Zagreb, 8 januara 1932.
Br. 2.
Pojedini broj stoji 1.50 Dinara.
» . . . . ja bih radji ovee pasti s Mojsesojn po keršlji-vih Sinajskih planinah, negoi na i' Farannskom dvoru u razkošju plivati — gledajući ugnjetenje i zatiranja mojih suplemenikov«. j — Dobrila u pismu Karabaiéu j godine 1860.
ISTRA
Dokle me bude živa u toj suznoj dolini, bavit će ml se um i srce svačim, što god bi moglo pomaknut k’ boljemu stanju puk, a navlastito siromašniji i većma zanemareni diel njega. — Dobrila u pismu I popu Velikanji godine 1875.
GLASILO SAVEZA JUGOSLAVENSKIH EMIGRANATA IZ JULIJSKE KRAJINE
»ISTRA« izlazi svakog tjedna u petak. — Uredništvo i uprava nalaze se u Zagrebu u Samostanskoj ulici broj 16. II. — Broj čekovnog računa 36.78J.
Pretplata: Za cijelu godinu 5# Din; za pol godine 25 Din; za inozemstvo dvostruko. Za Ameriku 2 dolara na godinu. — Oglasi se računaju po c jeniku.
Legendarni lik Jurja
Revija naših snaga
U novoj smo godini i blizu su glavne skupštine naših organizacija U pojedinim se mjestima već vrše pripreme za te skupštine. Spremaju se i same organizacije, a i članstvo je zaiteresovano tim skorim dogo-djajem. To je za organizaciju doista dogodjaj. U nekim organizacijama je to za članstvo možda i jedini dogodjaj, u kojem ono direktno učestvuje čitavom svojom voljom i čitavim svojim značenjem, onako, kako bi moralo učestvovati i u ostalim društvenim dogodjaj ima.
Te glavne skupštine naših organizacija, koje će početi doskora da se redaju, bit će interesantna revija, bit će neki pregled naših snaga, ali isto tako i naših manjkavosti. Pred nama će prodefilirati naše organizacije i mi ćemo vidjeti njihovu vanjsku, brojčano jaku snagu, mi ćemo moći da opazimo njihove uspjehe u prošloj godini, njihove zasluge i njihove planove za novu godinu, ali vidjet ćemo sasvim jasno i njihove pogreške, propuste, slabe strane i neispravnosti. Pretpostavljamo, da je jedino ona glavna skupština ispravna i dobro provedena, na kojoj dolaze do vjernog izražaja i svijetla i sjene, a ne samo svijetla. Jedino je ona organizacija, koja svo jom glavnom skupštinom nastupi tako, da ne zablještava frazama i ne preuveličava svoje rezultate, postavljena na realne temelje. Organizacije, koje bi drugačije postupale uzgo-jit će godinama u sebi opasnog crva, koji će im nagristi egzistencu.
Pozitivnih rezultata, uspjeha, ži vog rada bilo je u prošloj godini u našim organizacijama nesumnjivo — Mi smo već u prošlom broju našeg lista na ovom mjestu istakli, da se u mnogim našim organizacijama osjeća novi duh aktivnosti, vrijenja i elana. Taj je novi duh urodio već donekle i plodovima. To će doći do izražaja i na glavnim skupštinama. Prošlogodišnji uspjesi djelovat će bez sumnje na članstvo pozitivno, obnavljat će u njemu vjeru u smisao i značenje organizacije, buditi ijite-res za zajednicu i svijest o apsolutnoj potrebi udružene, organizovanc aktivnosti. Ti će prošlogodišnji uspjesi dati organizaciji krštenje, elana, zanosa za akciju u novoj godini, ti će uspjesi biti podloga, s koje ćemo se zaletiti k još većim, još pozitivni-jim, još stvarnijim rezultatima u novoj godini. Ali, kako već rekosmo, ti uspjesi ne smiju zablještavati, no smiju se preuveličavati...
Jer, bezuslovno, mi moramo biti savršeno svijesni i svojih manjkavosti. Članstvo mora uporediti pozitivno s negativnim, ono mora znati točnu bilancu, točnu situaciju svoje organizacije, da bi znalo pravilno prosuditi n čemu je izvor eventualnim pogreškama, što je u organizaciji pasivno, što je negativno, što je balast, a što je štetno. Kao što je zanos zbog uspjeha potreban za uzbudjivanje idealizma, tako je iznašanje prave istine pred članstvo na prosudjiva-nje i kritiku potrebno zato, da se u članstvu odgaja realno gledanje. Kad je članstvo upućeno i u dobre i u zle strane organizacije, ono će postati svi jesni je, da je ne samo dionikom dobra i uspjeha, nego da je i odgovorno za zlo i neuspjehe, pa će biti prisiljeno, da se, u prvom redu biranjem nove uprave organizacije, ako je to potrebno, a zatim i radom u novoj godini pobrine za ublaživanje
Rodio se u doba, kàd su u Istri još vladali Francuzi, odrastao, izučio se i usavršio pod Metterniehom, popeo se na biskupsku stolicu pod apsolutizmom, ušao u ustavnu eru i živio toliko, da je mogao vidjeti barem neke plodove svoga vanrednoga rada i nastojanja. Da se taj rad i to njegovo nastojanje donekle ocijeni, trebalo bi se prije svega prenijeti u eno doba, u sva ona razdoblja, kroz koja je prošao biskupov zaista čudesan život. Trebalo bi uroniti još dublje u vremensku moć, da se iz-najprije istaknu prilike, u kojima je naš narod u Istyi živio pod raznim svojini gospodarima, da se prikaže sva njegova neiskazana zapuštenost na svim stranama ljudskoga znanja i
odgoja, pa da se tek onda uoči čudo, što ga je naš veliki biskup izveo u duši naših pred ja i nas, njihove djece. Prije Dobrile naša je narodna ledina bila neobradjena, tvrda, opora, puna dračja i trnja. I kao da je sve to čekalo njega, ono neko malo je-ženjsko pastirče, da svojom blagom rukom odstrani sve ono trnje i dračje i da na onoj našoj ledini udari prvu brazdu.
Već i ta prva biskupova brazda donijela je našim ljudima u Istri nemalo sreće, pa kako je zasjekla duboko do dna narodnog srca, prodr-mala je životom istarskim do korje-na: krv je drukčije stala da bije, duša drukčije da osjeća, a oči, one i unutrašnje i spoljne drukčije da gledaju.
I kao preko noći naš se čovjek preobrazio, pomladio, preporodio.
Kako je Biskup to postigao? Koji su mu bili p utovi ? Kakva sredstva? 0 tom bi se moglo nešto da nadje u njegovim Poslanicama. Ima u njima vrlo mnogo pouke, ima je i u ano-
manjkavih, pasivnih i negativnih pojava u svojoj organizaciji.
Biranje nove uprave organizacije, — to je jedno poglavlje za sebe, o kojem bi trebalo malo opširnije govoriti. To ćemo naknadno učiniti, ali već sada možemo reći ovo; u nove uprave naših društava neka se biraju ljudi po svojim stvarnim vrijednostima, najbolji medju nama, odličnici po dubu i sposobnosti, ali ne po duhu, koji je stran našoj ideji, ili po sposobnostima, koje ma kako ina če sjajne bile, ne mogu biti izdašno plasirane na našem terenu. Birajmo i ljude s tradicijom, ali neka nam io ne bude jedino mjerilo, jer ima i medju ljudima bez tradicije podesnih i sposobnih/ čije su sposobnosti možda i nepoznate. Ne treba zazirati
nimnim člancima, što ih ye pisao za svoje miljenče »Našu slogu«, ima je ngročito u govorima, što ih je izrekao u porečkom saboru i bečkom Parlamentu, a ima je i u nekim njegovim — nažalost vrlo rijetkim pismima, što su nam iza njega ostala. Osobito iz ovih posljednjih izbija silan njegov organizatorni duh. Dobrila je mislio na sve, vidio je sve, pa je i svuda htio da doskoči.
U prvo vrijeme Mo je n lom poslu gotovo sam. Njegov silni organizatorni duh opućivao ga, da traži pomoćnike. Bilo ih je malo: na prste mogao bi da ih prebroji. Trebalo ih je stvoriti. I on ih je stvarao. Gdje bi mu oko zapelo na kakvog bistrog ili — kako se onda govorilo — nađe budnog dječaka, tu bi stao, i ne b: imao mira, dok ga ne bi poslao u škole u namjeri, da od njega vremenom bude narodni svećenik, učitelj ili činovnik. Kako mu je oko bilo pronicavo i oštro, to se u izboru rijetko kada prevario. Mladi ljudi, iš-kolani i odgojeni njegovom pomoći, ugledali bi se u njegov svijetao primjer, i tek što bi stupili u život i opasali se svojom snagom, dali bi se na narodni rad: jedni u crkvi, drugi u školi, treći u uredu. Te crkve, škole i uredi postali su već u ono vrijeme blagotvornim podružnicama jedne divne centrale: biskupova zlatnog srca.
U tome je Dobrilina slava i veličinu. ,
Aledjutim seljak onaj neuki, neprosvjetljeni — malo je znao o or-ganizatornim akcijama i planovima biskupa Jurja, pa ipak je Dobrilu nosio u srcu svome, kaošto još nije nijednog svog čovjeka ni prije ni poslije, Otkuda to? Otuda, što se našim ljudima Dobrila već od prvog maha činio kao neki Božji čovjek.
Neiskazano je dirljiv onaj prizor sa starcem, kome nije nikako moglo u glavu, da bi jedan biskup mogao da govori hrvatski.
— Ma ti govoriš upravo kao i mi! — gledao je starac Dobrilu sav zapanjen.
— Da, da, dobro — milo će biskup, — kažite: što želite?
— Ma baš kao i mi, govori ovaj Božji biskup — promrmlja dobri starčić, poklopi se i ode.
Božji biskup! Zašto Božji?
Jer je sav njegov život bio bliži nebu negoli zemlji po kojoj je hodao. Njegova neizmjerna vjera u Boga odrazivala se u njegovim očima, na blagome licu, u svakom njegovu kre-tu. Ne samo vjera, već i sve što vjeru čini živom, nad sve uzvišenom: u prvom redu samilost. I baš ona, ta
ni od mladih ljudi, jer se u našoj omladini već počela ozbiljno da ocrtava jedna kategorija onih, koji ne samo obećavaju mnogo, nego već i sada nešto znače. A iz naših najbrojnijih radničkih i seljačkih krugova, koji su oduvijek, a naročito u posljednje vrijeme u Julijskoj Krajini pokazali svoju duboku nacionalnu i političku svijest (pratite Specijalni Tribunal!) ne smiju se u odbore organizacija birati više samo — rapre-zentanti.
Naš će list pratiti glavne skupštine svih naših organizacija i izvje-štavat će o njima pravilno, u duhu ovih tek nabačenih, dobronamjernih misli, jer mislimo, da je to u interesu cjelokupne naše zajednice.
* * *
Dobrile
samilost, uvijek budna i blagotvorna samilost bila je Dobrilina vječna saputnica, na svakom koraku njegova čudesnog života. Ona ga je pratila na svim istarskim putevima i stazama, svraćala se s njime u sela i naselja, ulazila je s njime pod siromašne seljačke krovove, ona je ljupko odjekivala iz svake riječi, iz svakoga slova, što bi ga biskup upravio starcu ili djetetu, ženi ili djevojci, znanu i nepoznatu — i pošto bi krenuo i izgubio se u daljini, miris i toplina one njegove samilosno dobrote ostajala bi kod onih siromaha, uvlačila se u njihove duše, uselila sé u njima i tu ostala za sva vremena. Božji čovjek! Apostol! Ličnost legende!
Već u prvom ma djetinjstvu počela je legenda oko njega da prede svoje tanke, zlatne niti. Slučaj s malim Rovisem u Pazinu, onaj tegobni put preko Učke pješke na Rijeku, a onda u Karlovac, pa izgon iz kolerom zaraženog Karlovca i dolazak na Rijeku, gdje mu ne dadu naprijed..., kao ni danas nama tolikima! ! I onda opet onaj njegov povratak u Karlovac — povratak, koji je imao da bude odlučan za sve nas! I sav njegov kasniji život, njegovo beskonačno pješačenje u Trst, u Goricu, kasnije u Hrušica. I sve njegove muke, osku-dijevanja i stradanja, pa ono njegova naglo uzvišivanje, ono pastirsko obilaženje po istarskim selima, s nedo-stiživim »Oče budi volja« u darežljivoj ruci, oni njegovi razgovori u seljačkim kućercima, ona djeca oko njega, što mu nose svoje siromaške darove — i opet ona njegova dobrotvorna ruka, što se neprestano diže. da nad siromašnog Istranina dozove blagoslov Božji — sve te i nebrojene druge zgodice i sličice nisu li to kao neke svijetle niti, doduše realne, ali kao stvorene, da život jednog čovjeka upletu u jednu divnu, nebesku legen du?
Božji čovjek! Apostol narodni! Naš Svetac — to je bio i naš istarski Otac, Juraj Dobrila!
Takav treba on da ostane za sva iduća pokoljenja naša! Jer takova su ga u dušama svojim nosili svi naši naraštaji, koji su imali sreću, da ga ma samo jedanput vide.
Tu sreću imao sam i ja. U Lovranu je bilo, u jedno lijepo poslijepodne. Na »Vratima« krasan slavoluk, do njega s jedne strane mi, mala školska djeca, s druge župnik Andrija Šterk s kapelanima Mijom Laginjom i Kjuderom. Do njih sami gradski odličnici: načelnik, zastupnici, brodovlasnici, kapetani, a uokolo na cesti, pod ladonjom narod — glava rie glave, sva sila svijeta. Ujedared zasl a vila zvona, prasnuli mužari, sve se glave otkrile: dolazi kočija, a u njoj naš biskup. Kola stanu, a mi i sav svijet oko nas na koljena, a on. Otac naš, u ljubičastom ruhu, dignuo ruku, da nas sve blagoslovi. A onda svi za njim u crkvu. I meni se čini, da ga još gledam ispred oltara, gdje narodu govori blago, milo, kao pravi Svetac. I opet diže ruku i opet bla-gosivlje...
A sjutradan krizma. I ja sam stao u red i čekam, kako će me se ruka njegova da dotakne. I došao i dotaknuo mi se čela, i to je bio onaj nezaboravni trenutak, kad sam mu pogledao u blage, svete oči i primio ga svega u dušu, da ga u njoj nosim do vijeka.
Viktor Car Emin.
Vijesti iz Julijske Krajine
Katastrofalne gospodarske prilike Julijske Krajine
OČAJNA SITUACIJA ISTRE PREMA TALIJANSKIM SLUŽBENIM PODACIMA — POLJOPRIVREDA U RASULU. — SVE OSTALE PRIVREDNE GRANE U JAKOM OPADANJU. — PRODUKCIJA SVIH TVORNICA I INDUSTRIJA PADA. —'NAPREDUJE, ZA IRONIJU, SAMO PULJSKA TVORNICA — ZASTAVA ...
Već smo nebrojeno puta u našem listu pisali o velikoj bijedi, u koju je zapala čitav naša Julijska Krajina pod Italijom. .Stanje je tamo očajno, katastrofalno. Raspoloženje je naroda takovo, da opravdava slutnju o jednom općem narodnom ustanku, o pobuni, koja ko zna kako bi mogla da svrši. Ono, što se dogodilo u Tinjanu i u drugim nekim mjestima na Poreštini, više je nego značajno. Da upoznamo naše čitatelje s očajnim stanjem, koje' vlada u našoj zemlji, donašamo danas ovaj članak, koji govori specijalno o Istri, a nadamo se, da ćemo u idućim brojevima moći objaviti nešto slična o tršćanskoj, riječkoj i goričkoj pokrajini.
Na Jednoj konferenci Ekonomskog Korporativnog Vijeća za Istru u Puli podnio je opširan i detaljno obradjen izvještaj o razvoju kroz prošlu godinu i stanju pojedinih privrednih grana u Istri koncem godine- 1932., podpredsjednik toga Vijeća Cav. Domenico Secondo 1 Benussi. Prema tom izvještaju, koji sigurno nije tendenciozno sastavljen, nego baš naprotiv, u kojem je možda mnogo toga i ublaženo, mi za naše čitatelje objavljujemo ove interesantne ; -upravo žalosne -podatke o gospodarskim prilikama u Istri.
Poljoprivreda.
