Prigodom njegove 60-godišnjice života
Dobar pastijer, jer što kaže tnom, I sam svojijem potvrđuje činom.
Ivan Mažuranić.
Tiho, bez buke i reklame, približuje se nama Sokolima, a s time i čitavom našem narodu dvojni jubilej — jubilej ljubavi, rada, samo= pregora, neslomive volje, borbenosti, rada za pobedu pravde, istine i jednakosti našega naroda i Sokolstva. Tih, kao što je uvek bio, skroz man, što daje naročito obeležje u njegovom životu, radin i prožet Iju* bavlju prema svome bližnjemu, što ga uzdiže nad prosečne ljude našega doba, proslavljuje naš dragi brat Engelbert Gangl, I zamenik starešine Saveza SKJ, svoju šezdeset godišnjicu života i 30-godišnjicu plodnog nacionalnog sokolskog rada.
Brat Gangl roden je 12 novembra 1873 u Metlici, u pitomoj Beloj Krajini, u Dravskoj banovini. Po svršenoj osnovnoj školi u svom rodnom mestu, polazi gimnaziju u Novom Mestu, koju svršava, da zatim pođe u Učiteljsku školu u Ljubljani, koju s odličnim uspehom završava 1892 god. Posvećuje se uzvišenom učiteljskom zvanju da bude bliže svome narodu, da mu pomaže, da ga vodi, da mu vida rane. Iza nekoliko godina službe polazi u Beč, gde se upisuje u Pedagošku školu, da se naoruža novim znanjem i da još bolje mogne upoznati ljude i život, da se nato s podvojenom snagom i ljubavlju preda narodnom radu. 1903 godine završava nauke u Beču i nastupa mesto na realci u Idriji, gde ostaje do svetskog požara 1914 godine. Već u školskim klupama oduševljava on svoje prijatelje i drugove, budi, govori, piše. Kao narodni učitelj svu je brigu ponajpre posvetio učiteljskom staležu. Već 1898 postaje članom pretsednišiva Učitelj, saveza i glavni urednik »Učiteljskog tovariša«, gde bodri, organizuje, piše. U tim mučnim danima našega naroda, kada je savkoliki naš narod bio jadno roblje tuđina, on se ne žaca nacionalnog rada u čisto jugoslovenskom smeru. 1906 godine polazi u Beograd da stvori jedinstveni Učiteljski savez sviju jugoslovenskih učitelja. To mu, nažalost, nije uspelo iz političkih razloga Austro-Ugarske. Uspe mu pak organizovanje Saveza austrijskog slovenskom učiteljstva. Čim mu je uspelo organizovanje učiteljstva, prelazi br. Gangl na gospodarsku granu, da i u tom pravcu podigne učiteljski stalež. Učiteljska tiskara, kojoj stoji i danas na čelu,
Učiteljski konvikt, Učiteljska štedionica i posujilnica — njegovo su delo. Ljubav prema svome narodu, a naročito prema omladini, prema kojoj goji neograničenu ljubav, nuka ga da 1900 pokrene omladinsko glasilo »Zvonček«, čiji je urednik, u kojem radi i objavljuje bezbroj članaka, priča, pripovedaka i pesmica. Pokreće i poučni list za rodu telje »Domače ognjišče« s prilogom »Naša bodočnost«, koji je bio namenjen slovenačkoj omladini. Ovaj prilog, koji je bio tako omiljen svesnoj omladini, prethodnik je današnjeg našeg naraštajskog lista »Sokolić«. Nijedan broj pomenutih listova nije ostao bez saradnje našeg dragog jubilarca.
U politički život stranaka br. Gangl nije nikada ulazio. Uvek je vruće ljubio svoj narod, bio on ispod Triglava ili Šar planine, ali po* magao mu je i radio za njega izvan okvira političkih stranaka; radio je prema svome uverenju kako je najbolje znao i umeo — i nikada nije pogrešio. Bio je samo jednom (1908) poslanik Kranjskog pokrajinskog sabora, iako protiv svoje volje, gde se zborom i tvorom zalagao i borio za prava i slobodištine svoga naroda i iskorišćavanih radničkih slojeva.
Videći životnu snagu i veliku budućnost Sokolstva, upoznavši se do u tančine sa sokolskom mišlju i sokolskim poslanstvom, stupa on 1902 u Idriji u sokolske redove. Prihvativši sokolsku misao sa svom ozbiljnošću, zavolevši je sa svom svojom plemenitom dušom, predavši Sokolstvu sve svoje srce, vidimo ga već 1903 kao sokolskog časnika. Ove godine, dakle, slavimo i 30 godišnjicu njegovog plodnog aktivnog sokolskog rada. Naglašavam da slavimo mi tu retku godišnjicu, jer naš dragi brat Gangl, u svojoj skromnosti, u svojem tihom životu koji poznaje samo ljubav i rad, neće toga učiniti, smatrajući sve što je učinio samo svojom svetom dužnošću. Kada je bila 1910 osnovana sokolska župa u Idriji, postaje br. Gangl prvi njen starešina; tu razvija sve svoje sposobnosti, sav svoj nesebičan rad i župa mu beleži znatne i lepe uspehe. Naredne 1911 godine zauzima i mesto starešine idrijskog sokol, društva, gde se okupljaju oko njega seljaci i radnici, da ih uči, budi i vodi. Njegov plodonosni rad u lepoj i nezaboravnoj Idriji, koju je toliko zavoleo, prekine svetski rat. Za brata Gangla, kao i za sve naše svesne ljude, nastaju dani uzdisaja, bola. patnja i progona. Oslobodivši se fronte polazi u Prosek kod Trsta gde ostaje do italU janske okupacije, kada je prognan u slobodnu domovinu. U Jugoslaviji daju mu zasluženo priznanje i imenuju ga višim školskim nadzornu kom u Ljubljani, na kojem položaju ostaje do 1927 god. kada je bio umirovljen. Čim je br. Gangl bio od Italijana izagnan i kad se je naselio u Ljubljani, prva mu je bila briga da nastavi sokolski rad. Od' mah stupa u redove »Ljubljanskog Sokola«, matice jugoslovenskog Sokolstva, a zbog njegovog kao kristal čistog života — i nacionalnog i sokolskog — biva odmah biran u Slovenački sokolski savez. Njegov napredni i skroz jugoslovenski duh ne daje mu mira, i on se ne zadovoljava s ondašnjim plemenskim sokolskim savezima. Predlaže, a za to se i sav zalaže, da se čim pre osnuje Jugoslovenski sokolski savez, što mu i uspeva. Već 1919 godine na Vidovdan na 1 sokolskom saboru u Novom Sadu, osnovan je jedinstveni sokolski savez za čitavu našu otadžbinu — Jugoslovenski sokolski savez i brat Gangl postaje članom starešinstva. On ide dalje. Zeli da se sokolski redovi i prosvetno podignu, da bude zdrav duh u zdravom telu. I uvađa se prosvetni rad u Sokolstvo, rad, koji nam je toliko potreban i koji je do sada urodio
tako lepim plodovima. Rad brata Gangla sve se više ceni i on postaje sastavnim delom naše velike sokolske organizacije, te je već 1921 godine u Osijeku biran za potstarešinu J. S. S., dok ga 1924 godine ne vidimo na čelu celokupne sokolske organizacije u Jugoslaviji. Na tom položaju ostaje brat Gangl do 1929 godine, do osnivanja Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Osnivanjem Saveza Sokola Kraljevine Jw goslavije stupa na čelo celokupnog našeg jugoslovenskog Sokolstva Prestolonaslednik Petar, a brat Gangl mu je prvi zamenik. Još jednom je dano najviše priznanje sokolskom radu brata Gangla, priznanje, koje je došlo s Najvišeg mesta. Brat Gangl još i danas stoji časno na tom mestu, radeći neumorno i nesebično za dobrobit svoga naroda, svog ljubljenog Sokolstva i našeg Vladalačkog doma.
Brat Gangl naročitu je pažnju obratio sokolskom štivu, sokolskoj literaturi. Njegovi su članci i pesmice razasuti po svim beletrističkim, ■ uzgojnim i nacionalnim listovima i revijama, a brojne knjižice o idej'* nim sokolskim pitanjima krase svaki narodni dom, svaku sokolsku knjižnicu. U njima on na živ, shvatljiv, uverljiv način raspravlja so; kolsku misao i poslanstvo Sokolstva u slovenskim narodima i uopšte u čovečanstvu.
Naš dragi jubilarac može bez grižnje savesti, bez teškoća oko svog dubokog srca i široke plemenite slovenske duše, da pogleda vedro i zadovoljno za svojim minulim godinama, za svojim plodnim: radom. Njegove uverljive reči, njegovi zanosni, istinski i osećajni govori po? digli su mrtvilo mnogih duša, njegovi književni proizvodi mnogima su bili melem na živim ranama, njegovi saveti uvek su odisati očinskom ljubavlju i čvrstom voljom da svakome pomogne i otare suze žalos-nice. Veselio se je sa svojim narodom nad svakim njegovim uspehom, oko mu je zasuzilo nad svakim njegovim neuspehom. Svojim istrajs nim radom svakome je imponovao i imponuje, a svojom nesalomivom voljom i čistim značajem služi kao uzor starijim i mladim pokolenjima. Ali ono što mu daje apostolsko mesto medu nama Sokolima i medu našim narodom je to, da se uvek držao one poznate izreke Fignera: »ni koristi, ni slave«. Ta visoka izreka, koja je temelj sokolske misli, prove java u čitavom njegovom životu.
