Poštarina plaćeni
I
Velika Britanija je doista ukinula ii talijanski jezik u osnovnim školama \ na Malti. Fašistička štampa kaže, I da će tim postupkom Velika Brita- | nija samo raspiriti talijanski na- ; cionalni osjećaj.
Zagreb, 12, mala 1932.	Eroi 19.	Poleđini bro? stoli 1.50 Dinara
Fašistički ministar za vanjske poslove Grandi govorio je u talijanskom parlamentu o ukidanju talijanskog jezika na Malti j naglasio, da je dužnost talijanskog naroda brinuti se i misliti na braću na Malti.
GLASILO SAVEZA JUGOSLO VEMS2ÌIH EMIGEAMATA IS JULIJSKE K KAJINE
»ISTEA« izlazi svakog tjedna u petak. — Uredništvo i uprava nalaze se u | Pretplata: Za cijelu godinu 50 Din; za poi godine 25 Din; za inozemstvo dvo-Zagrebu, Masarykova ulica 28.11. — Broj čekovnog računa 36.789.	J struko; za Ameriku 2 dolara na godinu. — Oglasi se računaju po cjeniku
NASE ZADRUGARSTVO U ISTRI
F ASIST I JOS UVIJEK DISKUTIRAJU 0 NAŠEM ZADRUGARSTVU U ISTRI.
Izjava tajnika Segnana na glavnoj skupštini »Cassa Centrale«: u Puli. — »Slavensko zadrugarstvo je konačno sasvim likvidirano.«
Pula, maja 1932.
Na glavnoj skupštini puljske »Cassa Centrale«, koja okuplja kao savez mnoge istarske novčane zadruge, bilo je govora i
0	slavenskim zadrugama u Istri. Tajnik »Cassa Centrale« d r. S e g n a n, koji je ujedno i član direktorija fašističke federacije za istarsku pokrajinu, rekao je u svom izvještaju i ovo:
»Kad raspravljamo o aktivnosti, koja je u intimnoj vezi s djelovanjem i akcijom zadruga na selu, moramo u prvom redu da istaknemo, da je uslijedila regulacija dugova onih seljačkih zadruga, koje su pripadale svojevremeno slavenskoj Zadružnoj Zvezi u Trstu. Vi znate kako su mučni i dugi bili pregovori sa Zadružnom Zvezom u Trstu kao vjerovnikom, kao i s Generalnom direkcijom u ministarstvu finansija, dok se je došlo do rješenja, koje bi omogućilo s jedne strane sistematizaciju, koja ne bi bila upropaštujuća za veliki dio poljoprivredne zone Istre, koju obitavaju »dru-gorodci« i da bi se eliminirale definitavno iz političkog i privrednog života Istre ustanove, koje su bile osnovane prije rata sa sasvim odredjenim antitalijanskim ciljevima.
»Još 1926 funkcioniralo je samo u istarskoj pokrajini 46 novčanih zadruga i 17 proizvadjačkih zadruga, oko kojih su se kretale grupe, koje su išle za ciljevima kulturnim i političkim s antitalijanskom notom. Te su zadruge imale svoje saveze izvan istarske pokrajine (u Trstu ili Gorici), a ti savezi bili su opet u vezi s ustanovama preko granice te su pod maskom ekonomske aktivnosti razvijali intenzivnu političku aktivnost, protivnu i štetnu našim interesima
1	protiv direktiva fašističke vlade. Nismo mogli, a da ne budemo zabrinuti zbog posljedica političkog karaktera, koje bi mogla prisilna likvidacija ovih organizama u velikom stilu da ima u našim granicama i preko granica. Zato se te slavenske zadruge nisu silom likvidirale, nego se je godine 1927, istovremeno s raspuštanjem porečke »Federazione dei Conzorzi« započelo, na odlučnu volju poslanika Maracchia (Mraka), ondašnjeg fašističkog pokrajinskog sekretara, aktivno provoditi asimilacija ovih đrugorodnih organizama.
»To je bila delikatna i komplicirana akcija. Protiv članova tih zadruga nije se postupalo sudbeno _(!?), jer bi se time bila onemogućila asimilacija ovih organizama, a time bi se bilo onemogućilo i izvršenje fašističke nacionalne bonifikacije u ovim krajevima, u onom djelu pokrajinske privrede, koja je prije gravitirala i imala naravni centar izvan granica Istre.
»Ta akcija, zahvaljujući neumornim naporima predsjednika »Cassa Centrale« (Corsia), te akciji, koju je konstantno u Rimu provodio poslanik Maracchi, uz potporu sekretara pokrajinske federacije Rellia, koji je stvar pratio od samog početka, danas je završena i može da služi na zadovoljstvo i na ponos našoj pokrajini (istarskoj), jer je ona tu akciju provela prije nego sve ostale nove talijanske provincije.«
Donijeli smo u cijelosti ovaj pasus iz referata dra Segnana, koji se odnosi na naše zadrugarstvo u Istri i točno smo taj pasus preveli, da ostane zabilježen u našem listu kao dokumenat, koji pokazuje najbolje, kakvim su se sredstvima fašisti i fašistički režim služili za asimilaciju našeg naroda u Julijskoj Krajini. Ovo je jedan tipičan fašistički akt. Fašizam je lukavstvom i zakulisnim akcijama, koje su daleko od svake legalnosti, postupao, da zarobi 46 novčanih i 17 proizvadjačkih zadruga u istarskoj pokrajini, koje su bile učlanjene u tršćanskoj Zadružnoj Zvezi. Karakterističan je na koncu referata onaj »ponos« i ono »zadovoljstvo«, koje Segnan izrazuje nad činjenicom, da je istarski fašizam u toj akciji predjačio i proveo je prije goričke i tršćanske pokrajine. Ne možemo da razumijemo ono mjesto gdje Segnan kaže, da je fašizam imao obzira prama članovima naših zadruga, koji bi navodno bili morali pred sud. Zašto? Ne vjerujemo, da fašizam ne bi bio naše ljude stavio pred sud, kad bi bio imao i najmanje razloga za to. Vjerujemo, da je kod juriša na svaku pojedinu zadrugu fašizam vješto znao da montira, u svrhu pre-sije, neku prijetnju sa sudom i da mu je ova metoda mnogo pomogla u »asimilaciji« naših zadruga. A karakteristična je i ona bojazan o političkim posljedicama »u granicama i izvan granica« koju su fašisti imali i zbog koje nisu slavenske zadruge silom likvidirane, nego su ih lukavstvom i zaplot-njački »asimilirali«.
POTPUNI SLOM ISTARSKOG GOSPODARSTVA
FAŠISTIČKA SLUŽBENA KONSTATACIJA: »ČITAVA ZGRADA ISTARSKE POLJOPRIVREDE SRUŠIT ĆE SE KATASTROFALNO«. — UKUPNI BRUTTO DOHODAK 20 MILIJUNA — OD TOGA 15 MILIJUNA IDE NA POREZE A 5 MILIJUNA NA KAMATE HIPOTEKARNIH DUGOVA, KOJI IZNOSE PREKO 70 MILIJUNA. — OSTALI DUGOVI IZNOSE 65 MILIJUNA LIRA. — GODINE 1930 533 JAVNIH DRAŽBA NEKRETNINA, G. 1931 — 991 DRAŽBA. — DRAŽBA NA POKRETNA IMANJA NA DESETKE HILJADA GODIŠNJE. TAJ ĆE BROJ U 1932. BITI SIGURNO
DVA PUTA VEĆI.
Pula, maja 1932.
„ Nedavno je u puljskom municipiju održana glavna skupština Centralne blagajne (Cassa centrale), poznatog fašističkog zadružnog saveza za Istru. Toj su skupštini prisustvovale sve najveće ličnosti iz političkog i privrednog života istarske pokrajine, a prisustvovao je i puljski prefekt Foschi. Pojedine zadruge iz raznih istarskih sela, bile su zastupane po svojim delegatima. U popisu imena ne susrećemo ni jedno naše nacionalno ime, nego sve imena renegata i doseljenih fašista, koji stoje na čelu nekad naših zadruga, koje su fašisti-zovane jli prosto zarobljene. — Mi se na tu skupštinu uopće ne bi osvrtali, ali činimo to zato, Jerase iz nekih izvještaja, koji su na njoj iznešeni može da razabere upravo očajno stanje naše poljoprivrede i uopće čitavog gospodarskog života u istarski pokrajini.
Promet te centralne blagajne u prošloj je godini iznosio 249 milijuna lira pa je prema tome je jedna jaka institucija, kroz koju se može da opazi vrlo točno situaciju u (stri. Skupštini je predsjedao senator Cher-si (Keršič), a glavni je referat imao tajnik dr. Segnan (Senjan).
Segnan je u svom referatu konstatirao, da su sve novčane zadruge u Istri u prošloj godini osjetile jako opadanje u ulošci-ma, a uisto vrijeme seljaci su tražili kredita neuporedivo više nego prijašnjih godina, ali zadruge nisu bile u stanju, da izlaze ususret nego jednom malo procentu onih, koji sti molili zajam. Ovi zajmovi, koji ---u davani — davani isključivo u prođukhV'-ne svrhe i to samo onim seljacima, od kojih se zajam može u svako doba utjerati.
Obično su ti zajmovi davani i na vrlo kratke rokove. U tom smislu je centralna blagajna dala direktive svim učlanjevim zadrugama, jer su to nalagale očajne prilike istarskog gospodarstva. Kako vidimo fa-
šistički sistem zadrugarstva nije ni izdale-ko onakav, kakav je bio naš i djelovanje fašističke centralne blagajne ne ide za tim da se u ovim teškim danima istarskog seljaka spašava od propasti.
Zato je u prošloj godini Centralna blagajna eskomptirala agrarnih mjenica za 2 milijuna i 600 tisuća lira manje nego u godini 1930. A nema sumnje, da su baš seljačke potrebe u 1931 bile mnogo veće nego 1930.
Tajnik Segnan dalje u svom izvještaju, kaže,
da jp ekonomska situacija u Istri takova, da je opravdan strah, da se čitava zgrada poljoprivrede istarske ne sruši katastrofalno.
Ne treba sakrivati kaže Segnan, da su rane na privrednom tijelu Istre vrlo duboke i vrlo široke i jedino, kad bi se odmah prešlo u eru oporavljanja, tek kroz duži niz godina mogla bi Istra, da se oporavi i počne opet normalno živjeti.
Tako kaže o sadašnjoj situaciji fašista Segnan. On potvrdjuje sasvim otvoreno ono, što mi uvijek tvrdimo. To Segnan tvrdi na temelju statističkih podataka, koje je Centralna blagajna sakupila preko svojih članica u 140 istarskih općina, to dakle nije nikakva proizvoljna tvrdnja, nego utemeljeni zaključak. Segnan kaže, da su istraživanja Centralne blagajne detaljna i precizna i da je privredna katastrofa proučena sa svih mogućih strana i u svim manifestacijama. Na temelju tih istraživanja dan je poseban izvještaj pokrajinskom prefektu, da o očajnom stanju u Istri obavjesti centralnu vladu.
Segnan je u svom daljnjem izvještaju konstatirao sasvim otvoreno ovo:
Vino je u Istri glavni poljoprivredni produkt i od dohodaka od vina istarski
je ocijan u prijašnja vremena podmirivao sve troškove za uzdržavanje svog imanja i familije. Prošle godine je vino u Istri izbacilo ukupni dohodak od te 10 milijuna lira, a sami porezi iznose ukupnu sumu od 15 ralijuna lira.
Godine 1929 dohodak od vina izbacio je
43 milijuna lira.
U posljednjih ircr godina prilike istarskog vinogradrstva pogoršale se neobično jako. hipotekama govori Segnan ovako:
Računa se, da istarski seljaci imaju 72 milijuna lira hipotekarnih dugova, ali ta je cifra mnogo niža o stvarnog Iznosa tih dugova (molto inferiore alla cifra reaie!). C*ì te* iznosa otpada 62 milijuna hipoteka na zavod »Credito Fondiario dell’ Istria«. Seljacima je za amortizaciju i plaćanje kamata na tih 62 milijuna potrebno godišnje ukupno cirka 5 milijuna lira. Ako se uzme 15 milijuna za poreze i ovih 5 milijuna na amortizaciju i kamate hipoteke, dobivamo 20 milijuna lira. A 20 milijuna lira iznosi vrijednost čitave istarske poljoprivredne produkcije. Ne treba mnogo razmišljati, da se vidi nemoguće stanje istarske poljoprivrede.
Isto tako kaže Segnan značajne su j cifre, koje se odnose na
javne dražbe
u godinama 1930 i 1931. Godine 1930. bilo je 533 javnih dražba nad nekretninama. Od toga je za poreze išlo na dražbu 229 imanja, na račun »Instituta di credito fondiario« 109 imanja, a na račun raznih privatnika 195 imanja. — U godini 1931. išlo je na dražbu 991 nepokretno imanje, to značj 458 imanja više nego 1930 godine.
Od toga je za poreze dražbovano 514 imanja, za »Instituto di credito fondiario« 396 imanja, a 76 imanja za dugove privatnicima.
Segnan kaže:
»Što se tiče dražba nad pokretnom imovinom te se broje na desetke hila-da«
(a diecine di migliaia) Segnan, dalje kaže, da su te cifre strašne, alj da će sve više rasti i da će u idućoj godini biti-sigurno 2 puta veće.
U svom izvještaju kaže Segnan, da'T** našanjem hipotekarnih dugova nisu ni izdaleka uzeta u obzir sva dugovanja istarskog seljaštva.
Fluktuirajući dug istarskog seljaštva, pored hipotekarnog, iznosi daljnjih 65 milijuna lira.
To su dugovi, koji se moraju tokom godine većim djelom otplaćivati, uz visoke kamate, većinom su učinjeni od malih posjednika. Segnan kaže, da ti dugovi sami bez poreza i hipotekarnih dugova iznose za 30 posto više od brutto vrijednosti čitave poljoprivredne produkcije Istre u god. 1931.
To su glavne točke iz referata tajnika Segnana. On je u svom referatu govorio još zadrugama, koje su bile prije u slavenskim rukama.
O tome donosimo kraći izvadak u članku, posebno štampanom. Osvrnuo se je na još nekoje istarske privredne probleme, a iza toga je skupština Centralne blagajne bila zaključena $ burnim poklicima i zahvalom Dučeu i fašističkim prvacima Istre.
Da questa cima aita Si che gridar potiam,
A chi...? A noi !
La libertà di — Malta!
IDRIJSKE NEVESELE NOVICE.
Idrija, maja 1932. — Praznik dela, ki ga slavijo fašisti 21. aprila, je bil združen v Idriji s posebnimi slovesnostmi. Vojaška pnsega, parada milice in vseh mladinskih fašističnih organizacij, koncertne godbe in popoldanski zlet na Kovačev rovt. Vse to se je vršilo v navzočnosti oblastnikov in velikega števila ukročenih rudarjev. Ti so pod pritiskom razmer pričeli precej popuščati, da si obranijo kruh. Doslej se je okoli 40 odstotkov rudarjev in drugih nastavljen-cev prijavilo za izpremembo imena.
V nedeljo 17. aprila se je vršila v Idriji druga fašistična slavnost. Pred otroškim zdraviliščem na Zemlji so postavili v počastitev spomina Arnalda Mussolinija, bivšega ravnatelja osrednjega glasila fašistične stranko »Popolo d’Italia« skromen spomenik in vsadili pred njega simbolično drevo. V nedeljo so spomenik odkrili in blagoslovili.
