брат: Други брат: Трвћи брат:
када се у један оно свежњић здружи. •Здружимо га скупа, тад he лепше бити u милије мајци, да се њиме кити, тек тад he ее правој радости да преда, кад у њему слогу деце своје гледа.
(Цвеће свезују у свежњић.)
Да с-еднемо мало, одмор траже ноге, јер су стазе стрме претрчале многе.
(Седну.)
Ала je дивота на зеленој трави!
У слободи бнти — то je живот прави!
Свеж и лаган ваздух, ал’ нам сласти пружа!
Први брат (нађе пужа поред себе):
Погледајте, браћо, ja нашао пужа!
Други брат: Трећи брат: Први брат:
У кућу се скрио, као да жив нлје.
Kao да je лонов вечито се крије.
Да рогове пуети, хајдемо га звати и речима леиим храбрости му дати!
Сва тројица (певушећи, уз иратљу музике):
Пусти, пужу, рогове Ако нећеш слушатц, за велике стогове,	онда ћемо	кушати:
за рогате волове	змији тебе	тужити
и зелене долове,	и доле те	пружити
да постанеш газда,	no зеленој	трави,
да си богат вазда!	где се	легу мрави.
Пусти, тгужу, рогове!	Пусти,	пужу, рогове!
Нећемо се гложити,	Мрави	he те штипати,
већ ћемо ее сложити,	ти	ћеш онда ђипати,
нит ћемо се гушатн,	за	помоћ ћеш викати,
када hem нас слушати.	од	бола ћеш цнкати,
Хајде еад извири	ал	помоћи нема.
и рогове шнрн!	Зло се	теби спрема..
Пусти, пужу, рогове! Пусти, пужу, рогове!
Први брат:
Hehe да их пуети... Нек се од нас сели! He треба нам такав. Нек иде куд жели!
(Остави га иа страну.)
Други брат (нспруживши руку):
Гле, иа руку, браћо, овај час ми слетн буба-мара једна. Хоће да нас сети да he нам од пужа показ’ ти се боља u слушатн хтети како нас je воља.
Хајде да нам каже летом крила чилн’ с које he нам стране доћи гости мили!
Сва тројица (певају уз пратњу музике):
Буба-маро, буба-маро,	Нитамо те,	молимо	те,
хајде се покажи!	ваљда hein	нам pehu,
Ти си добра и паметна,	с које ћемо	стране	скоро
a то много важи.	миле госте	стећи?
Први брат: Други брат: Трећи брат:
Оде, гле на запад, где се рађа вече. Бака he нам дсЉи. To сигурно рече.
Их, ако нам дође, сем целова врели’, добићемо свега што нам срце жели.
(Зачује се потмула грмљавина, која се обнавља. све јаче и јаче уз севање муња и
дување ветра.)
Први брат:
Шта je ово сада? To грми и сева.
Облаци се дижу и с десна и лева.
Сав je бабин буџак у мраку и тами, a нас троје овде нађосмо се сами.
Невреме нам прети, жели да нас зграби, ми стојимо овде немоћни и слаби.
Разговор нас овде занео je много, не спазисмо облак, како прети строго.
Како страшно грми! Сад Бог како даде!
Kao да се небо ломи на комаде!
Други брат:
Један страшан облак над нама се вије Гледајте га само! Пљусак тек што није!
Грми све te тресе... Небо земљу кара да нам буде добра и илодове ствара.
He вреди нам кући сад одавде ићи, jtp ће нас у путу непогода стићи.
Останимо овде, страх пека нас мане!
Можда he нам доћн помоћ с које стране?
Нек грми ii i-ева! Ништа се не бојим, када смо сви троје: брат са братом гвојнм.
Само да нас пљусак мимоиђе гада!
Кад одсмо кући, онда нека пида!
Moh у лепој речи најсилнија лежи.
Да молимо кишу, нека од нас бежи'
Сва тројица (певају уз пратњу музике):
Немој, кишо, надати!	Г>иИу тужна, жалоона,
Молила то мајка.	к’о скпхана грана.
Ha камену седела.	^мај, кншо, милостп!
1	иако се вајка:	lio добру си зиана.
11мам ;‘oje дечнце	He жалости мајку нам!
на дале: ->м нуту,	Ту нам молбу примн!
ако пад£ ;ii добиће	Немој, кишо, падати!
Лољстицу љуту.	Молимо те n мн.
Трећи брат:
Први сељак пролазник:
Други брат: Трећи брат: Први сељак:
Први брат:
Први сељак:
Први брат:
Сва три брата: Први брат:
Други брат: Трвћи брат: Први брат:
Трећи брат:
Ево једног чиче! Долази нам срећа. Огртачем неким покрио je плећа. Можда he и нама под њим места бити и можда he моћи уз себе нас свити?
Ви, децо, стојите. He видите време? Зар ее не бојите? Зар немате треме? Ппгледајте само те облаке црне, у походе може и лед да hum сврне. Шта he бити с вама? Пожурите дома, јер можете лако страдати од грома!
Ту чекамо помоћ, јер нас слутње море, кад пођемо кући може бити rope.
Под огртач, чико, прими нас и склонн, непогода да нас нејаке не гони!
Најстаријег примам,. ()н првенство има, јер се оно даје увек етаријима.
Вае млађе не могу. Заклон бих вам дао. Огртач je. мали. Силно ми je жао.
Кад не могу са мном и два брата моја, не треба нн менн самом помоћ твоја.
Онда, абогом, децо! Остајте ми здраво! Раднте шта знате! Сасвим ми je ираво.
Збогом, чико! Збогом!
Остаје нам нада,
да he наша слога моћн све да свлада.
Долази нам опет један чика амо.
Xohe ли нам моћи да помогне само?
Све јаче 'и јаче rpk,iK2T!"a
II	нрирода страхом обузета сва je.
Све око наг дрхће, као грешно дете иред калпом од мајке, јер громови прете.
A Majica oe наша сад о нама брине. ()х, да сунце cime, да joj бригу скине!
Ja вас видех, децо, na се амо еврати’. Повратак вам кући ваљда време крати? Ту холибу имам, ал je врло мала, гек a ко би средњем мало места дала. Најстарији нека ту најмлађег пази! Ваљда да ће још когод овуда да слази? Па ће оо н за њнх наћи помоћ нека, човек добре душе, a и срца мека.
Други брат:
Други сељак:
Пр-зи брат:
Други брат:
Трећи брат:
Хвала, чико, много, ал не могу тако! Остаћемо овде, na ма било како, јер та.мо где нема места мојој браћи, ту ни мени нема, без њих нећу с’ маћн.
•Ja учшшх своје, —• то вам могу pehu, na ме неће савест мучити ни nehir.
(Оде.)
0, да нам je сад бар какво ћебе? Остаје нам еамо уздање у себе.
Ипак мене много теши чврста вера, да облаке густе наша елога тера.
Опет један чича у сусрет нам иде, к’о последљу наду очн ми га вмде.
Трећи сељак пролазник:
Шта je, децо, с вама? Не виднте л’ чуда'. Пут и мене na зло панео je туда.
Носим пуна кола са ливаде траве, a кљусе ми слабо, једва днже главе, ал још у њих може један од вас оести, најмлађега брата радо ћу повести.
Вас друге не могу, старији сте, већи, na можете лакше од коби утећи.
Опазих вас с друма пуне брига љутих, да вам nx олакшам, ето се упутих.
Трећи брат:
Трећи сељак:
Први брат:
Други брат:
Кад не могу браћа, онда нећу ни ja. Заједно еа браћом и невоља. прнја.
Онда, одох, децо, na у име Бога, нек вам на помоћп буде братека олога'
После тог нам више не оетаје ништа, већ да гдегод овде тражимо склоништа.
Играју се муље no небеском своду, K’o да су за игру једва creiuie згоду.
Први брат: Други брат: Трећи брат:
Први брат: Други брат: Трећи брат: Први брат:
Други брат: Трећи браг:
Свуд око нас пљушти, — киша каблом лије, али још изнад нас капи пало иије.
To су добрн знаци.
Не дај горе, Боже!
Ово се још лако подносити може.
Под грм овај хајд’мо заклон да нам буде!
Гране су му честе и помоћ нам нуде.
ХајдемгИ
Хајдемо!
Дивно he нам бити!
Загрљај he братски под њиме нае свити (Седну под грм и загрле се сва тројица обема рукама.)
Да нас види мајка, без бриге би била-Овде као да смо усред њеног крила.
Сад нас овде може ii сан да се сети.
Заклопимо очи, на да на нас слети!
Уморном нам телу треба санка лака.
У сну лако мине и страхота свака.
(Зажмуре са жељом да заспе. Долазе Анђели н доносе Сунце, носећи ra изнад грма, где су браћа. Грмљавина престаје н све je у светлости. Ово се дешава уз тихо сви-рање песме »Из братског загрљаја«.
