40 MOSTOVI 1 /1990/XXV
Za nepažljivu provjeru prekucanog prevoda
ili za nemarne korekcije i neurednu obradu
prevoda honorar prevodiocu može biti uma-
njen.
Ako Svesavezni centar za prevodenje ocije-
ni daje prevod (lektorisanje) nezadovoljavajuči,
narudžba se poništava i honorar ne ispiačuje.
O anuliranju naloga prevodilac (lektor) se obav-
ještava u roku od 15 dana nakon dobijanja
prevoda.
10.0. Interesantan je statistički metod ocje-
njivanja kvaliteta prevoda. Jedan od predstav¬
nika takvog metoda je I.Carik (19). On je još
1964. izvršio statističko istraživanje kvaliteta
prevoda. Njegova se analiza svodi na utvrdiva-
nje kvantiteta sintaksičkih konstrukcija i leksič-
kih jedinica. Primjenjujuči Cipfov zakon upore-
dio je ruski original sa njemačkim prevodom i
došao do zaključka da je rječnik prevoda u od¬
nosu na original osiromašen te da je na pojedi-
nim mjestima poremečena sintaksička struktu¬
ra pripovijedanja.
11.0. U sovjetskoj teoriji i praksi susreče se
i psihološki metod ocjene kvaliteta prevoda.
Jedan od predstavnika ovoga pravca je Krup-
nov (11).
Vladimir Pavlovič
Kvalitet prevoda u funkciji kvaliteta izvornika
Uvod
Retki su stručnjaci koji, poput prevodilaca,
neprestano preispituju sopstveni rad, sopstve-
ne stručne kvalitete, do mazohizma uvereni da
rezultati njihovog rada zavise isključivo od nji¬
hovih stručnih sposobnosti. I zaista, dok na
jednoj strani ogromna večina struka, od medi¬
cine do policije, traži i nalazi izvinjenje za svoju
neefikasnost, aljkavost i sporost u malim plata-
ma, lošim uslovima za rad, nerešenom stambe-
nom pitanju, prevodioci svaku nesavršenost
svojih rezultata doživljavaju u prvom redu kao
izraz sopstvene nesavršenosti, sopstvenog ne¬
znanja. Ljudi opšte kulture, najčešče skrajnuti
statusno i fizički u hijerarhijske podrume svojih
radnih organizacija, prevodioci su prepušteni
uglavnom svojim zastarelim rečnicima, svojim
sveskama u koje kao dačiči upisuju s teškom
mukom nadena terminoločka rešenja i retkim
stručnim seminara na kojima uglavnom nemaju
šta da nauče. Pritom su i njihove plate do poni-
ženja male, rade često u kojekakvim adaptira¬
nim potkrovljima i podrumima, a očaj stambe-
nog pitanja dele sa nekim drugim, takode
časnim, strukama, ali objektivno daleko niže
kategorije.
Pitače se neko: čemu ovaj uspaljeni uvod?
Samokritičnost je besumnje plemenita oso-
bina, neophodna svakom poštenom radniku:
svako mora odgovarati za kvalitet svog rada.
No, kako prevodioci uvek obavljaju onu »drugu
polovinu posla«, radeči ne sa sirovom materi-
jom več sa vrlo elaboriranim sadržajima, sas-
vim legitimno se postavlja pitanje u kojoj meri
rezultati prevodilačkog rada zavise od kvaliteta
»prve polovine posla«, od ulaznih podataka, od
famoznog originala. Nekih dvadesetak godina
bavljenja ovim poslom daje mi za pravo da tvr-
MOSTOVI 1/1990/XXV 41
dim: u velikoj meri, večoj nego što smo najčeš-
če skloni da mislimo.
Problem lošeg originala javlja se u oba vida
prevodenja: usmenom i pismenom. On je po¬
sebno izražen kod prevodenja na strani jezik.