Poljoprivredna godina 1931. završuje se, prema riječima Cav. Benussija, nažalost neveselo. Kriza poljoprivrede, koja se osjeća h čitavbj Italiji, došla je do jakog izražaja i u Istri i to uslijed nepovoljnih vremenskih prilika, a osim toga i uslijed socijalnih prilika (mali, rasparčani posjedi) Behussi kaže: Ako uzmemo u obzir veliki pad cijena vina u godini 1931., pa zapre-paštujući porast hipotekariiih dugova kod banaka, i kod privatnika, te jako opadanje i manjkavost produkcije najglavnijih grana poljoprivrede, mi dobivamo sinte-tičfch, cjelovitu sliku istarske poljoprivrede. — Ove cifre dokumentuju to stanje:
Produkpija vina iznosila je cirka 280.000 hl. Produkcija pšenice cirka 230.000 kvin-tali. Pšenice' će biti istarskim poljodjelcima dovoljno tek za 6 mjeseci. Produkcija kukuruza ‘iznosila je 63.000 kvintali, to jest bila je za dvije trećine niža od srednjo godišnje produkcije, te je apsolutno neznatna prama potrebama stanovništva. Produkcija krufnpira iznosila je cirka 135.000 kvintali, to znači, da nije dosegla ni polovicu srednje godišnje produkcije. Produkcija ulja iznosila je , 7000 kvintali, a to je tek polovicu srednje godišnje produkcije. Sijena je prošle godine ukošeno 800.000 kviutala, ta-kodjer tbk polovicu srednje godišnje produkcije. Produkcija povrća iznosila je oko 30.000 kvintali, to znači za 4 petine manje od srednje godišnje proizvodnje.
Ribarstvo.
Godina 1931. bila je za istarsko ribarstvo veoma nepovoljna. Ljetni ribolov, od kojeg istarski ribar najviše očekuje, jer mu obično ta sezona najviše dohotka nosi, uslijed toga, što je srdjela ove godine slabo posjetila istarsko more, razočarao je ribare. Ako’ se uzme u obzir, da je i godina 1930. bila za ribarstvo nepovoljna, možemo da si zamislimo očajno stanje i raspoloženje istarskog ribarskog staleža. Rudarstvo.
I rudarstvo u Istri proživljava križu Poduzeće »Società Carbonifera Arsa« radila je kroz godinu s jednakom produkcijom jednakim brojem radnika, kao i godine 1930 ali je pogodjeno padom engleske valute. Cijene istarskog ugljena pale su za 30 posto, a to je dovelo poduzeće u vrlo težak položaj. Poduzeće da se - spasi i. održi obera cijene svojoj produkciji, to znači, da otpušta radnike i šnizuje i onako niske nadnice.
Cijene istarskog bauxita su danas tako niske» da nijedan rudnik ne radi više niti s najmanjim dobitkom. Nekoja poduzeća rade naprotiv s velikim gubicima. — Mnogd je škodila istarskoj industriji bauk-sita konkurenca inozemstva, pa tako U prvom redu Jugoslavije i Madžarske. Kriza industrije: bauksita u godini 1931. bila je mnogo teža nego 1931/. Mnogo je kriva toj krizi vlada, koja još nije uredila pitanje željezničkog podvoza i carina za istarski bauksit, ma da to istarski industrijalci traže : već desetak godina.
Industrija kamena.
I ta industrija nalazi se u velikoj krizi, zato jer se u Istri i u Italiji uopće sve manje i manje gradi.
Prema službenim podacima bio je koncem novembra u Istri bez posla 1181 radnik rudarske i kamene struke.
Industrija konzerva.
Industrija konzerva igra važnu ulogu i istarskoj ekonomiji. Prijašnjih godina ta Se je industrijska grkna lijepo razvijala, upravo ćvala- je. Ali prošle godine pala je u veliku krizu. Pao je izvoz u inozemstvo,,, ali i pa talijanskim tržištima slabo je «spjevala, gdje ju ubija: španjolska i portugalska konkurenca.
Brodogradilišta.
U puljskom brodogradilištu »Scoglio Olivi« imao je prošlih godina oko 300 radnika, a koncem 1931. bilo ih je u tom brodogradilištu zaposleno samo još 150. Uzroci su tom opadanju radne snage u j)omanj-kanju narudžaba. Jedini rad, koji brodogradilište još obavlja je popravljanje na ratnim brodovima, ali i toga posla ima sve manje za »Scoglio Olivi«. Privatni brodovlasnici, koji su prije davali većinu posla tom puljskom brodogradilištu, proživljavaju takovu krizu, kakva Se uopće m pamti. »Scoglio Olivi« ima još nešto malo posla demoliranjem starih brodova. Prošle godine'demoliran je brod »Fiume L«, a sad se ruši Lloydov »Bucovina« te engleski »Trevean«.
Brodogradilište »Marco Martinolich« u Malom Lošinju, koje je specijalizirano za gradnju jahta, nema naručaba.
Brodogradilišta »Cantiere Venezia Giulia« i »San Tomaso« u Puli, koja su radila samo za ratnu mornaricu, osjećaju tešku krizu, jer nemaju posla.
Mehanička industrija.
Velike mehaničke industrije i nema, ako se ne uzme u obzir tvornica lokota u Puli. Ta je tvornica jedina te vrsti u Italiji. Njezina je produkcija u godini 1931. bila normalna, ali prodaja je u krizi, i ako je snižena cijena robi za 15 posto, jer je strana konkurenca jaka. Razumije se, time u vezi oborene su nadnice radnicima. Industrija konopa.
I ta grana industrijo treško je pogodje-na krizom u vezi s krizom u pomorstvu.
Industrija cementa i cigle.
Poduzeće »Società Istriana dei Cementi« osjeća opadanje u prodaji. Ta industrija modernizuje baš sada u ovim kritičkim momentima svoj uredjaj, te gradi jednu rotacionu peć. Jednako je teška situacija poduzeća »S. P. M. A.« u Valmazzinghi. — Tvornice cigle provode težak život, jer ne mogu da izvažaju iz provincije uslijed visokog željezničkog podvoza.
Kemijska industrija.
Produkcija tvornice sapuna Salvetti e Comp. u Piranu bila je normalna. Normalno su radile i tvornice leda u Puli i Rovinju, ali potrošnja te produkcije bila u opadanju. Veliko opadanje u prodaji osjetile su i tvornice pjenušavog pića (pasa-reta).
Električna industrija.
Poduzeće »Società Elettrica Istriana« nastavila je u prošloj godini proširivanjem svoje električne mreže po Istri te je uvela struju u Vrsaru i u Funtani. Koncem oktobra imala-je pi’odukeiju od 13 milijuna kilovata, ali sveukupna produkcija je u velikom opadanju prama 1930. god.
Industrija stranaca.
Industrija stranaca ili turizam, to je privredna grana, koja je u Istri od svib ostalih u prošloj godini najtež pogodjena. LT svim turističkim centrima Istre u pro šloj godini broj stranaca je katastrofalno pao prema 1930. godini.
Gradjevna industrija.
Ta se industrija nalazi u kompletnom zastoju. Privatna gradjevna poduzeća, a s njima zajedm» i svi obrti u vezi s gra-djevnom industrijom apsolutno ne rade. — Ima nešto javnih, državnih radova, naročito cestogradnja, da bi se bar donekle ublažila velika nezaposlenost istarskog pučanstva.
Mala industrija i obrt.
Male industrije i obrta ima raznih u Istri. Ima skoro u svim mjestima manjih i većih radionica, od kojih su nekoje od znatne važnosti. Ali situacija male industrije i obrta u Istri vrlo je teška, jer se ojićenito osjeća veliko pomanjkanje posla.
Ovo što smo dovde iznijeli bio bi on širan sadržaj iz referata eavaliera Benussija. Ništa nismo iznijeli, što on nije rekao i nijednu stvar nismo prikazali u tam nijem svijétlu, nego što je to on prikazao. Nije nam to bilo potrebno, jer u tom fašističkom izvješt'aju i nema svjetlih momenata. Niti jedna grana privrede nije u Istri u napredovanju, sve nazaduju osim industrije — — — zastava.
Cav. Benussi osvrće se u svom referatu i na tvornicu talijanskih zastava u Puli i jedino u tom poglavlju može da kaže ovo: ..»Tvornica tiskanih zastava dobro '■e je afirmirala, te okupira oko 40 osoba. Ta tvornica kani proširiti svoj uredjaj time, što će instalirati jedno odijeljenje za tkanje tkanina za zastave, a to odjeljenje imalo bi da počne s radom u februaru«.
Ima mnogo značajne ironije u ovome... Glad," bijeda, propadanje, katastrofa na svim linijama, kompletna mizerija,, oč^j,;.— ali ipak svaka kuća u Istri mora da vijori talijansku zastavu bar svaki tjedan jedam-put, u znak »vjernosti i zahvalnosti«!
U ĆIĆARIJI ITALIJA IZGRA-DJUJE MNOGE STRATEGIJSKE CESTE.
Ćićarija, januara 1932. — Ne davno smo doznali da je počela izlaziti vaša novina »Istra« gore u slobodnoj domovini. Uistinu vam možemo reći da nam srce od veselja u nama igra od takovih vijesti. Naumili smo da vam nešto pišemo, da barem, vi, braćo draga, doznate što se kod nas dogadja. Mi smo uvjereni, da nema nijednog našeg čovjeka gore u slobodnoj domovini koji ne čita »Istru«.
Mi sami neznamo šta je našim gospodarima da se ovako žure sa'popravkom starih i kopanjem novih cesta. Nedavno svršila se nova cesta Podgorje—Vodice koja se spaja sa starom cestom, što ide preko Ćićarije i spaja Buzet—Obrov. Ova cesta nije odgovarala potrebama naših gospodara, akoprem se je nalazila u dobrom stanju, široka 6 metara, ali oni su je proširili na 8 metara.
Glavnu cestu Trst—Rijeka tako-djer su počeli širiti i sjeći je na. raznim mjestima . Cestu između Muna —Staroda takodjer su počeli širiti. Put između Vodica—Muna na brzu se ruku popravlja. Nastoje, da iz jednog običnog puta, za kojega znamo, da nije od velike važnosti, jer ga rabe Mune i Vodice jedino da si dovozu par naručaja drva za ogrijev, naprave veliku prometnu cestu. Kako čujemo numili su nadalje napraviti novu cestu iz Muna preko Poljana, koja bi se spojila sa starom cestom, koja spaja Obrov—Buzet, kraj Golca. Sa svom silom mjere i pripravlja se za željezničku prugu, koja bi spajala stanicu Herpelje sa Šapjanama, i to preko Materije. U nacrtu je i proširenje stanice u Podgorju. Proširili su stanicu u Herpe-Ijama. Napravili su u Šapjanama kraj starog kolodvora još drugi novi i proširili stari.
Mi se u čudu pitamo: Čemu tolike veze cesta sa raznim stanicama? Više smo puta pitali i razne njihove ljude čemu to sve, a dobili smo odgovor, da to tobože sve nama treba, jer da smo prije bili sasma bez cesta. Ali mi vrlo dobro znamo da se to za nas ne radi.
Naši se gospodari ovuda po našim krajevima na sasma nešto drugo pripremaju. Izgleda po njihovom radu i ponašanju kao da će sutra rat započeti. Mi ne sudimo samo po ovome, što smo vam dosada opisali, nego i po tome, što po našim krajevima često obilaze visoke vojne ličnosti i neniu se no naš’m ćićekim bregovima. Nedavno smo čuli mišPenje na«ih gospodara, od jednog uglednog fašističkog funkcijonera. koii nam je rekao da će u slučaju rata, koii nije daleko, nas Slavene sve smjestiti u Afriku, u kolonije, jer da srno opasni za Italiju.
Braćo draga, za sada vam javljamo ovo, a čim budemo nešto novog saznali, mi ćemo vam to rh'age volie javiti za vašu novinu. Uz narodni pozdrav vaš	Ćić.
KAKO ITALIJA UPROPAŠTAVA NAŠ NAROD.
Ćićarija, januara 1932. — Svima je donekle poznato, da je naša kršna Ćićarija obilato od Boga nagrađena kamenjem, pa zato se i zove kršna. Kod nas ravnica, kao što po nekim drugim krajevima naše Istre, nema. Odavna je već poznata činjenica, da mi Ćiči nemožemo da se drugim granama gospodarstva bavimo, osim ovčarstvom i ugljenarstvom, ali izgleda, da ćemo morati zapustiti, dapače mnogi su već i zapustili ta naša jedina zanimanja.
Nameću nam naime svakim danom sve više i višo poreza i nameta na te naše. proizvode. -Ne možemo si ni zamislit kako se može od jedne bijedne ovce platiti ovako veliki porez. D r-ž a v a n a s t j e r a da platimo 5 Lira po glavi, pokrajina
5 Lira, općina 12.50 Lira, a selo 5 Lira. Budući nam je n e mo guče ostati sa marvom kroz zimu kod kuće, moramo seliti n južne krajeve, gdje moramo platiti po glavi 25 Lira, a katkada i više,1 tako da sav namet iznaša 52.50 Lire. Pa zar nam je moguće i dalje baviti se ovčarstvo m?
Što se tiče ugljenarstva naše su nam šumske vlasti pod strogu kazuu zabranile sjeći drva, ne samo za.-ugljen nego i za našu domaću potrebu, ako hoćemo da si nasječemo malo drva, i to u našoj šumi, moramo imati zato dozvolu od općine i šum« ske vlasti, tako da ni na svojoj sje« nokoši ne smijemo jedan trn, ili bilo. kakovo stablo, odsjeći bez dozvole.
Naši gospodari nastoje na svaki način, da nas čim prije unište, jer vide da smo tvrda korenika, pa nas drugačije nebi istrijebili sa ove zemlje.
Naš je narod zapao u silne dugove, pa nije ni čudo, jer nemamo drugih vrela zarade, osim ovih gore spomenutih. Ali da bude zlo još veće», u svakom se našem selu nalaze osobe, mogli bi ih nazvati i krvopije, koje su baš zato postavljene, kao tobože.za pomoć našem seljaku, a naš seljak hoćeš nećeš, mora da ide k njima da se zaduži.
I evo što se dogadja: Nakon nekoliko mjeseei naša. imanja idu na bubanj, a to je tako lijepo udešeno da nam ne bi u oči palo, ali i vrapci na krovu znaju već za njihove ciljeve i težnje. Po našim selima ob i 1 až,e agenti od nekojih banaka, koji kupuju dug za 10% do-b i tka, znajući da naš seljak u e m o ž e platiti duga. U roku od 14 dana oduzme mu se njegovo mukom stečeno imanje i to 95 p o s t o ispod cijene. Ova naša zemlja se poslije izručuje talijanskim familijama, koje vlada kolonizira, i koje dolaze iz svih dijelova Južne Italije.
Teško si je i zamisliti sve muke i patnje koje mi podnosimo. Ali mi ipak dobro znamo da ovako dugo neće ostati. A što se nas tiče, makar i sve izgubili i kad nam sve oduzmu, dušu našu neće nam oduzeti, duša naša ostati će naša, čista, a vjera tvrda kao kremen.	ćić
ITALIJA SE BOJI TEŽKO BOLNIH
Trst, januara 1931. — Nedavno je bil pozvan na tržaško policijo slo venski dijak Kuštrin iz Trsta. Tam so ga fotografirali in nato mu je izrečeno strogo policijsko svarilo. Eno uro po šolčnem zahodu ne sme več z doma in vsako nedeljo se mora javiti na policiji. Kuštrin je težko bolan. Radi živčane paralize je že pred leti moral opustiti študij na idrijski realki in danes hodi ves sključen ter ne more več govoriti. Tudi med italijanskimi tovariši vzbuja splošno sočutje. Vzrok policijskega svarila ni točno znan. Najbolj je bila za dijaka obtežilna okolnost, da je poznal nekatere izmed bazoviških žrtev.
PLAČE IN CENE KRUHA.
Trst, januara 1932. — O gospodarskem položaju v Julijski Krajini priča žalostno stanje delavskih plač. Ženske delavke v predilnici v Ron-kih pri Tržišču imajo minimalno dnevno plačo 3.50 lir. V tovarni v Podgori pri Gorici je dnina delavk od 5 do 8 lir. Vkljub takim nizkim plačam pa je laška vlada dvignila carino za nvoz žita na 75 lir pri stotu in carino na moko na 112 lir. Dobiček, ima veleposestniška aristokracija in fašistovska blagajna. Laško časopisje, hvali to naredbo kot izraz božanske previdnosti obstoječega režima, ki-, • vidi in previdi«.
Našim Istranima!
Iz stare domovine poznata tvornica tjestenina „Pekatete” izrađuje u svojoj tvornici još 1924. godine ustanovljenoj u Ljubljani jednako odlične tjestenine (makarone, špagete itd.) kakve je izrađivala i u svojoj tvornici, koja se nalazi u Ilirskoj Bistrici.
Svi Vi, koji znate cijeniti dobru kvalitetu tjestenina zalitjevajte kod trgovaca samo proizvode, koji nose ime „Pekatete”.
Naročito Vas upozoravamo na tjestenine s jajem, koje se dobiju u vrećicama po y4 kg s napisom „Jajnine”.
FAŠISTIČKI KOMESAR RUNKO MUKU MUČI DA UMIRI TINJAN.
