Број 10. Одеса, 19. јуна 1916. год. Год. L СЛОВЕНСКЕ ИЗЛАЗИ СВАКЕ НЕДЕЉЕ. НОВАЦ И ПИСМА ШАЉУ СЕ HA УПРАВУ «СЛОВЕНСКОГ ЈУГА> У ОДЕСУ, УСПЕНСКАЛ УЈШЦА 46, KB. 22. ЈЈГ ОРГАН ЈУГОСЛОВЕНА У РУСИЈИ. ТЕЛЕФОН 28—65. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ИСТОМ СТАНУ. РУКОГШСИ СЕ HE ВРА-ЂАЈУ, НЕПЛАЋЕНА ПИСМА СЕ HE ПРИМАЈУ. ПРИОПЋЕЊА СЕ HE ПРИМАЈУ. ПРЕТПЛАТА ИЗНОСИ ЈЕДНОГОДИШЊЕ 6 P., ПОЛУ-ГОДИШЊЕ 3 P., A ПОЈЕДИНИ БРОЈЕВИ 10 К. I JUGOSLOVENSKI PROGRAM. ITALIJA Radi važnosti predmeta prenašamo u vjernom prevodu uvodnik pod gornjim naslovom poluslužbenog lista «Co-riere della sera» broj 146 (Subotu 27. maja 1916). «Poslije intervencije Italije u euro-pejski rat, naša se je štampa malo ili uopće ništa bavila budućim odnosima izmedju Talijana i Slovena na Jadranskom moru ; diskusija o spomenutom predmetu se je uvijek izbjegavala iz čisto političkih razloga: jer u vrijeme, kada se Talijani i Srbi bore proti zajedničkom neprijatelju, ne bijaše zgodno staviti na dnevni red pitanja, koja bi eventualno mogla dovesti do sukobe. Opstoje mnogi drugi razlozi i interesi, koji nas spajaju i koji savjetuju temeljni sporazum izmedju dvaju naroda i ti moraju prevladati. ^ ' Ovim shvaćanjem su zadojeni Hit svi talijanski političari i novine, koje imaju veću odgovornost pred javnim mnijenjem. Austro-njemački val, koji je privremeno poplavio srpsku državu, postavio je Talijane u veoma delikatan položaj, jer ne izgledaše umjesnim i velikodušnim govoriti o ograničenjima buduće Srbije, u času tako tragičnom za domovinu onih, koji se usudiše izazvati austro-ugarsku i germansku silu i bugarski bijes, i koji bijahu od te bure slomljeni. S druge strane rat, u kojem stanju se dandanas nalazi, ne dozvoljava još predvidjeti konkretnu točnu formu u kojoj će se odrediti budući politički europejski položaj. Bolje bijaše dakle u ovom času ne-podizati takova pitanja i ne uzbudjivati čuvstva izmedju Jugoslovena i Talijana; skup velikih interesa za historiju Europe i osiguranja slobodnog razvitka, moraju u vrhovnom interesu slobode sviju naroda, civilizacije i ekonomije Jadrana, da nas prisile biti ujedinjenima u budućnosti. Na žalost ova korist i nužda, nijesu shvaćena bila u pravom smislu i duboko sa strane srpskih i hrvatskih pa-trijota. Njihova je propaganda preslaba granica jednog programa, koji bi morao bio voditi računa o razlozima historijskim, geografskim i političkim vojničkim, ekonomskim vlasti na Jadranu, osnovane na trajnim prijateljskim odnosima izmed Talijana i Slovena. Propaganda hrvatskih i srpskih pa-trijota prikazala je u savezničkim državama, u Petrogradu, Londonu i Parizu jadransko pitanje u jednoj formi, koja vrijedja talijanske interese i čuvstva i koja nije sigurno učinjena da se u sada-njem času uzmognu gojiti nove simpatije za jugoslovenske težnje u našem kraju. U Londonu i Parizu osnovao se je Komitet od emigranata Jugoslovena, u kojem su predstavljene razne političke grupe Slovena Dalmacije, Istre, Trsta, Hrvatske, Bosne, Kranjske i ugarskih Srba. Komitet je bio i jest veoma agilan i radin. Komitet predao 1. maja 1915 Delcasseu, tadanjem ministru inostranih poslova Francuske, i Izvol-skome, ruskom poslaniku u Parizu jedan memorijal o težnjama Južnih Slovena. Četvrtog jula iste godine obratio se je Komitet u Londonu na Lorda Greya, ministra inostranih poslova, i opetovao sa velikim žarom svoj program i svoje želje. Komitet u kojem su ljudi izvanredne energije, kao što je Dr. Trumbić, predsjednik «Hrvatske Narodnem Stranke na dalmatinskom j saboru, bivši načelnik Splita i bivši zastupnik zadarskog kotara u oećkorn parlamentu; gospodin Šupilo, urednik „Novog Lista", protutalijanske novine na Rijeci, bivši poslanik na hrvatskom saboru i bivši delegat u peštanskom parlamentu; Dr. Biankini, Dalmatinac, predsjednik Jugoslovenskog Komiteta u Chicago; Dr. Jedlowsky, tajnik slovenskog društva «Edinost» i zajednice hrvatskih škola u Trstu, drugi vatreni protivnik Talijana; ovaj Komitet neumorno razvija tako žilavu akciju, kakovu se može samo pomisliti na obranu Jugoslovenskog ujedinjenja i protiv interesa i čustava Talijana. Komitet je proširio svoj rad u Sjedinjenim Državama i u Južnoj Americi, Argentini, Chile, Peru i Boliviji. Organizaciji Komiteta pridružuje se i ona ujedinjene srpsko-hrvatske-slo-venske omladine, koja imade svoje sjedište u Ženevi. K tome Jugosloven-ski Komitet izdaje jugoslovenski buletin na dva jezika, na francuskom i engleskom, u Londonu i Parizu, koji je takodjer jako raširen po Italiji. Mi se divimo radinosti, ljubavi i, energiji i vjeri ovih patrijota. Ali naše udivljenje ne znači odobravanje čitavog njihovog programa, jer njihove aspiracije, koje oni ne prešućuju i posljedice, koje proizlaze iz njihovih principa svršavaju sa strane što se nas tiče, da niječu i vrijedjaju talijanski program, program glede Jadrana, koji je bio jedan od najvećih razloga našeg umiješanja u europejski rat. Jugoslovensko jedinstvo, kako ga shvaća propaganda o kojoj govorimo, ne samo što isključuje Italiju iz bilo kakvog dijela Dalmacije, pak i od onog, koja je najitalijanskija po tradicijama, po civilizaciji, po duši, nego ju isključuje iz čitave