OKOLI
з
8
LIST ZA SOKOLSKI NARAŠTAJ
GODINA XX
BROJ 12
Izlazi mesečno. — Godišnja pretplata Din 20'—.
SADRŽAJ
STRANA
1.	Na koncu godine .	 305
2 Nekoliko pisama pok. br. Miška Jovanoviča............................................306
3. Соколско село.......................................................................309
4. Zakaj — kani?  .....................................................................310
5. Naša dinastija......................................................................312
6. Veliki ljudi govore.................................................................313
7. Osem življenj.......................................................................314
8. Na pragu 1939 godine................................................................317
9. Naši pesnici: Sveta noć. — Zima. — Божић. — Дан Уједињења.
Домовино! — У зимско вече. — Očinski	dom.....................................318
10. Radovi našeg naraštaja: Prvom decembru. — Napred, ni koraka natrag! — Od Betine do Šibenika....................................................322
11. Glasnik: Film istiskuje sve druge zabave. — Navale iz vazduha nisu baš uspešne. — Carnuntum će iskopavati. — 10 miliona radio slušača u Ne-mačkoj. — Odel jak za nejelce. —	Novi	mikroskop. — Za šalu .	.	.	325
»Sokolić« izlazi na kraju svakoga meseca. Godišnja pretplata Din 20'—, polugodišnja Din 10'—, pojedini broj Din 2—.
Urednik: Josip Jeras, Ljubljana, Levstikova ulica 19.
Izdaje Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije (E. Gangl). — Naslov uprave: Uprava sokolskih listova, Ljubljana, Frančiškanska ulica 6. Telefon br. 2312.
Račun pošt. štedionice 12.943.
Rukopisi se šalju na adresu urednika, pretplate i narudžbe upravi sokolakih
listova.
Tiska: Učiteljska tiskara u Ljubljani (pretstavnik Francč Štrukelj).
U LJUBLJANI, DECEMBAR 1938 GODINA XX • BROJ 12
Svoj braći saradnicima i sestrama sarad-nicama kao i pretplatnicima »Sokolića« želimo vesele božične praznike i srećnu Novu godinu. Z d r a v o l
UREDNIŠTVO .SOKOLIĆA«
NA KONCU GODINE
JOSO MATESIC,
Generalski Stol
Na 31 decembra svake godine slavimo »Staru godinu«, to je poslednji dan građanske godine, kada se nalazimo na koncu jedne, a na početku druge godine. Vrijedno je, da na taj dan malo razmišljamo.
Poslovni ljudi u uredima pravice tog dana tzv. bilansu rada, t. j. neke vrste obračun. Preispitaće knjige, račune, spise i sastavljati obračune. Cilj je tom poslu, da se vidi koliko je u odnosnom radu bilo dobitka, a koliko gubitka. Ako je gubitak bio veći od dobitka, nastojaće u idućoj godini popraviti ovaj manjak i postići dobitak.
Slično bi morali i svi pojedinci da rade na staru godinu. Svaki živ i pametan čovjek mora se danas dobro zamisliti u svoj rad u prošloj godini. Vreme je novac! To moramo dobro imati na pameti. Ono što prođe više se ne vraća.
I	ako samo sekundu provedemo u neradu, izgubili smo novac, pače više nego novac, jer je vrijeme skuplje od novca.
Svačiji je život ograničen. Prije ili kasnije čovjek mora đa umre. Ako mu život prolazi u neradu, nije vrijedan tog života, jer je upropašćivao vrijeme i tako umjesto korisnog člana ljudskog društva bio je trut, parasit ljudskog društva. Sve to moramo imati na umu svaki dan, a naročito na zadnji dan godine. Pa ako na koncu našeg razmatranja i preispitavanja našega rada ustanovimo, da smo bili nemarni u prošloj godini, obećajmo sami sebi, da ćemo iduće godine biti vredniji. Tu našu odluku moramo da počnemo provoditi u djelo već prvi dan Nove godine i tako nastaviti svaki dan. Onda će nam svaki dan biti veseliji i vedriji, rad će nam biti lakši i korisniji, kada budemo znali, da smo i mi korisni članovi našega naroda, kome moramo posvećivati sve naše sile, sav naš rad i nastojanje. To smo kao Sokoli dužni činiti svakoga dana, jer to od nas traži ne samo sokolska pripadnost već i otadžbina.
Za nas Sokole bilo je u prošloj godini i radosti i žalosti. Radosna je za nas bila, jer smo u njoj proslavili đvađesetgodišnjicu našeg oslobođenja i ujedinjenja. Taj jubilej smo naročito svečano proslavili mi Sokoli, a svečano
ga slavimo još i sada. Drugu veliku radost u ovoj godini doživljali smo na nezaboravnom svesokolskom veleslavlju u Pragu, metropoli Slavenstva kada smo gledali moć i snagu Sokolstva i Slavenstva. No bila je ova godina i bolna za nas Sokole. Neusmiljena tragedija, što ju je proživelo bratsko češkoslovačko Sokolstvo i bratski češkoslovački narod. Saosjećali smo s braćom i dijelili njihovu bol i žalost. A kad ponoćno zvono navijesti, da je prošla u nepovrat stara, a započela nova godina, zaželimo sebi, braći, narodu i državi, svemu Slavenstvu i Sokolstvu: Srećniju i bolju — 1939 godinu!
NEKOLIKO PISAMA POK. hajrudin curać,
baraievo
BR. MIŠKA JOVANOVIČA
Sa željom da ovo nekoliko pisama posluži kao prilog istoriji predratnog Srpskog Sokolstva u Bosni i Hercegovini, u kojoj je pok. br. Miško Jovanovič, kao starešina »Srpskog sokola« u Tuzli i nadzornik posavsko-podrinjskog okruga Srpske sokolske župe bosansko - hercegovačke, odigrao veliku ulogu, objavljujem ih hronološkim redom, bez ikakve izmene u tekstu:*
Gimnastičko društvo	I	D. Tuzla 19 Jula 1911
Srpski soko
Bratskoj
Srpskoj Sokolskoj Župi Bosansko - Hercegovačkoj
u Sarajevo.
Na vaše br. pitanje od 16 ov. mj. odgovaram, da ću sudjelovati na II hrv. svesokolskom Sletu u Zagrebu, dočim na srp. hercegovačkome u Trebinju neću moći sudjelovati, prema tome ne mogu ni Župnoj sjednici sudjelovati. U slučaju ako se bude sjednica održavala, mene će zastupati na istoj voda Župe br. Stevo Žakula.
Zdravo!	Miško P. Jovanovič,
nadzornik okruga tuzlanskoga.
II
Draga braćo!
Prilikom održavanja II herc. srp. sokol. Sleta u Trebinju,** pozdravio sam ovaj Slet u ime nas posavsko-podrinjskih srp. Sokolova, telegrafski ovijem riječima:
Srpskom Sokolskom Sletu	Trebinje
Sakupljenoj braći pod barjakom srpskog sokolstva i misli, želimo uspjeha u plemenitom radu, duhom učestvujemo u današnjem slavlju, sekundirajući sa tih(e) Save i brze Drine braći u kršne vrletine: Hercegovci i Bosanci sokolovi sivi Zdravo
posavsko-podrinjski Srpski Sokolovi. Zdravo!	Miško	P. Jovanovič,
nadzornik okruga S. S.
Nadzornik sokolskog okruga	III
posavsko podrinjskog
Bratskoj
Srpskoj Sokolskoj Župi	u	Sarajevu.
Na dopis koji ste uputili Sokolima, da vam se javi (pošalje) spisak onih Sokolova, koji su priložili za »Crveni Krst«, javljam br. Župi, da sam ja kao nadzornik okruga, u svoje vrijeme, pozvao sve Sokole u mojemu Okrugu, da međusobno sakupe pri-
*	Pisma su pisana ćirilicom, a datumi u njima su po starom kalendaru. (Pisac.)
** Održao se 6 i 7 avgusta po starom kalendaru. (Pisac.)
loge. Ovome su se odazvali Sokoli iz: Tuzle, Brčkog, Zvornika, Bratunca, Dobo ja. Koprivne, Gračanice i Puračića, i sakupljeno je u svemu 1606 kruna. Ovu svotu sam poslao srp. centr. Banci u Sarajevo kao prilog: Srpskih Sokolova i Sokolića posavsko -podrinskog Okruga.
Ovo je držim dovoljno, i nije potrebno detaljniji (poimenički) spisak.
Zdravo!
Tuzla 9 XII 1912.	Miško	P.	Jovanovič.
IV
Nadzornik sokolskog okruga posavsko podrinjskog
Bratskoj
Srpskoj Sokolskoj Župi bosn. - herceg.
u Sarajevu.
Izvještavam br. Župu, da su izaslanici br. društava iz Tuzle, Puračića, Doboja, Dervente, Modriče, Gračanice, Kožuha, Vranjaka i Koprivne održali u Kožuhama u nedelju 10 ov. mj. sastanak, na kome su se sporazumjeli da održe svoj sokolski slet u Kožuhama na treći dan sv. Duhova o. g. a sa ovim programom:
1. Zajednička slobod. vježba, koju će konbinovati preodnica srp. Sokola iz Tuzle.
2. Češka slobodna vježba za Sokoliće, vježbače Sokoliće iz Tuzle, Puračića i Dervente.
3. Srpska vježba s palicom, vježbače Sokoli iz: Tuzle, Puračića, Gračanice, Doboja, Dervente i Modriče.
4. Stavovi borenja, vježbače Sokoli iz: Kožuha, Vranjaka i Koprivne.
5. Vježbe na vratilu, vježbače Sokoli iz	Tuzle. Natjecanja biće za	Sokole,	u
bacanju kocke, koplja i skoku, a za narod u bacanju kocke i trčanju.
Zdravo!
Tuzla 11 Marta 1913.	Miško	P.	Jovanovič.
V
Nadzornik sokolskog okruga posavsko podrinjskog
Bratskoj
Srpskoj Sokolskoj Župi bosn. - herceg.
Sarajevo.
Izvještavam br. Župu, da će Sokoli iz Priboja, Brčkoga i Gor. Žabara održati svoj Slet u Brčkome na prvi dan Duhova o.	g. Ujedno umoljavam br. Župu,	da	u
javnost dade priloženi dopis o Sletovima, a po	mogućstvu u Uskršnji broj.
Zdravo!
Tuzla 10 IV 1913.	Miško	P.	Jovanovič.
Prilog:
1	Dopis za javnost
VI
Bratskoj
Srpskoj Sokolskoj Župi bosansko - hercegovačkoj
u Sarajevo.
Na poziv br. Župe od 19 ov. mj. na godišnju Skupštinu, kao nadzornik sokolskog okruga posavsko-podrinjskog, smatram za dužnost, da javim br. Župi, odnosno Skupštini sljedeće:
Do Đurđeva dana 1913, dok nisu bile proglašene iznimne mjere i nad srpskim Sokolstvom Bosne i Hercegovine, Sokoli posavsko-podrinjskog okruga radili su i vježbali, istom snagom i napretkom, kao i u godini 1912.
Poslije iznimnih mjera, nekoji Sokoli, kao u Zvorniku, Bjeljini, Brčkom, Tuzli i Puračiću, pod teškim okolnostima, počeli su ponovo rad, dok svi ostali, većim dijelom ni do danas ni su još otpočeli.
