NOVA NADA.
ZBORNIK ZABAVE I POUKE.
Knjiga III. «r	U Zagrebu, 1899.	j® Svezak 4. i 5.
mrtvašnico.
Znate li, kdo je tam pokopan Za mrtvašnico v zemlji nesveti?
V grobu že leto in dan leži,
Nikdo med tem se ga spomnil ni, Kot da je satanu v last predan . . .
Danes pa glejte grob njegov, Danes na vernih duš dan!
Venček tak svež, tak nežen in bel Njemu na grobu leži V vencu iz svečic se srce žari.
Prišle so mimo žene in dejale Tiho med sabo tako,
Da one so njega dobro poznale,
Zaradi ljube leži pod zemljo.
A tudi deklica ni jim neznana,
Skrivaj prižgala je svečice te,
Ljubemu v veden spomin da gore.
Aleksij Mihajlovič Rostov.
Fa rotacij e.
Duša, duša! . . . Neumljivo
V	veke mi je bitje tvoje .. Kot kristale morje temno Hraniš ti skrivnosti svoje.
Zdaj v nebo ljubezni jasno Srečna hočeš poleteti In človeštvo neizmerno
V	sreče naročaj objeti . ..
I.
Zdaj v nesreče pekel plane Divja sila te ljubezni .. .
In sovraštva objemo te,
Ah, plameni žgoči, jezni.
V	vek med srečo in nesrečo Zibljejo moči te neme.
V	veke mira in nemira
V	tvojem dnu poganja seme.
S hladnim umom proumevam Dan in noč skrivnostij roje . . . Sfinga . . . Sfinga 1 . . . Neumljivo V veke mi je bitje tvoje.
II.
III.
Kak pusto, pusto vse! . . . Sijaj le sveče Iz kota bledi žar po sobi meče.
In ura monotono se glasi,
A duši, duši moji mira ni.
Oj, to brezkončno, mučno to življenje,
In to brezdanje, večno to trpljenje,
Ki srce trapi in duha mori!
A duši, duši moji mira ni . : .
V romantične se bajke duh zataplja, Utehe išče ... A ni ena kaplja Tolažbe ne orosi mi duha,
Utehe mu nihče, nihče ne da . .
In trepeta mi duša goljufana,
A ustna šepetajo mi: Nirvana 1
Aj divji rdeči mak Obrazka njenega!
Ti opium sladak Srca si zapuščenega Izmučenega pustih sanj.
Zagrinja vsako bol, Mamljiv daješ opoj In srce, trudno sanj, V pozabnosti ovoj Ogrinjaš tak hladan.
Aj divji rdeči mak,
Sam sredi žitnih polj 1 Ko nam življenja mrak
F. S. Fedorov.

Polj ta to.
Svetlosti devic, ki sem jih ljubil,
opojnost sem srkal z deviških teles;
zelene vejice lavorik in dišečih jasminov
prinašali so mi geniji v blestečih posodah
in v mistično-temnih položajih
storjeni poljubi navdajali so me z navdušenostjo.
Vklonil sem žarovite oči vate, podoba; gledali ste me dve, ali ljubil sem tebe, in kadar noč je razprostrla peroti jeklene, sem se zbal in bežal daleč, daleč, ker peklo me je neznansko.
In vendar tvoje rože, ki si jih stlala,
pozeble so v meglah hladnih juter,
in venci lavorik su gnili padali name,
svileni trakovi pa so zapletali pekoči vrat,
groza obdala me je v objemu — kurtizane. Afanazij.
Nočni otoisto.
„Pozno je zunaj že, Sneg mi v obraz leti, Pridi oj deklica,
Duri odpri:
Tujec neznan sem jaz, Mirno vasica spi Samo pri tebi še Lučka brli.
Samo pri tebi še!
Poti ne znam drugam, Dekle odpri — — odpri Meni svoj hram!“
Pojdite proč od tu,
Mene je strah tako,
Oče in mamica Lahko zvedo.
Ljubčeku zvesta sem, Včeraj se list njegov Čitala, . . . kmalu da Pride domov .
„Očka in mamka spč, Ljubček je daleč tvoj, Menda ne pride še K tebi nocoj".
„Nikdar, oj nikdar ne, Duri odpret ne grem : Ljubček bi karal me, To varn povem11.
„Zvesta ostala si, Deklica, prav imaš. Bližje mi glej v obraz. Da me spoznaš !“
Hitro odprla je, Gledala moj obraz, Mene objela je, Njo sem pa jaz.
M.
Spomin.
Na lahkih krilih domišljije Prestavljam se v minole dni; Nemil spomin se mi razvije V očesu solza zablesti.
Srce miruj, nikar ne toži, Daši ti sreče žar je vzet, Saj večkrat tudi nežni roži Prerano pade krasni cvet.
Kes, da rojeno si v trpljenj,
In sladki up ti je zatrt,
Pa kar ti v zelo je življenje
Ti dala bode zopet smrt.	Sestanovič.
Pax hominibus ...
Kaj mi trepečeš, zvezdica,
V	to nemo poč, v to sveto noč? Li mir oznanjaš mi z neba
V	božični noči — kot nekoč?
A meni ni odprl se vir,
Da milostij prejel bi roj, Brezupen hodim staro tir . . .
Objel pokoj je krog sveta In krov palač in bornih koč. . . Prošnje kipijo do neba In mnog vzdihljaj vzkipi prevroč.
Le mene ni objel nocoj Ta blagi mir. ta sveti mir;
Divja le v meni grozen boj.
V. S. Fedorov.
U s n u.
Oh, koliko puta sanka krila vita Uzdignu me gore, gdje se zv’jezde sjaje;
Odanle mi duša uv’jek pomoč pita,
Srce uv’jek šalje svoje uzdisaje.
Tu nju krasnu vidjam-------Kuža nerazvita
Ko da je čutila moje teške vaje:
U njezinu oku suzica je skrita —
I ja čutim : bol je moja ganula je . . .
Pa prikovan stojim, motreč krasnu sliku,
I želim, da nigda ne sadjem otale,
Da je opet gledam u ljudskome liku. —
Tu je ona andjel — — Sve če moje boli Diči ona, mnijem, što se na me svale:
Ona, što me tako pati ovdje doli.	Josip Eros.
IVI a j c i.
Minuste več davno--------moji 1’jepi danci
Kad su sv’jet gledale, majko, oči tvoje; — Minuste več davno, prve sreče sanci:
Samo spomen dragi na sve ostao je.
Jer dok d’jete bijah — sretan bijah samo, Dok sam još te živu imo, mila majko,
Kad smo mirni bili blizu žala tamo Ja ti, sestra draga i dobri babajko — — Nojca kad bi tiha na zemljicu pala,
Pa sa velom svojim kad bi zemlju svila — Onda si me tihom uspavankom znala Uspavati blago, majko moja mila . . .
Ja bih tada zaspo, ko andjelak mali,
Pa bih u snu bunco, zvao, majko mila, Neka vidiš, što su andjeli mi dali: — Odječicu sjajnu * zlačana krila . . .
Sve več davno minu — — Mom te oku ote U vesele dane strašna kosa smrti ;
I od sad su moji u životu puti
Tek trnovim dračem nevolje prostrti . . .
I ko što ti pružah u vremena prva,
Što su andjeli, mi u snu znali dati —
Tako i sad znadem, dok ne bol sa’rva,
Bolno zvat te, majko, težko uzdisati.. .
Svu bih tugu htio da ti pripov’jedam Polomljenih krila u prvome 1’jetu,
Da me tješiž, blažiž------uspavanka pjevaš — —
Ali — — ti si mrtva — — a ja sam na sv’jetu.	B. L.
Bilo je nekoč . ..
Bilo je nekod proljede krasno,
Pjevale ptice, cvjetalo cv’jede
Mene je zvalo------u’jesam ga slušij, —
Bježah za svojim genijem srede .. .
Bilo je ljeto. Peklo je sunce,
Gustu je sjenu strlo sthb&lje
Mene je zvalo------n’jesam ga slušb, —
Bježo sam divlje — bježo sam dalje ....
Bila je jesen. Plodovi zreli —
Sladjani sok je kapao s grana ;
A ja sam bježo, kud me je zvala Mladjane duše fata morgana.
A gdje sam sada? — Stepa široka,
Magleni sumrak pritište zemlju —
Snijeg se b’jeli, — zelen i cv’jede Samrtni sanak pod sn’jegom dr’jemlju.
Snijeg se bijeli, — po njem se samo Rumeni trak u nedogled mota . . .
Nada mnom gavran zlokobno grakde —
Ah — to je pjesma moga života!
Baš ko i ona travka sam suha,
Zimske me sjene obl’jedu bl’jede —
Zavija vjetar — ah pa i suze Moje se vrude na njemu lede !........
Snijeg se b’jeli, — po njem se samo Rumeni trak u nedogled mota Vrele mi krvce — ah, to je staža,
Krvava staža moga života.......
Jandnn.
Dodonski.
Ajde, d’jevo, dan je krasan, sunce milo sije Lahorac nam nešta šapče i tajno se smije;
Cv’ječe malo i veliko k nam sagiba glave.
Orveni se, b’jeli, plavi iz zelene trave;
A potočiš iz daleka nježno nam romoni,
Divna pjesma sve prirode u duši nam zvoni . . . Tajinstvenim šumom gaj nas hladovitim zove, Ajdmo, tamo sretni duši sjenom tajno plove I šapuću lišču tajne o sudbini ljudi . . .
Ajdmo tamo, a ti, djevo, svečenica budi:
Kaži sudbu naših duša, našeg uživanja!
--------Ti se smiješ, slavulj pjeva, lišče trepti milo:
O bit če nam uv’jek sreče otvoreno krilo! , . .
I svi rade, svi se znoje, da si sretan život sprave Samo ja se puštam sv’jetu lakokrilih svojih sanja:
Ja tek živim u polusnu izmed sna i izmed jave Lijuč suze i sanjareč o slatkoči cjelivanja.
I meni je tol odurna ova muka svakidanja,
A sanjarske misli slatke meni vječno srce trave —
Ja ne mogu motrit b’jede čovječanskog jadnog stanja; Moje misli teže gore, put višina, što se plave.
I svi rade, svi se trude — dok ja pjevam pjesme svoje : U njima su svi akordi, što u mojoj duši ječe,
U njima su i zelenih i usahlih nada hvoje,
U njima su zv’jezde moje i ugasle i plamteče . . .
Sanje, sanje! — To su melem rana mojih dubokijeh, One taru gorke suze, što ih moje oko lije.
Ležal sem na visokem odru, pregrnjenim s težkim, črnim, suknjenim prtom. Sredi tega pregrinjala je bil všit dolg, bel križ, in na vseli štirih oglih so se režale iz črnega suknja bele mrtvaške lobanje. Okolo mene, na levi in desni so stala bitja, meni so se zdela pravcata apokaliptična bitja, s sivimi, zavitimi pergameni
Mikinovhin.
I svi rade.. .
Josip Er os.
Libera, . .
Spisal Demeter Gabron.

v rokah; iz ust so jim vreli zvoki, otožni, mrtvaški . . . A jaz sem ležal na odru nepremično. Koki, položeni tesno ob bok, izmej na pol odstrtih trepalnic se je lesketalo dvoje steklenih očes, lice je bilo sneženo bledo in silno upalo, rujava razmršena brada mi je štrlela iz nabrane, sivkaste kože in se izgubljala pod napetim, suhim podbradkom. Lz ust so mi kipeli pretrgani, hripavi in sikajoči glasovi, ker so jim krčevito stisnjeni zobje branili na prosto.
"„Libera me domine . . .“ Vsa soba je odmevala od petja, in zdaj pa zdaj je bilo čuti od nekod neko pridušeno dalnje bobnenje. In kakor v'koru so se oglašale one apokaliptične figure v dolgih, ozkih haljah, in vnovič je zašumelo: „Libera . . .“
Šipe okenj so se tresle, zvenčale in neharmonično motile votlo pevanje.
V hipu so se odprla vrata, in vstopil je človek neznanega obraza. Gornja polovica, čelo, nos in oči, mu je bila prazna lobanja, brez mesa, brez kože; votli očesni globini ste topo zrli mene na odru, na čelu in temenu je bilo videti samo golo kost, in skozi nosno votlino je bilo mogoče zazreti v notranjost glave. A spodnji del obraza, usta iz brada, je bil pokrit na tenko z mesom in na pol prosojno kožo.
Stresel sem se pri pogledu tega čudovitega stvora, glasu mi je nestalo, in umolknil sem. A oni človek se mi je bližal, nespretno stopajoč, da je bilo čuti, kot da bi udarjal z golo kostjo po tlaku, in v koščenih rokah je vihtel železno kadilnico, na kateri so se pačili trije goli satiri z dolgimi peruti. Gost, črnkast dim se je vil iz kadilnice, oglje je srčalo in prasketalo, in kmalu je bila zavita vsa soba v dim, v gost, neprediren dim.
In vnovič so so zahreščali obupni glasovi, še bolj pridušeno, da je bilo čuti lahno vibriranje zraka, a slednjič je utihnilo vse v dolgem, jednakememo zategnjenem finalu.
*
*	X-
Pretegnil sem se enkrat, dvakrat po svojem ležišču in odprl težke, trudne oči. — Ogledal sem se po vrstah, ki so me obkrožala, a videl nisem nikogar. Vsa soba je bila polna dima, in pri oknih je silil rdeč plamen v sobo. Planil sem iz postelje in skozi vrata, da se rešim preteče smrti v ognju, a po ušesih mi je š$ vedno zvenelo: „Libera . . .“
Momenat.
Vozili smo se ravnim poljem, što ga je pokrit) laki snijeg. Svježi večernji zrak pršio oko nas, sl ij e vaj uči se u tihi vjetar.
Naše selo bilo je odaljeno, veoma odaljeno od željezničke stanice. I ja, koji mišljah, da ču morati pješke do njega, slučajno zapadoh u elegantnu kočij u.
NOVA NADA
Stečevina momenta!
Ninam mislio na to, kako se to dogodilo.
Ti si bila uz mene — i osječao sam svojoin dužnošču, da se svojim ponašanjem i govorom pokažem zahvalnim za tvoju na-klonost, što si me pozvala u kola. Govorili smo o športu. To te je veselilo. Mene nije; ja sam „s oduševIjenjem“ govorio o torne — iz etikete — —
Polagano se počeli gabiti oblačiti ukočenosti. Razgovarali smo intimnije.
Došli smo na našu mladost. Čudno! — Ti si več bila pod mirtovim vijencem ja pod krunom mladosti.
Tihi vjetar jače je zabrujao oko nas, udarajuči u naša ohlad-njela lica. Konji su letjeli, a zvončiči veselo ozvanjahu pustom.
Upravo kao onda . . . u crkvi . . . uz mirtov vijenac.
Bilo nam je hladno — i približavasmo se . . .
Napokon je i magla ukočenosti iščezla Postadosmo prijatelji. Uvojci tvoje kose, što ih je vjetar raznosio, doticali se moga lica, a ti si me pogledavala — smiješila se.
A kad nam se ruke nadjoše u dodiru, zanijemjesmo i obo-rismo oči. Mirtov — gotovo več uveli vijenac — i kruna mladosti ! . . .
Konji su letjeli, bura bješnjela Približavasmo se tvojoj kuči. I onda, kad zapazismo na prozoru lice tvoje „polovice“ — mirtov je vijenac opet procvao — no bez mirisa. Pustismo ruke. Oblači ukočenosti opet nas zakriliše.
Kasnije si mi sasvim ozbiljno dala ruku — i ja se ukočeno zahvaljivao tvojoj dobroti.
Nešto iza toga — mirtov je vijenac i opet zamirisao.
Gubitak momenta!	J. G. Goran.
živjeti kod gospode! Htjela si biti gospoja, svukla si bijele halje i navukla šarene, griješne . . .
Tako je mucao stari Mihič svojoj kčeri jedne zimske večeri. Jezik mu se zaplitao. On je u gradu pio. Snijeg je naokolo padao u sitnim, i — kako kažu — „suhim'1 zvijezdicama, vjetar je tek malo pirio, igrao se rupcem na Dorinoj (tako se zvala Mihičeva kči) glavi, i starčevom kosom. Sjedili su u saonicama, na slami; ona je držala u rukama maleno dijete, umotano u kojekakve prnjke i pritiskala ga k sebi. Mihič je kimao glayom i tromo potresivao uzdama. Nišu još bili daleko od grada. Dora se ozrla par puta, da vidi još jednom ono gradsko syjetlo, one kuče, da vidi barem
sjenu grada — no ništa se nije moglo yidjeti. G usti je snijeg i sumrak bio pao. Naokolo se vidjelo tek nešto malo puta, po strani snijegom zatrpane brazde na polju, iz snijega virila po koja živica, i dalje — bjelina, neprozirna bjelina — kao magla.
— Da, da, je li ti je toga trebalo? Zar trebam ja u kudi kopileta, gospodske kryi V! Sta du mu modi dati ? Bit de lupež. Da, lupež de biti. jer ja ga ne du modi othraniti. Umrijet du rano; a onda de u njem uzayrijeti krv, ona bijesna, ona pasja krv, bježat de iz kude, klatarit de se i ne de htjeti radi ti. Znam ja dobro, on je od gospodske krvi, pa ne de htjeti uzeti u ruke mo-tiku i ralo! Lupež, velim ti, lupež. A je li toga trebalo u našem selu ? Krasti de, jer de biti gladan. A onda de dodi jedanput u rešt, pa drugi, pa de se i priučiti na to, i onda de bivati sve vedi lupež. Bog zna, gdje de syrSiti! To ti je ta gospodska krv . . .
Stari je silno puhao, kad je govorio, i pri torn si grizao brk.
Dora je sjedila mirno. Gledala je zamišljeno preda se. Bila je djevojka krupna, pade odved krupna tijela. Bokovi joj bili obli, prša silna, a kosa črna, gusta. Iz nje je pršila neka osobita strast; u gradu se bila još više udebljala, ali joj se tamo i jake mišice umekšale. Grudi joj još jače nabujale Bilo joj tek dvadeset godina.
Danas joj bio došao otac u grad, da tuži susjeda, što mu je preorao još u jeseni zernlju.
Osim toga navalila još žena Mihideva na muža, da ide u grad, jer eto ved je preko pol godine, što nema ni glasa o njihovoj Dori, onoj istoj curi, što je iščuškala toliko seoskih mladiča, kad su se oko nje ofrkavali. Ona je uvijek težila na nešto više. 1 bojali se nje seoski momci. Ona je to dobro znala, pa je često stala pred crkvu u selu, poslije mise, i oštro, mrko i ujedno dostojanstveno motrila svu ovu seosku mladjariju.
Nakon silno burnih prizora u Mihidevoj kudi pošla je Dora u grad i tamo stala da služi gospodu. Što nisu smjeli na selu kršni momci da s njom rade, to su smjeli u daleko vecoj mjeri u gradu vojnici i gospodski sluge. 1 ona se uvijek znala sjedati onih časova, kad joj je pričao o gradu i gradskom životu opdinski pisar, koji je „tamo na selu" jedini smio, da joj se nešto više pri-bliži.
Pred pol je godine zadnji put došao o njoj glas u selo. Govorila je s jednim kumom i taj je pričao, kako je bijela i rumena kano krv i mlijeko, kako je tusta, kako su joj ruke mekane, kako joj je koža glatka, izgled baš kanp u kakve gradske gospoje. I još više. Jer gospoje su mršave, niške, kržljave; a u nje ono veliko črno oko, one silne kose, one jake grudi, ono bujno ti jelo.
Stari je Mihid kiinao glavom, a žena mu se radovala i pričala po selu, kako je njena kdi čitava „dama". Staromu nije godilo to pričanje i on je bio ved par puta pošteno izlemao svoju polovicu zbog toga; no žena ko žena, pa ne može da šuti, ved i opet priča selom o svojoj kderi. Takove kderi još nije rodila ni
jedna majka do Mihidke. U selu se doduše govorkalo koješta, kao n. pr. da je Dora kdi nekog gospodina iz grada a ne Mihideva, da je u nje gospodska, vražja krv, pa zato da i je takva; ali Mihidka je bila vrlo pobožna ženica, uvijek je lizala otare, išla u crkvu, na proštenja, pa je to lasno odbijala od sebe, i ako se govorkalo, da to ona kaje svoje stare grijehe i za to hvali Doricu, jer je i ona' bila takova. Stari je mrmljao i pio pomalo kod Židova rakiju. Njemu bi bilo mnogo milije, da je Dora u kudi, pa da mu radi na polju i pomaže u kući; ali, kako se činilo, nije se dalo tako lako pomoči.
Jedva onda, kad je bio u jutro pošao u grad, kad je ved bio daleko od kude, a bliže gradu, sunulo mu u glavu, da bi bilo najbolje, kad bi on danas sa sobom kudi poveo Doru.
Ta mu misao nije više išla iz glave. On nije znao, kuda da je traži, ni kako da je nadje, nije znao, hode li ona htjeti podi, slutio je pade, da de se ona tomu otimati, da de na njega i žena graknuti. No u Mihiča je neka tvrdoglavost, pa kad si on što upili u glavu, Sto mu se čini da je dobro, stane to izvadjati takovom upornosti, te ga je gotovo nemoguce odvratiti od nauma On je znao, da mora da povede sa sobom Doru. Znao je, da de ona morati da radi za njega; a on de modi da nešto više prosjedi kod Židova; —ta tamo je tako ugodno i toplo i ljudi ima i razgovara se i koješta je tamo, čega on kod kude nema. Kad je kod kude, mora uvijek da se inati sa Ženom, mora da je bije; a ved mu je i to dosadilo i ako je u toj navioi i neka mala slast. Da, Dora mora kudi.
— Sad znaš, kako je u gradu! mrmljao je kroz zube stari Mihič s voj oj Dori na sanama. Vrag ne spava. Sta de kazati ljudi na selu, šta de majka! Momci te ne de htjeti ni da pogledaju. Udebljala si se samo i zalijenila, bit de muka s tobom. Pa još ovo dijete! Lupež de biti, lupež, velim ti. Gospodska je krv. E pa da!
Dora je sjedjela nemirno. Bilo joj je veoma hladno. Snijeg je šibao u oči, vjetar brijao i ona si prikrivala lice velikim šalom. Mihid se nije niti ogledao na nju. On je gledao ravno u svoje konje i drmao kad i kad uzdama; bičem nije ni mahao — ta bili su konji jaki, čili i grabili dobro. Snijeg je škripao pod sanama i Dora je slušala to škripanje. Njoj se pričinilo, da sluša pjesme iz grada, smijeh i one tolike muške glasove; a sve to kano da ju zove: „Dora, Dora!" Otvorila je oči i pogledala naokolo; a to je pusta tarna, na nogama zima, vjetar, snijeg se topi na licu, a otac sve nešto mrmlje kroz zube. Zagledala se u njegova široka pleda, u njegovu silnu bundu i Subaru i postalo joj strašno pri duši. Zamislila se. — Kuda ja to idem ? U selo! Tamo de me gledati bake, tamo de se djeca za menoin derati, tamo de me sve
odbjegavati —----------U one mračne oniske sobice; u one malene,
tvrde krevete--------! Medju ona djubrista, u Stale, onda na polje,
s motikom u ruei, da kopam zemlju, da nosim koševe na ledjiina,
cla se opet obučem u one bijele kratke haljine, u one krpe! Da u kuhinji varim hranu u jednom kotlu za 1 j ude, za čeljad i za svinje — —, u onoin dimu, medju onim ljudima, daleko od grada! Hu! stresla se Dora.
I onda si je opct odgovarala sama:
— Ne, ja du se opet vratiti u grad. Sta bih s djetetom u gradu? Sad du ga ustaviti majci. Morat de ga uzeti. Pa onda — idem. Odmab du pobjedi, odmah!