. V idrijskem rudniku je dela dovolj. Delajo vse »šihte«, na nekaterih zunanjih oddelkih morajo delavci delati dnevno celo noldrugo šihto. Lansko leto so prav pri teh oddelkih odpustili mnogo slovenskih delavcev, ker si niso dali poitalijančiti svojega imena.
JEDNO HAPŠENJE U KOMNU,
Gorica, maja 1932. Karabinjeri u Komnu uhapsili su Pred nekoliko dana Josipa Bernačiča Ivanovog, jer ih je navodno uvrijedio. Odveden je u zatvor i bit će predan sudu na sudjenje.
Sirana 2.
Broj 19.
BREZPOSELNOST TRŽAŠKIH BRODARJEV.
Trst, maja 1932. Brodarji so v Italiji združeni v fašistični konfederaciji v okviru novega korporacijsko-sindikalnega sistema. Konfederacija skrbi za njihovo zaščito y odnosu napram delojemalcem, za delo in kruh v primeru brezposelnosti. Kdor pa ni včlanjen v konfederaciji, sploh ne dobi dela, niti nima pravice do kakršnekoli socialne zaščite. V obmorskih deželah ima konfederacija svoje delegacije, ki delujejo do neke mere avtonomno na ozemlju svojega delokroga. Taka delegacija obstoja tudi v Julijski Krajini. Ta vodi kontrolo nad vsemi brodarji v deželi, skrbi da pridejo izmenoma do zaslužka, podpira brezposelne brodarje in nadzira plovni promet v italijanskih lukah ob vzhodni obali Jadrana. Vsako tromesečje objavlja poročilo o položaju brodarjev, o plovnem prometu in socialni asistenci na ozemlju Julijske Krajine. Iz prvega letošnjega poročila te delegacije, ki ima svoj sedež v Julijski Krajini, posnemamo nekaj zanimivih podatkov. Naslednja tabela kaže porast brezposelnih brodarjev, ki so v ostalem večinoma hrvatskega in deloma tudi slovenskega rodu, v prvih treh mesecih t. 1. V prvi rubriki je naveden čas, v drugi število brezposelnih brodarjev, v tretji pa število na novo vpisanih članov-
1. januarja	3639	—
1. februarja	3753	38
1. marca	3899	20
1. aprila	3982	19
Število brezposelnih je v treh mesecih, če odštejemo na novo vpisane člane, na-rastlo za 266 ljudi ali za na 7 %. Kakor pri drugih kategorijah brezposelnih pri brodarjih ni mogoče govoriti o zimski sezoni, zaradi katere nai bi brezposelnost narastla, Medtem ko je v drugih poklicih brezposel-ost že marca pojemala, je pri brodarjih še konstatno naraščala.
Drugi zinimivi podatki se nanašajo na ladje, ki jih podirajo. Takih ladij je bilo v prvih treh mesecih t. 1. 103 s skupno tonažo 320.788 ton- V tem pojavu, ki je učinek nazadovanja plovnega prometa in gradnje modernih ladij, tiči glavni vzrok bro-darske brezposelnosti. S teh ladij so izkrcali 3382 brodarjev, od katerih je del ostal brez posla, drugi del je našel zaposlitve na ladjah v prometu, izdaten del, ki ga poročilo ne navaja, pa je izstopilo iz_ konfederacije in opustilo brodarski poklic.
UBOŠTVO RODI UBOŠTVO.
Ljubljanski »Slovenec« piše: Rihenberška gospodarska zadruga, ki je že pred tremi leti ustavila poslovanje, še do danes ni dokončno likvidirana. Med odborom in članstvom in med bivšim poslovodjem se pletejo kar tri pravde. Likvidacijski in pravdni stroški znašajo baje že preko petdesetisoč lir. Spričo splošne obubožanosti taka bajna svota razburja ljudstvo. Pravijo da bo kar ob Rihenberk. Saj pa, ko vedno bolj prihaja na dan koliko dolga tišči posestnike. Če bi bile drugačne razmere, bi šlo vse na dražbo, a danes je tako, da si upniki, in to so oo večini zadruge in hranilnice ne upajo zahtevati dražbe zadolženih posestev. Na eni strani jim namreč to branijo silno visoki dražbeni stroški, na drugi strani pa nimajo zemljišča radi splošnega pomanjkanja denarja nobene vrednosti in zda-leka ne vržejo na dražbi tiste svote, za katero se je kmet v ugodnejših letih zadolžil. Tako nastajajo čudni pojavi prezadolženih posestnikov, ki ne morejo več niti obresti plačevati, a upnik jim ne more dvigniti dražbe. Ljudje se vdajajo v svoj izrek: »Uboštvo rodi nadaljnje uboštvo.«
ra
*1S T Ff At
PREBIVALSTVO TRŽAŠKE POKRAJINE.
Trst, maja 1932. Po objavi v uradnem listu je bilo na dan lanskega ljudskega štetja v občinah tržaške pokrajine pristojnih (prvo število) in navzočih (drugo število) prebivalcev:
Bukovje 607 — 605, Vreme 1013 — 1058, Lokev 1094 — 1087, Košana 1663 — 1593, Hrenovice 2542 — 2536, Divača - Škocjan 2833 — 2793, Doberdob 780 — 740, Devin-Nabrežina 4983 — 4632, Dutovlje 1968 — 1863, Poljan 2208 — 2152, Gradež 5896 — 5849, Tržič 17.992 — 18.202, Milje 11.962
—	11.802, Postojna 6677 — 6692, Ronki 5965 — 5882, Vel. Repen 971 — 966, Škocjan pri Soči 3814 — 3773, Dolina 5084
—	5014, Šmihel 1975 — 1894, Štjak 781 — 745, Šempeter ob Soči 1625 — 1575 Šempeter na Krasu 3599 — 3516, Senožeče 1399 — 1512, Sežana 3495 — 3468, Zgonik 1387 — 1359, Starancan 2031 — 1994, Tomaj 1657 — 1702, Trst 250.243 — 249.574, Turjak 1778 — 1703, Slavina 2220 — 2193.
Vseh prebivalcev je bilo pristojnih 350.246, navzočnih 348.494.
»LJUDSTVO« JE DAROVALO ITALIJANSKO ZASTAVO OBMEJNI MILICI.
Trst, maja 1932. Obmejni milici na Razdrtem je bila izročena »imenom ljudstva« italijanska trobojnica. Bila je velika svečanost ob navzočnosti zastopnikov oblasti. Zastavo je blagoslovil župnik Lavrenčič, za njim pa je izvršil izročitev zastave miličarjem občinski načelnik Ciliberti, hvaleč dobro ljudstvo, ki je »prostovoljno« prispevalo k nabavi zastave.
Navadno ie tako, da si ambicijozni fašistični funkcijonarji na deželi iščejo opor za svojo karijero. V ta namen jim služijo tudi nabave zastav miličarjem, finančnim stražnikom, dopolavoru ali kaki drugi organizaciji, kakor pač je prilika. Člani fa-šija pritisnejo potem na ljudstvo in kmalu so zbrani »prostovoljni« darovi za italijansko trobojnico.
NOVE ARETACIJE NA KRASU Trst, maja 1932. — U Dutovljama na Krasu priredili su fašisti prošlih dana jednu od svojih uobičajenih svečanosti. Bila je to jedna velika fašistička parada s mnogo zastava, muzike i oduševljenih govora. Poslije svega — pijanka. Razumije se ne smiju izostati ni inzulti na naše ljudstvo i uvrede na račun našeg naroda. I kao obično i svečanost u Dutovljama svršila je s nekim hapšenjem. Uhapšen je Herman Kjuder, brat župnika Albina Kjude-ra u Tomaju. Kar abini j eri optužuju Hermana Kjudera, da je u gostioni u prisutnosti fašista govorio protiv fašizma i pljunuo na fašističku zastavu. Ako se dokaže, da je Kjuder to doista učinio, u.što sumnjaju svi, mogao bi biti predveden pred tribunal.
IVAN PRELOG PUŠTEN IZ ZATVORA
Trst, maja 1932. — U našem je listu bilo javljeno, kad je pred dva mjeseca cirka bio u Trstu uhapšen iz nerazjašnjenih razloga poznati trgovac Ivan Prelog sa svojim dvama sinovima. Njegova dva sina bila su malo poslije hapšenja puštena na slobodu, dok je stari Prelog, kojemu su 73 godine, ostao i dalje u zatvoru. U zatvoru se je držao ponosno i kuražno uza svu svoju visoku starost i bolest. Govorilo se je čak, da je u takovom zdravstvenom stanju, da postoji bojazan, da podlegne. Sad saznajemo, da je po nalogu tršćanske-policije pušten iz zatvora. Ta se je vijest raširila po Trstu i izazvala kod sviju, koji starog i uglednog gospodina poznaju veliko zadovoljstvo.
MUŽ SE VRAĆA IZ KONFINACIJE, A ŽENA MALO ZATIM KONFINIRANA Trst, maja 1932. — Nedavno smo javili, da se je iz konfinacije vratio u Trst, poslije tri godine, Anton Grbec, bivši tajnik Političkog društva Edinost u Trstu. On je došao kući nešto bolestan i žalostan, jer je našao kuću pustu. Njegova žena nalazi se naime već dva mjeseca u zatvoru, uhapšena od tršćanske policije u isto vrijeme, kad je bio uhapšen trgovac Prelog, te žena Lorenca čača, koji je osudjen u jednom procesu pred Specijalnim Tribunalom na više goidna tamnice. Za uzroke njezinom hapšenju se ne zna. Sad se je ovih dana pronio Trstom glas, da će gospodja Grbec biti konfinirana za dobu od dvije godine. Ta nevjerojatna vijest izazvala je kod našeg naroda ne samo žalost; nego i veliko ogorčenje. Ovaj slučaj nečuvenog postupka fašističkih vlasti komentira se najtežim riječima za fašizam. Gospodja Grbec je sestra gg. Alberta i Karela široka, poznatih naših učitelja i književnika. Mi ovu vijest donosimo prema glasovima, koji se čuju, a nismo mogli da je provjerimo.
MODERNE SUŽNJE.
Ljubljanski »Slovenec« piše: Rihember-ška občina pri Gorici je doživela _ žalosten dogodek, ki je ljudi globoko presunil. Nepričakovano se je pojavil v Rihenbergu avto iz Napoliia. Gospod in gospa sta pripeljala svojo služkinjo v njen rojstni kraj na Preserje v Rihenberg in se takoj spet vrnila v južno^ Italijo. Glavno pa se je razvedelo šele pozneje. Imenovano dekle iz dobre rihenberške družine je dobilo pred dvemi leti službo v Napoliju pri neki napolitanski družini. Niti žena nekega železničarja, ki Tfe posredovala za službo, niti naše dekle, nista slutili, kaj čaka slovensko služkinjo v Napoliju. Ubogo dekle je postalo v svoji sužbi prava moderna sužnja. Vedno zaprta in zavarovana, da ni magla med ljudi, je morala biti v uteho strasti podlega gospo-
ODLIKOVANI KROJAČKI SALON ZA GOSPODU
ZAGREB
Mesnička ulica br. 1. Telefon br. 74-43 VELIKO SKLADIŠTE NAJMODERNIJIH PRVORAZREDNIH ENGLESKIH ŠTOFOVA

■
SBBBSHBBHBHBBaBHBHHHIOSaiBBHHDHBHaaBHSiSHBBBBBBSHHBBBBHa
R
H
n
BB&
Lučice, luk egipatski, krumpir
ivake vrsti za sterne i tele (amerikanaa, bijeli Snefhk, srpanjski biser, novi talijanski) te ostale voće i povrće nndja uz veoma ‘oovoljne oiiene :
HINKO BLUM
ZAGREB — KAPTOL br. 28.
Telefon 8^67

dada in njega vrednih sinov. Ko so ji nesrečnici v svoji nezaslišani podlosti uničili zdravje in mladost, ter ji zagrenili življenje, so jo lokavo pripeljali domov v žalost in sramoto njej sami in njenim domačim. Tako suho dejstvo.
ANTIFAŠISTIČKI NAPAD U CURIHU.
V Ciirihu so fašisti zgradili »Italijanski dom«, kjer naj bi našli zavetišče otroci italijanskim fašistov, ki bivajo v inozemstvu. Radi te stavbe, ki jo smatrajo komunisti in vsi_ antifašisti za provokacijo, je prišlo že večkrat do nemirov. Pred 10 dnevi so komunisti položili v poslopje bombo, ki je eksplodirala, pa ni povzročila hujše škode. V soboto so komunisti pripravljali nov napad, ker so prišle nekatere višje fašistične osebnosti na ogled poslopja. Komunistični list »Kampfer« je priobčil oster članek proti fašizmu in pozval delavce, naj ob tej priložnosti storijo svojo dolžnost. Policija je slutila, da se nekaj pripravlja in je zato ukrenula vse potrebno, da se izogne presenečenju. Okoli 20 so se pričeli bližati »Italijanskemu domu« komunisti, večinoma italijanske narodnosti, da bi vdrli v poslopje. Tedaj je posegla vmes policija in jih skušala zavrniti. Komuni ti pa se niso dali odgnati in so se spustili s policijo v boj. Metali so nanjo kamenje. Nekaj polistov je bi ranjenih. Nato so prišli policiji na pomoč novi oddelki in z njihovo pomočjo se je posrečilo končno zavrnuti komuniste. Aretiranih je bilo nekaj antifašistov. Še le okoli polnoči je nastal mir okoli fašistične stavbe.
Napušteno selo
Tamo, gdje nekada sunce nam sjaše 1 zvjezdice drage nad zemljom nam cijelom-Tamo je ostalo seoce naše,
Ah, seoce milo sa crkvicom bijelom.
Tamo daleko, gdje sunce sad tone,
A vjetrovi huje i lome sve jače.
Tamo sad suze se toče i rone I nevoljno srce sveđ plače i plače.
Splavi na ialu 0 konop se njišu I dršču u noći ko svezano roblje,
Jablani sjetni na cesti uzdišu I pupolje siplju na beskrajno groblje.
Vratnice trošne, ko utvare plave,
O prozore vise, gdje bosiljak vene,
Vrata svud stara, bez ključa i brave,
Sveđ škripe i tuku 0 pragove zdene.
A pseto na dvoru, kud strehe se ruše,
I zavija bono, i zove i plače...
U noći bez zvijezda, u selu bez duše — Kud vjetrovi huje sve jače i jače!...
J o s. A. Kraljić.
„GORNJE MESTO"
PAR BESEDI OB NOVI KNJIGI BOGOMIRA MAGAJNE
Na prvo vprašanje: kaj je dala in kaj daje danes Primorska slovenskemu narodu na kulturnem polju, nam ni treba povešati pogleda. Mimo lahko povemo, da njen doprinos k zakladu slovenske znanosti, književnosti in umetnosti sploh, ni ravno majhen. Imamo Rutarja in Kosa, Gregorčiča, Preglja in druge... in v mladih slovenskih borbenih vrstah srečamo imena umrlega pesnika Srečka Kosovela in Bogomira Magajne.
Lahek je odgovor na to prvo vprašanje; delavci in klicarjl so se rodili, rasli in delali, torej so.
Drugo vprašanje pa je: kako mi poznamo svoje delavce in kje se izgublja njihov klic. Pri tem moramo vedeti predvsem tole, da umetnost ni tu zaradi umetnosti same in da umetnost ni vzklila iz umetnosti; ampak da je zrasla iz življenja in je sad življenja ter seje v življenje za življenje. (Vsaka umetnost je odraz dobe in rodu. — Cankar). Zdaj to vemo. In zato, kakor smo spoznavali Kosa in Rutarja, ki sta nam odkrila življenje davnine, Gregorčiča in Preglja, delavce minulih dni, ravnotako pa moramo, in to še tembolj, spoznavati naše sodobne sinove, ki sekajo iz ran današnjega časa,_ ki odkrivajo današnjo družbo, ki kažejo današnjega razrvanega človeka iz prosvetljenih dni XX. stoletja; moramo spoznavati te naše brate po borbi in po upanju, naše klicarjé novih dni.