Ako smo se več pomirili sa činjenicom da zbog
ograničene difuzuje naših maternjih jezika mo¬
ramo prevoditi i pismeno i usmeno, iako je tu
reč o dva različita zanata, i da moramo prevoditi
podjednako na maternji i na strani jezik, što
naše kolege takozvanih »velikih« maternjih je¬
zika u principu ne čine, ostaje nam da se po-
zabavimo uzrocima vrlo često poražavajučeg
kvaliteta originala se kojih prevodimo na Strane
jezike. Buduči da smo vremenski ograničeni i
da su uzroci i kod usmenog i kod pismenog
prevodenja uglavnom isti, zadržao bih se na
pismenom prevodenju. Moja zapažanja se od¬
nose u največoj meri na tekstove zakona, me-
dunarodnih ugovora, a posebno na program¬
ske političke tekstove, na izlaganja državnih i
partijskih funkcionera.
Subjektivni činioci
Brez obzira na sve regionalne posebnosti,
prosečan Jugosloven je bolji govornik nego pi-
sac. On gaji kult epske naracije, duge, sa mno¬
go detalja i sa obiljem digresija. Fasciniran je
učenošču i voli da se učeno izražava, čak i ako
prilika i kontekst to ne nalažu.
Škole nude i zahtevaju mnogo znanja iz
istorije književnosti, u odredenoj meri i iz gra¬
matike, ali je kultura usmenog i pismenog izra-
žavanja krajnje zapostavljena. Naime, sa četiri
pismena zadatka i par pismenih i govornih vež-
bi godišnje ne postaje se dobar autor tekstova.
Stoga prosečan Jugosloven piše upravo
onako kako i govori: opširno, sa digresijama,
konfuzno, ali i pretenciozno i visokoparno jer je
fascinacija učenošču nevarovatno velika.
S druge Strane, šilom istorijskih okolnosti i
dan danas veliki broj autora tekstova sa kojima
se srečemo jesu ljudi nedovoljnog opšteg ob-
razovanja i katastrofalno niške ili čak neposto-
ječe jezičke kulture.
Najzad, postoji i jedan činilac za koji više ni¬
šam siguran da li je subjektivne ili objektivne
prirode. Naime, opet šilom istorijskih okolnosti,
naš politički sistem je u velikoj meri preinačio
funkciju javnog izlaganja. Iz izrazite autoritar-
nosti tog sistema proistekla je i jednosmernost
obračanja. Jugoslovenski funkcioner koji je, po
prirodi sistema, istovremeno i političar i ideolog,
naviknut je da saopštava odluke, programe,
ideje. Ako i bude povratne informacije, ona do
njega ili ne dopire, ili on o njoj uopšte ne vodi
računa. U komforu monopola odlučivanja, vlasti
i ideja, jugoslovenski funkcioner je izgubio
osečanje potrebe da ubeduje one kojima se
obrača. On se čak ne trudi ni da zadrži njihovu
pažnju. On više vodi računa o efektu koji če
njegovo izlaganje izazvati kod institucije koju
predstavlja, nego kod publike.
Zato je jezik njegovih izlaganja tako konfu-
zan, nekoherentan, čak agramatičan. Javno iz¬
laganje se ne doživljava kao potreba, več kao
čista forma koja se mora »otkulučiti«.
Ovde mi se nameče jedna misao iz knjige
»Govorite li politički?« Slobodana Iniča, profe-
sora beogradskog Fakulteta političkih nauka,
koji tvrdi da je osnovni cilj javnih izlaganja
funkconera i političara »davanje znakova pri-
sutstva«. Ja vam govorim ili pišem, znači ja sam
tu, još sam tu, i to nemojte smetnuti s uma. A šta
i kako govorim sasvim je sporedno.
Pesnik Miča Danojlič u svojoj knjiži »Muka s
rečima« nudi jedno još slikovitije poredenje: on
političko izlaganje poredi sa »liturgijskim mrm-
ljanjema». Naime, liturgiju na staroslovenskom
malo ko razume osim sveštenika, ali se svi po¬
božno krste na pomen »ključnih reči«. Na sli-
čan način i publika konzumira javna izlaganja:
dovoljan je pomen »ključnih reči«, da bi se pre¬
poznala generalna politička i ideološka linija i
da bi se primio signal da je ona i dalje na snazi.