Ali i ako ide samo na kratko vrijeme na selo, zašto da se i to kratko vrijeme tako muči. Je li to od potrebe?! Zašto je ona tako ludo sve načinila?! Ovo nesretno dijete!
Stari je bio u to napokon i usnuo, te se nagnuo natrag i na-slonio se čitavom težinom tijela na Doru. Koža je njegova kožuha smrdila, kose od njegove glave škakljalje po licu Doricu, a imale su i one nekaki čudni vonj. Mihid je bio uz to i težak, pa je tištio Doru. Ona je počela osjedati neku slabinu od toga tereta. Oturne oca od sebe, no on se još vedom šilom svali na nju. N ju spopade neka tjeskobnost. Ona sva uzdrbta. Stari je hrkao i kako je bio malo skrenuo glavu, udarao joj je pod nos smrdljivi vonj vina i rakije, pomiješan sa duhom žvakanoga duhana. Ona pokuša još jednom, da starca od sebe oturne, no nije mogla; to ju zapeče. Zar je ona izgubila onu šilu	i snagu, što ju je	iinala još, dok	je
mladja bila na selu?! I ona	se sjeti one svoje	snage:	mogla	je
onda ponijeti par stotina koračaja i najteže vrede brašna, a sada ne može da oturne ni tog pijanega starca. Gdje je njena snaga? I ona se sjeti, da nije dugo, dugo vježbala te snage, da nije ništa radila. A eto: na selu de morati, da radi, da se muči, a ona to ne de modi, pa zašto i da radi? Jeli joj to od nužde? Zašto ona to ide na selo? Kake su to opet ludosti, što ih počinja!
Eto ovaj ju pijani starac tišti, smrdi joj,	duši je	— što	de
s njim? On ju je poveo na	selo. On joj je otac! Pa	što zato?
On joj nije dao nikake ugodnosti života, a niti de joj sada dati. Da nije on došao u grad, pa da nije došao k njoj — zar bi njoj i na kraj pameti bilo, da ode ?
Dora pogleda na svoje dijete i ono joj bilo teško kao i onaj starac. Njoj je ved bilo nesnosno. Zaviče: „Stanite!" Nitko je nije čuo. Stari je Mihid hrkao.
— Zašto sam ja tu? Stanite! Stanite!
Stari se Mihid još više bio nagnuo natrag i tako povukao nešto uzdo. Dora prilivati uzde i povuče ih jače. Konji stadoše.
— Sto sad? Zapita se Dora. Vjetar je jače brijao, snijeg gušde prašio, a stari se sve teže naslanjao na nju. Ona prihvati opet onu jednu uzdu, što joj je bliže, i povuče. Konji se nešto uz-nemirili, pa stali zakretati sane.
— Nešto se mora početi! zaključi Dora.
Ona pokuša da opet poturne starog Mihiča, no nije i opet mogla j stari se bio nagnuo čisto na stranu i njoj je bilo još teže. U njoj sve uskipi.
— Sto meni svega toga treba ? — pomisli, pa se nešto odmakne i gurne starca na stranu. On se zatetura i za čas se smota negdje u snijegu. Ona je osjetila u grudima neku posebnu radost. Bila je slobodna; pogleda i opet na dijete. Sve uzrujana — naglo, ne misleči baš ništa, uhvati grozničavo dijete, što je bilo počelo plakati, položi ga do starca, koji se bio prenuo i stao nejasno i hri-putavo psovati, popne se opet na kola, primi u ruke uzde, uz-mahne bičem, zakrene sasma kola prema gradu i potjera konje.
Cim su konji osjetili na sebi bič, zakasali su kano pomamni. Njoj je to godilo. Samo je čas još čula plač djeteta i viku oca. Onda je nastala tišina, koju je prekidao samo neki tupi topot konjskih kopita po svježem snijegu, i škripanje saona.
Snijeg je odskakivao izpod konjskih kopita kano voda, kad po njoj veslima biješ; manje su i vede grudice letjele po zraku i sipale se Dori u lice. No ona nije svega toga osječala. Neka posebna misao usjekla joj se u glavu i posebno je čuvstvo zaoku-pilo. Ona je znala, da se vrača u grad, ona je osječala neku slast u torne. Opet je bila slobodna. ništa je više nije mučilo. Za nju je ovo bilo sve. Ona se nije ni pitala za oca ni za dijete, nije se pitala, kako če je Artur priiniti, nije čutjela, je li zima, je li konji odveč brzo lete; ne, ona se sasvim izgubila u toj vožnji, u misli, da se vrača, i u slasti slobode . . .
Sjedjela je uspravno, glavu je digla visoko, grudi joj se na-dule i ponosno i krjepko joj se isticale. Rukama je držala uzde i bič, te je neprestano njime tukla konje po lirptu. Udisala je otvorenim ust ima s nekom posebnom slašču svježi, baš hladni ve-černji zrak, a oči su joj bile uprte nekud u daljinu, naprijed, da-leko naprijed. (jinilo se, da hoče da tim svojim pogledom prodre mečavu, da rastjera tamu i ugleda svoj grad, svoj grad.
Snijeg joj se bio uhvatio kosa, koje su virile ispod šala, pa se pričinjalo u onoj polutami, kao da ima aureolu nekog čudnog sjaja, savitu oko glave, kano da se okitila nekim posebnim cviječem. Haljine joj lepršale po zraku i nekako posebno, strasno šumjele i pucketale na vjetru. Iz ustiju joj letjeli pramovi guste pare i či-nilo se, kano da neki osobito jaki život leti dalje, dalje nekamo u noč, a da se nikada ne če zaustaviti. Njene su želje, njene strasti, cijela je njena krv zavrela u njoj i tek su maleni znaci te sile prebijali na javu. Vani je bilo hladno, pa je ona hrlila dalje, da nadje tople predjele, vruča zakloništa, gdje če njena krv moči da još više uzavrije. Ona mora da stigne tamo čim prije, čim prije I ona je opet gonila konje, oni su opet letjeli dalje kano bijesni. Pjena im išla iz nozdrva; ali Dora nije sustala sa svojim čežnjama; ni oni nisu sustali. Kano da su se dvije sile natjecale, sila prirode, sila vanjske jakosti, sila mišica i sila strasti, hlepnje duše.
Konji su bijesno srtali naprijed, saonice su cvilile, plakale, skakale su po mekanom snijegu amo tamo, slama se s njih otre-sivala i ostavljala trag, kuda su išle. Dora je na njima silno mahala bičem.
Počele se javljati več u mraku luči grada, vidjale se blizu sjene kuča i inih zgrada, a u duši je Dorinoj sve više buktio plamen divlji, bijesan, lud. Na časove joj se u ovo zadnje vrijeme pričinilo, kao da ju nešto ostraga dozivlje, da ju goni. Ona bi čas prisluhnula, a onda bi još jače potjerala konje, samo da ne čuje ništa, samo da ne zna . . .
Snijeg je sve rjedje padao i ona je pred sobom sve jasnije vidjela obrise grada. Ušla je u jednu od gradskih ulica. Neka joj nova sila uzmahnula rukom i ona digne visoko, visoko bič, uz-mahne njim jedan i dva put, pa ošine do krvi konje. Oni se stanu propinjati, uzmašu se glavama, pa polete još jače no prije. Uzde su se u ujenoj ruci tresle, trzale; ona ih je stiskala, što je igda mogla, koža joj je bila na dlanovima sva oguljena, prsti joj bili več svi izmučeni, ali nije htjela popustiti. Mišice ruku bile joj oslabile, zgrčile se i bolile ju. Ona je osječala, da več nema one snage, što ju je prije na selu imala, ona je znala, da su joj mišice mekane, kržljave, da je ovo sve samo mast, što ju čini krupnom. I u taj čas, u gradu, več na domaku svojih čežnja, počela se bojati konja, njihovo ju bijesno kasanje silno uplaši, srce joj jače tuklo, u glavi joj se stalo mutiti. Na desno i na lijevo letjele mimo nje u dugim redovima kuče i velike i male, redali se prozori, gradske svjetiljke, nešto malo ljudi. Čula je i glasove, kako joj nešto dovikuju, vidjela ruke, gdje joj mašu, ali ona nije mogla da zaustavi konje. Oči joj vidjele sve veču maglu naokolo i ona se s užasom zagleda naprijed pred sebe. Vidjela je grivu konja i njihove glave, kako se dižu i spuštaju, tamo med njima se trese i skače rudo, tamo dalje se vidi para i pjena konjska, a daleko naprijed je četa ljudi. Idu posrijed ceste mirno i u skupu. Dora se zagleda u tu hrpu i prepozna svoje prijatelje. Prepozna ih u samo jednom času. Htjede kriknuti, ali nije mogla. Konji če ih satrijeti — — njega i sve njih. A šta če ona? Čemu je onda došla ovamo? — —
Dora povuče k sebi očajno uzde. Sav je njen život, sva snaga bila prešla u njene ruke. No te su ruke bile slabe. Te su iste ruke bile bičem probudile divlji biješ u konjima, te su iste ruke sada klonule pred tim bijesom. Ona se ustane neprestano gledajuči u skup ljudi, što je bivao sve bliži i bliži. Koljena joj stanu klecati-U to uzmahnu konji glavom, povuku uzde, a s njima i Doru. Ona krikne i sune tijelom naprijed pred sane, ispusti uzde, udari u rudo, onda padne poda nj, sane joj se zadjenu o glavu, smotaju je na tie i prijedju joj preko čela, ruku i nogu dalje, dalje niz ulicu, u tamu.
Dora je ležala na tlima u snijegu, bez svijesti. Krv joj je cu-rila iz glave; u jednoj joj je noži bila pukla kost, a ruka joj bila sva istučena. Bijeli se snijeg naokolo rumenio, topla je krv bila načinila u njemu udubine i onda se počela gubiti u zemlju ceste. Dora se nije micala. Nije bila sama. Do nje je ležao jedan od najstrastvenijih njenih drugova i muldo stenjao. Konji ga bili po-
gazili i sane bile prešle preko njega. (J desnom ga bedru nešto užasno boljelo, kano da mu je rebro puklo, a i ledja mu bila sva isprebijena.
Ljudi stajah naokolo, gledali, što se to dogodilo i žalili jadne žrtve. Zatim su im pomogli u bolnička kola i otpremili ili u bol-nicu i opet žalili i kleli bijesne konje. Tek jedan seljak, što je mirno prolazio, povuče par dimova iz debele, kratke lule i pro-mumlja znamenovno:
— E, vrag si ga njima! Zašto idu posrijed ulice i zašto da žena, žena goni konje?!. . .	Branislav Vinkov.
Iz mojega napisiiik:a.
črtica iz potovanja. — Spisal D. Vr. A$ek.
Stopal sem po strmi cesti, ki se je vila ob reki Izaki, mimo krvavordečih porlirnih sten.
Solnce je zahajalo in obsevalo le še vrhunce skalnih dolomitov, ki so kar žareli in se čarobno odbijali od temno-zelenih gozdov pod njimi. — V dolini je vladal mir, katerega je motila le šumno bobneča reka, tvoreč si strugo skozi pečine in navpične skalnate stene.
Pospešil sem korake, želeč priti prej ko mogoče do ljudi in postelje. Kmalu sem stal pred vrati velike, ostarele hiše z raztrgano streho, poleg katere je stal prazen hlev. — Osušena, smrekova vejica je pričala, da je tu gostilna.
Po ozkih, kamenitih stopnicah sem dospel v temno vežo, kjer ni bilo žive duše. Nekaj časa čakam ter opazujem, kje bi v temi opazil kak vhod v družinsko sobo. Slednjič se pokaže iz nekega kota žena srednje starosti, me pozdravi in mi pokaže na vrata.
Hitro sem odprl in vstopil.
Stal sem v obširni, mračni sobi, kjer so se mešali oblaki dima se dvigali in izginjali pod stropom. Skozi ozka okna je prodiralo le malo svetlobe v sobo, da je bilo tu skoro povsem mračno. V enem kotu je stala ogromna peč s klopjo; nad njo je visela obleka na drogeh ki so bili pritrjeni steno; v drugem kotu pa se je košatila velika javornata miza z nerodnimi stoli. Tla so bila razbita, luknjasta in polna smetij.
Pri peči je sedel mlad mož in pušil, glavo je podprl z rokami in zrl v tla. Ko me je zapazil, me je malomarno pozdravil potem zopet zrl pred se, jednakomerno pušeč.
Na peči sta sedela dva otroka, trgala deske in razmetavala koščke po peči.
Sedel sem na klop pri mizi poleg okna in odložil prtljago.
Mož me je leno vprašal, česa želim, pri tem plunil na tla in puhnil dim pred se. — Čez nekaj časa je vstal in šel polagoma iz sobe.
Precej časa sem sedel sam v sobi in čakal. S peči se je čulo še vedno trganje trsak, a velika lesena ura je jednakomerno tiktakala. — Zrak, napol njem z dimom, je smrdel in težko sem dihal. Mračilo se je.
Slednjič pride v sobo ona žena, katero sem srečal v veži s steklenico vina.
Bila je prijazna, zgovorna, a obraz ji je bil čudno grd. Ru-jave oči so se ji svetile, kakor mački, a okrog ust ji je ležal ne-prenehama zaničljiv nasmeh.
Skoro da se mi je studila!
Kmalu zatem pride oni mož v sobo in začne kašljati, počasi stopajoč sem ter tja, a pipe ni dal iz ust.
Bilo mi je tako mučno v tem polumraku, tako pusto, grozno, da sem velel, naj prižgo luč.
Mož se je ozrl name in pričel prižigati svetilko, ki je visela raz sredine stropa. Rmena svetloba je obsijala njegovo bledo obličje in udrta lica. Rmena barva, ki je postala v tej svetlobi še bolj grozna in čudna, in temni krogi krog udrtih, medlih očij — — oboje je pričalo, da mož ni zdrav in da hira.
„Franc, bi li morda rad večerjal?" vprašala je žena suho svojega moža.
Ozrl se je samo k njej in prikimal.
Ko je odšla, je sedel k oknu in zrl na temno, pusto cesto, ne da bi govoril z menoj.
Smilil se mi je ubogi mož —----------
Ko sem ga vprašal, če bom mogel tu prenočiti, meje pogledal tako čudno, — — kratko potrdil in zopet gledal skozi okno.
*
Odšel sem v sobo, kjer je bila zame pripravljena postelja.
Drugi dan so mi krvavele noge, zato sem ostal še nadalje v tej gostilni in ležal v svoji sobi.
Proti večeru še le sem vstal, se naslonil na okno in opazoval gore.
Pod oknom je bil vrt, poln sadnega drevja, nekoliko v stran vinograd, ki je segal do železniškega nasipa. Onkraj nasipa se je razprostiral travnik poraščen z brezami in nizkim grmovjem. Bila je divje — romantična slika, kakoršne se nahajajo le v Južnih Tirolah.
Sanjavo sem zrl na reko in na gore in mislil Bog zna kaj vse.
Ob reki navzgor je prisopihala mlada, krepka ženska in se vstavila med grmovjem, obrnivši se proti hiši; gotovo je nekoga pričakovala. Potem je stopila na breg, zrla v valove in kakor za zabavo metala kamenje v njo, z veseljem gledajoč v pljuskajoče in škropeče valove, ki so jih požirali.
Pod oknom je zašumelov listje in poknila suha veja: med drevjem sem zapazil Franca. Sel je počasno in previdno se plazeč
dalje. Obrnil se je nekolikokrat nazaj in zapazil sem njegov bledi obraz, a oči so se mu strastno lesketale. — V hipu je preskočil nizek plot in izginil pod obokanim predorom skozi železniški nasip.
Tiho je korakal po drugi strani dalje in se vstavil za dekletom, položivši jej roko na ramo.
Ona se je stresla in ozrla,
Razločeval sem, kako jo je objel, in kako ga je ona pritiskala k sebi — videl sem, kako sta šaleč se izginila meg drevjem.
Reka je šumela pusto, dolgočasno . . .
Razburjen sem zapustil sobo. Na hodniku je stala žena ter zrla na travnik-
Ah, nikdar ne pozabim tega obraza, teh rjavih, blesketajočih se oči, tega peklenskega nasmeha okrog ust. Bog ve, kaj je izražal ta zlobni obraz ? . . . Morda veselje, strast, — nevoščljivost, morda sovraštvo! ?
Ko me ja zapazila, je naredila nedolžen obraz in vzdihnila:
„Ah, ste ju videli?"
„Videl!" odgovoril sem kratko. Sovražil sem to žensko, čeprav sem jo poznal jedva en dan.
„Kako sem nesrečna" vzdihnila je dalje, „kako revna, ah, ko bi vedeli!"
„V resnici?" . . . Komaj sem se vzdrževal.
„Ah, moj mož je bolan, veste, bolan in tako beden! Naj mu li vzamem še to jedino veselje in zabavo, naj mu li kalim zadnja leta?" . . .
Zopet je vzdihnila, tako globoko, kakor bi se jej smilil mož v dno srca.
In ko je odšla proti stopnicam, sem čutil jezo in stud, grozen gnjus nad tem bitjem.
Pogledal sem skozi okno na reko iu zdelo se mi je, da so uprte v mene one medle, temno obrobljene oči tako milo — tako
prosečo — tako obupajoče — utapljajoč se v valovih. —----------------
Bil sem grozno razburjen.
Drugo jutro na vse zgodaj sem odpotoval.
Glii iTiac.
Kada ono u jeseni počne lišče padati sa drveča, onda su za me najkrasniji dani. Ona žurba prirode, da se pripremi za zimu, kao ljudi na badnjak za božič, ono svestrano gibanje, to je za me mnogo . . . Tada vam izlazim iz kuče i polazim u šumu, u šljivik ili bilo kuda, pa stupam po onom žutom a suhom lišču i — gazim, gazim po njemu, a ono šušti i prasketa pod nogama, dok se drugo po meni spusta iz drveča, pa propuzi po glavi, ramenima, ledjima
na zemlju. Onda vam još dodju ptice puzavice i puzaju po dr-veču i kljucaju i nabijaju i trgaju, a svaki čas padne po koji komadič otrgnute kore bilo sa kruške, bilo s oraha . . . To me uljulja u blaženi san srečne melanholije, pa onda sanjaj, sanjaj — Bože mili — i o svojoj budučoj karijeri i o načinu života, kad se čovjek riješi tih prašnih klupa i zadobije toli važnu i prevažnu kvalifikacij u ...
Sanje — sanje! Kako ste vi tečno, dobro i opojno — onako blaženo opojno pide. Lijepo je to sanjati — onako osamljen tapati amo tamo i — sanjati, a uza te ta priroda, to lišče, te ptice.
Sunce je polazilo k zapadu. Moj me prijatelj Foka ostavio sama kod kuče, jer je baš pred nekoliko dana kupio bicikl, a sad se pomalo naučio i „koturašiti", te uvijek, kadgod se po-vrati kuči sa svoga lijetanja po pregradskoj ili krapinsko-topličkoj cesti, izveo je redovito obligatnu i toli čostu, ali ipak svedjer ugodnu šalu :
— Sluga sam pokoran! S kim imam čast — ?
— As kim ja — ? odgovorim mu ja.
— Ja sam M. Foka. Pimen učitelj i koturaš — biciklista...
Pa opet smijeh . . .
Dakle — kako rekoh — moj me Foka ostavio, a ja ostah sam. Pred kučom je porasla velika trava, a mekana, a svilena, a sočna. Izadjoh iz kuče, pa gazim u šljiviku pod orahom po lišču (torn sam vam prilikom ja ponašanja kakovoga godj djeteta od četiri — pet godina!).
Prije dva dana (kako je ta sadašnja škola u Lovrečim sclima bila prije nekakva stara plemička kurija s gospodarskim zgradama) odvezao je vlasnik toga posjeda iz našega dvorišta veliki kuku-ružnjak i kolnicu, pa su sada došle nekakve seoske djevojke i nješta tražile ondje.
Znatiželjan, što to one traže, zaboravib na svoje lišče i podjoh k njima. Iz prikrajka sam ih gledao i dobacivao koju riječ, koje pitanje i tako se razbrbljao . . .
Kako je to mjesto na brdu (a nad njim opet brdo i na vrh brda crkvica pregradske župe — sv. Juraj) to k njemu dolaze putovi u kojekakvim krivuljama i serpentinama. Ujedanput se — ne baš putem — digne ko iz zemlje čovječja spodoba. Kad sam ga ugledao, digo se sa ruku, jer je provalio brdo —• onako ravno — četveronoške. Na glavi mu mekani, ali visoki, sprijeda malo udubljeni šešir; a tijelo u žake-kaputu, koji je medjutim več često znojem promočio . . .
Košulja — ah — kakva košulja! Črna, črna kao kovačka, sa bijelom kravatom . . . U ruci je nosio oveči kišobran, a iz ci-pela mu provirivali palcevi i prsti . . . Brada mu je obrasla, onako na komadičke, kao da su pčelice za vručih dana izašle iz košnice, samo što bi tih pčela bilo malo i kao da su se medjusobno po-svadile . . . Kosa duga, črna, a neuredjena. Lice mu je bilo izvan-redao nježno i posve žensko — ono blago žensko lice. Lične črte
—	ali — jeđnom riječi prikaza, koja ti odmali osvoji neki dio simpatija . . .
— Moj duboki naklon i osobito počitanje, gospodine! Je li ovdje škola, za dobrostivost izvijestiti me molim.
— Jest, ovdje je škola!
— Imam li čast s gospodinom učiteljem ove poštovane škole, molim?
— Baš s učiteljem ne — ali ja sam njegov prijatelj i za-mjenik . . .
— A tako dakle, molim! Evo, dakle izvolite!
I pružio mi u ruke nekakav — nekad bijeli — ali sad več čestom uporabom posve zamazan papir. Cim sam primio papir u ruke, počeo se klanjati i nervozno kidati crnu uzicu, što ju je imao oko vrata.
Otvorih:
Šovani i veleštovani gospodine P. n.!
Imam vam se Eto dole niže podpisani i jur predstavleni ponov no eto pismeno predstaviti, da sam kazališni umetnik ili drugova-čije rečeno Glumač kako to laici na torn svetom umjetničkom Polju nazivati izvolevaju. Bio sam nesrečom došao u Madžarsko] i tamo obolio. U Magjarskoj u Szomb6thčlyu sam bijo u bolnici iliti špi-talju punih šest miseci.
Inače — mogu vam se još i to predstaviti vašem gospodstvu
—	da sam rogjen u ruskoj poljskoj blizo Varšave i u ranoj svojoj mladosti naseljio sam se u kitnjastom sremu, koji ima svega u izobilju. Vjeroispovjedanja sam pravoslavnoga neču da duljim —
Sad sam kazališni umjetnik i putujem k svojoj miloj i dragoj umjetnosti u kršnu liku. Molim za kakovu malu potporicu, a ja ču vaše gospodstvo sebi pribeležiti u knjižicu, koju stavljam prema želji i na uvid.
Jesam unapred zatalni Ivan Petrovič K—
— E pa lijepo! i predah mu pismo . . . U razgovoru mi pri-povijedao, kako je njegov otac bio u Poljskoj vojnik i otišao amo u Austriju i u Srijemu bio opet vojnik . . . Jednostavno on mi je sve vrlo i vrlo romantički opisao tako, te sam mislio: ako je tako, to je njegov otac bio nekakvo nerealno biče ili kakav sredovječni vitez ili prosto trubadur. Tu je bilo svakojakili doživljaja. Cesto je taj njegov otac u borbi čas kao glavni junak, čas kao važni intrigant, čas neustrašivi vojnik, čas kukavica, čas čelik-karaktcr, čas pokorni službenik. I opet: i bjegunac i Slobodan čovjek, pa nakon svega toga penzionirani kapitan u Petrovaradinu, gdje je od kapi umro i sad se njegova brača potucaju okolo po svijetu, a majka mu je negdje u zavodu za nemočne. Uz to njegovo pripovijedanje su mu oči išle i išle sve okolo naokolo, a kad se kamo i zagledao, to i onda nijesu mirovale, več titrale kao živo srebro, kad ga sa svili strana u posudici guraju . . .