Pazin, januara 1932. — Kako smo već javili u posljednjem broju, bivši fašistički tajnik u Tinjanu skočio je pred ženama, koji su demonstrirale protiv Italije, kroz prozor i pobjegao od straha iz Tinjana, da se više nije vratio. Na njegovo mjesto postavljen je kao komesar centurijon Giuseppe Runco (Runko) iz Pazina, koji ima nalog, da umiri Tinjan i Tinjance, bolje reći Tinjanke. Ako to provede, to jest, ako mu to podje za rukom on će postati sigurno načelnik u Tinjanu, Pazinu ili bilo gdje, jednom riječju — bit će nagradjen.
čim je Runko postavljen za komesara, on je imenovao neku komisiju, koja će stanovništvu grada i okolice dijeliti pomoć u novcu i hrani. Runko misli, da je to momentano najbolje sredstvo za umirenje ogorčenog pučanstva, dok se ne nadje nešto bolje, dok se naime ne pohapse i ne utamniče svi oni, koji su opasni i koji narod smućuju. Na Badnjak je priredjena hrana za čitav Tinjan i okolicu, ali naš se svijet nije odazvao tome mamcu, pa se je ono nekoliko prodanih duša u Tinjanu toga dana nažderalo do iznemoglosti. —
KDO JE KRIV? — JUGOSLOVAN!
Postojna, januara 1932. — K nekemu poročniku v Postojni je prišel spomladi neki mlad-človek ter se je predstavil kot zastopnik tvrdke Ripa v Milanu, ki izdeluje smučarske kostume. Poročnik je naročil kostum in dal zastopniku sto lir na račun. Ker ni dobil poročnik kostuma v do ločenem času, se je obrnil do tvrdke, katera mu je odgovorila, da ni dobila nobenega naročila. Poročnik je naznanil zadevo sodišču, katero je iskalo krivca hitro med slovensko mladino in po fašističnih informacijah aretiralo in obdolžilo goljufije Marija Dolenca, ki je bil v Postojni obsojen na 6 mesecev zapora in 200 lir globe. Poročnika ni bih\ pri razpravi, pač pa je prišel k sreči te dni k prizivni razpravi v Trstu in izpovedal, da Dolenca ne pozna in da on ni bil pri njem .Sodišče je nato Dolenca oprostilo obtožbe.
«
FAŠISTIČKO VODSTVO U NEKOJIM ISTARSKIM MJESTIMA.
Pula, januara 1932. — Sekretar istarske fašističke federacije potvrdio je slijedeće direktorijume mjesnih fašističkih organizacija:
Dekani: Politički sekretar Mastra-chio Edoardo; De Matteheis dr. Adolfo; Selles Antonio; Furlani Giovanni; Zacchigna Antonio.
Osor: Politički sekretar: Vodari Giovanni. Odbornici: Sidrovich Stefano; Rucconi Antonio, Mascardin Antonio; Mavrovich Pasquale; Ma-yer Domenico.
Veliki Lošinj: Politički sekretar: Bressan dr. Emilio. Odbornici: An-toneUi Pietro; Paoli Goffredo; Tartu-lieh Alessandro; Antoncich Giovanni; Perini Giusepe.
Svetvinčenat: Politički sekretar: Coniglio Mariano; Pirani Pirenio; Di Rrisco Dante; Volpi Virgilio; Cerne-ca Dante; Rocco dr. Ermanno.
U JULIJSKOJ KRAJINI POSLODAVCI MORAJU MILICIONERIMA DATI POSLA.
Trst, januara 1932. -— Velika nezaposlenost, koja vlada u Italiji, a naročito u Julijskoj Krajini, pogodila je i fašističke redove, pa su i mnogi milicioneri, koji nisu u stalnoj milicionerskoj službi, ostali na cesti. Poslodavci pak, koji bi eventualno imali nešto malo posla, ogorčeni zbog stanja, u koje ih je dovela Italija, u posljednje vrijeme jednostavno odbijaju milicionere, kada traže posla. I kod reduciranja radništva i namještenika poslodavci su postali kuražniji, te bez ikakvih obzira i straha otpuštaju najprije milicionere i na njima tako iskaljuju svoj bijes. Razumije se, to se je dočulo i u samom ministarstvu korporacija, pa je podsekretar Arpinati poslao prefektima u Julijskoj Krajini jednu okružnicu, kojom strogo nared ju je, da se tome stane na put, jer je to postupanje izrazito anti-državnog karaktera. Milicionari moraju prvi dobiti posla, a onda ostali gradjani.
VELIKA NEZAPOSLENOST I BIJEDA NA RIJECI.
Rijeka, januara 1932. — Na Rijeci se zadnjih tjedana osjeća upravo nevjerojatna nezaposlenost. Dok je još prije ipak kad tad došao po koji parobrod u luku sa većim teretom ugljena ili koje druge robe, u mjesecu decembru nije bilo skoro nijednog. Rafinerija petroleuma, koja je dosada radila u punom pogonu, počela je ovih dana da reducira radništvo. Privatne trgovačke firme otpuštaju namještenike, koji bez ikakovih sredstava ostaju na ulici. Nezaposlenost i bijeda na Rijeci upravo je zastrašujuća ... Dok se na Sušaku u pučkoj kuhinji dijeli poprečno oko 150 obroka, na Rijeci se ishra-n j u j e u mnogobrojnim pučkim kuhinjama besplatno oko 3500 osoba. Računajući pučanstvo Rijeke na 50.000 iznosi to u postocima preko 7%. Interesantna je činjenica da su se sindikati i fašističke organizacije zauzele da se obustave mnogobrojne zatražene deložacije radi neplaćanja stanarine.
Naj navedem samo en slučaj: Kdor ima recimo srečo, da si je mogel prirediti kakega prešiča, mora za vsako glavo predilo zakolje plačati skoro 80 lir različnih davkov in taks, dočim je prejšnje leto plačal samo 45 lir. Takih in podobnih davkov je vsako leto vedno več in so vse večji, namesto da bi bili manjši. Davčni sistem je pri nas nekaj strašnega. Nobena prošnja, ki jo napravi naš človek, ne pomaga nič, ker take prošnje se čisto enostavno ne upoštevajo in romajo dosledno v koš. Kdor ne plača davkov v odrejenih obrokih, se mora pač pripraviti na javno dražbo na kateri se ne prodajajo premičnine in nepremičnine niti za polovično, včasih niti za če-trtinsko ceno resnične vrednosti. Namen naših zatiralcev je jasen ko beli dan: uničiti nas popolnoma gospodarsko ter na ta način pripraviti ugod na tla za italijanske koloniste, ki naj bi prišli na naša mesta.
Že sam pričetek novega leta bo za marsikoga izmed nas porazen, da ne rečem obupen. Goriški »M o n t;< nam nam reč razpisuj eza n o-v o l e t n o darilo nič manj k a-k o r 600 dražb naših posestev i z Goriškega, Vipavskegain Krasa, kajti naši ljudje so zadnje čase tako obubožali in se zadolžili, da ne morejo nikakor več prenesti neznosnega davčnega bremena in odplačevati dolgov. Kaj takega se menda pri nas ni še zgodilo, da bi šli tako na veliko naši ljudje na boben. Mesto da bi nam vlada priskočila na pomoč, nas hoče čim prej upropastiti, ker komaj čaka, da na naša mesta naseli svoj element, ki bi ji bil bolj veren in siguren kot smo mi.
Res pričenjamo novo leto v prilikah, ki hi nas morda pahnile v obup, i če ne bi imeli dovolj vere v nas same in v to našo nesrečno zemljo, ki je prestala marsikatero. — Zato vstopamo v novo leto v prepričanju, da današnje prilike v katerih živimo, ne morejo na noben način več dolgo trajati. Vsi živimo v velikem pričakovanju, da nam leto 1932 prinese seboj dogodke, ki nas bodo, če že ne popolnoma rešili, toda vsaj znatno izboljšali naš današnji položaj.
t RONDIĆ ALFONZ.
Dekani pri Kopru, decombi 1931. — 11. decembra smo z veliko ž; lostjo v srcu pokopali bogoslove Kondiča Alfonza iz Loke v k Perskem okraju. Tretji letnik bog slovja je končal redno, čeprav se , čutil že napadenega od zavratne bi lezni: sušice. Zadnji letnik pa ni mi tlel več obiskovati, ker je bil že pr slaboten. Njegovi sošolci so letos ki "ovomašniki šli med narod, on j: se-j0 P° dolgotrajnem trpljenju, vda v o^žjo voljo, preselil v večnost.
, ^kojni Rondič je bil rojen 190 eta. Maturiral je leta 1926. na idri ski realki. Pokojni Alfonz je bil zel nadarjen mladenič in je zelo dos obec:d, zlasti na glazbenem polji ' si,- ki smo ga poznali, vemo kaj . nas narod z njim izgubil.
GORIŠKI »MONT« RAZPISUJE ZA NOVO LETO 600 DRAŽB POSESTEV NAŠIH LJUDI.
Gorica, decembra 1931. Iz Go rice smo dobili dopis, ki ga objavljamo v celoti in kateri jasno kaže obupno stanje naših ljudi: Bolj ko kdaj prej bi pristojalo, da nosi naša nesrečna dežela ime Julijska Beračija, kajti gospodarske prilike naših ljudi so tako slabe, da se ne morejo niti vzporediti z onimi med vojno. Naš kmet in delavec sta v taki bedi, da je joj! Trda zima nas je že objela, a od nikoder nobenega zaslužka, od nikoder nobene pomoči. Nasprotno bolj ko kdaj prej nas pritiskajo z različnimi starimi in mnogimi novimi davki, namesto da hi nam vlada priskočila na pomoč ter nam jih odpisala z obzirom na tako slabo letošnjo letino.
STAVNJA U JULIJSKOJ KRAJINI.
Tr s t, januara 1932. — Sve općine u Julijskoj Krajini razglasile su stavnju mladića rodjenih godine 1914. —- U Italiji ide dakle pod oružje prvo godište rodjenih u ratu.
SIROTTI JE ZAČEL »DELATI«.
Gorica, decembra 1931. — Upravnik goriške nadškofije Sirotti si hoče pridobiti na svojo stran vsaj mlajše duhovnike, kajti dobro zna da starejših ne bi mogel. Tako je pred kratkim poklical k sebi vse mlade kaplane iz cele pokrajine ter z njimi dolgo razpravljal. Polagal jim je na srce, da uvedejo v cerkev polagoma popolnoma latinsko bogoslužje. Posebno pa jim je zabičeval, da morajo učiti otroke verouk izključno le v italijanskemu jeziku.
KAKO JE BIL ORGANIZIRAN »NAPAD« NA FINANCARJE NA KALU?
Gorica, januara 1932. — Vsem je še dobro v spominu »napad« na auto, v katerem so se vozili italijanski finančarji in ki je bil izvršen v začetku novembra 1930 leta na Kalu nad Kanalom pri Gorici. Kakor vsaki zločinki se izvrši v Julijski Kfa: jini, tako so tudi za tega naprtili krivdo našim ljudem ter jih tedaj prav mnogo pozaprli. Mnogi od njih se še sedaj nahajajo v zaporu, če-pravo so na celi stvari popolnoma nedolžni.
Z obzirom na ta takozvani napad smo izvedeli od zanesljive strani sledeče podrobnosti: »Napad so inscenirali sami fašisti, da bi tako dobili vzrok za preganjanje naših 1 j u di. Na mestu, kjer naj bi se izvršil napad, so ustavili auto, izstopili vsi iz njega ter sami streljali nanj. Listi so takrat pisali, da so padli streli na auto od desne strani iz pobočja hribi, kjer naj bi bili skriti napadalci. V resnici pa ni bil auto preluknjan od krogql samo od desne strani, ampak od več strani. Šofer, ki je vozil automobil je bil namreč podkupljen, da drži celo stvar tajno in da je ne izda. Za to priča tudi dejstvo, da si je ta šofer kmalu po tem dogodku kupil popolnoma nov auto.
UMOR SOTTOSSANTIJA POJASNJEN.
Gorica, decembra 1931. — Z obzirom na umor italijanskega učitelja Francesca Sottossanti-ja, ki je bil izvršen prve dni oktobra lanskega leta v Vrhpolju na Vipavskem in ki je ostal do danes pravzaprav ne-pojašnjen, smo zvedeli še sledeče:
Umor učitelja Sottossantija, ki ga je prikazalo celokupno italijansko časopisje kot političnega in radi katerega je moralo toliko trpeti in še trpi naše povsem nedolžno ljudstvo (aretacije mnogih naših ljudi, med njimi tudi vrhpoljski župnik Papež, v Gorici pretepeni do krvi skladatelj Lojze Bratuž, uradnik Malnaršič in odvetniški koncipist dr. Rutar, demoliranje pisarne odvetnika dr. Karla Birse v Ajdovščini ter prostorov »Novega lista« v Gorici) ni bil političnega značaja, ampak je bil izvršen iz krvne o s v e,-t e, ki je razširjena po Južni Italiji in še posebno na Siciliji, odkoder je bil učitelj Sottossanti. Dokazano je, da je umor izvršil iz krvne osvete neki sorodnik učitelja Sottossantija in sicer njegov svak.
Sottossantija so pokopali, kakor znamo, v njegovem rojstnem kraju s prav Vojaškimi častmi. Domači župnik je tedaj prikazal v svojem govoru Sottossantija kot fašista »dl prima ora« in slavil vse njegove vrline, ki jih v resnici ni nikdar imel. Domačini, ki so poznali učitelja Sottossantija kot zelo pokvarjenega m nevarnega človeka, je ta slavospev župnika tako zelo razjaril, da so župnika čez šest dni po pogrebu ob neki ugodni priliki napadli in ubili. To jasno kaže razpoloženje ljudstva na Siciliji proti fašistovskemu režimu že koncem leta 1930. To sovražno razpoloženje ljudstva na Siciliji proti fašizmu pa. se je posebno v ravnokar preteklem letu razširilo med široke plasti ljudstva po celi Italiji in zavzema vedno večji obseg. Najjasneje c tem priča vedno pogosteje delovanje Posebnega Tribunala v Rimu za zaščito države.
ŠESTDESET FANTOV KONFINI-RANIH?
Postojna, decembra 1931. — Kmalu potem ko so lansko leto aretirali in zaprli uradnika Lasiča, ko je prišel službeno iz Rakeka v Postojno, so aretirali tudi okrog 60 fantov iz raznih vasi na Krasu in v Vipavski dolini ter jih zaprli oziroma odvedli neznano kam. Sedaj se govori, da so vse te fante brez daljnega konfinirali.
Organizovana aktivnost
POTNIŠKA LADJA — KRIŽARKA.
Trst, januara 1932. — »Tržaški Lloyd« je pred nekaj meseci zgradil brzi parnik »Vittoria«, ki obsega 13.000 ton. Ta ladja vzdržuje zdaj zvezo med Trstom in Aleksandrijo. Krasna ladja z izredno brzino vzbuja splošno pozornost. Tržačani si dolgo nismo mogli najti razlage, čemu je Lloyd, ki je itak v krizi, zgradil tako veliko in luksuzno ladjo, ko že ostala dva parnika »Vienna« in »Helman« vozita na črti v Egipt z veliko zgubo. Skrivnost je zdaj razjasnjena. »Vittoria« ni nič drugega kakor pomožna križarka, to je vojna ladja. Parnik je tako zgrajen, da se da z malenkostnimi zunanjimi izpremembami preurediti v vojno ladjo.
ŠKOLA ZA AVIJONSKU PILO-
TAŽU U PORTOROSE BIT ĆE ZATVORENA.
Pula, januara 1932. — Kako puljski »Corriere Istriano« javlja, bit će doskora po naredjenju ministarstva avijacije zatvorena škola za pi-lotažu u Portorose, Taj list naglašava, da će to biti veliki udarac za Piran. Taj grad ne može biti indiferentan prama toj odluci, ako se pomisli, da je 200 piranaca bilo u toj školi zaposleno, a osim toga u školi je bilo uvijek mnogo djaka pilota, te veći broj vojske, koja je trošila robu kupovanu u Piranu. Promet s tom školom iznosio je za Piran godišnje oko 2 milijuna lira. Kriza rada i nezaposlenost u Piranu i okolici već i do sada zabrinjuje, a pogotovo će stanje bit kritično, kad se ovo nare-djenje provede. Ta škola je još jedini izvor zarade pirancima u posljednje vrijeme. Ali to još nije sve što se sprema Piranu: idućeg mjeseca juna ili juna bit će ukinuta i »Società Italiana Servizi! Aerei«, te će ne samo direkcija, nego i svi hangari za aeroplane, makar su tek sagradjeni biti preneseni u Trst. — To je sve u znak zahvalnosti piranskom patriotskom gradjanstvu, koje je sa svim srcem čekalo Italiju ...
BEDA IN TIHOTAPSTVO.