Анђели (уз пратњу музике, наизменце рецитују, сваки но две строфе):
Слетели смо с неба	којом: брасте цвеће
доле међу вас,	мајци за леп дар.
слогс ваше лепе
дозвао нае глас.	Гледало вам слогу,
дивни украс тај,
Дадосмо вам санак,	кроз облаке тада
удакнусмо дах,	пустио je сјај.
у пријатном санку
да вас мине страх.	Разбило je облак,
гтишало je гром,
Сунце нам je сјајно	да no сувом путу
било веран друг,	свој нађете дом.
и оно се сишло
над наш леии круг.	Да вас мајка нађе
Љубав joj je мост,
Гледало вам љубав	да свима у крилу
топлу као жар,	даде места дост’.
Мајка:
Сва тројица Мајка:
Први брат: Други брат:
Трећи брат:
Мајка:
Први брат: Други брат: Трећи брат: Мајка:
Пред елогом вам све се Нек вас слога прати, савија к’о прут,	у њој naV je моћ,
њом имате' увек	дан вам она носи,
чист пред собом пут.	a ннкада ноћ.
С ibOMc увек само нек вам стреми ход, да вам срећно плови будућности брод.
(Анђела нестаје, свирка ирестаје, a Мајка долази.)
Тражим децу своју, јер гњев небо сасу. Пролазници неки ту рекоше да су и утеху добих, — о, срећна сам мати, одвојити да се не хтедоше дати.
Moh слоге им дала да Се стиша време u громовп страшни пред њом да занеме, без блата н чиете да им буду стазе, no којима к мени долазе и газе,
(искоче из грма радосни):
Ево наше мајке!
Ту сте, децо моја!
(Грли их ii љуби.)
Близина нас из сна пробудила. твоја.
Где, u сунце сија! Све око нас суво ...
Над нама je ведро ... Сам Бог нас je чув’о...
Прође што je било... Сад се не бојимо, јер си с нама, мајко, јер с тобом стојимо.
Брига ме je, децо, овамо довукла, да вае не 6ii снашла несрећа ii тукла, да вас од ње спасем и одведем дома, да страдали не би од муње и грома.
Ha нуту сам чула, како je све било, како вас je слога скупила у крнло.
To je лепо било. Тако, децо, треба!
Слога вам je прека к’о залогај хлеба.
Набрасмо ти цвећа, на дар да ти дамо, љубав према теби брала га je само.
Mucao на тебе води нас и веже.
Пред њом што нам смета мора да подлеже.
Зато нам се није зло могло да дееи, јср у мисли нашој ти нам, мајко, jecn.
Нек вам je то, децо, увек у памети!
Не бојте се иикад зло када вам прети, ако међу вама братока елога влада, у љој нам je снага и најлешиа нада.
У слози јс иила, што облаке гони, пред којом се удес сваки зао клони, пред њоме ее муње и громови плашо.
Све покорно пузи испред елоге ваше,
<■ њоме су вам стазе, којима ндете, све чисте и светле, јер их она мете.
Братска слога ваша у свакоме куту водиће ii мене no сувоме путу.
Самопоуздања она he вам дати, боз помоћи ич’је моћи ћете стати.
Упамтите речи које ћу вам каз’ти:
Слога вас je спасла и увек ће спасти.
(Мајка нзговара ове евоје речи уз прикладну музику.) K P A Ј.
lsmet A. Tabaković, Sarajevo:
Misli
Istina i pravda vode čovjeka niz bolne staze, jer oni trnjem i mukom do besmrtnosti slaze.
Ljubav, sloboda, istina i pravda neka bude opće dobro sviju ljudi na zemaljskoj kugli.
Herojska borba genija i njihova nesebična ljubav prema narodu i domovini, pobjeđuje vazda prostor i vrijeme koristeći cjelini.
Teško je pametnom čovjeku priginjati se pred glupošću i nesnosno je plemenitom puzati pred surovošću.
U današnje materijalističko doba idealom biti ne znači prošlosti pripadati, jer idealizam nije samo mrtva prošlost, nego je i živa sadašnjost i budućnost.
Na slavnoj tradiciji naše prošlosti izgradujmo našu budućnost!
Ko ljubi svoju domovinu i za narod sreću stvara, taj djelom i poštenim radom to uvijek opravdava.
Ponosno slijedimo stope naših duhovnih velikana i svanuće nam zora vedrijih dana.
Doći će vremena u kojima će se mržnja pretvoriti u beskrajnu ljubav, a nesloga u bratstvo. Ovo je vizija moja o idealnom vremenu.
Cieniji su vanredni umovi, neobični ljudi, koji čovječanstvu svojom naukom i izumima rasvjetljuju put života i otkrivaju njegov smisao.
Nekaj o Sokolstvu
Število Sokolov neprestano narašča; kako ogromne so že danes vrste Sokolov v primeri z onimi, ki so bile še ob času ustanovitelja Tyrša, pa vendar lahko rečemo, da se do danes prav za prav število ni mnogo povečalo. Koliko jih imamo takih, ki bi se v resnici zavedali svojega sokolskega poslanstva? Koliko jih imamo, ki se v resnici trudijo in si prizadevajo, da bi širili Tyrševe ideje med narodom in ga tako dvigali, koliko takih, ki bi se sami ravnali po Tyršu? Da, koliko jih imamo, ki v resnici do dobra poznajo to, kar je učil Tvrš? Mnogi v naših vrstah ne vedo niti, zakaj so Sokoli, ne vedo, kakšne so naloge Sokolstva, so prepričani, da je prenehal pomen Sokolstva, čim smo dosegli samostojno državo. Lahko imamo tako v svojih vrstah mlačne ljudi, ki se ne bodo nikoli potegnili za Sokolstvo, kaj še, če bo le nanesla prilika, bodo še sami udarili čezenj in pritrjevali vsakomur, ki bo govoril proti Sokolstvu. Taki ljudje nam več škodujejo, kot pa koristijo: škodujejo zato, ker ne poznajo sokolske naloge, ker se zato zanjo niso mogli navdušiti in v resnici v Sokolstvu ne morejo gledati nič pomembnega. Sokoli so pač zato, ker so se nekoč vpisali in ker smatrajo, da so s tem izvršili že veliko domoljubno delo, da je že to dovoljna legitimacija, ki izpriča dobrega državljana. Če pa je še povrhu član Jadranske Straže, ali kake druge nacionalne organizacije, če pride še na kako sokolsko zabavo, nastop ali akademijo, kar je seveda že precejšnja žrtev, potem pa je že vzor nacionalnega človeka! Vendar pa še tega ne delajo iz kake notranje potrebe, iz veselja, ampak le zato, ker se čutijo nekako obvezane, ker se ne marajo zameriti prirediteljem (predvsem v manjših in podeželskih krajih). Taki ljudje nam nič ne koristijo; če pa še po vrhu vsega zabavljajo in hočejo vse najbolje vedeti ali kritizirajo stvari, ki se jih popolnoma nič ne tičejo, potem je bolje, da jih ni v naših vrstah.
Da pa imamo take ljudi, smo tega gotovo tudi sami krivi: društva namreč se premalo brigajo za svoje pripadnike, premalo pažnje polagajo na vzgojo dece, naraščaja, članov, ne znajo jih navdušiti v dovoljni meri, to pa zato, ker se mnogokrat vaditelji ne potrudijo dovolj, ker često sami niso dovolj podkovani za nalogo, ki bi jo naj vršili. Res je, glavno je telovadba, toda telovadba še ni vse. S samo telovadbo ni mogoče ustvariti dobrega Sokola. Če hočemo postati pravi Sokoli, ljudje, kakršne je hotel Tyrš, moramo tudi miselno spoznati in doumeti Tvrša, moramo do podrobnosti spoznati vzroke in namene, zakaj je ustanovil Sokolstvo.
V	pričujočem spisu hočem obravnavati to vprašanje, prikazati, kakšen naj bi bil Sokol ter obenem podati glavne vire, iz katerih je Tyrš črpal gradivo za svojo mogočno zgradbo.