— I vi sad putujete u Liku?
— Da. Cujem, da su moji u Korenici.
— Mogli ste drugim, kradim putem udariti.
— Eh, bi, bi, ali sam čuo ju čer u Varaždinu, da je ovdje u Pregradi nekakva družina.
— J vi jučer u Varaždinu, a danas ved ovdje?!
— O, dapače! Ja sam jučer bio rano u jutro u Ludbregu, a odanle u Varaždin, Ivanec, Lepoglavu i spavao sam u Mihov-ljanu...
— He — lic! Oovječe! Ta to ne bi ni konji n jednom danu prevalili...!
— A ja sam, vidite, prevalio!
— Pješke ?
— Nego. »to mislite? I ovdje na cesti sam sreo nekakoga go-spodina. Zatražio me žigicu, ili kako mi velimo u Srijemu — ma-šinu. Pitao sam ga, je li je kakovo putujude umjetničko-kazališno društvo u Pregradi, ali mi on reče, da takovo ne egzistira u Pregradi. Onda mi je dao jednu krunu i pokazao amo na to brdo, da je ovdje škola, da je ovdje mlad, neoženjen učitelj. Ovaj put amo — Bože — taj se nekud vijuga i vijuga, pa ja, ne budi lijen, uzeo ravnu linij u, te se tako izmučio. lšao sam više četveronoške nego uspravljeno. - • I počeo si trti rukom sa čela znoj . . .
— A kuda dete sada?
— Rekao mi onaj gospodin, da bi išao u Klanjec, a ne znam
puta.
Onda mi je pripovijedao, kako je svršio šest razreda gra-djanske pučke škole u Petrovaradinu. Bio je u jednom fruškogor-skom samostanu i htio se zakaludjeriti, ali ga je k sebi vukla sveta pozorišna umjetnost. Bilo mi ga je žao.
— Zašto niste ostali u inanastiru, nego se ovako po svijetu potacate ?
— Eh! nije to meni teško! Ja, ako hodu, v mogu sada otidi onamo i za šest mjeseci sam kaludjer-djakon. Sta mi treba? Po-jati znadem, jevangjelje takodjer, a i svetu liturgij u znadem svu, samo mi treba nešto malo.
— Pa onda idite! Tamo dete mirno živjeti i ne dete se ovako probijati od nemila do nedraga.
— Ne du ja! Sad du još ovako putovati i širiti svoju glu-mačku umjetnost, a manastir du ostaviti kao posljednje, kad du se ved svega naživiti i dobra i zla ... U manastir nikad ne zakasnim.
Medjutim treba njemu dalje podi. Popratih ga do na vrh brda. Pred nama je nosio neki seljak na ledjima vredu s duhanom.
Kada dodjosmo do na vrh brda, izvadi iz džepa prslukova črni cviker, nametne ga nosu, te stane razgledavati okolicu i pri-povijedati:
— Gospodine, znate, oprostite, ja sam kratkovidan, pa moram uzeti cviker, da si razgledam moje puteve, kuda mi treba idi.
Onda kao da nije bio zadovoljan ovako s jednostavnim stak-lima . • . pak previne eviker tako, da je došlo stakle kraj stakla i onako je kroz obadva gledao . . . Primječujem, da je to bio jednostavni bazarski črni eviker . . .
— A-a! Tako ved — so schon ! Vidite — okrene se k meni
—	kako to puno čovjeku pomaže . . .
— Da — da! I izvadih iz džepa dvadeset posljednjib novčiča, te mu podab.
Rastadosmo se — ja na jednu, on na drugu stranu. Ja sam
—	ne znam, za Sto — stao za grm i 'zagledao se za njim.
— Molim vas, dobri čovječe — nagovori on Seljaka, Sto je niže počivao sa svojim dubanom — gdje je ovdje najbliže kakova birtija ? . . .
I ja sam se u taj čas sjetio, da mi je neprestano mirisao rakijoni . . .	Franjo H. Kiš.
Sodobni slikarji in kiparji slovenski.
Piše Fran Košak.
(Dalje in konec.)
II.
Pred kakimi sto leti, ko sta izdelovala v Ljubljani Francesco Robba in Luka Mislej svoje umotvore, tedaj je cvetela našemu kiparstvu prva zlata doba. Poslej je za nekaj desetletij vse zaspalo, dokler ni ranjki Franc Zajc začel nove, za naše razmere precej produktivne dobe, ki bode, kakor smemo upati, druga zlata doba za kiparsko umetnost; vsaj dosedanja dela Ganglova, Pro-garjeva in dr. nam to obetajo. Vsekakor stoji že sedaj naše kiparstvo na izdatno višji stopinji nego slikarstvo, čeprav ima v primeri s slikarstvom malo zastopnikov.
Med naše najboljše kiparje smemo prištevati Alojzija Gangla, moža, ki je zraven velike nadarjenosti tudi izredno marljiv in poln navdušenja za svojo umetnost. Študiral je na dunajski akademiji pri profesorjih Ilellmerju in Zumbuschu. Takoj prva njegova dela, kakor: razpelo od lesa, Madona v relijefu in plastična študija „David“ so pričala o bogati nadarjenosti mladega umetnika; še lepše je pokazal svoj talent pri poznejših delih, s katerimi je okrasil ljubljansko mesto.
Prvo njegovo monumentalno delo je Vodnikov spomenik pred gimnazijskim poslopjem. Predstavlja pa pesnika oblečenega v dolg prepasan talar; desni konec plašča je vrgel krepko črez desnico, držečo zvitek listin, levi del pa pada po hrbtu in se vlamlja na tleh v slikovitih gubah. Obraz z markantnimi potezami, orlovim nosom in močno spodnjo ustnico je obrobljen z dolgimi lasmi, ki se

mu usipljejo do ramen. Vtis, ki ga napravi spomenik na gledalca je naravnost impozanten; neka plemenita priprostost in prav monumentalen mir leži nad njim.
Ko se je dozidavalo deželno gledišče v Ljubljani, izklesal je Gangl za pročelje skupino z genijem in dvema ženskima osebama: dramo in opero; za stenske dolbine pa dve alegoriji: „Komedijo" in „Tragedijo". Oba kipa sta izvanredna umotvora, ki pričata o finem okusu mojstrovem. „Komedija" je devojka smehljajočega obraza v lahni, vihrajoči obleki, ki se ovija okrog bujnih udov. V levici drži krinko, v desnici vihti palčico. s kurentovo glavico. Pri „Tragediji" je občudovanja vredna fina karakteristika, s katero je umetnik izdelal ta kip. Temu kamenu je kipar res udihnil dušo; zdi se ti, kakor bi živela pred teboj: z desno nogo je stopila krepko naprej, da se ji tenka draperija v nežnih gubicah opri-jemlje kolena, z levico si trga težko haljo raz glavo, z desnico krčevito stiska bodalce. In kaj vse izraža ta obraz z bolestno napetimi mišicami in polodprtimi usti, iz katerih misliš čuti zamolkel vsklik!
Ravno tako izborno delo je relijef za grobni spomenik g. Murnikove. Kompozicija je kaj duhovito zasnovana: nad rakvo, ob kateri jokata slep starec in mlada sirota, plava genij in polaga vence nanjo. Ta genij je modelovan tako naravno in neprisiljeno, mehka draperija tako ijubko objemlje telo, da je res pravi estetični užitek motriti to prikazen. Sploh moram omeniti, da je Gangl mojster v modelovanju draperij, čeprav se ne spušča preveč v detail, kar bi celotnemu vtisu samo škodovalo. Pri njem ne zapaziš tistega osladnega glajenja in likanja, ki vzame kipu vso svežost, zato so vse njegove osebe tako naravne in tako polne življenja.
Gangl je vrh tega tudi jako marljiv. Zraven teh večjih del je dovršil precejšno število portretnih doprsnic, nekaj skulptur za Strossmajerjevo katedralo in model za Valvazorjev spomenik. Najnovejše delo njegovo je doprsni portret Prešernov s plemenito mo-delovano glavo, ki je vredna našega pesnika-prvaka.
Kakor Gangl v Ljubljani, tako deluje v Celovcu Alojzij Progar. Umetnik — ki je kakor Gangl učenec Hellmerjev, — se je zlasti na svojih potovanjih po Italiji v svoji stroki visoko izobrazil.* Po Koroških cerkvah se nahaja mnogo njegovih religi-joznih del (v Velikovcu, Grabštajnu, i. dr.). L. 1894. je izklesal iz mramorja relijef „Kristusovo vstajenje", (za mavzolej grofa Eggorja v Rottensteinu.) Ta relijef je delo prve vrste. Izborna, jako dramatična kompozicija je umerjena v trikotnikovo obliko: v sredini se vzdiguje iz skalnatega groba Kristus, ogmen s tančico, v levici drži v mehko draperijo zvito bandero. Stražniki so se vrgli preplašeni na tla; v ozadju se vzdiguje v mehkih obrisih
* Njegova navdušeno pisana pisma iz Italije je objavljal Holz v „Zvonu11 1896. in 1897.

Jeruzalemsko mesto. Relijef v celoti, pravi Holz, je videti kakor okamenela vizija, polna svetlobe in milobe, katere ne pači noben pretrd izraz, nobena neumestna senca.
Na Kranjskem sta mi znani samo dve Progarjevi deli: kip brezmadežne Device na Šutini v Kamniku in doprsni portret škofa Barage v Doberničah. Ta poslednji je jako lepo delo, ki priča o Progarjevi sposobnosti tudi za žanr kiparstva.
Dočim stojita Gangl in Progar na vrhuncu nmetniškega delovanja, študirata druga dva naša mlada umetnika, Zajc in Repič, še na dunajski akademiji. V ljubljanskem Rudollinumu se nahajata dve plastični študiji Ivana Zajca. „Prestrašeni satir“ je prav dobra študija v stilu starogrških kiparjev; strah na obrazu je izborno izražen, tudi anatomiji ni oporekati. Se zanimivejša je skupina „Adam in Eva“, ki je jako lepo zasnovana; s povešeno glavo stopa Adam iz raja; levica, ki mu maha ob telesu, se je stisnila nehote v pest, desnico je pa položil okrog Eve, katera mu je vsa potrta omahnila na prsi. V celosti je ta skupina lepo delo; toda nekatere partije, zlasti na Evi so pretrdo medelovane. Razun teh dveh šolskih študij je izdelal Zajc dve religijozni deli: relijef „sv. Družina11 pri Frančiškanih in „Izpreminjenje Kristusovo" za fasado št. Jakopske cerkve. Oba relijefa se odlikujeta po lepi kompoziciji.
Repič ljubi bolj divje oživljene prizore. Njegova študija „Borilca11 v Rudoltinumu je krasna skupina. Predmet jo ta le: deček je podrl soborilca na tla; z levica ga še drži za lase, toda že se je zagnal z namerjeno pestjo proti tretjemu, (ki ga pa ni na skupini.) Torej samo momenten prizor sredi gibanja ko so vse mišice napete in v eno točko stretnljene; — pa kako naravno ga jo znal umetnik ujeti in obdržati! Pri tem treba tudi pomisliti, kako težko je modelovati telo 12—14 letnega dečka, ki ima še tako nežno, nerazvito muskulaturo. Skoro jednako snov je vzel Repič za drugo skupino, samo da sta tu mesto dečkov močna mišičasta moža. Za obe skupine je dobil mladi kipar v specijahu šoli prof. Kund-manna prvo darilo. Za skulpturna dela na novem meščanskem poslopju je izdelal modele: Karijatidi nad balkonom in dva amo-reta na pročelju — izklesal jih je Zajc.
Dosedanja dela Repičeva so večinoma samo šolske študije, — toda že te kažejo ogromen talent in lepo strokovno znanje; Repič ima poleg tega posebno ostro oko za opazovanje.
Zraven teh kiparjev omenjam še Puchreiterja, ki je mode-loval že mnogo portretov. Sicer je samo diletant, pa je vkljub temu razstavil pred nekaj leti precej dobra doprsna kipa Prešerna in Bleiweisa.
Naše kiparstvo se krepko razvija. Zlasti od mladih umetnikov, Zajca in Repiča, smemo pričakovati, da se bota krepko razvila in vstvarila umotvore, katere bomo smeli s ponosom kazati tujcem. Da bi imeli naši umetniki le dovolj naročil, da bi mogli pokazati, kako napredujejo; k temu bi potrebovali v prvi vrsti občinstva,
ki bi se zanimalo za umetnost. V poslednjem času je prišel kipar Gangl na idejo, da bi tudi slovenski umetniki napravili nekak „Salon", kjer bi razstavljali svoja dela. Ideja nikakor ni slaba, zlasti za nas, ki nimamo galerije. Tu bi se seznanjalo občinstvo z domačimi umetniki, katere dosedaj še malo poznamo; vrh tega bi si ob vzglednih umotvorih blažilo okus in dobivalo zanimanje za lepo umetnost, kar bi koristilo i občinstvu i umetnikom.
Reforma srednje škole.
(Konac.)
Baš u ovom sitnom slučaju vidjela se najbolje cijela razlika medju ljudima, koji su sami emancipovani, pa bi htjeli, da i druge učine slobodnima i daju im samo vlastitu spoznaju kao mjerilo, i onih, koji su zadovoljni, da svoje misli slože s onim, što im je predano ili nametnuto. U filozofiji prva je struja izvela čitav pre-okret, u pogledu škola ona če još dugo čekati, dok dodje do
prava-----Napredak znanosti zahtjeva onaj prvi put, no škola,
sa cijelom svojom disciplinom, sa svojim odnošajem medju učiteljem i učenikom, zahtjeva ovo drugo. I za to če gimnazija uvijck biti slaba priprava za današnje sveučilište, koje se povadja za onim prvim principom, dok god se iz temelja ne prevede cijela reforma kako su pravo opazili i neki učesnici ovc enqučte.
No reforma če se ipak u nečem moči izvesti. Ova enqueta, a i druge, koje če za njom slijediti (jer to je i nužna potreba) razbistrit če pomalo jedno važno pitanje: Sto je danas potrebno za opču naobrazbu? Ovim pitanjem bavi se drugi dio knjige, u kojem se nalazi nekoliko veoma pomno obradjenih referata, koje niže u izvadcima reprodukujemo našim čitateljima.
Dr. Jodl najprije hoče da ustanovi, što znači opća naobrazba'? „Bildung im weitesten Sin ne heisst die Entwicklung der natiirlichen Anlagen des Menschen d arch Bertihrung des Einzelnen mit den in der Gesellschaft ausgebildeten Culturgtltern, sagen war noch kilrzer: durch Eintluss des objectiven Geistes auf den subjectiven. — — Es gibt so viele Arten und Ziele der Bildung als es Oulturgebiete gibt. Wo immer der Mensch arbeitet, Erfahrungen sammelt, Kennt-nisse und Fertigkeiten dauernd fttr das Geschlecht ervvirbt, da kann und muss diese Uebertragung des Erworbenen auf den Nachwuchs durch Zucht, Schulung und Gewijhnung stattfinden. Aber liber diese vielfilltigen Gliederungen des gesammten Bildungsstoffes nach den Anforderungen, welche die verschiedenen Berufsarten stellen, erhebt sich die allgemeine Bildung, d. h. cine Gruppe von Kennt-nissen und Fertigkeiten, welche nicht von den Angehorigen eines bestimmten Berufes, sondern von dem Menschen als Glied dieser

bestimmten Culturgeineinschaft, gefordert werden, welche iiber alles professionellc Wissen und Kdnnen liinans mensclilichen Gemein-besitz darstellen“. Srednja škola treba da poda onima, koji se spre-maju za viša socijalna z vanja isto, što pučka škola podaje široj klasi puka. Do sada je ovo znanje bilo formalno: razvitak logičko-gramatikalnog mišljenja i jezičnih sposobnosti, elementarni dijelovi matematike, izoštronje ukusa. Danas jo to premalo — nije dosta podati podloga za buduče zvanje. Fakulteti su na sveučilištu danas razdijeljeni, za to baš podavanje o p če naobrazbe pripada gimnaziji. Poteškoce pravi učenieki materijal. Najbolje sredstvo, da se po-stigne naobrazba, jest znati izraziti misli — to, da čovjek ima smisla za finoce jezika, za razlikost riječi i t. d. Dr. Jodi priznaje dakle vrijednost dosadašnjega sistema. No njemu je svejedno, na kojem se jeziku to postizava; klasicizam ne može imati prednost. Prije se doduše kultura staroga vijeka činila apsolutnim i neobo-rivim idealom — no danas nije više tako. Prije su vjerovali, da nije moguće dostiči starinu — no nova filozofija oborila je tu frazu, a isti princip u književnosti provelo je nastojanje oko nacijonalne literature. Danas latinski osirn toga nije više jezik obrazovanosti i prijevodi nadomještaju originale. Napokon — u gimnaziji ne nauči nitko shvatati klasičnu starinu ; najvažnija se djela ni ne čitaju radi jezičnih poteškoča. Jodl tvrdi, da je moderna kultura savrše-nija od antikne, — jer u mnogim granama znanja bili su Grči za nama. Ne znaju se moderni jezici; tako n. pr. djela dvojice iz-medju najvažnijih modernih mislioca (Berkeley i Leibnitz) nijesu ni prevedena potpuno, premda bi to bilo nužno. Raspravljajuči o eksperimentalnim znanostima ne kaže dr. Jodl ništa novo. Lijep je kraj njegova govora: „Es ist unmOglich, dass die Schule der Zeit voraneilt, denn sie kann sich nur von dem niihren, was Ge-meinbesitz unter den ftilirenden Geistern geworden ist. Es ist ge-ftlhrlieh wenn die Schule hinter den Forderungen der Zeit zuriick-bleibt, denn jeder Zwiespalt zwischen ihr und den geistigen Medien, in denen sie sich befindet, schftdigt sie selbst und den Fortgang der Erkenntniss, das heisst so viel als die Entwicklung der Cultur. Unsere ideale liegen in der Zukunft, nicht in der Vergangenheit, und ihnen muss die Schule dienen. Non seholae discimus, sed vitae! “
Jednako zanimljivo, no još oštrije, navaljuje na današnji ustroj srednje škole dr. Federn. On opaža, da škola ne pobudjuje nikakva interesa u djaka, nikakve živahnosti, da odviše tišti učenike i do-sadjuje ih. I on počinje svoje razlaganje govorom o naobrazbi. „Bildung ist bier wohl nicht im Goethe’schen Sinnc als die har-monische Ausbildung der Personlichkeit zu verstehen . . Es sollen uns die Zusammcnhange gegeben werden, damit nicht das eine Gebiet, das unser Each wird, als ein todter Lappen von Wissen an uns hiinge. Wir sollen gewissermassen mit Saugniipfen ausge-stattet werden, zu ergreifen, was unsere Zeit d. h. unsere Cultur uns bietet an Kunst, an Wissen, an Politik ... im Gegensatze zu
der HilHosigkeit, mit der der Ungebildete den Schatzen unserer 'Cultur gegeniibertritt. Keime des Verstiindnisses sollen durch das Gymnasium in uns gelegt werden. Ein allgemein gebildeter Menscb ist kein Mensch, der Alles weiss, und auch keiner, der von Allem etwas weiss, sondern einer, der so viel von den wichtigsten Geistes-gebieten unserer Zeit beherrseht, um alien Verstftndniss entgegen-zubringen. Wir sollen unserer Cultur gewachsen sein“. A ta naša kultura ima zametak u staroj, dio u sredovječnoj i u modernim elementima kulture. Gimnazija njeguje jedino stari elemenat — i za to je trebalo tehničkih škola, trgovačkih i t. d. A žalosno je, da gimnazija u djaka producira jedino mržnju protiv starih. Do-lazi vrijeme, gdje nam u prosvjeti treba novih elemenata. U gimnaziji ni ono, sto se predaje, ne postizava uspjeha: iz povjesti nitko ne črpa shvačanje društvenoga razvoja, iz matematike nitko ne dobiva pojma o iilozofskoj njenoj vrijednosti. Federn želi, da se promijeni sve: ispiti, predmeti, odnošaj djaka i profesora — u kratko, da se ukine dosadašnji birokratski duh. Talent se zapostavlja, djake bi trebalo razdijeliti. Dakle — reforma u svim granatna.
Proti tomu diže se prof. Teodor Gomperz. On kaže, da je signatura naše kulture historičko-kritički elemenat, a taj se postizava historijskom. deduktivnom metodom. Učeniku treba ojačati sud protiv predrasuda i dogmatizama, -— a za to je historijska metoda izvršna. Njom on upoznaje drugi svijet, klasički, postaje njegov gradjanin. To če mu dati snage, da se opre štokakvim strujama, koje če nas možda najednom zavitlati. A stara je kultura osim toga pola nove kulture. Helenizam, darovi jednoga genijalnoga naroda, daju snagu, koje nikad ne če podati naravoslovne znanosti. Gramatika i nije no jedna vrsta jeziku primijenjene logike. Gimnazija ima pogrješaka (tako Gomperz priznaje, da bi bilo bolje razdijeliti učenike i u nekim predmetima ukinuti dvostupnost) no princip je dobar.
Profesor fizike i propedeutike dr. Holler prijatelj je obiin protivojni elementima. Navad ja dvoje, što je po mnijenju Schroderovu bilo idealom gimnazijalne naobrazbe — ,,grčki i fizika"! Treba da čovjek dobije smisla i za psihično uredjenje društva Princip je gimnazije dobar za nj; a prof Bass misli, da je gramatikalno učenje od velike koristi.
Dr. II. Gomperz izrazuje želju, da se uvedu pravne discipline na gimnazijo. Dr. Menger je posvema proti današnjem uredjenju; on tvrdi, da je i histori j - ki princip kod pravnika zao, jer mu se čini, da danas rimsko pravo nema ni teoretske ni praktične vrijednosti. Stari nisu ni slutili ništa o socijalnim problemima i o kakvoj empiričkoj metodi. I formalna strana klasicizma precjenjuje se; Rousseau, klasički pisac i filozof, nije nikad imao klasičke na-obrazbe.
Ovim se svršuje knjiga. Ona je puna napadaja i kritike, sa-dašnjeg sustava; no na žalost nema u njoj nigdje jedinstvene
osnove za novu gimnaziju. Za nju trebat de još mnogo eksperi-menata, koji možda i ne de uspjeti; no svako nastajanje za una-predjenje naše kulture treba da nas zanima, te ga pratimo s pažnjom. Za to smo i ovdje naveli — bez kritike — pojedina mišljenja; a i nadalje demo nastajati, da predodimo našim ditateljima svaki važniji korak u ovako važnoj raspri. Reforma stranib škola bez sumnje de izazvati i reforme u nas; a do nas je, da nas to ne za-tedd nepripravne, bez razumijevanja novijib potreba. To je bila svrha ovom referatu.	Prikazao M. H.
Mitiovil Nikolič.
Pjesme Mihovila Nikoliča. Sanjarskoj njezinoj mladosti posvečeno. Zagreb, 1898. Tisak Dioničke tiskare. Str. 61. Ciena 60 ne.