To sta dve vprašanji. Vedeti prvo je lepo. Poznati drugo pa je še lepše, in še več — dolžnost,
Bogomir Magajna je človek s Krasa, nekako brat rano umrlega Srečka Kosovela, pesnika borovcev, grenkega brinja in golih žalostnih kraških gmajn, že s tem, ker rečem, da je Magajna naš, veste da je mlad; in v mladini so novi dnevi. Mlad je Magajna in delaven. Piše že dolga leta. Njegove črtice in novele smo srečavali tudi v naših primorskih revijah (Naš čolnič, Goriška Mladika). Danes pa beremo njegova dela v vodilnih slovenskih revijah. (Domu in svetu, Mladiki in drugod). Predlanskim je izšla njegova prva zbirka »Primorske novele« (Izdala in založila Mohorjeva družba — Celje), že naslov sam pove iz katerega kosa zemlje ljudje so v teh novelah in komu je zbirka namenjena. V jeseni izide njegova druga zbirka novel »Bratje in sestre« (Založba ista, kot. »Prim. nov.«). Tudi v tej zbirki Magajna ni pozabil na svoje Primorce. Tudi mladinski pisatelj je Magajna. Stalno sodeluje s kratkimi črticami v mladinskem mesečniku »Naš Rod«, ki je tržaški begunec »Novi rod«. V jeseni pa izide pri Mladinski matici v Ljubljani njegova daljša pravljica »Brko-nja čeljustnik«, ki je dobila prvo nagrado, razpisano od »Mladinske matice« za mladinsko knjigo. Najširše pa se je razmahnil Magajna z naj novejšim in najdaljšim svojim konceptom — s povestjo
»Gornje mesto«
Gornje mesto! Povest iz zagrebškega življenja, jo nazivlja pisatelj sam. Gornje mesto pa za me ni ne novela, ne povest, :hè roman, zame je samo ž.i vi j en j e, krik današnjega življeiija. današnjega človeka, krik izkričan z vso odkrito
goloto iz bolečine v bolečino po luči, po novih dneh. Gornje mesto je slika zagrebškega mesta, slika vzeta na način ptičje perspektive, tako, da na hišah ni streh in ne v hišah stropov, da je jasno viden najtemnejši kot grozodejstva in ponižanja, in človek, ki plava v tej temi, je nag, da se mu vidijo misli in duša. Slika zagrebškega mesta, bila pa bi lahko slika kakr šn e g akjolisi b odi mesta v katerem živita Slovenec in človek.
Veliko je bolečine v tej knjigi in veliko je žalostnih spoznanj. Bridko je a vendar smo . slabiči, večni izseljenci, »rod prokleti — rod ciganov«, »ki so preganjali svoje preroke in zavrgli pesem gora in neba. Celo svoje besede jih je sram. Naj jim damo kruha? V sitosti ni odrešenja, Marija. Naj jim damo bič, da se bodo branili? Pokleknili bodo na tla in rekli: »Na bič! Tepi nas, o gospodar!« Dajmo jim kar hočemo: »Zbirali bodo denar za muzej in rekli: Tako in tako je mislil, in bodo odšli v kavarno na partiju taroka«. Danes »ljudje hočejo, da se utope, da pozabijo svojo pravo govorico, svojo dušo«. »Tisoči so zatajili sebe. Druge jè pograbila noč in jih davi s svojimi mrzlimi rokami«. — Toda kje naj dobim s slovenščino službo? Samo natakarica ali pa dekla sem lahko. Te pa morajo biti za vse«, pravi natakarica Anica. — »Prosim te, ne preklinjaj me! Ne govori slovenski z menoj! Nočem, da bi gostje vedeli, da sem Slovenka; kajti potem bi ne žalili samo mene, apipak tudi moj do m«, pravi Liha v pozni polnočni uri v baru. Rešiti, toda kako. »Sto se jih pripelje v to meato vsak dan. da si poiščejo sreče, a tonejo v črne dni«. Rešiti narod in re-
šiti človeka. — »Da, da! Najprej raztržejo človeku vse srce, ki ga ima, potem ga pa vržejo na cesto. Enim tržejo srce, drugim možgane, nam delavcem roke. Tako je, niti srce se jim ne smili!« pravi delavec v Prehrani in misli, da bo Mici čez dve leti že dobra za tovarno papirja. — Tudi Danica, sestra iz Primorja je v tej knjigi. Umrla je in še vedno živi. Tu je eno vprašanje za nas, vprašanje naših duš in našega srca. »Jaz sem pribežal iz Primerja in sem ugasnil tukaj«, pravi Simon in proda gosli, svojo pesem, proda — za kruh. Koliko jih je že ugasnilo, koliko jih že prodalo svojo pesem, zavrglo Marijo, Jelko in Danico, ter se zaprlo »za ogrado«.
Spričo teh treh boli se je treba podati na pot. »Pojdite na križpotja, v beznice in v vse stolpe, kjer je tema in jim govorite o roži hjacin-ti in da je mogoče tudi skozi majhno lino priklicati luč«. Darujte luč tudi drugim, da »se sami ne skrijete ob njej in ne utonete v morju čustev». Pojdite »da jih boste spoznali in jim v tujini zidali dom, ob katerem bo zopet njihova beseda svobodna in vesela«. Ne pustite, »da jih tujec ljubi na način, ki ni ljubezni prav nič podoben«. Stopite izza »ograde, kamor so vas zaprli, da ne bi videli vsega« in »naredite ljudem, da bo njih breme sladko«,_ Povejte jim: »Dovolj dolgo so te zaprli v to sivo zidovje; dovolj dolgo so pili tvojega telesa kri; dovolj dolgo so brisali blato svojih čevljev ob tvoje srce. Besedo in dušo so. ti hoteli vzeti, a rečem ti: Vstani, dekle predmestja, in odpotuj z menoj, da ne bc v tej sivi tujini ginilo tvoje teio. da ne bo venela tvoja duša, da ne bo umrla tvoja beseda. Vstani, dekle iz predmestja, da te
Organizovana aktivnost
EMIGRANTSKE ORGANIZACIJE V POMLADI 1932.
BORBA ZA LAJŠANJE EMIGRANTSKE BEDE. ZVEZE Z ANTIFAŠISTIČNIMI SILAMI, BRATSKI ODNOŠAJI Z EMIGRACIJO V AMERIKI. NA DELO ZA SVOJE GLASILO, KONGRES 4. SEPTEMBRA, EMIGRANTSKE LEGITIMACIJE. NOTRA-NJE-POLITlCNA NEUTRALNOST, KOLONIZACIJA IN ZAUPANJE V BODOČNOST.
Po ožjih krajevnih sestankih se je zbral koncem letošnje zime, meseca aprila, v Zagrebu širši svet Zveznega direktorija, da prouči razne probleme, ki so se nakopičili tekom zimskih mesecov in ki čakajo skorajšnje rešitve od strani vodtsva emigrantskih organizacij.
Borba protiv brezposelnost Največ odmeva v tej seji Zveznega direktorija je našlo poročilo o borbi proti brezposelnosti emigrantskih mas ter o neprestanih poizkusih Zveznega vodstva priskočiti z izdatno pomočjo karitativni akciji naših podpornih odborov na pomoč. V enournem referatu ie Zvezni predsednik dr. Cok poročal zbranim članom direktorija o poteh, smereh, načinih in poizkusih, da bi se vedno na novo prihajajoči beguncem iz Julijske Krajine zagotovila vsaj v prvih časih njihovega bivanja v Jugoslaviji možnost dostojnega človeškega življenja, dokler ne bi dobili kake zaposlitve. Prav v vse podrobnosti te svoje delikatne in odgovorne misije je vpeljal predsednik prisotne, tako da so uvideli, da se je s strani ožjega emigrantskega vodstva prav vse napravilo in poskušalo, da bi se .še pred preteklo zimo rešil ta najvažnejši problem emigracije. Zato so vsi navzoči izrazili predsedniku polno priznanje za njegovo dolgotrajno potrpežljivo delo na karitativnem polju in istočasno odobrili njegov predlog pcdvzeti skupne nove, skrajne in edino možne korake za rešitev tega vprašanja.
Nadaljno predsednikovo poročanje o mednarodnem političnem položaju z ozirom na politične in administrativne cilje je le potrdilo sumnjo, da so vsi razni znaki prisilne omejitve emigrantskega delovanja le nujne posledice za nas poslabšanega političnega položaja. Zato je bilo med člani direktorija le debatiranje in določevanje raznih načinov delovanja emigracije, dopustnih v obstoječih, političnih razmerah.
Politični stiki z antifašizmom.
Iskanje stikov s politično in Pa tudi krvno sorodnimi emigrantskimi skupinami V inozemstvu je prineslo do poglobitve odno-šajev z antifašističnimi, italijanskimi skupinami v raznih evropskih državah ter prav prisrčne, bratske odnošaje z našo silno številno, borbeno, pridno in agilno emigracijo v Južni Ameriki.
Poglobitev odnošajev z italijanskimi antifašističnimi skupinami je pripeljalo do prepričanja o potrebi izdelave skupnega borbenega in političnega^ pakta. Odnošaji z južno-ameriško našo emigracijo pa so pokazali potrebo razširjenja sedanjih okvirjev jugoslovenske emigrantske organi-zaciie na vse drobce naše emigracije iz Julijske Krajine, raztresene v svetu.
Bodoči kongres bo moral doprinesti formalno rešitev z izpremembo pravilnika. da bo tudi naša emigracija izven Jugoslavije našla zavetje v celotni, skupni organizaciji.
Na vodstvu emigrantske organizacije pa bo, da prinese v celotno novo organizacijo duha in skupnih smernic za skupno delovanje ameriške in jugoslovenske emigracije iz Julijske Krajine.
Savezno glasilo »ISTRA« Štirimesečno življenje lista »ISTRA« kot organa Zveze ie pokazalo vse vrline te
spremembe pri listu, ni pa tudi zakrilo vseh težav, ki nastajajo z izdajanjem rednega, obširnega glasila. Vsi člani direktorija so priznali s pohvalo,
da je list »ISTRA« pisal čisto v duhu emigrantskih organizacij in da je bii dovolj verno zrcalo emigrantskega življenja, v kolikor so posamezni deli emigrantske organizacije hoteli in imeli volje sodelovati pri listu.
Slovenski del emigracije mora priznavati, da je slovensko dopisovanje v list še dosti pomanjkljivo, neorganizirano in da je zlasti njeno poročanje o prilikah v slovenskem delu Julijske Krajine le sporadično, brez vsa. kega sistema in zato dostopno marsikateri upravičeni kritiki.
V celoti pa list sijajno izpolnjuje svojo nalogo, kar posebno dakazujejo vedno hujši napad fašističnega časopisja proti njemu.
Za vodstvo .lista v duhu emigrantske zveze ter za njegovo pravilno stališče napram fašizmu gre posebna hvala njegovemu uredniku.
Kot je v splošno razveseljiva bilanca redakcijskega dela lista, tako je dosti manj ugodna upravna stran lista. S tem da je list »ISTRA« postal glasilo emigrantske Zveze, se je sicer v izdatni meri povečalo število naročnikov, se niso pa v isti meri povečali dohodki lista. Radi hude gospodarske krize niso tudi inserati lista doprinesli onih dohodkov. katere je uprava pričakovala.
Vodstvo lista se je zato skupno s kon-sorcijom lista našlo pred težko nalogo, najti v sedanjih časih način, kako omogočiti listu nadaljno izhajanje, če mogoče v sedanji povečan’ obliki. Predsednik je bil od direktorija pooblaščen da zastopa Zvezo na sejah listovega kon-sorcija. Enodušna je pri vseh članih direktorija in pri vseh uvidevnih vodstvih posameznih emigrantskih organizacij misel, da
list mora živeti, ker je potreben emigraciji, prepotreben našemu narodu v Julijski Krajini, neprijeten, ter škodljiv fašizmu. Celotna emigracija mora napreci vse sile, da do konca leta z zadostno naročniško akcijo omogoči obstoj lista.
Radi vsesokolskega izleta v Pragi v mesecu juliju ter radi neznosne vročine v mesecu avgustu se določi datum L. emigrantskega kongresa na 4. september in sicer. v Beogradu kot določa Zvezin pravilnik. Ravno radi obstoječih mednarodnih prilik se ne more razširiti baza kongresa, kot je bilo prvotno mišljeno z udeležbo Nemcev in dodekaneških Grkov, ter se zato vrši letošnji kongres le v okvirju jugoslovenske emigracije iz Julijske Krajine.
Vse svoje hibe je Pa pokazalo imenovanje in sestava posameznih odsekov, iz članov stanujočih v najrazličnejših mestih Jugoslavije. Radi oddaljenosti in s tem zvezanih potnih stroškov niso mogli odseki započeti delovanjS kot ga je zamislil zanje pripravljalni emigrantski zbor v Zagrebu. Zvezne legitimacije Kot veliko olajšavo za naše brezposelne, emgrantske mase pa smatra direktorij uvedbo uradnih legitimacij. V Franciji so bili naši emigranti deležni že pred leti francoskih uradnih »cartes d’iđentites«, medtem
povedem k novi pomladi, ti kri naše krvi, ti misel naše misli!«
Toda tistemu, »ki je ukazano, da piše pravo besedo, je ukazano tudi potovati, po stezah, po katerih bi si drugi razbili dušo in telo. Tistemu, ki je ukazano, se ne more izogniti teh steza, in le njemu je dano govoriti veliko besedo, ki potuje skozi tisoče src«. Ta pot pa je težka. Simon se znajde sredi mesta brez stanovanja, brez hrane in se zave, da je »brezdomec, človek, ki ga lahko vsak stražnik vpraša po stanovanju; in ne bo vedel povedati, kje biva«. »Mati pa je daleč, dom je daleč in domov za mejami ne sme, odkar je spoznal, odkar je napisal tiste stvari. Vendar Simon ni mrtev. On je »potepuh po volji vseh mogočnih carjev«. Pije, pleše, poje, pozablja v vinu; Prodal je gosli »z nasmehom, kakor jih prodajejo ljudje njegove vrste«, toda pesem je ostala v srcu in slika Marije je v duši.
Treba je iti na pot, treba, je delati, upati in verjeti. Saj bo Jurkica že učiteljica novih otrok, »v delavskem dolu in v temnih ulicah in v Josipovcu, kjer je ponižani del mladine se porajajo resnične misli za bodoče dni«. »Lina ima službo. Ni še plačano delo njenih rok, a Lina bo sestra tistim, ki se bodo borili za veliko usodo bodočih dni«. Nikolaj Benčina je spoznal in ne »bije več z nelepimi, kričavimi zvoki sedanjih dni v njeno (Erikino) lepo dušo«. Tudi Krilan gre v Francijo med naše. Da, treba je spregledati, vedeti: »Stopetdeset tisoč življenj utriplje tu doli sedaj!« »In mnoga med njimi ne smejo imeti srca!« Kalijo se jim zenice in obupavajo. Treba je teči za njimi in jim prekrižati pot, dati jim lepo bese-
ko bodo v Jugoslaviji šele sedaj izpolnjevale isto nalogo legitimacije (objave).
Z legitimacijami bodo lahko naši emigranti potovali iskajoč dela, ne da bi , bili izpostavljeni raznim sitnostim. Uvedba legitimacij pa bo tud' služila statističnim ugotovitvam o našem emigrantskem gibanju.