Tvrš je videl svoj narod, kako leži ponižan, brez pravic in lastne volje, kako izvajajo nad njim Nemci svoj absolutizem, ter mu hočejo odvzeti še najdražje, kar ima — ko mu že niso mogli nič drugega vzeti — lastni jezik, katerega je govoril že pred tisoč leti in še več, odkar so se predniki Čehov, pa tudi naši pradedi naselili na svojem današnjem ozemlju, pa še poprej, ko so bivali z ostalimi Slovani v svoji prvotni domovini, v današnji Rusiji, nekje severno od Karpatov, med Vislo, gornjim Dnjeprom in zapadno Dvino. Videl je nevarnst, ki je pretila njegovemu narodu in ostalim Slovanom pod Avstro-Ogrsko monarhijo. Sicer so to nevarnost videli pred njim že drugi narodni buditelji na Češkem kot Šafarik, Kolar in drugi, ki so zanesli med slovanske narode narodni ponos, ki so jih dvignili iz teme, v kateri so do takrat blodili, da so se začeli zavedati svojega narodnega obstoja, da so začeli zahtevati narodnostne pravice, ki so jim pripadale, da so začeli zahtevati svobodo političnega udejstvovanja pod avstrijsko državo, svojo upravo, šolstvo in svoj narodni jezik. Toda vendar niso prišli na misel, da bi si ustvarili samo-
stojno, nezavisno državo, da bi se uprli avstrijski nadvladi z orožjem v roki. Do tega spoznanja je prišel Tyrš, ki je videl, da je edino ta pot, ki jo bo treba nekoč doseči, da pa to ni mogoče brez zadostne priprave, ne samo duševne, ampak tudi telesne, da si bo tako lahko narod sam, z lastno močjo in z lastnimi mišicami priboril svobodo. To mu je bilo vedno pred očmi: svoboda, samostojna država — za to je bilo treba vzgojiti ljudi, pa ne samo to, treba je bilo vzgojiti ljudi tako, da bodo znali to samostojnost ohraniti, da bodo znali svojo državo dvigati v gospodarskem, kakor tudi kulturnem oziru. Torej na zunaj in znotraj močnih in lepih ljudi. To nalogo pa je nameril Sokolstvu.
Tyrš nam sicer ni zapustil nikake knjige, ali podobnega, kjer bi zbral vse gradivo, na katerem temelji Sokolstvo. Vendar pa so sestavili drugi možje na podlagi raznih člankov in spisov, ki jih je priobčil Tyrš, na podlagi njegovih govorov ob raznih prilikah, cel filozofski sistem, ki je eklektičen, kajti ta njegov filozofski sistem ne izhaja samo iz ene temeljne misli, na podlagi katere bi gradil, ampak je Tyrš študiral razne filozofe, povzel od njih vse to, kar se mu je zdelo njegovi duševnosti primernega, kar se mu je zdelo, da more koristiti njegovemu narodu v dosego cilja, ki mu ga je postavil. Delal je podobno, kot dela čebela, ki leta od cveta do cveta, srka sok in ga izloča naposled v obliki strdi. Kje pa so bili cvetovi, iz katerih je Tvrš črpal sokove, ki nam jih je naposled priredil kot nekaj povsem novega, nekaj kar je bilo sestavljeno iz vsega najboljšega?
Prvi tak vir je našel Tyrš v grški kalokagathiji, kar pomeni po naše lepota in dobrota. To je bilo stanje, ki si ga je želel doseči vsak Grk; lepo razvito telo, ki učinkuje na nas lepotno; pa ne samo telo, ampak tudi lepo dušo. Kakor so to skušali doseči Grki, z istimi sredstvi se služi Sokolstvo, namreč s telovadbo. S telovadbo dosežemo, da se naše mišice enakomerno razvijejo, da so tako vsi deli telesa v neki skladnosti, v harmonični celoti, kajti predvsem harmonija je tisto, kar vpliva na nas estetsko ali lepotno. Najsi bo ta harmonija v oblikah, v barvah, v zvokih, kratko vse kar je v neki medsebojni povezanosti, kar si ne nasprotuje, vse to ima na nas nek poseben vpliv, vse to nam nudi neko zadovoljstvo, neko duševno naslado.
Zato se zatekamo, da je učinek še večji, k godbi ob priliki raznih nastopov, ko že sama skladnost gibov, enotna obleka, enakomerno razvrščeni telovadci, ko že vse to samo po sebi učin kuje na nas, ko nam zapusti čisto svo jevrsten dojem, tako da nas od njega »kar zona spreleti«. Iz istega vzroka delajo plakate za razne sokolske zlete in prireditve umetniki, zato prodajajo umetniško izdelane znake in značke.
To so vse na videz same malenkosti, ki pa imajo na nas silen vpliv.
(Dalje prih.)
Sokoli na Šar- planini
Ljuboten z južne strani. V sredini kozja stena
Kozja stena na Ljubotena. Na njenih galerijah se je grel medved, ki je zbežal pred nami v bližnji gozd
Smučarstvo je v Sokolstvu smotrno urejeno in se zelo hitro razvija. Danes šteje sokolska organizacija že nad 15.000 smučar j ev-Sokolov. V vseh delih države se prirejajo vsako leto sokolski smučarski tečaji, ki nimajo samo telesnovzgojni, ampak tudi propagandni značaj.
Ptrlbeg
Letošnjo zimo v marcu se je vršil poleg drugih tečajev tudi savezni smuški tečaj na Sar - planini. Bratje tečajniki so videli, s kakimi krasnimi smučišči razpolaga Južna Srbija in brez dvoma se bo smučarstvo tudi v tem predelu naše države še močno razvilo. Pričujoče slike je posnel na tečaju vodnik brat Majnik ter nam jih dal na razpolago.
Lojze Kovač, Ljubljana:
Gašper prvič v Ljubljani
(Vesela lutkovna igra v petih dejanjih.)
(Dalje)
11. dejanje.
Na ulici v Ljubljani. Na eni strani bančno poslopje, na drugi izložbe, v ozadju
karakterističen motiv.
Sredi odra stoji stražnik. Tramvaj pripelje mimo, stražnik mu pokaže prosto pot.
Nekaj ljudi se sprehaja. Stražnik odide z odra.
Gašper (pride in se razgleduje na vse strani): Saj bi bilo komaj zadosti, če bi imel oči spredaj in zadaj! Kakšne hiše! Nekatere so višje kot naš domači zvonik in večje kot blejski grad, ki se mi je zdel do sedaj največja hiša na svetu! Pa koliko vrvi imajo razpetih preko ceste od hiše do hiše in celo po strehah! Menda suše perilo na njih ali pa nastavljajo ptičem limanice, ali kaj! Hihihi — ta Ljubljana je pa res narobe! (Čuje se zvonjenje tramvaja; Gašper poskoči.) Salabolt — kaj pa je to. (Tramvaj pelje čez oder.) Da te vendar! Kako gladko drči po cesti! Kje neki ima konje vprežene? In krave tudi ni videti	nobene!	Menda	jih	ima
zadaj? To je pa res narobe! Glej no, saj zadaj tudi ni	nič! Glej. glej, glej,	glej,
kje je že! Ti kajon ti onegavi! (Mimo pride gospod.) O klanjam se, imenitni gospod! Ta je pa dobra — Ljubljančani so menda vsi gluhi! Saj je vendar kranjska navada, da se ljudje med seboj lepo pozdravijo! Tu so pa menda vsi gluhi! (Tramvaj zvoni.) Salabolt, kaj pa je spet to? (Tramvaj zvoni na vse pretege.) Kaj se je neki zgodilo, da tako zvone? (Tramvaj pripelje in se ustavi pred Gašperjem.)
Sprevodnik: Hej, čujte vi, ali ne slišite zvoniti?
Gašper: Seveda slišim! Kaj bi ne slišal, Saj zvoni kakor na	blejskem	otoku!
Sprevodnik: Zakaj se pa ne umaknete?
Gašper: Kaaaaaaj?
Sprevodnik: Umaknite se vendar!
Gašper: Zakaj bi se umikal? Saj imate na levo in desno še dovolj prostora!
Sprevodnik: Čujte — umaknite se, sicer vas povozim! Ali vam je treba hoditi kar po sredi ceste?
Gašper: Kje pa naj hodim drugje kot po sredi? Pošten Kranjec hodi samo po sredi ceste, nepošten pa se okrog voglov skriva!
Sprevodnik: Ali se umaknete ali ne?
Gašper: Kaj bi se umikal? Saj sem bil jaz prvi tukaj!
Sprevodnik: Klada neumna, stran!
Gašper: O ti zelena pošast, kako se napihuje! A pravijo, da pametnejši vedno odneha! Pa naj bo, no! Da se ne bo razpočila’ ta zelena žaba! (Se umakne, tramvaj zdrči dalje in zvoni.) Hihihi, ta je pa res dobra! Sam vozi po sredi ceste, pa bi jaz ne smel tu hoditi! Hihihi!
Gospa (pride mimo).
Gašper: O dober dan, mati, dober dan!
Gospa: Dober dan. Kaj bi radi?
Gašper: Kaj bi rad? Hihihi! — Ste pa res radovedni!
Gospa: Kaj pa hočete?
Gašper: Kaj hočem? I saj nočem ničesar — samo pozdravil sem vas!
Gospa: Pojdite se solit! (Odide.)
Gašper: Kaj? Solit naj se grem? Saj nisem gnjat! Hihihi!