Idrija, januara 1932. — Aretirani sta bili nad Idrijo 28 letna Ivanka Jereb, in 48 letna Mari ja Mlahor. obe iz Cerkna. Pri prvi je italijanska finančna straža našla 80 zavojev jugoslovanskih cigaret »Sava«, pri drugi pa 23 zavitkov saharina. Obdolženi sta tihotapstva. Denarno kazen je moral plačati Lovrenc Šturm pok. Jurija iz Novakov, ker so našli na njegovem domu saharin. — Radi črne bede ki je nastala v idrijski okolici, zaradi odpusta slovenskih rudarjev, so matere številnih otrok prisiljene iskati si zaslužka s tihotapstvom.
/
SMRT.
N a b r e ž i n a, december 1931. — 4. decembra je umrl znani tukajšnji hotelir Andrèe. Pred vojno mu je jako dobro šlo, kajti po leti je prihajalo zelo dosti letoviščarjev največ iz Trsta. Po vojni pa so bili letoviščarji zelo redka prikazen pri nas. Pokojni je prišel popolnoma na beraško palico in ni zapustil niti toliko, da bi ga dostojno pokopali.
FAŠISTIČKA UNIVERZITETSKA ORGANIZACIJA »GUF« DRŽI TEČAJEVE NAŠEG JEZIKA.
Pula, decembra 1931. — U posljednjem je broju »Istra« javila, da je fašističko ministarstvo prosvjete ukinulo na porečkoj preparandiji satove iz krvatsko-srpskog jezika, a mjesto toga da je uveden engleski jezik. »Piccolo« se je toj odredbi naročito obradovao, jer će time u našim krajevima mjesto jednog barbarskog jezika i duha navodno imati utjecaja kulturni engleski duh (!). — Medjutim sada možemo da javimo jednu novu senzaciju u pitanju jezika. Kako puljski »Corriere istriano« službeno javlja, istarski »Grupo universitario fascista« osniva u Puli jedan tečaj za hrvatsko-srpski jezik. Tečaj će trajati pet mjeseci. Taksa za tečaj je 30 lira. Svi oni, koji se prijave moraju se obavezati, da će
pokoravati disciplini i da će »s interesom i ozbiljno pratiti tečaj«. Tečaj će se držati u gimnaziji »G. Carducci«. — Upisi-se vrše u sekretarijatu »Guf-a«. — Kako vidimo, naš se jezik ukida u javnim školama, jer bi to mogla da djeluje štetno na duh omladine, koja mora biti samo fašistički odgojena i asimilirana, dok na drugoj strani mladi fašisti spremaju tečajeve našeg jezika, koji im je potreban, da bi u našem narodu mogli s većim uspjehom provadjati asimi-lacionu akciju, kad svrše studije i kad dobiju mjesta u mjestima, gdje se govori samo naš jezik.
t MARIJA ŠKRINJARJEV A.
Sv. Križ pri Tomaju, decembra 1931. — Javljamo žalostno vest. da je umrla v petek, 25. t. m. zvečer med 18. in 19. uro gospa Marija Skri-njarjeva. -—Ime pokojnice je slovenskemu ljudstvu, zlasti našemu žen-stvu v Italiji splošno znano. V javnost je prodrlo posebno med leti 1898 in 1919 v zvezi s snovanjem in življenjem Zavoda sv. Nikolaja, ki je bil zatočišče za služkinje in slične ženske posle. Pokojnica je bila kakor ustvarjena za mater vseh bednih in podpore potrebnih, delila pa jim ni samo materialnih dobrin, ampak jih je tudi učila in vzgajala s sočutno človeško besedo. Število njih, ki jih je s tem očuvala gmotne in duševne propasti, je velikansko. Sreča drugih pa je žal postala njena lastna nesreča V zavodu, ki ga je soustanav-Ijala in mu dolga leta stala na čelu, si je skrhala zdravje. Zaradi tega je morala prepustiti vodstvo ustanove drugim ter je poslej bolj od strani a nič manj intenzivno zasledovala njen razvoj in njeno usodo. Do I. 1919., ko se je zavod preustrojil in prešel zaradi novo nastalih razmer v druge roke, ni nehala skrbeti zanj in za vse, ki so iskali v njem moralne opore in gmotne pomoči.
Njen dom v Trstu je bil ognjišče v prvi vrsti zavednega slovenskega ženstva. Prihajali pa so k njej mnogi tržaški javni delavci sploh. Malo je menda teh mož, ki ne bi bili. po znali pokojnice po njenem neizčrpnem idealizmu, duhovitosti in pronicavi duševnosti. Na socialnem polju je storila ogromno delo, nič manjši pa ni bil njen vpliv na razvoj slovenske zavednosti in nacionalnosti v Trstu in okolici.
Bila je rojakinja, učenka in prijateljica Simona Gregorčiča, čigar rodoljublje in domoljublje jo je do zadnjega prevevalo z iskreno prepriče-valnostjo. Z Gregorčičem si je do njegove smrti mnogo dopisovala, korespondenco pa je že pred leti izročila v roke, ki jo bodo očuvale propada in jo ohranile potomstvu.
Pred par meseci je obhajala po roko s svojim značajnim in zvestim soprogom Simonom Škrinjarjem. — Nihče ne bi tedaj slutil, da bo duševno tako čvrsta in čila, pobudna in delovna žena kmalu zatisnila svo je oči. Umrla je med preprostim ljudstvom, kamor jo je na stara leta vleklo srce v zavesti, da človek ne živi zaman dokler diha zrak svoje zemlje, deluje med svojim rodom in neguje svoj jezik. — (»Jutro«).
50 000 PRIIMKOV POITALIJANČENIH V TRŽAŠKI POKRAJINI.
Trst, decembra 1931. — Tržaška prefektura je izdala doslej 10.500 de kretov za poitalijančenje priimkov v Trstu na predložene prošnje in 2500 dekretov za uradno izpremembo priimkov tržaških družin. Nadalje je izdanih 2500 dekretov za uradno izpremembo priimkov italijanskih državljanov po raznih krajih v tržaški pokrajini. Vsak dekret za tržaške družine zadeva najmanj 3 osebe, za podeželske več. Tako je v Trstu do slej poitalijančenih priiipkov za okoli 40.000 oseb, na deželi pa za 10.000, skupaj za 50.000 oseb. Fašistični tisk naznanja, da bodo oblasti pospešile izpremembo priimkov po vseh pri morskih pokrajinah, tako da bodo imeli kmalu vsi državljani v Julijski Krajini istalijansko zveneče priimke.
BOŽIČNICA EMIGRANTSKE MLADINE V LJUBLJANI.
Mladina združena v svojih organizacijah v »Taboru«, »Zori« in Akademskem klubu, katerim se pridružil tudi Odbor za podpiranje in nameščanje beguncev, je praznovala letošnji sv. večer v svojem krogu, v krogu onih, ki so ta večer najbolj občutili težo udarcev življenja in usode. Pred kratkim je »Tabor« priredil večer primorske žene, ki je bil posvečen našim materam, letošnji sv. večer pa je bil namenjen našim najbednejšim v emigraciji, našim delavcem in brezposelnim. S tem je hotel »Tabor« tudi javno dokazati svoje delo, svoje neločljive vezi in svoj obstoj za naše delavstvo.
»Tabor« ispoljnjuje v tem oziru svojo nalogo, kar je najbolj dokazala letošnja božičnica. Zvesta naukom goriškega pesnika, pomagati bratom, bednim, je zbrala naša mladina nad sto brezposelnih rojakov in jim priredila prisrčno in iskreno božičnico v salonu pri »Levu«.
Organizacijo večera je vodilo naše naj-agilnejše emigrantsko društvo »Tabor«, kateremu je pomagal tudi zgoraj omenjeni odbor. Bil je prav domač večer že tedaj ko smo postavljali božično drevo in ko so ga naša dekleta hitela krasiti z raznimi dobrotami. Vsem je sijala radost in veselje z lic, bili smo vsi prav rasposajene volje kakor nekdaj doma ko smo se za materinem hrbtom sladkali z nedovoljenim.
Prišli so naši fantje, možje in starčk' doma iz Istre, Krasa in Goriške. Razni obrazi, toda iz vseh je odsevalo isto trpljenje, ista usoda, ista bol, katero je božični večer še povečal z domotožjem, s skrbjo za rodbino. Toga kmalu se jim je lice razjasnilo od pogledu na božično drevo in ob občutku toplote ki je žarela od peči. Iskrene besede odbornikov in deklet so na mah zabrisale vsako razliko in kmalu smo bili vsi velika družina.
Večerjali smo. Vse je bilo mirno, čuti je bilo samo korake odbornikov, ki so stregli in nadzirali, da je vsak dobil vse, večerjo, vino, cigarete, pecivo in bonbone. Vsak je mislil pri vsakem grižljaju na svoj dom in domače. Med večerjo so prihajali tudi zastopniki naših organizacij g. nač. Sancin za Odbor, ga. Maša Gromova in dr. Gušti-nova za Klub Primork, urednica gdč. Mar-telančeva, g. prof. dr. Čermelj ter drugi člani in prijatelji naših društev.
Na drevescu se zažarele svečke in g nač. Sancin je stopil na oder, pozdravil vse navzoče v imenu odbora za podpiranje beguncev in se zahvalil vsem ki so pripomogli k večeru, posebno pa »Taboru«, k' je božičnico organiziral. Prav iskrene ir očetovske so bile njegove besede namenjene povabljencem, onim, katerim je bil ta sv. večer posvečen, našim delavcem in brezposelnim. »Sanix> del tega kar Vam je nudil dom Vam ličemo nuditi v našem krogo. 13 O Božič že praznuje naša emigracija in vsako leto ga pričakuje z nezmanjšanim hrepenenjem in upanjem da se bo tudi za nas rodil odrešenik. Mrak je legel na našo zemljo, pesem pastirjev in angeljcev je utihnila, čuje se samo jok ,in stok teptanih a nezlomljivih. Toda prišel bo tudi za nas odrešenik in tedaj bodo zopet mogočno zadonele orgije in pesem — mir ljudem na zemlji, ki so dobre volje bo plula preko naše zemlje.«
Sledile so tri božične recitacije deklet in fantov in govor tajnika »Tabora«, ki je odzvenel v krepko prisego zvestobe drug drugemu in vseh skupaj naši zemlji. Srca so drhtela in starčki so si brisali solzne oči. Tako dela mladina, nobene razlike ni pri nas, vsi so eno, bratje in sestre. Tedaj pa je stopil iz vrst delavcev na oder brezposelni in s(*v imenu vseli iskreno zahvalil za skrb in pomoč, zahvaljujoč, da ne bodo nikdar toga pozabili.
Ura je bežala in oglasil se je ljubljanski radijo. Halo, halo, radio Ljubljana! Mandolinistični zbor »Tabora« izvaja božične pesmi! Tišina, vsi smo pričakoval5, da se oglasi naš zbor. Mandoline in kitari se oglase — sveta noč, blažena noč — doni širom naše zemlje tja do Soče in Adrijo. Na naših licih je zaigralo veselje in sreča, tudi v radiju jo fantje dobro režejo. Na božične pesmi mandolin in kitar smo navezali božično pozdrave našji zemlji ;in našim domačim. Tako smo bili vsaj z eno vezjo vezani z domačim ognjiščem. Tri četrt uro smo se v mislih pogovarjali z onimi tam preko.
Ko so mandolinisti končali so prišli v našo sredo in sprejeli smo jih z viharnim navdušenjem. Zdramili so nas iz težke zamišljenosti. Dekleta so začela, fantje so sc pridružili in naša pesem se je oglasila, lira je potekala, svečke so dogorele in dobrote so zginile z drevesca. Tako smo zaključili sv. večer, ki bo vsem o$tal vedno v spominu.
Omenjamo še to, da so bili že popoldne obdarovani najpotrebnejši z obleko in perilom v lokalu »Tabora«.
Zahvaljujemo se vsem, ki so na katerikoli način pripomogli k božičnici in jih prosimo, da nam ostanejo tudi v bodočo naklonjeni.
ŠTAMPA O NAŠEM EMIGRANTSKOM POKRETU.
Pod naslovom »Mladinski emigrantski pokret« donaša ljubljanski »Slovenski narod« od 2. januara opširan članak, u kojem medju ostalim kaže:
»Zadnje čase se porajajo med nami va žne mladinske organizacije, ki jih naša javnost še ne pozna dobro in jih zato tudi ne ve ceniti. To so organizacije naših emigrantov s Primorja, ki očitujejo izredno življensko sposobnost, mladostno, svežo silo, pa tudi upravičenost. Mladina, k-je zapustila rodno grudo, je začutila živo potrebo, da združi vse sile v skupnem stremljenju. Vsi, ki so prihajali drug za drugim v novo domovino, so bili ene misli in volje, bili so pa razcepljeni na zunaj, razkropili so se ter porazgubili. Ni bilo nikogar, ki bi združil razcepljene sile in ki bi nudil krepko moralno in materijalno pporo brezdomovincem. Toda med neštetimi mladimi emigranti so se kmalu pojavili idealisti, dobri organizatorji, ki so se v polni meri zavedali novih nalog. Najvidnejše mesto med njimi tavzema g. Ladislav Božič, inicijator in vodja organiziranega pokreta emigrantov pri nas. L 1928. je ustanovil v Ljubljani prvo mladinsko emigrantsko organizacijo ORJEM. Zdaj je mnogo emigrantskih organizacij po vsej državi. Mladinske emigra liske organizacije, ki zastopajo iste cilje, so v naši banovini: »Tabor«, »Zora«, Klub jugoslovanskih primorskih akademikov (Ljubljanna), »Soča« (Jesenice), »Zarja« (Kranj), ORJEM (Kočevje in Trbovlje), v Mariboru se pa pravkar snuje mladinsko prosvetno in podporno društvo »Nanos«. V Zagrebu sta dve takšni organizaciji, »Istrski akademski klub« inomladinska. sekcija »Istre«.
V Beogradu se je osnoval v septembru Savez emigrantskih organizacij (ne samo mladinskih. Opaska uredništva »Istre«), ki mu predseduje dr. M. Cok, odvetnik v Beogradu. V tej zvezi je včlanjenih nad 20 emigrantskih organizacij. —
Z novim letom postane list »Istra«, ki izhaja že nekaj let v Zagrebu, oficije Ino glasilo Saveza.
Najživahnejše deluje pri nas emigrantska mladinska organizacija, ki je bila ustanovljena šele 18. aprila, in ki ji predseduje znani požrtvovalni organizator g. L. Božič, namreč delavsko in podporno društvo »Tabor«. Šteje že okrog 400 članov.
Društvo ima ženski pevski in godbeni odsek. Opravilo je v tem kratkem času ogromno delo, ki bi bilo lahko v čast tudi starejšim društvom, kar smo se v neki meri že prepričali na Gregorčičevi akademiji, kjer se je številni društveni mešani nevski zbor vzorno -izkasal. Uspehi so veliki v kulturnem in karitativnem pogledu.
Sredstva zbira z nabiralnimi akcijami in od nrinosa prireditev. Razdalo je že za 6000 Din denarnih podpor. 1. decembra je otvorilo prenočišče za emigrante v Zeljarski ulici. Preuredili so staro garažo, postavili peč in opremili prostor z 11 železnimi posteljami. Stroškov je bilo okrog 5000 Din. Na sveti večer je društvo priredilo »Pri levu« božičnico brezposelnim, ki jih je pogostilo in obdarovalo z obleko in perilom. Zbralo se je nad 100 brezposel nih. Ko ugotavljamo vse to pozitivno delo ne smemo pozabiti, da društvo obstoji ko maj dobrega pol leta in da se na tolikšne .uspehe ne morejo sklicevati niti društva, ki obhajajo že visoke jubileje svojega obstoja.
Društvo pa ni tudi samo po imenu prosvetno, temveč se bavi resno in intenzivno s prosvetnim dolom. Tedensko prireja v svojem lokalu v hotelu »Tivoli« članske sestanke s predavanji, ki so vedno dobro obiskani. Predavajo odlični predavatelji o primernih vprašanjih, o stari domovini emigrantov, njenih lepotah in zanimivosti in o drugih aktualnih predmetih. Društvo tudi nikdar ne zamudi proslaviti državnih praznikov, obletnic, ki so v zvezi z našo narodno zgodovino itd. Ženski odsek širi prosveto med žen-stvom s primernimi prireditvami. Novembra je priredil lepo uspel »Večer primorske žene«. Pevski zbor se pripravlja n a turnejo po večjih krajih v državi. Pevci nastopijo v primorskih narodnih nošah. Peli bodo goriške, primorske ter istrske narodne pesmi.
Sploh je društvo v neprestanem gibanju Stopa od uspeha do uspeha ter se izredno naglo razvija. Preveva ga pač mladostna vnema požrtvovalnih, resnih delavcev, ki se dobro zavedajo, kaj hočejo in ki vedo. kako se je treba oprijeti dela. Zato pa tudi lahko gledajo brez bojazni v bodočnost«
»ISTRA« NOVISAD.
Izjava zahvalnosti!