Našem bratu jubilarcu, dragom bratu Ganglu, želi naš list »Soko* lić«, kao i sav naš naraštaj, obilje sreće i zadovoljstva, da bi ostao još dugo i dugo zdrav, čio i veseo na vrhovima naše sokolske organU zaci je.
ZDRAVO!
Da postanem i ostanem zdrav Zoran Polič, Ljubljana
Stupiš li u vežbaonicu za naraštajskih, pa i članskih časova, kad bi morao život najviše da vrvi, neugodno te se doimlje praznina i neka tišina, koja tamo vlada. Gde bi trebalo da su stotine, tamo su jedva desetine.
Da tome potražimo uzroke ne bi bilo teško, ali ne bi također ni koristilo.
Ipak bi oni, koji izbegavaju vežbaonice, morali biti svesni toga da beže pred zdravljem, dakle, pred svojom srećom. Ta danas više ne živimo u vremenima, kada su smatrali bledo lice i nerazvito telo kao znak više duhovne naobrazbe. Zašto bi hteli da postanemo bolesnicima, kada je tako lako postati i ostati zdrav? Ti, koji si razvijen i zdrav, možda nećeš osećati potrebe za telovežbom (u vežbaonici), jer ti je draže slobodno kretanje u prirodi. Ali oni, čija su prsa tcsna i mišice slabunjave, ne bi trebao da mimoiđe moguć-
nost da postane jednak s ostalima. Ta s redovitom telovežbom ne stepenuješ samo snagu, već uništavaš sve moguće klice bolesti, koje se sakrivaju iza tesnih grudi, odnosno da preprečiš njihovo useljivanje u se. Istina je da mnogi, koji traže zdravlja u telovežbi, očajavaju nad početnim neuspesima i obuzeti nekim fantazijama kažu: »Bolesni smo i samo kratak čas nam je odmeren, pustite nas, dakle, da u miru uživamo svoj život.« Svi takovi prepuštaju se trenutačnim željama, koje ih dovede do greha protiv samih sebe. Mnogi oslabe, jer se ogreše o zdravstvena pravila: ne dopuštaju da ih ogreju sunčane zrake, uživaju svakog dana žestoka pića, puše, zatrpavaju želudac s teškom hranom, udišu dan i noć zrak, koji su ili sami ili drugi izdisali u istim prostorijama i t. d. Tako se, razume se, stvori njihovo pogrešno mišljenje, da su im, naime, odbrojeni dani.
I pokrajinski slet u Ljubljani 1933 — Prošle vežbe članica
Ko ne neguje svoje telo, ogrešuje se o prirodu, koja ne propušta a da ne bi svaki greh kaznila. Otstranite, dakle, očajničke misli, hrlite u vežbaonice i tražite svoje zdravlje svuda, pa također i kod kuće! Jer, ako se ne umivaš svakog dana, ako se ne brineš za 7—8satno spavanje i ako se svestrano ne giblješ, sam si krivac svoje bolesti i nemoći. Svakog dana upotrebljavaj mrzlu vodu i udiši svež vazduh; ostavi da te ogreju sunčani zraci i svakog dana uposli, makar i za časak, svaku pa i najmanju mišicu. Mirovanje je protu-naravno i prouzrokuje preranu smrt! Kretanje je život, umnožava i čuva životnu snagu do kasnih godina života. Kako su bolest i nemoć naš greh, moramo sami da stvaramo zdravlje i lepotu! Čemu da zanemarujemo svoje telo i da sakupljamo zamaljska dobra, koja nećemo moći kasnije da uživamo. Stoga su oni srećni, koji su oslobodili svoju dušu od pohlepa za bogatstvom i koji kažu: »Samo da sam zdrav!«
Sjediniti bogatstvo i zdravlje bio bi ideal čovečanstva. Imaš li da biraš
— biraj drugo! Treba da si uvek svestan, da se odalečuješ od pravog ideala
— zdravlja, ako uzmeš pa i najmanju količinu lekova! Nije uvek potreban lekar, već savetovanje sa samim sobom! Nekada su tražili kamen mudrosti i našli su ga u zdravom načinu života! Zaista je lakše uzimati lekove, nego izložiti svoje telo naporu, koji iziskuje telovežba. Ali poslcdice?
Niko ne sme da se zadovolji samo telovežbom u vežbaonici, već treba da to j telovežbi nadoda još i svoju kućnu vežbu. Izabirati vežbe za kućno vež-banje nije teško, ta pune su ih knjige, a možemo ih i sami sastavljati prema svojoj fantaziji. Niti jedna neće šteđiti, a mnogo će ih pomoći.
Iz kućne telovežbe treba samo da isključimo trčanje, koje je lagano, jer time gimnastička vežba gubi od svoje vrednosti, ako je pak trčanje hitro diže prašinu, koju vežbač udiše i uspeh je negativan. Također nije razumno, da u kući izvodimo vežbu, koja se uvek može izvađati u prirodi. U zajedničkoj telovežbi (kućnoj) moramo da se čuvamo preteravanja. Treba da razlikujemo gimnastiku od sporta. Gimnastičke vežbe radimo da podignemo telesno zdravlje, snagu, brzinu, izdržljivost i t. d. Sport pak gajimo zbog ličnog zadovoljstva i razonode, i zbog postignuća pobede.
Dok su gimnastičke vežbe uvek korisne, sport je u nepravom obliku vrlo štetan. Čuvajte se, dakle, preteravanja u bilo kojem obliku. (Skačeš li da ojačaš mišice, spada to u gimnastiku. Skačeš li pak da pobediš druge, to je već sport).
Gimnastička vežba može ugodno da upliva na one delove tela, koji su toga najviše potrebni (racionalna), može također i da ih promaši ako nije izvađana u pravo vreme i na pravom mestu (neracionalna). Stoga jamačno više koriste one vežbe, koje izvađamo kod kuće, nego one koje izvađamo zajednički, jer ove poslednje koriste samo nekolicini. Zbog toga pak ne sme niko da misli da se može ograničiti samo na kućnu gimnastiku, koju može da pro-vađa kada hoće, dok je kod zajedničke vežbe vezan na vreme. Zadatak zajedničkog vežbanja gimnastičkih vežaba je taj, da pruži pojedincima izbor onih vežaba koje može bez poteškoća da vežba kod kuće. Sem toga u vežbaonici su također i sprave, s kojima možemo da upotpunimo telesno uzgojni rad. Stoga se ne bi smeo niko da ograniči samo na jedan kraj, već bi trebao da započne u vežbaonici i da nastavi s radom oko svog zdravlja kod kuće.
S gimnastičkim vežbama želimo da postignemo to, da postane telo sluga, a ne gospodar. To znači da treba da je telo podvrgnuto našoj volji, a ne vlastitim trenutačnim zahtevima.
Svako može da žrtvuje za svoje zdravlje, uz telovežbu, još 15 minuta za kućnu telovežbu, koja ne sme biti, kao što je napred rečeno, nepromišljena i preterana. Svaki takav »kućni« vežbač treba da neguje svoje telo i s kupeljima i to s vodnim is vazdušnim. S vodnim kupeljima otstranjujemo kožne izlučine. Kako se umivamo u jutro i na večer, gimnastičke vežbe najprikladnije su za isto vreme. Kod toga pak, razume se, niko ne sme da se plaši hladnih jutara i mora da se podvrgne vodnom kao i vazdušnom kupanju pri otvorenom prozoru. Treba da pazi da se previše ne ohladi.	(Nastaviće	se)
Љубљано бела, дивна ли си! ...
Петровачки Правдољуб, Орловат
Како cu нам лепих утисака оставила, мила наша ЈБубљано! Никада прн поласку нисам ни мислио, да ћу бити толико очаран твојом лепотом. Пошли смо дан раније, само да бисмо могли да je прегледамо, да нам ништа не изостане. Иако je пут био доста напоран, ипак се није осећао унор, јер се шпло у Љубљану. Диван je то пут био за нас, који живимо у пространој равници Баната. Са мном у групи били су сами сељаци. Било je вредно посматрати лида и геетове, што су их правили ови, посматрајући дивне пределе што су се ннзали један за другим. Kao у јесени, падала je ситна киша, кад je наш воз стигао у Љубљану. Раздраганих срдаца искочили смо из воза, a прва нам je брига била да сазнамо и нађемо стан, где ћемо отсести за време боравка. Брат на кога смо се обратнли, дао нам je потребна упутства, те смо након краћег лутања стигли на место. Иако време није било баш погодно, ипак су улице биле пуне света, који je очекивао своје заиста драге госте. Једва смо дочекали да се мало одморимо, али je и тај одмор био кратак, јер омо хтели да идемо, како би могли што детаљиије да прегледамо део град с љеговим знаменитостима пре него се напуни Љубљана с гостима.