Sve ostalo je nebitno.
Svako od nas je imao to iskustvo: različito
doživljavamo jedan isti tekst kao »konzumenti
informacije« i kao prevodioci. Nije teško pogo¬
diti zašto: mi informaciju primimo u signalima i
kodovima i to nam je, kao i večini gradana, do-
voljno. Ali pošto je prva faza svakog prevodenja
logička analiza diskurza koja sa iskustvom po¬
staje i nesvesna, onda, čim ta analiza zapne
kod prve nebulozne formulacije počinje naša
svakodnevna »muka s rečima«.
42 MOSTOVI 1 /1990/XXV
Objektivni činioci
Bili bismo nepravični ako bismo »muku s
rečima« tumačili isključivo upravo pomenutim
subjektivnim slabostima autora tekstova. U
odredenoj meri ovi potonji objektivno i ne mogu
da budu precizniji u svojim formulacijama. U
torne ih sprečava ukupni politički i ideološki
ambijent koji je do neslučenih srazmera razvio
veštinu ezopovskog jezika, negovanje eufemi-
zama i govorenja da se ništa ne bi reklo. Primeri
su brojni. Voljeni i poštovani učitelji postali su
tako »nastavnici razredne nastave«, samo zato
što je neko smislio da im je za obavljanje tog
časnog poziva potrebna viša škola, pedagoška
akademija. Kako čemo prevesti tu nakazu od
termina na bilo koji od naših radnih jezika a da
korisnik našeg prevoda, Nemac, Francuz ili
Egipčanin, ne pomisli da smo jezik učili iz po-
grešne knjige? Tako su nekadašnji podoficiri
postali »mladi oficiri« i ostaju »mladi« i kad, sa
60 godina, odlaze u penziju. Stvar se kompliku-
je u njihovom slučaju utoliko što se ni na jed-
nom od večine jezika koji su mi poznati hijerar-
hijski odnos ne može odrediti pridevima koji
označavaju starost zainteresovanog, čak ni
figurativno.
Stvar je mnogo ozbiljnija sa čuvenim »rad-
nicima na privremenom radu u inostranstvu«,
koji u tudini ostaju »privremeno« izmedu pet-
naest, trideset godina, ako ne ostanu zauvek.
Termin »emigrant« u podsvesti tvoraca zvanič-
ne tetrninilogije, opterečenih kompleksom od¬
govornosti za sve društvene pojave u zemlji,
zvuči ili uvredijivo ili opasno.
Još teže je sa terminom »narodnost«. Koliko
god plemenito mogu da deluju motivi njegovog
posvečivanja, taj termin je izazvao definitivnu
konfuziju u našem saobračaju sa inostran-
stvom, jer reč kojom mi taj termin prevodimo na
Strane jezike na tim jezicima najčešče ima zna-
čenje državljanstva. Uopšte, naša višenacio-
nalna dimenzija predmet je jednog jezički ne-
opravdanog galimatijasa. Da je bar ta jezička
zbrka cena nekog političkog uspeha u toj obla¬
sti, sigurno bi nam svima bilo lakše. Ali, naža-
lost, nije.
Potreba, nesumnjivo objektivna, da se kao
politički sistem distancira od dva polarizovana
modela u doba hladnog rata, odvela je tvorce
zvanične terminologije predaleko, odveia ih je u
jedan čudovišni jezički voluntarizam, u magiju
mističkog nominalizma, kada se veruje da je
dovoljno nešto imenovati da bi stvarno
postojalo.