Društvu »ISTRA« Novi sad, stigli su povodom odjevanja siromašne istarske djece na dan 20. decembra 1931. g. sledeči dobrovoljni prilozi: Braća Krajačević,. Novi-sad Din 200.—; Krunoslav Ivaniševič, Novi-sađ Din 100.— dok je Kolo Srpskih Sestara, Novisad, odjenule dvoje djece. Društvo »Istra« zahvaljuje se najtoplije i ovim putem plemenitim darovateljima.
SILVESTROVANJE LJUBLJANSKE »SOČE«.
Ljubljansko emigrantsko društvo »Soča;< je proslavilo Silvestrovo v dvorani »Zve-'/d«". Nabito polna dvorana je ponovno dokazala, kako priljubljene so v Ljubljani prireditve naših primorskih bratov.
Ob navzočnosti ljubljanskega župana g đr. Dinka Puca predsednika društva »So če in drugih odličnikov mesta Ljubljane j*> ob pol desetih otvorila Silvestrovanje gdč. Ivančičeva z učinkovito rimano ša ljivko o Silvestru. Gdč. Ivančičeva je pesem recitirala z vso lepo žensko privlačnostjo in njen zvonki glas in čista izgovorjava sta ji prinesla zasluženo priznanje vseh poparjenih poslušalcev.	•
Zatim je nastopil mešani zbor »Ljubljanskega zvona«, za njim pa solopetka Anita Mezetova s Pavčičevo pesmijo: Pastirica, in z Brahmsovo: Dekle, dober večer Sledila je enodejanka: »Domači prijatelj«, v kateri so efektno nastopili: gdč. Gorju-pova in gg. Terčič in Košuta. — Veselje in zadovoljstvo nad vse lepše uspevajočim večerom sta bila splošna in igralci nagrajeni z znanim ljubljanskim aplavzom.
Na oder je primarširala z veliko kranjsko raarelo, s svojim večno hudomušnim smehljajem in z narejeno resnobo okrog ustnic — po vsej kranjski deželi slavljena Manica Komanova. Navdušenje je bilo vihar in smeh je bil do neha se razlegajoč vesel krohot ki je prihajal iz sto in sto grl. Potem pa je — žalostna Manica z marcio vsem povedala kako se ločena žena pogovarja — »sama s seboj«!...
Večer so izpolnili še pevski zbor »Ljubljanskega Zvona«, g. Košuta je imenitno
zapel kuplet: Mlada dva------in jazz-band
je storil svoje, da je Košuta prikazal sil-vestroveem svoj: Ponesrečeni izlet!
Sledil je pantonomični balet — potem p i so ljudje pričeli, kakor da jih je objela skrivnostna slutnja:	skrivaj pogledovati
ha, - uro. O polnoči je gospod prof. Bačič med alegorično sliko leta 1932. pozdravil goste z jedrnatim govorom in voščil vsem srečo v imenu »Soče«.
OMLADINSKA SEKCIJA DRUŠTVA »ISTRA« — ZAGREB.
1 posljednjem broju lista izvjestili smo opširnije o nekim značajnijim momentima n životu Omadinške sekcije. Medju ostalim donijeli smo i imena odbornika, koje je morao još potvrditi prema pravilniku sekcije odbor društva »Istra«. Na posljednjoj sjednici odbora »Istre« kojoj su prisustvovali i delegati sekcije (30. XII.) izvršena je i ova formalnost, pa je predloženi odbor potvrdjen n ejelosti. Isto tako na toj sjednici bio je predložen i pravilnik sekcije,koji je uz neke ntanje dopune, na obostrano zadovoljstvo prihvaćen odnosnim nadopunama. Donešene su nadalje neke važnije odluke u punoj suglasnosti tako u pitanju članstva, članarine i đr. Time je sekcija dobila novi impuls da nastavi u započetom pravcu i da opravda potrebe svoga postojanja.
Slijedeći sastanak bit će održan u srijedu (13. I.) te će biti posvećen uspomeni istarskog biskupa Dra Jurja Dobrile i Spoznavanju njegova zaslužnog rada — povodom pedesetgođišnjice smrti (13. I.).
Sastanci se inače održavaju redovito svake subote u 7.30 na večer, pa se u to vrijeme mogu prijaviti u članstvo oni naši omladinci i omladinke, koji još nisu učlanjeni.
Naša kulturna kronika
Literarna izložba dra. Ivana Laba u Pragu. — Dne 28. decembra 1931. otvorena je u Pragu interesantna literarna izložba. C jednoj velikoj dvorani izložena su sva do sadanja literarna i publicistička djela če ških pisaca 1. Huđca, Zd. Itaušarja, te ju goslavenskib Fr. Govekara, Bože Lovriča i Ivana Laba. Djela našeg zemljaka dra Laba izložena su u 7 vitrina.
žorko Prelovec — objavio je u reviji »Zbori«, koju on uredjuje;, jednu svoju kompoziciju, popjevku za tenor s klavirom »Bela noć«.
U Srpskom Književnom Glasniku — beogradskoj reviji izišao je interesantan članak »Naličje talijanskog revizionizma« te prikaz pripovijesti iz življenja koruških Slovenaca «'Umreti nočejo« od Pregelja, a isto tako i prikaz njegove knjige »Idile in groteske«.
Jugoslavische Antologie«. — Pod tim naslovom izišla je u Ziirichu na njemačkom jeziku antologija jugoslavenske poezije. Simon Gregorčič je u toj antologiji zastupan pjesmom »Soči« (!), te jednom pjesmom iz ciklusa »O grobovih«.
»Položaj jugoslavenske manjine u Istri«. — U Beogradu je izišao već drugi broj nove revije za politička kulturna, gospodarska i socijalna pitanja »Jugosloven«. II ovom broju izišao je članak »O fašističkoj Italiji«, a iza toga zanimiv pregled položaja jugoslavenske manjine u Istri od dra Ive Milica, našeg uglednog zemljaka i sa-radnika. Na taj prikaz osvrnut ćemo se još opširnije.
O Bevku. — U decembarskom broju »Lju bljanskog Zvona« saradjuju od naših: Alojz Gradnik sa tri vanredne lirske pjesme. Ivan Grahor, Ivan Brnčić i Anton Ocvirk s književnim prikazima, a France Bevk završava svoj roman »In solnee je obstalo«. O tom romanu piše ljubljansko »Jutro«:
»Pisec je ž njim ustvaril zopet večji tekst, ki poleg spretno zavozljane in raz-vozljane fabule vsebuje tudi mnogo bistrega opazovanja našega vojnega življenja in ki se bavi tudi s proučevanjem večnega človeškega problema: erotičnih odnosov. — Hibe v njegovi kompoziciji in umetniški dognanosti pa je čitatelju obilno odtehtalo Bevkovo živahno fabuliranje. Tudi s tem spisom je avtor potrdil svoj že utrjeni sloves najboljšega fabulista v naši sodobni književnosti.«
O Srečku Kosovelu. — U književnoj reviji »Južni Pregled«, koja izlazi u Skoplju, izašle su u januarskom broju tri pjesme Srečka Kosovela u prevodu Save Štedim-lije. I beogradska »Naša literatura« donaša jednu pjesmu Srečka Kosovela prevedenu od Štedimlije. — Skopljanski »Južni Pregled« najavljuje u svom februarskom broju opširan prikaz Kosovelovog umjetničkog rada od Štedimlije. U januarskom »Srpskom Književnom Glasniku« izišao je prikaz Kosovelovih »Izbranih pesmi«.
U »Zdravniškem Vestniku« (br. 4—6),
komemoracija biskupa dobrile
U NOVOM SADU.
Komemoraciju Biskupu Dobrili povodom 50-te godišnjice njegove smrti, prire-điće društvo »Istra« u Novom Sadu u nedjelja, na dan 17. januara 1932. i to u 10 «ati prije podne u društvenim prostorija-ma u Sokol ani I. Pozivaju se svi članovi »Istre« da na komemoraciju đodju u punom broju i da sobom povedu svoje obi-telji i prijatelje Istre. Govoriće g. Josip Crnobori, student Umjetničke akademije u Zagrebu.
Braćo i sestre, kao što ste se i do sada nvijek odazivali pozivima svog društva »Istre«, pokažite i tom prilikom da ste svi-jesni i pravi Istrani, đodjite n punom bro-in i svojim odzivom uveličajte ovu sveča-nost. Time ćete odati zasluženu poštu ono-'ne, koji je na vječna vremena zadužio čitav naš narod, onome, koji je pred cijelim svijetom pokazao da je Istra hrvatska i ju-ffoslovenska.
OSUDE ZBOG NEPOVLASNOG PRELAŽENJA GRANICE.
Rijeka, januara 1932. — Seljak Brečević iz jednog sela pod ■ mježnikom posudio si je od jednog Prijatelja pograničnu iskaznicu 1 ‘,1? ® njom da pređe preko mosta o usak, da potraži, kao što je na su-V’1 naveo> zarade u Sušaku. Uhapšen je na mostu i nakon odgovarajućeg istražnog zatvora osuđen je na 3 mje-^eea zatvora i 2000 lira globe. Isto su «t o osuđeni radi nepovlasnog prelaza granice Josip Černja iz Istre na •> mjeseca, 10 dana i 21000 lira globe, Anka Skori;,a iz okolice Matulja na 3 mjeseci ! 2000 lira globe, Izidor
• ónnnV2 U, 'a na ^ mjeseea zatvora t 2000 lira globe.
janskoj okupaciji Pule i drugih jugoslavenskih krajeva itd. — Knjiga je pisana objektivno, prema službenim dokumentima, te zato ima posebnu vrijednost.
O »Čakavskim stihovima« — našeg sa-radnika Draga Gervaisa donaša ugledna zagrebačka književna »Hrvatska Revija« opširan i povoljan prikaz od Iva Frola.
U »Savremenoj školi«, pedagoškoj reviji, koja izlazi u Zagrebu, u decembarskom broju završava Josip Demarin svoju raspravu »Moj najmiliji predmet«, a N. Franki piše raspravu »O školskim svečanostima«.
Igrokaz »Ružica« od Viktora Cara Emina — davao se je s velikim uspjehom na božićnici školske djece u Stenjevcu, a na sam Božić igra je opetovana za odrasle.
»Nova Evropa« — Mjesečna revija, koja izlazi u Zagrebu, donosi u broju od decembra članak »Talijanski imperijalizam i papinstvo, Historijski razvitak« od M. Jak-šića, te »Vatikan« i fašizam« od Luigi Fer-rari-a.
Naši slikari s uspjehom izlažu. — U Mariboru je priredilo izložbu tamošnje društvo umjetnika »Brazda«. Medju ostalim slikarima, koji su na toj izložbi izložili svoja djela zapaženi su naročito naši zemljaci Albert Sirk i Viktor Cotič. Pred izložbu donio je mariborski dnevnik »Večernik« interesantne razgovore sa Sirkom i Cotičem, da upozna publiku s njihovim životom i dosadašnjim radom. U kritici te izložbe piše u »Večerniku« Franjo Pivko o Cotiču ovako: »Cotič je izložio pored starog »Kristusa u hramu« nešto novih slika. Naročito se svidjaju njegovi planinski motivi, posebno »Kočna v oblakih«, koja je bila već prvi dan prodana«. — O Sirku piše: »Sirk je talenat- Svi njegovi južni motivi dani su vjerno i uvjerljivo. Veoma žive bojo pravilno naglašuju slikovitost naših južnih krajeva. Slike, kao što su »Trgovci«, »Seljaci«, »Brodogradilište«, to su umjetnička djela ... « U ljubljanskom »Jutru« je izišla takodjer kritika te izložbe, koju je napisao Božidar Borko. O Sirku je n to j kritici rečeno:
»Njegova umjetnost je dinamična. Iza njegovih slika osjeća se uvijek tempera, menat i neko traženje. U tehnici je živahan i interesantan. Po neki put mogao bi mu to ili ono prigovoriti, ali ne možeš, a da mu ne priznaš, da svojim kistom znade da oživljava pejsaže . . . U bojama je više rasipan negoli škrt. Rado slika figure, pa je naročito sa svojim skopljanskim motivima privlačlv učesnik ove izložbe«. — Borko se i o Cotiču lijepo izražava. — Za božične praznike je u Ljubljani u novom salonu Kos priredjena velika i lijepa izložba slika i kipova od najuglednijih slovenskih umjetnika: Jakopiča, Jame, Vavpotiča; Smrekara, Goršeta itd. Od naših izložili su svoja djela Albert Sirk, Pavlovec, Čargo, Angusta i Henrika Šantlova, Elda Piščančeva i još nekoji. Kritika je
članak dr. Josip Prodan, specijalista za tu berkulozu.
Josip Ribičič — poznati slov. omladinski pisac, rodom iz Trsta, napisao je jednu novu knjigu za djecu, koju je pod naslovom »Mihec in Jakec« izdala Mladinska Matica u Ljubljani. Toj knjizi u našoj omladinskoj literaturi nema slične. Pojedine riječi u tekstu nadomještene su malim slikama, tako, da dijete mora kod čitanja jače nego obično misliti na ono što čita. Ribičičevo * djelo je veoma zanimivo, orava i korisna novost u našoj omladinskoj literaturi.
Jedna francuska knjiga o talijanskoj okupaciji Pule i ostalih naših krajeva. — U Parizu je objavljena nova knjiga poznatog Iraneuskog pisca ratne historije mornarice kapetana bojnog broda Adolfa Lorana »Navalno komandovanje u Sredozemnom inora 1914—1918.« — U ovome djelu data je uglavnom uloga komandovanja u navalnom ratu, odnosi raznili savezničkih pomorskih šefova među sobom i sa njihovim vladama, promjene koje je visoko komandovanje prolazilo u toku političkih evolucija rata. Loran je svoju knjigu podjelio na tri dijela prema ličnostima glavnih komandanata savezničke flote u Sredozemnom Mora, na čijem su čelu bili, jedan za drugim francuski admirali Bue de Lapeirer, Dartiž, da Fnrne i Goše.
Dva momenta ove knjige interesiraju gotovo u prvom redu nas i to sn poglavlja: Jadransko More i Srpska vojska i Primirje sa Apstro-Ugar-s k o ni. Dok se u prvom odjelku govori o snabdjevanju srpskih trapa za vrijeme povlačenja, o neodlučnosti i ustezanju italijanske flote da ovo snabdjevanje vrši. te je francuska flota morala da preuzme na sebe tu ulogu, o transportovanju srpskih trupa iz Albanije na Krf i sa Krfa u Solun, dotle dragi dio, iz završne faze rata ima politički karakter !i pokazuje mnoge zakulisne radnje koje se u ovo doba odigravale. Loran izlaže teškoće koje su u trenutku primirja sa Austro-Ugar-skom izbile na Jadranu uslijed zahtjeva Italije koja nije htjela da vodi računa ne samo o principu nacionalnosti nego ni o svršenom činu postojanja Jugoslavije, savezničke države, čiji su pretstavnici držali cijelu austro-ugarsku flotu u svojim ru kama pod jugoslavenskom zastavom.
Posebna poglavlja govore o potapljanju »Viribus Unitisa« u poljskoj luci. o tali-
koji izlazi u Ljubljani napisao je jedan bila povoljna za naše slikare, pa tako čitamo na primjer u »Slovenskom Narodu« za Sirka, da je on »međju najsnažnijim slikarima te izložbe«. Njegovi »Ribari« so »sjajni«, a »njegove marine mogu da se mjere i s najboljim inozemnim radovima«.
Rikard Katalinić Jeretov — naš uvaženi pjesnik i suradnik našega lista navršava 8. januara 63. godinu života. Želimo mu dug život i mnogo pjesničkog zanosa.
Vladimir Nazor — preveo je i spremio u zbirku najljepše pjesme njemačkog pjesnika Heinea. Tu zbirku, u kojoj ima oko 60 Heineovih pjesama, izdat će doskora zagrebačka knjižara Vasić. Prema nekojim pjesmama, koje su objavljene prije nego li Je izišla zbirka vidi se, da su ti prijevodi po svemu ravni originalu. Tako je mogao prevesti Heinea samo jedan veliki pjesnik kao što je Nazor.
Stjepan Roca — profesor u Splitu, poznati javni radnik i književnik, zaslužni prijatelj Istre i suradnik našega lista, proslavio je ovih dana 50. godišnjicu života i 25. godišnjicu javnog rada. — Čestitamo!
Breda Ščekova — naša zemljakinja, mlada muzičarka objavila je u 11—12. broju ljubljanskog »Cerkvenog glasbenika« mje-šani zbor »Lepa si roža Marija«.
Dr. Milko Kos — profesor univerze 1 uvaženi naš historičar napisao je (uz sudjelovanje Fr. Steleta) jedno novo i za nauku vrlo važno djelo: »Srednjeveški rokopisi v Sloveniji«, (248 str.), a izdalo je to djelo »Umetnostno-zgođovinsko društvo« u Ljubljani.
Naša muzika. — Na jednoj nedavnoj akademiji splitskog sokola zborovi su pjevali »Himnu Sv. Ćirila i Metoda« te molitvu za Istra »Predobri Bože« od našeg kompozitora Brajše Rašana.