Сутрадан je као у кошницп врело у нашој реалди где смо ми коиачили. Настулиле су затим пробе, na коначно и сам главни наступ, који je био изведен пред велики.м бројем гледалаца. Ох, каква ли je дивна и жнвописна била поворка тих црвених и разнобојпих кошуља! И данас се сваки учесник тог нашег славља мора пнтати: да ли je то заиста била јава или сан? Јер, ако се узме у обзир, да je та поворка пролазила крај једног места читава два сата, онда je заиста чудо како се с тпм одушевљењем могао дочекатн и последњи у иоворци. Клицању није бпло краја. Цвеће се није жа-лило, већ je од н>ега покривен цео пут где се поворка кретала. Срца су нам пупа захвалности, када се сетимо правог и искреног дочека браће Словенаца. При повратку у наше домове, mu cmo понели само један утисак, који се најдубље урезао у наша срца, a тај je скопчан с уверењем, да je Соколству будућност оснгурана као што му je ii прошлост светла. И после овог, сјајно успелог слета снаге Соколства нема те силе, која нас може раставити. Једно смо и само једно остајемо! Ми, сељади са севера naine лепе Отаџбине, сада ћемо још чвршћа бнти веза народног јединства.
Нараштају драги, ти си и овога пута доказао, да си потомак славннх Сокола -внтезова чији ћеш ти достојан следбеник бити. Доведи у наша топла гнезда ону браћу, која још ннсу међу нами. Ако будемо овако наставили, моћићемо још више бити поносни, јер смо свесни да je наш несебичан рад упућен целини, за Краља и Охаџбину, a на страх и трепет нашим непријатељима, којима еве ово наше напредо-вање нимало није no вољи. Враћо: ’век наиред, — ни корака назад! И коначно: Победа je наша.
Što treba da zna svaki Soko i Sokolića?
Hajrudin Ćurić, Sarajevo
(Nastavak)
31) Kada se dobija sokolska značka i legitimacija?
— Sokolska značka i legitimacija dobivaju se 6 meseci posle upisa u sokolsko društvo (četu). Jedino uprava novoosnovanog društva (čete) može odmah dobiti sokolsku značku i legitimaciju.
32) Kada sokolska četa sme da nosi svoju zastavu?
— Sokolska četa sme da nosi svoju zastavu pri javnim sokolskim istupima i to ako za njom ima najmanje 20 članova (muških i ženskih).
33) Koje su dužnosti sokolskih četa?
— Dužnosti sokolskih četa su: da zajednički sa svojim društvom priređuju poljoprivredne izložbe, zatim, da same ili zajednički s ostalim četama priređuju javne istupe, zabave, proslave i međusobna natecanja.
34) Zašto se osnivaju sokolske čete?
■— Sokolske čete osnivaju se zbog toga, što Sokolstvo hoće da preporodi čitav naš narod i da podigne naše selo u kojem živi srž našega naroda.
35) Koji su najvažniji članovi uprave sokolske čete?
— Najvažniji članovi uprave sokolske čete su: starešina, njegov zamenik, načelnik, prosvetar, tajnik, blagajnik i knjižničar.
36) Što su dužni da posećuju članovi uprave sokolske čete?
— Članovi uprave sokolske čete dužni su da posećuju redovne i vanredne seduice. Redovne sednice se vrše jedanput nedelj no, a vanredne se vrše samo onda, kada se ukaže hitna potreba.
37) Kojim putem obavlja uprava sokolske čete svoje poslove?
-— Uprava sokolske čete obavlja svoje poslove nadležnim putem, t. j. obraća se u prvom redu svome sokolskom društvu, a ono, ako je potrebno, župi, a župa, ako je potrebno, Savezu.
38) Kako utiče telesno vežbanje na ženu?
—• Pravilnim telesnim vežbanjem, žena razvija i jača bočne, trbušne i nožne mišiće, što će joj, kao budućoj majci, mnogo koristiti.
39) Kakva treba da bude Sokolića kao majka?
— Sokolića kao majka treba da bude uzor i primer ostalim majkama. Ona mora da odgoji svoju decu da ljube svoju domovinu, i da je brane do poslednje kapi krvi. Sokolića, kao majka, mora da bude kao majka Jugoviča, koja u najtužnijim i najtežim časovima svoga života nije odavala svoga bola.
40) Sme li Sokolića kao majka dozvoliti da joj deca psuju i lažu?
— Ne sme, jer ko psuje i laže. taj nije pošten i treba ga se bojati kao zmije otrovnice i izbcgavati njegovo društvo.
(Nastaviće se.)
Društveni izlet sokolskega društva Ljubljana I Tabor
Sokolsko društvo Ljubljana I — Tabor je napravilo letošnjo jesen peš-izlet u Beričevo v ljubljanski okolici. Izlet je uspel odlično. Udeležilo se ga je 297 dece, naraščaja in članstva z društveno godbo na čelu. Pričujoča slika kaže prostor počitka s sokolskimi izletniki.
Naša dužnost — naša ljubav
Majcan Ivo, Senj
Naš naraštaj je naša uzdanica, naša nada i naša budućnost. Da ne pretc-ravam kada tako govorim o našem naročito sokolskom naraštaju, dokazuje nam i njihova ljubav prema telovežbi, želja za telesnim uzgojem, s kojim žele da postignu telesnu snagu, zdravlje i lepotu, a time duševne i moralne kreposti, koje su uslovi kolikoće i kakvoće našeg opšteg sokolsko-nacionalnog rada, uveti našeg stvaranja, napretka i života. Pravi, i ispravni put, koji nas vodi k tim uzvišenim našim težnjama je telovežba — dakle sokolana. Sokolska telovežba nije sporedna stvar u našim sokolskim jedinicama; ona je izvor telesnog i duševnog života naše sokolske organizacije i čitavog našeg naroda. S toga se s pravom može kazati, da je svakom dobrom i svesnom Sokolu mesto ponajpre u sokolskoj vežbaonici. Kada bi se, naime, htelo omalovažiti i osporiti korist i neprecenivo dobro, koje nam pruža baš telesni uzgoj, —- i kada bi se u našim sokolskim jedinicama prestalo s telesnim vežbanjem, — brzo bi se raspale takve jedinice, a s njima i celo Sokolstvo, a ako se i ne bi raspalo, ono bi samo životarilo, jer je telovežba jedan od glavnih stubova na kojima počiva Sokolstvo. Sokolstvu je jedna od glavnih svrha uzdržati svoj narod zdravim i pojačati njegovu telesnu snagu, da se u njega mogu uspešnije usađivati i u njemu razvijati duševne i moralne kreposti.
Moje je uverenje, da onaj brat, koji nije nikada vežbao i koji ne vežba, može imati smisla i ljubavi za Sokolstvo, ali sam nije potpun Soko. On može da bude dobar teoretičar, ali svestranost sokolskog uzgoja i sokolskih težnja leži u sokolskim domovima, u sokolanama, gde se mogu razmahnuti sve sokolske delatnosti. O tome nas uveravaju skoro svakodnevna iskustva iz sokolskog života. Uveravaju nas i opravdani postupci pojedinih župa, koje raspuštaju ona društva, koja uz druge sokolske grane delatnosti zapuštaju i tehnički rad. Teško je, naime, zamisliti sokolsko društvo-, u kojem se ne bi provađao telesni uzgoj.
Svima je dobro poznato, da smo iza dugih patnja, kroz duge borbe i stradanja dospeli iz mraka k svetlosti, iz ropstva k slobodi, a samo u slobodi može pojedinac i narod uspešno da se razvija, stvara i napreduje.
Život ima vernu družicu, koja ga nikada ne ostavlja i ne sme ostaviti, a to je dužnost. Život i dužnost su nerazdruživi drugovi, kao što su i telo i duh, koji stoje u uzajamnoj vezi.
Danas je mnogo ljudi, koji rado izbegavaju vršenje svoje dužnosti, osobito kad im ne donašaju lične koristi i bučnog priznanja. Danas ćete naći mnogo ljudi, koji svagda, gdegod mogu, škrto otkidaju svaku i najmanju zaslugu i dužnost u svoju ličnu korist, umesto da je spremno i s ljubavlju polaže na oltar narodnog i državnog dobra i blagostanja. Pravi Sokoli, u takve i slične ljude, ne mogu se nikada ugledati. Progotovo ne sme i neće toga da učine svesni i kreposni naraštajci, jer su svesni, da svako dobro koje učine svome parodu i svojoj domovini, čine ga i sami sebi, da vrše kroz to samo svoju sokolsku dužnost. Zato sve dužnosti, koje imamo i koje izvršujemo prema svome narodu i domovini, neka budu dobrovoljno, zdušno, savesno i s ljubavlju izvršivane. — Uradimo li tako, budimo uvereni da ćemo moći ponosnije i smelije pogledati svakome u oči, da ćemo u svom srcu osećati zadovoljstvo i sreću radi izvršene dužnosti, radi dobra, koje smo doprineli opštem dobru svoga naroda.