Na moj poziv pismima i putem javnosti, do danas	mi ni	jedan Soko u mome
Okrugu ne posla izvještaja o svome radu. Žao	mi je i	savjest	me grize,	da u ovoj
godini ne mogoh ni jedan put obići Sokole u ovome okrugu. Priključujem se predlogu br. Sokola u Tuzli, da Župa nastoji naći jednoga agitatora pravoga pripovjed-nika sokolske Ideje, koji bi obilazio pojedina	mjesta,	unosio	života u	postojećim
Sokolima, — pokretao i osnivao nove Sokole.
Molim br. Župu, da me razriješi dalje dužnosti kao nadzornika Okruga — želim srpskome Sokolstvu istrajna rada i napretka, — kličem sokolskim pozdravom
Zdravo!
Miško P. Jovanovič.
Tuzla 26 februara 1914.
Godinu dana docnije, 3 februara 1915, kao što je poznato, austriske vlasti su obesile pisca ovih pisama.
Slavko Hotko:
„Znamenje"
(lesorez)
СОКОЛСКО СЕЛО
п. ПЕТРОВАЧКИ, O р л о в a т
11рве наше јединице појавиле су се у нашим градовима. To није никакво чудо, јер у сваком граду има довољно способних људи за вођење друштва. Наше je село било раннје заиостављено у том погледу иако се не с.ме рећи да no селима није било људи који би водили наша друштва. lio среди je слабо старање и песимистичко гле-даље на успешан рад Соколства на селу. Срећом то није трајало дуго, јер се напокон дошло до једне истине. Наиме, соколска идеја треба и мора да, буде прихваћена од свих слојева у нашем народу, јер ће тек тада имати свој пуни значај. Један наш брат са села лепо je рекао: Држава гради велику железничку пругу. Ha крају радова; установи се да недостаје део трачница да би се пруга могла довршпти како би се она могла искористити
Исти je случај и са Соколством. Да би се соколски рад ограничио само на град, мн не бисмо нмали данас оно што имамо. Не би од Соколства наше село осетило ону корист, која je данас на сваком кораку очигледна, те према томе, оно не би служило спреи, којој je намељено, не би служило целом народу већ само једном његовом делу.
Чим су учињени први покушаји, дошло се до уверења да наш сељак прима сокол-ску идеју као своју, те да нема бојазни за неуспех за онога који се лати соколовања на оелу. Истина je горка, игго ми имамо данас доота села, која, иако имају интелек-туалпо јаких људи, немају соколска друштва. Опет није криво село, већ ти наши иителектуалци, којима je »испод части« да се нађу заједно на истом послу с нашим сељаком иако су они синови тог села.
Ako пак зађемо у то соколско село, тек тада ћемо видетп разлику пзмеђу села где постоји и оног где не постоји лаша еоколска јединица. To се na сваком кораку може опазнти само ако се мало обрати нажње. Сеоека омладина, окупљена око соколане, добија други узгој од оне која je остављена улици да je она узгаја. Наши сељаци -Соколи имају у с-еби поноса, смисла, за лепоту, ред и рад. Њнхово лонашање и опхо-ђење je далеко на вишем степену од оних који не залазе у соколане. To je моралан и узгојни утицај Соколства на наше с.ељаке. Каква je тек паграда онима који вежбају? Они тек осећају бла.готворно дсловалге телесног узгоја на самима себи.
Све то нам сељак-Соко зна и зато он не напушта соколске редове. On je срастао с.а соколаном и сматра се за туђина ако једнога дана напусти соколске редове и врати се улици. Често пута ми видимо како су наша сеоска друштва и чете остављена од свих те их сами сељаци воде и то добро воде. Само има једна подмукла и опас.на боллса,, која нагриза здрав соколски организам нашег села. To je придолазак оних, којима je циљ да међу нашу сеоску онладину убаце своју идеју, која je смртоносна no наш соколски организам. Te и такве незване не смемо трпети ни једног час.а. Наш органи-за]м ne сме бити затрован којекаквим штетним формулама, које нам доносе ови »апо-столи« и народни изроди.
Ми морамо бити свеснп, да je Соколство општенародна узгојна нестраначка орга-низација, која има за цпљ ћудоредно и телесно подизање својих припадника. Нас не сме ништа да заварава, јер морамо бити свесни истине, да се само кроз Соколство може доћи до остварења наших опште народних идеала* Све je друго лаж и обмана. Ako будемо високо држали нашу соколску заставу, ако будемо чврсти и одлучнц у својим намерама, онда je сигурно да ће Соколство кроз село створити нови живот и новог југословенског чове1«1.
ZAKAJ — KAM?	gUDOLP HORVAT,
^	bkorjaLoka
(Dalje)
Ujetnik.
Nekdanja opuščena tovarna je predelana v tabor ujetnikov, Na dve strani velike sobe z desetimi posteljami, v sredi dolg, širok hodnik, ki ga uporabljamo tudi za obed-nico. Pritličje in nadstropje. Zunaj majhno dvorišče, ob njem vojašnica naših stražnikov. Straže povsod, ne bližaj se zidu! Ujetnik si, ujeti sovražnik! Dvakrat na dan poimensko klicanje, dvakrat v noč pregled v sobah. Ponoči luč v sobi, da ne uideš. Če si se zagrnil čez glavo, da ti ne sije luč v oči, te pregledujoči častnik odkrije. Mogoče si pobegnil in Bog ve kaj natlačil pod odejo. Pred sobo na hodniku ves dan razglašen klavir. Nekateri ujetniki si krajšajo čas, drugi si ob tem kvarijo že itak razbičane živce. Vsepovsod šum, neprestan šum, govorjenje, trobljenje, hoja italijanske straže, vmes pa ta nesrečeni klavir!
Živci, živci! Pa brezdelje! Kaj hočeš! Ležati ne smeš, sedeti ves čas ne moreš, hoditi naokoli po dvorišču v tistem strašnem neprestanem krogu ti tudi že preseda. Kaj! V začetku je slabo! Nimaš knjig, nimaš ničesar, da bi uničil dolgi čas. Čez štirinajst dni ali mesec se stanje izboljša. Ob prvi plači kupiš slovar italijansko -nemški, učiš se besed, da čimprej razumeš, da lahko čitaš. V začetku gre počasi, pozneje vedno hitreje. Polagoma se začne tudi drugače boljšati. Od doma prispe pošta, ti smeš pisati vsak teden dve dopisnici in mesečno dve pismi. Od doma prispe tudi nekaj knjig. Tako prečepiš skoro ves dan pri knjigah, premlevaš vmes novice iz časopisov, poslušaš desetič, stotič vojne zgodbe svojih sotrpinov. Vsak teden enkrat prideš na vrsto, da greš na sprehod iz taborišča. Po trideset jetnikov, spredaj pet, zadaj pet stražnikov s podčastnikom in dežurnim častnikom, petdeset korakov spredaj in zadaj še ena patrulja. Eno uro tja, eno uro nazaj. Kje je lepa prostost, ko si hodil sam, kjer in kamor si hotel! Kdaj se lahko povzpneš zopet enkrat v gore — v krasne gore, v samoto božjo. Tja gor, kjer ne vidiš, ne slišiš nikogar, kjer se glasi le glas prirode.
Kdaj, kdaj bo konec tega strašnega nemira, te neprestane bližine istih ljudi, ki ki jim natanko poznaš že vso njihovo notranjost. Ves čas isti obrazi, ves čas isti ljudje, ista soba, isto dvorišče, pa ti stražniki in to trobljenje, pa ta klavir, ta neznosni klavir! Živci, živci!
Čas beži le prav počasi. Tam nekje daleč grme še vedno topovi, še padajo in vstajajo in padajo ljudje. Še stoje fronte, še ni konca. Kdaj in kakšen bo konec?!
To vprašanje se ponavlja v naših pogovorih neprestano. Odgovarjaš nanj le v družbi svojih najožjih tovarišev Slovencev in Hrvatov. Vsi mi se razumemo. Ne govoriš pa o njem z drugimi, z oholimi predstavniki gospodujočih avstrijskih narodov. Ne govoriš o njem z Nemci, ne govoriš z Madžari, ki pa itak večinoma ne znajo drugega kakor svoj krasni jezik. Seveda gospodujočemu »stomilijonskemu« narodu zadostuje njihov jezik. Kaj bi govoril z njimi, da bi se ti pri tem stiskala pest! Hvala Bogu, da ti ni treba. Zato tičimo le mi Jugoslovani skupaj in sanjamo o zmagah,
o	svobodi.
A v te sanje udari	kruta resnica. Kobarid—Caporetto!	Zmaga	nemško-avstrijska,
strašen beg italijanske	vojske	v oktobru 1917. Zmagoslavje pri gosposkih narodih,
žalost, potrtost pri nas. Kaj bo z nami, ako res popolnoma zmaga German. Kaj bo z nami, z našim narodom. Kobarid! Zmagoslavje mine kmalu tudi našo gospodo. Izgubimo še precej dobre postelje, zmanjšajo nam obrok kruha, poslabša se hrana. Mi pa smo večinoma mladi jedci! Kaj bi s tistim koščkom kruha! Glej ga ali pojej! Ko bi bile tu tiste zavržene skorje v domači krušni omari. Prav je imela takrat mati, ko je rekla: »Še rad jih boš jedel, pa jih ne boš imel!« No, pa so se sedaj uresničile njene besede. Kruh, mladega človeka življenje, so nam sedaj utesnili! Poprej si ga lahko še	kupil,	sedaj pa imaš samo še ta	košček.	Pojej ga zjutraj
ali kadar hočeš, več ne	dobiš.
Ne dobiš pa tudi ne več časopisov, da bi se Italijanom skrivoma posmehoval. Tako smo ostali brez zveze z zunanjim svetom. Le z veliko podkupnino so dobili sem ter tja katerega.
Tako minejo dnevi, tako pa minevamo tudi mi pogreznjeni sami vase. 2e nam prične presedati ves ta čas, vse to življenje. Spremembe, spremembe! Mine žalostni božič, pride novo leto 1918. Bo li konec v tem letu in kakšen? Zmaga? Naša ali vaša? Pronicajo vesti o popolni propasti ruskega kolosa, v marcu pa puhnejo skozi skrivne ventile vesti o veliki, zmagoviti nemški ofenzivi. Kaj bo z nami? Pogreznemo se Slovani sami vase, gospoda triumfira. Žal nam je, da nismo študirali angleščine. Če res zmaga German, bi šli preko velike luže. Le v suženjstvo ne nazaj!
Pa tudi konec vsega tega se bliža. Nekega dne v aprilu 1918. odidejo s skrivnostnimi nasmehi bratje Čehi, nekaj dni nato pa udari tudi naša ura. Vsi Jugoslovani in Romuni se poslovimo od svojih nekdanjih gospodarjev, da ne občutimo nikdar več njihovega gospodstva. Nikdar več!
Vozimo se nazaj v Chiavari in potem po lep; rivieri, ki je baš v najlepšem cvetju. Bajne, pisane barve vsepovsod, da samo strmiš in občuduješ. Lepota! Na oni strani pa morje, široko nepregledno morje spremlja vso tvojo pot, vse tja do ošabne Genove.
Tu izstopimo in odpeljejo nas skozi ozke ulice navzgor vedno višje v staro trdnjavo »Forte Sperone«, ki je nekoč varovala to bogato, ošabno mesto. Tam gori je naš novi dom. Tam med onimi debelimi zidovi, v majhnih sobah, temnih, mračnih hodnikih smo vendar enkrat Jugoslovani sami med seboj. Sami, brez nadzorstva gospodarjev! Sami, že na pol svobodni!