Istre, Trsta, Kvarnerskih otoka, svih dalmatinskih otoka i proširuje svoje zahtjeve do vratiju Udina. Geografska karta, izdana od knjižare Delagrave obilno je reproducirana u knjigama dopisnicama, i sa svim mogućim sredstvima prapagande izražava na veoma jasni način nacrt nove velike države, koja bi morala ujediniti sve slovenske nacije Juga. C'anovi Komiteta niječu, da imadu agenata, koji razvijaju taj politički program medju savezničkim narodima; ali naprotiv stoji, da su oni neumorni u propagandi, i to priznajemo na njihovu diku i čast. Kada je ruska štampa, malo prije ulaska Italije u rat, bila uzela neprijateljsko stanovište talijanskom programu glede Jadrana, jugoslovenski agenti imali su velikog udi-jela u orijentiranju javnog ruskoga mnijenja u onom času. Dan-danas u L ondonu i Parizu ne žale truda; pak gu ne štede ni u samoj Italiji. Uostalom, započela je u Rimu sama propaganda, emigranata, koji su prikazali svoje djelo kao protest proti nasilju i uništavanju slovenskih naroda sa strane Austro-Ugarske. U Rimu su bili tiskani manifesti na Srbe, Hrvate i Slovence habsburške monarkije, da ih potaknu preći kao dobrovoljci u redove srpske i crnogorske i savezničke armije. Akcija Jugoslovena naišla je na veliku pomoć znamenitih publicista, profesora i učenih ljudi Engleske i Francuske. Dosta je spomenuti medju Englezima Seeton-Watsona, autora knjige «Jugoslovensko pitanje u hapspurškoj Carevini«*, izdane na englezkom prije balkanskog rata a na njemačkom 1913; Seeton-Watson se je postavio potpuno u sporazum sa Jugoslovenskim Komitetom u Londonu; nadalje sa Komitetom je u sporazumu još jedan znameniti publicista William Steed, dopisnik vanjske politike «Timesa», koji i ako prijatelj Italije, postao je podrživačem maldane čitavog slovenskog programa, glede Jadrana u protivštini sa talijanskim programom. U Francuskoj obstoji čitava grupa pisaca, koji se bore za zahtjeve i težnje Jugoslovenskog Komiteta, pak i u onom dijelu koji je najprotivniji Italiji. Treba spomenuti Ernesta Denis profesora Sorbonne; Luis Leger člana Instituta i profesora na kolegiju de France; Artura Cherviu bivšeg predsjednika statističkog društva u Parizu i Antropološkog društva; Paula Adama, koji je napisao predgovor u nedavno izašloj knjizi Pierre De Lonux o „Jugoslaviji", pijevajući himnu Jugosloven-skom 'Jedinstvu ne obazirući se na ideje sadržane u knjizi samoga de Lonux. U jednom dijelu ambijenta akademskog, književnog i novinarskog naših današnjih saveznika, u Engleskoj i Francuskoj, ostalo je još nešto starog političkog shvaćanja, kojim se je sudilo do par godina natrag talijansko pitanje glede Jadranskog mora. Oni nijesu još shvatili duboke razloge talijanskog prava i historije; još se nije uzelo u pravi obzir vrijednost i držanje Italije u europejskoj vojni; i stvara se po malo protiv nas nekakovo neraspoloženje protiv kojega moraju Talijani reagirati. Jedna umjerena reakcija nužna je sa naše strane proti skrajnostima jugoslovenskih zahtjeva, proti etnografskom i historičkom imperijalizmu a da ne govorimo o političkom, sa kojim ovi publicisti francuski i engleski sude jadransko pitanje. Izgleda, da oni sebi predstavljaju buduću Jugoslaviju kao jednu silu, koja imade za zadaću, da stane na put i da zadrži talijansku silu; shvaćanje veonia pogrešno, jer predpostavlja da bi Italija darovala svoje narodnosne i državne zahtjeve i interese budućoj Jugoslaviji, koja bi u pravu i na djelu zamijenila hapsburšku monarkiju prama našoj domovini. Problem odnošaja izmedju Slovena i Talijana na Jadranu ne može se riješiti na jednostavnoj podlozi, na jednostavnim izvanjskim statističkim podacima. To je zamršen i duboki problem, koji se ne može riješiti bez obzira na povijest i na talijansku civilizaciju, i ne puštajući s vida u sućnosti budući mir na Jadranu. Problem je u bitnosti politički, shvaćen u širokom smislu riječi. Engleski i francuski publiciste, koji imadu upliva na javno mnijenje, ne mogu zahtijevati, da ga riješe sa jednostranim kriterijama, koji ne poznaju položenje, radi kojega je Italija stupila u rat i radi kojega će Italija biti solidnim faktorom mira, koji se sada u Europi iz-gradjuje. БРАТЕ MOJ! Што ти ce чело бело смрштило борама кобним, обрве густе спустиле над okom сокола, брате, зар као облаци црни, што крију тучу-нес|ећу?! зеница стреља изнад њих, ко стрела отрована, Издајпички циљајућ у срце рођеном брату — A!... Опрости, брате, — то у сну тешком видех. ... * * * Ta то je рука створена, рођенч брата да грли притиском вреле груди, уздрхтаде, што бреца 2 СЛОВЕНСКИ ЈУГ Бр. 10. од била препуна срца јуначка, млађанога. Десница та je освештана у борби дедова, што за слободу нам гинуше златну вековима, што умираху у боју витешком за славу рода, за ускрс народњи. . . Ми стопама њиховим хајдмо: у светом гневу na крвника клетог мога и твога издисаху... Хајд да их светимо, нас су заклели: за њима хајдмо у слободу, словенски роде! Дај, брате, руку, поглед узвиси, разведри чело, — нек буде светло и бајно, ко небо над морем сињим. — Зпаш оно море Јадракско каше?!... у ком се гране свиле народа једног: Срби, Словенци, Хрвати. Ha обали му сад да станемо у загрљају, сложни