Nastojmo delima svojim, u javnom i privatnom životu, ubediti našu okolinu, da ona u nama neprestano cvate i jača, da nas svuda prati i da će nas pratiti kroz celi život. Radom svojim koga s ljubavlju izvršujemo, pokažimo svima — i prijateljima, koji će se s nama veseliti i ponositi — i neprijateljima, koji će nam zavidati, ali potajno će nas ceniti, — da nas taj rad — ta ljubav čini sve jačima i jačima.
џт
I pokrajinski slet u Ljubljani 1933 — Proste vežbe članova
Slika s Pokrajinskega zleta v Ljubljani
Petovar Milena, Ivanjkovci
29. junija je bilo. Na nebotičniku so se zbrali bratje in sestre, da se pokrepčajo in ogledajo našo belo Ljubljano, ki je v dneh sokolskega zleta sprejela v svoje okrilje zdrava sokolska srca in odprla na stežaj srca vsem, ki so hoteli prisostvovati veliki manifestaciji sokolske ideje. Zbrali smo se vsi, majhni in veliki; mnogi so prihiteli, da med brati in sestrami pozabijo bridkost in težo današnjega življenja.
Sedela sem pri kavi in opazovala zbrano družbo. Dosti jih je bilo. Vse pisano in veselo. Blizu mene so sedele 3 sestre, stare priproste ženice, ki so molče zrle skozi oboke. Oči so mi obstale na družini: oče in 5 otrok, vsi v slavnostnih krojih. Bogato obložena miza, svilene rdeče srajce, dragoceno lepotičje je pričalo, da pri njih kriza še ni potrkala na vrata. Razgovarjali so se o Sokolu, o zletu, lepe besede, vredne sokolskega kroja. Naenkrat so se vsi zresnili, srepo so se uprle oči v brata, ki se je ustavil pri mizi. Prišel je iz Skoplja, denarja mu je zmanjkalo. Lačen je; upadel obraz, vdrte oči so nemo prosile. Družba je pozabila na prejšnji razgovor, padle so ostre besede, bratu z juga pa so se zasvetile oči, obnemel je in obstal. Vstala je priprosta stara ženica z znakom na prsih in povabila brata k mizi, kjer so bile za njega odprte roke in odprta srca ...
Sećam Se ...	A. M. Kruševac
Bili smo o Petrovdanu u Aleksandrovcu. Došli smo na poziv braće da zajednički priredimo javan čas i akademiju. Rado smo prihvatili poziv i proboravili smo jedno posle podne u malenoj, ali dražesnoj varošici — u centru naše župe. U društvu se radi samo s decom i s naraštajem. Starijeg članstva nemaju. Ali zar to može da zabrine sokolsko srce, kad vidi njihov podmladak —■ njihovo buduće članstvo. A ona mala vodnica dece? — Zar to nije buduća načelnica? — Zar to nije već sada naša radost i nada? — Samo nju kad posmatraš, znaš zašto toliko radiš, znaš u šta ulažeš svoj trud. A ova deca — ovi pravi još mladi Sokolići ulevaju nam volju da i mi ustrajemo, jer, eto, vidimo i osećamo kako rastu, kako se šire naši redovi; sad možda samo dečji, ali zar je to malo? A vam, mila deca, dragi Sokolići i Sokoliće, hvala što smo se još jednom uverili da je naš put zaista dobar i da sokolski rad zaista vredi da u njega ulažemo i svoj trud i svoje slobodno vreme.
Kača in žaba	Rica, Ljubljana
Nekdaj je imela namesto žabe kača v žrelu dva glasilna mehurja, s katerima se je oglašala. Ljudje in živali so jo lahko slišali, vsak se ji je izognil in nobene žrtve ni mogla dobiti. Žalostno se je kača plazila okoli in pričakovala svojega konca.
Pa jo je srečala žaba in zamaknjena poslušala njen glas. Kača bi jo rada napadla, pa je bila tako trudna, da ni imela že nobene moči več.
»Prepustim ti svoja glasbila, jaz raje molčim, da me živali ne bodo slišale in bom lahko lovila« je kača ponudila svoj glas.
»Kdo naj mi pa vstavi tvoja glasbila?« je bila žaba radovedna.
»Nalovi mi nekaj mušic, da ne poginem lakote, a potem greva k zdravniku!« je odvrnila kača.
Zaba ji je nalovila nekaj mrčesa, ji privoščila črnega slinarja in šli sta.
Prišli sta k staremu ježu, ki je spretno vzel kači iz žrela glasilna mehurja ter ju vstavil žabi.
Žaba je veselo odskakljala in pričela kvakati. Odslej so vse žabe pričele peti in se veseliti svojega kvakanja.
Začul jih je Stvarnik in poklical je žabo-starko:
»Kdo ti je dal glasilna mehurja?«
»Jež ju je vzel kači in mi ju je dal,« je odkrito povedala žaba.
Bog se je nad ježem razsrdil:
»Odslej boš ves bodeč, da se te bodo živali bale in ogibale! Kako si upaš vtikati se v delo svojega Stvarnika? Kači sem dal glasilne mehurje, da bi poginila lakote, kajti zapeljala je prva človeka in kaznovati sem jo hotel. Pa si se ti vteknil vmes in prav zavoljo tvoje neumne modrosti bodo ostale kače še dalje na svetu!«
Jež je bil žalosten. Na hrbtu je začutil iglasto suknjo, ki je ni bil nič kaj vesel. Odslej pridno sam zalezuje kače in jih ugonablja, saj še vedno upa, da jih bo kar sam iztrebil in dosegel pri Stvarniku odpuščanje. Kač je pa vedno več in tudi jež jih ne bo nikoli pregnal, čeprav jih pridno lovi, kajti zdaj nimajo več glasilnih mehurjev in se potuhnjeno plazijo med kamenjem in grmovjem ter ugonabljajo svoje žrtve.
Hoje mišljenje o Sokolstvu Drinka Jelic, Banja Luka
Sokolska organizacija, i ako je današnje doba prilično teško po njen opstanak, i ako je još mnogi i mnogi ne mogu i neće da shvate, stoji još uvek na jednoj visini, na visini koja je dostojna sokolske časti, stoji na vrhuncu i strši kao orijaški pobednik, i plod Tirševog semena. Uvek je u razvoju, a u takvom stanju nalaziče se, dok bude postojala. Sokolstvo svaki ne shvaća na jedan način. Mnogi Nesokoli, a možda i Sokoli, koji misle da se Sokolstvo sastoji samo u telovežbi, varaju se. Po mom mišljenju, treba da se razume smisao i temelj na kojem Sokolstvo počiva. Nije samo dovoljno vežbati, a da se sokolsko ime može s pravom pridržavati. Telovežbom ne možemo udovoljiti našim sokolskim dužnostima, koje nas vežu kao lanci teški brod uz obalu, da se isti ne bi otisnuo i otplovio u nepovrat. Svaki pripadnik naše lepe organizacije treba da upozna istoriju našega Sokolstva, koje je, uzgajajući naš narod, telesno, moralno, nacionalno i napredno, postalo pokret neumrlog nam Tirša. Svaki Soko i Sokolića treba da bude tumačem vežbačke terminologije i da učestvuje ne samo na polju fizičkog rada. Nije dosta biti Soko i dušem i srcem, jer se telovežbom nikada ne mogu pokazati takove ideje i simpatije prema ovom našem tako lepom i zdravom pokretu, kao što se to može pokazati radom barem na jednom malom delu prosvetnoga polja.
Koliko nas ima, braco i sestre, koji još ne razumemo smisao naše organizacije, koliko nas ima, ne samo nas Sokola, nego i uopće mlađe omladine, koja misli da se Sokolstvo sastoji samo u vežbanju.
Mnogo je društava, koja se osnuju, počnu s radom ali brzo završe, nastanu razmerice u članstvu, nastanu svađe i mržnje dotičnoga društva i ono se raspada.
No kod Sokolstva nije tako. Jednak je svako. Nema razlike između jednog brata i sestre ni u kome pogledu. I dok se druga društva koja ne osećaju simpatije prema Sokolstvu raspadaju, Sokolstvo sa svojim radom osvaja mlada srca omladine i stalno napreduje.
Ko što rekoh, mnogo je i mnogo duša koje ne mogu da shvate što je Sokolstvo. Ne mogu da gledaju napredak ovoga tako lepog pokreta paće
osećaju odvratnost prema njemu. AH uvereni smo, da će doći vreme, kad će se baš te iste duše malo svesnije udubiti u pitanje što je Sokolstvo, pa će doći do zaključka, da Sokolstvo nije ništa drugo nego jedna čvrsta i najjača organizacija koja do danas postoji i, koja je jedina sposobna da svakog pojedinca odgoji kao čoveka, koga rese sve najbolje vrline.