U takvoj situaciji prevodioci su u potpunom
bezizlazu. Oštro če im se zameriti pribegavanje
ekvivalentima zarad boljeg razumevanja (na¬
cionalna manjina umesto narodnost), ali im se
neče ponuditi bolje rešenje. Tvorci terminilogije
se osečaju kvalifikovanim da prevodilačka re-
šenja ne prihvataju isto onoliko koliko su objek¬
tivno nesposobni da bolja rešenja ponude. Re-
zignirani prevodilac, na kraju, pristaje da piše
besmislice na stranom jeziku tešeči se da neče
imati prilike da korisniku svojih usluga, Strancu,
objašnjava da nije reč o njegovom neznanju,
več o pritisku jezičkih nestručnjaka. Mi jesmo
stručnjaci, ali smo i gradani, pa stoga imamo
kao i ostali pravo i na politička razmišljanja.
Ono koje ja predlažem, jeste: šta je objektivno
veča šteta — striktno kopiranje naših termina
na stranom jeziku po cenu apsolutnog nerazu¬
mevanja naše stvarnosti, ili pribegavanje ekvi¬
valentima radi boljeg razumevanja, a po cenu
razlika u nekim, u krajnjoj liniji, nebitnim nijan-
sama, ili, drugačije rečeno: da li »nastavnici
razredne nastave« u našoj zemlji treba da budu
srečniji zato što se tako zovu od učitelja u dru¬
gim zemljama, koji se i dalje zovu učiteljima, ili
je za sreču potrebno nešto drugo i nešto više
od imena, pogotovo ako je ono još i
nakaradno?
Ni privredni život, koji je po svojoj prirodi
pragmatičniji od ideološkog, nije pošteden je¬
zičkih besmislica, uzdignutih na nivo nedodir-
Ijivih definitivnih rešenja. U ovoj oblasti imamo
jedan dodatni problem proistekao uglavnom iz
neukosti i površnih znanja: reč je o semantič-
kom pomeranju termina preuzetih iz stranih je¬
zika. Ko zna sada kako se u svesti naših pri-
vrednika i političara razdvojilo značenje reči
»privredni« i »ekonomski«, »kooperacija« i »sa-
radnja«, »društveni« i »socijalni«, »investicija« i
»ulaganje« itd. Pitanje se može učiniti formal¬
nim, ali samo dotle dok ne naidemo na rečenicu
koja bi otprilike zvučala ovako: »Neophodno je
jačati tokove kooperacije i saradnje, kako u
oblasti privredno-ekonomskih, tako i društveno
socijalnih odnosa, a posebno u oblasti investi-
cionih ulaganja.« Nesreča je u torne što su
MOSTOVI 1 /1990/XXV 43
ovakve i slične konstrukcije naša svakodnevi-
ca, čak i u tekstovima medunarodnih ugovora,
pa i zakona, od kojih se, s pravom, očekuje da
budu precizni i logični. I dok kod pismenog
prevodenja možemo pribegavati svojim malim
lukavstvima, kod usmenog prevodenja dolazi-
mo u opasnost da nam govornik sa naše Strane
zameri da nismo »sve preveli«, zato što smo
besmislenu sintagmu »kooperacija i saradnja«
preveli, recimo, na francuski, rečju »coopera-
tion«. Ako navodnu grešku pokušamo da ispra-
vimo pribegavajuču francuskom sinonimu »col-
laboration«, rizikujemo da nas na licu mesta
opomenu da »mi nismo nikakvi narodni izdajni-
ci pa da kolaboriramo«. U načelu, stepen aro¬
gantnosti naših kritičara u obrnutoj je srazmeri
sa stepenom njihovog opšteg i stručnog
obrazovanja.
Nije bolje ni sa finansijskom oblašču: ako
radimo na nekom stranom jeziku koji ne može
da tvori prideve od imenica onako lako kao en-
gleski jezik, bičemo u teškom položaju kod pre¬
vodenja, pogotovo usmenog, kad na red dodu
konstrukcije sa pridevom »kreditni«. No, kad i
to rešimo kakvom parafrazom, sigurno čemo
zapeti kod neke ovakve konstrukcije. »Cilj nam
je da budžetska pitanja rešimo radikalnim za-
hvatima u poreskom sistemu, ali bez pribega-
vanja čisto fiskalnim instrumentima«. Finansije
su, i inače, košmar prevodilaca, pogotovo onih
koji kao mi u Prevodilačkoj službi saveznih or¬
gana, ne mogu da se specijalizuju u samo jed-
noj ili u par srodnih oblasti, več moraju, prema
očekivanjima korisnika, da budu podjednako
dobri poznavaoci najrazličitijih oblasti, od fi-
nansija, preko veterine i informatike, do prava i
poljoprivrede.