Pjesme Srečka Kosovela — čitane su po 2- A. Spasiču dne 24. decembra u beogradskom »Klubu Nezavisnih Književnika« s velikim uspjehom.
Biblioteka Jugoslavenske Škole — u svom drugom broju donosi medju ostalima ie ove radove: Jos. A. Kraljić: Sv. Sava; Rikard Katalinić Jeretov: Neumrlom Stros-mayeru; VI. Stahuljak: Pjesma o Istri.
Predavanje » Istri u Smederevu. — U decembru je u smederevskom Narodnom univerzitetu održao uspjelo i posjećeno predavanje »O Istri u prošlosti i sadašnjosti« (sa projekcijama) naš zemljak mladi profesor gimnazije g. Tugomil Ujčić.
»BIBLIOTEKA ZA POUK IN ZABAVO«.
Pravkar je izšel XIII. zvezek »Biblioteke za pouk in zabavo«, ki jo izdaja tiskarna »Edinost« (sedaj »Tipografia consorziale«) v Trstu. Glavno povest »Ob obratu stoletja, spomini iz dijaških let« je spisal Damir Feigel. Slavko Slavec je prispeval prevod Frankove črtice »V jetniški bolnici«, France Bevk prevod Hašekove šaljive črtice »Moj učenec in jaz« in prevod Nnši-ćevih »Kopalnih hlač«. Razen tega ima knjižica še dva krajša spisa zabavne in dva članka poljudno-znanstvene vsebine.
Književna založba »Sigma« — (Katoliška tiskarna) v Gorici je izdala v letu 1931.: — »Aleluja« (Velikonočne povestice) uredil R. Bednarik); S. M. »Ovaduh«, (detektivski roman), ifz angleščine poslovenil M. B. »Juheeeej!«, smeha za dva meha, zbral Polde; Snopič domačih pisateljev »Povesti in črtice«, izbral A. K.; »Pratika za prestopno leto 1932.«; »Ljubezen in sovraštvo«, roman po angleškem izvirniku podnačil Domen; »Spomin na sv. birmo«., uredil R. Bednarik; Razen zadnje so vse omenjene knjige založbe »Sigma« tiskane na slabem papirju, kar nikakor ne more biti knjigam v korist, ker se prehitro orabijo.
Knjiga o nadbiskupu Sedeju. — Poseben »Nadškofijski odbor za proslavo 25 letnice« v Gorici je izdal knjižico »Našemu nadpastirju ob petindvajsetletnici škofova-n.ja 1900-1931.« Knjižico, ki opisuje živlenje in delo sedaj ranjkega knezonadškofa Sedeja, je uredil F. Terčelj.
Jedan francuski pjesnik pjeva naše boli i nade. U božičnom broju zagrebačke tjedne revije »Riječ« izišlo je nekoliko članaka, koji nas interesu, tako na primjer Defran-ceschijev članak »Naše duhovno stapanje«, pa članak Ante Milinkovića »Naš literarni realizam i selo«, gdje se opširno govori i o Kumičiđu i njegovim opisima istarskog sela, a pogotovo članak Rikarda Katall-nića Jeretova o novim pjesmama francuskog pjesnika Lebesguea. U tom članku Katalinić iznaša i ovo:
Negdje podkraj lanjske godine izišla Je u Parizu kod Per-rina knjiga pjesama »T r i p t o 1 è m e é b 1 o u i«. Prateći francusku lijepu knjigu, kad sam vidio oglašenu novu zbirku pjesama prijatelja našeg naroda Phileas Lebesgue-a (Lebeg) odmah sam je naručio. U zbirci »T r i p t o-1 fj m e ć b i on i« (Zađhvljeni Triptolem) prijatno me iznenadio niz pjesama u kojima je Lebesgue sakupio utiske proćn-ćene u našim krajevima. Te su pjesme »Postojna« »Vipava«, »Chenès croates« (Hrvatski hrasti), »Chanteuse Slave« (Slavenska pjevačica), Belgrađe, Voix slaves (Slavenski glasovi), Sarajevo, Bazar ture à Sarajevo, Mosquée à Sarajevo, La Narenta (Neretva), Raguse (Dubrovnik), Gravosa (Graž), Cattaro (Kotor), Curzala (Korčula). Pjesnik je zadržao za naša primorska mjesta tuđa imena, valjda zato, što su se Francuzi ranije u svom govora služili sa tim imenima, ali je u pjesmama samim dznlo za sva ova mjesta i naša imena.
Sve ove pjesme pune duboke ljubavi za naš kraj i odišu ljepotama naše zemlje.
Pjesmu Vipavi završava pjesnik nekim svetim ushitom:
^Chantez clochers du pays wende hauts et blancs,
Entre la mer et la montagne;
De Goritz à Zagreb chantez vos hymne» lents,
Qn un tenace espoir accompagno . . .
(Pjevajte zvonici vendske zemlje visoki i bijeli, Između mora i bregova, od Gorice do Zagreba pjevajte Vaše tihe himne, koje prati neka jaka nada).
Ljepše ne bi mogao završiti pjesmu ni rođeni Slovenac.
Još imade u Vipavi značajna strofa, koja glasi:
Bog umrli Dites-moi, cloches de Vipava.
Ce que ees deux mots signifient.
Quelle main au fronton du cintre le» grava
A 1 adresse de ceux qui prient?
(Bog umrl! Recite mi vipavski zvonovi to što znače ove dvije riječi, koja ih je ruka urezala na zabatu svoda, na adresu onih koji mole).
Pjesnika je nekud zadržao začas pred ulazom u vipavski mirogoj stari natpis, jer je i on sigurno razumio da je u našoj dragoj Vipavi danas Bog umr’o.
O Šopićcvoj brošuri »Zemlja muka« (Jugoslaveni u Italiji) — piše zagrebački »Obzor« od 24. XII. medju ostalim:
»Pored poznate i opširne brošure »L’Ita-lie et la minorité Yougoslave« što ju Je izdao prije nekoliko mjeseci Manjinski Institut u Ljubljani na francuskom jeziku ovo je draga publikacija na našem jeziku. — Dok su u onoj prvoj iznesene gole činjenice trijezno i nekim mirom sustavno i kronološkim redom o svakom poglavlju zasebno, dotle se u Šepićevoj brošuri slijed dogodjaja oslonjen na činjenice i brojke prikazuje takodjer po poglavljima življe i sugestivnije. Knjiga Dragovana Šepića je njegovo štampano predavanje što ga je održao medju studentima iz jugoslavi je u Parizu — iza njezinog sadržaja osje- , ča se mladi autor koji je stvar dulje vremena studirao ii pratio (nešto malo i doživio) sve to sabrao i iznesao u javnost da je zainteresira i upozna sa današnjim prilikama Hrvata i Slovenaca pod Italijom«.
Manjine i mirovni ugovori
Pitanje narodnih manjina, to je jedno pitanje, koje se sve više nameće svijetu, čije značenje postaje sve veće. Svjetska diplomacija prisiljena je, da se tim pitanjem, koje je do sada zabacivala, ozbiljno bavi, a možda će doskora doći čas, kad će se manjinsko pitanje uzeti temeljito u pretres, jer je u njemu izvor mnogih zala, koja muče svijet. — Mi, kao pripadnici jedne narodne manjine, sigurno najteže pogođene manjine u Evropi, moramo da potanje upoznamo stanje i iz bližega pratimo razvoj manjinskog pitanja, pa ćemo stoga od sada unapred u našem listu donašati članke, koji će detaljno tretirati to pitanje, što će, nadamo se, interesovati naše čitatelje. —
Prema članku 60. Trianonskog ugovora imade se ustanove čl. 54—59. o zaštiti manjina smatrati obvezama medjunarodnog interesa koje se stavljaju pod zaštitu Društva Naroda. Društvo Naroda ima dužnost da upozori savjet na svaku povrjedu ili opasnost od povrjede bilo koje od obveza, što ili je Madžarska preuzela za zaštitu manjina, a savjet može postupati na način, koji mu se čini zgodnim da se ta povrjeda sanira.
Ako se u tom pogledu porodi spor glede pravnog ili stvarnog pitanja, imade se taj spor smatrati sporom medjunarodnog ka raktera u smislu § 14. pakta Društva Naroda, koji u slučaju, ako koja stranka za-jtraži imade da riješi medjunarodni sud pravde u Haagu.
Iste ustanove se nalaze u 5. otsjeku u
čl. (12—69. mirovnog ugovora, sklopljena 2. septembra 1919. u St. Germain-u s Austrijom pa se tamo Austrija obvezuje po-.stupati sa svojim manjinama, kao što se Madžarska obvezala postupati sa svojim manjinama u Trianonskem ugovoru. Tako se obvezala Bugarska u čl. 49—57. mirovnog ugovora u Neuilly od 27. novembra 1919. itd.
Slične ugovorne obveze u zaštitu manjina preuzele su l'oljska, Cehoslovačka, Jugoslavija, Kumunjska, Bugarska, Grčka, Austrija, Ugarska, Turska, Albanija, Litva, Letonija, Estonija, Finska. Sve su te obveze u glavnom jednake. Italija nije mirovnim ugovorima preuzela nikakve izričite obveze za zaštitu manjina,, ali prihvatila je ipak jednu obvezu tako formulirano, da se odnosi i na zaštitu manjina, koje se doduše ne drži. O tome u idućem broju »Istre«.
pretstavlja činjenicu koju stalno treba držati u vidu. S druge pak strane imaju narodne manjine sve razloge da se otvoreno zapitaju da li uopće još mogu da očekuju od Vatikana izvjesnu potporu u po--giedu njihovih opravdanih težnji«.
»Slovenec« — iznaša pred novom godinom u jednom uvodniku s obzirom na Julijsku Krajinu ove interesantne i optimističke zaključke:
»Naj bodo prilike rojakov-prekmejnikov še tako žalostne, po videzu in dejstvih še tako težke, trenutno katastrofalne in za navadne oči skoraj brezupne, vendar moramo kljub težavam zopet in zopet nagla-šati 'svojo neomajno vero v nujno spremembo razmer in gojiti velik optimizem, da zasije preganjanim in razžaljenim bratom zlato solnce svobodnejšega dihanja Morda prej, kakor si danes upa sploh' kdo misliti. To vero pa si moramo sami utrjevati po najskromnejšem opazovanju razvoja v Evropi in izven nje. Napeti je zato treba ravno danes ušesa, odpreti oči im široko in misliti, misliti na vse možnosti razvoja.
z.aKaj od izsiljenega aiktata v Kapaiiu itij. pa vse uo uanasujega une se svet suče po tako cuuoviliii žakonin notranje loguce, ua mora uanes tuni mussolini m z njim luni vsa rasistična Italija hoees — noets tja, kamor pred petimi ieri giovo ' uiti sanjala m. Tudi ona do morala m po uik-talu reaunh, prereainih, vsemu svetu ukt-zujočih nujnosti. Svet očiviUno aozoreva v Cernii za Veliko revizijo življenja, na Vseh poijiii s tako orezoDzirno silo, ki se ji ne gnoze ustavljati prav iiODèna država in se ji protiviti nooen državnik, pa najsi je tuni ducejevega kova in njegovih imperija usticin n tendenc. Vse kaže, dii še pripravljajo »pod silo razmer«, v katere je zasia povojna Evropa, velevažni dogodki, ki bodo odznotraj navzven nič manj radikalno izpremeniii politiko evropskih držav in preobrazili vse lice Sedanje razkrite, obobožane, a do zub oborožene E\To-pe, kot, so jo v letih 1917—1918 preobrazili v geografskem oziru odločilni dogodki na svetdvnem bojnem polju. Vse se človeku tako zdi, da ta nova likvidacija za Italijo gotovo ne bo taka, kot je bila ona po »slavni zmagi« pri Vittoriji Veneti, ko je Italija po fašistični teoriji rešila ves svet, sebi pa priborila pravice do popolné izvršitve zloglasnega londonskega pakta.«
»Jutarnji list« (Zagreb) — donaša u u svom božičnom broju interesantnu planinarsku kroniku »Tri Božića u a Li oki« od ugieduog prijatelja Istre, zagrebačkog advokata dra Ivana iš t van Or v i ć a. Kad bi nam prostor dozvoljavao-najradje bismo prenijeli čitav članak, koji odiše jednim velikim iskrenim zanosom za prirodnim ljepotama Istre. Ta lijepo pisana kronika počinje ovako:
»TlaninO lijepa istarska sirotice nasii, oprosti nam, sto nam nije moguće, da te često posjetimo i da se poklonimo tvojoj ljepoti! Ali znaj, da radi toga nema krivnje na nama i ne sumnjaj u nase velike ideale, koji gore živim plamenom, jer vraćajući se sa tvojih visina i tvojega toploga okrilja zavjetovali smo se, da ceš u našim srcima i mislima uvijek ostati nezaboravna i sveta, i da ćemo uvućii učiti i sebe i djecu našu, da se lako-umire onda — kada se narod svoj ljubi i ne zaboravlja.
Sa kolikim neopisivim veseljem i srcem punim radosti, odabirali smo izlet bas u božične blagdane, pošavši u pohode onom beskrajnom sivom kršu, kojeg miluju i oplakuju tamnoplavo zelenkasti valovi uu šeg sinjeg Jadranskoga mora. Ovakav izlet je doživljaj, neke prekrasne poezije i svijetla — legenda proživljenog^ nepatvorenoga patriotizma.«
»Deutsches Volksblatt« glasilo njemačke manjine u Jugoslaviji — spominje se blagopokojnog nadbiskupa Dr. Sedeja kao »jugosloveuskog mučenika« te piše:	Nad-
biskup Dr. Sedej morao jć mnogo prepatiti od fašističkih vlasti, jer nije ntio zatajiti svoju slovensku narodnost. Naposlje su ga u ovoj godini poslali i u penziju. Premda ga je ovo nezasluženo zapostavljanje veoma boljelo, snašao se u svojoj sudbini, no nije mogao podnijeti bol, koju je prouzrokovalo proganjanje njegovih svećenika i vjernika lišenih njegove zaštite. Šuteći morao je gledati, kako su slovenske svećenike njegove biskupije psovali, mučili i bacali u zatvore, jer su iz ljubavi do svog puka nastavljali propovijedati u materinjem jeziku i pod novini pastirom. I od ove duševne boli puklo je njegovo nesretno i junačko srce. I zato je tugovanje za čestitim starcem-biskupom inedju Slovencima Italije opće narodno žalovanje, koje je osjetila A mi Nijemci Jugoslavije duboko ganuti osvjedočeni smo, da i naši sunarodnjaci « Južnom Tirolu u duhu žaluju nad odrom tog slovenačkog crkvenog kneza.
Državnici, koji su stvarali mirovne ugovore, nastojali su da udovolje principu narodnosti, koliko je bilo moguće i bez povrede važnih državnih, ekonomskih, strategijskih i političkih interesa interesova-nih država, i kolikogod se išlo za tim, da što manje manjina po rasi, jeziku i vjeri, dodje pod suverenitet stranili država, nije se dalo izbjeći, da i kod zadnjeg krojenja karte Evrope, koje je bilo inspn-isano principom narodnosti, s političkih, geografskih, ekonomskih i drugih razloga ostanu ino-rodne manjine u tudjim državama.
Zato, da te manjine ne bude tretirane, kao što su u svoje vrijeme bile tretirane narodnosti u Njemačkoj, Austro-Ugarskoj, Turskoj, Kusiji itd., pa da postupak s narodnim manjinama ne dade povoda za raspirivanje nacijonalnih strasti i stvaranja medjunarodnih sporova koji vrlo lahko dovode do ozbiljnih političkih konflikata med ju državama, smatrali su tvorci mirovnih ugovora potrebnim, da u mirovne ugo vore unesu posebne ustanove, koje će osigurati zaštitu narodnih manjina. Te ustanove imale su zadaću, da omoguće novo stvorenim državama, da se stabiliziraju u svojim novim granicama, a manjinama, da kao lojalni državljani novih država sara-djuju s većinom pučanstva i da budu ujedno zalog prijateljstva i saradnje s drugim državama, u kojima se nalaze sunarodnjaci tih manjina.
Ustanove o zaštiti narodnih manjina nalaze se u mirovnim ugovorima i deklaracijama i konvencijama država, a sadrže u glavnom obveze država, da će svojim etičkim, vjerskim i jezičnim manjinama postupati tako, da im omoguće nesmetani kulturni i gospodarski razvitak, te da će svoje unutarnje zakonodavstvo, uredbe i radnje državnih organa dovesti u sklad s tom svojom medjunarodno-pravnom obvezom.