ко једаи! У даљину упримо поглед____ Кад пређе бура, стиша сс море и грану зраци, — тамо на површини засјаће лађа бела у сунцу, окупана, светла, ко лабуд бујна. Сложно морнаки веслају вегати, духом чили, у борби за живот очврсли, сталии, неуздрмаки, Јасни поглед им с нашим се слива. Чежњом врућом, силом привлачном они нас познаше, да смо им браћа, те иду к нама, хитају — жељни, да буду на броју. Из крајева даљних, из бела света — дома се враћају, Отаџбини да свету одуже дужност синовску: заједно с њима дом ћемо дизат из пеиела нови на огљишту старом, iiito нам га разори нечасни крвник. Антон Јурјевић: Јунаштво без јунаштва. Психоза. У пашем заточном животу бијаху најмшшјом темом овакова опажања: •— Ми смо, господо, изражавао се je наш «први друг» флегмом обломовца — Ае само изгубиЈш наш првашњи карактер, него и попримилп нову форму душе, да ће нао тешко препознати и најблгоки друг. Ja си на пр. не могу предочити ни јед-нога од вас, какав je он морао бити npe војне. Тврдо вјерујем, да je свакп изнас постаобар надлакупси-хоматичан. Ми смо га сви усуппуто гледали. lio још внше нас je удивио колега «линачко» (ми смо свп били с «псеудопи-мом»), који се je na оиаску друга необично узнемирио. Он се je одликовао својим страпим гестама и неочекиваним располо-жењем духа. — Ja ћу вам нсирпчати чудну исто-рију својег поступка, којег можете иазвати патрпотским или луђачким, прихвати он пријатељеву мисао. — Ужасна војна по-ложиле je на главу све људске норме, и није чудо, да су се у онима будили не-гативни осећаји као насмешка и реакција. Било je свакоме прнјатно цинички напљу-вати на многе светињо људске душе. Ja сам сам починио злочин само из тогосећаја, знајући да немам над собом судије, идага могу носити, не одавајући за то рачуна ни властшој савести. Што je мене могло на то нагнати — било je cnrypno нешто Зар не, — у будућност хајд да гледамо, мој брате мили, с надама новим и вером у правду преведу — истину Бечну! Дај руку, брате, да дамо веру: заборавићемо грехе прошлости: деца смо били, неука нејач; туђин нас завади толико пута, да нама влада, — ал више неће!! Јер ћемо свешћу да c' уздижемо у вис неба, тамо где орлови гњездо вију, откуд je широк, бескрајан свет у недоглед и на све стране живот полетан зове у борбу нову и нову. Па кад башшо погледе отуд на кршеве наше и равне доле где теку наше вајкада реке; ту груду земље, патничке, ал поштене, часне, благословене богом, — кад сагледамо, брате: да осетимо љубав једину к јединој мајци Отаџбини, већу ко икад, заносну, силну! Зар не. да netiem хтети оруђе бити слеио у руци подлој обесна туђина, силника мрског, што нас се боји и срамно хушка брата на брата, да гризу један другог, на радост му кукавичку. Зар не, да нисмо мали више, иезрели — као што бесмо некад? . . . Дај руку, сложно у сусрет хајдмо новоме дану, срећнијем, новом животу народа јединог нашег. Препород ми да му видимо! To нека буде славно, достојно дело руку ваших! Ila да c' дигнемо: живот да дамо, ал тај циљ само да дочекамо. Тад у слободи, наш народ, три брата рођена, мила, нек буде дичан, поносит свешћу, силном ко стена, пред којом у прах падају сумње и ништавне мисли, као што болесно сухо лишће с дрвета здрава. Бошно Југовић. M. M Веселкин — српски добротвор. Срби, који обитавају на обалама Дунава, од Текије до Радујевца, за-хваљујући својој кепосредној бли-зини са границом непријатељске те-риторије, нскусили су за време садаш-њег рата све страхоте, којим их je подвргавала близина непријатељске фронте. Но патње тог несретног пучан-ства не могу да се опишу с дана 11. октобра, када je оно одрезано непријатељем од рођене земље. Душманске гранате с оршовских позиција рушиле су и палиле до-мове, за леђима харачиле су хорде бугарско-њемачке, a испред je сто-јала природна запрека спасењу у Румуњску — Дунав .. . Неочекиван je био издајнички на-падај Бугара, те се ради тога нису могле да подузму мере за еваку-ацију из сфере ватре тог пучапства северо-источног угла Србије. Пренеразнвши се од страха пред смрћу од кепријатељске ватре, не-сретио пучанство, већим делом старци, жене и деца, бежали су к обали Дунава, жудећи прећи иа румуњску обалу. Очевидци приповедају потрес-не призоре o страхотама, које су се збивале међу старцнма, женама и децом, који оставише иметак свој и рођена огњишта, те се нашли овде на обали Дунава иод ведрим пебом без икакве помоћи. Ha брзу руку изготовљени из бал-вана сплави носили су их у сигурну смрт у дубине Дунава. Ho у најкри-тичнији моменат услишала je њихове прпрођеног, демонског, што je нзазвала нрва пригода. Ви ћете расудити. I. Првн дојам нашега мајора Крипела иобудио je у мени пепријатељске осећаје према њему. Ja поседујем ретки нос, који ме не вара. Његова шиљата лубања, на иолак ћелава, изазивала je у мени нео-бичпу лсељу, да je ухватим прстима и завртим с њоме као зврком. Ретко сам нашао човека, коЈега би име тако дивно карактернзовало. Кљаст духом, одвратним цртама носа, ушију и ногу. Логнчпа no-јава двију антиподних paca — славенске и гермаоске. Чехоњемац. Морате знати, да сам no други пут био у гарнизону. Вратио сам се с пози-ције болестап, може бити више душевно, пего телесно, Настрадали су моји нерви, којих