Stražnik (se počasi priziblje izza vogla).
Gašper: O salabolt, kdo pa je to? (Stopi čisto v stran ter ogleduje stražnika. Kadar se ta obrne proti njemu, se Gašper hitro odvrne. Zase) Ta je pa ptič! Bržkone je general! — Nagovorim ga; ta mi bo že vedel prav povedati. Če pa ni general, mi pa tudi ne bo zameril! A če mu rečem samo carinik, bi mu bilo morebiti premalo in še hud bi bil nemara na me. Da le ne bo hud, če ga povprašam! (Stopi proti stražniku, ki je s hrbtom obrnjen proti njemu.)
Stražnik (se obrne).
Gašper (odskoči, se približa znova): Dober dan, gospod general!
Stražnik: Kaj?
Gašper: Dober dan, gospod general!
Stražnik: Nisem general!
Gašper: 1, če še niste, pa še boste, hihihi! Le potrpite, saj ste še mladi in zdravi, gospod finanear.
Stražnik: Kaj?
Gašper: 1 no, pravim, če ste samo carinik, general lahko še postanete!
Stražnik: Ali se hočete norčevati?
Gašper: Ne, ne, nikakor ne, gospod carinik!
Stražnik: Slišite vi, kdo pa ste sploh?
Gašper: Jaz? Sploh? Hm, kličejo me za Gašperčka. Veseli me, da sva se spoznala, gospod carinik!
Stražnik: Kaj pa iščete tukaj?
Gašper: Tukaj? Hm — tukaj prav za prav nič ne iščem!
Stražnik: Kaj pa potem delate tukaj?
Gašper: Kaj delam? Prav za prav nič ne delam!
Stražnik: Čemu pa ste potem prišli sem?
Gašper: Čemu sem prišel? A tako — hm, veste, zato, da si naberem denarja! Stražnik: Kaj?
Gašper: Ali ste gluhi? Skomina me po denarju!
Stražnik: A tako! Ujel sem lepega tička!
Gašper: Res, tička? Kje pa ga imate? Pod kapo?
Stražnik: Zdi se mi, da ga imate vi pod kapo! Pojdite, greva na policijo!
Gašper: Kam? Na policijo! Kaj pa je tam?
Stražnik: Tam imajo za take goste, kot ste vi, posebne sobe z zamreženimi okni. Gašper: O salalbolt! Kaj bi tisto! Jaz ne iščem sobe! Svoj denar iščem!
Stražnik: Svoj denar? Kakšen denar?
Gašper: Zadel sem glavni dobitek! Veste, gospod carinik, danes sem dobil pismo, da sem zadel glavni dobitek. Pa sem jo takoj primahal v Ljubljano. Gori pri Bledu sem doma. Vidite, pa sem vas hotel vprašati, kje dobim svoj denar! Stražnik: To mi ni znano!
Gašper: Mi je čisto vseeno, če vam je kaj znano ali ne! Povejte mi samo, kje je banka.
Stražnik: Kakšna banka?
Gašper: 1, kaj jaz vem, kakšna je! Saj je nisem nikoli videl! A bi rad vedel, kje je. Stražnik: Katera banka?
Gašper: Sveta nebesa, ta človek je bolj zateleban kakor moja krava, ki jo imam doma v hlevu! Čujte, vi: tista banka, v kateri je moj denar! Ali me zdaj razumete? Stražnik: Če ne veste imena, vam ne vem povedaiti! Bank je v Ljubljani več! Ne vem, katero vi hočete. Tule je že ena.
Gašper: Kaj tole? Poglejte no, saj res! Saj stoji zapisano, da je banka. Hihihi. Naj mi doma le kdo reče, da se Gašper v Ljubljani ni spoznal! Hvala lepa, gospod carinik, pa brez zamere! Kadar pa boste vi prišli v našo	vas,	pa vam	bom	jaz
kazal pot. Na svidenje, pa brez zamere! — Salabolt, zdaj	pa bo denar. Srce mi
bije, kakor bi šel pred sodnika! Gašper, korajža velja! (Odide za banko.) (Tramvaj privozi mimo. Začuje se ropot, razbijanje.)
Gašper (za odrom): Halo, čujte! Hc, vi, odprite! (Razbija.)
Stražnik: Kaj je to? Kdo razgraja, (Gre za oder.) Čujte vi, ali	ste	znoreli?
Gašper (za odrom): Nič nisem znorel!
Stražnik: Zakaj pa potem razbijate in delate tak ropot?
Gašper: Če mi pa ne odpro! Trkam in tolčem, pa se nihče ne oglasi. (Prideta na oder.) Zakaj neki ne odpro? Ali sem zato prišel po denar, da mi bodo pred nosom vrata zapirali?
Stražnik: Danes je nedelja, pa je vse zaprto. Počakajte do jutri!
Gašper: A tako! Vi ste pa res prava neroda; zakaj mi niste tega takoj povedali? Saj sem dobil skoraj žulj na roki, tako sem udrihal po vratih!
Stražnik: Mirujte, ali pa vas odpeljem v zapor!
Gašper: Bežite no, kaj bi se kregala, ko sva se komaj spoznala! Saj nikomur nič nočem! Ali sem jaz kriv, če mi nočejo odpreti. Saj sem čisto miren! (Tramvaj zazvoni.) Slišite? Zakaj pa temu nič ne rečete? Ves božji dan zvoni in ropota po cesti! Zakaj bi potem še jaz ne smel? Hihihi! (Tramvaj privozi.)
Gašper (sprevodniku): Slišite, vi, koga pa prepeljavate ves božji dan sem in tja?
Sprevodnik: Tistega, ki se hoče peljati!
Gašper: O, poglejte no, saj to je imenitno! Slišite, kočijaž, jaz bi se tudi rad peljal!
Sprevodnik: Kam bi se radi peljali?
Gašper: Kam, Hm, ta je pa dobra! Kam neki! Mi je čisto vseeno! Kamor hočete!
Sprevodnik: No, kar	vstopite!
Gašper: Kaj? A res	lahko vstopim? Ste pa res prijazen človek!	A, kje	se	pa	zleze
v vašo kureto?
Sprevodnik: Kar tu zadaj — le hitro!
Gašper: Že grem, že grem! (Zleze na tramvaj, tramvaj odpelje. Gašper kliče.) Z bogom! Hihihi! Na svidenje!
Gospa (prihiti): Gospod stražnik, gospod stražnik! Ali niste videli nekega potepuha?
Stražnik: Potepuha? Kaj se je zgodilo?
Gospa: Klatil se je okoli mene ter mi končno ukradel dežnik!
Stražnik: A tako! Seveda sem ga videl! Z dežnikom sem ga videl!
Gospa: Na pomoč! Držite ga!
Stražnik: Za njim!	(Oba odhitita.	Tramvaj pripelje,	Gašper izstopi.)
Gašper: Hihihi! —	To je pa res	imenitno, pa sem	spet tam,	kjer	sem	bil	prej!
Hihihi! Hvala lepa, gospod kočijaž, najlepša hvala! Kadar pridete vi k nam v vas, vas pa bom jaz vozil okoli! Imam voziček na štiri kolesa, še skoro nov. Od svojega starega očeta sem ga dobil in konja imam tudi, veste, šimeljna! (Tramvaj odpelje.) Pa na svidenje, gospod kočijaž! Salabolt, to je bilo pa imenitno! Če bi že imel svoj denar, bi se vozil ves ljubi dan sem ter tja s to zeleno škatlo. Najbolj imenitno pa je to, da se voziš in voziš, pa si nazadnje ravno tam, kjer si bil prej! Hihihi!
Meščan (pride in poje): Pil	bi ga vsak	hudič,	plačal pa nič!
Gašpar: I seveda, hihihi, to	bi bilo najbolje!
Meščan: O permejdunaj — kakšen t’č pa s’ ti?
Gašper: Jaz nisem ptič! Gašperček sem!
Meščan: Al’ Gašperček, al’ Peter ali Pavel, to m’ je vseen’! Kuga pa delaš tle, ti pisana marela?
Gašper: Vsak me sprašuje, kaj tu delam! Prav nič na delam, ti kumara rdeča!
Meščan: A, taku! No videš,	pol sva pa	dobra	prijat’la! — Jest	tud'	n’č na delam!
Sam tu mi še povej, od	kje si! Ali	s' doma z Iga ali iz Kurje	vasi?
Gašper: Hihihi, ta je pa dobra! Kaj pa mislite? Jaz sem Kranjec, pravi pristni kranjski Janez! Iz Urbanove vasi pri Bledu sem doma!
Meščan: O, de b' te zlomek! Že douh’ nisem govoru s človekam, ki b’ prišou od t’ku deleč! Kuga pa delaš u Ljubljan?
Gašper: O, vi zgaga ljubljanska! Nič ne delam! Samo po denar sem prišel.