Tako na pr. Trianonski ugovor od 4. juna 1920. o miru sa Madžarskom -imade poseban odjelak 6., koji u člancima 54—60 sadržava posebne odredbe, koje govore o zaštiti manjina u Madžarskoj. Madžarska se tu obvezuje, da će propisi tog odjeljka biti priznati kao osnovni zakoni, te da nijedan zakon, nijedna uredba, nijedna službena radnja, neće biti u opreci s tim propisima. Madžarska se obvezuje, da će svim svojim stanovnicima bez obzira na rodjenje, narodnost, jezik, rasu ili vjeru dati potpunu zaštitu života i slobode, te pravo na slobodno vršenje vjere religije i vjerovanja, u koliko nije u suprotnosti s javnim poretkom i moralom. Sve, koje su na dan stupanja ugovora u život, imali zavičajno pravo na madžarskoj teritoriji, a nisu pripadnici koje druge države, priznaje bez ikakove formalnosti madžarskim pripadnicima. Svi, koji su rodjeni na madjarskoj teritoriji, a ne mogu da se koriste kakvim drugim državljanstvom po svom rodjenju, dobivaju punopravno madžarsko državljanstvo. Svi madžarski pripadnici, bez obzira na rasu, jezik i vjeru, imadu da budu ravnopravni pred zakonom, te da uživaju jednaka gradjanska i politička prava. Prijem u javna zvanja službe i počasti ili obavljanje raznih zanimanja i industrija imade se omogućiti svima. bez obzira na vjeru. Slobodna upotreba ma kojeg jezika imade svakom madžarskom pripadniku biti zaga-rantovana u privatnim i trgovačkim odnosima, u izvršivanju vjerskih obreda, u štampi i na javnim zborovima.
I ako je službeni jezik madžarski, imade se svim madžarskim pripadnicima, koji se služe drugim jezikom, omogućiti upotreba njihova jezika u usmenom i pismenom postupku pred sudovima. Etničke, vjerske i jezične manjine madžarskih pripadnika, imadu da budu i pravno i faktički izjednačene s ostalim madžarskim pripadnicima. Imadu pravo da o svom trošku podignu dobrotvorne, vjerske i socijalne ustanove, škole i druge odgojne zavode, pa da njima sami upravljaju i da ih nadziru, te da se u njima slobodno služe svojim jezikom i slobodno ispovijedaju svoju vjeru.
U gradovima i srezovima, u kojima su znatnim dijelom nastanjeni madžarski pripadnici, koji govore drugim, a ne madžarskim jezikom, imade se u osnovnim školama omogućiti djeci obrazovanje u njihovom materinjem jeziku. U takovim gradovima i srezovima imade se etničkim, vjerskim i jezičnim manjinama osigurati pravedan udio na upotrebu svih onih suma iz javnih prihoda, koje državni, općinski ili drugi javni budžet bude namijenio odgoja, vjeri dobročinstvu.
Koroški Slovenci ne obupajo
Celovec, januara 1932.
Dolga desetletja šo že minula, odkar stojimo na tem braniku. Celi rodovi, ki so posvetili svoje hrabro življenje tej nalogi, so odšli v večnost. Na njih mesto so vedno zopet stopali mladi in nadaljevali delo prednikov. Bili so lepi časi ki so minuli; bili so pa -tudi burni in žalostni. Naša zemlja je dala slovenskemu narodu prve budilce narodne samozavesti. Njih mogočnemu klicu se je odzvalo ljudstvo širom slovenske zemlje. Tudi naš koroški rod se je prebudil v cvetoče narodno življenje: na verskem, kulturnem in gospodarskem polju. Vsepovsod smo korakali naprej, gradili nove utrdbe. To so lepi spomini. Prišlo je pa tudi hudo. Prišla je vojna in dogodki, ki so jo spremljali, njej sledili. Doživljali smo čase, ko so se na novo risale meje po Evropi. Takrat smo se naenkrat znašli v popolnoma novem položaju kot narodna manjšina v drugi nacijo n alni državi. Mnogo naših najboljših nas je zapustilo, ostali smo osamljen i, pot naprej se je zdela za prta.
Toda življenje je čudo. Noče smrti. Zastavi si cilje, išče si pota. V naši najtežji uri smo vedeli eno:	naše zemlje,
naše slovenske duše si ne damo iztrgati. To je naš program, ki bo obveljal vedno. V stremljenju za tem ciljem smo jasneje videli pot, po katev moramo iti. In danes imamo jasno začrtano smer: Naša borba gre za kulturno avtonomijo. Sami hočemo odločevati v vsem, kar se tiče našega narodnega življenja. V tej borbi nismo osamljeni. Kulturna avtonomija ni samo naša zahteva. Nje vprašanje je evropskega značaja. V Evropi živi nad 40 .milijonov ljudi, v več ali manj sličnem položaju kakor mi. Večina teh se zbira za .geslom, ki se glasi:	Narodni manj-
šini dajte kulturno avtonomijo! Širom s vejt a se danes' bije boj za pravično ureditev na rodnih zahtev, za svobodno narodno ž i v 1 j, e n: j e. Ce Smo; torej ,tudi mi v vrstav bojevnikov, vršimo veliko zgodovinsko halogo. Narodna strpnost je cilj, ki se mora doseči, da bo mir ljudem na zemlji. Počasi ta misel osvaja dušo narodov. Zato verujemo, da oznanja zarja, ki se kaže na obzorju, prihod lepšega sonca. Takrat ho poplačana naša vztrajnost, i z ji o 1-njena želja rodov, ki so bili pred nami, se žrtvovali in ve-
rovali za nas. Šele takrat se bomo lahko oddanili in se vrgli na lepše delo, ko bomo svobodno in neovirano gradili naš narodni dom, ko ne ho treba več zbirati vseh sil le za odpor proti nasprotnim napadom.
Toda uresničenje našega stremljenja ne bomo dosegli že jutri, morda niti pojutrišnjem. Morda bo treba še sila vztrajnosti in hrabrosti. Sicer so se tu in tam z resnostjo lotili manjšinskega vprašanja. Baltske države so skoroda v polni meri zadostile zahtevam nemške manjšine. Jugoslavija se je potrudila, da bi našla pot sporazuma z nemško manjšino. P o d-,v zela je korake, ki so izzvali zahvalo nemške manjšine. Toda so še tudi narodne skupine, raztresene po različnih državah, ki živijo v žalostnih razmerah. Pri nas se beseda »spor a-z u.m« sicer mnogokrat rabi, toda v resnici izkaže kot prazno vpitje,, posek v oč(i. Malo uvidevnosti srečavamo na strani večine, manjka še resnične volje. Mir pa bo zavladal šele takrat, ko se b(^ pokazala tudi dobra volja. Tako se je glasilo že angelsko oznanilo v sveti noči.
Treba bo šc vztrajati; pa četudi — omagali ne bomo. Vidimo sicer, kako tu in tam posameznik opeša, kako ga zvabijo od nas. Saj tudi ni čudo. N e-s\ t r p n o s t nasprotnikov pritiska; vse sile napenjajo, da bi napravili 'iz nas to, kar nismo. Na drugi strani zopet nam oznanjajo in-ternacijonalizem, nekaj, kar ni ne tič ni miš. Zanikujejo narodnost in trdijo, da je edina resničnost le gonja za bogastvom tega sveta. Toda v resnici se tudi t a i u-ternacijonalizem obrača le proti nam. Četudi oznanjajo narodnost kot postransko stvar, nam vendar naše jemljejo in tuje vsiljujejo.
Torej vemo, da nobena kultura ni tako visoka, da bi smela s s li lo zatirati druge. Vsaka nasilnost propade, bežeči čas jo pomete; ostane pa božji nauk in kar je po njem ustvarjenega. Ta božji nauk pa jo nauk ljubezni.
Kakor vsak človek, ima tudi vsak narod svojo določeno nalogo po večnem načrtu stvarnikovem. Zato ima tudi pravico do življenja na svoji zemlji pod svodom nebeškim Tisti, ki so zatirali, so bili nazadnje sami strti — to je nauk tisočletne zgodovine človeštva.
Koroški Slovenec.
Glasovi štampe
Ljubljanski »Slovenec« ovako govori slobodnim gradjanima Jugoslavije:
»Prav danes ni malodušnost na mestu; iz krvi, po nedolžnem prelite in iz vsega trpljenja mora vzkliti odrešenje. To uči zgodovina in to je v zakonih božje pravde. To prepričanje nas mora prepojiti in L njega moramo črpati moči za delo. Zavedimo se, da živi pod tujini jarmom ena tretjina našega naroda in pomislimo, kaj bi vse drugi narodi započeli, ako bi tretjina njihovega življa postala žrtev tujega imperializma! Naša vest nam nalaga dolžnost, da delamo z vsemi silami na to, da se trpljenje naših bratov preneha. To ni samo delo usmiljenja, to je delo, ki nam ga narekujejo ž i-vljenski interesi našega naroda. Tujci so nas stisnili v kotiček, ki se čedalje bolj oži in nam zaprli sapo, ko so nam vzeli morje.«
»Slovenski Tednik«, koji izdaju naši zemljaci, emigranti n Buenos Airesu, piše u jednom od svojih posljednjih brojeva;
»Resnici na ljubo moram popisati nekatere zasluge ki so jih ravno primorski Slovenci imeli pri gradnji Jugoslavije. Saj so bili ravno primorski Slovenci tisti, ki so se v največjem številu borili na solunski fronti v vrstah dobrovoljcev proti avstrijskim četam, ter tako ne malo pripo-niogli do uspeha zavezniških čet leta 1916 Krvaveli so in častno umirali ramo ob rami s srbsko in francosko armado.
Mislim, da so s tem dovolj pokazali da so zavedni Jugoslovani. Kaj pa upor primorskega 97. pešpolka v Radgoni na Štajerskem leta 1918? Upor, ki je lil zadušen od madjarskih polkov je zahteval smrtno obsodbo šestih primorskih rojakov, ki so v trenotku, ko so jih streljali dali oduška svojim čuvstvom z vskli-kom »Živela Jugoslavija in jugoslovenski narod«. In to so bile ravno prve žrtve za veličino Jugoslavi j-e. Ostanki istega regimenta so bili tisti, ki so koncem leta 1918. in začetkom 1919 odšli branit jugoslovenske pravice na Koroško, ter se bojevat proti nemško-avstrijskim tolpam. Udeleževali so se vseh bojev do konca ter so prišli pred sama vrata Celovca. Torej je tudi v tužnem Korotanu tekla primorska kri za veličino sedanje Jugoslavije.«
»Kolnische Zeitung«, — organ Stres-semannove katoličke partije, koji izlazi u Kolnu (Njemačka) donio je prošlih dana jedan opširan članak, u kojem se prikazuje teško stapije najšega naroda pod Italijom, a naročito se osvjetljuje slučaj nadbiskupa Sedeja. Taj ugledni njemački list tumači smjenjivanje nadbiskupa Sedeja jednako onako, kako smo to mi iznijeli u našem listu, a na koncu kaže:
»Politički bilane cijele ove neprijatne afere mora rđavo da ispadne u dvostrukom smislu. Prije svega se dokazalo da nacio-^ nalna solidarnost Jugoslovena sa njihovim narodnim manjinama u Julijskoj Krajini
Sirite „Istru" !
Razne vijesti
SPLIT NADBISKUPU SEDEJU.
Govor Don Frane Ivaniševiča u općinskom vijeću. - Ulica nadbiskupa Sedeja.
U posljednjem smo broju izvje-stili, kako se je Split zadušnicama za blagopokojnog nadbiskupa Sedeja dostojno odužio sjeni našeg mučenika. Ali taj naš eminentno rodoljubivi grad, koji od uvijek u patriotizmu, a naročito u ljubavi prama našem zarobljenom narodu prednjači, nije ostao na samim zadušnicama, nego je dia Sedeja počastio i drugačije, vidnije za sva vremena. Dne 30. decembra održalo je splitsko općinsko vijeće svoju sjednicu. Na toj sjednici je iza nekih formalnosti, uzeo odmah riječ naš veliki prijatelj, gradski vijećnik Don Frano Ivaniševič, koji je rekao ovo:
»Ovih dana bile su priredjene u našem gradu zadušnice, na kojima je upraviteljstvo ove općine bilo dostojno zastupano, jednom vrlom visoko-položenom crkvenom dostojanstveniku, koji je zadužio svoj narod vječitim priznanjem i harnošću. To je blagopokojni, nedavno preminuli gorički nadbiskup dr. Sedej.
Rodjen i odgojen u slovenačkoj zemlji, on je i svoju službu kao profesor'theologije, a kasnije kao biskup proveo u toj zemlji, kojoj je bio odan i požrtvovan, sin do groba. Dr. Sedej spadao je u red onih crkvenih dostojanstvenika, koji vjerni geslu našeg neumrlog vladike Strossmayera: sve za vjeru i domovinu, znadu svedj u najljepšoj harmoniji spajati uzvišene nauke Kristove vjere sa toplim osjećajima ljubavi domovine. U tom apo-slolskom zvanju imao je puno zavid-nika, i, protivnika, ali nadbiskup Sedej spadao je i u red onih jakih odabranih duhova, koji se ne ugiblju nikakvoj materijalnoj brutalnoj sili, nego u borbi čeliče otpornu snagu svoga uma i srca. Ono što je malena Belgija za vrijeme rata i nasilja njemačke v o j-ske dala u glasovitom kar-d i n a 1 u M e r s i u, t o j e u r a t-nom i poratnom vremenu protiv jednoj drugoj tu-djinskoj vlasti dala naša domovina u goričkom nadbiskupu S e d e j u. — Na glas njegove Smrti svi su glavni gradovi Jugoslavije iskazali počast tomu odličnom rodoljubu, pak nije zaostao ni naš Split, koji je uvijek znao visoko
cijeniti zaslužne muževe i njihovim dičnim imenima ukrasiti ulice svoga grada.
Dostojno bi bilo da i njegovim dičnim imenom bude prozvana jedna ulica našega grada. Neka mi bude dozvoljeno, da označim zgodno mjesto. U pređgradju Manuša, koje nije više predgradje nego čitav novi krasni dio grada, podignuta je velika palača splitskog Kaptola, ispred koje će se provesti nova ulica, pak ja predlažem slavnom vijeću, neka glasuje, da se na trajnu počast i milu uspomenu dra Sedeja ova nova ulica prozove: »Ulica nadbiskupa Sedeja«.
Iza ovog lijepog govora Don Fra-ne Ivaniševiča Vijeće je aklamacijom i aplauzom jednodušno prihvatilo predlog — Mi kao glasilo jugo-slaveske emigracije u Jugoslaviji, ne možemo, a da ne izrazimo veliku zahvalnost splitskom općinskom vijeću u ime onog našeg izmučenog naroda, koji mu javno neće moći da iskaže svoju zahvalnost.
IZBORI SENATORA.
Prošle nedjelje, 3. januara, obavljeni su u državi izbori senatora. Medju ostalim izabranima susrećemo ime gosp. Iva Sanciti a, našeg zemljaka, bivšeg kmetijskog načelnika, potpredsjednika ljubljanske »Soče«. On je izabran za zamjenika senatora. Za senatora je u savskoj banovini medju ostalim izabran g. dr. Ljub o T o m a š i ć, čije je ime nama vrlo poznato. Rodjen je 1879 u Smokvici na otoku Korčuli. Srednje škole polazio je u Dubrovniku i na Sušaku, univerze u Beču, Zagrebu i Grazn. Kao mladi sudac službovao je u Rovinju i Puli. Godine 1910 otvorio je odvjetničku kancelariju u Trstu. U Istri je bio uvijek medju prvim našim nacionalnim radnicima. Bio je
član odbora društva Edinost. U Narodnom vijeću god. 1918 vršio je dužnost blagajnika i zamjenika pretsjed-nika dra Ribarža u vojnim stvarima. Kad su Talijani okupirali Trst stavljen je sa pok. Rikaržem pod optužbu, a zatim je od talijanskih vlasti dobio nalog, da u roku od 24 sata ostavi Trst, ali mu je zabranjeno da sobom povede obitelj. U januaru 1919 preselio se u Zagreb i tu se, na njegov predlog, osniva kod Narodnog vijeća odbor za okupirane krajeve, koji je vodio zajedno sa prof. Spinčićem sve dok mu vlada Protić—Korošec nije povjerila organizaciju naše pomorske uprave. Za godinu dana (1920) orga-nizovao je pomorsku oblast sa jedinstvenim propisima za cijelu jugoslavensku obalu. Svršivši tu zadaću otvorio je odvjetničku kancelariju. Ranije je bio oblasni, a u novije vrijeme banski vijećnik.
NARODNA ODBRANA U LJUBLJANI SE BUDI.