Ako je mogude u jednoj slici sintetizovati jedmi cijelu zbirku pjesama, to je za cijelo uspjelo Cikošu u ilustraciji k Nikolidevoj pjesmi u uskrspom broju „Vijenca“. Tamo je savršeno prikazana dispozicija, temeljni akord „sjetne“ Nikolideve poezije, koja i nije drugo, no ono, što bi Nijemac kazao „Stimmungsmalerei11 — ne-kakova duboka, široka rijeka, na kojoj se njišu čitave maglice, nešta tužna i u dasovima objesti — nešto, što te sjeda naših narodnih popjevaka, koje su sjetne i kad su raskalašene i kad su junačke ili bedarske.
Jednom je tnalom ciklusu pjesmica Nikolid dao naslov „Mirna lirika11 — i mislim, da te d vije riječi najbolje karakterišu cijelu njegovu zbirku. Nikolid nije filozof —- on ne riješava probleme, kroz njegovu pjesrnu vuku se kao vodiljni motiv dva stiha:
Gazimo po suhom lišdu — ispod nogu nam se žuti.
Tu ne misli dovjek ništa — samo srce, srce duti.
Faustovski problem došao je opet na tapet poslije silne mate-rialistidke i pozitivistidko-znanstvene perijode, poslije vjere u znanost, koja nas je iznevjerila, kako neki hode. Danas jade no igda ozvanjaju u mnogim djelima stihovi iz podetka Fausta:
„Habe nun ach! Pliilosophie,
Juristerei umi Medicin Uud, leider! auch Theologie Durchaus studiert mit heissem Bemiilm Da steh’ ich nun, ich ariner Thor!
Und bin so klug als wie zuvor.
Und sehe, dass wir nichts wissen kiinnen.11
I mnogi se od mislilaca utjede k misticizmu, vjeri — nekoji i epikureizmu, dok su pjesnici eto došli do simbolizma i dekadence. Sto to znadi? Mislim, da znadi ono, što kaže Tolstoj : umjetnik treba da bilježi samo duvstva i osjecaje; neka se mane, kako Francezi hode, problema i tendencije, i filozofiranja i stihotvornih refleksija.
Nikolič sam kliče zmiji sumnje, razuma i spoznaje •
„Pa češ me sisat kao crv drvo Odn’jet mi mir i slavil A ja ču trpjet dok sadješ do srca,
Onda ću smrskat ti glavu.“
Nikolič je pjesnik lirik, čovjek čuvstva, čistog čuvstva ; u torn vidim njegovu prvu prednost, vidim njegovu savremenost, a tijedno i njegovu trajnost. Jer čuvstva ne izlaze iz mode, ako su iskrena; lirske pjesme ne stare nikada, ako nisu tendencijozne. Nikolič ni to nije:
Ja 1’jetam po tom sv’jetu i suučanom na traku,
Lepršam kano leptir, ogr’jevam dušu svoju,
Ja nosim toplo srce, u njemu pjesmu jaku,
Pripov’jedam je ljudstvu, da čuje povjest moju.
U ovom je stihu rečeno mnogo; u njemu je veliki princip moderne poetike: umjetnost je objavljenje duše, povjesti jedne ljudske duše — umjetnost je sasma subjektivna, živi za sebe, izraz je. materializacija jednog srca, jednog čuvstva i ništa više. Ta je druga značajka modernosti Nikoličeve u nas sasma nova stvar.
U uvodnoj pjesmi nalazimo ove stihove:
„Ja sam kano ptica, što na suhoj grani Ustavljena bolna od svojijeh drugii,
A pogled joj leti do toploga juga,
I s bolju se sječa svojih proštih dneva —
Pa dajoj olakša, uzdi še i p jeva
Tu vidim treču značajku, ne novu za nas u teoriji (Prera-dovič), ali novu u praksi. Na usta bečkog kritika Hermann Bahra progovorio je velik dio modernih umjetnika, kad jo on rekao, da je umjetnik jednostavno čovjek, koji u sebe prima više dojmova, nego ih može zadržati, pa ih onda „da mu olakša“, iznese pred svijet — ili, kako je Bahr tamo („Gegen Tolstoj") upotrebio drastični! prispodobu sa psom, koji se otrese, kad iziti je iz vode. To je i umjetnik. Pjesnik se ne brine za druge, ne če da djeluje na koga, ni da koga na što potiče • - več jednostavno, kad je rado-stan, kliče, pleše, slika — ili uzdiše i plače, kad je žalostan — „da mu olakša". Nikolič je do u dno duše takav pjesnik.
U „Nadi“ u njegovim „Bilješkama" čitamo:
„Ja kad pročitam lijepu pjesmu, puštam svojim čuvstvima i mislima, da se n e k ak o n e o d r e d j e n o ra z v i j a j u i ja uživam s njihova lagodna razvitka. To vam je isto tako, kao kad čovjek sanja lijepi san. I onda me ozlovolji, ako mi nepozvan pokvari iluziju".
Tu vam je čitav Nikolič. Nikolič impresionista, koji se podaje sasma vanjskim ntjecajima, koji popušta mislima neodre-djeni razvitak: Nikolič Slaven, koji voli lagodan razvitak („Mirna lirika"); Nikolič bestrastven sanjalac, koji voli iluzije, koji je zlo voljan, kad mu ih nepozvani kvare. On je zlovoljan — on nije pesimista, i naši kritici nisu dobro označili torn riječju
njegovu dispoziciju — on je zlovoljan, sjetan („Na moj je život pao veo sjete nedosežni*1), topao i tužan, osamljenik, koji traži samo jednu „dobru dušu“, koja bi ga razumjela, koja bi s njim dutjela — „sanjarsku dušu'*.
„Gledaj sunce — za njim sam ti čezno c’jelu mladost svoju Ištuč srce, Sto bi moglo razumjeti dušu mojir‘.
Ili:
,Ta ti ljubim ovu maglu, što se tako siva stere Vaselenom nedohitnom bez iskona i bez mjere I zamišljen puštam glavu, da na tvoje grudi pada,
Spoininjem se svojih sanka, razrušenih svojih nada.
Nikolid ne razmišlja; on je samo zamišljen. I ako ima u njega refleksije, to je opet samo zamišljenost (t. j. duboko zaro-njivanje u neki dojam) i nista više:
„Ja ti volim paprad mirnu i turobnu brezu bijelu,
Kada svojim sivim liščem šapče pjesmu neveselu".
No što da dalje citiram ? Nadi demo i onako svuda samo nu-anciranje jednog temeljnog motiva. I bas je u torn nuanciranju Nikolideva snaga, njegova individualnost, novost i sav njegov dar. A taj njegov, rekao bih, duševni užitak u n e i s c r p i v i m nuancama daje mu još jednu znadajku savremenosti i modernosti, a to i podaje ovoj zbirci neku jedinstvenost, zaobljenost. Tu zbirku ne valja čitati na jedan mali od podetka do kraja, treba sve te pjesme Citati pojedince, na mahove i — uživati u njima.
Još nešto ima u tim pjesmama, što je za nas novo. To je Nikolideva ljubav.
„U svom životu za tobom sam čezno I ljubio te salomljene duše Ja mirno gledah, gdje se s moje boli I vedri sni i nade moje ruše.
I nikad toga ni šapno ti nišam,
Ko cv’jet sam veno pod pogledom tvojim 1 rastao sam s tobom sve bez r’ječi I hladan dalje pošo putem svojim.
A sad tek čutim ljubav, s koje patim,
Osječam suzu sa svog oka teči,
I gledam tebe iz dalji ko zv’jezdu,
Što ne ču nikad, nikad je doseči“
Tko nije ditao njegovu „Vjerudku“ u „Nar. Nov.“, teško de modi razumjeti tu njegovu ljubav. Meni je n. pr. tek kad sam „Vjerudku** proditao, postao Nikolid posvetna jasan. Mislim, da nismo tako brzo imali iskrenije i znadajnije ispovijedi za kojega pisca, nego što je ta crtica, pisana zbilja „da mu olakša**, ili da „duje ljudstvo povjest njegvu**.
I ako se u ovim pjesmama koji put susredemo s rijedju „stra-stvena ljubav** - to mislim, da je samo pisana u znadenju „jaka ljubav** — jer niti jednoga akorda strasti nišam našao u ditavoj ovoj zbirci. Nešto blijedo, magleno, sutonski lebdi nad torn idealnom i distom ljubavlju. Nešto, što mi i opet doziva Čikoševu ilustraciju.
Cista duševnost u ljubavi, >sanjarenje „snene duše", tišina i svečani mir jeseni, ljubav dviju sjena bez krvi i mesa — tako mi se pričinja Nikoličeva ljubav.
Cijeloj je zbirci središte ta ljubav i žena, to jest ta „srodna duša" ili — što je još značajnije — -„dobra duša"; — i ja ne mogu, da se ne sjetim Danteove Beatrice u „Vita nuova" ili na početku „Bakla" — samo bi trebalo oduzeti Danteovim pje-smama filozofij u, a Nikoličevim dodati šilu sinteze u Dantea.
Nikolič obožava, da tako rečem, svoju Vjeručku — ona je za n j izvor sve poezije; no ta žena je nešto gotovo apstraktno, ta žena u suštini, kako mi se čini, nije jedna stanovita žena — to je ženstvo. To je obožavanje, vapaj, čežnja, sanjarenje o — ženstvu. Nikolič traži ženstvo, jer je čuvstven — traži dušu, jer je i u sa-moga njega duša jača od tijela, traži dobro tu. On nigdje više put ne spominje, kako se zanaša za ljepotom, za tijelom — jer nije strast u njega jaka: on je miran, pasivan stvor, lirik tihih voda i maglica, epikurejac lagodnih i sjetnih simfonija jeseni, epikurejac suptilnih varijacija i nuanca duševnih, sanjanih emocija.
Tko je čuo onaj dugi graničarski „0-o-oj!“ — kako zamnijeva po planinama, tko je čuo frulu pastira i pijev seljakinja po prostranim poljima, pijev u jesenje doba — taj če shvatiti Nikoliča i njegovu poeziju. I onaj graničar zavija svoj „Oj!“, da mu od-lahne — i on sluša jeku glasa, zamišljen je, sjetan, uživa u torn, kako da što ljepše nuancira, sanjari i čezne, čezne . . .
Nikoličeva poezija ima gotovo sve značajke moderne, čiste
—	„mirne lirike" — ali ta poezija ima sve značajke naše narodne
—	„sjetne lirike". Tko pozna naše ženske narodne pjesme, lako če mi to potvrditi. A što je našim pjesmama melodija, to je u Nikoliča „Stimmung".
U nas je bilo imitacije narodne poezije — ali kao što nije Lisinski imitirao, več stvarao iz svoje duše rafinirane, umjetne, a ipak narodne motive, tako, mislim, stvara i Nikolič umjetne, moderne pjesme, a ipak su osnovne niti, suština n tim pjesmama naša narodna. A to mislim da je i za to, što su Nikoličeve pjesme, kao i narodne, jednakoga izvora. Na njega djeluje i posebno svako doba godine, svaka promjena prirode, svaka magla i svako nebo, svaka oaza i voda i polje i njive i jablanje i snijeg i cviječe baš kao i na dušu naroda.
Nikoličeva je duša naivna, primitivna, a opet moderna ; ona je nepokvarena, a opet moderna: ona je iskrena i prima u sebe mnogo, baš kao što i daje iz sebe sve — baš kao i duša narodna. Nikolič je spiritualista u najvišem stupnju, bez rafinirane strasti, sanjar sumoran, blag i dobar, tih i osjetljiv, kao i narod. I zato mi se on čini pjesničkim Lisinskim, zato mi se čini čovjekom i pjesnikom modernim, značajnim za ovo doba, a opet našim, našim, sasma našim. I čini mi se baš za to na ovom primjeru opravdana tvrdnja, koju čitamo u proglasu „Oeske moderne" („Rozhledy" od g. 1895.):
„Hočemo individualnost. Umjetnike bodemo, ne jeke tudjih zvukova, ne eklektike i diletante. Ne cijenimo šaroliko obojadi-sanih krpica, prolaznih misli i forama, rimovanih politidkih programa, imitacija narodnih pjesania, stihovanih folklorističkih priloga, maglovitoga politizovanja i realistidke pljuštavice objektivnosti.
Individualnost nada sve kipeda životom, tvoreda život. Danas tražimo od umjetnika: budi svoj i budi ti to sam. Ne naglasu-jemo nikakvog deskog duha. Budeš li svoj, bit deš deski (ako si Ceh; ako ne — bit de deski duh usiljen i nena-ravan).
Umjetniče! Daj u svoja djela svoju krv, svoj možak, sebe — i tvoj možak, tvoja krv živjet se i dišat de u njem; a ono de de živjeti s njima, Hodemo istinu u umjetnosti, ali ne onu, koja je fotografiranje vanjskih stvari, ved hodemo poštovanja vrijednu unutarnju istinu, kojoj jo mjerilo samo njen nosilac — indivi-duum“.
Mislim, da je Nikolid takav, i zato on nije ni romantik, ni dekadenat itd. — ved je pravi, dugo u nas dekani pjesnik, u ko-jega imamo da s ponosom gledamo mi mladji, kojega treba da mi razumijemo i uživamo u njem.	B. V.
Internati.
Pri nas Slovencih imamo sicer bore malo institutov in kolegijev, a mislim, da sta tudi zavoda Uršulink v Ljubljani in Škofji Loki.važna dovolj, da se jim privošči malo prostora, saj posebno iz dežele vsako leto, prav mnogo starišev pošlje svoje hčerke v samostan v odgojo. Svetni institut je pri nas le jeden, a še ta ni Bog zna kako v cvetu; sicer pa veje v njem popolnoma nemški duh, in če tudi pošiljajo nekateri stariši svoje hčerke v inštitute, pošljejo jih rajši v tuja mesta.
Zalibog se mora priznati, da samostanske notranje šole, kar se tiče narodnosti, niso prav nič dosti boljše. Poučuje se v nemščini, moli se v nemščini, zapoveduje v nemščini, samo kara se včasih v slovenskem jeziku, če kaka priprosta deklica iz dežele še ne razume nemškega karanja. Učni predmeti so isti, kakor na osemrazrednih ljudskih mestnih dekliških šolah, samo, da je slovenščini odkazan še bolj reven in pohleven kotiček. Poleg tega se poučuje vse učenke ob četrtkih dopoldne špecijelno v šivanju; ako stariši žele, uči se tudi francoščine ali laščine, klavirja, citer ali gosel. Za take neobvezne predmete plačati se mora še posebna učnina.
Potrebno se nam zdi, nekoliko razmišljati o potrebi ali koristi tacih samostanskih zavodov in drugih inštitutov.
Od šestega do desetega leta naj dekleta le bodo v samostanu. f’e malo več molijo, jim ne škodi. Drugače je potem, ko se začno dekleta in sploh otroci še le prav zavedati. Po mojem mnenju je bolje, da dekleta, ki imajo
pozneje živeti mej svetom, tudi v mladostni dobi ostanejo mej njim in da se ne zapirajo v omejene samostanske zidine. Duh samo o tem lahko prav sodi, kar vidi, sliši in iskusi sam; kako sodbo pa naj ima šestnajst, sedemnajstletna mladenka, ki je skoro živ dan preživela v samostanu, v obližju resnih nun in starih otemnelih svetniških podob. Morda, da res stopi mej svet nedotaknjena od vsacega strupenega piha, toda ali je pričakovati, da taka nežna cvetka vztraja na popolno tujih tleh, da ji vihre življenja ne stro šibkega stebelca? Jaz mislim, da se oni lažje varuje vrtincev sveta, kateri jih pozna in da se taka naivna, slepo verujoča duša lažje vara, kot pametno, življenje poznajoče dekle.
Vprašanje je pa tudi, če ostanejo dekleta res tako nepokvarjena v samostanih, kakor se v obče misli. Prav lahko je, da se, hoteč se izogniti jedne neprilike, pride v drugo, mnogo hujšo. Stariši hočejo varovati svoj biser pred vsakim nezdravim pihom, a biser jim potemni v kljub njih skrbi. Ne rečem, da vse, a da se dosti mladih deklic nauči vsamostanih hlimhe in potuhnjenosti, to vem.
V	samostanih se zelo mnogo moli. Ne samo nune same, tudi dekleta morajo moliti veliko, mnogo več, kakor so bile tega navajene doma, četudi pri skrbni in pobožni mamici. Nima pa vsaka deklica potrpljenja, vdano in zbrano zadržati se pri molitvi. A govoriti in igrati se pri molitvi ne sme, zato deklica moli in moli, usta ji pridno izgovarjajo besede, a duh ne ve nič od tega. Ker imajo nune take učenke rajši, ki so pobožneje, trudi se torej vsaka se tako pokazati, če tudi v resnici ni. Pridno hodijo k spovedi, prosijo celo, da se jim to dovoli, a večjidel le, da postavijo same sebe v boljšo luč, da se smatrajo za dobre in pridne.
Ko potem stopijo mej svet, ko jim ni treba več siliti se, opuste molitev in vesele so svoje prostosti, a navadile so se hlimbe, in tako se hlinijo dalje, kjer in kadar jim to veleva lastni prid.
Druga napaka, katero si deklice v samostanih kaj rado prisvojijo, je zavist. Nune in tudi uajpravičnejše pri tolikem številu ne morejo vedno ravnati povsem po zaslugi. Vsaka ima mej učenkami svoje ljubljenke, katerim se pregleda in oprosti vse. Ni čudo, če druge bridko čutijo to nejednakost, da živo črte svoje odlikovane tovarišice. In ta zavist je huda in trdna strast. Iz srca, v katero se je vselila, ne izruje se tako hitro.
V	samostan ne sega svet, sestre žive tiho zase in učenko istotako; ne izvedo ničesar o dejanju in nehanjn zunaj mej svetom Svet napreduje, a v samostanu ostane življenje dan na dan vedno isto in jednako. Deklice žive tja v en dan. Vstanejo, kadar je čas, jedo, igrajo, molijo, vse na zapoved. In navadijo se na to vedno ukazovanje, na te spone in ko pridejo po tem mej svet, ne vedo s prostostjo početi ničesar in prav stežka se navadijo na lastno samostalnost.
V	samostanu je vedno mnogo, 'včasih do 200 deklic. Jeli mogoče, da bi bile vse dobre, da bi niti ena mej njimi ne bila slaba In jeli mogoče potem, da ta slaba ne izpridi nobene svoje tovaršice in druga, ne tretje tretja ne četrte ?! — In je li mogoče zadostno paziti na tako veliko število, ozirati se pri tako veliki množici na potrebe, lastnosti, napake posameznih ? Doma mati mnogokrat vzdiha, kako težko ji je paziti na svojo živo poredno hčerko, koliko težje je to v samostanu, kjer ni jedna, ne dve ampak mogoče dvesto. Redovnice ne morejo stati
vedno za hrbtom vsaki posebej, kaj dela ta, kaj ona. In ali more imeti deklica dosti pojma o družabnem življenju — o dolžnosti-žene in matere — ki je mogoče deset let prežila v samostanu? Stariši, kateri ne morejo svojim deklicam doma omogočiti primerne izobrazbe, dajo naj svoje hčere raje h kaki prijateljski rodbini v hrano in stanovanje, kjer se jim domača hiša boljše in skoro brez manj škode nadomesti, kakor je to mogoče v samostanih in svetnih institutih.
Ne rečeni, da je življenje v samostanih Bog zna kako strašno, ne — včasih mogoče so prav brezskrbno vesele ure za mlade deklice a pomisliti je, da se te deklice ne vzgajajo za samostan ampak večina za svet. Kako plašne so deklice, ki pridejo iz samostana. Vse jim je novo, tuje in njih neizkušenost, njih nevednost v vseh rečeh, ki se tičejo življenja, jim gotovo ni v korist.
Z šestnajstim, sedemnajstim letom izstopi tako dekletce iz samostana, z osemnajstim se morda že omoži in potem samo ne ve, zakaj je prav za prav na svetu.
Mi ne potrebujemo plahih srn, mi potrebujemo odločnih, nevstrašenih žen, ki ne omagajo pri vsakih stvarci. A takih ne bomo vzgojili v kotičku, kamor ne seže glas vihre, take se utrdijo in okrpe le v vihri sami — v življenju.
Nespametno je braniti hčeram svojim spoznavati svet, ne, spoznati ga morajo, ker le tako jim bo kedaj mogoče vztrajati v borbah, ne vtoniti v vrtincih in postati kedaj pravo osrečevalno središče družine. Zofija.
Mlada Slovenska.
Koncem tretjega tečaja našega lista stopamo pred svoje sotrudnike, prijatelje in tovariše z izrazi najiskrenejše zahvale za njihovo dosedanjo, bodisi moralno, bodisi gmotno podporo iu jih prosimo, naj nam ostanejo tudi še v bodoče isto tako naklonjeni. Tretje poluletje našega delovanja je končano, in lahko se oziramo s ponosom v čase pretekle, s zavestjo, da smo porabili čas dobro, da nismo zamudili uiti ene prilike, kjer nam je bilo mogoče storiti kaj v probujo našega dijaštva.
Tovariši! Trudili smo se, vsak po svojih močeh in zmožnostih, da pokažemo celemu narodu, da njihova mladina ni omrtvela, temveč da vstaja, da se zaveda in da stopa na delo s trdnim sklepom izpolniti one nade, katere je stavil, in katere stavi naš narod v nas. Poprijeli smo se dela z mladostnim navdušenjem, toda z resnostjo izkušenega starca, počasi smo stopali na dan, toda tem sigurneje in odločneje, klicali smo slovensko dijaštvo v naš krog, in ono se nam je odzvalo z veseljem, postavili in določili smo svoj program ter razvili ponosni prapor naše „Nove Nade“, pod katerim naj bi stopala naša mladina po poti prosvete. In kdo bi se temu ne veselil? Naše dijaštvo, glavni faktor, kateri ima tvoriti nekoč slovensko inteligenco, videti tako lepo organizovano, kako se resno pripravlja za narodno delo, to je moralo razveseliti vsakega rodoljuba. In mi smo še z večjim veseljem klicali dijake v naš krog, vabili jih na delo, in res, naš trud je bil ovenčan z vencem
vspeha. Razprostrla se je naša „Nova Nada11 po zemlji Slovenski in po bratski zemlji Hrvatski, in tako skoro ni slovenskega nijaka, kateremu bi ne bil znan naš program, ali kateri bi vsaj po imenu ne poznal našega lista. „Nova Nada« je postala trdna vez, ki je združila nas, Slovenske dijake v en krog z dijaki bratskega naroda, da s podvojenimi močmi tem lažje izvršuje svoj program.
Sicer imamo še vedno dosti težkoč, s katerimi se nam je treba boriti, sicer se še večkrat pokaže tu pa tam kak nevspeh, tako imamo n. pr. večkrat neugodnosti zaradi gmotnega stanja našega lista, toda upamo, da tudi te težkoče v kratkem srečno premagamo. Isto tako tudi v vseh mestih ni list jednako mnogobrojno razširjen, temveč tu je našla uaša ideja bolj gorečih prijateljev, in se je zato tudi list tam bolje in hitreje razširil, drugje zopet so bila tla zanj neugodnejša, kot je to že pri podobnih stvareh navada.
Culi so se o nami le pohvalni glasovi, nekateri slovenski listi so z zanimanjem opazovali naš pokret in isto tako se večkrat laskavo izrekli o „Novi Nadi-' ; da celo v tuje narode je zašel sluh o našem listu, češke in nemške literarne revije so z izrazi največjega začudenja in pohvale sodili o nami, in to nas je le še bolj bodrilo in vzpodbujalo na nadaljni trud.