Meščan: A? Po d’nar? Sej sem rekel, da sva kuk’r ustvarjena drug za druz’ga! Vi n'č na delate, jest n'č na delam, vi imate d'nar, jest ga pa nimam n’č. To je kok’r nalašč! Čujte, taku prijateljstvu je treba počast’t' z dobro kapl’co! Pejva v oštarija! Delu s' bova pa razdelila: vsak pou: jest bom piu, vi boste pa plačal’!
Gašper: Hihihi, kaj imate v Ljubljani tudi gostilne? Prav res, skoro bi pozabil na svoj želodček! Kar pojdiva!
Stražnik in gospa (prideta).
Gospa: Ta je, ta je! Držite ga! Na pomoč!
Stražnik: Stojte!
Meščan: Presnet’, me že imaja! Hitr'. hitr’! (Sune Gašperčka z odra in plane za njim.) Gašper (za odrom): Kam se pa tako mudi?
Stražnik: čakajta pobalina! (Za njima.)
Gospa: O, moj dežnik! Moj lepi dežnik!
Gašper (priteče, se zaleti v gospo in jo podere).
Gospa: Ojojoj! Ojoj! Na pomoč! Roparji! Morilci! Na pomoč!
Gašper: Kaj se pa derete? Kdo vam pa kaj hoče?	Zakaj	pa se ne	umaknete?
Stražnik (priteče): Ga že imamo! Zakaj ste vzeli	gospe	dežnik?
Gašper: Kdo ga je vzel? Čujte, gospod, ta marela	je moja! Razumete!
Gospa: Ne, ne, gospod stražnik . . .
Gašper: Kaj »ne«: Ta morela je moja, pa konec!
Gospa: Ne, gospod stražnik, ta človek ni tisti, ki	mi je	vzel dežnik.	Oni	drugi je, ki
je bil pravkar tu, je pravi!
Meščan (priteče, pa zagleda navzoče): Ojej! (Se obrne in zbeži.)
Gospa: Ta je bil, ta je bil! Držite ga! Na pomoč!
Stražnik (odhiti za njim).
Gašper: Hihihi! Kaj se pa tako derete? Ali vas kaj boli?
Gospa: Kaj? Nesramnost! Kaj vas briga!
Gašper: O joj, kdo vam pa kaj hoče? Kokodajsate kakor razjarjena kokoš! Hihihi! Gospa: Molčite! Moj dežnik! Moj dežnik! (Odide.)
Gašper: Hihihi! Ta je pa res imenitna! Kdo bi si bil mislil, da bo v Ljubljani tako veselo! Salabolt, mrači se že! Banka pa bo šele jutri	odprta! Kje naj	prenočim?
Nikjer nobenega skednja, nobenega kozolca,	nikjer	nobenega travnika!	Vse	je
zaplankano! Aha, tamle vidim nekaj zelenega! Menda so drevesa! Za eno noč bo že kako! Pa poglejmo! Lahko noč — otroci — jutri se spet vidimo!
Zastor.
(Dalje prih.)
NAŠI PESNICI
Vilko:
Vesnica proleća
Jedne noći pred proleće Nečujno je prošla ona,
Iza nje je cveće cvalo----------
I zvonila sitna zvona.
Zadrhtale šume stare, Zanjihale grane vite,
Probudile četinare I pupoljke male skrite.
Ptičice su zapevale Sa tananih zelen-grana, Pramaljeće pozdravljale U osvitak belog dana.
Jedne noći pred proleće Vetrić grane još je njih’o Vesnica je šarno cveće Prosipala tiho, tiho ...
Др. Boj. B. Рашић, Београд:
СУНЦУ
Oj, сунце мило, вечито драго, Извор’ живота, највеће благо Ha светле путе, чаоне и праве Увек иас водиш живе н здрав«. Нит’ има тајне, — ох, Боже мој!
Да je не нађе тај зрачак твој.
Поносно светлиш с бескрајног неба И сваком живом припремаш хлеба,
Да тебп тежи, да дигне главу,
Да тебе иозна, — Божију славу! Светли, засветлн — oj, снагом евом! Помози, слабом и роду мом!
Сунашце мило, топло високо, — Да ти си за нас Божије око!
Ох, увек, увек гледај нас, гледај, Подржи храбри у пропаст не дај! У дому срцу твој еунчев зрак Нек’ увек гонм и бол и мрак!
Ismet A. Tabaković, Sarajevo:
Prosjakinja
Sa čedom na grudima, Na hladnom trotoaru Klanja se ljudima 1 nada se daru.
Na od'jelu joj staru Već tragovi se vide,
O	davno umrlom čaru Što u prošlost ide.
I tako ona prosi Kroz dane i noći,
I u grudima nosi Krikove bez moći.
Tek jednog će dana Kraj Miljacke ledne Pasti s mnogo rana Tijelo žene jedne.
I na blatnoj cesti Ležati će mrtva Ljudske bezdušnosti Opet jedna žrtva.
Milan I. Flanjak, konjički narednik,
Soko —
Ta koliko je slatnih strana Na ovome zemnom šaru: Polja, brda, okeana —
U divotnom svome čaru!
—• Kraj najlepši i nad svima To je moja Otadžbina.
АГ od svakog kraja sveta Za me ima jedan samo — Jedna mila zemlja sveta:
Moje blago sve je tamo. Drugde za me nema sjaja Drugde nema moga raja;
—	Kraj prekrasni među svima To je moja Otadžbina.
Zagreb:
Otadžbini
Gde najlepše sunce greje.
Tu najlepše zora sviti —• Nigde drugo tako nije Ko ’u taj kraj ponositi:
Sve to sija, divno blista,
Kao bajna zora čista.
— Kraj jedini medu svima To je moja Otadžbina.
Sjaj, bogatstvo u njem cveti: Sreća, slava i sloboda.
Sve krasote, veličine Sve radosti i miline.
— Kraj najmiliji među svima To je moja Otadžbina.
Ст. M. Мутибарић, Деспот Св. Иван:
Док се Турчин коље рез’о гуслар нас je у круг стез’о
—	опасиво братском слогом -да сви гложно, a ca Богом, прегнемо на дело врло:
Да re не бп нле.мс гтрло ...
ГУСЛЕ
Оне су нас оачувале, зато нек им хрле хвале:
,јер од њих смо прво пошли на до овог данас дошли: да имамо мајку свију, поносну Југославију!...
One су нас сачувале и крепке иам снаге дале да гтварамо домовину, нашу милу Отаџбину: врлу мајку баш нас свнју леиу нам -Југославију!...
Пазимо нх, сестре миле! Поштујмо их, браћа драга! To су од нас заслужиле ie што скрше гнусна врага, те iiito даше пута роду напослетку н елободу!...
Proleće na selu
Zeleni se lug i polje, Sav zemaljski kraj,
Za sve ljude dobre volje Nastao je raj.
Ptičice se pesmom glase Danak čitav, vas,
Sva priroda rascvala se, Smešeč se na nas.
Miris cveča sa livada Zaustavlja dah,
Proleće nas zove sada I priroda sva.
Sa veseljem pastir peva I sa njime drug,
Pomažu im: slavuj, ševa, Da sve ori lug.
Čista savest ljudskog stvora Peva čitav dan,
Sve dok suton iza gore Ne pošalje san ...
Vilko:
Majska noč
Jorgovan plavi je cvao	Na grančici jorgovana
Mirisom treptao zrak	Slavuj je pesmu zvao,
A mesec tiho lutao	A oblak ern ko vrana
I krio se za oblak.	Mesecu pogled krao.
Katkad bi vetrič zanjih’o Grančicu jorgovana I bilo bi tiho, tiho Do zore novog dana.
A. Francevič, Ljubljana:
Jeleni
Jeleni hočejo čez reko širno.
Najprej najjačji v njo se zakadi, potem še drugi tja spusti se mirno, vsak prejšnjemu na križec posadi glavo z rogovjem težkim. Le vodnik opore nima — sam svoj pomočnik.
Poglej jih: dolga vrsta plava v vodi, prvak Rogin na drugi breg jo vodi.
Ko truden je in že boli ga vrat, priključi redu gosjemu se zad.
Zdaj drugi —• Trdorog — na čelu niza na ono stran okretno se podviza.
Pa tudi on nazadnje je opešal, glavo bo na Rogina zdaj obešal, saj Rukež 111 je prednjak verigi, blaginja trope vse mu je na brigi.
Na kopnem so in voda z njih curlja, a meni solza iz oči roslja, ko vidim zgled vzajemnosti, podpore, da lepše človek vselej ne premore.
Јован Влаховић, Фоча:
Слога:
СЈ10ГА, ЉУБАВ И БРАТСТВО
Љубав:
Ja сам она братска слога, која свугде радо стижем, и врлине своје расне — међу браћом својом дижем.