Emigracija in jugoslovenska notranja politika.
Ni ostalo nedotaknjeno tudi prehajanje k novim notranjim političn'm prilikam v Jugoslaviji, napram katerim zahteva Zvezin direktorij najstrožjo neutralnost emigrant, skih organizacij dopuščajoč seveda svojemu članstvu kot posameznim individuom, toda ne v zvezi z emigrantsko (organizacijo) popolno politično svobodo udejstvovanja. Kot aksiom pa. postavlja integritet obstoječe jugoslovenske države.
Kolonizacija.
^Predsednik dr. Cok nakratko razlaga še težave, ki jih mora prebresti emigrantska kolonizacijska akcija v Bistrenici na Vardarju ter zato svari razne podobne poizkuse kolonizirania v Južni Srbiji, da se ne spuščajo v resno koloniziranje s pritegnitvijo številnih emigrantskih družin, dokler si n so zagotovili izdatne gmotne in moralne pomoči kolonizatorskih oblasti. Apel direktorija pa izveni v opozorilu vseh emi-emigrantskib družin, ki mislijo na naselitev v Južni Srbiji, da resno in trezno premislijo, preden se odločijo za pot v Južno Srbijo.
Veseli znaki.
Postopna organska rast emigrantske organizacije po celi Jugoslaviji, medsebojno sodelovanje posameznih emigrantskih edinic po bližnjih pokrajinah
ter veselo in nadebudno poganjanje omladinskih organizacij. pojavljanje mladih sil v emigrantskem udejstvovanju
so, kljub izrednim težavam, veseli znaki, gotovi poroki za naše neizbežne uspehe pri dosegi naših visokih ciljev.
(Zveza Jug. Emig. Organ, iz Julijske Krajine v Beogradu).
do. »če bi mi vsaj nekaj lepih besed govoril, bi se upala upreti vsemu svetu!« pravi Jelka.
To je knjiga Bogomira Magajne, ki je sicer končana, vendar pa pusti v človeku veliko vprašanj. Tu so »Marija, duša voditeljica, Jelka sestra vseh bednih in trpečih in Danica sestra iz Primorja». Toda, kje so sedaj tisti ljudje, ki jim bodo šli naproti z razprtimi rokami in se stavili v veliko nepremagljivo fronto na poti k Gornjemu mestu?
Gornje mesto je knjiga za vse, živ-|jei potekla iz redova omladine, u prvom 1 jenska in živa knjiga. Magajna je re(ju 0(j dosadašnjeg našeg pročelnika
GLAVNI GODIŠNJI SASTANAK OMLADINSKE SEKCIJE DRUŠTVA »ISTRE«.
Kako ie bilo najavljeno, održala je Omladinska sekcija društva »Istre« u Zagrebu prošle nedjelje svoj glavni godišnji sastanak. Dvorana »Kola« bila je dupkom puna istarske omladine, medju kojom je vladalo veliko interesovanje za ovaj prvi glavni sastanak iza osnutka sekcije.
Sastanak je otvorio u otsutnosti pročelnika Cerovca njegov zamjenik omladinac Žerjal. Ispričao je pročelnika, koji je zapriječen bolešću, i pozdravlja prisutne pret-stavnike društva »Istra«, Odbora za kolonizaciju istarskih izbjeglica i Jugoslavenske Matice.
Tajnik sekcije Ante Rojnić pročitao je svoj opširan izvještaj o radu sekcije. U izvještaju je medju ostalim rekao: »Početkom mjeseca septembra pr. god. dobili smo pročelnik Cerovac i ja mandat od upravnog odbora društva »Istre«, da povedemo medju omladinom društva »Istre« akciju oko organizranja omladinaca, koja će moći da se aktivno posveti radu u općem našem emigrantskom gibanju na korist svima nama jedne i zajedničke stvari. Nije potrebno istjcati od kolike je važnosti da i mi omladina, koje imade svakim danom sve više u emigraciji, aktivno udjemo kao organizirana skupina mladih ljudi u naš emigrantski život, da u naše dnevno zbivanje unesemo mladenački elan, polet, vjeru i idealizam. Nije potrebno danas niti naglašavati opravdanost jednog takvog koraka, učinjenog prije nešto više od pola godine dana, jer kasniji razvitak naše omladinske sekcije i nastojanaj novih omladinskih organizacija tamo gdje nisu postojale, a tamo gdje su postojale, novo, snažnije i jače njihovo bujanje pokazuje da je u naše emigrantske redove ušao novi i poletniji duh, koji se osjeća upravo od sve većg učešća omladine u redovima naših emigrantskih organizacija. Ta je pojava toliko značajna da je suvišno išticati daljnje prednosti takvog rada i da je suvišno dalje dokazivati da je i naša sekcija pokazala pravo svog opstanka. Ja sam slobodan da istaknemo činjenicu da je inicijativa za takav rad, odnosno za osnutak same sekci-
obsodil in živa knjiga. Magajna je ki plava v empiričnih svetovih. Treba se je približati narodu s knjigo življenja in resnice, ki bo razumljiva. To dejstvo še bolj potrjuje, da je Magajna vse svoje tri zbirke založil pri Mohorjevi knjižnici ki je med Slovenci zelo razširjena. Ne smemo pa misliti, da je narod ostal zmerom na istem mestu spisov Andrej čkovega Jožeta, tam več da gre s časom naprej.
Osebe v knjigi so žive, nekatere kakor Simor in Jelka naravnost iskristalizirane, tako, da se mi zdi kar se tiče Jelke odveč tisti opomin (Bravec naj.. str. 113) pri 15. poglavju. Magajnov jezik je lep, toda za vso to črnino se mi zdi premehak in presvetel. Toda kaj bi... Cankar je rekel: Recenzent je ogledalo v katerem kaže umetnik narodu pomen in namen svojega dela. »In kritik naj govori občinstvu, ne pa umetniku!« — Tisk knjige je lep, papir močan, oprema okusna.
Vsem Primorcem knjigo priporočam in upam tudi, da bodo segli po njej, — saj smo pa tako potrebni Marije, s katero se napotimo k rešitvi Jelke in Danice,, v nove dni.	Ciril Kosmač.
brata Ante Cerovca.«
Govoreči o svrsi i načinu rada sekcije tajnik Rojnić iznio je ovo: »Svrha je naše sekcije, kako je uostalpm ocrtana u našim pravilima, razvijanje društvenosti medju našom omladinom i gajenje interesa za sva ona pitanja koja su za nas odnosno za naš narod u Julijskoj Krajini od interesa.«
»Zbog podjele rada. koja mora biti glavni princip u svakoj organizaciji, i mi smo rad u sekciji zamislili i kušlai provoditi u pojedinim pododsjecima. Tako je došlo do osnivanja diletantske i manđoli-nističke podsekcije, podsekcije za izlete, a uredili smo i knjižnicu, a u najnovije vrijeme i ženski pododsjek, da pružimo našim sestrama mogućnosh za rad u pitanji-mt, koja spadaju u djelokrug isključivo ženskog zanimanja.« Tajnik nadalje ističe da je uza svu podjelu rada unutar sekcije, članstvo ostalo povezano u jednom čvrstom i zajedničkom kolu, prožetom jednim osjećajem. »Taj osjećaj skupnosti i zajednice zamišljen je već u prvom početku već i time što smo stali na danas jedino ispravno gledište, naime na više nego na demokratski princip u običnom smislu riječi, što smo nastojali da se u sekciji provodi načelo jedinstvenosti i solidarnosti, koja
nas veže po krvi, porijeklu i tradiciji, koju vučemo od naše seljačke rodne grude, ne praveći nikada nikakve medjusobne razlike. Vanjski izraz toga jest i to što smo jedni drugima braća odnosno sestre, dakle »ti« bez obzira na stalež i spol.«
»Sekcija je, da razvija društvenost medju članstvom, priredjivala tjedno po jedan sastanak (obično subotom), zatim je priredjivala izlete. Sastanaka je održano 23 na broju, gdje se je dalo prilike omladini da se uputi u naša najaktuelnija pitanja.«
»Spominjem i dvije čajanke, koje ie sekcija priredila, zatim priredbu na Badnje veće u zajednici sa Istarskim Akad. Klubom. Sa Istarskim Akad. Klubom priredili smo j uspjelu komemoraciju naših mučenika n Novinarskom Domu. Od većih priredaba spominjem predavanje saveznog predsjednika dra. I. M. Coka, što ga je nedavno' održao o našim emigrantskim dužnostima.«
»Članova naša sekcija imade sada 150 upisanih.«
Izvještaj Ante Rojnića primljen je živim odobravanjem. Prelazi se zatim na čitanje blagajničkog izvještaja, koji čita blagajnica Hermina Macuka. Društvena blagajna je aktivna, ali većih prihoda, što bi omogućilo sekciji da razvije svoju dielat-nost, zasad nema.
i JzJzvieštaia diletantskog pododsjeka, koji cita vodja pododsjeka Ante Rojnić, vidi se da sekcija raspolaže s lijepim brojem sposobnih sila, koje se mogu upotreb'i-ti i za veće nastupe. Dosad je nastupila prigodom zabave H. P. D. »Triglav« u februaru jednim manjim šaljivim komadom.
Izvještaj ženske podsekcije čita Ljubica Lazanc, stud. filozofije. Podsekcija je osno-vana pred dva mjeseca, a danas broji 32 clanica. »Kao prvu točku svog programa — rekla je Lazarićeva — uzela si je podsekcija u dužnost da vodi brigu o istarskoj djeci. Budući da ta djeca pohadjaju ovdašnje pučke škole, to malo čuju 0 Istri i skoro sasvim se otudjuju, ukoliko nemaju istarskih učitelja, žato smo odlučile da svaku nedjelju priredjujemo izlete s tom djecom, da ih učimo istarske pjesme deklami-rati i pjevati, da im pripovijedamo o Istri... Pošto ima najviše istarske djece na okupu na Trešnjevci i na Pongračevu, odlučile smo da se tamo sastajemo. 17. IV. imale smo sastanak s roditeljima tamošnje djece. Bilo je prisutno preko 20 ljudi, koji ođobrise našu namjeru. Nakon 14 dana imale smo prvi sastanak s djecom. Okupilo se 45 djece, s kojom smo išle na izlet. Djeca su nam na izletu deklamirala, pjevala istarske pjesme i mora se priznati da su ta djeca pravi mali Istrani_____«
Iz izvještaja vidi se, da su omladinke pravo shvatile svoju zadaću i požrtvov-nošću, koja zadivljuje, dale se na posao. Lazaricevoj se je mnogo odobravalo.
na^nilžniia " Krizman£ić upozorio je na način, na koji mogu Istrani u Zagrebu doći
,knjižnice- Omladinska sekcija raspolaže danas sa 250 knjiga, a povela je akciju da prikupi naročito one kniige, koje se odnose na naša pitanja.
Pošto su nročitani svi izvještaji i primljeni s odobravanjem, predložio je brat Lupine u me nadzornog odbora, da se da-
iednoglJasnoCprimaJ0m	CfanStv0 to
Nakon toga prihvaćaju se neke promie-
stvo” ZntT' ”lk-U' k0i j Se odnose na član-sekciieZmn?pUVfSe 15 ČIa,nom mladinske
navršio™ god ' omIađinac' k°ii niie
,,»AZ-b0r IJovog .odbora Protekao je u naj-s5g!asn.osti- Predložena je jedna li-
nrnnif5-uranrie i’™1’ odbor:	Liubo Cargo,
pročelnik. Prodan Zvonimir, zamjenik
tajnik	0pašić Ivan>
tajniK u., Grgič Željko, blagajnik I Pp.
rosa Josip, blagajnik II., Lipušček Viktor
poslovodja. Nadzorni odbor čine: Cerovac
Ante, Rojnić Ante i Piego Josip. VaC
ćaip rG r« ?reuzima dužnost i Obe-caje da će nastojati svim silama da omladinu vodi postavljenom cilju. Vremena su
feTnnhfpA3’- aI' omIadina ne smiie klonuti, er pobjedjuje samo onaj, koji vjeruje u ispunjenje svojih ideala.
.. u eventualijama uzima riječ brat Zaha-nja. On se osvrće na uspjeh rada Omladin-
k-I3e 1 n?p,osf ističe Ponosan rad dosadanjeg pročelnika Cerovca, čijom se ie
vaniS •StarSua nmladina u Zagrebu or-gamzirala i ovako snažno afirmirala. Pređ-
m-pf 5 5e ,Ceircu ,izrazi Posebno priznane i zahvala, što skupština oduševljenim pljeskom prihvaća.
Omladinac Lipušček čita svoje predlo-
J-lede . reorganizacije socijalnoga rada medju emigrantima. Mi ćemo se na njegova jos osvrnuti.
vi.Nak0” t0.?a>. V sat popodne, kad se X‘šTe "ltk0..?,le. javbao za riječ- pročelnik Cargo zaključio je ovaj glavni sastanak.
KRAPINSKE
TOPLICE
Termalno ljekovito kupalište usred divnog Zagorja. Preporuča se za mnogobrojni posjet kupalištu! zakupnik restauracije, bivši restaurator i ka-vanar »Narodnog Doma« u Puli Grga Basletić.
Prvi redni občni zbor Delavskega prosvetnega in potpornega društva „Tabor“ v Ljubljani
(Konec)
Tov. tajnik S k r a p Milko povda-ija v svojem poročilu, da je eno leto dela in borbe za nami. Naše izkušnje so se v tem letu pomnožile spoznali smo vse težave in križe, spoznali pa smo tudi, da je v nas še mnogo moči, ustvarjajočih kljub težkim časom. Mladina je vedno oni učitelj, ki stopi naplan v temnih trenotkih narodne usode.
V	letu 1931 se je pojavilo prebujenje naše emigr, mladine, novi pokret ki ga doslej še nismo imeli v zgodovini slovenske mladine.
V	obrambo narodnih pravic je vstala delavska mladina, ki koraka ob boku akademske in celo pred njo in ustanavlja svoje organizacije.
Preteklo leto je pometlo s staro miselnostjo, hmarsko, pohrbtnost cestne in kara-sniške debate preteklih let so se umaknile pred resnim delom, pred idejo, pred ljubeznijo do rodu in zemlje. Segli smo si v roke in šli na delo ,da pomagamo drug drugemu.
Preteklo priborno dobo delimo v d v a dela. Prva doba notranjega dela in druga ko smo stopili v javnost. Prehod tvori prva prireditev 16 julija 1. 1. Prva doba je bila doba preiskušanja nas samih in vzgajanja zavesti, da je naš dom tam preko. Druga doba pa se izraža posebno v delu na socijalne polju — zbirati sredstva in pomagati bednim. Vsporedno s tem pa je šlo tudi kulturno in narodno obrambno delo. Vpeljali smo demokratičnost in največje bratstvo med članstvom, ki je prišlo posebno do izraza na izletih. Ljubljana je od ne-kadej središče vsega življenja je postala isto tudi v našem pokretu. Tabor je postal vzor vsem organizacijam in osrednje gibalo vsega dela. Na meddruštvenem sestanku 13 decembra ki je bil nadaljevanje mlad. tabora v Trbovljah — je padla ideja čim ožjega sodelovanja. Vršila se je potem še skupna seja 28 dec. sestanek 24. 1. 1932 in seja 13. 3. 1932. Na vseh teh sestankih smo raspravljali o svojem delu.