Zato, braćo i sestre, sledimo stope našeg neumrlog Tirša, imajmo vazda na umu njegove reči: »Veselo na delo!«
Kuza	Turgenjev
Zadnji su dani avgusta... Jesen je pred vratima.
Sunce je zašlo Najedanput se tihi pljusak, bez grmljavine i groma, prolio nad našom ravnicom.
Vrt pred kućom gorio je obliven žarom večernjeg rumenila i dimio se posle kiše. Ona je sedila u sobi kod stola i gledala kroz otvorena vrata u vrt. Znao sam što se u taj tren zbira u njezinoj duši. Posle kratke, ali strašne duševne borbe, ona se u taj čas odavala čuvstvu kojemu nije više mogla da odoli.
Najedanput je naglo ustala, izašla brzo u vrt i tamo iščezla. Prošao je jedan sat. Prošao je i drugi. Nije se vraćala. Tada sam ustao i pošao za njom. Išao sam drvoredom kojim je sigurno i ona bila prošla.
Mračilo se. Spuštala se noć. Provlačila se tanka, bela maglica. Na vlažnom pesku puteljka belio se neki predmet. Prignuo sam se. Bio je mladi ružin pupoljak. Pre dva sata video sam ga na njezinim grudima. Podigao sam ga iz blata, vratio se u sobu i metnuo ga na sto, na ono mesto gde je pre ona sedila. Vratila se. Prošla je laganim koracima sobom i sela za sto. Lice joj je čas bledilo, čas rumenilo. Zbunjeno je ponikla očima da se ne sastane s mojim pogledom. Opazila je ružu i uzela je. Pogledala je blatne latice ruže pa mene. Zaplače.
— »Zašto plačete?«, upitah je.
— »Radi te ruže. Gledajte, kakova je!«
Pokušao sam da budem duhovit, pa sam joj rekao:
— »Vaše će suze oprati to blato«.
— »Suze ne peru, one pale«, odgovorila mi je, okrenula se peći i bacila cvetak u vatru.
— »Evo, oganj je spalio drage suze!«, uskliknula je, a njezine prekrasne oči pune suza nasmejale se veselo.
Prev. Radoslav Kovač — Sirova Katalena.
Naši pesnici
Bratu Engelbertu Ganglu, I. zameniku starešine Saveza
Dr. Voj. V. Rašic, Beograd
Sokola Kraljevine Jugoslavije
Što danas Soko srčan i sivi Iz svoga gnezda svuda se kreće.
Na sreću roda jača se, živi I svakom kraju ushićen leće. —
Od krasnog Ptuja i Maribora, Snežnog Triglava što nebo para,
Do Peristera, Alpiskih gora I Đevđelije, Dojrana stara.
I duž Jadrana, naše starine,
Sve do Karpata, Dunava plavna, Preko Timoka, Stare planine I Bregalnice, Vardara slavna:
Iz dvadeset pet sokolskih župa Trista hiljada što danas leće, —
To Tebi kreće k’o jedna grupa I nosi divno zahvalno cveće!
Trnovit put je kojim si poš’o. Bratske ljubavi tu mnogo treba, — АГ ipak cilju srečno si doš’o Na radost braće i samog neba!
20. X. 1933.
Molče strmi Ojstrica pod nebo, molče Marija z Žihpolj se ozira, molče z neba nam zvezde sijejo na cerkve naše in domove, na trate, polja in grobove, le za srce — nobene zvezde ni?
Od Tvog rođenja svih šeset leta Ili pedeset istrajnog rada:
Proneše vrednost duž celog sveta, — Bog te očuv’o orna i mlada!
Radi i dalje na poslu svome I blago svakom ko tako radi:
Da rodu celom na radu tome Život omili, život osladi!
A kada dođe kruna svih dela:
Da Kraljev krmar krmilo primi, — Budi i tada ponosna čela I složno skupa pridimo i mi!
I za to, Gangle, naš dragi brate.
Živi nam dugo ii’ bar još šeset, —
Jer ovo prošlo (to samo za Te!)
Prođe k’o trenut jedan, pet, deset!... .
Samo nam budi uvek naš Soko, Koračaj čvrsto i sudi pravo,
АГ slušaj klike duž i visoko:
»Sokole, mili, — zdravo nam! zdravo!«
Ivan Albreht, Ljubljana
Vendar sto tisoč src še tu živi, v vseh polje topla naša kri:
Čemu smo potlej se rodili, če res za nas nobene zvezde ni?!
O,	saj jo imamo, zvezdo vodnico, vero v bodočnost, ki nas krepi: Kakor je trdna visoka Ojstrica, kakor je zvesta mati Marija, taka je vera — naš veliki greh, da v Korotanu na svojih smo tleh!
Našem »Sokoliću«
Joso Hotešić, Generalski Stol
Petnaesto ljeto veće »Sokolić« nas posjećuje,
Među braću našu kreće Novo doba navješćuje.
Sve ga voli, sve ga čita,
Jer u njemu svega ima;
Svaki Soko za njeg pita I radosno svak’ ga prima.
On je dika naših mladih Sokolića, Sokolića —
Za ideje naše radi
Kroz nj mnogo Soko — ptića.
Lijepih štiva i pjesmica U njemu se može naći,
Svaki redak i stranica Lijepo zbori našoj braći:
Sokoli smo, snažna braća, Što za dobro roda rade — Stoga naša poput mača Sve prepreke presjeć znade.
Soko voli svoga brata Makar koje vjere bio,
On slovenska čuva vrata Vazda spreman, vazda čio.
»Sokolić« nas sve okuplja
S	četir strane Otadžbine,
Sa svih strana braću skuplja Da se slože i sjedine.
Nek i dalje mladež vodi Vječnoj slozi braće troje, V’jekom vjerni da slobodi Na braniku zemlje stoje!
Гусле
Милан Викинић, Српска Моравице
Oj Словени, моја браћо мнла, Што сте тужни очи затворили; Ил’ вас нека тама опколпла,
Да сте, браћо, гусле одбацили?
Оне гусле које нас водише Кроз крваво робовање оно, Звуци њепи род наш охрабрише Певајући трагедпју боно.
Гусле ове нас ослободнше Њима треба дохвалит слободу,
Ал’ мед нама не видим их више: Зар су мрске оне мому роду?
Из гусала славенски дух дише, Који гуши почетак свих зала,
Из њих свако нашу мудрост сише Зато, роде, не.бацај гусала!
Šćepan Radojev
Kroza zimogroznu Dugu i Goliju,
Gdje javori puču od ciče i studi,
Gdje se gladni vuci kroz jaruge viju,
I vjetar sa kišom urla, šiba, gudi... Gdje povorke ptica kuplju se u krvi, Od kostiju humka do humke se diže, A kroz hrpe mesa meškolje se crvi,
I grudi planina plamen munja liže.
Tu Radojev Šćepan ustanika glava Zimuje i ljeti. Od zore do mraka Na raskrsnicama, gdje ne niče trava, Čeka karavane mostarskih Turaka. Mnoge silne vojske projezdiše tuda Pronoseći tajin Onogoštu gradu,
M. Pavićević, Zagreb
Svaki dubok klanac, svaka zemlje gruda Naliti su krvlju ranjenih hiljadu.
Tu, gdje se borovi vrhovima tiču, Dižu svoje krune u nebesu plava,
1 gdje iz kostiju burjan trave niču, Pade i Đuleka poturice glava.
Posl’je dugih borba, pobjeda i sječe Tu na raskrsnici jednog strašnog dana Krvava rijeka bujicom poteče I pronese glavu Radojev Šćepana. Golija još ćuti, gleda krv i rane I sumorna čela strši pod oblake:
Sluti kad će sunce Mostaru da grane I vaskrsne mrke po krvi junake.
По блату
Јован Удицки, Срем. Митровица
Раскваснла киша путеве и стазе, no блату и води доца боса газе,
»Благосиљај блато, дижи га до неба, јер ти оно даде колача и хлеба!«
a сељаци тромо корачају, ћуте и гледају своје послове и путе.
И село у блату троши дане тако, навикло на њега подноси га лако,
ал’ се ипак нађе један да се љути господичић млади рад’ ципела жути’.
»To проклетс блато ципеле ми каља!«
—	и окора реч се из уста му ваља.
»Лакше, брале, лакше! Зар те блато вређа?«
—	рећи ће му сељак неки иза леђа.
Koračnica
Ivan Albreht, Ljubljana
Kakor zarja čez gore v jasni dan korak naš gre. Borcev krepkih smo sinovi, sveti so nam njih grobovi, sveta zemlja, ki rodi svobodo iz njih krvi.
Vez enotna brate druži: vsakdo domovini služi! Lehe vse bomo zrahljali, sveže brazde zaorali, da za domovine čast novo seme vzklije v rast!