A zadnji čas je vstal hud vihar na zemlji Slovenski, kateri nas je pretil pomesti iz zemeljske površine, a je imel zato premalo moči. Vstala je namreč slovenska akademična mladež, torej dijaki, kot smo mi, — ki se zbira na Dunaju v maloštevilnem društvu, v društvu, ki stoji „dosledno na katoliškem (?) stališču«, in ki izdaje listič iz milodarov naše duhovščine. Torej ti možje so skovali črno zaroto zoper nas, poklicali kranjsko duhovščino, stariše in šolske oblasti na pomoč, da izvedo čin krščanske ljubezni. Uvideli so namreč, da jim dela naš list velikansko konkurenco, ker so izgubili še onih par naročnikov, katere so imeli prej ua naših gimnazijah ; zatorej naj velja, kar hoče, proč z listom, ki jih ovira pri njihovem plodonosnem delovanju praznim žepom v prid!
Najprej so pričeli z učenimi razpravami, kjer so proglasili „Novo Nado“ kot list poln pornografije, poln nečistih pesmij; z ironičnimi opazkami so smešili vse, naš list in sotrudnike naše, a ko so videli, da se za njihovo zlobno pisarjenje nihče ne zmeni, pričeli so s podlimi denuncijami — nov znak njihove krščanske ljubezni.
Res, so dosegli toliko, da je bil naš list na nekaterih zavodih prepovedan, in s svojimi čini dijaške kolegijalnosti so spravili v nesrečo nekaj naših privržencev.
Da, s takimi sredstvi so nastopili zoper nas. A ti Slovenski narode, tvoja dolžnost je, da se pokloniš tem svojim sinovom in da jim izrečeš za te njihove čine najsrčnejšo zahvalo.
Biserno-čiste so naše ideje, čiste in visoke naše misli, program svoj smo izrekli jasno, a iz vsega diše ljubezen mladeniških src, do tebe, bedni narode 1 Naš namen je, da ti vzgojimo značajev, mož neustrašnih, mož samosvojih, da ti vstvarimo boljšo prihodnjost: ako se je tu pa tam vrinila kaka napaka mej naše delovanje, kdo bi nam jo mogel tako v zlo šteti, saj še celo izkušeni možje zagazijo včasih na nepravo pot 1 Z odkrito in prijazno besedo naj bi nas oni, ki se čutijo zato poklicane, opozorili na naše napake, a ne s takimi strupenimi, škodoželjnost izdajajočimi dopisi.
Toda, kot rečeno, mi ne omagamo. Tovariši! Našim nasprotnikom vkljub, se združimo Še tesneje. Podpirajmo se medsebojno z besedo in dejanjem, s. prezirom zoper naše denuncijante delujmo po geslu: V slogi je m oč, v d el tv-j e reš i te v!
A" dijake onih zavodov, katerim je naš list zabranjen, prosimo, naj nam ostanejo še nadalje zvesti v srcu, ker dejaujski tega ne smejo pokazati. \ srcu naj ostanejo naši pristaši, delujejo naj po našem programu, vzgajajo naj sami sebe v može značaje. In dijake — mučenike naše stvari prosimo naj nam oproste, ker smo bili mi, dasi nehote, vzrok njihovi nesreči.
A vsem skupaj kličemo samo: Naprej!
Na kraju smo treče knjige „Nove Nade1*. Možda je pogled, što ga bacamo na nježinu prošlost, mnogo utješljiviji od onoga, kojim se brinemo za njenu budučnost. U petnaest svezaka, što smo ih teškom mukom, boreči se s mnogim neprilikama, koje su često dolazile iz onih strana, odakle im se nismo nadali, nastojali smo udovoljiti onom programu, koji smo sebi isprva postavili. Tijekom vremena taj smo program još jasnije odredili, dok ga nismo napokon u preglednoj formi ustanovili u našem velikom proglasu. U koliko je zbilja naš list odgovarao onomu, što se od njega očekivalo, što je sam obečavao — nije na nama, da o torn sudimo; no nitko nas ne če obijediti, ako reknemo, da smo ponosni, što možemo reči, da su sami djaci srednjih škola uzdržavali svoje glasilo kroz godinu i po u ovom obliku.
No s druge Strane morali bismo na žalost priznati, da toga ponosa nema u mnogo i mnogo djaka, koji riječima pristaju uz nas, ali zaboravljaju da to nije dosta — nego treba biti spreman i na djela i na male žrtve, koje naš pokret traži. „Nova Nada“ raspačava se u stotine i stotine eksemplara i tko bi na to pogledao, mogao bi se iskreno radovati, što je djaČki pokret zahvatio tako široke granice. Pa i zbilja: možemo danas sa sigurnošču ustvr-diti, da danas nema u Hrvatskoj zavoda, na kojem se ne bi znalo za temeljne naše ideje, na kojem se ne bi bar u nekom pogledu radilo oko ostvarenja onih ideala, kojima smo odlučili posvetiti naš rad u dobi, dok smo još na srednjim zavodima. No — bilo iz krivoga idealizma, koji se zadovoljava ap-straktnošču, bilo iz nehaja ili iz nagloga zanosa, koga domala zamijeni pro-tivno čuvstvo — mnogi i mnogi od onih, koji znaju za „Novu Nadu“, koji ju čitaju i primaju, ne misle na to, da ju treba i podupirati. I tako od svih zapreka, koje su na početku priječile naš pokret, ukazuje nam se najjačom i najpogibeljnijom ova jedina, kojoj smo krivi mi sami i koja bi se mogla uz malo postojanosti odstraniti. To je materijalna strana. Komugodj če se več pričiniti dosadnim, što u svakom broju „Nove Nade“ mora biti nekoliko redaka posvečeno tomu, i što se uvijek tužimo na naše pretplatnike; no — premda bismo i sami htjeli, da bude drukčije — to ipak za sada nije mo-guče, da se toga kanimo. Prisiljeni smo pače ovdje, na kraju treče knjige „Nove Nade“, ustvrditi, da uz sadašnje naše prilike ne čemo moči dalje. Tko
Mlada. Hrvatska.
bi samo malo zagledan u naše račune, morao bi se uvjeriti, da „Nova Nada“ ne če moči izlaziti u ovom obliku i s ovim sadržajem, ako se ne poprave materijalne prilike. Mi dakle stojimo pred alternativom: ili če se.oni, koji zaboravljaju na svoju dužnost, sjetiti te dužnosti i pripomoči nas onim, Sto sil več kao honetni ljudi dužni da plate t. j. pretplatom — ili čemo‘ morati uvesti neke reforme u izlaženju, koje nikako ne če biti povoljne po čast „Nove Nade“ i po njen daljnji opstanak.
Prisiljeni smo, da to sasma iskreno reknemo našim čitateljima. Lani imali smo se takodjer silno boriti s novčanim neprilikama. Medjutim — nismo žalili prinašati i ozbiljne žrtve jedino radi toga, što smo mislili, da su to neprilike, koje se radjaju same po sebi kod početka svakoga pokreta — a kasnije če ili nestati. Povečali smo pače u II. knjiži i format i davali znatno više, nego što obečavasmo. Tako smo lanjsku knjigu završili s deficitom koji ni sada nije izravnan. Nadali smo se, da če ove godine biti bolje, — da če raširenju našega pokreta odgovarati materijalna potpora lista. No neki ljudi kao da i sada misle, da list može eksistirati i bez potporg, da pret-platnici nisu dužni, da ga plačaju, ako ga čitaju. I tako, dok možemo zbilja reči, da je na nekim zavodima porasao interes za „Novu Nadu“ — na drugima opet razvija se sve veči nehaj; — sa žalošču gledamo osobito braču dalmatinske djake, koji ove godine veoma slabo mare za nas, makar je sveža s njima uvijek bila najčvršča. Ima zavoda, od koiih uopče nismo dobili ni glasa; drugi pak obečaju neprestano sve, a ne izvršuju ništa. Posljedica je to, da ovu kojign završujemo sa žalosnim auspicijama.
Toga radi ne čemo da na ovom mjestu opet razlažemo, što treba za naš pokret. „Nova Nada“, glasilo i središte toga pokreta traži, da ovaj put nižemo ovakve refleksije. Ne čemo da molimo, nego u imer stvari i lista tra-žimo od svih naših čitatelja, djaka i privatnika, koji još nijesu uplatili pret-plate za ovn knjigu, ili su dapače još od lanjske godine dužni, da svoju dužnost izvrše, ako ne žele, da zapnemo. Ovako se dalje ne može iči. Troškovi tiska i raspačavanja toliki su, da je izdavanje djačkoga lista moguče samo uz veliki mar i svijest svih, koji ga morajn podupirati.
Bračol Sve, što smo mogli učiniti, da udovoljimo našim ciljevima, učinili smo ; učinite i vi svoje. Ne dajmo, da sami sebe ukopamo, ne dajmo, da se i ovdje obistini staro naše zlo. Ako smo sve savladali — savladajmo i ovo, što nam smeta, pa čemo krjepko naprijed. Nije mnogo, što od nas svih zahtijeva uspjeh i opstanak našega lista — ako i to nismo kadri ovršiti, slabo čemo moči reči, da smo svoje mlade dane upotrebili kao Hrvati, patriote i kao ljudi.
Svijest, da nam je ovo troje prvo, neka nas nuka na mali prijegor. Zajednički mar popravit če zapušteno, pa čemo s ponosom moči reči, da smo kao djaci imali ono, što djaci mnogih velikih kulturnih naroda nemaju : svoje glasilo, svoje središte. Onda čemo moči i u budučnost pogledati ve-drijim okom.
Literarna kronika.
Knjige društva sv. Jeronima.
Danica 1899. — Život blažene Djevice Marije. Napisao Josip Paz man. — Stari Slaveni. Napisao ./. Gollner. — Domača Ijekarna. Napisao Skender Horvat.
Društvo sv. Jeronima je u nas jedini književni zavod, koji nastoji oko naobrazbe naroda, prostoga puka. Ako se pomisli, kako je naš narod jos ne-prosvijetljen, kako još u mnogom i mnogom pogledu ne če da uvidi potrebu duševnoga prosvijetljenja, onda je lako uvidjeti, kako je težak položaj ovakova društva, i kako treba jako i jako paziti na to, da knjige budu i sadržajem i formom što zamamljivije i razumljivije, ako se hoče, da ih narod čita. Za to je prije svega potrebno poznavati sam narod i uvidjati njegove potrebe. Naše svetojeronimsko društvo — mora se priznati — upravo neumorno nastoji oko toga, da što bolje riješi svoju zadaču, no koliko god uspijeva u uvidjanju narodnih potreba, toliko — ne društvu samom, nego nekojim piscima — više puta nedostaje onoga prvoga — poznavanje naroda. I zato-se dogadja više puta, te društvo u najboljoj namjeri izda koju knjigu, koja je inače sama po sebi možda i mnogo vrijedna, no sigurno kod 90% društvenih članova ostane nepročitana, jer je narod kraj svega popuiarnog pisanja ne može u cijelosti razumjeti, bilo da se za to traži dosta opčenita predznanja i naobrazbe, bilo što drugo. Društvo bi moralo iz svoga programa uopče znanstvena, pa bilo i najpopularnija, djela za sada još brisati; jer čemu trud i novae, kad se svrha ne postizava, a mnogo toga ima, što bi trebalo narodu pružiti, i što bi on primio. Za 50 godina — možda Bog dadne, te čemo drugačije govoriti.
Kako rekoh, društvo to bez sumnje čini u najplemenitijoj namjeri; no na mnogo sam se mjesta uvjerio na svoje oči, da to ne uspijeva. („Ma-gnetizam i elektriciteta" od 1897. — a ove če godine biti po svoj prilici isto i sa „Starim Slavenima.“ —) Kad sam rekao „poznavanje naroda,“ nijesam mislio time piscima uopče predbaciti, da ga ne poznaju, nego da premalo paze na to, kako sfim narod svoje misli u govoru i u pripovijedanju izražava, pak im zato djela dobivaju premalo ili ništa kolorita narodnoga, a to je u ovom slučaju baš vrlo važna stvar. U jednostavnom imitiranju one kakteri-atične, pune i jedre jednostavnosti narodnoga pripovijedanja bila bi za narod bez sumnje največa zamamljivost, da društvene knjige čita. Osim toga trebalo bi, da se sujet pripovjetkama uvijek vadi samo iz narodnoga života, i to ne samo iz najernjih njegovih straua. Ima osim pijanstva i drugih velikih mana u narodu, od kojih bi ga trebalo odvračati, a isto tako ima ispod kore i toliko karakterističnih strana, koje bi trebalo iznijeti i prikazati ih ne samo narodu nego i drugima.
„Danica" je ove godine dosta zanimljiva. Životopis Strossmajerov i Jelačičev pisan je u glavnom dosta razumljivo, izuzevši gdjekoja mjesta i ona razna njemačka i francuska imena, koja bi bar u pučkim knjigama trebalo uvijek onako pisati, kako se izgovaraju. Društvo bi vrlo dobro učinilo, kad bi i nadalje nastojalo, da prikaže narodu zanimljivije Strane novije naše povjesti, koje su još u živoj uspomeni naroda ili u svježoj, recentnoj
tradiciji. I Jelačič je jedna takova ličnost, koje se narod vrlo dobro sječa, pak če za to tim više svakoga zanimati. Pisac članka „Zar da idemo u soci-jaliste ?“ nastojao je takodjer da bude razumljiv — piše u dialogu — pak mu je to i prilično uspjelo. „Razbojnici i Gospina pomoč“ i „Božja opoinena" slabe su stvari kraj sve svoje nabožne tendencije; osobito ova druga.
„Život blažene dj. Marije" pisan je razumljivo i zanimljivo, pak nema surnnje, da če se i rado čitati to više, kad se uzme u obzir, koliko naš narod ljubi i poštiva Majku božju.
„Domača ljekarna" praktična je knjiga, pak če kraj svega toga, što naš narod i sam pozna dosta bilinskih lijekova, narodu dobro doči. Samo mi se čini, da je velik nedostatak, što pisac nije nastojao, da kod svake biline spomene bar sve poznate nazive, jer je poznato, da se jedna ista bilina gotovo u svakom kraju drukčije zove. To je doduše vrlo teško, — no vrlo škodi svrsi knjige.
Pisac	„Starih Slavena" nije ktio „da piše znanstveno djelo“ i	baš za to
nije trebao,	da	napomiuje razne ine historičare, o kojima	narod	nema ni
pojma. Kako rekoh, ja sumnjam, da če ovu knjigu 10% društvenih članova — iz prostoga naroda — pročitati, premda je pisac bez sumnje htio, da piše popularno.
O pripovijestima Osmana i Azisa na drugom mjestu.
Uopče	bi	trebalo paziti na to, da društvene knjige	budu	svakomu
•razumljive, i	da	se ne govori o onom, o čem narod ništa	ne zna (kao na
jednom mjestu o „Punču Hanibalu" —), jer če mnogi radi toga odbaciti knjigu i ne če paziti ni na glavno, što je piscu bilo na umu.
J. Grgačev.
Pripovijesti iz bosanskoga života. Napisali Osman Azis. Na svijet izdalo društvo sv. Jeronima. U Zagrebu 1898. str. 77.
— „Dubine se lome i s dana u dan padaju, a ostaje šikarje pusto, divlje, zapušteno----------“
„A to šikarje još nitko ne uze čistiti". —
Al — našla se dvojica mladih ljudi i oni gule koru sa trulih dubina,-da se vidi iznutra sva trulotina i crvotočina, a šikarje — pusto divlje, zapušteno šikarje — čiste Osman Azis su — recimo — pioniri novog, svježeg života u Bosni. Njihova djela nemaju umjetničke vrijeduosti, njihove pripovijesti su slike površine — gnjile površine, u njima nedostaje psihološke analize, umjetničke tehnike.
Otkriv ranu traže joj lijeka — i nalaze ga u torne, da uz „crni“ karakter postave u opreku »bijeli"; poznavajuči rane muhamedanskoga društva, tamne slike uspjele su im, ali one, „bijele" suviše su blijede, nenaravne, jer nijesti uzete iz života — one su kao neke predstavnice ideja pisaca. Te mane (kojih se — čini mi se — pisci ne če nikada otresti) izbijaju u svim njihovim pripovijestima na javu. Ako pročitamo njihovu jednu knjigu, imamo odmah pojam i o ostalom njihovu radii.
Dosada jo Matica izdala tri njihove knjige: „Bez nade“, „Na pragn novoga doba" i „Bez svrhe; a ove godine izdalo je društvo sv. Jeronima njihove „Pripovijesti iz bosanskoga života".
Dakako da kod recenzije ove knjige treba uzeti u obzir, tko ju je izdao i za koga je izdana.
Knjigu bih razdijelio na dvije polovice. O prvoj polovici (Trule dubine, Iselio se, Tko pod drugim . . .) mogu govoriti kao što o prijašnjim njihovim stvarima, a drugu polovicu (Stambulski gost, Pravedan sud, 'U vinogradu) — uzev je s kojeg mu drago stanovišta — mogu nazvati samo nedužnom žaba v n o m lektirom hrvatskoga seljaka.
„Trule dubine“ su najbolje, i ako u Salihu vidim ved mnoge poznate erte Osman-Azisovih junaka. Život „črnoga" Saliha pripovijeda „bijelj" Derviš-aga. Evo što govori Derviš-aga: „Svejednako mislim, da je Salih ona prava slika nas muslimana . . . Stara dubina, koja se počela iz nutra crvati i truhnuti — samo što je još na oko kora zdrava. — U nas nema životne snage — mali vjetrič, puhne li s koje mu drago Strane, uzdrmat če tu staru dubinu, nevaljanu a možda i posve srušiti. Na staroj dubini nema mladica ili su čerupane i zapuštene — kao naša mladost". Ovo — uopče čitav za-vršetak „Trulih dubina“ — čini mi se, da spada medju najljepše stranice, što ih Osman-Azis napisaše.
„Iselio se“ ima njihov več obradjeni motiv — Rizvan Alihodžič, ne mogavši se prilagoditi Austrijauštini, seli se u Tursku i tu — propada. A pisci kroz usta Primorca kapetana vele: „Pak vi Hrvati tamo (n Bosni) što vi radite, da vam bude lakše — selite se! Pa to je sve, a time kano da ste svršili sve, što ste imali učiniti za onu grudu hrvatske zemlje —“ Baš u ovoj pripovijesti opaža se ono pomanjkanje psihologije: pisci nam opisuju Rizvana, a mi saznajemo iz tog opisa samo to, kako je — obučen; blijeda je i Gjulsija: pisci nam nijesu protumačili kako iz strastvene ljubovce Rizva-nove postaje Hasina žena.
„Tko pod bratom jamu kopa, sam če u nju pasti" je pripovijest, koja „primjerom dokazuje istinitost ove poslovice" — Panto tuži Dervišagu pred prijekim sudom, daje buntovnik i Derviš-agu vješaju; Panto se — da utomi savjest — propije. Na početku ove pripovijesti ima opis, koji me podsječa — kao i drugi Osman-Azisovi opisi — na neke naše starije pisce, napose na Šenou — „dok ti se oko otimlje na lahku bijelu maglu, što se nadvija nad Sarajevom, iz koga se u vis dižu visoki minareti ponosnih džamija. Nad bijelom se okolicom natkrilo nebo, izprešarano bijelim i sivkastim raskidanim oblacima, nadvilo se nebo, koje je svjedočilo mnogomu gorkomu i krvavomu dogodjaju". To je čisti Šenoa.
Ostale su tri pripovijesti (Stambulski gost, Pravedan sud, U vinogradu) stvari, od kojih seljak ne če im ati nikakove koristi, ali če ih možda ipak radije čitati nego one prve tri. U „Stambulskom gostu" opisuje se kako brat — seljak — dolazi u goste bratu — paši — u Stambul i tu zapada u razne tragikomične situacije. Slični motiv bez „situacija" obradio je Kozarac u „Tri dana kod sina" — no koliko se razlikuju ove dvije po sujetu slične radnje 1 Baš ta razlikost je karakteristična. Kozarčeva stvar ima ideju — puna je fine ironije na naš gospodski život, a „Stambulski gost“ ima — situacije.
I „Pravedan sud" i „U vinogradu" nijesu daleko od smiješica.
Tko bi u Osmanu i Azisu tražio umjetnika, t aj bi se razočarao; oni ne stvaraju, oni krče.
Još nešto. Hrvatski i slovenski (Dom i Svet) moraliste i političari hvale Osman-Azisa; ta da — oni otkrivaju i pale gnjilu ranu, a ta je daleko, daleko — — u Turskoj.	H. I\.
*
Knjisje družbo sv. Mohorja.
Kolodar družbe sv. Mohorja za navadno leto 1899. — Letošnje izdanje knjig naše čestitljive družbe ne zaostaje prav n id za onimi prešnjih let, a isto tako ne moremo opaziti nikakega napredka, zlasti kar se tiče pripovednega dela. Število članov je doseglo letos, kot posnememo po „Glasniku1', častno število 77131, kar pa tu toliko zasluga družbe same, kot duhovnikov — poverjenikov.
Vresniei ogromno število, 462786 knjig je razposlala letos družba mej svoje ude; brez strahu smemo reči, da to število presega daleko vsa druga književna izdanja, koja so pretečenega leta na Slovenskem zagledala beli svet. Mej knjigami se letos posebno odlikuje po boljšem papirji in po mnogih slikah jubilejna knjiga „Naš cesar", katera pa je tudi stala našo družbo lepih denarcev, tako da letošnji dohodki družbi niso zadoščali, temveč je morala celih 6898 76 gld. dodati iz tiskarničnega premoženja.
Po mojem mnenju goji družba premalo leposlovje: letos n. pr. obsega zabavni del koledarja samo 64 stranij, a še tu se nahajajo poleg par povestij večjidelj poučni sestavki; a znano je, da se je naša družba ljudstvu najbolj prikupila po kratkočasnih in mikavnih leposlovnih delih.
Izmej povestij, priobčenih v letošnjem „Koledarju" mi najbolj ugaja Premčeva „V Ameriko". Snov sama sicer ni nič posebnega, a opisovanje je precej lepo in plastično. Značaji so risani jasno in naravno; tu ni onega pretiravanja, kot se sicer v povestih naše družbe često in rado dogaja. Druga povest je od Petra Bohinjca „Kako je Svedre zadrugo osnoval". Tu opisuje pisatelj jako priprosto, kako je krojač Svedre prišel na idejo, osnovati v domači vasi zadrugo, kar se mu je po mnogih naporih tudi v resnici posrečilo. Ta dogodba je za naše ljudstvo jako poučna, samo, če se bo, ono hotelo ravnati po teh nasvetih in se dalo prepričati, kako so take in podobne zadruge plodonosne; zakaj znano je, da je naše ljudstvo jako nezaupno napram „novotarijam", zlasti še,ker ima jako malo podjetnega duha v sebi.
Ivo Trošt, vrlo plodovit „Dom in Svet-ov“ pisatelj je napisal sliko „Dvojna dedščina". Ta pisatelj v svojih povestih jako rad pretirava; značaji so mu večkrat neverjetni in medlo orisani. Ako hoče pisatelj svojega junaka upropastiti, mu ne privošči niti grižljaja kruha, udar za udarom pada na nesrečneževo glavo, dokler ni uničen popolnoma. Pisatelju se je tudi očitalo in to po pravici, da je v svojih povestih preveč enoličen, ia da so si njegove povesti mej seboj podobne. Tudi ta slika ima vse slabosti Troštovega peresa na sebi; vprašam samo, kjer se najde podoben brat, kot je Jernej Zoran? Prizori v sliki so nekako smešni in šablonski, zlasti oni, ko Jernej umira.
K pripovednemu delu koledarjevemu spadajo tudi „Živalski pogovori od F. K., ki imajo baje namen, prodočiti velike koristi živalij do človeka in mu vzbuditi usmiljenost do njih.