Ako je trebalo da ovi primeri ilustruju termi-
nološku i jezičku konfuziju koja je rezultat jed-
nog sistema koji je imao neodoljivu potrebu da
se od svih drugih sistema distancira pre svega
terminološki, a često i samo terminološki, si¬
stema koji ima izbor izmedu ekvivalenata i do-
slovnih prevoda, ali koji se »ziheraški« oprede¬
ljuje za doslovni prevod po cenu nerazume¬
vanja, postoje oblasti u kojima tog izbora
jednostavno nema. Tu se ne možemo žaliti na
lošu volju autora. Reč je o nekim terminima iz
čiste ideologije i partijske prakse. Neki od njih
su u aktuelnoj praksi i napušteni, ali se pojavlju-
ju u starijim dokumentima koji su često refe¬
renca za savremena izlaganja. Naznačiču sa¬
mo dva: »partijnost« i »odbranaštvo«. Prvi, kao i
pridev »idejni« polako se gubi iz jezičke prakse,
ali do sada nišam naišao ni na jedno zadovolja-
vajuče rešenje za »partijnost« i »idejni«, bar ne
u francuskom jeziku. Termin »odbranaštvo« i
cela familija reči istog korena ostaju i dalje iz¬
vor prevodiločkog očaja. Ostaje jedino uteha
da je prevodilački očaj ipak manji od očaja onih
na koje se termin odnosi.
Pokušao bih da rezimiram: originali na jezi-
cima naroda, sa kojih prevodimo na Strane jezi¬
ke, u velikoj večini su jezički loši. Njihov nizak
jezički nivo proističe, s jedne Strane, iz neukosti
i siromašne jezičke kulture autora, a s druge
Strane iz same prirode sistema koji tvori jednu
nemuštu i nebuloznu terminologiju u cilju, iz¬
medu ostalih, i terminološkog distanciranja od
ostalih sistema. Ta se terminologija i, uopšte,
politički diskurs, još više degradiraju činjeni-
com da autori zapravo ne osečaju potrebu da
komuniciraju sa publikom. Zato večina javnih
istupanja i tekstova namenjenih javnosti ima
samo formalni karakter, zbog čega izostaje i
najmanji napor autora da bude shvačen. Za¬
konski tekstovi i medunarodni ugovori takode
su opterečeni ideologizovanom terminologi-
jom, nelogičnom i agramatičnom, a stoga i
praktično neprevodivom.
Promene u oblasti privrede i politike koje su
u toku ili se najavljuju, odnosno, koje su na duži
rok čak neminovne i več donose neke rezultate
u demokratizaciji privrednog i političkog života,
dovešče do »normalizacije« jezika i termonolo-
gije kao i do promene stanja svesti autora koji
če govoriti i pisati ono što misle i u šta veruju,
koji se neče panično i bezrazložno bojati da
stvari nazovu pravim imenom.
lako čemo tada biti uskračeni za jedno izvi-
njenje za eventualno nizak kvalitet prevoda, a
loših prevoda če uvek biti kao i loših hirurških
intervencija i loših jela u restoranima, ipak če¬
mo tada lakše raditi. Možda čak više nečemo
biti smatrani za puko tehničko osoblje. Dotle,
budimo i dalje samokritični, ali i kritični prema
autorima izvornih tekstova, jer kao što se kaže u
kraju potpisnika ovog teksta, »zna se od kog se
materijala pita ne može napraviti ni uz najbolju
volju«.