Ja се увек створим онде, ко зажели срце.м мене; a од сваког бежим тамо, где се пакост, злоба, крече.
Где год љубав моја влада, где се њојзи срцем кличе; ту из њене топле душе, свако добро братско ниче.
Moje срце сваког радо, без разлике љуби, воли; и услугу сваком чини, за њу да се и не моли.
Слогу треба свак да жели, љеиим цвећем да re кити; јер без слоге праве cpehe, ii не може нигде бити.
Ко љубави братске нема, треба да je срцем тражи; љубав сваком, ко je жели, бол и тугу, јаде, блажи.
ЈБубав треба зажелети na ће радо сваком доћи: с њом се лако души дижу изнемогле, слабе моћи.
У срцима сложне браће, љубав срећу своју тражи; без љубави њихов жнвот, и не вреди, н не важи.
Тамо где се љубав диже, и где братска слога бива; за напредак н будућност, љубав своју срећу снива.
Љубав треба свак да воли, срцем својнм да jv бије; само њоме човек може своју срећу да добије.
Братство:
Без љубави, миле, братске, нема елоге евоје ираве; само љубав, слога братство, сваку злобу брншу, даве.
Где брат с’ братом, евојим срцем, љубав братску, знда, дилсе; ту кроз слогу њину братску u јединство поднстиже.
Кроз Соколетво наше мило, љубав нека цвета, ниче; и кроз братско срце наше, слога нека пева, кличе.
Нашој моћи онда неће, нигде бити свога краја; до пооледњег нашег братског,, Соколског уздисаја.
Naša vojska
Proslavljena, slavom ovenčana, Opisana, pesmom opevana,
Po herojstvu daleko čuvena Jeste vojska nas Jugoslovena.
Naša vojska, to je snaga jaka, To je gnezdo Sokola - Junaka! Biti vojnik, to je sreča prava, Jer te čeka zadovoljstvo, slava.
Vojnik služi Kralju, otadžbini, Njemu uvek cilj jeste jedini: Branit Kralja, služit svome rodu, Biti borav za mir i slobodu!
Zato vojnik, ponosan je, srečan, Svaki dan mu ko praznik je svečan Pa on kliče sada ko i prije:
Mi smo vojska kojoj premca nije!
Franjo A. Sabol, Pribislovec:
Sokolsko selo
Ko ukopano selo već spava,
Budna je još gde po koja glava — Sokoli to su, braća na javi, Vježbaju marno na svojoj spravi.
Sve je tu lako i svakom je pravo — Svi se pozdravljaju rado sa »Zdravo!«, Niko ne pita ni za kakve časti — Svi se do jednog »ti«-kaju bratski.
Mi seljaci nismo toga znali Što Sokoli bi sve nama dali: Umesto krčme i njene kugljane Seljaci polaze u sokolane.
Svakog dana naše selo stiže: Prosveti, napretku, slozi bliže. Ne puštamo da dušom drijema -T’jelom i duhom ono se sprema.
Bore se da ideja pobijedi, Viteškim korakom sve ju sl’jedi. Ovako nam treba stalno ići 1 brzo će spas domaji stići.
Симеуновић Лазар, Београд:
ЗАСТАВА
Застава je симбол свети, кроз витештво ојачани, иод њом ћемо свакој сили — брже, лакше одолети.
Здравим путем она води, љубављу нам душу краси,
Отаџбини н Словенству — тако гесло на њој гласи.
Заставниче, развиј гордо н>ена крила, да се иод њом загрљони, u Соколством запојени — густо збију браћа мила.
У соколским стремљењима, хајдмо за њом, браћо, сложно, за напредак роду своме — хајдмо за н>ом сви побожно.
RADOVI NAŠEG NARAŠTAJA
Franjo M. Sonlor
Dne 26 marta o. g., na Vel. petak, zaklopio je zauvek svoje mlade oči i zaspao večnim snom naš nezaboravni brat Franjo M. So n tor, naraštaj ac čete Pribislavec.
Bilo mu je 17 godina.
Na Uskrs posle podne skupili se omladina, naraštaj i ostali prijatelji i rođaci, da odadu po-slednju počast mrtvom bratu. Težak je bio ovaj rastanak; sve je plakalo; ni jedno oko nije moglo ostati suho nad prizorom, koji se zbivao u času kada se mladi unuk opraštao od svoje mile majčice i sinak od svoje majke. Težak je bio cvaj momenat. U 4 sata krenula je pogrebna povorka mesnim ulicama prema večnom počinku. U povorci se nalazilo 40 naraštajaca i mnogo članova
i	dece. Mladom bratu nosila je četa venac s jugoslovenskom trakom na kojoj je bio ovaj natpis: »Poslednji pozdrav svom bratu — Sokolska četa«. Bilo je još mnogo i drugih venaca.
Nad otvorenim grobom brata Franje Sontora, oprostio se dirljivim oproštajnim govorom brat Franjo A. Sabol, načelnik čete.
Našem nezaboravnom mladom bratu naraštajcu kličemo: »Večna ti slava!«
Slavo Svoboda, Tivat:
Veliki ljudi govore
Rousseau (Ruso): Na selu učimo ljubiti čovječanstvo i služiti mu, a u gradovima ga učimo mrziti.
Spinoza: Što više upoznajemo prirodne pojave, to potpunije poznajemo biće božje.
Emerson: Svako zlo, koje nas ne uništava, naš je dobrotvor.
Emerson: Čemu plug ili jedro, čemu zemlja ili život, ako nema slobode?
Charlye (Šarli): Društvo neće moći nikad napredovati, nego će biti prisiljeno uvijek bankrotirati, dok svaki ne bude radio ono zašto je stvoren.
Keats (Kic): Lijepa stvar, radost za uvijek.
Buffon: Genij je dugotrajna ustrpljivost.
Rochefoucauld (Rošfuko): Ništa ne sprečava čovjeka toliko da bude prirodan, nego sama želja da bude takav.
Edison: Čovjek je dva posto nadahnuae, a devedeset osam posto znoj.
Shakespeare (Sckspir): Svako mjesto na koje pada nebesko oko, mudrome je čovjek« srećno utočište.
M. Vidovič: Imamo i možemo sve! Samo u sebi treba tražiti vrela snage i u sebi paliti svijetla i ići putevima naše rođene duše.
Salamon: Blago čovjeku, koji nade mudrost, jer je s njom bolje trgovati nego srebrom.
Goethe (Gete): Mnogo želi čovjek, a ipak mu malo treba.
Škrinjar Jože, Ljubljana:
Zdravo, naš dragi bral!
Zdaj mladega kralja imamo, ki naših je, fantovskih let.
Po rajnem očetu poznamo, za narod, kot Oni, ho vnet.
Darujemo Ti. mladi kralj naš, svoje življenje, moči.
Mlada so srca, saj nas poznaš, mlada in verna, vroče krvi.
Radi za Tabo šli bomo v boj, vodi nas! Vodi nas Ti!
Kamor porečeš, gremo s Teboj, saj v srcu smo vdani Ti vsi.
Aleksander, Tvoj oče, bil tudi je naš, saj vsem je bil dober kot Tebi,
In zdaj smo Ti bratje, saj nas poznaš, bratje smo vdani Ti, verni.
Vedno vsi zvesto ob Tebi stojimo, prenašamo vse, kar trpiš, in vedno se radi s Teboj nasmejimo, če včasih se Ti nasmejiš.
O, mladega kralja imamo,
ki naših je, fantovskih let.
In delo njegovo vsi dobro poznamo:
»za dom in za nared naš svet!«!
Prosenc Živojin, Ljubljana:
Brat Aleksander Kostnapfel
27. aprila t. 1. je praznoval 60-letnico rojstva brat Aleksander Kostnapfel, član Ljubljanskega Sokola. Jubilant je soustanovitelj sokolskega društva Ljubljana-Šiška in je prvi uvedel v slovensko sokolsko organizacijo telovadni oddelek dece.
Brat Kostnapfel ima za seboj že nad 45 let požrtvovalnega sokolskega dela. Rodil se je v Šturjah na Goriškem. Radi svojega trdnega narodnega prepričanja in dela so ga po svetovni vojni italijanske oblasti ukle-njenega odpeljale v zapore zloglasne tržaške jetnišnice radi suma »soudeležbe pri snovanju upora proti italijanski okupaciji«.
Ko se je vrnil zopet v Ljubljano, je nadaljeval svoje sokolsko delo zlasti med mladino. Radi njegove izredne vestnosti mu je bilo poverjeno najrazličnejše delo v društvu, župi in savezu. Se danes je delaven član TO sokolske župe Ljubljana in njenega mladinskega odseka.