je од тада сваки неугодии случај болно заједао. Вила je моја прва мисао, кад сам чуо његов сурови, командујућн глас: »Ми ћемо, г. мајоре, бити противни-цима барем ради вашег барбарског гласа." Мени je бпло чудновато, кад сам га први пут видио с једном младом, прекрас-цом дамом. Било je то уцраво на коло-двору, пред нашим поласком на војну. — Tko je та девојка? занитао сам својега друга Нијемца. — Мајорова жеца — одврати on ca смешком. — Врло просто : дандапас мора се бити таковим, ако желимо имати успеха. He знам, зашто je мене та слика могла толико аашшати. Ja сам се инстшк-тивцо ћутио трећлм лицем у том чцну. Менн пије било до тога, да ли су биле болне крикове — свуда и вазда до-лазећи у добри час са својим нај-угледнијим људнча — Русија. Начелник екпедиције, контрадми-рал свите Његовог Императорског Величанства Мих. Мих. Веселкин организавао je иод ватром иепри-јатељске танади преважање тих несретиика на други брег. Одлучност и љубави пуно срце Мих. Мих. отели су из сигурне смртп више од 10.000 пучанства Србије, зашто ће му срп-ски народ битн вечио благодаран. По наређењу г. Веселкина ти бе-гунци уконачени су у Турн-Северину, где нису ћутили никаквих недоста-така. Многи су се сада повратили у домовину, многи се разишли no Ру-муњској за послом, но на бризи г. Веселкина, остало je свеједно још 1356 људи, из којнх 61 јдете — праве еироте. Сви бегунци имаду у Турн-Северииу стан, светло, гориво и нов-чану помоћ sa храну х/г франка на дан. Г. Весеикин се постарао да no могућности удовољи и душевним потребама бегунаца; устројена je покретна црква, отворепа je школа где подучавају српски учитељи-бе-гунци (премда без Kfbiira). Положај сирочади-деде захтева њихово коначно определење и уре-ђење. Труд Михајла Михајловича у почетом процесу обновлења и со-здања разореног живота српског на-рода, морао би наћи потпору у гаи-роким елојевнма руског друштва, којему може служити примером у том питању француски народ, којп je отворио сва своја склоништа и школе младежи српској, која се наш-ла у Француској. Како год била ве-лГскруРбаI г* Веселкина према срп-ском кароду, ипак je задаћа сачу-вања тог зрпа, из којег треба да се развије будућност раштрканог народа — огромна. Ради тога требале би до успо-стављења Србпје руске добротворне организације саме побринути се за судбину тих сирота, чији су очеви обвезали сав културни свет својим подвизима и јуначком смрћу да се побрине за ту бескућпу децу. искрепе сузе, ове даме да ли je он цело-вао с осећајем њезине образе. Но ja сам знао, да се ту одиграва трагика, која ии-када не оставља људе нндиферептцим. Moj положај као иомандира чете до-ва1)ао ne je често с мајором у дотицај. Ja се ншсам могао уздржавати, да прп сваком удобном случају не будем нрема њему циничан. Малепе, пеугодне испадке према нама часницнма и момцима ja још нисам тако заиажао. Мене je дапаче забављала ње-гова еебичност. Имати у маси такав ио-ложај н пркосити тпме, што имаш на своје располагање коња, који за то носи читав гастрономични дућанац — ja сам иочитао као орипшалну замисао. Изгр-дити, попљуватп и пашамарати без раз-лога редова — пулшо je, да се уздрлш нека внсипа и поредак. Но доћн na пози-цију и изабрати једиио за се место, да-леко од опасности, н ноставити на вла-ститу сигуриост читави вод моје чете — за ме je већ блло аеобичном необичиошћу. Ja сам осећао, да je on ие само мој лични непријатељ, пего и непријатељ нај-обичпије мисли и мојих. паших људи. Први пут одразила се je јасно моја мисао, кад смо морали иаступати кроз малепу шуму — и његовом глуношћу лали у грозовнту стуницу. Једва смо кроз маглу паиравили цеколико корачаја, кад uac у шумовитој долиннци обасуше непријатељска зрна попут об-лачног пролома. Људи су у страху и безглавости побежали долгшом ноточпћа и већииа се спасдла обичним кукавичлу-ком ne опалпвши ни 'једипог метка. Пссле пекога времена ватра je зати-шала. Ja сам лутао бесан иаоколо, и л<е-лио се сустрести с мајором. «Злотвор !> дрхтали су моји нерви. Опазио сам га, где стоји и чека на старим шанчевима с револвером у рудн распршапе часиике n чсте. — Напокоп, г. поручниче 1 Где су људи ? Слегиух раменпма. — Изпебушшпе врагови, a! Koja опаспост. Помиолите, како je мене очу-вала пресвета Богородица! говорио je on уверено и показао na желудац, где je ви-сио далекозор, пробуразеп до вијка пуш-чаним метком. «Глупаие; помпслих ja злобпо. — Збиља бива, да Нетко заштићује овакове људе.» II. Taj сам пут био песабран п иервозап. Једио слово или поглед миого пута ири-блплсило ме-је и к најодвратпијим људима. Ja сам дапаче пратио и намишљао, како се je пегде бедиа жена или мајка поћу-тила телепатнчко веселвм и сретиом. После ове епизоде његове страстп, суровост и себпчпост пису локазпвале предела. / Његова нрисутиост у мојој четп мепе je душевно мучила. Ja сам зпао, да je такав човек демоп, којему н;елнм пропастп. Апатија дуготраји^ борбе расла je н убијала моје свакидање осећаје. Мп смо се већ дуго досађлиали у рововима. Живио сам у гробу na цимитерију, у симболичкој јамп за моја чувства. Из докоццце пуцао сам у облаке. Бр. 10. СЛОВЕНСКИ ЈУГ з Потпоре за устројење будућности те бедне деце, нека се шаљу на српски генерални