Izmej pesnikov so zastopani M. Opeka, A. Medved, Fr. Meško in dr.; a reči moram, da sem bil s pesniškim delom v prejšnih koledarjih bolj zadovoljen, kot pa z letošnjim.
Mej zabavno-poučnimi spisi se odlikujejo zlasti J. Barletove potopisne črtice iz Slavonije „V Djakovo". Tu je v lepi obliki opisana pot iz Zagreba v Strossmayerjevo prestolico in odtod po drugi cesti zopet nazaj
v Zagreb; z navdušenjem nam slika pisatelj djakovsko katedralo in nas seznanja z nekaterimi običaji in šegami bratske zemlje. V enem orejšnem koledarju je opisal isti pisatelj Praško in Zagrebško razstavo, že tedaj je pokazal, da zna, kaj je poljudna pisava. Da, v taki zanimivi in vsakomur umljivi obliki je treba pisati potopisne in druge poučne razprave za narod. V isti predel zabavuo-poučnili spisov spada tudi opis „Naš ces ar vrh Javornika.
Nadalje se nahaja v „Koledarju11 spominščica „Grob papeža Pija IX.“ ob dvajsetletnici njegove smrti, od M. Opeke, dr. Križanič nam je podal zopet „Razgled po katoliških misijonih in dr. g. Vošnjak je napisal dve poučni razpravi In da se naše ljudstvo seznani tudi s škofovskimi glavami, in da ima naša mladina vedno dovolj dobrih vzgledov, se nahaja tu tudi celih pet življejepisov slovenskih škofov. Isto tako imajo razne legende in basni, zastavice in druge take duhovitosti, brez katerih tudi ni letošnji koledar, namen, zabavati in razveseljevati svoje čitatelje.	KI.
Slov. Večernice. Letošnji 51. zvezek nam podaje razne spise, izmed kojih se odlikuje krasen životopis dr. J. Muršeca iz peresa J. G. Vrbanov-a. S slastjo sem ga čital od početka do konca in priznati moram, da od časov nepozabnega Slomšeka imamo pač malo takih životopisov. Tu ni le suhoparnega naštevanja datov, anpak tudi globočjih mislij. Muršec se nam ne kaže le kot vesten spolnjevalec stanovskih dolžnosti, ampak tudi kot boritelj narodni, kot posnemanja vreden zasebnik, kot mož, ki se je tudi daleč od doma boril za naša prava, ki je vedel, da „pred Bogom imajo vsi narodi jednako veljavo . . .“ Poleg tega zasledimo v životopisu obvestila o narodni noši in narodnih šegah, najdemo premišljene misli o vzgoji in razne druge stvari . . . Hvalevredno je, da se „neumrljivi duh“ naših mož ohrani med narodom, in zato želimo mnogo takih životopisov. Le nektere tuje besede (konservativec, literaren) bi bilo trebalo prostemu ljudstvu raztolmačiti! — Manj pohvalno se moremo izreči o drugih spisih. Zaljski, ki je pred leti v svoji povesti „Na krivih potih11 pokazal pisateljsk talent, nam je sedaj podal popolnoma šablonsko sliko enega naših američanov v povesti — „Strašen božični večer“. Nenaraven je monolog Samotneža ob vrnitvi, nenaraven molk trajajoč cel predpoldan, nenaravno je opisovanje sumničenja in „zvedljivega pogledavanja11 moža in žene .. . čuditi se moram, da pisatelji naši toliko pišejo o Ameriki (tudi Premec v koledarju, da si mnogo izvirneje in plastičneje), kakor bi v resnici ne mogli črpati v narodu snovij, kakor bi narodovo življenje razim izseljevanja v Ameriko bila le suhoparnost. Prodreti v duh naroda je tudi pisateljeva dolžnost! — Anton Medved, naš pesnik in dramatik, nam je podal epsko-lir-ko pesen „Blaga srca11. Radi priznavamo blag namen te pesni; toda ali je pesnik dosegel, kar je hotel, ali je obdelal svojo — sicer ne novo — tvarino dobro, dvomim. Zakaj se vpreči vjarem, kjer ne moremo izraziti čustev tako, kakor bi r a d i in morali! — F. S. Segulova povest „Tema in luč11 je vsekakor lepo osnovana, dasi je snov že zvečine stara Menim, da Kristusovih časov ne poznamo več natanko, zato glejmo raji v sedanjost! Ali bi ne bil pisatelj mogel iste snovi, čeravno ne na isti način predstaviti nam v sedanjosti? Tehnika v povesti je slaba in to še le bolj slabi vtis, ki ga je hotel pisatelj doseči. Že ono dolgo geografično razlaganje s početka, ki narodu nikakor ni razumljivo utruja in nikakor ni pristopno naro-
dovemu duhu . . . Lepo nalogo je imel pisec, opisati boj med vero in nevero v duši rabina Jehude, ki vzklikne, ko je „otrpnilo ljubezni prenapolnjeno srce“ in je bil končan „boj med sovraštom in ljubeznijo" —: „Tudi jaz verujem !“,• . . . Toda, da povest ne doseže pravega vspeha, krive so omenjene napake. — A Kodrova povestica „Na Vrhovju" opisuje stvari, ki so že bile na dnevnem redu. čudno je, da je tudi ta pisatelj, ki je v svoji krasni idili „Marjetica" in v neštevilnih drugih povestih pokazal lepo pisateljsko zmožnost, podal vprav naši družbi nekaj najslabših svojih stvarij! Gospoda, menite li da je za ljudstvo vse dobro?! Jaz menim ds ravno njemu treba najbolje hrane. — Končno omeniti je še pripovedka: „Stekleni most" . . . Opozarjali bi družbo le nato, da naj vsprejema spise le od priznanih pisateljev, naše dobre pisatelje pa, da naj pišejo za narod, kar je gotovo lepa naloga!
V. S. Fedorov.
Hrvatski salon. Zagreb. 1898. 1. i 2. svezak. Tisak Dioničke tiskare. Cijena svesku 60 nč. (Literarni priloži.)
Od jedno godinu ili dvije natrag govori se u nas o „mladoj Hrvatskoj". Stari ji se ljute na drsku mladost, koja se usudjuje, da stane slobodnije dišati. Mladjima Sire se grudi još jače — oni se skupljaju, pišu programe. Nastaje jaz — nepremostiv jaz, koji je uvijek bio medju konzervativnim i radikalnim elementom, medju ljudima sadašnjosti i ljudima prošlosti. Turgenjev je u pogovoru u „Očitna i djeci" napisao jednu inudru izreku, kako veterani literature treba da se staraju, da ne postanu invalidi. Kod nas se na žalost u mnogom pogledu dogadja ovo posljednje. Pa ne samo, što pojedinci još uvijek hoče da hrane opčinstvo hranom sedemdesetih godina, — eto i cijeli naš književni život ide uvijek jednakim putem, pače je stagnacija pred par godina bila možda žalosnija nego prvi počeci našeg književnog nastajanja u ilirskom pokretn. Kao reakcija toj stagnaciji diže se eto pokret. Pred par mjeseoi bačena je u naš svijet riječ „secesija", — „modernošču" okitila se još „Mladost". Rekoh — reakcija. Ne mislim reakciju književno (jer mi još imamo premalo razvijenih, gotovih književnika, koji bi mogli zapodjeti kakvu čisto književnu borbu) nego reakciju, da tako rečem, socijalnu. Vi-djelo se, da „Matica" priječi hrv. kujižarstvo, a izdaje često knjige bez vri-jednosti; vidjelo se, da u književnosti odlučuju ljudi, nesposobni za taj posao. Bilo je odviše obzira političkih, odviše etikete u literaturi — htjelo se slobode. Stariji literati, u koliko su pratili noviju književnost (a i tih ima veotna malo) nisu se uopče brinuli, da je sbvate i objektivno ocijene - pa su neki od mladjih (samo neki), koji su zbilja od potrebe pošli novim stazama, ostali neopaženi.
Stariji večini dijelom nisu pisali, mladji nisu smjeli pisati — i naše bel. listove puuili su neki patentirani folklorističkim črtama i familien-nove-lama. — Kritika, pa i ona filološka, koje se još i danas teško otresamo; čutjela je taj „zastoj" — a mladost dosta drsko iznašala pred svijet sve to. Spominjem članke Ivanova i Lorkoviča. Nezadovoljsto po svim linijama — i to ne nezadovoljstvo sa književnim smjerom (jer toga nije bilo) nego s književnim prilikama.
Izišla je „Mladost". Izdavatelji — nepoznata imena. Na prvom listu imao je biti program lista, napisan od jednoga izmedju pokretača. No — kao što
se „Mladost" nazvala modernim listom, tako je i taj program bio jedan — više sentimentalni—uzdah nego tobožnje tumačenje modernosti. Tamo se govorilo
0	blijedim licima, Swedenborgu i legendi, koja prolazi zemljom. Protiv naših razrovanih i slabih prilika književnih digao se dakle program slabosti! Medjutim — sama se „Mladost" nije držala — a nije se ni mogla držati — toga programa! U svojim polemikama ona je iznijela jednu mnogo važniju ideju : slobodu za pisca.
O „Mladosti" može se različno suditi. U kritici nije se odaljila od običnih naših fraza — no jedno se ne može tajiti: ona je s jedne strane bila uzrok, da je u nas poraslo zanimanje za književnost, a s druge strane —
1	stariji listovi stali su otvarati svoje stupce mladjima. Danas — mladji su u večini. Gjalski je svojim ugledom mnogo pripomogao
Medju opčinstvom steči če ta mladost jos više simpatija povodom ovo-godišnje slikarske izložbe. Jer secesijoniste društva umjetnosti (— umjet-ničkog secesijonizma ima u naših slikara jošte dosta malo —) izdaj u uz izložbo, koja je bez surnnje pobudila velik interes i odziv, „Hrvatski salon". TJ njem su i literarni priloži „mladjih". Pa kao što je na Kuhačeve uapadaje odgovorio Bukovac, tako je Ivauov u prvom svesku u članku „Naše težnje" kušao protumačiti, što „mladji" hoče. Jasno je, da je on u mnogorn odustao od principa, izloženih u prvom broju „Mladosti". Ovaj je program krjepči Spominje se politika i patriotske fraze, sloboda. Osudjuju se škole. Sve je to vani več davno poznato. A fraza o borbi protiv naturalizma unesena je iz vana bez obzira na naše prilike; jer u nas naturalizma nema. No u članku ima dosta istine; poglavito je to dobro, što se u njem od čisto literarne, pasivne strane, dolazi na aktivnu, govori o društvu. Možda je to dokaz, da če mladji raditi više oko poboljšauja svih naših literarnih prilika. Možda če nastajati, da naobrazbom potisnu starije (koji n. pr. u kritici pokazuju mnogo puta posvemašnje neznanje), da ra dom poprave ono, što je zadnjih godina sagriješeno.
Zlo je, ako se počne misliti, da je toj novoj struji glavni biljeg sentimentalnost. Mi Slaveni imamo dosta melankolije — pa ne treba da bolesnu stranu „moderne" (koja ipak u njoj bez surnnje prevladava) hodce unosimo. U torn se članak Ivanova diže nad onaj program „Mladosti". No jednako, ako je možda i bilo potrebno, da se precizira u glavnom stanovište mladjih, — to je teorija. U praksi se medju „moderne" broji i naturalista Tucič i helenista Vidrič i sjetni Maeterlinckijanski Domjanič. Valja se zbilja dignud nad te klase — i priznati, da je Flaubert kao uaturatista ipak posebna individualnost, kao što je Maeterlinck kao simbolista. U uas napokon, kako sam več spo-menuo, i nema tako snažnih i gotovih književnika, da bismo ih mogli oštro lučiti. U najviše slučajeva pisci idu zlatnom sredinom. Ni literarni priloži „Hrvatskog salona" nisu pokazali snažnih individualnosti (osim dvije tri stvari) — a možda demo još dugo čekati, dok se kod nas u praksi ostvari što, o čem se za sada teoretizuje. Ne zaboravimo, da je Leskovar bio mo-deran i velik davno prije „Mladosti" i „Secesije". Ipak — od ove borbe (premda je to više natezanje o pojmove, nego zbiljan rat) imat čemo mnogo koristi: to je trzavica, u kojoj če mnogi od mladjih kristalizovati svoje nazore. Ova če borba uništiti mnoge fraze, kojima smo se hranili — samo ako ne postavi nove. Ona če možda prisiliti naše kritičare, da dublje pogledajo u
«lušu piščevu, ii piscima đe — dok ih prisili, da se daju ua proučavatije svega, što današnja literatura producira — stvoriti novi svijet pogleda i razmišljanja.
Mladeži hrvatskoj ona de dokazati u književnom pogledu veliku istiuu o snazi, samostalnosti i slobodi, po kojoj jedino može da napreduje čovjek.
H.
*
Jelovšekove „Simfonije11*. Jelovšekove „Simfonije" su „Disonacije" ne baš virtuozne. „Disonacije" modernizovanoga „Sturm und Driingera", one su refleks neprekuhanih dojmova iz dalekog i jednostranog gledanja života i nesredjenosti protuslovnih utjecaja modernih knjiga, disonacije kaotičkog i tjeskobnog nera-zumijevanja života, u čem autor ne može nikako da se snadje. To su erupcije čovjeka, koji se bori sa utvarama, sa zlim — snima. Čini mi se, da vidim dječaka, koji lupa nogama, izbečuje oči, razmahuje se rukama, pa se sav crveni od jeda i lupa po glavi, kad ga bodu komarci ili mu smetaju muhe, — ili kao ono umarajuče topotanje nevješta plivača, koji ipak ne može s mjesta i jedva da se održi na površini. Ne ču kazati, da je Jelovšek potpuni Don Quijote, ali po „Simfonijama" ima u njemu tragike tog načitanog, idealnog i dobro mislečeg viteza dekadence viteštva, tog umišljenog titana i borca sa mlinovima i jarcima. Ima, rekoh, te tragike, jer je tragičan baš način, kojim oni gledaju život, njihov odnošaj k realnosti, njihovo gledanje fantoma.
I za mene nisu Jelovšekove „Simfonije" smiješne, več me dirnuše. U njima ima iskrene trzavice i suza i bijesa i slabosti i težnje za mirom i ja-košču. Sječaju me burnog mora, koje ustalasa vjetar, pa se ono pjeni i plavi, onako burno plavi, ali je tamo niže, u dnu, mirno, netaknuto. Volio bih, da naliče jugovini, kad se more iz dna uskomeša, kad se zamulji, kad je atmosfera teška i valovi snažni, duboki. Dubine autorove duše, primarna njegova duša mislim da drijema. Svi su ovi dojmovi i ova rastrgauost, ovo pjenušanje i nadimaje, uzburkani vanjskim burama. U „Simfonijama" kontrasti nisu toliko kontrasti realnosti i nutrine piščeve, koliko su to kontrasti izmedju medjusobno protivnih primljenih utisaka i ideja. Kontrast je to izmedju tolikih raznolikih molekula, koji bi imali da tvore jedan mehanički spoj, a tragika je autora u tomu, što on ne zna ili ne može da nadje i primi one sastavine, koje bi mogle dati jedan kemički, jedinstven spoj, a odbaciti sve drugo, te dati svemu tomu svoju dušu kao potrebnu vatru ili kiselinu.
Objektivizam Jelovšekov, koji se u prvoin dijelu „EX“ očituje u soci-jalističkom raspoložaju, u kojem individuum gine pred masom, u kojem se žrtvuje za masti, gdje je opče dobro, opča misao, opče raspoloženje nadvladalo, potisuulo individuum, taj objektivizam prešao je u drogom dijelu „IN" u drugu skrajnost — u subjekti vizam, koji se očituje u seksualnosti i u torn, što individuum, njegovi porivi i želje, što to sve stupa u protivštinu sa masom, s okolinom. Ali kao što je prvi revolucijonaran, teoretičan, a pošto se zauzima samo za jednu klasu ljudstva, za potištene, jednostran, tako je i drugi nekonzekventan (jer pisac nema odvažnosti, da povuče nužne konze-
* Iz objektivnosti dajemo mjeata i ovoj kritici, koja je, po autorovoj želji, ostala potpuno nepromijenjena. Tako čemo i u buduče činiti u svakoj prilici, kad se pokaže različnost nazora.
kvencije, kao Sto ih je povukao Nietzsche i da hude egoističan) veti je odraz individualne — slabosti. U torn drugom dijelu baš najjasnije izbija smučenost, nesredjenost i nejedinstvenost Jelovšekovih „Simfonija11. U tom dijelu opažamo, kako pisac ne može dalje. Slab je prama realnosti, skeptičan prama snovima, opozicijonalau prama vani, a nezadovoljan u nutrini. čas bijesni na Bogove (personifikacija prirodnih elemenata) onda se utječe Križu — ali eto krši mu „iluzije" — kramarstvo i praktičnost ljudi. Drugiput je beznadan kad osječa, kako ga obladavaju strasti „bljutave Prirode", dok opet misli, da bi ga jedan bezbrižni, radosni čas djetinjeg smijeha utješio i u kasnijm teškim zgodama. A opet sanja o — olimpskom smiješku na „vedrom čelu“ i htio bi da ide „mirno i oprezno — dalje". Ali to hvatanje je površno, momen-tano, on ne vjeruje u sve to. Mori ga skepsa, koju je rodilo osječanje — kontrasta. Sa djetinjastim, početničkim revolucionarnim socijalizmom je pre-kinuo, ne vjeruje, da bi koristilo, da radi za druge, a da ostane sam — jak. Ne vjeruje u sebe. A ne vjeruje za to, jer nije sa sobom samim na čistu. Je-lovšekov „ja“, kao da se rastepao, izgubio, i on ga nije još našao, mislim onaj jedinstveni, muževni „ja“. Jelovšek nije, da opet kažem, mogao da kemički spoji dojmove i utjecaje u novo tijelo, več su svi elementi ostali onako samostalui, onako razrožni, kaki su i došli do njega. Jelovšek nije individualnost, nije sebe izdjelao. On je mladič, koji još ne može nikako da postane muž, ne zna, što da primi, što da odbaci.
Ne velim time, da je snob. Ne, snob se prihvača svega iz modnosti, hoče da bude ravan velikima samo radi paradiranja. A to Jelovšek nije i ako mu se to predbacivalo. On sasma iskreno i ozbiljno traži izlaz. On nije snob kao što nije snob ui onaj slabi plivač, kao što to nije ni Don Quijote. Njegovo titanizovanje i borba „s demonima", na koje svaljuje svu krivnju, više je izraz djetinstva i svaljivanja odgovornosti sa sebe prama vanjskomu svijetu nego nadutost. A njegova razrovanost nije onako duboka kako ona mnogih modernih „umorenih i razrovanih duša,“, nije onako seksualno jaka kao u njegova ljubimca Pribyszewskoga, to je više trzavica ti jela, vanjštine, nego same duše. Jelovšek bi onda bio prije moderni, mladi diletant u filozofskom zna-čenju te riječi.
Kao pjesnik je prilično naivan zbog svoje brutalnosti, i ako ne tako grozne, kako se to govorilo. A što je glavno — te su pjesme bez poezije. Nekoliko drastičnih i zgodnih, i ako gdjegdje traženih prispodoba nadomještava (ali ne uvijek) snažnost dojma „pjesaraa", ali ne može da nadomjesti jezgro-vitosti, da paralizuje razvučenost i da zatomi pomanjkanje pointiranja i sinteze. Njegov sasma slobodni „Sturm und Driingerski" stih opet nema sr.age sugestije, a baš zbog brutalnosti (ne uzimam tu riječ u strogom i zlom zna-čenju) nema ni finog nuansiranja kako je to u mirnoga Nikoliča. Forma ta i način izražaja često frapira, ali ne vuče me za sobom.
Što se pak tiče znamenovanja „Simfonija" u našem literarnem i društvenem životu, to su one znak vremena. Mislim, da se na njima opaža jasno prelaz u našoj umjetnosti i životu. Prelaz iz fraziranja, tradicionalizma, iz hinjenog često moralizovanja i dužnosnog patriotizovanja u svijet širokih, kozmopolitskih, modernih ideja. Prelaz našeg, domačeg, po starim adetima, tjesnogrudno, konvencionalno odgojeuog i sapetog čovjeka u strani, široki i slobodni svijet. Ovaj nagli prelaz morao je roditi u jednu ruku snobizmom,
skrajnom kosmopolitskom modernošdu, a n drugu ruku nametnutom razro-vanošdu i prema tome svjesnošdu, da si „enfante terible1- i ovako osamljen — titan, koji ruši kivne demone.
Ali to mene ne plaši niti zabrinjuje — uopde. Možda de u toj nagloj izmjeni slabije naravi podleči, ali de se jade izdjelati do snažne individualnosti, unesti inedju nas organi dne poglede na svijet, nove ali za to ne zle. A dim bude više razlikosti — tim bude više života, tim bude više snage i više uvjeta boljoj bududnosti.
Hode li Jelovšek postati muž i jedinstveni individuum? Iz „Simfonija" to ne mogu razabarati. Mislim, da nam je željeti, da radi dalje; a ne savjeto-vati mu auktoritativno, da ne piše više; — — pa da vidimo.	B. V.
*
Popevčice milemu narodu. Anton Hribar. V Celji 1898. Tiskal Dragotin Hribar. Cena T50 gld.
A. Hribar je vrlo plodovit pesnik. Takoj prva leta, ko si je „Dom in Svet“, tedaj še v povojih, gladil pot mej svet, se je oglasil in oprijel z vsemi silami tega lista. Od tedaj pa do danes piše vanj neprestano svoje pravljice in bajke, svoje epske tirade in lirične ode. V „Dom in Svet“ ovih predalih je objavil že štiri epe, izmej katerih bi „Knez Ljudevit11 in idila „Županova Minka11, vsaki posebej zavzemal knjigo, debelejšo od te, v kateri je sedaj zbral nekaj svojih najboljših pesmij. Kot V dokaz Hribarjeve plodovitosti naj služi tudi to, da obsega „Županova Minka11, kot je izračunal naš prijatelj, 3848 rimanih stihov. In zdaj prodaja ta poet že par let sem v „Dom in Svet-u11 „Biserje11, — vedjidelj steklene; po tem sodi lahko najbolje vsak sam o pesnikovi plodovitosti. Nekateri drže to pesnikovo plodovitost za njegovo krepost, a po mojem mnenji je to najvedji pogrešek Hribarjev. Da bi bili njegovi epi vsaj približno toliko lepi in duhoviti, kot so dolgi, ako bi ne bili tako dolgočasni in prazni, potem bi bil Hribar gotovo naš prvi pesnik, ki bi presegel daleko Prešerna, katerega bi morali ovenčati z lovorovim vencem in ga v triumfu posaditi na pesniški tron, tako pa caplja daleč za našim liričnim velikanom.
V ravnokar izašli zbirki ima prvi del „Popevčic milemu narodu11 naslov: „Lirične11. Neni se zdi ta del najslabši izmej cele zbirke, zakaj lirična pesem mora biti izliv pesnikovih čuvstvev in odmev njegovega srca, o čemur pa pri Hribarjevih liričnih pesmih ne bi mogel nikdo trditi. Vzamem kot primer edino le pesem „Ubogi pevec11, o kateri sodim, da je povsem subjektivna, da je imel namreč pesnik tu samega sebe v mislih, in baš zato se mi zdi jako karakteristična za Hribarjevo pevsko struno. Tu pravi pesnik, da se čudi, kako da je toliko pel, ko se vendar nihče zanj ne meni. Tako? Hribarju je torej glavni namen pevanje — slava, on bi fcil rad poeta laureatus. A je li to namen pravega pesnika? Po mojih mislih — ne. V isti pesmi pravi nadalje, da je zajemal ljubav v dnu srca in jo izlival v sladek spev ter veli:
„Modrosti svoje zadnje kote Prebrskal sem in uk delil,
A narod misli, da so zmote, Kar s potnim čelom sem rodil.