Bratu Kostnapflu se zahvaljuje sokolski naraščaj za vse njegovo naporno, a plodonosno delo in mu želimo vsi še mnogo zdravih, delavnih in uspešnih let! Zdravo !
Rosenstein Karel, Jesenice:
Miškove počitnice
i.
Šole je konec. Na Vidov dan je prišel Miško domov ponižno in skesano. Glavo je imel sklonjeno globoko na prsi. Nikomur si ni upal pogledati v oči. Doma je vrgel izpričevalo na mizo in odšel na vrt. Zamišljen je korakal po stezi in premišljeval, kako se bo zagovarjal pred očetom.
»No, kako je bilo?« ga ustavi močan in rezek glas. 'Pred njim je stal oče.
Mišku niti na misel ni prišlo, da bo srečal na vrtu očeta. Zato je presenečeno obstal in sprva ni vedel, kaj bi odgovoril. Končno se je le ojunačil in izjecljal:
»V matematiki so me vrgli.«
»Aha, v matematiki, lenoba lena. Ali ti nisem vse leto pravil, da se uči. A ti si se rajši podil okoli. Se boš pa sedaj učil. Le čakaj, vsak dan po tri ure « Stari Logar, Miškov oče, se je razburil, a udaril ga ni, kakor je Miško pričakoval.
Oče je počasi korakal proti hiši in Miško za njim kot ozmerjan kužek. Pripravljen je bil na najhujše. Na tihem sc je jezil na brezsrčnega profesorja matematike in tudi očetu je zameril, da ga je oštel.
Na pragu ju je čakala mati. Sklepala je roke in vzdihovala. Tudi ona je že izvedela za Miškov neuspeh; žalostna je bila in obenem vesela, da ni popolnoma padel. Saj glave ni tako slabe, si je mislila, ko bi se le hotel učiti. Pa bo že bolje, ko pride k pameti.
Oče ga je še malo oštel, mu pravil napake in mu obljubljal, da bo sedaj pela šiba, če se ne bo učil. Miško je uvidel, da je glavno minulo, in bil zadovoljen, da ni bilo kaj hujšega. Nekoliko mu je bilo žal radi izpita, a to samo toliko, ker no bo smel na morje, kamor bi šel, če bi bil izdelal. Vedel je, da bo moral vsak dan poslušati očitke radi slabega uspeha. A tega si ni gnal k srcu.
Takoj po kosilu sc je izmuznil iz hiše in odšel v Ločje. Tam ga je ustavil tovariš Tine.
»Kako si izdelal?«
»Eh, v matematiki so me položili.«
»No, mene so pa za vse leto. Pa mi	je vseeno.	Oče	še nič ne	ve. Mati
mi je rekla, da tako nisem za drugam kot za kravjega pastirja.« Slamnikov Tine je potisnil roke globoko v žep in nemarno popačil obraz.
»Glej, tudi Mlinarjev Žane prihaja«, pokaže Tine s prstom na grmovje, ki se je razdelilo.
»Ali so tudi tebe vrgli?« ga naenkrat vprašata oba.
»Ne,« jima veselo odgovori Žane, »učitelj mi je rekel, da naj bo za enkrat. Drugo leto, da bo drugače.«
»Kaj pa Mačkov Jože in Močnikov	Bine? Ali	sta	izdelala?«
»Mačkov Jože, vem, da je, in mislim,	da je Močnikov Bine tudi.«
In tovariši so se še dalje pogovarjali o šoli in se jezili na učitelje, ki so popolnoma brez srca. Ko so si nekoliko olajšali srca, so zavili k reki. Slekli so se in veselo poskakali v vodo.
Sonce je že zatonilo, ko jc prišel Miško domov. Pričakoval je, da bo moral zopet poslušati očetovo grajo. A oče je imel dosti opravkov v krčmi, mamica je pa predobrega srca, da bi ga oštevala.
(Dalje prih.)
G1LASNIKL
DR. LJUDEVIT PIVKO
Dne 29. marca t. 1. je umrl v Mariboru brat dr. Ljudevit Pivko. Z njim je izgubilo jugoslovensko Sokolstvo požrtvovalnega in neumornega delavca, velikega misleca in skromnega človeka, idealnega Sokola, ki mu je bilo sveto sokolsko načelo: Ne koristi, ne slave. Z dr. Pivkom pa je izgubila tudi naša sokolska mladina .svojega velikega prijatelja in vzornika.
Brat dr. Ljudevit Pivko se je rodil dne 17. avgusta 1880 v Novi vasi, v občini Sv. Marko pri Ptuju. Po končani osnovni šoli in gimnaziji je študiral v Pragi filozofske nauke, ki jih je končal na vseučilišču na Dunaju in je postal profesor. V Pragi je telovadil v Praškem Sokolu in je postal prekaljen Sokol. V Mariboru, kjer je nastopil 1. 1906. službo profesorja, je bilo
njegovo izvenšolsko delo posvečeno v prvi vrsti Sokolu. Bil je med ustanovitelji mariborskega Sokola, njegov tajnik, vaditelj, podstarosta. Sodeloval je z vso njemu lastno energijo in marljivostjo pri Sokolski župi Maribor, ki se je ustanovila 1. 1913.
Med svetovno vojno mu je velela njegova sokolska dolžnost, da pomaga rušiti gnilo in mačehovsko Avstrijo. Kot jugoslovanski vojni dobrovo-Ijec - junak si je pridobil nevenljivih zaslug pri ustvarjanju Jugoslavije.
Po svetovni vojni je bila prva njegova pot zopet v Sokola v svobodni in uedinjeni Jugoslaviji. Postal je starosta mariborske župe, od 1. 1929. pa starosta Sok. društva Maribor I, kar je ostal do svoje smrti. Brat dr. Pivko je bil več let narodni poslanec v Beogradu.
Brat dr. Pivko je bil tudi odličen književni delavec. Spisal je več zgodovinskih in narodopisnih knjig ter prevedel več del iz češčine in ruščine. Sokolsko literaturo je obogatil s številnimi spisi in knjigami. Tudi »Sokolić« mu dolguje zahvalo za vrsto lepih člankov, iz katerih žari vsa njegova ljubezen do sokolskega naraščaja. Znamenite so knjige o njegovi dobrovolj-ski akciji Carzano.
Grob brata dr. Pivka je na pokopališču v Mariboru. Naše Sokolstvo in še posebno naraščaj, ohrani ime velikega pokojnika - Sokola dr. Ljudevita Pivka v častnem in svetlem spominu!
III sokolski slet češkoslovačkog sokolskog saveza u Americi biće u junu 1937 u Grant-parku u Čikagu. Zadnji slet bio je 1933 god. prigodom svetske izložbe u Ci-kagu. Na ovogodišnjem sletu proslaviće Američki sokolski savez svoj 20-godišnji jubilej. Slet će biti otvoren 13 juna svečanom akademijom. Od 16 do 17 juna biće takmičenja na kojima će nastupiti 1300 Sokola i Sokolića, a zaključiće ih 19 juna uveče proslavom u počast pobednicima. U nedelju 30 juna biće saradnjom od 3000 sokolskih članova glavni sletski dan. Pripreme za ovaj slet već su, naravno, u najvećem jeku.
Aparat za tamanjenje buba. Po voćarskim farmama u Južnoj Africi prokušavaju novu spravu, koja je kadra da uništi ogromna mnoštva buba. Sprava je zapravo 3 i po metra visok stub, koji se može vrlo lako preneti i postavljati bilo gde. Na stubu je reflektor, koji baca jake, zelenkasto žute zrake. Svetio privlači bube u ogromnom broju i sve su osuđene na propast. U unutrašnjosti stuba tvori se, naime, razdušna struja, koja uvlači gamad te je skuplja u naročitoj posudi, pa je onda spale. Pošto se procenjuje šteta što je čine bube samo u voćarskim farmama Južne Afrike godišnje na 250.000 funti šterlinga, izdaci za ove nove sprave isplaćuju se za kratko vreme.