Da je moglo društvo tako uspevati leži zasluga na članstvu. Odbor ne bi pomenil nič brez razumevanja in zanimanja članstva. To nam je bilo v priznanje, da delamo prav, kar potrjuje tudi 557 i s p o 1 -njenih prjave za pristop. Notranje delo se je razdelilo v odseke: prosvetni, dramatski, godbeni, turistični, pevski, na-rodno-obranbeni in hranilni. Nekateri so delovali, nekateri delujejo, drugi pa so umrli. To je vedno tam kjer življenje teče svojo pot in skuša najti vedno nova sredstva za dosego cilja.
V	celi prošli dobi smo imeli 43 rednih članskih sestankov na katerih je bilo 31 predavanj s katerimi je članstvo spoznalo vse dogodke iz zgodovine in sedanjosti, ki so vplivali na našo usodo. Tako smo ob raznih prilikah dali svojega izraza tudi na zunaj. w
Največjega pomena pa je bilo socialno delo. Prva priredba nam je omogočila široko akcijo. Izreka pohvalo vsem darovalcem dobitkov in denarnih podpor. Padla je tedaj tudi Ideja prenočišča. Pregledali smo razne prostore, najbolj pa nam je šel na roko' mestni magistrat, ki nam je odstopil v najem parcelo, katero pa smo morali radi oddaljenosti žal odkloniti. Pozneje smo preuredili prostor v Kolegiji, letos pa imamo pred seboj nalogo, da to prenočišče razširimo na en ali drugi način. Prenočišče vodi poseben odbor ki ga tvorijo 3 člani »Tabora« 3 člani »Zore« in zastopnik odbora za nameščanje beguncev.
Socialno delo je bilo od prve prireditve dalje v neprestanem gibanju. Nabiralne akcije v neprestanem toku. Za zbiranje oblek smo podvzeli časopisno akcijo, za ostala sredstva pa štiri nabiralne akcije od katerih zavzemata 2 celo dravsko banovino. Pri zadnji akciji smo poslali nad 80 nabiralnih pol našemu učiteljstvu, z uspehom se jih je vrnilo 23, štiri negativne odgovore — ostale pa so menda romale v koš. To je slika — popolna in jasna!
Težko je dobiti danes sredstva o čemur smo se prepričali pri naših akcijah. Ni kriva tega samo kriza, ampak tudi brezbrižnost lastnih ljudi, do bratov.
V	težnji da se življenju primerno prikroji odbor in njegovo delo je prišlo tudi do spremembe v odboru in pri načelnikih »aznih odsekov.
Povprečna udeležba članstva na sestankih znaša 115. Odbor je imel 37 sej, 5 meddruštvenih, ki so bile smicane na inicijativo Tabora. Obdržalo se je 31 predavanj, s kioptično, 2 proslave primorske narodne pesmi, proslava 10 letnice vladanja Nj. V. kralja Aleksandra, proslava 13 letnice ujedinejnja, komemoracija 50 letnice Dobrilove smrti, ki smo jo priredili skupno s Klubom; raplski večer, komemoracije Gortana in bazoviških žrtev. Imeli smo ob teh prilikah tudi maše pri katerih je pel naš zbor. 23. avgusta smo organizirali mlad. tabor v Trbovljah, katerega se je udeležilo kljub slabemu vremenu 145 omladin-cev. Vršil se je tudi šahovski turnir. Skupno z »Zoro« in R.J.P.A. smo se udeležili odkritja spomenika Levstiku v Vel. Laščah, Vilharju na Planini, Kralju Petru v Ljubljani in ob teh prilikah smo položili vence. Priredili smo lepo uspelo Gregorčičevo akademijo, skupno z »Zoro« Martinov večer, Silvestrov večer, in pustno prireditev. Z odborom za podpiranje beguncev smo priredili božičnico na kateri je prejelo 120 brezposelnih hrano, obleko in denarne podpore. Isti večer so mandolinisti nastopili tudi v radiju. Sodelovali smo s pevskim zborom pri proslavi 60 letnice Maše Gromove in Iva Sancina, gostovali na prireditvi Za-
rje v Kranju, pri maši za pok. dr. Slavi-kom. Priredili večer emigrantske žene in mladine, ki je bil naš prvi programatski korak v javnost. Slišali smo tedaj, da je bodočnost našega naroda v pravih rokah v rokah nas samih. Ob tje priliki je bilo pogoščenih 120 brezposelnih. Tedaj smo navezali tudi stike s klubom koroških Slovencev. Priredili smo 5 celodnevnih in 9 popoldanskih izletov etc.
Exhibit izkazuje 406 dopisov, sutibit pa 157. Število ispolnjenih prijavnic znaša 557. Sprejetih članov je bilo 497, črtanih vsled odhoda 13, izključenih 8, odstopilo jih je 5, 23 pa jih še čaka da jih sprejme novi odbor. To so neizpodbitna dejstva.
Živimo v težki dobi in zato bo tudi delo v bodoče še bolj trdo. Tajnik je končal s pozivom na složno delo.
Sledilo je nato poročilo t a j ni c e tov. Slavice Lenarjev e, ki je poleg tajniških poslov vodila tudi akcijo obleke in perila. Od septembra, ko je stopila akcija za podpiranje brezposelnih tudi z obleko v življenje, pa do konca marca ko je stala omara izražnjena smo pomagali z oblačilom 5 družinam in 82 delavcem. Razdelili smo 20 parov moških čevljev, 8 ženskih in 2 parov otročjih ; '6 moških sukenj, 20 parov možkih hlač, 16 jopičev, 12 telovnikov, 24 parov moških nogavic, 13 parov ženskih, 6 ženskih oblek in 40 kosov raznega perila (srajc, hlač, maje) tako otročjega, največ pa moškega, poleg tega pa 4 odeje, ki služijo danes v prenočišču. To je bila dobrodošla pomoč in hvalevredna poteza društva — pomenben korak k cilju. Ob koncu izreka zahvalo vsem, ki so pomagali in darovali.
Blagajniško poročilo je podal tov. Kolarič Ito. Celotni denarni promet znaša 80.629.25 Din in sicer prejemki Din 43.292.70, izdatki pa 37.336.55 Din. Za podpore se je izdalo 98 prosilcem od meseca junija 10.871.50 Din, dvema se je plačalo stanovanje in 3 obleke. Za prenočišče se je potrošilo Din 200.—, za najemnino, za inventar 2715.25, in za popravila Din 1351.— ; skupno torej Din 6066.25. Prireditve so vrgle 10.743.50 Din, članarina 6.282.10 Din ostalo pa razne podpore in nabiralne akcije.
Tov. Mikolj Jože je kot gospo-dar poročal o društveneimetju.
Po končanih poročilih je tov. predsednik otvoril debato k kateri pa se ni javil nihče, nakar je dal poročila na glasovanje. Poročila so bila z viharnim odobravanejm soglasno sprejeta.
Sledila so nato poročila načelnikov. Za pevski odsek je poročal pevovodja tov. Venturini. Omenjal je gibanje pevskega zbora, njegovo sodelovanje pri raznih prireditvah in kratek načrt bodočega dela. O mandolinističnem odseku je poročal tov. načelnih Kolarič in o ženskem odseku tov. Lenarjeva. Poročila so v glavnem podana že v tajniškem poročilu. Omenjam samo delo ženskega odseka, ki je imel 24 sestankov. Njegovo delo je bilo tiho /a globoko in je pregalo ne samo v kulturno življenje, ampak tudi na socialno. Zbirale so obleke jih krpale in čistile. Končno poživlja vse tovarišice, da se v" bodoče bolj oprimejo dela in stisnejo svoje vrste.
Poročila načelnikov so bila sprejeta soglasno, nakar je sledilo poročilo uprave prenočišča katere je podal podpredsednik tov. Bensa. Očrtal je početek akcije za prenočišče, delo samo in se zahvalil onim ki so pomagali posebno pa stavbeniku g. T o m až i č u za vsestransko in obilno pomoč. On je edini izmed mnogih ki bi lahko dali a ne dajo.. Omenil je, da se bo prenočišče povečalo in razširilo, akcija je že v teku.
Tudi njegovo poročilo je bilo sprejeto soglasno in z odobravanjem. Sledila je nato nadaljna točka poročila revizorjev in razrešnica odbora. V imenu revizorjev je poročal tov. Strekelj Saša. V kratkem pregledu je orisal delo odbora in predlagal odboru razrešnico s pohvalo. Članstvo je predlog soglasno sprejelo z velikim aplavzom.
Tov. predsednik se je v Imenu odbora zahvalil tov. revizorjem za predlagano. Članstvu pa za podano razrešnico odboru. Prešel je nato k volitvam in poročal, da je bil na predzadnjem članskem sestanku izvoljen volitni odbor z nalogo, da pregleda naše vrste, sestavi kandidatne liste in provede volitve, nakar prosi načelnika odbora, da prevzame vodstvo občnega zbora.
Tov Brišček Ferdo prevzame vodstvo in odredi odmor v svrho razgovora. Po odmoru poroča, da sta bili predloženi dve listi, ki pa se razlikujeta samo v nekaterih odborniških mestih. Zapredsednika predlaga volilni odbor kakor tudi članstvo tov. Božiča Zadota za podpredsednika pa tov. Štreklja Sašo. Voli se vzklicno in oba sta bila izvoljena soglasno in z odobravanjem. V odbor pa so bili izvoljeni tov. Gaspari Peter, Skrap Franka, Kolarič Ito, Petaroš Tine, Brišček Ferdo, Kosmač Lojze in Ander Karl. Za revizorje pa tov. Bensa Andrej in Višnjevec Ivo. Po volitvah odbora- je prevzel vodstvo novo izvoljeni p r e d s e d ni k tov Božič, ki se je zahvalil članstvu za ponovno izkazano zaupanje in obljublja delati tudi v bodoče v kolikor mu bodo za nekaj časa dopuščale razmere — pozneje pa se hoče zopet popolnoma posvetiti naši sveti stvari. Prosi novi odbor, kakor tudi članstvo da ga pri delu podprejo, članstvo je odgovorilo in ga pozdravilo s ploskanjem
Nato so sledile volitve načelnikov odsekov. Za načelnika dramatičnega odseka je bil izvoljen tov. F i g a r Vekoslav, za načelnika pevskoga odseka tov. Škerlj Jože, za mandolinski odsek tov. Brišček Ferdo, za turistični odsek tov. Gregorc Milan, za literarni odsek tov. B a r i š i 5 Ivo — tovarišice pa bodo izvedle volitve na ženskem sestanku. Vsi načelniki so bili izvoljeni soglasno. Dnevni red občnega zbora je bil s tem izčrpan in tov. predsednik se po predstavitvi novega odbora vsemu članstvu ponovno, v imenu vseh zahvali za zaupanje in poziva vse na skupno in složno delo nakar zaključi uspeli občni zbor.
Popoldan se je vršil prvi pomla-dinski izlet vsega članstva pod Šmarno goro, ki je v vsakem oziru sijajno uspel in dokazal tudi na zunaj enotnost naše mladinske fronte.
PRIPRAVLJALNI SESTANEK ZA USTANOVITEV EMIGRANTSKEGA DRUŠTVA V ŠKOFJI LOKI.
Že nekaj let sem se je skušalo emigrante, bivajoče v Škofji Loki in okolici združiti v samostojno emigrantsko organizacijo, vendar pa vsi taki poizkusi niso do pred par dnevi rodili nobenega pozitivnega uspeha.
Šele pred dobrim mesecem se je posrečilo dobiti voljne in zmožne ljudi, ki so se izjavili pripravljene ustanoviti po možnosti tudi v tem kraju emigrantsko organizacijo. Na praznik Vnebohoda dne 5. maja ob 10 uri dopoldne pa se je vršil v Sokolskem domu v Škofji Loki pripravljalni sestanek za ustanovitev društva, katerega so se poleg domačega prebivalstva in emigrantov, bivajočih v mestu in okolici, udeležili tudi omladinci elani društev »Kluba jugosl. primorskih akademikov», »Tabora« in »Zore« iz Ljubljane in člani društva »Zarja« iz; Kranja.	' /
Na sestanku samem, katerega je otvc/ril emigrant omladitiec iz Škofje Loke, je bil podan referat: Cilji in pomen emigrantskih organizacij, katerega so vsi navzoči z zanimanjem poslušali in končno burno _ odobravali.	_bi ^
Po podanem referatu se Je razvila živahna debata med referentom in navzočimi, ki je imela namen razčistiti vsa mnenja in končno dognati ali je emigrantska organizacija v Škofji Loki potrebna, ali je možna in ali je primorsko prebivalstvo zadovoljno s tem, da se taka organizacija osnuje. Po končani debati, ki je bila vseskozi zanimiva in živahna, ki pa se i e ves čas kretala okoli stvari same, je bil dan na _ glasovanje predlog emigranta iz Škofje Loke, ki pravi, naj se v Škofji Loki osnuje omladinsko emigrantsko društvo in izvoli pripravljalni odbor, kateri naj sklepa in uredi vse formalnosti, ki so za ustanovitev potrebne.
Ta predlog kakor tudi predlagani pripravljalni odbor so bili soglasno sprejeti, tako. da smo vsi, ki smo bili navzoči in se popoldne s tovariši bivajočimi v Škofji Loki na družabnem meddruštvenem popoldnevu pogovarjali, odnesli vtis, da se bo tudi v tem kraju na Gorenjskem v najkrajšem času vršil ustanovni občni zbor, k* nas v drugo združi s tovariši iz Škofje Loke in nas vse podpre in podžge v boju za naše cilje in dosego naših stremljenj.	>
Večerni vlaki so nas na večer odpeljali na sever in jug, vsi pa smo odhajali veseli in v zavesti, da dan ni bil izgubljen, ampak, da se bo baš zaradi tega dneva jiaši fronti pridružilo lepo število novih svežih moči.
Dne 8. mala dopoldne se ’e vršila seja. na kateri se je konstituiral pripravljalni odbor. Tov. omladinec. član »Kluba jugoslov. primorskih akademikov« je pripravljalnemu odboru obširno razložil razvoj emigracije in vsestranske naloge društva.
Pripravljalni odbor je soglasno sklenil, da se vrši prihodnji sestanek, na katerem naj rojaki emigranti že sestavijo pravila, dne 22. maja t. 1. v prostorih Sokolskega doma v Škofji Loki.
Primorci in Primorke, ki bivate v Škofji Loki in njeni okolici, pridružite se društvu in ga podprite! Vse potrebne informacije dobite pri tov. Berdonu Danilu, na katerega se obračajte!
NEKAJ O DELU PRIMORSKEGA DRUŠTVA »ZARJA« V KRANJU.
Dne 15. marca je predaval v društvu tov. preds. »Tabora«, iz Ljubljane, Božič, O organizaciji naše emigracije.
19. marca, na Jožefovo le bila ob 10. uri dopoldne odslužena v župni cerkvi v Kranju služba božja za padle žrtve in naše neosvobojene brate. Maši so prisostvovali zastopniki društev v Kranju, člani »Zarje« pa tudi mnogo domačega prebivalstva, katero so k tej maši povabili posebni letaki. Po končani službi božji se je članstvo poklonilo pred spomenikom Bazoviških žrtev na kranjskem pokopališču in je prižgalo sveče.
Na velikonočni ponedeljek, dne 28. marca ie društvo priredilo intimen družaben večer, z nagovorom, deklamacijami in recitacijami. Potem pa se je vršila prosta zabava.