конзулат у Одеси. Пуш-кинскал № 37, или московском сла-венском комитету у Москви, српско подворје, за г. Ђорђевића. Kaj pravijo slovenski klerikalci. Pod tem naslovom pošilja g. nad-učitelj T. S. članek, ki ga v naslednjem priobčujemo: Z velikim veseljem smo sprejeli prve, brezplačno nam poslane številke волнахЂ Бистрицм. (Продолжеше.) И пошли три брата, три сербскихв горда на сборное м^сто, что-бн отуда поити вђ 6oft, вб смертв. C'L п^снеа пошли. ПоцЗшовали руку отцу, a старикЂ ихђ вђ чело, ниско ему поклонилисб и пошли— что-бн никогда болвше не вернутвсл вб своа милбш, родноА краи—кђ своимђ дорогим крошкамЂ, кг д£т-лмб и кб иетрзашшмЂ трудомв и заботои женамг и кђ доброму ста-рику—отцу и несчастноК старушк^— матери. Двое младшихЂ—Михаило и Ми-лошб пали вђ первомг бого, на Це-p-fe, когда разбБГГБШ австро-венгерсмл полчиша, растерлвг голову, бЗжали кђ Сав^ и Дрин^—однимђ снарлдомв убитБ1 оба брата, a Нед&љко—o im. нашелг себг£ вг£чнбш покои вб вол-нахвберанскои БнстрицБ1. Послг£д-iiroro рану получилг вђ стублинач-комђ угцелг6, что вђ ropaxt Жл^ба, на подђ пути между Печи и Рожал: Толпа дпкихђ арнаутв встр^тила от-ступаклцихЂ раненихг сербских сол-датг и много деслтко†ихв зд4сб похоронила. Спаспиесл, между ними и Нед^лБко, получившш зд£сб вто-руго рану вђ л^вук) руку тгое какт. добралисБ до Рожал. ЗдЗјсб отдох-нули 2 дил, хотл 9то 6бшђ не отднхђ, л сплошннл муки, ибо вђ теченш зтихђ двухЂ днеи, казавшихсл нес-частннмљ солдатамЂ в^чностбго, они рОВНБТМЂ счетомт. ОДИНЂ раЗЂ "клИ хл^ба и то сухого, горБкаго куку-рузнаго хл-бба, купленнаго у одного старика—турка no 2 рублл за фувтв! Изнурешњш, голоднбш, вб ста-рБ1Х'б лохмотблхђ, СЂ ДВуМЛ ГЛубо-кими ранами вђ л^вои pyicfc и одноб вб правое плечо, шелБ Нед^лБко сђ несчастннми какЂ и онђ товарицами. Грлзнал дорога, разбнтал посто-лннбши дождлми, постолнно перес^-каемал р^чками и ручвлми, лежала черезЂ волнистуго м-бстностБ, загци-пценуго СО ВС^ХЂ сторонг внсокими горамн, которвш своими массивамБ1 ограждали ее отб холодннхћ сбвер-нб1хб сн^говб и в^тровЂ. Сђ утра накрапивалБ мелкЈА дождики a ра-ненне солдатн рг6шалисБ уже подож датБ егде денекг другоа, зд^сб, вђ Рожа^, но тревожнБШ слухи, что не-прилтелБ уже блиско, что Б^лопол^ уже пало и передовнл части непри-лтелл подошли кђ Затопи, a дикјл ордБ1 ариауто†за ropoft, ужЂ сли-шнб1 и единичнне внстр^ли ихђ винтовокг—заставили раценБтхг дви-НуТБСЛ В'Б ПуТБ. ТлжелиА 6бнгб зтотг путв—зто бвша сплошиал гштка, на которуго бвши осужденн капризами BoftiiBi ЗТИ ГОЛОДНБШ Л10ДИ, BT> СОЛДаТСКИХЂ лохмотлхђ, изнурешше, болвине, ct тлжелимБ1 ранами, невнданннми и иеперевБгшми. ДенБ пути отб Рожал до Берана оии прошли bi) три. Ночевали вђ чобанскихБ колнбахБ, возл-ћ болв-шихг костровг, которне раскладива-ли, что-бн соср^тбсл, питалисБ су-химт, хл^бомБ и картошкоА болвше изб милости ч^мб за девБГИ прода-ннми имђ женами деревенг, черезБ которнл ихб иутБ лежалЂ. Сб необБШНОвенвоИ стоИкостбго пересилБшали невзгодн и несли своМ тажелнв крестЂ Нед^лвко и ero то-варшди и сђ С1це болБШИмг хладно-кров1емЂ разсуждали o CBoeii тлже-лоА дол^. КакБ вечерБ, они вб первуго ко-лнбу, что попадетсл на пути—на ночлегЂ. РазведутБ костерг и распо-ложатсл вокругЂ него. И долго слн-шенЂ ихђ безсвлзнни унилвШ раз-говорг —Тлжелне, страшнне дни! .... Несчастнал страна! . . Раздавили какЂ черввл,—начнетг кто нибудв. —Если бн не болгарн, такг не то 6bi бнло. Но они собаки, подло, изђ за угла.... —И что же будета наконецЂ—• такЂ и пропало царство ? Тогда Нед&лБко вмЉшивалсл.— —Н"ћтЂ, не провало a замерло, что-би воскресвутБфеликоА Cep6iefl! Помнишб слова нашего Саши?—На-сл^дника сербскаго престола, коро-левича Александра, главнокомандуго-гцаго сербскими арлплми, солдатн изт> милости, между собого назнвали Са-meft. Mbi вђ хорошемЂ обгцеств^, онђ говаривалБ. Сђ нами великал Роил, Авгл1л, Франц1л, Итал1л. И право на нашеА сторон^ и мн не умремг, mbi будемљ житб жизнего другоА, лучшеА, возрожденноа. —Но что-же сг зтого, что мм ВЂ хорош^мх обшеств^, когда истекаемг кроввго, возражали товаршци НедклБ-ку. Много ли васБ вернетсл домои? Миого ли домовб уц^леетг—mbi по-мремв отб рант, н невзгодг, a ста-рики и д'£ти наши дома—сб голоду: нешто собака оставилт. зерва вг ам-6api и скотину вђ тор^—все забралв, все унесЂ. —9кал б^да! Точво безт> крохв бБ1ваетг—оплтб взражалв Нед^лвко. Вотб жуешБ хл-бба, a крохи падаготв, a хочетЂ что-6б1 вобна, егце такал страшнал вопна обошласв безт. жер-твђ и страдан1и. Нелвзл! Bottna что и жизнб—борвба, расходв: Хочепњ лучшеА, свободнов жизни—борисв. —ТамБ на дому, вб хозлКств^ работаешБ, боришсл, расходуешв силн, длл блага дома, семви и своихг бли-скихђ, зд6сб же, на воКн^ расходу-ешБ сшш, умираешБ, жизнеА тнслчб, деслтокт. и сотенБ тнслчб лшдеа хо-ронишБ длл блага великаго обш,аго дома, которому имл—родина, отече-ство. He даромБ сказано—<јВс£ длл одного, одинт. длл вс6хб* ! Разв^ не так-в? И приходл вђ восторгв, Не-д'6лбко продолжалт.—ВЊтб, лгоблго л борвбу, потому что лгоблго ЖИЗВБ— хорошуго, полнуго, здоровуго. И ВЋ 3Toft борвбгк и умеретБ не жалв—длл блага обш;ества, лгодеК, блискихв. И вђ деревн^ сколбко приходи-лосб тезатБсл, сколбко боротвсл, рас-ходоватБСл! Хотл 6bi такоА прим^рв.