2e na pol svobodni! Smo sicer še ujetniki, a vendar smo Slovani — prijatelji •— skoraj zavezniki. Kongres tlačenih narodov aprila 1918. v Rimu nas je rešil more nadzorstva gospodarjev. Svobodno nam teče govorica, svobodno, glasno govorimo
o	svobodi, o Jugoslaviji. Nič več more, nič več nadzorstva!
Sprehajamo se po trdnjavskem obzidju, štiri metre široki in dve sto metrov dolgi terasi, od koder je čudovit, očarljiv razgled. Tik pod nami amfiteatersko razpoloženo mesto Genova s svojim velikim pristaniščem, tja daleč pa tisto lepo, široko, brezbrežno morje. Užitek, ko hiti pogled, ki je bil toliko časa zaprt, tja v nedogled. Svoboda!
Tudi živci so dobili svojo svobodo. Debeli	zidovi	trdnjave	ubijajo	vsak	šum,
povsod vlada mir, mir. Tako blagodejno vpliva	to, da	še danes	občutim	tisti	edin-
stveni učinek prvega večera v novem domu. Ko sem prvič po osmih mesecih zopet enkrat sam v sobi (tovariša sta odšla k sosedom v vas), sam, popolnoma sam, se mi zdi, kakor da bi me polivali z mlačno vodo. 2ivci so se začeli pomirjati, zato ta božanski, edinstveni občutek. Lepo nam je bilo	tam! A naša pot — prava pot, ko
smo našli res pravo smer —■ pot svobode — se	je šele	začela.
Le kakih 14 dni smo ostali tam, nato smo romali zopet dalje. Šli smo na končno postajo svojega ujetništva in začetno postajo popolne svobode.
Na koncu aprila nas zopet nalože v avtomobile in nato drvi vlak nazaj po rivieri proti jugu. Mimogrede pozdravimo viseči stolp v Pizi, se ustavimo v Firenci, pa zajadramo na jug v pokrajino Umbrijo. V mestecu Nocera-Umbra je naša končna postaja. Končna postaja našega ujetništva, začetna postaja svobode.
Nocera Umbra — dobrovoljski tabor.
Nocera Umbra — jugoslovanski dobrovoljski tabor! V sredi dveh hribov pod najvišjimi Apenini leži nekdanje zdravilišče z nekakšno mineralno vodo. Med zelenim drevjem dve veliki zdraviliški poslopji »Grand Hotel« in »Palazzo Roma«. V sredi dvorišče, ob njem upravno poslopje. Na dvorišču lep drevored, tenišče. V »Grand Hotelu« večja dvorana za prireditve, kavarna, odprt hodnik z lepimi arkadami. V njem pipe z zdravilno vodo. Vse skupaj je sedaj obdano z visoko žično mrežo, ob kateri hodi italijanska straža.
V	ranem jutru smo dospeli tja. Pri vratih nas že čaka večja množica jetnikov, ki pričakujejo znancev. Globok vtis tega srečanja. Med temi pričakujočimi nima i	večina	nobenih	častniških	našitkov	na	avstrijskih	uniformah več, na kapah ne rozete
Franca Jožefa. Namesto nje narodni trak. iMnogi pa nimajo več kap, ampak nosijo srbske šajkače z narodnim trakom.	Vsi ti že vedo kam in zakaj!
Veselo se pozdravljajo znanci,	ki so se znašli po	mnogih letih,	nekateri seveda
popolnoma nepričakovano. Sešla sta se dva brata, sešli	sorodniki, sešli šolski	in vojni
tovariši. Pozdravljanje vse križem,	izpraševanje novic	o domu, saj	so bili	nekateri
že v Italiji od 1. 1915.
Tudi mene pričakuje veselo presenečenje. Med čakajočimi me spozna Lavrenčič Stanko iz Postojne po govorici kakor rojaka. Beseda da besedo in končno sva dognala, da sem nečak svojega strica častnika pilota Jurija Kraigherja. Ta spi tam gori v drugem nadstropju »Palazza Roma«. Kje in kako se najdejo sorodniki.
(Dalje prih.)
/
9
№
Slavko Hotko : „Ujedinjenje" (lesorez)
NAŠA DINASTIJA
JOSO MATES1C, Generalski Stol
(Govor pred vrstom.)
Kada kažemo: naša dinastija, odmah nam se srce ispunja ljubavlju, jer mislimo na našu slavom ovjenčanu dinastiju Karađorđeviea, koja je uistinu naša narodna dinastija, potekla iz naše sredine, iz narodne krvi. Mi smo srećan narod, koji ima dinastiju svoje krvi i svog jezika, dok toliki drugi narodi imaju tuđe dinastije, doseljene k njima iz stranih krajeva u bližoj ili daljoj prošlosti.
Naš narod je uvijek težio za svojom dinastijom, naročito oni dijelovi našega naroda, koji su robovali tuđinu, kojima su vladale strane dinastije, tuđe krvi i tuđeg jezika, koje su nam učinile mnogo zla (sjetimo se samo Zrinjskog i Frankopana, koje je dao ubiti Leopold I Habsburg), čije vladare nismo nikada mogli voliti.
Jedan strani ugledni novinar, koji je vidio s kolikom je ljubavlju naš narod dočekivao svog Kralja i članove Kraljevskog Doma napisao je: »Tolike ljubavi prema svom vladaru i dinastiji nije još niko vidio, koliko ljubav pokazuje jugoslovenski narod prema svom vladaru i njegovoj kraljevskoj dinastiji.«
Zar ovim riječima treba išta dodati? Zar se svi nismo uvjerili, kolikom je ljubavi dočekivan neumrli Kralj Vitez za svog puta po našoj Otadžbini? A zar će se iko naći ko će da zaboravi onaj tužni povratak Kralja Mučenika u rascviljenu Otadžbinu? Od Jadrana do Zagreba, od Zagreba do Beograda čekao je narod na koljenima svoga vladara da se pokloni Njegovu prahu, da Mu zahvali na svemu što je učinio za Jugoslaviju, koju je spasio i ujedinio, da Mu se zakune da će isvi slušati riječi njegovog amaneta: Čuvajte Jugoslaviju!
Kad samo na to pomislimo, onda osjetimo što to znači imati svoju dinastiju, živjeti s njome i za nju!
Da! Dužnost je svih nas tolika i svih Jugoslovena, da ne samo ljubimo našu narodnu dinastiju, već da smo i uvek gotovi da za nju damo i naše živote, da joj budemo zahvalni i odani, jer samo dinastiji Karađorđevića možemo zahvaliti našu slobodu i ujedinjenje!
Tolstoj: »Jedini put napretku čovječanstva jeste: razvijanje svijesti i moralnog osjećaja u narodu.«
Velimirović: »Samoodržanje i borba za opstanak, to je početna tačka. Herojizam je krajnja tačka. Krajnjoj tački treba juriti, a ne stajati na početnoj.«
Ruskin: »Nema sata u mladosti, koji ne bi bio sudbonosan, ni časa koji bi se mogao nadoknaditi, kao ni udarca, koji bi na rashladnjelom željezu mogao nadomjestiti udarce zanemarene u pravo vrijeme.«
Budđha: »Moć volje prelazi u snagu tijela.«
Tagore: »Neka naš život bude jednostavan u svojoj spoljašnjosti, a bogat unutrašnjom vređnošću.«
Gete: »Svoju vrijednost najlakše ćeš procijeniti po načinu na koji vršiš svoju dužnost. A što je tvoja dužnost? Ono što sadašnjost od tebe zahtijeva.«
Konfucije: »U važnim poslovima budi uvijek oprezan i misli na opasnosti. Ko se ničega ne boji biva iznenađen od opasnosti.«
Temistije: »Beskoristan život je rana smrt.«
La Fontcn: »Trčanje ne koristi ako za vremena ne pođemo na put.«
Koran (muslimanska sveta knjiga): »Mastilo učenjaka i krv mučenika imaju pred nebom istu vrijednost.«
Marko Car: »Klanjati se velikim ljudima i zagrijavati se njihovim idealima nije sramota; sramota je ne imati ideala i puziti pred tiranima.«
Sokrat: »Ako s riječima ne tučeš nećeš ni sa štapom.«
Vidović: »Fatalno je po našu zemlju pođe li u korak za Evropom, jer će nas još u mladosti zateći starost.«
VELIKI
GOVORE...
S. SVOBODA, Zagreb
OSEM ŽIVLJENJ
S. K. BOLTON
(Dalje.)
Watt je delal poskuse najprej z navadnimi sodi, iz katerih je narejal parne posode, in s palicami, ki jih je izvotljeval, da bi iz njih napravil parne piščali. Skozi mesece je delal noč in dan, preizkušal nove načrte, se prepričeval o sili pare, nadomeščal cilinder z izposojeno medeninasto približno čevelj dolgo brizgalko, dokler se mu končno niso jasno rodili v mislih glavni principi parnega stroja. Pisal je prijatelju: »Vse moje misli pripadajo temu stroju. Ne morem misliti na nič drugega.« Najel je staro klet in delal dva meseca na svojem modelu. Njegovi aparati so bili preprosti; njegov delovodja je umrl; in ko je bil stroj dokončan, je imel napake na vseh straneh. Njegova bivša obrt in uprava raznih aparatov je bila popolnoma zanemarjena. Mislil je, da je našel pravi princip; toda svoje rodbine vendar ni mogel pustiti gladovati. Z žalostjo v srcu in telesno utrujen je napisal: »Ni bolj bedaste stvari na svetu od iznajdb.« Ubogi Watt!
Izmed vsega je najbolj potreboval denarja — denarja, da bi kupoval hrano, da bi kupoval aparate, da bi si mogel privoščiti oddih za premišljevanje. Končno je privedel neki	prijatelj dr. Roebucka, trgovca z železom, da bi	postal	Wattov	družbenik, plačal	njegov dolg 5000 dolarjev, izdejstvoval patent	ter izpopolnil	stroj.
Watt se je podal v London po svoj patent, toda nebrižni uradniki so ga tako dolgo zadrževali, da je pisal domov svoji mladi ženi v popolnoma obupanem stanju. Toda Marjeta, ki je ohranila pogum tudi v najtesnobnejši revščini,	mu je	odpisala: »Ne
muči se, tudi	če stvari ne uspevajo tako, kakor bi hotel; za	to Te	prosim.	Če ne
uspe stroj, uspe nekaj drugega. Nekaj gotovo uspe.«
Ko se je vrnil domov, je delal šest mesecev, da bi uredil svoj stroj. Cilinder, ki je bil znatno razbit, je bil skoro za nič; bat, čeprav ovit s plutovino, v olju namočenimi krpami in starim klobukom, je vpuščal zrak in izpuščal paro; in model je utrpel težko poškodbo. »Danes,« je dejal, »začenja tridesetpeto leto mojega življenja, toda mislim, da sem storil komaj za 35 par dobrega na svetu; a ne morem si pomagati.« Pot do uspeha ni bila lahka.