Nagovor Je imel tov. podpredsednik, ki je. tudi recitiral Kosovelove »Bo r e«. Deklamiral pa je tov. Kovačič Stanko, ka-tbrega tovariši in tovarišice že dobro poznajo. Večer se je vršil v društvenih prostorih in nas je združil z domačim pre-
Vi odlučujete
i niko drugi o torne da li će naš list izlaziti ili ne. O nikome »Istra« ne ovisi nego samo o Vama. Svaki pojedinac, pretplatnik, koji plaća redovito svoju pretplatu moše da s ponosom kaže:	Evo, ja pomažem
uzdržavati ovaj list! — dok bi naprotiv svakog onog, koji list prima, a ne plaća ga morala savjest da pete, jer on ruši i uništava ono što drugi s mukom grade.
»Istra« je jedini list, koji se sa-uzimlje za naš narod u Julijskoj Krajini. Ovo je jedini dokmnenat našega vremena, koji će ostati za historiju.
Vašim postupkom, time što list primate a ne plaćate ga, potkopavate njegovu eksistenca, onemogućavate njegovo izlaženje, upropaštavate tu posljednju našu poziciju aktivne borbe i jedinu akciju, koja daje nade našoj braći u Julijskoj Krajini.
Nije li to direktno podupiranje fašizma?
Razmislite o tome! Ispitajte svoju savjest!
Mi Vas ne optužujemo, nego Vas samo opominjemo, a Vi dokažite, da niste podupiratelj fašizma, nego borac protiv fašizma.
Učinite svoju dužnost, pošaljite nam bar jedan dio ovogodišnje pretplate, ne želite li da Vam list obustavimo. Ako nemate čekovne uplatnice idite na poštu i položite na naš čekovni broj 36.789 svotu, koju može te da nam doznačite.
bivalstvom, posebno z mlađmo. Večer je moralno in gmotno dobio uspe!.
Dne 5. aprila je v našem društvu predaval tov. Ciril Kosmač: O Primorskih pripovedkah in pravljicah«. Pozdravil nas je prav domače:
»Begunci in begunke pozdravljeni!«
Nato pa je naše bajke tako lepo in neprisiljeno povezal v celoto, da so vsi navzoči pili ono sočnost, življenje, ki iz njih veje in pozabili za kratek čas, da nišo doma.
19. aprila nam je predaval tov. Tarča n. ki se je po daljšem času vrnil zopet med nas iz Beograda, kamor je bil odšel.
Dne 1. maja popoldne je turistični odsek organiziral izlet na Sv. Jošt. Udeležilo se ga je več tovarišev in tovarišic, ki so se vračali zadovoljni domov.
Na praznik ,dne 5. maja pa so se član; »Zarje» sestali s tovariši »Tabora«. »Zore« in »Kuba jugoslovenskih primorskih akademikov« v Škofji Loki, kjer se je vršil pripravljalni sestanek za ustanovitev novega emigrantskega društva. Udeleženci so odhajali s prepričanjem, da bo v Škofji Loki kmalu vstalo novo društvo in se pridružilo naši emigrantski fronti.
Okoli spomenika Bazoviškim junakom na pokopališču v Kranju so pod vplivom pomladi in solnca vzcvetele tulpe, ki pričajo, da ni pozabljen. Tudi spomladanske cvetlice ga semiertje krase. Končno smo sedaj dobili tudi izdelano medeno ploščo, v katero so vklesana imena padlih, kraj in pa dan njihove smrti. Vse to pa prepleta krasno izdelana trnjeva krona. Ta plošča bo zamenjala dosedanjo, začasno ploščo iz mavca. Ploščo je društvu daroval naš iskre nprijatelj, tekstilni tiskarski majstor g. Ševeu, rodorn Čeh, a odličen prijatelj Jugoslaviji in vesten Sokol. Naj mu tudi na tem mestu za njegovo naklonjenost in dobroto izrečem najiskrenejšo zahvalo.
Ko bodo tulipani odcveteli, je obljubil zasaditi in okrasiti spomenik z zelenjem tukajšnji trgovski vrtnar, kateremu se tu najiskreneje zahvaljujemo In našim rojakom iskreno preporočamo.
Pred dobrim tednom je bilo končno podano celotno poročilo socialnega odseka od 1. decembra 1931 do 15. aprila 1932. Poročilo izkazuje sledeče številke in podpore:
V primeri z veliko bedo, ki je to zimo razsajala med našimi rojaki, je bilo to delo seveda le kaplja v morje, pokazana ie bila le dobra volja. Vendar se društvo zahvaljuje vsemu občinstvu, kj je v toliki meri pomagala, da je akcija vsaj toliko uspela. Upamo, da bodo slične akcije tudi v bodočnosti našle pri prebivalstvu sličen dober odmev.
Tovariši in tovarišice! Naša naloga ie velika, dolžnost odbora težka, stojte torej društvu ob strani, da bo moglo častno rešiti vse svoje naloge. Naj vas pri našem delu nič ne ovira, pomagaj kdor le more do našega končnega cilja! 1 r
Zarjaa
LJUBIDRAG GARClNA:
GRANICA
Mala je ovo pripovijest o jednoj velikoj ljubavi, koja se je dogadjala u najtežim danima naše Rijeke. Sve je u njoj jednostavno i toliko puta doživljeno, ali u tome i jeste čar ove pripovijesti, koju je napisao našim čitateljima poznati saradnik »Istre« g. Ljubi-drag Garčina.
Sunce se je uprav sklanjalo za Učku, kad je mali parobrod, što je stizao na Rijeku sa kvarnerske rivijere, dao znak piskom sirene, da je ušao u riječku luku. I dok je parobrod pristajao uz Adamičev gat, putnici sa palube gledali su prema obali, koja je bila prekriljena svijetom, i zacijelo, čudili se što je toliki narod izišao pred ladju, kojom, bilo je očigledno, nije nikome niko poznat stizao.
A kad su putnici sišli na kraj, svijet se sa obale gotovo u jedan mah razidie kao da je medju njega pala upaljena raketla.
Kad je Milan stupio na obalu, potraži pogledom djevoqjku, koju je čas prije promatrao sa palube. Nigdje je nije bilo. Svijet sa mola bio se je gotovo sav razišao. Velika kolona naroda kretala se prema gradu, sad ne više onako užurbano, već sporo, tromo, nadajući utisak posmrtne povorke.
Mladom je poručniku tada bilo pri duši kao da je izgubio igru. Potpuno uvjeren u svoju pretpostavku, prema kojoj bi ona djevojka i te večeri bila došla pred ladju zbog njega, — zaključi da je ona, ne ugledavši ga na ladji, otišla s mola još mnogo prije no što se je svijet bio počeo da razilazi. Tom vjerovanju davalo je podrške i to, što Ružičina lika ne mogaše ugledati na čitavom prostoru koji je mogao da sagleda.
I koliko je prije toga likovao, gledajući iz zaklonice onu, koja je unezverenim pogledima tražila nekoga po palubi ladje, toliko se je u taj par osjetio skršenim.
Stajao je nepomičan, griskajući usne. Pogled mu je bludio bez cilja. Pa se istiha tipko nasmije. A u tom posmjehu odražavala se sva gorčina njegove duše. Nasmijao se kao onaj, koji sam svojom nesmotrenoš-ću gubi najmilije.
I ujednom naglo odignu sablju i nekud bijesno stisnu ju miškom, da je od siline njegova udarca zazveketala lagana kov. Udari ravno, ne skrećući pažnju ni na koga. Po svemu je odavao utisak rasrdje-nog čovjeka.
Večer se je spuštala. Ustreptali život primorskog grada očitovao se onim svojim naročitim večernjim šumom, koji, bez prekida, ujednačenim tempom, čas jače. čas slabije, huji, tutnji poput huke dalekog vihora.
U hiljadu niansa titraju glasovi...
Da mu je čuti njezin glas... Kako mora da je milozvučan njezin glasić... Najednom je pomislio Milan, očito asocijacijom misli. I novi val najbolnijih osjećanja preli se njegovom dušom.
Grad se je veselio i plakao, urlao i smijao. Hiljade glasova ispreplitalo se u mahnitoj bezbojnoj simfoniji. Grad je tonuo u mraku kao neka bezlična masa.
Milan je stajao neko vrijeme na obali, Pa se zaputi prema gradu. Tu je bila ona.. Promicala je pred njega, držeći malko okrenutu glavu prema njemu. Taj trenutak on ipak nije predvidjao. Nije se snalazio.
Gledao ju je gotovo unezverenim pogledom. Njene tamne oči, ispod divno ocrtanih obrva, bile su uprte u njega. Iz njih je odsijevao prizrak neodoljivog žara. Te divne oči, koje je zastiralo južnjačke sanjalaš-tvo, bjelodano su mu kazivale, da ga ona traži..,
Prestavio joj se, prethodno zapitavši dozvolu smije li je pratiti. Dozvolila mu je laganim kretom glave, ne skidajući pri tom pogleda s njega. Pootvorila je malko usta, našto joj je zablistao oko bijelih zuba sedef ni odsjaj. Kazala mu je svoje ime tihim, jedva primjetljivim glasom. Nije razabrao što je kazala. Tek je osluškivao muziku njenog adjeoskog glasa.
Osjećao se uzbudjenim, kao dotad, valjda, nikad u životu. I njoj i njemu u ono par trenutaka pričinilo se, da je prohujala čitava vječnost. Je li ona bila iznenadjena njegovim nastupom? Malo kanda se je na-mrštila, pa, držeći pogled spušten prema zemlji, zaokrugli usta. Onda nestašno za-trza glavom i pogled baci u stranu.
»Recite mi još jedamput vaše ime, gos-podjice Ružice...«
Ona pršte u lagan smijeh, ponijevši se pri tom malko, da se je nehotice dotakla njegove ruke.
»Zaista, zaista kolika rasijanost; nazivam vas Ružicom, a ujedno pitam za vaše ime.«
»A kako da me nazvaste tim imenom? Sigurno...? ne doreče, već upitljivo i kanda prekorno pogleda.
»Gospojice, dakle, da kažem opet, Ružice, ni pomisliti nisam mogao, da ću vam odmah u početku našeg poznanstva morati kazati kako sam došao do toga, da vas nazovem Ružicom... Dok sam vas ugledao, — ali ne tek večeras prviput, — vaša pojava izazvala je u mojoj duši predodžbu mlade, rumene ružom. Nazvah vas Ružicom, jer to je ime puno harmonije s vašom pojavom,..«
»A vaše je ime Milan?« prekinu ga naglo u izlaganju djevojka nekim prpošnim glasom. »Svidja mi se vaše ime. A vaše prezime?«
»Milanić!«
»Milanić. Ta je li moguće? To je i moje obiteljsko ime.«
»Kakav slučaj,« reče Milan nekud potresnim glasom.
»Ne, nije to slučaj...« Htjela je još nešto kazati, opazio je Milan po onom kre- j
tu njene ruke, svojstvenom onima, koji ućutkavaju sebe.
»Što ste hjeli još kazati?«
»Iz kojega ste kraja?«
»Samo to?«
Lagan osmjeh preli joj se licem.
»Ja sam iz Šumadije.«
»Iz Šumadije?« radosno ciknu djevojka.
Mala nategnutost, koja se je očitovala u početku njihova susreta, sada je potpuno popustila. Srdačno su razgovarati, kao da se odavna poznaju. I Ružica i Milan, doznavši da imaju isto prezime, uje-damput osjete nešto bliskoga, gotovo rodbinskoga.
»A hoćete li me uvijek zvati Ružicom?
»Uvijek... Da, uvijek, uvijek.«
»Kako sam nesmotrena!«
»Ne, niste. Vi ste dobro, malo i iskreno dijete. Da, gospodjice Ružice, ja ću vas uvijek zvati Ružicom, uvijek...«
Neopazice su bili prevalili dobar dio puta.
»Da vam nije dockan, gospojice Ružice?«
Nije odgovorila ništa, već ga je pogledala, našto su joj se sklopile duge trepavice. I on je zaćutao. Pa ga je opet pogledala, i, oborenih očiju, reče mu glasom, u kom je zadrhtila žica prekora:
»Zar više ništa nemate da mi kažete?«
On joj se osmjehnu. Nagnu se prema njoj i šanu joj kraj uha:
»Da li me prekoravate, što sam vas ovoliko zadržao?«
Njena ustanca još se više ovjese. Pa mu naglo reče:
»Posumnjali ste?«
»Da.«
»Dakle sutra?«
»Dobro, oko sedam. Čekajte me ispred kafane Deak. Ispratite me do ćoška.«
Pri rastanku pružila mu je svoju malu, punašnu ručicu, koju on prihvati i, pravom pobožnošću, prinese k ustima.
»Do vidjenja M... gospodine Milane,« i otprhnu kao srna.
Još jedamput se je okrenula, nagnula glavicu, i zamahala mu rukom.
»Do vidjenja!« odjekivao je glas te male djevojke u Milanovom srcu.
Zorica je uletjela u svoju sobicu, naglim kretom ruke skinula šešir sa glave i vrgla ga na stolicu. I sve tako u zaletu, plj_esnula_ je naprijed spruženim rukama, koje su je zanijele, da je, u tome zamahu, pala na divan. Noge je zgvrčila, a ruke po-davinula ispod liievog boka, i na skuplje-
IUCA128
tocims -ađ&rrt&tsp
ne dlanove položila glavu. Zažmuri. Iz grudi joj se vinu lagan uzdah. Uzdah sreće. Pa je pootvorila malacko oči. I tad je vidjela ravno ispred psihe. Netremice se osmatrala, sve onako ležeške. Neka slatka, dotle nikad neobučena raskoš prelijevala se čitavom njenom unutrinom. Izvor tog slatkog uzbudjenja bio je u spoznaji da je voljena, u saznanju i osjećanju da više nije nedoraslo djevojče. Njena tek raspu-pala mladost slavila je prvi triumf... Ona je osvojila srce jednom čovjeku... Ona je njegova... On za njom čezne i žudi... Ona više nije dijete... nije... Ona je žena, žensko biće, čije čari i ljepote izazivaju u čovjeku želju da bude njegova.
Pred njenom dušom redale su se lijepe, zamamne slike. U svim tim vizijama g e-dala je sebe, gdje sjedi na krilu svom vitezu, i od puste sreće plače i smije se, grli ga i obasipa poljupcima, vrelim, vrućim.
Ali, kao i uvijek, u časovima napasti i iskušenja, glas razbora nadjača porive njenog srca. Uvidje da je dobro uradila, što se dulje nije s njim zadržala. Što bi on o njoj mogao da pomisli, da mu je odmah otkrila svu svoju dušu. I s te misli osjeti neku lakoću u duši. I još više: neku duševnu nasladu, slast i likovanje što može svojim uzmicanjem da nanaša bol čovjeku, koji je voli.
Okrenu se nauzmak, pođvivši obnažene ruke ispod glave. Diskretnim pokretom noge zbaci cipelu prije s jedne pa s druge noge. Razlijegnu se dva lagana u-darca. I tad je gledala ravno preda se, promatrajući odizanje i spuštanje lagane providne haljine na svojim ustalasanim grudima.
Malo, i trgnu je jedan ženski glas: »Rozina. Otvori.«
Razabrala je glas svoje maćehe.
»Već sam legla. Glava me boli.«
»Dodji, moja, dodji. Došli su nam gosti. Sta ćeš uvijek tako sama. Dodji, lijepo ćeš se proći.« Govorila je na italijanskom jeziku iza zaključanih vratiju.
Hvala, draga tetice. Danas sam mnogo radila u kancelariji, pa me glava boli. Izvinite me pred gostima.« Izrekla je djevojka na naškom.
Predomisli se, i dodji. Neće ti biti žao.« čekajte me neko vrijeme, najviše pola sata. Moguće ću doći.«
»O-ho, gospodjica, koja odredjuje da ju se čeka. Ti... ti... No, dodji.« Završila je mekanim glasom.