— И тогда онђ обнкновенно раска-знвалБ o своихђ столкковенјлхв СЂ ихђ деревенвскимБ лавочникомв.— Смиллничемв, которБн! не брезгалЂ никакими средствами, что-бБ1 разру- ШИТБ—«9то ГН^ЗДО СОЦ1ЛЛИСТОВБ», какБ онб, Смиллничб, обнквовенно називалЂ заправилв ихнеИ потреби-ловки, сг нимб—НедЗшБко во глав-6. Пpoдoлжeнie сл^дуетг. БОРБА ЈУГОСЛОВЕНА ЗА УЈЕ-ДИЊЕЊЕ. Кратак историјски преглед. За опстанак и развиће једног народа Дарвин поставља следеће правило: >Историја како свију бића, тако и човека, састоји ce у вечитој борби за оп-станак и одржавање феле; у хоку свега, све ono што пије способно да живи и што преставља препреку општем животу, мора подлећи и угасити ce, остављајући само трагове, који су слични фосилима планин-ских таложења, или словима у књигама, које називамо историјом света. To je општи, то je неминовнп закон, који управља при-родом. Taj je закон проузроковао смрт велпким, аптидилувијалним животнњама, 4 СЛОВЕНСКИ ЈУГ Бр. 10. због н>ега су пропала најјача друштва и најславнији народи, кад су, исцрпив снагу, престали да напредују и дошли у сукоб са духом и новом ером, која се јавила на земљи. Ни најсјајнија прошлост не може гарантовати екзистенцију једнога народа, него само његова активност и присутна снага; народ отступа, ако се не креће са онштим прогресом, и чека да догађаји учине крај свему, што je остарило и нема вредности за оппгги живот.< Пре него што би испитали, према овом Дарвиновом правилу, смисао и услове олставка српско-хрватско-словеначког на-рода, да видимо пајпре границе тог народа, његову унутрашњу везу и спољни однос према заједничком непријатељу. Линија ловучена од Тршћанског залива ка северо-западу преко Градишке и Гориде, више Удине, пресецајућн аустро-талијанску гра-ниду код Понтебе, одакле окреће на исток више Бељака и Целовда, пролази између Марибора и Граца у Штајерској, пење се ка северу додирујући место Св. Готхард у Угарској, одакле силази ка југоистоку захватајући Печуј, Оуботицу и Темшпвар у Угарској; додирујући Румуцију, граница се креће границои Србије и Црне Горе до утока Бојане у Јадранско море. Одатле се пен>е ка Трсту, захватајући сву обалу и сва далматинска острва. Ha томе простору живи један и исти народ, бро]ем око 12 милијона становника, који се назива трима разним именима: Хрват, Словенац, Србин, и који припада великој словенској лоро-дици, и који je од половине V. до поло-вине VII. века, сишао са подножја Карпата и настанио се у садањим гранпцама. Да су Словенци, Срби и Хрвати један народ, види се no најважнијој одлуци, која доку-ментира један народ, a то je језик. Један народ може се одликоватп разним народ-ним одликама: културнпм, економским, содијалним, политпчким, али оно пгто га битио обележава, јесте језик, a Хрвати, Срби и Словенци говоре језиком, који je почев од корена na до стварања облика једап истп. Мања je разлика у дијалектима између Хрвата, Срба и Словенаца него између северних и јужнпх Немаца; веће су језичне разлике код Руса, Талијана и Француза него у нас. Што je овај један исти народ доведен до оваквог стања и овакове подвојености долази отуда, што налазећи се на путу између истока и за-пада, био je у вечитој борби између осва-јача, који су се кретали са истока на запад и обратно. To je допринело, да je племе ближе истоку примило веру п оби-чаје Византије, a оно на западу веру и обичаје запада. Изложен утицају двију култура, народ није могао постићи кул-турно и народно јединство, чему je највише допрннела Аустро-Угарска, која je од првог дапа свог постанка гравитпрала југу и истоку и старала се да својим освајачким намерама уклонд сваку пре-преку. Сем језика, Хрвати, Срби, Словенци везани су и другим одликама, које карак-теришу пародво јединство: народиа умет-ност, традиције, обичаји, тип, менталитет, улраво сви облици народносне енергије. Код Југословена не може се повући тачна разлика између народне уметпости и традидија. И једно и друго последица je вечите борбе, у којој су живели Срби, Хрвати и Словенци. Мирно доба јавља се као одблесак у животу Југословена. Историја Југословена, лсивот, обичаји, схватање живота, религија, све je то из-ражено у српској појезији. To je чиста одлика Југословена. Њихови јунаци ннсу само џинови, који јуре за победом, они су носиоди правде или мученицд слободе. Betnna старих краљева лроглашеви су ea сведе. Краљевић Марко и Косовска битка вису само заједничко благо Југословепа, они су такође нзвор свнју традиција. У концепцији ових едоса може се видети јаспа и сигурна идеја јединства, и.