Dr. Roebuck se je močno zadolžil ter mu ni mogel pomagati kakor je bil obljubil; Watt se je žalostno obrnil k zemljemerstvu —• poklicu, ki se ga je bil lotil, da bi pregnal najhujšo bedo. Bil je slabega zdravja, hodil je ven ob najslabšem vremenu, njegova obleka je bila često premočena; življenje se je zdelo skoro neznosno. Ko se je nekoč mudil na takšnem merilskem poslu, je izvedel, da je Marjeta, njegova ljubljena žena, umrla. Bil je docela uničen. Kdo naj skrbi za njegovo malo deco, kdo naj bo v bodoče »tolažba njegovega življenja,« kakor jo je često nazival? Cesto se je pozneje ustavljal na pragu svojega skromnega bivališča, da si da pogum za vstop; saj je ni bilo več, da bi ga v njem pozdravila. Delila je ž njim revščino, slave in bogastva ji ni bilo dano deliti ž njim.
A sedaj je nastal odločilni obrat v njegovem življenju, čeprav boji še nikakor niso minili. V Birminghamu (Birmingem) je živel Ma*tthew Boulten (Boltn), bogat tovarnar, za osem let starejši od Watta. Zaposloval je v svoji železarni čez 1000 ljudi, ki so izdelovali ure in posnemali dragocene podobe. Bil je prijatelj Benjamina Franklina (Frenklin),0 s katerim si je dopisoval o parnem stroju, in od dr. Roebucka je slišal tudi o Wattu in njegovi iznajdbi. Prigovarjali so mu, naj bi mu pomagal. Toda Watt je čakal na pomoč še nadaljnja 3 leta. Devet let je že preizkušal svojo iznajdbo; bil je zadolžen, brez poklica, bolan. Kaj je mogel storiti? Zdelo se je, da njegovo življenje konča brez uspeha.
Končno se je dal Boulton pridobiti za izdelavo strojev in je obljubil Wattu tretjino čistega dobička, če ga bo kaj. En stroj so sestavili Boultonovi ljudje in deloval je, da je bilo veselje. Kmalu so prišla nova naročila, ker so bili rudniki v slabem stanju in je bilo treba iz njih sesati vodo. Sreča kakor tudi nesreča prihaja redkokedaj sama. Prav tedaj je ponujala ruska vlada Wattu 5000 dolarjev letno,
0	Angleški državnik in novinar, iznajditelj strelovoda (1706—1790).
če bi hotel iti na Rusko. Taka vsota je bila čudovita. Kako mu je bilo žal, da Marjeta ni doživela tega dne!
Družba ga tedaj ni mogla dobro pogrešati; in tako je ostal v Birminghamu ter se	je tam oženil drugič s Škotinjo Ano Macgregorovo, da bi	skrbela	za njegovo deco
in	mu vodila gospodinjstvo. Bila	je popolnoma	drugačna od	Marjete Millerjeve; bila
je	sicer dobra gospodinja, toda	zdi se, da ni	imela nobene onih	ljubkih lastnosti,
ki	širijo sončno svetlobo tudi v	najpreprostejši	domačnosti.
Ko so bili Wattovi in Boultonovi stroji gotovi, ter se je zde! uspeh že zagotovljen, so se pojavile zopet druge zapreke. Stroje so porabljali v nekih cormvallskih (Kornual) rudnikih, ki so imeli čudna imena, kakor »Pivo in kolači«, »Pšenična Fani«, »Pšenični Abraham«, »Jedilna shramba«, »Kuharjeva kuhinja« in pod. Čim so rudarji spoznali, da ti stroji vršijo dobro službo, so se odločili, da uničijo patent, pokazujoč na to, da imata Boulton in Watt patent na stvar, ki je potrebna svetu. Bile so razposlane peticije, ki so povzročale obema udeležencema mnogo neprijetnosti. Nekateri ljudje so tudi poizvedovali za tajnostmi konstrukcije, podkupujoč in opijanjajoč delavce, tako da so izdajali tajnosti podjetnikov. Neprestano se je patent zlorabljal, vsak trenutek je prihajalo k sporom. Nikdo bi ne veroval, kakšni lopovi so na svetu,« je rekel Watt.
Medtem se je Boulton, čigar podjetje se je bilo močno razraslo, zelo zadolžil v teh časih slabih trgovskih poslov in od vseh strani so izterjevali njegove deset-tisočne dolgove. Watt je v razburjenosti skoro zblaznel. Pisal je Boultonu: »Ne morem mirno spati, dokler ne bodo te denarne zadeve na nekak način rešene. Sem kakor da me tlači mora, morijo me skrbi.«
Kmalu nato je Watt iznašel svoj tiskalni stroj za kopiranje, proti kateremu je bila spočetka velika opozicija, ker se je mislilo, da izidejo kovana imena in kovane črke. Toda čez nekoliko časa je nastalo veliko povpraševanje po njem. Boulton, je poskušal Watta pregovoriti, naj bi skonstruiral rotačni stroj; toda to je izvršil njun delovodja William Murdock (Mordak), iznajditelj plinske razsvetljave. Ta je tudi sestavil model prve lokomotive, katera je pripravila nekega vaškega pridigarja skoro do blaznosti, ko se je peljala nekega večera puhajoč po ulici. Bil je svojima delodajalcema vdan in je za nju mnogokrat delal po cele noči; in vendar sta mu svetovala, naj bi ne mislil več na svojo lokomotivo, da bi je morda ne izdelal in da bi potem ne zapustil njune tvrdke. O človeška sebičnost! Nikdar ga nista napratvila za družbenika. Čeprav je iznašel mnogo, ko je bil dovršil svoje dnevno delo, je vztrajal zvesto v njuni službi vse do konca svojega življenja. Mr. Buckle (Boki)7 pripoveduje
o	Murdocku tole posrečeno zgodbico: Prišel je na to, da se more porabljati ribja koža mesto zdriza, ter se je podal v London, da bi o tem obvestil pivovarje. Nastanil se je v lepi hiši. Uporabljal je svoje stanovanje kot laboratorij in je nadaljeval svoje poskuse. Predstavljajte si posestničino iznenađenje, ko je vstopila v sobo in videla, kako na njenih tapeciranih stenah visijo vlažne ribje kože. Iznajditelja z njegovimi kožami je kmalu odslovila. Ko je bil rotačni stroj dokončan, sta družbenika stremila za tem, da izdejstvujeta patent. Toda joj! Mlinarji so bili vsi proti njim, kajti dejali so, »če se bo moka mlela s paro, se ustavijo vodni in parni mlini in ljudje pridejo ob delo.« Boulton in Watt sta gledala z zaničevanjem na oviro, ki jima jo je pripravljala človeška nevednost. »Izvajajte samo dalje ta razlog,« je rekal Boulton, »in potem moramo sami uničiti vodne mline ter se povrniti v stanje, ko so mleli žito z ročnimi mlini.«
Watt je iznašel tedaj svoj »paralelogram« in regulator, da bi bilo mogoče urejati hitrost stroja. Prihajala so velika naročila iz Amerike in Zapadne Indije. Toda dobiček je prišel šele, ko so bili izdali dve sto tisoč dolarjev. Napočila je prijaznejša dobal za težko preizkušanega iznajditelja. Poparjenost ga je zapustila, ni si želel več smrti, kakor še do nedavna.
Čez nekaj časa si je postavil lepo hišo v Heathfieldu (Hoisfilt) pred skupinami dreves in cvetja; v okolici je bilo mnogo krasnih izprehodov. Tukaj se je zbiralo nekoliko največjih duhov sveta: dr. Priestley (Pristli), ki je odkril kisik, sir William
7	Angleški zgodovinar (1821—1862).
Herschel (Hiršl), dr. Darwin, Josiah Wedgwood (Džosia Uedžud) in mnogi drugi, ki so se razgovarjali o literaturi in znanosti.
Gospej Wattovi se je tako gabila gnusoba in tako je mrzela usnjati predpasnik ter zamazane roke svojega moža, da si je uredil podstrešno sobico, kjer je mogel delati, ne da bi ga nadlegovala njegova žena s svojim ometihom in z brisačo.
Saj niti svojima dvema psičkoma ni nikdar dovolila steči po sobi, dokler si nista osnažila tačic na predpražniku. Kadar koli je prišla do moževe tabatjere, jo je odnesla, ker se ji je zdelo njuhanje nečisto. Če Watt zvečer ni zapustil jedilnice ob času, ki ga je določila, je poslala slugo, naj odnese luči. Če so bili pri njem na obisku prijatelji, je tiho rekal: »Iti moramo« ter je počasi odhajal iz sobe. Takšno zadržanje mu je gotovo bilo sitno tako kakor nekdaj neuspehi v mehaniki. Ostajal je po cele dneve
v	svoji kamrici, sedeval ni z ostalimi pri mizi ter si je pripravljal sam hrano v ponvi na holandskem ognjišču. Človeku se poraja vprašanje, ali se ni večkrat, kadar je tam notri delal sam, spomnil Marjete, katere obraz bi bil razsvetlil tudi ta temni kot.
Zadel ga je uničujoč udarec. Njegova edina hči Jessie (Džesi) je umrla in umrl je tudi njegov ljubimec, sin Gregor, najljubši prijatelj Humphryja Davyja (Hamfri Devi),8 mlad mož, ki je odlično študiral ter bil odličen govornik. Boulton je umrl pred svojim druženikom, ljubljen in objokovan od vseh. Držal se je nasveta, ki ga je bil dal nekoč Wattu: »Obdržite si, če je le količkaj možno, jasno misel ter veselo srce; ne glejte na zapreke — na tak način pojdete prijetno skozi življenje.«
Watt je umrl mirno 1. 1819. v 83. letu. Bil je pokopan v krasni handworthski9 cerkvi. Tukaj stoji Chantreyevo (Čentri) mojstrsko delo — spomenik, ki predstavlja iznajditelja. Drugi je v Westminster Abbey. Ko so zaprosili lorda Bronghama, naj bi sestavil napis za ta nagrobnik, je rekel: »Smatram ta poziv za največje počaščenje, ki me je doletelo.« Sir Mackindosh (Mekintoš),10 pravi o njem, da je največji iznajditelj vseh časov in narodov. In Wordsworth11 piše o njem:	»Radi velikosti in
obsežnosti njegovega genija ga smatram za največjega duha, ki je izšel iz te zemlje.«
Po težkem boju je dosegel slavo in bogastvo. Rudniki odpirajo svoje zaklade samo onim, ki so dovolj vztrajni in kopljejo dovolj globoko. In življenje popušča le napram takim, ki imajo pogum in voljo premagati ovire.
Heathfield12 je prešel v roke drugega posestnika, toda mirna podstrešna sobica še je prav takšna, kakršno je zapustil James Watt. Tukaj je velik modelačni stroj in mnogo poprsij, deloma kopiranih. Tu je žepni robec privezan k drogu, ob katerega se je opiral z glavo. Drog sam že razpada. Male posodice s kemikalijami, ki so se počasi izsušile, se nahajajo naokoli po regalih. Nekoliko posušenih grozdov leži na krožniku in pepel je na ognjišču enako, kakor je bil, ko je sedeval pred njim. Tesno poleg je kovčeg njegovega ljubimca Gregorja, napolnjen ,z njegovimi šolskimi knjigami, pismi in otroškimi igračami. Tega je hranil plemeniti starec pri sebi vse do zadnjega trenutka.
8 Angleški kemik (1778—1829).
9 Handsworth (Hendsvert) je mesto blizu Birminghama.
10 Angleški politik, filozof in zgodovinar (1765—1832).
11 \Villiam Wordsworth (Uiljem Uordzurd) je slovit angleški pesnik (1770—1850).
12 t. j. Wattova hiša v H.