Bog, ki vodil si očete, daj moči nam svoje svete, da njih delo dokončamo, pokolenjem mladim damo mir ponosa in moči, ki iz svobode žari!
Mostarskom Sokolu (1903 —1933)
Rasti i cvetaj na stazama rada i širi miris besmrtnog Sokolstva; budi uvek dika rodnog ti grada, a nada i ponos Jugoslovenstva!
Nad Neretvom brzom raširi krila i klikći smelo da ti se ori poj: neka te čuje na Veležu vila i Sokola, tvoje braće, velik broj.
Hajrudin Ćurić, Sarajevo
U zemlji tvojoj više nema mraka, što ga je dugo dušman stvarao ljut — sada te greje masa svetlih zraka našega sunca i kazuje ti put.
Rasti i cvetaj na stazama rada i širi miris besmrtnog Sokolstva; budi uvek dika rodnog ti grada, a nada i ponos Jugoslovenstva!
Oj Sokole .
Milan Stefanovič, Kreka
Oj Sokole, stupaj smelo, Svak’ Ti od nas sada kliče: Tvoja mis’o nek’ se širi. Tvome delu nek’ se diče.
Oj Sokole diko naša,
Ti nam večni budi spas Snažnom moći Ti prikupi U to kolo sviju nas.
Iz rana im vrela krvca lopi Suvu zemlju i vlaži i topi,
A potok se za potokom niže, — E, tako se Domovina diže!
A od sutra kad nastanu smene Sečat’ če se krvi prolivene 1 spremati naraštaje nove Radi sreče Domovine ove?
Preglejmo srca!
Preglejmo srca in preštejmo vse vrste, do duše dna poglejmo si v oči in kakor jeklo trdo stisnimo pesti, a glave kvišku kot gre,
ki nam za stražo jih sam Bog je dal! Ponos in moč in vera v zmago ohranijo nam domovino drago — neverni bo v slabosti lastni pal.
Ivan Albreht, Ljubljana
Visoko buta jeze in zavisti val —■ ne dajmo, da razjoče Kosovska se mati! Pa da je sojeno življenje dati, ga Sokol — sin za mater rad bo dal!
Ponosno dvigni prapor slednji brat, da šibkim v šir in dalj posveti, sovragom reče: »Kdor če kaj imeti od nas, naj pride — sam iskat!«
Preglejmo srca in preštejmo vse vrste in kakor jeklo stisnimo pesti, da mati Kosovska na veke nam živi, ker roke njene blagoslov na nas rose...
Biće bolje!	Dr.	Voj.	V.	Rašić,	Beograd
Blago nama i tebi i meni:
Biče vedro nebo se crveni,
Biče lepo posle bure, groma, Biće divno posle strašnog loma.
Domovinu našu dičnu Nek’ obasja sjaj i sunce, Gore, polja i doline Naše šume i vrhunce.
A po polju posle ljute bitke Leže kare, puške, sablje britke, A vrh svega junak do junaka Sokolovi od čelik gorštaka.
Oj Sokole, samo napred U budućnost sjajnu kreni; Celim svetom propevajmo Da su živi još Sloveni.
Hoće, veruj, biće bolje svima! Naša rasa Sokolova ima Kojima je do imena svoga,
Do obraza i Gospoda Boga!
Legenda o Hrenu
A. Frančevič, Ljubljana
Z Olimpa Hron, nekod i Kron nazvan, v davnini sivi stopil je na pot nižav in čez Balkan jo mahnil v našo stran, da videl bi, kako vrstnik Triglav kaj ljudstvu vlada s sinjastih višav.
Čez Savo mahne na Dolenjsko.
Gredoč nakreti se na besno žensko, ki neugnano zmerja si moža:
»Budalo, ti bezjak, tepigovec, bedak, pehtan, haban, ti figovec!
Oglej si no košatega soseda, kako ti s plugom njive izpodjeda!
Le zajec svojcev braniti ne zna. Osliček sivi in pa ti — sta dva.«
Istarskoj braći
Od Triglava sniježnog do Soče plave Istru nam cijelu obavi magla, koja je došla sa zapada slavnog i prekrila sunce slobode divne.
Ne čuje se više slovenska pjesma kroz istarske dolove, polja i šume. Sve je u tuzi i žalosti teškoj, аГ očaj ne osvoji istarsko srce.
Osvajač gordi tlači nam brata, a Istranin trpi, nada se i šuti, dok šutit može; аГ dugo neće.
Tako razustno ženska se repenči, rohni, razsaja in razgraja rezno, da Hron jo posvari domala jezno.
A kaj je raglji za besedo trezno!
Še huje pika, sika, vzklika in ne ustavi prej jezika, da Hron ga zgrabi ter izpuli.
»Če moreš, pa še dalje tuli!« veli ji Bog in vrže ga na vrt, kjer premeni v koren se hud in trd. Poslej zatreti ga ni več mogoče, a kdor ga je, pogosto se razjoče.
Po Hronu »hren« se danes imenuje, za dom njegov pa Kronovo še sluje.
Od te če se pjesme probudit Marko i Matjaž kralj u dvoru svome.
Oni če ustat’ i biče srečni Svi Sloveni od Soče do Ponta Kad rod svoj vide u dobru i slozi, tad’ če se grijat’ na zracima sjajnim slobode zlatne na zemlji onoj koju svojom natopiše krvlju.
Bol će istisnut iz grudiju roba poklič taj silan i krasan: — Sloboda!
A na uzvik ko vjetar silni dić’ će se more slovensko naše i satrt dušmana Latina kletog.
Svi Sloveni od Jadrana sinjeg do hladnih obala Bijeloga Mora dić’ će se složno da svete brata, — da mu donesu slobodu zlatnu.
Sa istoka doć’ će sunce slobode, u čijem će sjaju bljesnuti Učka, čije će zrake veselo dirnut’ prozirnu vodu Mirne i Raše.
Opet će orit lugovi bajni Slovenskom pjesmom slozi i bratstvu. Pašće u zaborav bratski inati, i sve će nas bratska ljubav povezat. Istarska vila sa Učke Gore zbrisaće suze sa lijepog lica, i zapevat’ pjesmu ljubavi, slozi, slobodi zlatnoj i bratstvu našem.
GLASNIK
Poslanica Slovenskom Sokolstvu.
Pred kratko vreme izišla je iz štampe napreci pomenuta knjižica u stihovima od brata Radovana Jovanoviča, načelnika Sokolskog društva Kavadar. Knjižica obuhvata 16 stranica, a cena joj je Din 3. Naručuje se kod autora.
Milan Skrbinšek: »Božji volek in drugi«. Igre za mladinske odre. Ljubljana 1933. Učiteljska tiskarna. Str. 136. Priznani gledališki strokovnjak, režiser ljubljanske drame g. Skrbinšek, je zbral v tej zbirki, ki jo je posvetil spominu svojega očeta, šest svojih otroških igric. Uvod je »beseda vodjem mladinskih odrov in misli za pouk dece o gledaliških vprašanjih«. Avtor razvija tu svoje misli o drami, dramatiki, o režiserju, igralcu in njih delu. Ker se posebno ozira na mladinsko literaturo in mladinske odre. bodo ravno te uvodne besede dale mnogo pobude in poguma ravno vzgojiteljem in poznavalcem naše dece. Zaključuje »z željo, da bi vodje šolskih odrov obujali v deci tisto ljubezen do igranja, ki izvira iz zavesti, da s svojimi nastopi služi — lepi stvari«. — Od posameznih igric bi posebno omenjali ravno »Božjega volka« (3 prizori). Za božič je namenjena igrica v 2 slikah »Pod božičnim drevesom«. Mična je posebno igrica v 6 prizorih »Siroti Zorica in Marko«. Ker sta to dve gledališki siroti in je snov vzeta deloma iz igralskega življenja, bi še prav posebno opozorili nanjo. Otroški komediji v 6 prizorih »Spletkar Niko«, ki je zares posrečena, sledi pustna šala v 7 prizorih »Krinke«, ki je gotovo že zgolj igralsko najbolj zanimiva. To bo nekaj za otroški predpust. —■ Zbirko zaključuje simbolična slika »Vstajanje«, za katero
je napisal verze pesnik dr. J. Lovrenčič in katero je avtor režiral na Krekovem večeru 1. 1918. v Trstu v gledališču »Politeama Ro-ssetti«. — V splošnem moramo reči, da bodo te zbirke naši vzgojitelji zelo veseli. To so same male, toda profinjene igrice, lahko vprizorljive že zato. ker ne zahtevajo nobenih kulis in navlake in ker je vsako igro avtor strokovno-režisersko tako opremil, da tudi laik ne bo imel ž njimi nobenih težav. Ker ni v njih nobenih banalnosti, pač pa mnogo vzgojnih vrednot in dobrin, jih bodo starši zelo radi jemali v roke, še bolj pa otroci, katerim so namenjene. Zato zbirko vsem toplo priporočamo. Cena broš. 18 Din.
MODRA VRPCA
(Lužičko-srpska priča.)