Djevojka je tad slušala topot žustrih koračaja, koji su, činilo joj se, odavali bijes one, koja je koračala dugim akustičnim hodnikom. A kad je topot koračaja zamro, uzdahnu nekako slobodno kao u času, kad bi je bila mitila neka velika opasnost...
Šta je od nje htjela ta žena, koja ju nazva Rozinom? Ko su ti gosti s kojima bi se lijepo zabavila? U čemu bi se sastojala ta zabava?... Zorica je slutila... Dobro je ona znala ko sve dolazi u posjete ženi, koja već od prije osam godina zauzima mjesto i položaj njene pokojne majke. Maćeha. I u toj cigloj riječi kao da je bila koncentrisana sva gorčina njene duše i tegoba njene zle kobi. Kako je bila usitnila glas. Kako je umiljat i mekan bio taj glas. Još nikad je nije čula da tako govori. Ali zvuk njena glasa bio je lažan. Hinila je brižljivost spram nje ta zmija, lukava i podla žena. Svodilja. Izdaleka joj
Zastava na vjetru
Jože Jeram (Nastavak 18)
»Moje selo! — uzdahnuo je Mislej, stisnuo je pesnice uslijed misli, koje su nadošle po tom uzdahu.
Zatim je otišao stazom prama selu i sreo na trgu pred crkvom Žvanuta, koji je stajao neodlučan, da li da udje u crkvu ili da ide kući.
— Šta radiš Žvanut? U crkvu idi!
— Idi ti, što si pod župnikovim plastem.
— A ti? — vikne kovač tako glasno, da se oba-zrelo na nj ono par ljudi, koji su stajali na crkvenim vratima. — Ti si već u rukama djavola!
- Platit ćeš ti meni za toga djavola, — reče Žvanut.
Djavola ću platiti. Ako nemaš konopa, Judo Iskarijote, da se objesiš, dodji k meni, da ti ga ja dam.
— I toga Judu ću ti zaračunati, ne boj se!
Župnik je propovijedao o kršćanskoj ljubavi do svojeg bližnjeg. Bio je dobar govornik i rado je propovijedao. Njegove promišljene riječi padale su kao zlatne kaplje na zvučnu broncu.
Čovjek razumije sve prema svojim čežnjama i tumači sve prema svojem srcu. Iz župnikovih ustiju, iz Kristove riječi čuli su ljudi u crkvi sakupljeni tužbu zbog krivice, koju moraju da podnose. Ljubi svojeg bližnjega, kaže Krist, a oni crni mrze. Ne rade dobro, nego zlo. Zar nije Talijan i Slaven njegov bližnji, i zar ga ne bi morao ljubiti kao jednog od svojih? Zar je Krist zapovjedio narodima: Mrzite se medju sobom? Pa ipak se ljudi mrze, pobijaju. To je zato, jer imaju ljudi, koji nose sudbinu naroda u svojim rukama, Boga samo na jeziku da bi njime puk zavarali. A sami ne vjeruju u njega ili vjeruju samo površno.
u .. v°dja crnih masa je govorio o svetom Franji Asiškom, kao da bi govorio o nekoj princezi ih nekom izumitelju. — Tako je mislio Ciril u sebi stojeći medju pjevačima na koru. — Kad bi Sveti Franjo stupio pred njega rekao bi mu kao što je rekao Otonu Braunšviškom: Sjeti se, da je slava i moć ovoga svijeta prolazna! To bi rekao crnom vodii, ako ne možda nešto još gore.
„ Župnikova riječ se je iznenada preokrenula. Počeo je da govori o kršćanskoj strpljivosti. Srca ljudi, koja su pratila riječi, koje su padale kao bič po le-djima protivnika, slijedila su pažljivo i ove misli.
— Ljubiti svoje neprijatelje? — razmišljao je kovač iza vratiju.
— Ponuditi neprijatelju i lijevi obraz? — pitao se je Ciril i uperio pogled u župnikove oči, koje su plivale po vjernicima.
..	trenutku čuo se je iz daljine šum motora.
Približio se je sasvim i pred crkvom utihnuo.
Kovač se je okrenuo i izišao je iz crkve. Opazio je sina pred sobom. On je bio sav prašan i zamazan a na licu vidjela mu se je mrlja slična crnoj rani.
Idu, — rekao je kad je opazio oca.
„. ,7*	— p^ao ie s*ar‘ Mislej, kao da mu se
cim ta novost veoma čudna. Pa kaži ko ide, do djavla! —- odmah je slijedećeg trenutka zavikao na sina. — Što zijaš i gledaš!
— Oni, reče mu sin. Iza mene su. Na biciklima.
U tom momentu izišlo je još nekoliko muškaraca iz crkve. Nekoji, koji su stajali do vratiju obazirali su se.
— Da Ii će biti doskora ovdje? — pitao je jedan izmeđju njih.
— Prije nego završi misa, — odgovori Štefan.
— Gospodinu župniku moram to da kažem.
— Ne uznemiruj ljude! To ne bi ništa pomoglo.
— Ako dodju dok budu ljudi u crkvi, bit će još veća pometnja. Ako nas nadju u grupama po svršenoj misi, moglo bi da dodje do koječega.
Ali ne ćemo dozvoliti, da nas poubijaju! reče na to Mislej malo preglasno.
Pristupilo je još nekoliko muškaraca iz crkve. Cak i sa stepenica kora došlo je nekoliko ljudi, a medju njima i Ciril.
Crkvom je počeo da se razliježe šapat. Nekoji su se obazirali, žene su se pogledavale, pod utiskom onog glasa od prije mise neka neugodna strava prošla je ponovno kroz sva tijela. Misli su počele da viju u glavama.
... župnik je odmah opazio tu promjenu u masi svojih vjernika. Organist je u izvjesnom momentu zaboravio da udari po tipkama, pjevači su vidljivo pogrešili u notama, u zboru je manjkalo više muških glasova.
Kad se je okrenuo pred oltarem, okrenuo se je lagano, tako da je mogao vidjeti na vrata, gdje je zjapio prazan prostor, u plahe oči ljudi i na kor, gdje ie takodjer bilo samo par glava.
Kad je čitao iz knjige latinske riječi evandjelja, glas mu je drhtao, a pred očima su mu plesali redci, da mu se je sve izmjesalo, te je morao sve iznova da cita. *
u ljudima, koji su se makli od crkve i došli na trg, da ne bi smetali službu božju, gorilo je. Nekoji su bili plahi i nisu znali, šta da rade. Drugi su stiskah pesnice i psovali. Svi su bili uvjereni, da je potrebno nešto učiniti, ali nisu znali što.
— Ima li ih mnogo? pitao je kovač.
— Nekih deset do petnaest.
— Nisi mogao da prebrojiš?
~ Kako? Ali znam, da su skoro djeca. Samo dva ih tri su malo starija. .
, — pieca? — nasmije se glasno Mislej. Pa zar od tih da ćemo mi imati straha? A imaju Ii puške? — Ne!
— Je si li siguran?
— Sasvim siguran. Pa ni revolvera nisam vidio. Stapove imaju.
— Štapove? iznova se glasno nasmije Mislej. i Ljudi moji, djeca nas valjda ne će preplašiti. U selo lih ne smijemo pustiti!
(Nastavit će se.)
Strana 6..
je kazala već pred par dana, da bi je njeni gosti, osobito jedan, koji je mahnito voli, zlatom obasipali, kad bi im ona imalo prijaznosti pokazivala... Zorica se zgrozi do u srž kostiju.
Iz odaje, koja je odmah ispod Zoričine sobe, podiže se graja. Raspojasani smijeh, muški glasovi, akordi mandoline. Jedan muški tenor izvijao je pjesmu. Nepoznati pjevač, koji je uostalom imao lijep glas, pjesmom je spominjao djevojčino ime: Rozina ...
»O, Rosina, te lo giuro, te lo giuro dinanzi a Dio,
»Senza di te la mia vita sarebbe un tormento...«
Pjesma koja je bila njoj namijenjena, Ružici. Je li njeno pravo ime bilo Rozina? Nije.
Njezin otac, koji je inače umro otrag dvije godine, zvao ju je odista tako, ali njeno pravo ime, koje je na krstu dobila, bilo je Ružica. Majka joj je odredila to narodno ime, tim imenom je i krštena. tako ju je i zvala.
(Nije, inače, to izdvojen slučaj da Italijani, ili oni, koji su njima naklonjeni, podešavaju jugoslovenska narodna vlastita imena po svom ukusu, na italijanski kalup, hoteći time istaknuti italijanski karakter naših ljudi i krajeva. 1 našoj Rijeci kažu «Fiume«).
Otkad je izgubila majku više je, gotovo n'ko, nije nazivao njenim pravim krsnim imenom: moć navike, nažalost, ovladala je i onima, koji su po svom narodnom osvjedočenju bili jednaki Ružici, pa, znajući da je i njen otac i njena maćeha zovu italijanskim imenom, zvahu je i oni Rosinom ko god i Italijani.
To nije bilo pravo Ružici. U školi se nije odzivala, kad bi je učitelji nazvali imenom, kojim je nije zvala njena majka. Ali što je mogla? Čitav jè je svijet zvao Rozinom, a svojim pravim imenom ona je, valjda sama sebe zvala. Noj bi sve jedno bilo kakvo bi ime imala, mislila je, glavno da ie narodno, da nije rimsko, latinsko, italijansko... I kako li se je poradovala. kad joj Milan reče. da će je zvati Ružica. To ime koje ioj on poda. narodno je; po njemu, čak, Milanu odsjeva njen lik; ono je njemu oličenje njene duše
Iz donjih prostorija treštao je raspojasani hihot, supjani glasovi i bučn' akordi mandoline.
Sirota djevojka, zatvorena u svojoj djevojačkoj sobici u potkrovlju, osjećala se zatočenicom, uznicom u svojoj rodjenoj kući. Oh, kako ju je to peklo.
Pjani pjevač nije prestajao da pjeva.
»... Rosina scendi abasso,
»E un ora che son qui...«
Ružica je u srcu osjećala neizrecivo gnjušanje. U njenom malom srcu kipjela je mržnja. Ta mržnja je zahvatila ne samo onog vajnog pjevača, nego i sve njegove drugove, j još više sve njihove srodnike..»
Vrhunac mržnje, uvijek je tako, završi ili u jarost, ili, pak. u sažaljenje. Ružica je bila previše nježna i plemenita, a da bi mogla ccjeniti u svom srcu skrajnju granicu1 prezira: bijes: nije konačno ni imala povoda za to. Njena mržnja spram onih dolje, koji su bančili i snovali, da je obeš-časte, obesvete, osramote, za pare kupe, odrazi se u tiho sažaljenje:
»Jadnici, po skrajnjim namjerama slični životinjama: bijednici, koji su izgubili sram ljudski; otimači tudjeg poštenja, časti i poštenja, časti i ponosa... Talas jedne epohe bacio ih je na ovo naše krvlju i znojem naših praotaca natopljeno tle...; doklaće-ni izrodi ljudski... bogzna iz kojeg su kraja... imaju li majku... jesu li nahod-
čad____ Što traže? Što hoće? Od mene?
Od svih nas?... Da im se Bog smiluje. Da se uljude. Da budu na ravnoj nozi sa svim civilizovanim svijetom i svim poštenim ljudima.«
I Ružica utješena, kao da bi poslije svesrdne molitve, okrenu se k zidu, i sve onako odjevena, a da nije ni večerala, usnu.
(Nastavit će se).
Naša kulturna kronika
JEDAN NAŠ IZUMITELJ.
Pod naslovom »Važen izum Frana Bratine« piše ljubljansko »Jutro« u opširnom članku o našem zemljaku iz Ajdovščine i ovo:
»Trnjeva je pot vsakega, ki je član majhnega naroda a stremi s produkti svojega duha po priznanju širokega sveta! Takšno težko pot hodi med Slovenci tudi g. Franjo Bratina. Rodil se je 1. 1886. v vipavski Ajdovščini, študiral v letih pred vojno na dunajski univerzi, a se poleg tega neprestano bavil s tehniškimi stvarmi. Vedno je rad poudarjal, da ne študira za izpite, temveč za življenje. Da, za življenje, ki pa njegovih številnih izumov še vedno ni hotelo umeti in uvesti v prakso.
S svojimi izumi je delal številne poskuse v Parizu in na Dunaju ob asistenci priznanih veličin na tehniškem polju. Dobil je polno sijajnih priznanj. Ali ko je bilo treba najti velik kapital, ki bi spravil izum v življenje, mu ie stvar vselei zastala. Niti toliko ni nikoli zmogel, da bi bil dal stvar vsaj patentirati. Tako je njegove stvarj že bogve kdo vse temeljito izrabil na njegov račun in materijalno škodo. Eden za širšo javnost najbolj zanimivih Bratinovih izumov je konstrukcija lesenega kolesa, ki bi bilo cenejše a obenem trpežnejše od vseh drugih. Princip dviganja v ozračje s pomočjo rakete ie zrastel v njegovi glavi tudi že davno Pred Oppelnom.
G. Bratina torej na tem svojem polju ni še našel kruha. Našel pa ga je v službeb nacijonalne ekonomije, ki je brezdvomno
.
»IS TRAv
/ BroJ

drugo polie njegovega globokega strokov-njaštva. On je tajnik Udruženja rudarskih podjetij kraljevine Jugoslavije v Beogradu od vsega početka in je kot tak počel izdajati »Rudarski in plavžarski Vestnik«, ki spada med naše najbolj urejevane strokovno-gospodarske revije. Bil ie tudi referent rudarske sekciie pri zavodu za pospeševanje zunanje trgovine.
No, te dni nas je končno vendar presenetil z novim izumom, topot tudi patentiranim. O njem je tudi izdal pod naslovom »Der Radialstrahler« v Beogradu v nemščini pisano monografijo, ki leži danes pred našimi očmi. Ta njegova iznajdba bo morda po tehtnosti daleč presegala vse prejšnje. Njegov »radialni žarilec« je — kakor ga sam imenuje — propeler, ki se ne vrti. V bistvu je to okrogel, izbočen zaslon s centralno ležečo šobo, iz katere puhti radialno na vse strani močan tok kakega plina, pare ali tekočine. Zaradi tega toka nastane pred zaslonom brezzračen prostor, od zadaj in od strani pa potiska zrak zaslon v nastalo praznino. Zaslon učinkuje tedaj kakor propeler in vleče s seboj celo nanj obešeno breme«.
Po opširnom stručnom opisu tog izuma »lutro« kaže:
»Gre za izum, ki utegne imeti_ prav dalekosežne posledice in želirno našemu podjetnemu izumitelju na težavni poti od osnutka v prakso prav obilo uspeha.«
FRANCE BEVK: ŽERJAVI
V	programu Vodnikove družbe za 1932. je nova knjiga Franceta Bevka »Žerjavi«. Knjiga bo vzbudila veliko senzacijo, ker obravnava prvič v slovenski literaturi problem naših Aleksandrink. To so ona nesrečna dekleta in žene, ki odhajajo i z naše solnčne Primorske v Aleksandrijo kot dojilje, a jih zadene večinoma »sreča« zelo dvomljive vrednosti. Lepa Francka, ki jo progovori teta tudi bivša Alcksandrinka, zapusti po porodu svojega otroka in moža. nesrečnega vojnega pohabljenca ter gre v Egipt iskat sreče. Tam se ji vzbudi hrepenenje po otroku in liube-čem možu. Hočeš e vrniti: nedovoljena ljubezen in dejstvo, da si ni ničesar prihranila, j0 zadržujeta. Otrok ji umre, mož se vrže pod v'ak, a ona potuje s svojim ljubčkom v Južno Afriko. Pisatelj nam je podal v tej knjigi že tolikokrat opisani motiv lepe Vide v novi obliki.