NA PRAGU 1939 GODINE
JOSO MATEŠIĆ,
Generalski Stol
Na pragu smo nove 1939 godine. Kao da se nalazimo pred spuštenom zavesom iza koje ne znamo što stoji i što nas čeka. lli, bolje rečeno, kao da se nalazimo ispred tristošezdeset i pet zavjesa, od kojih ćemo svakog dana dignuti po jednu i zaviriti t. j. doživjeti ono što je iza te zavjese.
Ljudima nije dano da zagledaju što im nosi budućnost. Sigurno je i bolje da je tako, jer bi onda tek nastao pravi haos, kada bismo znali što nas čeka u budućnosti. Istina, ljudi se bave poricanjem i nagađanjem što nam nosi budućnost, ali to je samo jalov posao. Ko je, n. pr. mogao pogoditi ono i najmanji deo onoga, što se zbilo u prošloj godini? Sigurno niko!
Poslovica kaže, da je svaki čovjek kovač svoje sreće. To često vrijedi i za čitave narode. Na narodima je, kako će živjeti, kako će im biti, što će im se desiti. Spreman narod, koji ima mudre vođe mnogo će toga moći đa predvidi, mnogo koristi da postigne. Još bolje će poći onaj narod, koji je snažan, zdrav, prosvjećen i duhovno i materijalno jak.
Sokolstvu je upravo to i cilj, da svoj narod preporodi, ojača i podigne tjelesno i duhovno. Da nije bilo Sokolstva, njegovog rada i njegovih žrtava sigurno ne bi slavenski narodi tako skoro došli do> oslobođenja i ujedinjenja, odnosno do ostvarenja svojih najljepših ciljeva.
Zato, kada se nalazimo na pragu nove godine, zamislimo se malo u naš zadatak i cilj. Od najmanjeg do najvećeg Sokola, sve nas čeka ista dužnost: biti korisni sinovi svog naroda, raditi za dobro svog naroda, ljubiti svoju domovinu i savjesno ispunjavati sve svoje dužnosti.
Na početku godine ljudi si međusobno žele da im ta godina bude srećna i blagoslovljena. Ali želje bi ostale samo želje, kada ne bi sami radili na ustvarenju tih želja.
Neka ovo par redaka potstakne naše naraštajce, da i u novoj godini s još većim žarom i ustrajnošću nastave svoj rad. Neka nikada ne zaborave, da na mlađima svijet ostaje, da su oni uzdanica svoga naroda.
U to ime želimo svima mnogo uspjeha u radu u novoj godini 1939, koja će nam onda biti srećna i blagoslovljena!
r
v
NAŠI PESNICI Ш
SVETA NOĆ
JOSO MATEŠIC, Generalski Stol
Kada Badnje večc dode kada suton pada, oseća se radost neka sred sela i grada.
Čar to jeste one noći što se sveta zove, kad je svetlo s neba palo više zemlje ove.
Kad horovi anđela su sa nebesa pali, i na polju betlehemskom pesmu zapevali:
Neka mir je u nizini ljud’ma dobre volje, pa u miru doživeće srećne dane bolje.
Zato ove noći svete kad smo oko bora, ove pesmi setiti se svako od nas mora.
I	biće nam još milije badnje sveto veče, pa božična radost nikad ostavit nas neće.
A ti, noći, sveta budi vjesnik sreće bolje, i donosi mir ljudima što su dobre volje!
ZIMA
Baba zima stiže već, tjera nas za toplu peć.
Počeo je zimski san, skratio se dugi dan.
Pa u dugu crnu noć osjeća se zime moć.
Poljem našim leži sneg, svud se bijeli do i brijeg.
Carstvo zime vlada sad, vole njega star i mlad.
Užitak je pravi tu, gledat mladež veselu.
.[OSO MATEŠIĆ, Generalski Stol
Tu su smučke, sanjke sve, tamo opet drugo gle:
Grudaju se svaki dan, ne plaše se izać’ van.
Makar grize zima nos, glavno da nij’ niko bos...
Pa po snegu svi na led, to je slađe nego med ...
БОЖИЋ
Д. ТОДОРОВИЋ, Н	и	ш
Сваке године преко поља снежних кроз белу шуму борова и смреке,
1'рс-ко аамрзлих потока ii река, кроз ткања светлих пахуљица нежних — пролази деда Божић седе браде н нашем селу тихо се прикраде.
II	сваком дому за уздарје преда: деци играчке, гицу н слаткишс, јабуку која на душу мирише, ораха, грожђа и слаткога меда; — старима кожух и одела чиста и да дом цели од радости блиста.
Девојцн носи шарена одела, срмени јелок, кошуљу у везу, — момцима девојку витку као брезу, ока гарава и висока чела — u прстен носи и о свадби снове и на весели живот младе зове.
Сиротим носн утеху и наду na боље дане и на правду већу, болеспим здравље, несрећнима срећу, вреднима добит у корисном раду, — охолим благост да душу укрспе, силнима спознај да од Бога стреио.
ДАН УЈЕДИЊЕЊА
Нековима чамили смо у ропству и тами, Подносили силу страшних мучитеља. Пут Голготе наше ми смо ишли сами Тражећи правду Вигањег Спаснтеља.
II	ко мирно чека, ко je јак у духу Томе се молитва испунити мора.
И тко јс трпио- страшну таму — глуху, Једном ће и њега обасјати зора.
Тако ii нама, послс много века Посла Бог потомка Вожда - Карађорђа, Посла нам Петра, првога човека Који ће рају ослободит гвожђа.
II	докле трубе јече на све стране,
Сунце со слободе нза брда јавља И ветар њишс олистале гране.
Свако се спрема да дочока Краља.
A овог пута, добри деда Божо, другима носи скупе аднђаре a. нама подај најскромније даре које нам рука Твоја дати може: мир, грећу, правду, слободу и елогу — н братску љубав у братскоме роду!
БОЖИДАР ЈОВЕТИЋ, Крагујевац
A Он напред — огрезо у крви,
С Александром јаши n туђинске ланце Са сабљом сече и у нра.х их мрви. Ослобађа села., градове и кланце.
Налокон рат и ропство преста.
Сунце нам слободе с, илавог ноба. сјаји. Ал уморном краљу укршта. се деста, Са једном Он оде, с другом нараштаји.
Од тога времена прође мало лота, Александар паде к’о противник рата.
У Марсељу међ' толико света,
Паде к’о жртва страшног атентата.
И тада се многа срца земљом лила, евака со црква чула са звонењем,
Црна застава због туге се вила За нашим краљем Пођом и Херојем.
Херојима, што су храбро за нас палн Нека лака земља, вечни покој будо, Јер они су своје и животе дали За комад ове слободне нам груде.
ДОМОВИНО!
Др. В. РАШИЋ, Б e o г р a д
Са згарншта, са спалишта Вековнма где си била, — Ипак сн се моћна дигда, До.човнно наша мила!
Освећпна, оснажена,
Подигла си своју главу,
И евемоћно сакупила Своју децу, деду праву.
Ivo те днже, миље наше, Оред љутога кршног боја?
Ко те дтке? Реци свима: »Дигошо мо деца моја!«
Па са децом, твојом дедом, Буди увек, мајко мила,
С њима само можеш бити Нашег рода права сила!
Не поклизни с тога пута,
Не дај внше туђој крви, Туђој кости ни имену Да те цепа, да те мрви!...
Пааи добро на нзроде,
Пази добро на туђине, — Пази добро сваког оног Ко tu дође из даљине!
Па се сећај ко те диже,
Ко ће опет посред боја, — За то кличи, Домовино:
»Са мном, дедо, снаго моја!«
A ми ћемо вазда с тобом! Не кад само сунце грије, Него с тобом и за тсбе И када нас удес бије!
У ЗИМСКО ВЕЧЕ
Пахуље, ко мртвих праведника душе, васионом круже тихо као време.
Побожну тишицу само птиде руше тражећи у жбуњу себи храну: семе ...
И шумо и села сад су нсте боје ...
Испод снежна крова видим светлоот лампе.
У собама деца какву шалу кроје
na ca деком старим бркова се трамие ...
Док си с нама вредићомо,
Док нас твоја љубав води И са нашим Богом правде Живићемо у слободи!
Треба л’ крви, треба л’ жића, — Вазда имаш све у нама,
Ти једина, мајко мила,
Мајко nama над мајкама!...
СТ. М. МУТИБАРИЋ, Деспот Св. Иван
У	зимско je вече као гробљем летш ннгде шума, гласа, све у некој сети, као да све чека да пахуље стану
na да опет дани сунчани orpanv и да опет шума и поље забруји од песама које предводе славуји ...
OČINSKI DOM
A. A.
Opet vidjeh seoce dragih uspomena Nakon teških, mnogih dugih ljeta,
U duhu tad oživljali davnašnja
vremena
Bajnih snova mog djetinjeg sv’jeta.
K’o neopažen putnik srca puna kobi Na prag stupili napuštenog stana,
I u kasnoj svojoj razočaranja dobi — Tragove tražih mladenačkih dana.
Vidjeh sobu u koju silazaše noga Da me slatkim cjelovom probudi, Vidjeh okance sitno nasred doma
moga
Otkud gledah kako zora rudi.
Vidjeh badem, gaj i mirisavo cvijeće
I	ko da čuh ševu staru s luga,
Što na vršku drhtavoga bora liječe
I	pozdravlja nekadašnjeg druga.
Dvorište, ognjište i stepenice male Sve u ovom propalom mom raju,
Kada prolazih uz njih zboraše mi:
—	Vale; — Sve oživje ko negda u maju ...
(Prev. Kljć.)
РАТНИ ДРУГОВИ
Кроз борбе тешке, паклене ватре Бранисмо своје, a срце здраво Чува нам душу да се не затре И кроз Голготу иђасмо нраво!
Још се држимо! Краљ Петар с нама Знамење свето пободе праве:
Ни крш албанских Њега не слама Beh му ореол блиста са главе.
A његов Соко води нас, води!
Дође нам свима к’о Божији дар: Олакша Оду и с нама броди Наш млади витез Краљ Александар!
И још нас бодри, снажи и диже: »Ратни другови, соколи сиви,
Са мном све напред, смеру смо ближе. A Домовина са нама живи!«
И реч одржа, — a и ми своју! Заклетва беше светиња сваком
II	на Голготи као у боју, —
Хвала ти,. Боже, на Краљу таквом!
И Домовина изви се смела Ha част и понос све деце своје,
Да ведро гледа поносна чела И здрави децу, шири и поје!
A када Краљ нам несрећно паде Исте се мисли кроз Њега вију!
И пре но душу Господу дадс Рече: »Чувајте Југославију!«
Др. В. В. РАШИЋ, Б e o г р a д
Аманет свети и амајлио,
Сви ћемо увек бнти за тебе! Нека би сваког Бог узвисио: Да у твом добру осети себе!
Југославијо! Злаћана круно! 0, домовино, мила нам мати, Сад срце наше нека je пуно,
II	нико више нека не пати!
C RADOVI NAŠEG NARAŠTAJA Ц&
PRVOM DECEMBRU	,JAK°v„ĆEVi
Dvadeseta godina našeg ujedinjenja bliža se kraju. Došao nam je prvi decembar. Dan kada se pred 20 godina ujedinilo što je bilo razjedinjeno, oprostilo što je bilo uvrijeđeno, pomirilo što je bilo zavađeno. Na Prvi decembar pred dvadeset godina u duhu su vaskrsli svi oni junaci i heroji uma i mača, koji su se borili da jednom ugledaju u bratskom zagrljaju svu braću »prostranoga juga Slovinskoga.« Vaskrsli su svi oni, koji su rado davali svoje živote na oltar domovine. A tih je bilo mnogo. Historija je zabilježila Marka i Miloša, Kosovsku djevojku i čestitog kneza Lazara, Ljudevita Posavskog i Kulina bana, zabilježila je Sibinjanin Janka i Karađorđa, Jelačiča i Mrkonjića i još mnogo znanih i neznanih. Zabilježila je i onih 1,500.000 srpskih boraca, koji su oslobodili Kosovo, Gvozd i Krbavsko Polje.