Jednom je išla jedna stara žena sa svojim sinom preko visokih brda. Tako idući opazi dečak kraj puta modru vrpcu gde leži, te upita majku, može li je uzeti. Majka mu odgovori: »Ostavi je, ko zna, šta je cva vrpca i kakav čarobnik ju je začarao.« Ali dečak nije mogao a da ne uzme vrpcu kriomice. Dečak sveže vrpcu oko pojasa. Čim to učini, oseti ogromnu snagu da bi mogao premeštati i brda. No materi ne reče o tome ništa, boječi se da če mu vrpcu uzeti, te baciti je. Več su dugo vremena išli brdima, ali još uvek nisu videli nikakva svetla. Zato su hteli da legnu i da otpočinu. Najedanput opaziše nedaleko sitno svetluckanje. Pođo-eš prema tom svetlu, iako da se majka bojala, ne prebiva li možda tamo kakav div ili čarobnik. Ali dečak se nije bojao, uz-dajuči se u svoju snagu. Majka se nije varala. Kad su, naime, pokucali na vrata, otvori ih starac, te im dopusti da uđu. Bio je vrlo ljubazan. Naloži odmah vatru, donese krupnog vola, te ga metne celoga na vatru da se peče. Zatim pođe po buretinu vina, te ih stane gostiti pečenjem. Ali majka ne jeđaše od straha ništa; mišljaše, naime, da je sve začarano i da će ih ovaj div onda
ubiti. Toliko više jeđaše dečak, te uze bure-tinu vina u ruke te pijaše. Pošto se najede, uze div što je ostalo od pečenja, te izjede sve, zajedno s kožom i kostima i popije vino do dna. Onda uredi1 za goste gde će spavati. Majka je smela da legne u krevet, a dečak je morao u kolevku; ona je bila tolika da bi se velik čovek mogao u njoj da smesti.
Div i majka skoro se sporazumeše, ali im je smetao dečak. Još iste noći oni se razgovarahu, kako bi ga se resili. Div reče: »Sutra ću ići u kamenolom; dečak mora sa mnom, pa ću već videti, kako ću uraditi.« Ali dečak svu noć nije mogao da spava, te je sve čuo. Ujutro zapovedi mu div da ide s njime zajedno u kamenolom. Dečak se ne opiraše i oni pođoše zajedno u brda. Kad su nalomili dosta kamenja, reče div deča-ku: »Pođi onamo dole, te potraži nove provalije gde bismo mogli kasnije da lomimo kamenje!« Dečak pođe dole i kad je tamo bio, div je skotrljao velik kamen da ubije dečaka. Ali ovaj je rukom odbio kamen, te se vrati na brdo rekavši divu: »Ja ne idem više dole, pada kamenje, idi ti sam!« Div pođe. Ali jedva stiže dole, kad eto ti doleti u dolinu čitava jedna stena. Srećom dečak nije dobro gađao, te je stena pogodila diva samo u nogu. I što mu je razbio nogu, morao je sada da nosi diva kući. Kad stigoše kući, potuži se div materi da ne može dečaku ništa. Ali u noći razmišljahu oni opet, kako bi ga uklonili. Rano ujutru razbole se majka tcbože na smrt, te kaže dečaku: »Idi, sine, te mi donesi lavljeg mleka, ono će mc izlečiti«. Div je imao u svojoj bašti 12 lavova. Dečak pođe. Kad uđe u baštu, navališe lavcvi na nj, ali on uhvati najvećega između njih, te ga smrvi. Ostali lavovi protrnuše, te mu legoše umiljavajući se pred nogama. Tako ih je mogao bez straha da pomuze. Lavovi su sada neprestano bili oko njega, više nisu nikako hteli da ga ostave. Radostan otrči sada dečak brže bolje materi, te joj kaže: »Evo ti, majko, lavljeg mleka!« Kad majka vidi da mu lavovi svojim pandžama nisu mogli nauditi, prepadne se veoma.
Sada pošalje div dečaka u baštu svoje braće, gde su bili lavovi dvanaest juta jači nego li on sam. Lavlje mleko materi nije pcmoglo. Dečak je išao, te je nabrao pune džepove jabuka, no nije mogao a da ne pokuša jednu jabuku. Pošto je izjede, odmah ga uhvati dubok san. Tako ga opaziše divovi, te naumiše da ga ubiju. Ali dečaku dođoše lavcvi u pomoć te ga čuvahu. Kad divovi dođoše, lavovi ih sve rastrgoše. Zatim se probudi i dečak i vidi, što se dogodi.
Sada ide u divsku kulu. Tamo nađe divnu devojku zatvorenu te je pita, ko je i odakle je. Ona mu ispriča, da je kći misirskog kralja i kako je divovi za toliko vremena baciše u tamnicu, dok jednoga između njih ne uzme za muža. Dečak je oslobodi i ode kući. Div i majka još se jače prepadcše, te ne smedoše da ga opet kamo pošalju. Dečak je sada mislio da nije više u opasnosti, pa nije bio dovoljno oprezan, kad ga je majka pitala, gde ima onu mcdru vrpcu, pokaže joj je, otkopčavši svoje odclo. Majka mu ugrabi vrpcu, te je sakrije. Sada mu div izvadi oči, te ga baci u more da se utopi. Ali mu dođoše opet lavovi u pomoć, te ga odnesoše na obližnje ostrvo, gde ga hraniše. Jedan između lavova progonio je slepog zeca, ali nije mogao da ga uhvati. Napokon stigne zec do jedne bare, te se glavačke baci u nju. 1 kad opet iz nje ispliva, bio je već progledao. Lav sada brže bolje pojuri dečaku, te ga baci u baru i dečak odmah progleda. Zatim ga lavovi opet prenesoše preko mora, te on dođe u noći u kolibu, gde je bio div s majkom i nađe onu modru vrpcu. Sveže je odmah oko pojasa, te ubije diva osvetivši se što mu je izvadio oči. Onda potera majku onamo, odakle je bila došla. Ali sada nije hteo da bude sam. Mislio je, da će ga uzeti za muža ona kći misirskog kralja što ju je spasio iz ropstva. Uputi se, dakle, odmah u Misir. Ali kralj nije hteo o njemu ni da čuje. On je, tobože, kćer prokleo, no onaj će je dobiti za ženu, ko je nađe za 24 sata, računajući od idućeg jutra. Ne nađe li je, izgubiće glavu.
Dečak je svakako hteo da potraži devojku. Dao se sašiti u medveđu kožu, te ga odvede jedan od njegovih drugova, kao medveda, u dvorac. Dečak je, naime, bio uveren, da će kralj medveda sigurno pokazati svojoj kćeri. I nije se prevario. Kad je medved počeo da igra, to se kralju veoma svidi, te zapovedi, neka medved ostane preko noći u dvoru. U pola noći kralj ustane, uzme ključ i medveda, te pođe pravo k moru. Tamo stane vući za nekakve konce, te se i7. mora podigne jedna mala kućica, kamo je bio svoju kćer prognao. Kralj uđe s medvedom u tu kućicu te se opet vrati, pošto ga je pokazao svojoj kćeri. Kad je sutradan medveda nestalo, dođe dečak kralju; kaže mu da će potražiti njegovu kćer. Kralj na to pristane. Sada dečak ide, umesto da traži devojku, za 2 sata na igranku. Istom zadnji sat on se digne i zapovedi kralju neka uzme ključ i neka pođe s njime. Kad je kralj video, da se dečak uputio pravo prema moru, stane vikati: »Gde je krvnik, već su prešla 24 sata!« Ali dečak govoraše:
»Jok, more, ima još 5 minuta vremena!« Za dve minute već su na obali mora. Dečak povuče za konce i kućica se stane dizati iz mora. Sada kralj uzme još glasnije dozivati krvnika. Upravo je kucao poslednji sat, kad ie dečak razbio vrata na kućici, te mu đe-vojka izađe sva radosna u susret. Odmah pođu te se venčaju, te su dugo živeli srečni i zadovoljni.	Rć
Udaljenosti, određene šalicama čaja.
Taj neobični način određivanja udaljenosti upoznali su, putujući kroz Tibet članovi ekspedicije na Mount Everest. Kad se neki dan kod jednog Tibetanca propitaše, kako daleko je do sledeće čovečje naseobi ne, tvrđaše ovaj, da im valja proći sigurno još tri šalice čaja. U prvi mah činio se na-učenjacima ovaj odgovor zagonetan, noTi-betanac im je odmah protumačio što to znači: Tibetanci proračunavaju u ovim krajevima udaljenosti na putevima prema tome, koliko šalica čaja popiju; piju ih, naime, u određenim razmacima. Prema tom neobičnom preračunavanju pokazalo se da iznose tri šalice čaja osam kilometara puta.
»Hladno« staklo. Neke francuske novine dcnele su vest o novom staklu, koje propušta sunčano svetio gotovo neoslabljeno, a sunčanu toplinu pridržava. Propušta 65% svega svetla, a od topline, koju obično staklo istovremeno propušta, proguta 85%. Ovim novim staklom snabdevene prostorije izgube doduše nešto malo na jakosti svetla, ali zato ostanu kod najjačeg sunca ugodno hladne.