народ-ног дростравства. Марко Краљевић je символ народа> у њему су опевапе дибре и р1)аве особине народа. Његов живот je рефлекс судбиве Југословена. Што Мапка славе свд Југословени, долазн од тога, што он лерсонифидира саму расу. У најудаљенијим крајевима на западу налазе се отисци у стенама шарчевих копита. У Поли, у Истри, и join северозападније остатке римских амфитеатра сматрају за гроб Краљевића Марка. Наставиће се. Недељни преглед. Рати ште. Posljedice groznog porazenja Pflancerove i Botmerove armije, koje su na samim zarobljenicima izgubile preko 200.000 ljudi, 210 topova, 660 mitraljeza, 400 aparata za bacanje bomba i silu drugog ratnog materijala, pokazala se je u pravom svjetlu tako, da je ostalo uzaludnim sve naprezanje Nijemaca, da ustave rusko pobjedonosno napredovanje. Pol milijona Austro-Nijemaca izbito je iz stroja za samih 14 dana; izgubili su na zemljištu oko 350 kma i načinjeni prorivni klin u pravcu Kovelja, svejednako dalje prijeti njemačkom zaledju i sjeverno od Pripjatija operirajucim armijama. Na brzu ruku bačene njemačke rezerve iz unutrašnjosti i sa francuskog fronta nijesu bile kadre da ustave rusku lavinu, jer su pojačanja dolazila u manjim grupama, koje nijesu mogle da opetuju ono, sto su lanjske godine provele na Dunajcu. Zauzeće čitave Bukovine i priblizenje Rusa Kolomeji i Stanislavu svakim danom vise prijeti obilaženju i zauzeću Lavova sa juga tako, da bi austro-njemacko suprotiv-ljenje kod Bucaca, Vladimira-Volinjskoga i Kovelja samo od sebe postalo iluzornim i su-visnim. Došlo bi do prirodnog izravnanja fronta jer je armija gen. Lecickoga na kakovih 80 kil. zapadnije od ostalog sjevernijeg austro-germanskog fronta. Težak udarac zadan Austrijancima na gali 'isko-volinjskom frontu prisilio ih opozvati svoju vojsku iz Trentina i odustati od započete ofenzive proti italiji. Talijani sakupivsi jaku vojsku, upotre-bise priliku i predjose u protu-ofenzivu, koja se danomice sve vise siri i zauzimlje maha tako, da će kroz kratko vrijeme baciti i posljednje Austrijance preko granice. Izgleda, da se ispunjuje davno zudjena zajednička akcija sviju saveznika. Talijani ce sada sa juga da jakim udarom nanesenim samom srcu Austrije zadrze i onemoguće oslabljenje austrijskih ceta na spomenutom frontu. Posada Verdena jednako hrabro kao u početku odbija bijesne i pune žrtava za Nijemce napadaje, nedopustajuc im, da se od Vtrdena udalje i da raspoložive svoje rezerve pošalju na ruski front. Na koncu se je i Engleska armija potpuno spremila i prelazi u ofenzivu na Ipru te se nadamo da ce zajedno sa francusko-belgijskom armijom uspijeti zadati German-cima jaki udarac bas ondje, gdje ga najmanje očekuju. Uostalom prilike na ratištu, zahvaljujući ruskom nastupanju, promijenile su veoma tok dogadjaja i izgleda, da je početak konca inicijativnih operacija, koje su do sada bile uvijek u гиката Austro-Germanaca. Hrvatski pjesnik pred sarajevskim sudom. U Sarajevu je 23. maja otpočeo pretres protiv hrvatskog pjesnika dr. Tugomira Alaupovića, koji stoji pod optužbom zbog zloupotrebe zva-nicne vlasti i zbog zločina prevare krivim svjedočanstvom. Tačke su optužbe ove: 1.) Kao direktor gimnazije u Tuzli, dopustio je Alaupovic da djak sestog razreda Petar Gutesa u februaru 1912. drzi u djackom literarnom društvu predavanje o postanku čovjeka prema Darwinovoj teoriji. U decembru iste godine držao je isti djak predavanje o prvim momentima ljudske kulture. Obadva predavanja su u potpunoj protivnosti s vjeiskim skolskim vaspitanjem. Dalje je dopustio da djak Mladen Stojanović u klubu tTrezvenosti» drzi predavanje o feminizmu, gdje je govorio i o prostituciji. 2.) Kao direktora iste gimnazije upozorili su ga profesori Hadzikadic i Truhelka, da srpski djaci posjećuju srpska društva «Soko» i «Citaonica», sto se protivi disciplinarnim propisima. On je odgovorio, da mu zvanicno o tome nije poznato, i nije nista preduzeo, kad su mu katolički djaci i vjeroučitelj Marko Trpkovic prijavili, da srpski djaci imaju tajne sastanke, ma da je po vladinoj naredbi od 19. septembra 1913. trebalo strogo paziti na take sastanke, pa cak prizvati i pcmoc policije. 3.) Alaupović je dopustio djacima da u skolskoj biblioteci čitaju propagandistički jugo-slovenski list «Zora», koji je izlazio u Beču, Pragu i Beogradu. 4.) Dao je profesoru Stevanu Zakuli dopust za Beograd, ma na da to nije bio ovlašten. 5.) 0 Uskrsu 1912 priredio je djacki izlet iz Tuzle u Zvornik u cisto srpskom duhu, jer se obratio na tamošnji srpski «Soko», da im ide na ruku. Stoga je srpski .Soko" dočekao djake u sokolskoj odjeci. Djaci su s njegovim dopuštenjem učestvovali u javnoj sokolskoj vježbi sa srpskim značkama i pojasima. Dopustio je djacima da predju u Mali Zvornik u Srbiji, i da pjevaju tom prilikom „Pozdrav domovini", .Orao klikće" i druge srpske pjesme, pa da kleknu i poljube srpsku zemlju, i ponesu cvijeća i kamičaka za uspomenu. Iz djackih redova culi su se i velikosrpski poklici, i pjesma »Srbijanci i Bosanci". U Ka-lesiji je Alaupovic dopustio da mu djaci defi-luju uz srpski sokolski mars, pa im tako dao prilike da dadu slobodna maha krajnim nacionalnim osjećajima. Alaupovic nije dopustio da se ove stvari pretresu u profesorskoj kolegiji, nego je podneo svojoj vlasti nevjeran izvještaj, kako je izlet lijepo prošao, a precutao je izlet u Mali Zvornik. Svima ovim postupcima on je učinio zloupotrebu zvanicne vlasti. Osim toga tužen je Alaupovic da je u pretresu Todora Ilica i drugova zbog veleizdaje dao, kod sarajevskog suda 1. marta i 3. septembra 1914, svijesno lažne iskaze, tvrdeći da prilikom izleta u Zvornik nije bilo nikakvih neispravnosti i da mu nije nista poznato o nekorektnosti srpskih djaka, niti mu je to ko prijavio. Time je učinio 3 zločina prevare krivim svjedočanstvom. — O resultatu procesa saopsticemo docnije. („Bosnische