Pred dvadeset godina vaskrsli su svi oni i na sveti jugoslovenski praznik u duhu stali pred tadašnjeg regenta Srbije, Aleksandra, i pored živih pret-stavnika hrvatskog, srpskog i slovenačkog plemena saslušali glas, koji ta tri bratska plemena zauvijek ujedinjuje u jednu nerazdjeljivu državu, današnju našu Jugoslaviju.
Čuli su regentov glas, koji je uputio pretstavnicima jugoslovenskog naroda iz bivše Austro-Ugarske Monarhije: »Gospodo ođaslanici! Vaš dolazak u ime Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba, dostojnog pretstavnika naše široke narodne misli, i vaše saopćenje njegove historijske odluke od 24 novembra, kojom se proglašava državno ujedinjenje svega naroda i sve naše mile namučene, ali slavne otadžbine, ispunilo Me je dubokom radošću.
Primajući to saopćenje, uvjeren sam, da ovim činom ispunjavam Svoju vladalačku dužnost, jer njim samo provodim konačno u djelo ono, što su najbolji sinovi naše krvi, svih triju vjera i svih triju plemena, s obje strane Dunava, Save i Drine počeli pripremati još za vlade blažene uspomene moga djeda, kneza Aleksandra I i kneza Mihaila, ono što odgovara željama i pogledima moga naroda, te u ime Njegova Veličanstva Kralja Petra I proglašavam ujedinjenje Srbije sa zemljama nezavisne države Slovenaca, Hrvata i Srba u jedinstveno kraljestvo Srba, Hrvata i Slovenaca.«
Tako je govorio regent, a poslije naš Viteški Kralj Aleksandar I Ujedinitelj. Tako je govorio Junak, koji je svoje mlade dane, svoju mladost, proveo u blatnim šančevima, koji je umjesto tetošenja i popjevaka slušao nad svojom glavom riku topova, štektanje mitraljeza i pucanje pušaka. Tako je govorio Onaj, koji se za ovu zemlju borio, mučio i stradao i koji je naipokom sa Svojom krvlju i s riječima »Čuvajte Jugoslaviju« zapečatio sudbinu jugoslovenskog naroda.
A u dvadesetoj godini slobode, na nama je da taj Njegov amanet čuvamo kao najdragocjeniju relikviju i da ga takova, čista i neokaljana, predamo budućim našim pokoljenima.
NAPRED, NI KORAKA NATRAG!	š'VT'f't
Ove znamenite reči izrekao je Tirš s nakanom da budu putokaz u velikom sokolskom radu. Tirš je znao, da će Sokoli i kasnije, kao i za vrijeme njegova života, naići na mnoge zapreke. Znao je, da će te nepogodnosti često teško uticati na sokolski život. Brineći se da zbog toga nikada u sokolskim redo-
vima ne zavlada malaksavost i nepouzdanje u uspjeh, izrekao je ove velike riječi, koje su Sokolima otvorile nepregledne puteve i postale sokolsko geslo.
—	Veliki uticaj tih Tirševih riječi na Sokolstvo, pokazuju nam bezbrojne žrtve Sokola pri svome osnivačkom radu. Znamenitost i veličinu toga gesla dokazuje nam pobjeda sokolske misli, ogromni uspjeh i neprestano razvijanje sokolskog rada. — Pod ovom Tirševom naredbom radićemo i mi naraštajci, ne obazirajući se ni na kakve zapreke. A kad nas zapitaju što nas potiče na sokolski rad i koji nam je cilj, odgovorićemo sokolskim geslom: Napred, ni koraka natrag!
Slavko Hotko : „K maši** (lesorez)
OD BETINE DO ŠIBENIKA
d e t i n a
Dne 15 X ove godine, u rano jutro žurno rade neki radnici na seoskom škveru*. Trčkaraju oko navučenog broda, spremaju se da ga porinu u more.
I	konačno sve je spremno. Radnici su uprli sve svoje sile, i brod je nakon toga popustio i skliznuo u more. Odmah se počelo s opremanjem broda. Nose se vesla, jedro, jarbol, kormilo i t. d. Rani seoski stanovnici čudom su se čudili, kud se sprema ta mlada garda od 12 mladića. Ali se ti mladići nisu na ništa obazirali; svaki je nosio žurno u brod svoju spremu: gunjeve, kabanice, jastuke i pokrivače, a neki i^ razne živežne namirnice. I brod je spremljen. Čuđenje sela postalo je još jače, kad su sa strane sokolskoga doma ugledali kako čvrsto, s pjesmom na ustima, stupa četa mladih sokolskih naraštajaca. Došla je na rivu, pokrcala u brod i već je bila spremna da prihvati vesla. Ama, kud će ovi, pitali su znatiželjnici. Pa idemo u Šibenik da igramo odbojku za prvenstvo naše Sokolske župe, odgovorio je jedan od najmlađih. E, pa onda srećno. Borite se! Zbogom! Zdravo! i t. d.
Brod se polako udaljuje na četiri vesla. S rive nam mašu rupcima, kapama i rukama. Mi im s broda odzdravljamo. Još jednom čujemo gromki:
Zdravo, i već se polako približujemo susjednom mjestu Tijesnu. Tu se nalazi most ispod kojeg ne možemo proći. Treba da čekamo kratko vrijeme dok se otvori i onda tek da zaplovimo prema Šibeniku. Putem susrećemo mnoge malene brodove, krcate kamenja. Sve pozdravljamo sa — Zdravo. Na isti način nam oni odzdravljaju. Već je dugo da veslamo i vesla nam već počinju biti teška. Ali uto nam dolazi u pomoć naš stari drug: vjetar. Uhvatio nas je po krmi i svom snagom nam napeo već dignuto jedro.
Posjedamo po brodu i sad tek počinje ono pravo veselje sokolske omladine. Uz nas prolazi parobrod. Mi ga pjevajući pozdravljamo. On nam odzdravlja s trokratnim zvukom sirene, što smo popratili sa gromkim: Živio!
Prolazimo blizu raznih primorskih mjestanaca, dok se najzad, nakon 6-satnog vremena ne nađemo pred ulazom u šibenski kanal. Sam ulaz u kanal nije vrijedno da ga opisujem, jer je to već učinio u jednom članku »Sokolića« br. Svoboda.
Sunce je upravo zapadalo, kad smo u Šibeniku pristali uz obalu kralja Krešimira. Tu smo se najprije uredili za izlaz u grad, a nakon večere otišli smo korporativno u šibenički sokolski dom, gdje smo prisustvovali sastanku br. naraštajskog otsjeka. Nakon toga smo malo razgledali grad i onda otišli na spavanje, da se odmorimo i da se pripremimo za sutrašnje takmičenje.
*	škver = mjesto na kopnu za navlačenje brodova u svrhu popravka i si.
Osvanulo je jutro dne 16 X. S kratkim zvukom pištaljke vođa puta je dao znak za ustajanje. U isti čas se njegova zapovijed i ispunila. Ležaji su pospremljeni i u redu složeni pod brodskim pramcem. Sunce je upravo izlazilo, kad smo se goli umivali na česmi. Nakon odvježbane jutarnje vježbe, bio je kratak doručak i onda polazak na ljetnje vježbalište br. sokolskog društva gdje će se održati takmičenja. Oko deset časova dao je br. sudac znak za početak takmičenja. Mi smo se naraštajci Betine takmičili s nara-štajskim vrstama br. Sokolskih društava Šibenik i Mandalina. Obje vrste su nas zasluženo pobjedile s 2 : 0. Na samom igralištu smo pobjednicima bratski čestitali na uspjehu. Mi sokolski naraštajci sa sela, opazili smo iskreno sokolsko bratstvo i isestrinstvo kod braće i sestara iz grada za vrijeme takmičenja, kad su vatreno navijali za nas. A najposlije ono gromko: naraštajcima Sokolskog društva Betine tri put Zdravo. Tada smo baš osjetili da između Sokola sela i grada ne postoji nikakva razlika; osjetili smo, da smo svi jedno, da jednako mislimo i osjećamo.
I	tako su završila takmičenja, na kojima su prvi put, od osnutka Sokola u našem mjestu, nastupili naši naraštajci.
U Šibeniku smo ostali još čitavo popodne i onda se moralo misliti na povratak. Bio je upravo treći sat poslije ponoći, kad smo ostavljali Krešimirov grad, grad slave i ponosa. Već je prošlo dugo vremena što četvorica veslaju. Iz utrobe broda diže se nova smjena. Četiri veslača bunovna od sna, prihvaćaju vesla i polako napreduju. Stani! Što je to napređ, ispred nas, povikao je stražar s pramca. U jutarnje svitanje, pri prvim zracima sunca, ispred nas se poput kakvog golemog zida, isprsila u velikim visinama, magla. Brže vozimo k obali, povikali smo i svom snagom stali smo veslati prema kopnu. Jurimo u maglu. S lijeve strane čujemo sirenu nekog parobroda. Daje znakove da se nalazi u magli. Za čas je sve u brodu kao i na nama vlažno. Oko dva sata vozili smo kroz maglu i onda se polako počelo da ukazuje sunce. Još malo pa ćemo stići do našeg sela. Eno Betine, zaviče netko. Hura! Napređ k njoj. Uprli smo sve sile i još je jedan sat trebalo dok smo kličući i pjevajući pristali uz seosku rivu, s koje su nas oduševljeno pozdravljala mnoga braća i sestre. Nakon iskrcavanja brat prednjak je sazvao zbor i onda: napred u sokolanu. Uz kolo i svirku tu smo braći i sestrama pričali o našem putovanju do Šibenika i natrag.
г
GLASNIK
Film istiskuje sve druge zabave. Zabave, što nam se daju mehanički, biosko-pi, sve više preotimlju maha te istiskuju druge zabave, kao igranke, društvene zabave, akademije, pozorišta, koncerte i t. d. Sigurno merilo u tom je pogledu porez za ulaznice sviju vrsta zabave. Zanimljivo je da sva promena nije jednaka u malim, srednjim i velikim gradovima. Dok je u gradovima sa 10.000 do 20.000 stanovnika po-sećivanje bioskopa do 1931 god. neprestano raslo, pojavljuje se u svim krajevima već krajem 1920 god. opadanje posete kod ostalih zabava. (Sve to vredi za Češkoslo-vačku, no neće biti mnogo razlike ni kod nas.) Kriza je u bioskopima bila na višku 1935 god. ako izrazimo posetu bioskopa 1929 god. sa 100, ona je 1935 god. pala na 75, t. j. točno na tri četvrtine. Od tada je poseta rasla brzo te se prošle godine opet popela na visinu 1929 godine. Druge zabave pretrpele su mnogo više štete zbog krize; njihova poseta je pala prema gornjem razmeru na 65, ali se ovaj broj, kad je kriza popustila, nije znatno popravio. Razlika je samo za 4 posetioca. Bio-skop, dakle još uvek privlači, a ostale zabave u malim gradovima znatno zaostaju. Još gore je u tom pogledu u osrednjim gradovima, gde je poseta bioskopa 1937 god. već prekoračila brojku 1929 godine, dok je poseta ostalih zabava pala na 61,5.