Pač karal sem napak napake, O lepem blagem le sem pel; Komu so raari pesmi take ? Ni hotel — ali ni umel.
Ljubezen, slogo, mir oznenjal,
Jedinost, bratsko sem srce ;
Pa menijo, da sem le sanjal,
Teh glasov čuti ne hotč."
Ako je torej ta pesem lirična, in ako mora biti lirična pesem odmev pesnikovega srca, potem bi moralo logično slediti, da je vse to res, kar tu čitamo, da nam je podal tu pesnik nekako kompozicijo svojih idej. Ako pa čitamo njegove pesmi, bil bi to Sizifov trud, poiskati one modrosti, za katere je Hribar „vse kote prebrskalpravi, daje oznanjal ljubezen, slogo, mir, a o vsem tem najdemo v „Popevčicah" malo ali prav nič sledu. Doslej smo smatrali Hribarja kot vrlo spretnega verzifikatorja, o katerem se je čulo, da strese verze kar „iz rokava", a tu čitamo na naše veliko začudenje, da jih je rodil s „potnim čelom".
Po tem sodeč ta pesem ni odmev pesnikove duše, a je vkljub temu prišteta liričnim, kako mnenje naj imamo tedaj o Hribarju kot liričarju ? Hribar zna tudi biti skrajno pesimističen, kar kaže posebno jasno „Veden strah“ kjer pravi, da ga ne more nič razveseliti, da živi v vednem strahu:
„Ko koj za srečo pride strah.
In strah, ta strah je večen".
Kako so pa nekatere pesmi zašle mej lirične, kot n. pr. „Tihotapčeva žena", „Hajduška nevesta" in dr., to mi je vrlo nepojmljivo. To so lirične pesmi brez čuvstev, brez lirike.
Nadalje so razdeljene pesmi v „Balade" in „Romance". Razloček mej tema vrstama poezije je včasih jako malen, a tu pri Hribarjevih baladah in romancah ga je skoro popolnoma nestalo. Zakaj tu ne moremo najti ni ene pesmi, za katero bi bil naslov „balada" prikladen, temveč to so same s pesniško obliko odete, na dolgo razvlečene narodne pravljice in bajke. Mej tem ko je včasih snov baladi primerna, je oblika in način, kako je pesnik to snov uporabil, za balado neprimerna in tako nalikujejo vse balade po obliki bolj ali manje romancam. Te pesniške pripovesti so se mu izmej cele zbirke najbolj posrečile; tu se nahajajo nekatere v resnici prav krasne, bodisi po lepi snovi, bodisi po umetniški izvedbi.
Pravi biseri cele zbirke se morejo imenovati n. pr. „Smrtin jok", „Vragova nevesta", „Nočna poroka", „Odkletje" in dr. Nekatere so vzprejete celo v šolske čitanke, kot n. pr. „Groblje in „Deseti brat". Včasih se mu vidi, da se je oslanjal na naše klasike, kot se to posebno jasno vidi v pesmi „Nočna poroka", ki nas spominja Burgerjeve Lenore v Prešernovem prevodu.
Knjigo sklepajo pesmi „Junaške", ki se prav nič ne razlikujejo od „Balad".
O pesnikovem obzorju govoriti je tu malo težko, ker nima, kot sem že prej omenil, skoro nikakih globočjih idej in misli; edino ljubezen do domovine, do naroda, kateremu je tudi posvetil te pesmi, se jasno zrcali iz zbirke.
Te pesmi niso nikako epohalno delo v našem slovstvu, ker ni v njih nič globokega, nič novega, no pa saj pesnik niti nameraval ni vzbuditi kakih senzacij, to kaže že sam naslov „Popevčice milemu narodu". A kot take dosežejo pesmi brez dvombe popolen vspeh. Jezik je slovnično lep, ali sicer brez kakih posebnih pesniških okraskov, brez trop in figur, temveč vse-
skozi lahen in naroden, in kot tak pripomore gotovo tudi mnogo k nameravanemu vspehu. Nekatere pesmi kot n. pr. Kumski romar, Gomila, Vragova nevesta in dr. bi se dale jako lepo deklamovati, in ker so pesmi v obče tudi jako lahko razumljive, zato bodi ta Hribarjeva zbirka srednjošolcem nižjih razredov priporočena kar najtopleje.
Na koncu mi je še opomniti, da so „Popevčice ilustrovane s pesnikovo sliko. Ko sem ga ugledal tako zamišljenega, kot da snuje velike in globoke misli poleg papirja in svinčnika, zazdel se mi je nekako smešen, kot da bi se hotel pokazati velikega misleca, kar pa v resnici — ni. Arn.
❖
Moramo uniStavati i zabacivati ki iško posredovanje i prnjavo zadovoljstvo s vremenom.
E. W. R m er 8 o n.
M. Nehajev: Svjećica. Študij umjetnosti je služio Hypolitu Taineu kao jedan način za istraživanje psihološko ljudske duše u odredjenoj epohi. Njemu je dakle bila umjetnost kao neka živa psihologija „psychologie vivante".
Umjetnost moderna u devetnaestom stolječu, koja je več proživjela dvije svoje faze, a sada nastupljuje treču, pokazuje nam, da je iste faze proživjela i moderna duša.
Dok je duša civilizovanog čovjeka proživljavala te faze, čini se, kao da je bacala sa sebe iluziju za iluzijom, ideal za idealom; samo da dodje što bliže svojoj nutrinji, svojoj istini. Tako je na početku ovoga stolječa svukla sa sebe uzano odijelo apstraktnologičkih, upravo arhitektonski zastavljenih pojmova o ljepoti, te je pokazala novu, sjajnu kao vatra, naslagu čuvstava, čežnja; ali sve to u neujašnjenome i neodredjenome obliku. Bio je to romantički san.
No iz toga se sna ona probudila i pokazala drugu naslagu, koju je smatrala za pravu pravcatu istinu. Duša se okrenula k vanjskome svijetu. Nije ga više gledala sentimentalno kao za romantičkog sna, nego hladno, objektivno. Bio to san pozitivizma u znanosti i literaturi.
No čini se, kao da joj i to bijaše samo iluzijom, opsjenom; i ona se predade sasma pod oblast dojmova i čuvstava. Subjektivizam je prevladao sasma. Umjetnost je uastojala, da pronikne sasma u nutrinju : postala je dakle umjetnošču psihološkom, analitičnom par excellence.
Drama je prestala iznašati fakta; vratila se k onome, što je pred tim faktima: do tmine u nutrinji, gdje se duševni porivi medju sobom bore.
S obzirom na impresionizam i subjektivizam moderne umjetnosti, čini se, kao da imade u njoj dobra doza romantike. Ali je to romantika drugo-vačija, nego što je nalazimo u Hugoa. Herman ju je Bahr nazvao punim pravom „romantikom nerva“.
*
Kada sam pročitao ovu dramu, odmah sam znao, za čim je pisac težio i h prvoj drami. Gotovo da je ista struktura obiju drama: postavio je u objema dva medju se protivna nazora, stari i novi svijet. Išao je u glavnome za tim, da nam dade komad psihologije moderne duše.
Obje su drame tako teške, napunjene težinom života i suptilnom kazu-istikom. On se je htio popeti u sfere tragike; pa tako vidite u obim dramama
tako uapetu žicu tragike, s tako odvaŽDom igrom d vaju svjetovnili nazora, s nekim misaonim dimenzijama i s kontiiktima ne baš odveč dramatičkim, ali tihim, psihološkima.
Svi nam se ti njegovi junači čine, kao da su puni neke teške i tragičke masivnosti, koju nam je rnogao g. Nehajev učiniti gipkom i finom u toliko, što nam je tu tragiku prikazao u nekim udavljenim tonovima i nekom sijedom polusvjetlošču; samo nije znao svoj toj dramatskoj radnji uliti dra-matičke električnosti.
To vam je bravurna i Drža igra svjetla i imine, tako da gledalac jedva uhvati uzročnost svega toga. Njegov je problem bio samo psihološki, koji je našao u gore navedenom sukobu.
Od svih naših pozorišnih pisaca, on je najčišči tragik, koji ide samo za tragičnim akordima duše. Te je nove (razumije se: obzirom na naše prilike) i tragičke akorde izvadio iz spoznaje: da ima duša, kojih umaraju neke stvari ((Histerija) i koje nalaze uživanja samo u čisto duhovnim stvarima. Spoznaja je to, koja je u stranim literaturama sa svih mogučih strana obra-djena i zato ova drama kod tih literatura ne bi ni uspjela. Ali u našu literatura donosi ona nešto nova i s obzirom na tu spoznaju i s obzirom na obradbu same drame.
Kombinacije tako smjelih i suptilniln poriva dokazom su nam njegova talenta.
Za naše literarne odno-aje tako nježna drama, oblivena nekim vlažnim sumrakom, punim čuvstava, iziskuje najopreznijih raku glumača, koji moraju znati vladati umjetnošču prelaza pojedinih čuvstava, koji se mogu zadubiti u situacijo i nutrinju junaka. Sadržaj je drame ovaj :
*
Nakon oduljeg vremena sastaju se Kristina i Lujo upravo na badnje veče. Dok još ona ne bijaše žrtvom konvencionalne laži, dok se još ne bijaše udala za Šandora, trgovca, filistra, koji ne pojmi života, koji ga gleda samo na površini, koji ne shvača njegove duševne tančine, ona je tražila život u knjigama i u bližini Luje, čovjeka puna finih osječaja, koji osječa tu nisku filistarštinu današnjeg društva. Ta žena, koja je stvorena za viši duševni život, za život svoje nutrinje, podje za muža, koji živi samo u tim niškim, filistarskim, stvarima. Ta žena, podje na selo, u onu sumornu monotoniji!.
Tu u njenoj duši nastaje sada mukotrpna tragika, tragika duše, koja žedja za životom. Njoj je cio taj obiteljski život ciničan, mrzak, ubija je. Pače i isto svoje dijete mrzi, jer ju sječa na ovaj život. Nju ubijaju brige za te sičušne životne potrebe: ona žedja za životom, koji nije u sveži s tijem niškim životom. Teži za životom, koji joj se javlja u onim sitnim pričicama, što joj ih Lujo pripovijeda, za životom Ijepšim, mističnim.
Sandor osječa promjene kod nje, nu on je ne pojima. On sve to pripisuje želudačnoj bolesti. — — — — Tada dodjc Lujo, literat, taj apostol Kristinina životu. I ona mu iskaže cio svoj „Stimmung", a on ga pojmi. On joj te večeri pripovijeda priče kad uekad, i u duši njenoj pojavljuju se isti nekadanji časovi. Pripovijeda joj one fine pričice o crnoj, avetnoj, silnoj sjeui (koja je kao neka reminiscencija na njezin prošli život) i o svječici, koja je stajala na vrhu bora te plamsala, a čovjek je u njoj uživao i s njome se
razgovarao (što je simbol njegova položaja, kad nije bio kod Kristine). Ona bijaše strašno dirnuta, te tiho jecaše.
Kad Šandor donesao vina i oni napalili bor, stade Lujo piti jako za to, da si život nadomjesti vinom, kraj onog špisbirgerskog života. On zapovijeda, da sve lampe od petroleja, jer su niške, glupe, te time podsječaju na taj iilistarski život, utrnu, a samo da ta aristokratska svijeća, koja naznačuje život, gori. Ta je sviječa na vrh bora plamsala, dogorijevala i bacala svoje zrake samo katkada u večim i sjajnijim erupcijama, kao da se bori zadnji
put sa svojim životom —----------Time je simbolizovan zadnji ovaj položaj
Kristinin.
candor dakako svega toga ne razumije, to je za njega excentričnost. Za cijelo vrijeme brine se za jelo, pilo. I ta simbolizacija kao da jače dirnu Kristinu. Ona kazuje svoju ispovijest, svojo odnošaje i prema Šandoru i prema Luji, kako je taj brak nastao. Na te erupcije srca gleda Šandor cinično: sve mu je to nerazumljivo i kao da ne vjeruje svernu torne, jer ne razumije nutarnjeg života. On pomisli, da je svemu torne kriva ona svječica na boru. Skoči i prelomi bor. Duboka tiniua nastane.
Šandor. Tako, tako — — — — sad te nema, sad je mir — — — (Tama, duga pauza).
K r i st i na. (Ledeno, lagano.) Sad smo u tami. Sami. Sad sam opet žena. (Grčevit srnijeh.) Sad sam opet tvoja žena. Ugasnuta svječica — uga-snuta svječica! (Dugo ridanje).
L nama kao da se otvara tamna perspektiva njenog daljnjeg života: njena duševna bol, njeno propadanje, njeno umiranje — — — —
*
To je drama iz današnje krize društvene. Očrtane su nam tu dvije razne kulture društvene: stari svijet obitelji, zastupan po Šandoru, prost, nizak, koji živi po tradiciji staroga regima, podložen površnosti duševnoj kao i svjetskoj; njihov je nazor na život i svijet naprosto čvrst, gotov i cio, u kojem svaki čin imade svoju jedinu i nepromjenljivu cijenu moralnu, možda grubu i pogrješnu, ali ustaljenu i odredjenu; i novi svijet, zastupan po Kristini i Luju, negotov u svemu, koji traži dubine, koji teži za novim značenjem morala, za novim životom.
Kristina i Lujo, to su „osarajele duše“, koje mjesto materijalne i čvrste (da tako rečem) moralke vanjske, hoče slobodnu, individualnu, procjeuu savjesti. Lujo je srodna duša, koja može shvačati i podupirati Kristinu u tom shvačanju.
Odnošaj je medju njima duševna ženidba: izmjena misli i čuvstava, podupiranje shvačauja, vjere, i srodnost duševna. Kristina nije obična žena; nije to žena, to je duh. Oni snivaju o nekom višem, idealnom, odnošaju muža i žene, nego što su današnji puteni okovi ženidbeni.
Drugovačije ih shvača njihova okolina (Šandor), koja u tom nazrijeva bezdušnu avantiru i nezakonite odnošaje. No medjutim taj dotak Luje i Kristine razvija se sve čuvstvenije i intimnije. U njoj se zatim odigrava psihološki proces od vremena, kada je stupila u brak. Živjela je mimo te primitivne, proste, jednostrane i grube obitelji; i kao da su je upravo zato čuvstva još silnije pronikla, progrijala i rafinovala.
Kako se vidi, složita figura, kao neki kaleidoskop ču vstava; a pojedini su elementi njezine duše dosta logično svezani. Za sve te osobe možemo u kratko kazati, da su fino i ispravno konstruovane.
*
Lako čemo se uvjeriti, da je pisac imao dvije stvari na umu: s jedne strane ideju i tipičnost, a s druge, da pjesnički zahvali „Stimmung“ duše, i cijeli onaj razvoj, tu kompaktni! punoču duševnih promjena, kojima prolaze njegove osobe, zahvatiti cijelu tu uzburkanu pjesmu duševnih polusjena i polusvjetlosti, koja izvire iz sudara tih dvaju kultura i nazora.
Kako mu je bila namjera, da udari na filistarštinu, htio je za to da ima tip, i našao ga u trgovačkome svietu. Za to mi se čini ova drama u jednu ruku kao dijalektički proces dvaju nazora misaonih, a u drogu ruku kao psihološka analiza, u koju je, čini se, uložio svu svoju zaljubnost do tih osoba, da nam prikaže cijelu složitost života nerva i duševnih poriva.
čini mi se, kao da sam u tom našao ključ za njegovu individualnost.
Jedna je bojovna, naliči na Ibsenovsku narav, ali samo „en miniature". Ibsen ne samo da je satirik, nego on rastvara modemu dušu, procijeujuje je, vadi iz nje pitanja, riješava društveni problem, makar i ne apodiktički, a to nam barem stvara široke perspektive na modernu dušu, njene tendencije i ciljeve.
U tome pogledu, čini se, da kod M. Nehajeva preteže negativna strana Ibsenovske naravi, naime satirička. Pogledajmo samo, kako je prikazao Šandora!
No medju modemom strujoin rijetko da ima potpunih Ibsenovskih naravi ili Tolstovskih. Ta za to treba neobične jačine i neobične sredjenosti, kakovu baš posjeduju ti hladni sjevernjaci, dok je mladi smjer više podložen uživanju nerva i duševnih poriva. — — —
Drugi je elemenat njegove naravi zaljubnost, kontemplativnost. On uživa u onom strujanju duševnih poriva i tragičnosti. To je nešto par excellence modernoga.
Stoga je njegova umjetnost mnogo izrazitija i punija od Tucičeve.
U jednoga je i drugoga razvita kontemplativnost: u prvoga za fine osječaje i čuvstva, a u drugoga za groblje porive duševne. Ali kod Tuciča sve to ostaje bez ikake dalje pespektive, nekako zatvoreno. Njegova umjetnost kulminira poglavito u negativnoj strani, dok umjetnost Nehajevljeva imade i svoju pozitivni) stranu, no ne doduše tačno oiiredjenu.
Dok je Tucič kombinator (sit venia verbo) surovih, čisto materijalnih i putenih sujeta, Nehajev je pošao putem više urajetnosti: obratio svoj posluh k onim glasovima nutrinje, koji šapču jednu i istu nevaravu istinu. Jedan voli grubu buku, a drugi tišinu, punu snova i čežnje, pa makar i monotono.
On je našu modernu dobu mnogo bolje pogodio, nego Tucič. Tucič nas samo regbi prisiljava, da ona strašna čuvstva sami proživljavamo i u jednome momentu da uzimamo cio onaj „Stimmung", kakov jeste, dok Nehajev hoče, da mi i uživamo i mislimo : on kao da računa s našim vremenom, s našom phisičnom i živčanom strukturom; mi naime mislimo i čutimo brže i složitije nego u prvašnje doba Mi ne čemo samo čučenja, nego i perspektive na život. Za to i na nas djeluju vrlo intenzivno makar i suhe izreke Ibsenove. Nehajev nas dakle čini više aktivnima; Tucič više pasivnima. Moderni se pisac mora dotači i misaonog i osječajnog našeg života.
Da podam karakteristiki! obojice : Tucič je duša Jošte svežima, odveč utomljena u toj gruboj „realnosti11, dok Nehajev stoji stoji jošte na slabim kriliina, na formulaciji najviših idejnih pojimanja, hvatajuči se tijeh formul i više nekom vapijučora i malomočnom čežnjom.
*
Iz njegovih dosadašnjih dviju drama proizlazi ipak neka čvrstina (ako i ne baš jaka), ipak neka aktivna (ako i ne velika) dramatička dinamika, koja ipak ne djeluje jošte velikom navalom duševnih poriva, ogorčenih proti postojanom redu i etosu. On nam jošte kao da ne če željeznom rukom su-gerovati logičku posljedicu tijeh čuvstava, kao što to n. pr. čini Ibsen ; on samo hoče, da prikaže taj plamsajuči život čežnja, htijenja i čučenja.
Ali ipak svemu tomu fali snažna dramatska radnja, izgleda to više kao neka umirajuča radnja. Što imade življe dramatske radnje, to je nastala po običnim sredstvima (opijanje Lujino i posvemašnja razdraženost Kristinina).
Ali za to mi se on čini veči majstor u stvaranju dramatskih karaktera, osnovanih na širokoj podloži, kao što sam tojjprije spomenuo.
Onako komandovati i zapovijedati, siliti i pokoravati, davati onake bljeske, koji bi nam protumačili smisao našeg života, ne može jošte on, kao Ibsen i Tolstoj. Pa možda če i on poči tijem putem, jer su ove drame samo prvi atu panj njegova, daljeg razvoja.
Neka podje putem, kojim če nam osvjetlati i očistiti tajnost našega biča; ali neka nam svakako iznese nešto novoga, što nije ovijem dramama pokazao.
Ova mi se drama čiuila više kao sladak, dubok šapat, koji govori o nutarnjim stvarima prouicavije, nego li o vanjskim; a taj „millieu" čini mi se, kao da me opklopljuje nekom tajanstvenošču, koja imade korijen u zagonetnim dubinama našega „ja“ — —
*
Sva ona svojstva pojedinih epoha, kao smisao za vanjsku ljepotu staroga vijeka i vjersko čuvstvo srednjega vijeka, uaslijedila je moderna duša; nota su je čuvstva Hlinila i rafinovala i podala joj veču predstavu, čuvstveuost i fantaziju. Ali ona je ujedno i uaslijedila sve bolesti svjetske, te je i njih istim procesom ufinila i rafinovala.
Potrebno je dakle umjetniku, koji želi z.ahvatiti modemu dušu, ne samo, da zalivati nutarnji život, nego da ga i anališe, procijeni ; u čemu se baš po-kaztije prava individualnost, jer je prvo više pasivan posao, a drugo više aktivan; u prvom bi se slučaju moderna umjetnost malo razlikovala od stare. Dok je uaime stara umjetnost bila više parafraza pojava u vanjskome svijetu, moderna bi bila samo parafraza nutarnjih poriva. Razlikovala bi se dakle jedino u pravcu, a nipošto u metodi. —
Ova drama nije doduše samo puka igra dojmova i duševnih poriva, jer nam podaje harem njeki pogled piščev na svijet; ali ipak preteže slikanje duše i impresionizam. A to, što nam daje iz idejnog, intelekualnog svijeta i pojma o životu, jošte je negativno i neizrečeno, više je to kao neka ironija na društveno zlo.
Za mene je taka umjetnost jošte uska i pasivna, jer se omedjuje više na reprodukovanje, nego li na stvaranje daljeg i ljepšeg pojma o životu.
Takva umjetnost naliči na one cvjetiče u vrtovima, koje možemo uživati dotle, dok ih mirišemo. Takva nam umjetnost daje samo cvjetiče iz ljudske boli i Čežnje; dok nam umjetnost, recimo Dostojevskoga, koja je osnovana takodjer na fantaziji i očutima — na analizi moderne duše (ako hočete), ipak ima socijalnu aspiraciju, koja se sastoji u tome, što nije zado-voljan s postoječim poretkom, i na sučuti sa onima, što trpe. Taka nam umjetnost naliči zrelome plodu, koji je postao razvojem iz cvijeta. Za to je to za mene savršenija umjetnost. To je apostolska umjetnost, koja sadržaje u sebi elemente, kojih možemo isporediti i sa rafinovanošču moderne psihološke umjetnosti.
Kakav je zapravo taj novi život, ta nova kultura, za kojom teže Karlo, Kristina i Lujo, nije nam objektivno logički demonstrovano. To je više čežnja tih duša. Kod Karla u „Prijelomu" vidimo, da si pravo ni ne predstavlja, kako bi imao taj život realizovati; kod Kristine pak vidimo, da je slaba, slomnjena, te ni ne če da realizuje te svoje čežnje.
U njima vidimo one mlohave i u svojoj nutrinji razgnjevljene moderne duhove, moralne diletante, koji su s obzirom na uživanje života egoiste, te se ne mogli odlučiti ni za šta, niti za život niti za smrt, glavinjajuči medju obojim, davajuči se vuči životom, s kojim se na koncu konca ipak spokoje u nekoj rezignaciji. U tim dušam imade mnogo Hamletskoga.
Jedino kao da nam je nješto odredjenije prikazan stari svijet.
To je samo dokaz, kako je konstruktivna, idejna strana Nehajevljeve drame neodredjena; te je očevidno, da je preko nje prešao zatvorenim očima.
Mikov.
*
Vladaje S. Jugovit. Slike iz života, 1898. Zagreb. Tiskara brade Kralj. Oijeua?