Post" 24. V.) Колико вјерују у Хрватској у по-бједу Аустрије? Загребачки »Agra-mer Tagblatt« од 27. маја доиоси врло занимљив чланак, из кога ce очито види, да ce баш много ве вје-РУЈе увјеравањима из Беча и Пеште o чврстоћи положаја. Чланак гласи: — »Четврти ратни зајам обично ce назива и зајмом побједе. Ако ce тиме мисли, да она за себе значи пеку економску побједу Аустро-Угар-ске, онда би тај назив још и могао имати оправдања. Но то, да ли ce може на њ гледати, као на посли-једњи за побједу потребни зајам, не треба испитивати. Могуће je, да гдје у унутрашњости ове или оне државе Споразума тиња мисао, да je рат за Споразум изгубљен. Спољних знакова међутим за то још нема. И ми не знамо, да ли je умјесно гла-сове o могућности мира тако увели-чавати, као што имају обичај чинити и веки аустро-угарски листови. Ста-новништво Аустро-Угарске показало je у току ова страшна 22 мјесеца, да му фантастичких утјеха не треба, као што су на пр. оне сваки час понављане вјести o финансијским теш-коћама Енглеске, o пропадању ста-новпиштва Фраицуске, револуцијама и слабим жетвама Русије и o слому Италије. Јер становништво мокархије зна данас, да ce централне власти налазе у рату са четири велике силе, које су немивовно предузеле и пре-дузеће све могуће, да коначно ие иодлегну. Ha против би требало пре-ма нашем схватању увијек и стално упозоравати на то, како ce конац рата не може join догледати; дашта више није још сигурно ни то, дали смо дошли до нај-више тачке рата и да изгледа, да ce ратно расположење у држа-вама Споразума није до сада нимало ублажило. Само слабости треба утјеха; снага je одбија«. Тежак живот у Босни и Хрватској. Босанске повине јављају, да je свакп дан све мање коже за обућу. Наскоро ce неће моћи добити пи за какве вовде. Станов-ништву ce савјетује, да иду боси или у пацулама, да сачувају обућу за зиму. Пошто ce осим хране одузима за војску и кожа, очекује стаповвиштво осим глади и oci-.удида у одје^и и обуђи. Загребачке »Новине« доносе 21. маја допис вз једног села код Вараждина, у коме поред осталога читамо: »Скрајн»е je вријеме, да ce обради оно мало поља, што ra овдје има, a нема блага за орање у низини, ни људи за копаае no бреговима. Зато има доста кућа, које нијесу посијале ни куруза. За новац ce радник врло тешко добије, a многа сиротиња нема шта да му даде за јело«. Из Сријема такође долазе гласовд o тешком животу за сиротнн>у због скупоће д реквизиције за војску. У Митровици плаћају за мршаво прасе од 4 мјесеца no-2000 K. и више. Slovenec o srbski literaturi. Slavist graške univerze, prof. dr. Matija Murko, je napisal na prošnjo revije «Siiddeitsche Monatshefte« razpravo pod naslovom: »Das serbische Geistes-leben», ki je izšla v posebni knjigi. Razprava podaja pregled srbske književnosti od srednjega veka do najnovejše dobe. Odnošaji med srbsko irt hrvaško književnostjo so dovolj jasno označeni, kakor sploh napravlja cela rasprava utis objektivne slike izpod peresa slovenskega profesorja, ki deluje na nemški univerzi; in razprava nudi Evropi pravi točni pogled v duševne pojave slovanskega juga. Разне вијести. Пораз Русије — норист Бугарсне. Бу- гарски лдст »Народни Права« пишућд у уводном чланку 16. маја o некој анкети социалдстичкој за врдјеме руско-јапанског рата, која да je тобоже изјавила, како Русија треба да буде тучена као студ реакцдје, каже: — »Ступ реакцпје у Европи треба доиста за увијек да ce нскоријепи. Ћ> захтијевају интереси европскога д општега човечаиског напретка. To захтлјевају и наши национални ннтересд!... Иротив монархистичке Русије и њених савезника, ма који они билд, треба да ce боримо на живот д смрт«. Мћслимо и надамо ce, да ће овакве нзјаве, које вијесу ријетке, отворити очи д ондма.^посљеда.има, који су дијелили издајпдчке Бугаре од Фердннанда Иска-риотског. OD UREDNIŠTVA. Upozoravamo ratne zarobljenike, da se njima šalje list potpunoma besplatno. Onu pak gospodu, koja dosada nije namirila pret-latu, a dužna je to učiniti, molimo da to čim prije učini. Ratnim zarobljenicima stojimo na raspolaganje, davajući informacije u svakom pogledu. Molimo ih ujedno, da nam odmah jave, ako ih ko bilo sprečava u organizacijonom radu za naše ideale. Издаватељ и одговорни уредннк: Милован K. МитричевиП. Дозвољено војнои цензуром. Одеса, 17. јуна 1916 г. Тип. Акцјон. (Ожно-Русскаго 0-ва Пвч. fltna Одесса. Вијести из домовине. Pretekli teden je počastil naše uredništvo s svojim obiskom g. prof. Ljapunov, slavist odeškega sveučilišča. Gospod prof. je veliki prijatelj Jugoslovanov in dober poznavalec jugoslovanskih literatur. Napisal je med drugim dve daljši razpravi o slovenskem slavistu dr. Vatroslavu Oblaku: Dr. Vatroslav Oblak, kritiko — biografski] očerk, Charkov, 1896, in dr Vatroslav Oblak 1864—1896 Sanktpeters-burg 1896. Otdelni ottisk iz Izvestij Otdelenija russkago jazyka i slovesnosti. lmperatorskoj akademiji Nauk. S prijaznim posredovanjem g. Ljapunova je dobilo uredništvo dozvoljenje pose-čati vseučiliško knjižnico odeško; g. profesor je nam dal na raspolago tudi svojo bogato privatno knjižnico. Uredništvo izreka tem potom blagorodnemu g. profesorju za njegov trud in naklonjenost najtoplejšo zahvalo.