Navale iz vazduha nisu baš uspešne. Jedni češkoslovački vazduhoplovni časopis opisuje opasnosti koje prete gradovima zbog bombardovanja iz vazduha. U članku se kaže, da može jedna jedinica, koja se sastoji od tri skupine sa po 9 bombardera, svega dakle 27 aeroplana, obasuti površinu od 3,2 km2 sa 340 eksplozivnih bomba po 100 kg i sa 200 plinskih bomba iste težine. Jasno je da bi ovo bombardiranje pogodilo u prvom redu zgrade te ih uništavalo, a to samo onda, ako su dani svi uslo-
vi	za uspešnu navalu. — Jedan drugi češkoslovački časopis piše, da pružaju izve-štaji o dejstvu budućih vazdušnih navala
stanovnicima gradova sasvim pogrešnu sliku. Nije istina da je sudbina grada već zapečaćena, čim se pojavi na horizontu neprijateljska vazdušna flota, jer je nemoguće da bi avijatičari u potpunom miru leteli preko grada te zasuli bombama zgrade što su ih već unapred odredili. Ima priličan broj plašljivaca koji misle da će budući ratovi biti u zaleđu opasniji nego na frontu. List obraća pažnju na iskustva španjolskog građanskog rata, gde su mogućnosti vazdušnih navala iskorišćene već do skrajnosti. Velegrad, kao što je Madrid, već je preko dve godine izvrgnut najljućim bombardiranjima iz vazduha, ali još je uvek »živ i zdrav« te nije izgubio svoje stanovništvo. Naprotiv: Madrid ima za četvrtinu više stanovnika nego u početku građanskog rata. Da su Frankovi piloti postigli samo stoti deo uspeha, što ga pripisuju vazdušnim navalama, Madrid bi morao biti već davno razoren do zadnjeg kamena. Čini se, doduše, neverovatno, ali je ipak istina da su Mađriđani u većoj brizi radi snabdevanja životnim namirnicama nego radi vazdušnih navala. Ne smemo, naravno, omalovažavati aeroplane kao sredstvo za navalu, ali oni mogu s uspehom da navaljuju samo tada, kada protivnik nema nikakvih zaštitnih sredstava. No takve mogućnosti u Evropi nema. Zaštitna sredstva prisiljavaju, dakle, napadača da se drži u visinama iz kojih je bacanje bombi gotovo bez vrednosti. — Jedan između najvećih neprijatelja aeroplana jeste njihova cena. Jedna grupa aeroplana stoji krupnih miliona i gubitak jednog aparata ne da se ni usporediti s gubicima pojedinih vojnika. Svaki pilot, što mu je poverena tako sku-pocena mašina, dužan je da pre svega da se stara oko njenog spasa te da ne srče u propast pokazujući svoju ličnu hrabrost. U trenutku, dakle, kada počinje đa deluje protiavionska odbrana, obično neprijateljski aeroplani umaknu.
Carnuntum će iskopavati. Istočno od Beča (blizu Hainburga) na Dunavu stajao
je nekad važan rimski grad Carnuntum. Sada je izdato naređenje da se grad iskopa, a iskopavanjem počeće u proleće iduće godine. Carnuntum je bio velik rimski vojnički logor, osnovan 75 god. posle Hrista, a oko 400 god. su ga razorili Germani. Oko vojničkog logora naravno s vremenom se razvilo veliko civilno naselje.
10	miliona radio slušača u Nemačkoj.
Prvog oktobra o. g. bilo je u Nemačkoj 9,754.677 radio slušača, a prvog novembra bilo ih je već 10,098.188. U oktobru je dakle porastao broj za 343.511 slušača, t. j. 3,5 procenata.
Odel jak za nejelce. Engleska železnička uprava ima nameru da uvede, kraj već postojećih odeljaka za nepušače, odeljke za nejelce. Ovu novost je predložio jedan član donje kuće; on se tužio, da na mnoge putnike upliva vrlo neugodno dejstvo što drugi putnici pred njima razvezuju svoje pakete sa raznim jelima te održavaju dugotrajne gozbe. U javnosti je nameravano uvođenje novih odeljaka pobudilo mnogo odobravanja kod nejelaca.
NOVI MIKROSKOP
Otkriće tajne »vječnoga života« u budućnosti. — Hoće li čovjek živjeti preko 2000 godina.
Svakako napredak tehnike je više nego brz. On se ogleda u mnogim savreme-nim strojevima, koje znatno olakšavaju čovjekov rad u svim mogućim zanimanjima. Jedna od naročito važnih sprava je mikroskop. Zahvaljujući toj spravi mogli smo da dođemo do značajnih otkrića o starosti zemlje. Vidio se rad i sastojina ćelija i time osnovan rad i potreba svakog biljnog i životinjskog organizma kao i čovjeka. Botaniku, zoologiju i modernu medicinu apsolutno je nemoguće zamisliti bez mikroskopa. Najkraće rečeno mikroskop je sastavljen od sistema leća. Na tubusu imamo dvije vrsti leća: jedne prema oku t. zv. okulari i na dnu prema objektu objektiv.
Vrlo je malo ljudi koji znaju da ma-krokozam — svijet u velikom — potpuno harmonira s mikrokozmom, svijetom u malom. Pod mikrokozmom razumijevamo svijet beskonačnosti u beskonačnom prostoru kosmosa. Pojam mikrokozma pret-stavlja pojam koji imamo iz onoga što je najmanje i najčešće i nevidljivo. Već od prije Hrista ljudi su znali osnovne pojmove o mikrokozmu, dok mikrokozam je
star možemo reći oko 50 godina, iako je konstruisan prvi mikroskop već oko 1590 godine. Ali tek pred 10 godina ustanovilo se da se najsitniji dijelovi protoni, elektroni kreću srazmjerno u istom ostojanju i brzini kao i sunčev sistem. Već u staro doba naslućivali su nešto o tome pa potječe stara poslovica: »Kako gore tako dole
—	kako u velikom tako u malom«.
Optička znanost zadnjih stoljeća radila je neumorno na stalnom poboljšanju mikroskopa koji bi nam omogućavali uvid u svijet mikrokozma, dok su opet na drugoj strani konstruisani orijaški teleskopi za prodiranje u svijet makrokozma. Obični svjetlosni mikroskop povećavao je do oko 2000 puta. Najveća teškoća je u osvjetljavanju samog predmeta što je i jasno n. pr. jednu nevidljivu stvar osvijetliti da se poveća za 2000 puta. S ultra-mikroskopima dobila su se povećanja za čak 6000 puta. No sposobnost ultra-svjetlo-snih mikroskopa bila je granica svih mogućnosti. Ona se kretala oko četvrtine svjetlosnog vala. 1 što je bilo manje od te četvrtine nije se moglo više obuhvatiti ni s najboljim ultra-svjetlosnim mikroskopom, jer ništa se što je manje od mjerila ne da mjeriti mjerilom samim. Međutim moderna tehnika ubrzo je našla izlaz iz toga. Ona je u elektronima našla jezgru protona, pozitona i neutriona.
Elektron je u veličini samo maleni dio prema svjetlosnom valu, pa kako se znalo, da se elektronske zrake koje se proizvode u vakuumu katodnih cijevi, dadu od magnetskog polja isto tako skretati kao što se svjetlosne zrake prelamaju pomoću staklene leće, došlo se konačno na misao da se te elektronske zrake upotrebe za novu vrstu mikroskopa. Leće koje se pri tome upotreljavaju nisu iz običnog stakla nego se sastoje iz elektromagnetskih polja, koja imaju to svojstvo, da ih se dade mijenjati, pa prema tome i po volji povećavati. Neovisno od neizbježivog istroše-nja i najboljeg staklenog materijala ođblje-štavaju one svoje predmete neobično oštro. Postojala je ipak jedna poteškoća: organski objekti bili su od vakuuma osušeni, a od elektronskih zraka nagriženi. No dugogodišnjim i neumornim radom uspjelo se
i	to otkloniti: pronašao se način da se objekti zaštite od užarenja, a da ih se očuva
i	od sušenja vakuuma.
Najveća zasluga da je stvoren elektronski mikroskop pripada profesorima braći dr. H. i E. Ruska. Oni su postupak dr.
Knolla tako usavršili da je danas s modernim elektro-mikroskopom moguće postići povećanje od čak 30.000 puta. Slike su pri tome još tako oštre i jasne, da ih se dade optičkim putem još nekoliko puta povećati tako da se dolazi do fantastičnog povećanja objekta koje iznosi 100.000 puta.
Svojstva elektronskog mikroskopa nisu time iscrpljena. Njihovom pomoću mogu da se proizvode i istraživanja kolloi-dalnih rastvorina. Promatranjem rastvora kolloidalnog zlata prvi puta je bilo omogućeno da se vide oblici i veličina najmanjih zlatnih dijelića. Kod povećanja od 19.000 puta mogli su se oni još da podvrgnu mjerenju i imali su skoro neshvatljivu »veličinu« od 100 milijuntog dijela milimetra. Naučenjaci V. Borries i Ruska su pomoću kombinacije elektronskog-opti-čkog i fotografskog povećanja uspjeli da jednu rastvorinu argosuptila povećaju pače 60.000 puta. Ali ni time nisu bile iscrpljene granice mogućnosti. Prema tome spremaju se neslućene perspektive daljnjeg razvoja na ovom području. Neće valjda proći ni decenij pa će optička znanost moći da prodre do ćelija praživota. Ona će tada
ZA ŠALU
Jednostavno, »Kaži mi, mališane, kako možeš tako zamrljati svoje zadaćnice?« — »Vrlo lako. Valja samo pero dobro umočiti u mastilo!«
Zašto ko peca. »Jedan peca sporta radi, drugi opet iz dosade, profesor iz strasti, ja radi svojih živaca, a zašto ti pecaš?«
—	»Ja bih hteo da uhvatim ribu!«
Filozofija neuspeha. Profesor: »Kažite mi, gospodine kandidate, kako se moglo dogoditi, da ste na ispitu propali?« — Duboko zamišljen pogleda kandidat svoga profesora te kaže: »Jer je pitati lakše nego odgovarati.«
Ne može se ništa dogoditi. »Uh, lepo sam ti ja uradio,« kaže gospodin Jovo svojoj ženi. »Kad smo prošle nedelje otišli od kuće, zaboravio sam da u kuhinji zatvorim plin.« — »Ne treba da se uzrujavaš!« odgovori žena. »Nema nikakve opasnosti da izbije vatra... ja sam, naime, zaboravila da zatvorim vodu u kupatilu.«
Pošten najmoprimac. Kućegazda: »Dobro, ja ću Vam iznajmiti stan, ako nemate
imati mogućnost da istraži strukturu i bitnost njihovu i na taj će način dobiti priliku da upozna- kako se život raspada u najsitnije dijelove kao i to koji su uzroci starenja. 1 naglo ulazimo u jednu novu vjerovatnost. Iznaći će se sredstva pomoću kojih bi se stare ćelije imale zamijeniti novim. Tako se čini da će budući mikroskop — ultra neutrinoski — dati znanosti u ruke da produži život čovjeka do 150, 200 a možda čak i do 300 godina.