»ANTON ŽNIDARŠIČ — NAŠ VELIKI ČEBELAR«
Pod tim naslovom osvrće se u ljubljanskom »Jutru« Alojzij Žigon na djelo, koje je napisao g. Anton Žnidaršić, poznati pčelar i stručnjak za pčelarstvo iz naše Ilirske Bistrice, a koje je sad izašlo u hrvatskom prevodu. To djelo nosi naslov »Naša košnica«. Žnidaršič je izdao pred nekoliko godi na tu knjigu na slovenskom jeziku pod na slovom »Naš panj«. Medju ostalim kaže g. Žigon u prikazu i ovo:
» V predgovoru opiše na kratko kako upotrebljajo čebelarji Slovenci in Hrvati v Italiji njegov panj, ki je raširjem tudi v Jugoslaviji.
Tako ne pozablja upozoriti Nemce in Italijane, ki bodo dobili to knjigo v roke, na naš živelj v Italiji. Saj je tudi on od tam, iz Ilirske Bistrice, kjer je ustvaril kot samouk po lasnem trudu in organizatoričnih sposobnostih pred vojno znano tovarno »Pekatete« in svoje velečebelarstvo. Zal se je tudi on moral zateči na stara leta v našo domovino, da lahko mirno nadaljuje svoje delo. In res ga nadahljuje. Četudi je že v letih, zasledovan z bridkimi udarci osode v življenju, je vedno čil in veder optimist. Tarnanje o krizi gre mimo njega kakor druge nesreče, življenje mu je le delo«.
Ovo uspjelo djelo g. Antona Žnidaršiča izišlo je istovremeno s hrvatskim prevodom i na njemačkom te talijanskom.
NAŠ VIOLINIST MAKSIMILIJAN SKALAR
V	dvorani glasbenega društva »Stankovič« v Beogradu je priredil svoj violinski koncert Maksimilijan Skalar. Na klavirju ga je- spremljal Aleksij Butakov. Spored navaja Straussa, Stojanoviča, Debussyja, Hu-baja, Suka, Wieniawskega.
Maksimilijan Skalar ne nastopa sedaj prvič v Beogradu. Po rodu primorski Slovenec, Tržačan, se je po prevratu s svoio rodbino preselil v Beograd, in je tu na konservatoriju dovršil svoje violinske studije, nakar ie odšel v Prago, kjer je na tamošnjem konservatoriju kot reden učenec mojstra Karla Hoffmanna z zelo dobrim uspehom dokončal mojstrsko šolo.
Skalar ie po svoji vrnitvi iz Prage priredil v Beogradu koncert, ki mu ie zagotovil mesto učitelja za violino v glasbeni šoli društva »Stankovič«. Letos v februarju je priredil svoj drugi koncert, o katerem se ie priznani beograjski glasbeni kritik P. J. Krstič v »Pravdi« izrazil zelo pohvalno.
Prag, 7 maja. Praška policija otkrila je ovih dana vrlo razgranjenu mrežu me-djunarodnih špijuna koji od nekog vremena vrše u Češkoslovačkoj špijunažu u korist jedne strane sile. Upozorena na sumnjivo kretanje nekih problematičnih stranaca policija je prije nekoliko dana pritvorila nekog M. Lidickog iz Zadra i Josipa Rustia iz Trsta koji se u posljednje vrijeme zadržavaju u Pragu bez odredjenog zanimanja. Prilikom hapšenja policijski, organi zaplijenili su mnogo važnog materijala, u kojem se jasno govori o podzemnom radu tih tipova. Prilikom saslušanja u obavještajnom odjeljenju praške policije ispostavilo se da su i Lidicki i Rustia podržavali intimne veze sa atašejom za štampu talijanskog poslanstva u Pragu, Giovanniem Ricoboniem, i da su po njegovim uputama vršili špijunažu u korist Italije.
U policiji Lidicki je izjavio da je profesionalni špijun i da je do danas bio u službi raznih država. Radi tog špijunskog rada bio je i apšen u Austriji i Jugoslaviji. Prošle godine bio je u službi talijanskog poslanstva u Beču i tom prilikom saradjivao je i s teroristima, koji tamo spremaju atentate protiv Jugoslavije. Postao je sumnjiv austrijskim vlastima i poslije izvjesnog vremena Austrijanci su ga protjerali.
Prešao ie u Češkoslovačku . kod Bratislave pošto se neko vrijeme skitao po ino-stranstvu. Jednog dana našao se u Pragu, gdje je uskoro nastavio svoj stari zanat. Odmah je došao u vezu sa Ricoboniem.i stupio u njegovu službu. Za tu službu primao je pristojne honorare. Pored zadaće da prati rad i kretanje nekih praških tali-
USPEHI NAŠIH UMETNIKOV V MARIBORU
V torek, dne 3. maja pa je naša agilna Glasbena Matica, ki je že dolga let vodi priljubljeni ravnatelj g. Karlo Sancin, naš rojak priredila dobrodelni koncert v Celjskem domu. Sodelovali so g. ravnatelj in njegova soproga ga. M i r c a S a n c i n o-va, brat ravnateljev, g. Belizar Sancin, član mariborskega nar. gledališča, dalje gdč. Marenka Plzakova, učiteljica na Glasbeni Matici in mali umetnik Viher. Koncert je izpadel nadavse odlično in čestitati moramp našim rojakom — umetnikorn m uspehu.	ir.
Razne vijesti
JEDNA ŠPIJUNSKA AFERA, KOJA I NAS INTERESU JE
NEKI RUSTJA IZ TRSTA UHVAĆEN JE KAO ŠPIJUN U PRAGU. — ON JE RADIO U VEZI S TALIJANSKIM POSLANSTVOM — DENUNCIRAO NAVODNO I NAŠE LJUDE IZ JULIJSKE KRAJINE.
janskih antifašista, njemu je bilo povjereno da slijedi izvjesna češkoslovačka vojna lica. Svojom spretnošću uspio je da se uvuče i u ministarstvo vojske, gdje je po naredbi Ricobonia vršio nadzor nad jednim generalštabnim pukovnikom. Istovremeno uhvatio je veze i sa nekim inženjerima iz-Škodinih tvornica.
Jednog dana on se kod Ricobonia sreo sa Rustjom. Odmah su osjetili da rade na istom poslu i sprijateljili se. Bilo im je poznato da nisu sami i da ima još dosta lica koja kao i oni saradjuju sa Ricoboniem. Lidicki navodi da se talijanski ataše za štampu služio i nekim praškim damama koje su se kretale u društvu češkoslova-čkih oficira. Da ne bi na sebe obratio pažnju češkoslovačkih vlasti, Ricoboni je s njima održavao sastanke u Institutu za talijansku kulturu, koji se nalazi u palači osiguravajućeg društva Riunione Adriatica. Tim putem policija im je i ušla u trag.
Zanimljivo je da je Rustja dojavljivao Ricoboniu i neke jugoslovenske stvari. Kako je podrijetlom iz Trsta dobro poznaje tamošnje prilike i ljude 1 tako ie Ricoboniu dostavljao imena Hrvata 1 Slovenaca iz Julijske Krajine koji, po njegovom mišljenju, nisu skloni fašistima. Na osnovu tih dostava organizovanl su procesi protiv Jugo-slovena u Italiji i zahvaljući tom denuncijantskom radu bili su apšen! i mučeni mnogi nevini ljudi.
I Lidicki i Rustija predani su praškom okružnom sudu, gdje će biti sudjeni po zakonu o zaštiti države za djelo vojne špijunaže.
TRAGIČNA SMRT ISTARSKOG EMIGRANTA.
U zagrebačkim »Novostima« od 3. ov. m. pročitali su beogradski emigranti jednu tužnu vest, koja je duboko potresla sve znance i prijatelje žrtava jedne nesreće u Splitu. Na dan Pravoslavnog Uskrsa, 1. maja posle podne, priredili su neki prijatelji izlet ladjom u okolinu Splita, te se na povratku prevrnula jedrenjača u kojoj su bili izletnici. Ovom su prilikom nastradala trojica izletnika, medju kojima i Istranin Ernest Legiša, dobro poznat emigrantskim krugovima u Beogradu, gdje je bio član Omladinske Sekcije Udruženja »Istra-Trst-Gorica.«
Nije ni mesec dana tome, što je pokojni Legiša napustio Beograd, da kao konobar provede sezonu na našem Jadranu. U Beogradu je radio u restoranu »Ženevi«, gde se sakupljaju obično naši emigranti.
Opšte voljen, veseo i pošten, uživao je najveće simpatije svih onih koji su ga poznavali. Kao da je naslućivao tragičan svršetak ovog mladog života, okupilo se prilikom njegovog odlaska na beogradskoj stanici nekoliko desetaka njegovih najbližih znanaca, da ga otprate i da mu zažele sretan polazak i skori povratak u našu sredinu.
Ali sudbina je drukčije htela. Naš je dragi drug i zemljak našao ranu smrt u valovima onog istog gorkog Jadrana, koji je toliko volio i zbog koga je provodio kalvariju izbegličkog života. ^Pređ ovim mučnim dogodjajem mi ne možemo drugo nego da se poklonimo njegovoj seni i da njegovu uspomenu što trajnije sačuvamo. Molimo takodjer naše sunarodnike u Splitu, da na grob mladog Istranina odnesu kitu svežih jadranskih ruža u ime beogradskih omladinaca-emigranata, koje je on toliko voleo i s kojima je i u ovo kratko doba svoga otsutstva bio u stalnoj pismenoj vezi.
Tom istom prilikom nastradao je i njegov dobar prijatelj Ivan Škrinjar, rodom iz Slovenije, koga smo takodjer dobro poznavali, iako nije pripadao emigrantskim redovima. Neka obojica počivaju u miru svoj poslednji i večni odmor.
Legiša Ernest rodio se u Vižovljab na Krasu. Bilo mu je 30 godina. Napustio je domovinu pred nekoliko godina, ali ie uvek na Nju mislio i o Njoj govorio. Njegovoj porodici izražavamo ovim naše duboko saučešće.
Beogradski emigranti.
SOKOLSKA PRODUKCIJA »OSLOBODJENJE ISTRE«.
Prilikom izleta Jadranska Straže iz Zagreba na Rab o Duhovu bit će tamo pnre-diena zabava, na kojoi će sokolski naraštaj izvoditi vježbu »Oslobodjenje Istre«.
slovenskih volivcev na kompromisnih listah po rezultatih zadnjih občinskih volitvev iz leta 1928. S temi dodatki dobimo sledečo sliko: Za Koroško slovensko stranko je bilo oddanih pri teh volitvah faktično 8929 glasov in 259 odbornikov. Napram zadnjim deželnozborskim volitvam so slovenski glasovi napredovali za lepo število 524.
DOBROTVORI JUGOSLAVENSKE MATICE.
Brodski Varoš. Lovreček Gabrijel upravitelj škole sabrao je Din 40. Darovali su: po Din 10: Lovreček Gabrijel, Šimunić Antun, Filajdić Mandiča, Čolić Ante. Brodjanci, p. Bizovac, Narodna osnovna škola. Pavao Vidovič, upr. škole sabrao je Din 47.50. Darovali su: po Din 10: Vidovič Pavao upr. škole, Tomljenović Ljubica u-čiteljica, Pakaci Marica učiteljica; po Din 1; Brkič Marko, Androković Katica, Brkič Reza, Lacković Reza, Arambašić Ceca, Jo-zin Manda, Vujnovac Zlatica, Cvetkovič Mirko, Cvetkovič Dragutin, Vidakovič Jakob, Arambašić Ceca, Brkič Evica, Brkič Tomo; po 50 para: Vidakovič Reza, Magu-šić Kata, Kučinac Eva, Budimčić Zvonko, Brkič Marta, Kučinac Reza, Vukovič Kata. Lacković Mijo, Brkič Zlata.
Brodsko Brdo — Brod na Savi. Miletič Luka, učitelj i upravitelj škole, sabrao je 40 dinara. Darovali su: Po Din 10: Miletič Luka, Miletič Slava, Tomič Draga, Sack Magda.
Dušan, šef prijavnog odeljenja policije Sl. Brod, Škrgatič Ivan, bravar, Iveša Antun djelovodja policije Sl- Brod. Po 10 dinara: Krebel Stanko, stolar, Paskovič Josip, mornar kr. ratne mornarice. Po 5 dinara: Defar Štefica, Šmid Ninika, Kraljevič Matilda.
Plemenitim darovateljima Jugoslovenska Matica najljepše zahvaljuje u želji da se i drugi ugledaju u njihov primjer.
Trgovina kave i čaja Vlastita elektropržiona i elektromlin za mlevenje Zagreb, Ilica brol 65. Telefon 7657
IZID KOROŠKIH OBČINSKIH VOLITEV.
Na Koroškem so se vršile občinske volitve. Končnoveljavni rezultati občinskih volitev so z ozirom na slovenske glasove sledeči: Koroška slovenska stranka je dobila pod svojim imenom 6559 glasov in jo bo zastopalo v občinskih odborih 211 mož. Koroška slovenska stranka pa ni nastopila povsod pod tem imenom, ampak si je ponekod nadela boli lokalni naziv. Kot taka je dobila 1076 glasov in 25 odbornikov. V nekaterih občinah pa ie stranka nastopila v kompromisnih listah in je bilo na teh listah izvoljenih 23 slovenskih odbornikov, če hočemo torej dobiti končnoveljavno sliko o številu slovenskih glasov, moramo prišteti še glasove v onih občinah, kjer se lista Koroške slovenske stranke ni uveljavila, ^bodisi da ie bila zavrnjena ali prepozno vlo-a»._žena. dalje število glasov v občinah, kjer ^se volitve sploh niso vršile, in pa še število
A O C » C • J * Za PftOMeTNEKItBTMfNAMA ZAGREB GUSTAV ILIČ TEL-. Gl »H 4
KUĆU U SREDIŠTU sa dobro uvednoio goslio-nom i hotelom — sve potpuno namješteno prodajem za cea 2,000.000 Din, primara za 500.000 uložnice Prve hrv. šied. ostalo u gotovom »Argus« Petrinjska ulica 2.
NOVU TRGOVAČKU KUGU u strogom središtu sa. više trgovačkih lokala, poslovnih prostorija 1 stanova sa najmodernijim komforom, lift — centralno loženje, plinske peći i štednjaci, godišnji dohodak oko 700.000 Din prodajem za cca 7,000.000 Din potrebno u goiovom ili uložnicama cca Din 3.500 000 »Argus«, Petrinjska ulica 2.
NOVU PALAČU nedaleko kavane »Corso« četve-rokatnicu. kolni ulaz — dvorišne zgrade cca 200 čet. hvati zemljišta. U kući je više lokala, poslovnih prostorija i stanova sa modernim kom-forom, — lift »Narag* loženje itđ. — godišnji dohodak oko 430 00o Din prodajem za 4,500,000 Din »Argus«, Petrinjska ujica ^2.
KUĆU NOVU u centrumu sa lokalima i modernim gospodskim stanovima lift itd. — renta 8 posto čistih — prodajem za cca 2,200.000 »Argus« Petrinjska ulica 2.
Vlasnik i izdavač: Konzorcij »Istra«, Masarykova ul. 28/n. — Urednik: Ive Mihovilović, Jukićeva ul. 36. — Za uredništvo odgovara: Dr. Fran Brnčić, advokat, Samostanska 6, — Tisak; Stečajnina Jugoslovenske štampe d. d., Zagreb, Masarykova 28a. — Za tiskaru odgovara: Rudolf Polanović, Zagreb, Hica 131.