Neki je Rus rekao, da doba, koja u književnosti proizvodi mnoštvo crtica, znači dekadencu. Možda nije tako; no istina je svakako, da se u mnoštvu crtica rijetko koja nadje, koja bi se mogla nazvati uspjelom. Za to treba momenat, intenzivni momenat, u kojem čitavim piscem prevlada jedno čuvstvo, jedna inisao — misao, koja je vrijedna, da i mi drugi za nju do-znamo — čuvstvo, koje je tako duboko, da če i nas dirnuti. A sve to treba daje zbito, jako : razvučenost je največa mana. „Slikama" g. Jugoviča ve-činom nedostaje i jedno i drugo: ondje, gdje je i u formi i u sadržaju btio skicirati, nije pokazao niti kakvih novih misli ni jakih čuvstava. Refleksije su njegove razvučene, često naivne. Tako n. pr. ono moralisanje u „Pod nožem". Ouvstva obična; — poznata lamentiranja reproducirana su u „Prije godinu dana," koja na pisca bacaju prilično nesretno svjetlo. Crtica može da bude i lirska i subjektivna, a često i tamna za onoga, koji se ne zna dosta oživiti u piščevu dušu. No g. pisac ne može zahtijevati, da slušamo ovake privatne, čisto obične ljubavne uzdahe, ili onako naivne apostrofe o „jadnicima". Ondje, gdje je g. Jugovič ubvatio onaj potrebni momenat, izrodilo se to u prenapetu romantiku („Susret", „Duvna", „Pod nožem") ili je pisac sve pokvario nespretnim uplitanjem samoga sebe.
Tako je črta „Služnik br. 358“ pokvarena onim dosadnim pripovije-danjem o „Waffeln“. Uopče su mnogo bolje one „slike11 u kojima je pisac bio objektivan, pa je risao kakav tip ili dogadjaj, makar i u tom nije po-kazao dubokoga proučavanja svijeta („Starac Marijan11, „Nočna šetnja" „U kavani“). „Propali genij" je smiješno-romantično-obična pripovijest bez vri-jednosti. U subjektivnim stranama pisac Često ulazi u frazu, pa mu cijeli stil postaje natrpan, afektiran.
Kolikogodj je naslov knjige nespretau, ipalc je u njem nešto, na što po svoj prilici pisac nije mislio, ali je to svakako u njega najuspjelije: slikanje. Možda je to više produkat naobrazbe nego talenta — no g. Jugovič pokazao je samo u slikanju nešto svoga. Tu mu i stil ima prilično „Stimmunga". Spominjem crticu „Prije bure“ ili III. odsjek u „Na žalu". To i diže knjiži vrijednost nad naše crtičare a lit Devčič i Kokotovič, premda još ne dokazuje, da bi g. Jugovič mogao na ovom polju stvoriti što vrijedna.
Oprema je knjiži prilično neukusua.	11.
(U Diugenovoj baevi. — Nervozne žene. — Cyrano de Bergerac.)
Zadnje vrijeme davale su se i dvije komedije: Vrhlickoga „U Dioge-novoj bačvi“ i Blum-Tochea „Nervozne žene". O prvoj se može reči jediuo, da ima dva tri dobra „vica" (tehuika je inače slaba), i da je Diogen prilično dobro karakterizovan (osobito u dobroj interpretaciji g. Dimitrijeviča). Sama radnja razvučena je, a preokret nevjerojatau. Aleksandru, vladaru svijeta, koji hoče najednom da bude čovjek, da ljubi i da drugu Parmeniju otme dragu, umiri biješ Diogenova besjeda. „Nervozne žene" — pri ovakirn komedijama veli se da su „običnog kalibra". I ova je — ali ih ipak više volimo od raznih njemačkih „Schrvanka".
Francuska književnost dala nam je ove godine „Najstariju kči" Le-maitrovu, a sad eto „Cyrana de Bergerac". Kod nas je komad — kod publike — uspio. Kritika se večim dijelom nije dala smesti i nije se za-grijala. Culi smo medjutim i slavospjev uskrsloj romantici.
Romantike ima više vrsta. Jedno je djetinjska, naivna, dobra, obiteljska — romantika veselih nedeljnih popodneva, romantika „Pana Tadeusza" i — recimo u nas — „Domai svijeta", Markovičeva ili Gjalskovih „Starih krovova". Drugo je burna, strastvena, duboka romantika: ona romantika, kad se potresu sve žice duše i zagriju, kad se pred očima nižu slike nesredane, mutne, ali slike s titanskim konturama — slike, kao što je jedau Quasimodo u „Notre Dame" Viktora Huga. Treče je romantika dubolce tuge, romantika srdaca, koja mnogo trpe i mnogo se nadaju, — romantika Moeterliucka. A ima i romantika junačka, romantika visokih ideala, romantika Schillerova. No romantika Rostandova ne spada ni u jednu od ovih klasa. Ona je romantika fraze, romantika poseurstva. Pa ako se u tim časovima deklamiranja, Watteauskih dekoracija i finih viceva gdjekad zaprede dublja žica, — re-
Ka^ališna k:ronik:a.
cimo ljubav —, onda se ui ona ne može da otrese tih fraza i poza, onda se ona izrodi u prevršivanje i natezanje čuvstava, kojima ne možemo da vjeru-jemo. Krivo su rekli Rostandu, da nije pisao iz duše: njegov Cyrano pisan je baš francuskim perom od čovjeka današnjega vijeka. Za to i nema ni one vedre, svježe, naivne ni one jake, strastvene, burne romantike.
Interesantno je sporedjivati dva tipa: Cyrana u Rostandovoj komediji Quasimoda u Hugoa. I jednom i drugom uagrdjuje vanjština nutrašnjost; oba su plemeniti, oba nesretni. Oduzmite Cyranu njegov humor, povečajte njegov prijegor — i to če se lice moči porediti s tragičkim zvonarom Hugova romana. No kako je u novoj drami drukčije zahvačeno sve! Tamo tagika nemočne, bolne duše, koju svi odbijaju i preziru — ovdje čovjek ljubavuik, koji jedino trpi radi nosa u ljuba vi. Mislim Rostandova Cyrana.
Jer historički Cyrano raogao je i drukČiji biti. Bar ona pripovijest o putu na mjesec, kopirana od Rostanda, ne baca na nj baš osobito svjetlo. Kakav je Rostandov Cyrano? U prvom je činu nešto razbijačkoga u njem, u drugom je prezreni ljubavnik, u trečem pregara, u četvrtom isto, u petom umire. Cijela njegova prikaza nije mi jasna. Romantika može da bude što hoče, — no da čovjek učini ono, što Cyrano u petom činu radi, pa da dodje teatralno umrijeti kod Roxaue — to je odviše prozirno, kao i cijela upravo smiješna Rostandova fabula. U Cyrana bi morao pretezati bolni, malo cinični, malo sarkastični potez — onda bi bio vjerojatniji. U Rostanda to je više — frazer. Rostand ga je raogao učiniti tragičnim junakom; no on je volio napisati komedij u i žaba viti nas komparserijom. Da je Rostandova snaga baš u tim stranama, pokazuje najbolje to, što je Cyrana razmjerno slabo (pače na mjestima šablonski) obradio baš u onim momentima, gdje on osječa svu tagiku svoga nosa, koji smeta njegovoj ljubavi. Jedino u nekim Štihovima, u prizoru pod balkonom, Rostandu je uspjelo, da nam otkrije dtišu Oyranovu. Cyrana razbijača i junaka — prikazati nije bilo teško. Imamo Le Sageove junake, imamo dosta primjera u starijoj romantičnoj literaturi.
Cyrano radi nosa (dakle radi tijela) ne može da ljubi, premda je njegov duh daleko viši nad duhom Kristijana, koji dobiva Oyranovu Roxauu. Cyrano s ratišta piše radi njega pisma — a kad krasna Roxana Kristijanu kaže, da bi ga ljubila, i kad bi bio ružan — on se dade ubiti, jer zna, da nije zaslužio te ljubavi.
To bi imao biti čin. Na žalost je ta fabula tako nespretno izradjena, da se vidi ruka autorova, koja Roxani došaptava one riječi, da bi ona ljubila i ružnoga Kristijana itd. A opet konac drame, kad Roxana iza toga, što je 15 godina tugovala za Kristijanom, najednom hoče da prisiže ljubav Cyranu, kad joj ovaj otkriva (na Sardouovski način), da je on pisao ona pisma! Smi-ješno. To je ipak odviše romantično. Sredstva, kojima se Rostand služio, nijesu umjetnička — to je u mnogom preračunana, i za to pomašena igra s osobama na pozornici. Za to i jesu sve osobe osim Cyrana blijede i nejasne.
Kad sam gledao samoga viteza Cyrana — u prvom i drugom činu Rostandove drame nadao sam se, da če pisao izrabiti sujet, koji mu je podala povjest. On toga nije učinio; i Cyrano u 4. činu postaje i malo smiješan. A sva simpatija za nj polazi iz ouoga, kako si ga mi predstavljamo i nado-vezujemo na Rostandova Cyrana. Onda nam se može ta drama učiniti i duboka u zamisli. U istinu je dosta plitka. Pa ako odbiješ stihove (kod nas
su prevoditeljicu i odviše korili: prijevod je tako težak, da je bilo gotovo nemogoče zadovoljiti), dekoracije i sve ono, Sto je Rostand pobrao iz historije i literarne i socijalne, da nas zablene — ostat če premalo toga, Sto bi te moglo zadovoljiti.
Veli se, — da je komad kod nas uspio. Je li to može biti dokazom, da je dobar? Ne zaboravimo, da publika poprijeko najvoli zabavo, koju joj Rostand pruža u punoj mjeri, i sentimentalno-zanesene prizore.
Za gledaoca, koji traži od pisca nešto više, ne če „Cyrano“ biti nikakav osobiti pojav. A usporedimo li ga s nekim titanskima djelima, koje je n dra-matskuj literaturi producirala moderna struja, ukazat če nam se veoma sitan taj pokušaj, da se oživi romantika. Ako se i danas mnogo govori o novima idealima i rušenju naturalizma — taj novi idealizam ne može biti u torn, da vjerujemo nevjerojatnostima ili da se odvračamo od dubine duše, u kojoj je i sam Rostandov junak morao bili drnkčiji.
Divim se našemu Fijanu, kako ga je znao prikazati. Baš onaj patos, ono mrvu deklamacije trebalo je unijeti u Oyrana: samo tako postaje vjerojatan. 1 u ljubavi i u razbija'tvu on je u prvoin redu vitez. Danas Cyrano bio bi možda Du Ryons. Koliko je g. Fijan bio izvrstan Cyrano, toliko ■su ostali (gdja Šram, g. Raškovič) bili slabi, premila je inače izvedba bila dosta dobra, što kraj ogromnosti komada i mnoštva aktera nije malo. Pače i dekoracije bile su ovaj put nove!
Rostand nije me zagrijao nijeduom svojoin stvarjo, On je uvijek ostao Francuz, uvijek je ostao pun etikete i diletantizma. Uspjeh „Oyrana“ u Fran-cuskoj znači samo to, da je pogodio duh publike — u Beču toga nije bilo. I za to je njegov komad možda djelo talenta, koje če ispuniti jedno doba i pružiti zabavu, — no ne če tvoriti epohe. Rostand nas ne zanaša.
Ako je zanio francosko kritiku — tomu je možda i u torn jedan uzrok, što Francozi, koji su dugo vremena vladali pozornicom, u zadnjem deceniju niso proizveli ništa velikoga Sad se hvataju i Rostanda i prave reklamu.	H.
Pabi rci.
Gerhart Hauptmann. Gerharta Haptmanna drže prvakom mlade nemške šole, koja je petinosemdesetega leta pričela propovedovati v Berlinu in na Dunaju program novega „Sturm und Dranga". Njegova drama „Vor Sonnen-aufgang" je provzročila, da se je med pristaši in protivniki mlade Nemške razvil formalni kritični boj, koji se je pokazal v demonstrativnih ekscesih pri prvih predstavah te drame. A tudi one, koji so bili tej drami in njegovim prvim produktom največji protivniki, je prisilil s svojo predzadnjo dramo „Die versunkene Glocke“, da ga spoštujejo in da vidijo v njem velikega pesnika. Ta „Milrchendrama^, koja je izšla doslej v 40 izdajali, mu je pribavila silno popularnost — pa ker je še mlad (sedaj ima 36 let) nadejajo se od njega še mnogo krasnih plodov. A četudi on brez dvoma ni tako velika in jaka individualnost, kot so neki Norvežani, koje očitno posnema nova nemška drama, — zasluži vendar, da ga poznamo. Zato hočemo v kratkih potezah našim Či-
tateljem predočiti njegovo življenje in dela po nekojih študijah, ki so do danes o njem izdane,
Hauptmann se je rodil 1. 1862. v Ober Salzbrunnu na Šlezkem. V Zwin-ger-u je svršil realko, kasneje se je posvetil gospodarstvu, a kmalu se je zavzel za kiparstvo in se napotil na umetniško šolo v Breslau. Zatem se je v Jeni užil naravoslovja, obiskal Italijo, dokler se ni l. 1884. kot pisatelj stalno naselil v Rimu.
Leto kasneje se je oženil in sedaj živi včasih na deželi, a včasih zopet v mestu 1804. 1. je bil v Ameriki.
Prvo delo mu je bilo „Promethidenloos" — epski spev po uzoru By-ronovega „Child Harolda“. Junak Selin (pesnik sam) potuje; in pri tem se vrste (v dosti slabih stihih) refleksije o svetu in življenju, polne skrajnega radikalizma in samosvesti. Ep je poleg tega slab, tu pa tam naiven — in ni vzbudil interesa.
Niti zbirka lirskih pesen „Das hunte Buch“, lcoja ni mogla iziti, ker je založnik propal, ni boljša.
Pravo senzacijo je vzbudila njegova prva drama „Vor Sonnenaufgang"
-	soziales Drama, koja riše pogubne posledice alkoholizma.
Po uzoru krepkega dialoga Arna Molža in Johannesa Sohlafa (v „Papa Hamlet") je Hauptmann v svoji drami spravil na pozornico komad pokvarjenega življenja, v kojem se gube plemenite duše, kot je Helena Krause in Alfred Loth. Ko je „Freie Biihne" dramo uprizorila, razneslo se je Hauptmannovo ime po celem Nemškem: smelost, s katero je prenesel življenje na pozornico, in nesumljivi talent, pribavili so mu v kratkem slavo. Njegovo nadarjenost je dokazala še bolje druga drama „Das Friedensfest" — slika nesrečne družine, v koji ne more biti miru, ker vlada mej roditelji velika razlika v vzgoji, koja je tudi otrokom ogorčala življenje Duševni nesklad med zakonskima, ki je tu samo malo razložen, obdelan je v „Binsame Menscheu" — drami, o kateri je že bilo v „Novi Nadi" govora. Te tri drame svršavajo prvo perijodo Hauptmannovega delovanja; ob njenem svršetku je izdal še dve novelistični študiji „Der Apostel" in „Bahnwiirter Thiel" — v katerima plastično opisovanje, miren ton in pesnikova hladnost ne spominjajo na naturalistično šolo. Naturalistično dramo v popolnem smislu besede je stvoril Hauptmanu s „Die Weber", koji so izšli tudi v popolnoma dialektični formi („De Waber"). Že prej je hotel Hauptmann v mimiki svojih lic in v njihovem govoru imeti kopirauo življenje — od tod njegove silne scenske opazke in dialekt. „Die Weber" ta „Schauspiel aus den vierziger Jahreu" — je slika bede šlezkih tkalcev in njihovega ostanka, slika presunljiva radi svoje vernosti, umetniška v svojih detaljih. „Milieu drama" jo je nazval Bartels. In to tudi so v resnici „Tkalci ‘.
Brez junaka, brez dejanja v navadnem smislu, so oni vendar jako ugajali občinstvu, in kritika je osigurala Hauptmannovo ime. Istotako verne slike iz življenja ste njegovi dve komediji „Der Biberpelz" in „College Crampton" prva je slika birokratskega in glupega upravitelja, katerega usramoti žena,
—	druga tip veseljaka, profesorja slikarstva.
X dramo (Traumdichtung) „Hannele-' (Hanneles Himmelfahrt) se je zopet vrnil k resnemu in sočutnemu risanju bednikov. Deklica Hennela, kojo je mučil njen oče, hotela se je vtopiti; toda jo rešijo in dovedejo v neko
hišo, kjer ona umre: v viziji vidi očeta, mater, Kristusa — in naposled samo sebe v nebu. Z nedosegljivim realizmom je orisana duša bednice in njeni pojmi o raju. Z mračnim „Stimmungom“ je pretresla drama občinstvo do dna duše in pribavila Hauptmannu vedno več spoštovalcev. Drama „Florjan Geyer" v koji se slika kmečki ustanek pod Gotziim in Geyerom, ni tako uspela. Ta drama, v kateri je pesnik poskušal, prenesti naturalizem na historično dramo, je kolosalna po svoji sestavi, risanju karakterjev in vernosti. Baš vsled tega se ni dobro igrala in propadla. To je napravilo velik vtis na pesnika, kateri jo je imel gotovo za svojo najboljšo dramo. Iz te boli je nastal njegov „Utopljeni zvon“ — dramski spev v stihih. „Meister Heinrich*1, (pesnik sam) je vlil zvon, kateri se je razlegal po brdih in dolinah, in ki je oznanjal ljudem boljše čase, a zli duhovi so potopili zvon pri prevažanju. Potrt vsled tega pride Henrik v gozd, kjer ga poljub vile Rautedelein [zopet okrepi. On dobi moč, da zopet vstvarja, a ostavi ženo, in ona se vsled tega ntopi. Njena mrtva roka se dotika utopljenega zvona, koji zopet Henriku zvoni z glasom prošlosti. Pa ko mu otroci doneso majčine solze, ostavi vilo. Ali — ne more med ljudi. Od vseh zapuščen umira od napoja gozdne Stariče. S svojim simbolizmom, z obilico prekrasnih, pesniških mest in nekim posebnim realistično-mističnim duhom je drama očarala občinstvo in kritiko. Baš s to dramo je postal Hauptmann prvi sodobni nemški dramatik.
A ni še gotov: zadnja drama „Fuhrmann Henschel** kaže ga zopet v novi luči. No, iz tega, kar je doslej napisal, se more opaziti velik pesnik, ki morebiti ni tako siguren kot Ibsen, in tako subjektiven kot Maeterlinck, ali ki opazuje in čuti globoko. V drami je kot naturalist ustvaril nekaj novega; bode li krenil na drugo pot, kot se sluti po „Utopljenbm zvonu" ne more se znati. No nadejati se moremo od njega še marsičemu.
Girolamo Rovetta, (r. leta 1854.), se je pojavil z dramo „Un volo dal nido" na književnem polju leta 1876. V tej dobi si je pridobival v Italiji veduo več privržencev verizem, ki je tudi glavni znak moderne Italijanske književnosti. Verizem se opaža že na Rovettinem prvencu: bil je to izliv burno preživele mladosti, odraz onega egoističnega epikureizma in frivolnega diletantizma, v koji je bila zapadla sodobna Italijanska mladina Tako moremo tudi pretolmačiti uspeh te prve Rovettine drame. Kmalu se je zopet pojavil z drugo; bila je to „La moglie di Don Giovanni", ki pa ni uspela Toda to ga ni oviralo, temveč je nadaljeval svoje delo in napisal „Gli uomini pratici", s kojim delom si je stekel književno ime. V tej drami se je udal popolnoma verizmu, izbiraje po okusu publike čim odvratnije prizore. 8 svojo mal<», nežno dramo „Scellerata", koja je prepolna humora, in napisana v jako elegantni obliki, završuje Rovetta prvo perijodo svojega književnega delovanja. „Scellerata" se more že držati prelazom k romanu.
Skoro gotovo so se mu strastni konflikti in pusta proza v njegovih dramah pristudili, in postal je romansier — analitičar duše. „Dobro je delati, toda hočem se tudi zabavati" — tako je motiviral svoj odstop od drame, ko je stopil pred publiko z romanom „Mater dolorosa". Od vseh njegovih del je doživelo to največ izdaj (12), ali bolj vsled kurioznosti. Kot romansier je nadaljeval svoje delovanje s „Sott’acqua", „II processo Montegit", „11 tenente dei Cancieri", „Le lacrime del prossimo" in dr. V tih delih je velik, osobito v opisovanju millieua in v psihološki analizi lic. Tu se je nekoliko ločil od
veristov iu šel svojo pot, poskušaje, da opiše nalik Daudetu človeka v odmikaj« do ljubezni, v večni življenski borbi, polni nasprotnih strasti. Hotel je markirati položaj pojedinca v svetu in vstvariti tipe („Le lacrime del pros-simo“.) Tudi v tem je prilično uspel. Zlasti pa je ugajala njegova objektivnost in njegovo umetnično razumevanje okolice, kakor tudi način, s kojim ume zainteresovati čitatelja.
Posebni uspeh njegovih romanov mu je vdahnil misel, da dramatizuje „Le lacrime del prossimo". In tako je nastala drama „I Barbarič'1, od koje je osobito popularen postal prolog, znan pod naslovom „La spia“. Ta uspeh ga je obodril, ter se je zopet posvetil pisanju dram. Tako je nastala „AUa eitta di Roma". Tu se je Rovetta zopet pokazal verista, kateri je navajen motriti okolo sebe samo pokvarjene in zlu udane ljudi. Zato je ta drama v dejanjih gotovo pretirana in prosta. A vkljub temu je dosegla izvanreden vspeh. Zdaj se je poprijel Rovetta opisovanja okolice „v pravi luči". Plodovi tega dela so : „La Trilogia di Dorini", „Marco Spada" (kjer je poskusil opisati novinarje) in ..Madame Fanny". Vse te drame so bile lepo vzprejete, a najbolj je izneuadil Italijansko občinstvo s „I Disonesti", „v kojim je prvikrat igral slavni Zacconi. Ona žalostna istina treh činov te drame je publiko — zmešala iu oplašila.
Tu je Rovetta z mojsterskim peresom očrtal rane društva, pa je to tudi jedno od najboljših njegovih del. Nadaljevanje njegovega delovanja kot kriti-čarja in opisovalca socijalnih prilik je v romanu „La baraonda", kjer se z vso silo svoje satire obrača na razne špekulante in afariste, koji tolikim milijonom ljudij trujejo življenje. V isti smeri je tudi pisana „La realtii"
Medtem se je Rovetta, kakor tudi d’Anunzio nasitil verizma iu napisal v Bourgetovim duhu roman „II primo amante". To delo mu je posebno uspelo radi fine psihološke analize in bogatstva misli. Bourgetov upliv se opaža tudi v njegovih poznejših dramah: „Un ramo d’ulivo" in „II poeta", (od leta 1897.). Te niso več pod vtisom brutalnega verizma, temveč so lini odraz sodobnih prilik in zadahnjeue z nekimi višjimi idejami. Vredno je opomniti, da v njih ni nikake tendencije, koja je pri prejšnjih Rovettinih delih od velike važnosti Rovetta je napisal tudi jedno historijsko dramo, iz počelka tega stoljetja, „Principio di secolo", pa se je že v tej otresel verističnih spon.
Girolamo Rovetta je delikaten romansier, originalen dramatičar. Nj e-govi romani in tudi nekatere drame ga izdajejo kot opisovalca raznih karakterjev. On kreira vedno žive, moderne ljudi. Rovettova satira je ostra ali iskrena in nepristranska. Slog mu je poln življenja, duha in elegancije. Drame se ne odlikujejo toliko po idejah kot po koloritu in živahnosti. Zaradi njegovega talenta, osobito kot dramatičarja, se od njega še mnogo pričakuje.
Hr.
izdaje Andrija Milčinovič.
Tisak Dioničke tiskare.