Prah iz svemira. Već pre mnogo godina znali su astronomi, da ljudi opažaju samo neznatan deo meteora što padaju na zemlju. Čovek živi samo na kopnu, pa ni suha zemlja ni izdaleka nije sasvim »za-posednuta«, nego pretstavlja kopno neznatan deo zemaljske površine. Nesrazmerno veći deo ove površine zauzimaju mora, a mora su uza sav moderni parobrodski promet toliko usamljena, da je već vanredan slučaj ako ljudi opaze kakav meteor. No iz svemira padaju na zemlju još i druge neke stvari, o kojima želimo ovde govoriti. Radi se o padanju »nebesnog praha«, t. j. vrlo sitnih čestica, koje uvećavaju težinu naše zvezde pokretnice svaki sat, kao što su izračunali astronomi, za približno jednu funtu. Ovi »mikrometeori« (mali meteori) po svojim najdebljim pret-stavnicima jedva su tako veliki kao glavica jedne bučke, a najmanji medu njima imaju promer stotog dela milimetra pa i manje. Danas pretpostavljaju da se sastoje tamne magline u svemirskom prostoru, koje veoma otežavaju promatranja astronoma, od takvih prašnih čestica. A meteorolozi i astronomi misle još nešto. U višim vazdušnim slojevima ustanovili su više vlage, nego su je pretpostavljali ranije, i na ovaj način vrlo je lako moguće da se stvaraju, kad dolaze u ove slojeve zemaljskog vazduha veće množine svemirskoga praha, kondenzacije koje imaju za posledicu velike kiše i grad. A to je, kao što smo rekli, samo mišljenje. Znanost napreduje sve više te se nada, da će jednoga dana pomoću tih malih čestica otkriti novi most između zemlje i svemira. Međutim zemlja postaje svaki sat za jednu funtu praha teža, za funtu praha što pada na nju iz drugih svetova.
Za šalu
Nije baš učtiv. »Ja sam zbilja na kraju sa svojom pameću.« — »Taj put jamačno nije bio bogzna kako dugačak ...«
Prijatelj životinja ribiču: »Jeste li ikada na to pomislili da ostavlja svaka riba što je vi uhvatite muža i dvadeset hiljada neopskrbljene siročadi?«
Nepravda. »Moja je majka prema meni vrlo nepravedna. Kad ja grizem nokte, ona me uvek bije, a kada naša mala Anki-ca celu nogu turi u usta, ona se smeje, tako joj je drago.«
Fina koža. Obućar: »Ovde sam vam doneo cipele za vaš put na Severni Pol. Kako ste bili zadovoljni sa zadnjim cipelama?« — Istraživač: »Sjajno, najbolje cipele što sam ih ikad u životu pojeo!«
Kod vračare. »Vi ćete dobiti žuljeve na nogama.« — »Hoću li mnogo od njih da patim?« — »Ne, nikako. Voz će vam skoro zatim otseći obe noge.«
Dobar napredak. »Ne čini li ti se, tata, da sam u klaviru vrlo dobro napredovao?«
— »Svakako, dete moje, ja mogu barem već da spavam, kada ti sviraš!«
Vaganje. »Kad sam vagala kajsije što ih je moj sin kupio kod vas, manje ih je bilo pola kilograma. Kako je to moguće?«
— »Draga gospođo, to ne mogu đa vam kažem. Moja vaga je svakako u redu, a što bi bilo kad biste vi možda vagali još svoga sina ...«
Nesrečni petak. »Vi idete u petak da pecate ribu? A koliko ja znam, vi držite đa je petak nesrećan dan.« — »Istina, ali danas mi je palo na um da bi mogao petak biti i nesrećan dan za — ribe.«
Kolač za rođendan. »Mnogo ti hvala za kolač što si mi ga dao za rođendan«, kaže žena svome mužu, »samo ne razumem što znači sijalica na kolaču.« — »Sijalica ima četrdeset sveća.«
Mušica. U zatvoru razgovaraju dva kažnjenika o svojim zločinima. »Zašto si ti ovde?« — »Zbog jedne mušice.« — »Kako to? Zbog jedne mušice valjda nije još niko došao u zatvor.« — »Ti nemaš pojma o tome! Provalio sam u banku i kad sam bio u najboljem poslu, uleti mi u nos jedna mušica te sam morao strašno da kijam. I tako me nađoše i uhvatiše ...«
Iz uredništva
Naredni 5 broj Sokolića izići će, zbog velikih praznika, zajedno sa 6 brojem kao dvobroj i to u mesecu junu. Rukopise treba poslati uredniku najkasnije do konca meseca maja.
I pored svih upozorenja i saveta uredništvo još uvek prima rukopise u vrlo slabom stanju kako po obliku tako i po sadržini. Rukopisi treba da su svestrano doterani!
Možebitne savete i želje glede uređivanja Sokolića neka se uvek jave uredniku našeg lista, a ne upravi. Zdrave misli i predloge uvek će se uzeti u obzir — ta, to je od koristi listu i uopšte našem Sokolstvu — samo ako nam to budu dozvolile druge okolnosti.
Nedostaje nam dobrog gradiva sokolske sadržine, što je od velike potrebe našem naraštaju. — Pesama imamo uvek dosta, a naročito slabih! Nije svako pesnik! Mnoge pesme, koje ni u čemu nisu zrele za štampu, moraju svršiti u urednikovom košu. Još mnogokoja pesma morala bi svršiti u košu, ali to ne činimo da već u početniku ne ubijemo svaku volju i odvažnost. Naši naraštajci i naše naraštajke morali bi se, razume se oni koji su za to sposobni, češće javljati u rubrici »Radovi našeg naraštaja.« — Dobro bi nam došle i lepe slike, telovež-bene — sokolske sadržine, iz života našeg naraštaja i t. d.
Čim bude više gradiva, tim će list biti bolji i naš naraštaj zadovoljniji. Uzmite to u obzir i radite!
Križanka (I): Vodoravno: 1) Pck, 4) Laž, 7) Poset, 10) Rt, 12) Sto, 13) KS, 14) Trn,	16)	Ara,	17)	Zadruga, 18) Vis, 19) Ave, 21)	On, 22)	Lim, 24) Av, 25) Pečar,
27) Vid,	28)	Kap.	—	Navpično: 2) Ep, 3) Kos, 4)	Leo, 5)	At, 6) Prt, 8) (izpade!),
9) Osa; 11) Trzin, 1)3 Krava, 15) Nas, 16) Aga, 18) Vol 20) Eva, 22) Led, 23) Mak, 25) Pi, 26) Ra.
Ispunjalka: dva književnika: 1) Takovo, 2) Oduran, 3) Limari, 4) Stisak, 5) Točiti, 6) Omiljen, 7) Jačina. — Uspravno: Tolstoj — Kumičić.
Križanka (II): Vodoravno: 1) Ker, 4) Pod, 7) Poper, 10) Ak, 12) Kes, 13) Ba, 14.) Bas,	16)	Jaz,	17)	Maribor, 18) Ped, 19) Boč, 21)	In, 22)	Pag, 24) Na, 25) Dinar,
27) Gaj,	28)	Don.	—	Navpično: 2) Ep, 3) Rok, 4) Pes, 5)	Or, 6) Rab, 8) Pelikan,
9) Voz, 11) Kamen, 13) Baron, 15) Sad, 16) Job, 18) Pir, 20) Čaj, 22) Pij, 23) Gad, 25) Da, 26) Ro.
Ispunjalka: Samo vodoravno: 1) Arsen, 2) Uvjek, 3) Goolj, 4) Ural, 5) Sječe, 6) Traka, 7) Šaran, 8) Elba, 9) Nikud, 10) Ovens, U) Avala. — Okomito i u osenčenim poljima: August Šensa — Seljačka Buna.
Skrivačica: U — mi — sli — do — mo — vi — na.
Rešenja iz 3 broja »Sokolića«
Rebus
(Zlatko Veritas)
1, 2, 3,
4 B + L + S = fra
=== FRA
КОЊИЋЕВ СКОК
(Зора М. Томић, нараштајка, Вршац)
ти
вуј
ни
сла
не
скри
paj
ce
ком
на
не
он
га
жи
из
ни
ље
ва
ме
свог
да
ce
Ispunjalke
(Slavo Svoboda, Tivat)
1
2
3
4
5
6
1
2
3
4
5
6
Prvi lik : 1) samoglas; 2) teška kovina; 3) drvena ploha; 4) pokrajina u Južnoj Africi; 5) prorok iz Biblije; ) cvijet. — Drugi lik : 1) organi za krvotok (pad); 2) beš krivulja; 3) turska gospođa; 4) ime Maruliča; 5) sto (provinc.); 6) najmanja ptica. — T r e ć i 1 i k : 1) naš pjesnik (Luka); 2) strmoviti; 3) špaga; 4) dijelovi tijela; 5) gradič u Sloveniji; 6) ovijeno. — Podebljani redovi daju prezimena naših književnika i to redom: slovenački, (Valentin): »Ilirija oživljena«, srpski dramatičar (Laza): »Maksim Crnojević« u prvom liku. U drugom dobijemo srpskog pisca imenom Stevan (napisao: »Ivkova slava«), te najvećeg slovenačkog književnika (Ivan) »Sluga Jernej i njegovo pravo«). Treći lik daje posljednjeg hrvatskog pjesnika Ilirca, i također hrvatskog pisca imenom Ivo, autora Pauka.
Zagonetna adresa
(Zlatko Veritas)
Ovaj naš brat iz staroga Klisa Ormare pravi i stolove razne;
On ume da skuje i mrtvački les,
A majstorski pravi sanduke prazne.
BRAT
NIKO STOR
KLIS