Za šalu
Izdala se. »Ti si zaista najnepristojnije dete na svetu!«, vikne očajno majka. »Ali će te stići kazna! Budeš li se i dalje tako vladao, biće jednom i tvoja deca tako nepristojna!« — »Aha, majko,« vikne Frane pobednički. »Sada si se izdala!«
Kobna zabuna. Iz dečje sobe dopire dirljiv plač jednog blizanca, dok se drugi zadovoljno smeje. — »Pa šta to bi«, upita otac začuđen. — Zadovoljni blizanac pokaže na svoga zdvojnog brata govoreći: »Ništa, Micika je kupala samo njega dva puta, a mene uopšte nije«.
Poslušni sin. »Sada dignite svi ruke, koji želite da dođete u raj!« — Samo Pero nije dignuo ruku. — »Ti dakle ne bi hteo da dcđeš u raj, Pero?« — Pero brižne u plač i promuca: »Ja bih v-već hteo, ali m-majka ho-hoće da-da dođem uvek po-posle škoole o-odmah kući.«
Najvažnije. »Ivice, nemoj tako brzo jesti svoj sladoled. Čula sam jedanput za jednog mališana, koji je sladoled jeo brzo kao što ti, da je umro pre nego je pojeo drugu polovinu«. — »Ko je onda pojeo onu drugu polovinu?«
Iz uredništva
Naredni broj »Sokolića« izlazi kao dvobroj za novembar i decembar. U vezi s time upozoravamo naše saradnike da pošalju gradivo za ovaj dvoboj najkasnije do 20 novembra. Gradivo treba da se šalje na adresu: Uredništvo »Sokolića«, (za urednika brata Jerasa) Ljubljana. Lepi pot 4, Događa se, naime, da saradnici šalju svoja pisma, odnosno gradivo za »Sokolića«, lično na urednika, tako, da u mnogo slučajeva treba nadoplaćivati razliku na poštarini. Šaljite, dakle, samo na uredništvo, jer su pisma u tom slučaju oslobođena poštarine.*
Rubrika: »Radovi našeg naraštaja« treba stalno da je ogledalo naraštajskog rada. Radovi naraštajaca i naraštajki treba da krase stranice ovog naraštajskog lista. Pišite, vežbajte se! Svoje radove davajte na pregled starijoj i iskusnijoj braći u svome društvu. Oni će vas mnogo toga naučiti i dati vam potrebne upute i pouke. Imate li zgodnih i lepo izrađenih slika, koje odgovaraju smeru pisanja »Sokolića«, pošaljite ih uredništvu, koje će ih pregledati i u koliko odgovaraju reproducirati u »Sokoliću«.
»Sokolić« izlazi sada u 3700 primeraka. Taj je broj i suviše malen za ovako ogromnu organizaciju, kao što je Sokolstvo, gde je učlanjeno na desetke tisuća naraštajaca i naraštajki. Napnite svoje snage i proširite »Sokolića« da bude početkom naredne godine postigao barem 5000 pretplatnika, a nato sve više i više. Svaki dosadanji pretplatnik neka nađe još jednog. Naraštajci i naraštajke, širite svoju sokolsku štampu! Zdravo!
* Kuverti treba da su previđeni društvenim ili četnim pečatom i sa: Poštarine prosto.
Pošta uredništva
I. М. u S. Tvoj članak »Utisci sa sleta u Sušaku« je zastareo. O sletu je »Sokolić« doneo iscrpan izveštaj pre i posle sleta. Članak »Više sokolske svesti i discipline« je otštampan u »Sokolu na Jadranu«. Članak o sokolskom sletu u Ljubljani donekle je zastareo, a i govori o svemu drugome samo ne o sletu. Stoga ga ne možemo štampati. — Piši kraće članke. Obrađuj samo jednu misao. Manje patosa. Više stvarnosti. Inače dobro.
J. M. u G. S. Tvoju pesmu »Prvome Sokolu Nj. Vel. Kralju, prigodom boravka na Plitvicama« ne možemo objaviti, jer nije s tehničkog gledišta dobra. Previše se ponavljaš. Narodni deseterac je dobar, ako je gladak i kad ne ide na štetu samog sadržaja. Inače su Tvoje pesmice dosta dobre. Javi nam se u prozi, to Ti ide mnoga bolje.
I.	I. u K. Tvoju pesmu »Lutalica«, nismo objavili, jer stihovi vrlo hramlju. Antiteze nisu uvek dobre. Imaš lepc misli, koje bi mnogo bolje došle do izraza u prozi. Nastavi!
M. S. u K. Tvoj članak *Pesma proleća« nije mogao biti objavljen, jer je sadržajno vrlo siromašan. Kloni sc repeticija. Ne razbacuj se s rečima. — Pesmice »Molitva za nju« i »Zima« ne odgovaraju sadržajno za »Sokolića«. Piši u prozi. Ne sustani. Pišeš lepo i misli imaš lepe, samo više pažnje i truda. Tvoji prvi sastavci bili su vrlo dobri.
M. J. u B. »Životi beogradskih Sokola za otadžbinu«, predugačak je za ovako malen listić kao što je »Sokolić«. Nadalje ne možemo u našem listu da donašamo sve žrtve našeg Sokolstva u svetskom ratu, jer bi to obuhvatalo vrlo omašnu knjigu. Promisli kad bi se svi poveli za Tvojim primerom. Bilo bi dobro kad bi preradio ovaj imenik ili osvrt u zanimiv članak opštega značaja.
Rešenja iz 8—9 broja »Sokolića«
Križaljka: Vodoravno: 1 Таша, 2 Ohol, 3 Jovan, 4 Atina, 5 Ural,
6	Okov, 7 Nas, 8 Avr, 9 Ah, 10 O, A, 11 Rok, 12 Moj, 13 Eh, 14 Va, 15 Ko, 16 Аш, 17 Ala, 18 Uja, 19 Vo, 20 An, 21 Akt, 22 Ovn, 23 Lord, 24 Isak, 25 Avion, 26 Ilija, 27 Okov, 28 Soba, 29 Kos. (U križaljci je pogrešno unišao broj 23!) 30 Ali, 31 Fus, 32 Crv. — Okomito: 1 Ton, 3 Junak, 4 Ala, 6 Orah, 8 Vas, 10 lka, 11 Reka, 17 Novo, 18 Unuka, 20 Avaj, 22 Osi, 26 Iva, 29 Avram, 30 Ohol, 31 Ovaj, 32 Jama, 33 Avala, 34 Okov, 35 Tri, 36 Nos, 37 Sokoli, 38 Nju-jork. —
Popunjalka: Vodoravno: 1 Lazo, 5 Soko, 9 Iran, 10 Orep (Pero), 11 Par, 12 Orao, 16 Isa, 17 Ap, 18 Svadba, 20 At, 21 Ar, 22 Da, 23 To, 25 Ren, 27 Nela, 29 Ston, 31 An, 32 Li, 34 Na, 35 Vo, 37 Apatit, 40 Rž, 42 Ivo, 44 Ovan, 45 Ove, 46 Nana, 48 Etan, 49 Osam, 50 Rača, 30 Jaz. — Okomito: 1 Lipa, 2 Arap, 3 Zar, 4 On, 5 So, 6 Ori, 7 Kesa, 8 Opat, 12 Ov, 13 Rad, 14 Ada, 15 Ob, 18 Sretna, 19 Atlant, 21 Arsa, 24 Oaza, 26 No, 28 Ej, 32 Lav, 33 I ta, 35 Vino, 36 Ovas, 38 Po, 39 In, 40 Rvač, 41 Žena, 43 Ona, 45 Ota, 47 Am, 48 Er.
patrijarh.
Zamenica.
Vodoravno: 1) Zanimanje. 4) Hunski vođa. 5) Jevrejski patrijarh. 7) Glasoviti rimski vojskovođa. 9) Predlog (obratno). 11) Ivica reke. 15) Zamenica. 17) Ceo. 18) Prestonica Nemanjina. 21) Deo dana. 22) i 23) Ženska imena (razl.). 24) Naša neoslobđena pokrajina. 25) Muško ime. 26) Domaća životinja. 27) Deo cirkusa.
Okomito: 1) Piće. 2) Zamenica. 3) Sprava za tkanje. 4) Pripadnik narodnosti. 6) Reka u Srbiji. 7) Ptica. 8) Rečno ostrvo. 10) Perzijski car. 12) Muslimansko muško ime. 13) Industrijska biljka. 14) Planina u našoj državi. 16) Slovo crkvenoslovenskog jezika. 19) Konj (padež). 20) Ime jednog industrijskog područja u Nemaćkoj.
Križanka
P. Medič, Ljubljana
Navpik: Poljski maršal Vodoravno: Ljudski koledar,
kovina, hodnik, Sokolski list.
Popunjalka Sasta
ЛЛ-IOr,