Fantastične i jedva zamišljive razvoje mogućnosti pružaju sve perspektive. Čovjek će prekoračiti pragove preko kojih mu do danas nije bilo moguće ni zaviriti. Kamen mudraca »Lapis philosophorum« koji je čovječanstvo nekoć izgubilo opet je pronađen. 1 onaj koji bude imao ključ u rukama i koji bude znao time upravljati biće gospodar svijeta. Ako bude to zloupotrebljavao, srušiće se svijet u prah i pepeo. Put do ovoga je dug, ali je staza vidljiva. Jedna etapa na tom putu je budući neutrinon mikroskop s kojim će se povećavati i 300.000 puta.
Sve je to budućnost sigurna i ujedno veliki upitnik!
dece, mačke, psa, kamarinca, klavira, radia, pa ni gramofona!« Stranac: »Dozvolite samo da primetim, gospodine gazdo, da imam ja sada jedan par novih cipela, koje malko škripe.«
Zabuna. Gost:	»Slušajte, gospodine
konobaru, Vi ste se oštetili, kad ste zbrajali ovaj račun!« — Konobar: Kako to?«
— Gost: »Vi ste zbrajali i datum, a danas nije 2. nego 3.!«
Nije mu čista savest. Milan: »Molim te, majko, gledaj svakako da dobiješ u ruke očevu maramicu te onda razveži ugao na njoj!« — Majka: »Zašto to, dragane?«
— Milan: »Ja... mislim da ovaj ugao vre-di za — mene!«
Nema školskog raspusta. Gost: »Zašto toliko plačeš, mali?« — Mali Gojko: »Sva moja braća sada imaju školski raspust, samo ja ga nemam!« — Gost: »E, to je zbilja nesreća! Pa kako da ga nemaš?« — Gojko (ridajući):	»Ja...	ja...	ne...
idem ... u školu!«
Nema fajde. »Zašto nisi, Jovane, meni kazao, da je onaj nestaško bacao kamenice za tobom? Mesto toga bacaš i ti kamenje za njim!« kaže majka svome nadobudnom sinčiću. — »A zašto bih ja to morao tebi da kažem?« smeje se Jovo. »Ti ne bi pogodila na pet metara ni kuću!«
Sličnost. »Kome je sličan Vaš mali?«
— »Oči ima moje, kosa je ženina, nos je sasvim kao u bake, a glas mu je kao automobilska truba!«
Krivo razumeo. Gospodin Pero dođe u lečilištc. Ne fali mu doduše ništa, ali zašto ne bi bio jednom i on bolestan! — Prema propisima javi se lckaru u lečilištu koji ga pregleda, propiše mu nekakav lek te kaže: »Evo Vam recept; pazite na dijetu te se hranite u restoranu ovde u lečilištu! Uzmite dnevno tri žlice!« — Za nekoliko dana obiđe lekar gospodina Pera te ga nađe kako leži u krevetu i dremucka. Na stolu opazi veliku gomilu žlica. — »Kako Vaše zdravlje?« upita lekar. »Moje zdravlje? Vrlo dobro; samo ne znam, kako će biti sa žlicama. Čini mi se, da je gostioničar već opazio da mu ih nestaje.«
Sila jačega. »Kako to Marijane, da dobivaš od oca toliko puta batine?« — Marijan: »Jer je jači od mene!«
Oprošten je. »To je nečuveno, gospodine, Vaš sin oponaša iza mene svaku moju kretnju!« — »Oprostite, a ja sam mu već ponovno rekao, neka se ne ponaša tako bedasto.«
Na trgu. Gospođa: »Pošto su jaja?«
— Piljarica: »Dinar i po komad. Napukla možete dobiti po dinar.« — Gospođa: »Razbijte mi ih, molim, za deset dinara!«
U lekarnici. »Molim Vas, dajte mi praška za stenice!« — »Za koliko?« —■ »Izvinite, nisam ih brojila!«
Preterivanje. Marko i Pavle bili su veliki šaljivci. Tako kaže Marko jednoga dana: »Kod nas je bila ove godine takva zima da su ljudima padali biseri iz očiju, kada su plakali, jer se svaka suza odmah smrznula.« — Pavle mu je odmah vratio milo za drago: »Hm, ništa nije nemoguće. Kod nas je bila preklani takva vrućina da su kokoši morale da jedu sladoled, jer bi im se inače jaja u trbuhu skuhala.«
Zadnji put.., »Gospodine moj, ja vas pitam danas zadnji put: hoćete li platiti ili ne?« — »Zbilja, danas pitate zadnji put? To mi je vrlo drago. Moram da vam kažem, da ste mi svojim neprestanim ispitivanjem već do zlaboga dosadili!«
Valja biti praktičan. »Kako to, prijatelju, da je Tvoj sin sada specijalista za zube, dok je on uvek govorio da će se specijalizirati za srce?« — »Ja sam ga od toga odvratio. Čovek ima na kraju krajeva ipak samo jedno srce, a zubiju ima preko trideset!«
Lovačka. »Zadnji put	si	mi pričao o
nekim svojim junaštvima	iz lova na	tigre
u	Argentini, a danas mi	je	pričao	Ivan,
koji je bio tamo deset godina, da u Argentini uopšte nema tigara. Kako je sada s tom stvari?« — »Naravno da ih nema, kad sam ih sve poubijao!«
Priprost račun. »Kako bi ti sa svojim bratom pravedno podelio tri jabuka što bi ih	našao pod drvetom?«	—	»Vrlo	lako!
Ja bih otkinuo još jednu jabuku, pa bismo onda dobili svaki po đve.«
Dečija usta. Mali Mijo upita tetku: »Zašto, tetko, mažeš usta te se posipaš brašnom?« — Tetka: »Zato đa bi bila lepša.« —- Mijo: »Pa zašto onda nisi lepša?«
IZ UREDNIŠTVA
Upozoravaju se sva braća saradnici i sve sestre saradniee na važno upozorenje, koje je priloženo današnjem broju »Sokolića« glede preuređenja savezne sokolske štampe.
Naraštajski deo novog zajedničkog glasila »Soko« uređivaće i nadalje dosadašnji urednik »Sokolića«. Rukopisi neka se šalju dosadašnjem uredniku u Ljubljanu.
REŠENJA IZ 11 BROJA „SOKOLIĆA"
Križaljka: Vodoravno: 1) šamar, 5) kolač, 9) ako, 10) oko, 11) Ivo, 12) rosa, 14) knok, 15) a, 16) tuđinac, 19) n p, 21) tumač, 22) rt, 23) amor, 25) Daba, 27) iza,
28) ova, 30) oko, 32) bora, 34) orein, 35) Avala, 37) otoka, 38) malinov, 40) dah, 41) noj. •— Okomito: 1) šaran, 2) ako, 3) most, 4) ro, 5) ko, 6) Linc, 7) avo, 8) čokot, 10 a) Krim, 13) auto, 14) kača, 17) Đuro, 18) nada, 20) Pazov-a, 22) Rakek, 24) marama, 27) lbar, 29) vo, 31) Omer, 38) ma, 34) Oton, 36) al, 37) on, 39) In.
Križaljka: Vodoravno: 1) elektrika, 8) vata, 9) voz, 10) oka, 11) Ob, 13) ma, 14) ce, 15) adut, 17) Brasida, 18) ra, 20) Anit, 21) ako, 23) Ajaks, 26) Naso, 28) Anat,
29) oba, 31) ide, 32) debata, 35) an, 36) Ilirija, 37) Tana, 38) t g, 38 a) os, 40) nai 41) Kir, 42) tok, 43) nota, 44) Ivo, 45) Alaf, 46) la, 47) ka, 45) Ani, 50) Saro, 52) I J, 53) da, 55) perika, 57) ots, 59) Sar, 60) novo, 62) čudo, 65) emiri, 67) nas, 68) remi. 70) T T, 71) dragana, 73) četa, 74) av, 75) la, 77) na, 78) ili, 79) ave, 81) inat, 82) prevariti. — Okomito: 1) evociran, 2) lake, 3) eta, 4) ka, 5) I V, 6) Kom, 7) Azana, 11) adana, 12) busija, 15) ara, 16) titani, 19) Aka, 22) osobit, 24) kada, 25) stenografija, 27) obaran, 30) Atina, 32) dikotiledone, 33) eh, 34) aja, 38) titanik, 39) sova, 41) kola, 42 a) ko, 43) na, 47) kap, 48) Ares, 51) orač, 54) atom, 56) Irun, 58) svirač, 61) Oregen, 63) dat, 64) ostaviti, 66) imata, 69) ina, 71) dolap, 74) alat, 76) Avr (Havre), 78) ini, 80) e e, 81) Ir.
Posetnica: Novo mesto.
PRIGODNI SLOGOVNI MOZAIK
1	2	13	4	i5	I6	F	8
9	110	i11 1	P	13	14	I15	I16
17	...	119	|20	21	|22	123	|24
Riječi se uvrštavaju prema brojevima. U svako polje dolazi po jedan slog.
8,	9, 10 ljudi koji se bave zanatom; 22, 23, 24 dio godine (akuz); 18, 19 zadovoljno
veselo; 12, 13, 14, 15 redakcija; 6, 5 poslednje; 20, 21 neupotrebljenu; 16, 17 sastoji,
čestita: 11, 7 velika grupa naroda; 1, 2, 3, 4 stalni primaoci lista. — Od početka do
kraja redom čita se želja uredništva.
GEOGRAFSKA POPUNJALKA ant°nije šart.
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11 12 _
II
Od I—II ime i prezime nedavno preminulog velikog nacionalnog borca (Karcano)
i	starešina Sokolskog društva Maribor.
Саставили нараштајци Сокол. друштва Бешка
1	23	4	567	89 10 11	Водоравпо:	1)	гозба	-	врста
чамца — нашс острво; 2) грчки полубог —• није оштар — грчко слово; 3) orini-вач Рима — пољар — мера за време; 4) слобо латинице —• вслнки маршал паста за зубе — заменица; 5) сугласшис
—	воз — скупштина — оуглаеник; о) еуглагшпс — вргта накнта — наша река —- еугласник; 7) 100 м2 — рока у Фран-цуекој у надожу —. број — заменица; s) јужно воће — један иарод —• срсћка; о) лронзвод гласннх жнца шуиље гвожђе — Верднјова опера у падсжу; 10) река у Бугарској — доо времена — цар животиља.
Усправно: l) чиним да je рубље чисто •— I замсник нашс органнзацијег 2) корачам — Иницијали творца најса-вршенијо азбуке — плуг; з) всчити град —• меће се у жалости око руке — оквир; 4) шшцијали вођо I устанка — једном франц. реком — шшцијали једпог нашег књп-жешшка; 5) вокал — шсталиштс у Загребу — вокал; о) нринадннк јсднп словенскс земље; 7) вокал — падају лешиис — иокал; s) киловрам — ситничари —коњ; 9) замеинца — убија дивљач —• варош у Француској; 10) јсдан глагол - шточњачко божаш-тво — шик одевањс; li) врста материје — вулкан код Напуља.
										
		1								
							4			
							—	j	_	
—										
										
	—			_		L-				
										
										
РЕБУС
Grad u Dravskoj banovini. Mesto u Lici.
Mesto u Slavoniji.
Mesto u Dunavskoj banovini. Mesto u Drinskoj banovini. Mesto u Sremu.
Kupalište u Savskoj banovini. Mesto u Makedoniji.
Mesto u Hrvatskom Zagorju Mesto u Savskoj banovini. Mesto u Hrvatskom Zagorju. Mesto u Savskoj banovini.