U nedjelju, dne 3. januara, održan je u Ljubljani veliki manifesta cioni zbor, koji je priredio oblasni odbor Narodne Odbrane, koja se je u Ljubljani počela iznova da budi i diže. Prisustvovalo je mnogo članova, te velik broj prestavnika organizacije sa svih strana, a i centrala iz Beograda poslalo je svoje prestavni-ke tajnika Uroša Bjelića i člana glavnog odbora prof. Angjelića. Zbor je nadasve lijepo uspio. Mi se nećemo osvrtati detaljno na tok zborovanja, nego ćemo iznijeti samo ovaj citat iz jednog govora:
»Narodna odbrana je stara častitljiva organizacija, ki lahko s ponosom gleda na svojo prošlost in kaže na uspehe, ki jih je dosegla v boju za narod in državo. To ni nikdar bila organizacija množic, kajti da se dosežejo veliki smotri je treba žrtev in dela, agilnosti in idealizma, predvsem pa gibčnosti, — a vse to zmore le organizacija, ki vsebuje ne številčno, pač pa moralno in ideološko moč
Le taka organizacija je v stanu povesti za seboj množico svojega naroda, biti mu voditeljica in ga uspo sobiti za vedno nove borbe.
Narodna odbrana je zapisala na svoj prapor: »Svobodo ali smrt!« Delovala je za idejo maščevanja Kosovega polja in prišlo je slavno leto 1912., ko je mala, od vseh strani dušena Srbija razmaknila svoje meje in je dvoglavi beli orel zaplul s svojimi silnimi krili nad zasužnjenimi deli nekdanje Velike Srbije carja Dušana.
Narodna odbrana je zapisala na svoj prapor geslo: »Osvobojenje in zedinjenje vseh Srbov, Hrvatov in Slovencev!« In prišlo je leto 1914., nato pa veliki dogodki 1. 1918., ki so izpolnili tihe upe in sanje tudi nam Slovencem in nam dali ljubljeno Jugoslavijo.
Marsikdo utegne dejati, da je bilo delo NO s tem zaključeno in da nam ta organizacija sedaj ni več potrebna. Toda, bratje, Narodna odbrana je organizacija dela za narod in državo, ona je potrebna danes ravno tako kakor pred 80 leti«.
NAŠI DATUMI.
14. februara: Oetrdesetgodišnjica smrti tršćanskog novinara i pjesnika Franca Cegnara (umro 14. februara 1892.).
12 marta: Pedesetgodišnjica života književnika dra Mate Tentora, direktora sveučilišne biblioteku u Zagrebu.
26. maja: Stogodišnjica rodjenja odličnog naučenjaka istarskog Dragutina Parčića.
4 novembra: Stogodišnjica rodjenja književnika i narodnog radnika Franje Ravnika.
10. augusta: Osamdesetgodišnjica od rodjenja dra. Matka Laginje.
17. oktobra: Desetgodišnjica od obiave zakona, kojim se ukida civilni komesarijat u Trstu te Julijska Krajina postaje provincija.
15—22. januara: Desetgodišnjica od prvih općinskih izbora u Julijskoj Krajini pod Italijom.
18—23. juna: Desetgodišnjica do-godjaja na Krnu, i užasnog terora fašista u Kobaridu, Starom selu i Drežnici.
Ove godine pada nadalje 25-gođiš-njica od velikih pobjedonosnih, izbora u Istri 1907 godine, pa 30-godiš-njica osnivanja »Pučkog prijatelja« 11902. na Krku), te i mnogi drugi datumi, koje ćemor nastojati sakupiti i objaviti, a molimo i naše čitatelje, da u ovoj rubrici saradjuju s redakcijom.
Ilica 128 éfàò fi	jucAtas
u	fauci
ILICA 128	Ilica 128
Pripovijest »Istre«.
Zastava na vjetru
Jože Jeram (Nastavak 1.)
U čekaonici garaže automobilskog poduzeća, koje je obavljalo promet izmedju grada i okolice, sjedio je Ciril Mislej na dugoj klupi, nagnuo se laktom na kovčeg, podupro glavu i mislio je, gledajući kroz rešetke prozora na ulicu.
Vjetar nije prestajao. Bivao je od časa do časa sve jači, tek je po nekoliko trenutaka miro vao, da jače navali jakim udarcima. Prašina je bila pometena sa sredine ceste i nanesena na pločnike. Odatle ju je vjetar ponovno dizao, vijao je u vrtlozima, raznosio u grane platane u visini gradskih : kuća, te je puštao na zemlju.
Na drugom kraju klupe sjedila je jedna gospc-djica. Njezino lice bilo je blijedo, tako, da njezina blijedoća nije bila nekako u skladu s okruglim oblikom njenog lica. Njezina kestenjasta kosa jako se je odražavala od njezine blijedoće i krasno joj •ie pristajala. Na glavi je imala kapicu od velura, probodenu iglom. Njezinu svijetlu bluzu zakap-čala je pod vratom kopča u formi zmije, na kojoj su žuto pruge bile od stakla. Pored kovčega imala je mnogo zametaka, složenih u hrpu. Neprestano je pogledavala na te svoje zamotke, kao da je muči briga, kako će prenijeti to breme.
Ciril Mislej je u dosadi čekanja dugo motrio njezino lice. Zagledale su ga njezine oči i uprle se u nj. Bile su malene, a na blijedom licu pričinjale su se crne Ali čim su ga zagledale, te su oči i odbježale s njega.
U smješnoj situaciji dvoje ljudi, koji se neprestano traže pogledima, a od stida se boji jedan drugog pogledati, — i on i ona zacrveniše. Uprše svoje oči ravno krož prozore u prašinu, koju je vjetar vijao cestom, u nemirno gibanje palmi u vrtu na protivnoj strani. u >	»-
Lagano se je pogled otrgnuo s prozora, obraz jc vukao u stranu. Istovremeno i jednako krađo miče pogledaše jedan drugog. I obojića kao da su se nečeg prestrašila. Ciril se je ipak nasmješio. Gospodjica je naglo ustala i izišla zbog nekog tihog stida kroz vrata, da tobože pogleda, da li je automobil pripravljen.
Nasred dvorišta stajao je velik i crn automobil. Izgledao je kao visoki konj. Na krov su slagali vreće i pakete. Ciril je stupio u automobil prvi. Kovčeg je gurnuo na mražastu policu i stisnuo se na klupi uz prozor.
Gospodjica je došla pretrpana zamotcima, koje je, stojeći jednom nogom na prvoj stepenici, lagano stavljala na pod automobila. Jedan joj ie pao na zemlju.
Ciril je priskočio na pomoć. Pokupio je njezine pakete i poslagao ih na policu. Na koncu pružio joj je ruku, da joj pomogne ući u automobil. Sva crvena i usopljena ona mri je zahvaljivala. Sjela je kraj vratiju. Tamo se je osjećao vjetar. Obazrela se na Cirila, zapazila je zgodno prazno mjesto uz prozor naprama Cirilu, digla se i pristupila.
— Je li dozvoljeno! — rekla je.
— Molim — odgovori Ciril — a u sebi promisli: — Pa Slovenka je! — i poče da je motri bistrim okom. Ona je glodala kroz prozor.
Time je bio njihov razgovor za trenutak završen. Tek izvan grada, na cesti, izmedju dva reda topola, koje su na vjetru plakale, Ciril se ohrabrio i zapitao:
— Kamo se vozite, gospodjice!
— U Vipavu, — odgovori ona.
Student ju je motrio pogledom nevjernog Tome, a na onom mjestu, kad je automobil počeo da juri' nizbrdo, kao da pada u ponor, on še opet ohrabrio.
— Vi niste iz Vipave!
— Zašto ne! — pitao je posmjeh na njezinim malo iskrivljenim usnicama.
— Jer poznam sve gospodjice u Vipavi.
— Ja sam iz Št. Vida kod Vipave.
— Tim manje! — reče Mislej. — U Št, Vidu poznam čak i svu djecu.
Gospodjica je bila u maloj neprilici. Prikazala je cilj svog putovanja previše općenito. Skoro preko volje, ali i pod utiskom smijeha tog mladića, ona reče:
— Dakle, da kažem točno. Nisam ni iz Vipave ni iz Št. Vida. Iz Stožica sam. Mislila sam, da nećete zalaziti u detalje.
Student se je sada počeo smijati na sav glas. Njegovo zdravo preplanulo lice postalo je crno od smijeha. Gospodjica ga je gledala zaprepaštenim očima. Nije znala što može da bude smiješna u tome, što je iz Stožica.
— Gospodjice, — lovio je Ciril, dah po smijehu, — pa ja sam iz Stožica.
— Pa zašto ne bi tamo bilo mjesta i za mene — odsjekla je jetko.
— Znam, znam — reče Mislej ozbiljno, — ali ja u svojem selu poznam i životinje ne samo ljude. Kako to, da Vas još nikada nisam vidio?
— Pa ni ja Vas nisam vidjela.
— To je doista čudno — postao je student ozbiljan. — Ostaje još jedino pitanje vremena. Pred tri mjeseca Vas nije bilo kod nas.
— Pred dva mjeseca smo došli k Vama. Ja sam učiteljeva kći.
Student je u tom momentu ustao i prestavio se je: — Ciril Mislej.
Gospodjica mu je promrmljala svoje ime. Ćuo je samo »Karmen«. Njezino prezime izgubilo se je u buci automobila.
(Nastavit će se )
KAKO POSTUPA JUGOSLAVIJA SA SVOJIM MANJINAMA.
Kako novine javljaju po naredbi ministarstva prosvjete od 1. januara ove godine u Kočevju u Sloveniji je otvoreno njemačko dječje obdanište njemačkog »Kulturbunda«. Vijest o osnivanju ove ustanove pobudila je medju Nijemcima u Kočevju veliko zadovoljstvo.
Ali to nije još sve. Kako je na zboru »Narodne Odbrane« u Ljubljani referirao dr. Vauhnik uz sjevernu granicu oko Maribora, na našem teritoriju njemačke nacionalnoobram-bene organizacije, kojima su na čelu »Schulverein« i »Siidmarka« vrše ogromnu aktivnost, ustanovljuju škole, dječje vrtove i podupiru njemački živalj novčano. Austrija je u posljednje vrijeme potrošila za izdržavanje njemačkog življa u Jugoslaviji 6 milijuna dinara. —
PREDAVANJA PRILIKOM PEDE-SETGODIŠNJICE SMRTI BISKUPA DOBRILE.
13. januara pada pedesetgodišnji-ca smrti biskupa Dobrile, a 16. aprila 120 godišnjica rodjenja. Izmedju ta dva datuma priredit će se u raznim mjestima Jugoslavije dostojne komemoracije velikog istarskog preporoditelja. Naročito se spremaju na te komemoracije naše emigrantske organizacije. Naša redakcija je mno gima već poslala materijal za predavanja. Onim organizacijama, koje se još nisu spremile, a žele komemori-sati biskupa Dobrilu, izići će naša
Posljednje vijesti
UDRUŽENJE
»ISTR A-TRST-G ORIC A« BEOGRADU
u i vlastima je morao priseći, da će šu-
- - '-•ieti. Dovezli su ga iz Komna u boi Beograd, 6. januara. Udruženje	/-i	•	v •	.	.	...
»Istra-Trst-Goiica« održalo je Silvestrovo I 1	^	Sdje se je ispovjedio
Veće u Grand Hotel Petrogradu. I ako Je l&da još zivećem nadbiskupu Sedeju, svima hotelima i kafanama održan do- koji ga je oslobodio prisege. Nemec je
ček Nove godine, prostorije Petrograda bi ie su za brojne posjetioce premalene i mnogi naši prijatelji nisu mogli naći mjesta, i ukazalo se da je Udruženje pribavilo mnogo simpatizera i medju Beogradjanima. Bilo je dosta uglednih ličnotsi i iz najboljih krugova.
Zabava je ispala u svakom pogledu odlično. Stara je godina oterana uz posmrtni marš metlama i ugašeno je svetio. Iza toga pojavila se je Nova godina, mala Marija Areonova i pozdravila sve zaželivši svima, a osobito onima u Istri-Trstu i Gorici Sretno Novo Leto. Raspoloženje publike bilo je osobito dobro i mladež, koje je bilo više nego ikada zabavljala se do dana. Vojna muzika iz Zemuna svirala je neumorno na opće zadovoljstvo.
Za Božić »Udruženje Istra-Trst-Gorica« razdelilo je priličnu sumu svojima siromašnim i nezaposlenim zemljacima. Isto tako Jugoslavenska je Matica dala siromašnim izbeglicama preko 200 kg. svinjskog mesa i nešto vina, a Javna Berza Rada odenula je i obula mnoge sirotane. Tako su i oni najsiromašniji ove godine ipak imali najpotrebnije za Božične blagdane.
Neka i ovom prilikom bude izrečeno javna zahvalnost svima, osobito pak Javnoj Berzi Rada, koja i inače, koliko je moguće izlazi izbeglicama u susret.
PREDAVANJE V LJUBLJANI
Delavsko prosvetno in podporno društ-tvo »Tabor«, 7. o. m. je imelo redni članski sestanek v društvenem lokalu. Na dnevnem redu^ je bilo predavanje »Jugoslavenska ideja« in poročila o zadnjih dogotkih po svetu.
..	.	_	. V društvu »Soča« bo v soboto 9. t. m.
redakcija S osnovnim podacima rado pri »Lovu« ob pol 21. zanimivo predavanje
«susret.
INŽINJIRSKA DIPLOMA.
Na praškoj tehnici je 11. decem bra diplomirao na čast mašinskog inžinira gosp. Igor Lokar iz Ajdovščine. Čestitamo!
NAŠA AKCIJA USPJEVA.
Prvi rezultati naših napora da od lista »Istre« stvorimo list dostojan čitave emigracije pržaju nam veliko zadovoljstvo i daju nam pobude, da na započetom putu ustrajemo podvostručenom .energijom. Ne treba da gubimo mnogo riječi: OVAJ BROJ LISTA ŠTAMPA SE U NAKLADI, KOJA JE ZA 1500 ISTISAKA VEĆA OD NAKLADE POLOVICOM DECEMBRA. Toliko je narasao u ovo razmjerno kratko vrijeme broj naših pretplatnika. Svijest naše emigracije je velika. Naš pothvat je shvaćen.
Ali mi ne smijemo na tome stati. Još nije učinjeno sve ono, što je zamišljeno i što treba učiniti, da bi se osigurao listu dostojan život. Mi očekujemo daljnju potporu svih organizacija i svih naših prijatelja. ČEKAMO DALJNE SPISKOVE PRETPLATNIKA. Početkom godine mora ta akcija biti provedena, bez odlaganju na kasnija vremena.
Od naših prijatelja dobili smo od 100—200 adresa, NA KOJE SMO POSLALI LIST NA OGLED. Mi se nadamo, da će naš apel naići na odaziv i da im nismo list uzalud poslali, to jest da ćemo te adrese moći računati kao stalne pretplatnike. ONE, KOJI SE NE ŽELE ODAZVATI NAŠOJ MOLBI, MOLIMO, DA NAM RADI REDA VRATE LIST.
Stare i nove pretplatnike molimo, da nam što prije DOSTAVE PRETPLATU, jer naš list živi od same pretplate. Troškovi štampanja su veliki, naročito sada, otkako izlazi list u obnovljenoj formi i svaki tjedan.
Nekoji pretplatnici nisu uzeli u obzir, da list OD NOVE GODINE STOJI 50 DINARA, A NE VIŠE 36, DINARA, pa su nam poslali pretplatu po starom. Molimo ih, da nam dostave razliku, za koju smo ih zadužili, jer im se inače pretplata ne računa za čitavu godinu.
Ijublj'anskega podžupana profesorja g. Jar ca o velikih mestih v preteklosti in bodočnosti.. Po predavanju nastopi prvič nov kvartet »Žaba«.
ARETACIJE V ZVEZI S POGREBOM NADŠKOFA DRA. SEDEJA.
Gorica, decembra 1932. — Da so se toliki tisoči naših ljudi od vseli strani Julijske Krajine udeležili pogreba nadškofa Sedeja ni bilo nikakor po volji fašistom. Najraje bi seveda to množico, ki se je prišla posloviti od svojega dobrega škofa, razgnali. Da bi pa vsaj deloma dali du ška svoji jezi, so one naše ljudi, ki so bodili kropiti, žalili na najnedostoj-neše načine. Smejali in rogali so se jim z besedami:	»Avanti, avanti!
Oggi spettacolo gratis«. — »Le na prej, le naprej! Danes je predstava zastonj«. — Naj manj pa jim je bilo všeč, da je profesor Terčelj odslužil za vse one tisoče naših ljudi, ki niso mogli v cerkev »Requiem« na prostranem Travniku pred stolnico in imel nanje končno slovenski na-govo. Si moremo misliti, da so fašisti besneli od srda, ko je profesor Filip Terčelj imel nagovor v slovenščini na pogrebce zopet na Sv. Gori ter ko so zapeli par slovenskih na-grobnie pod vodstvom našega skladatelja Alojzija Bratuža. Da se bodo nad tem maščevali pa so skle nili fašisti takoj; samo, da so to maščevanje odnesli na poznejši čas, ko bi se duhovi malo pomirili in, ko nebi nihče stavil kasnejšega preganjanja naših ljudi v zvezo s pogrebom nadškofa. — V Gorici so aretirali na zadnji dan starega leta celo vrsto naših inteligentov; med njimi tudi č. g. prof. Filipa Terčelja, skladatelja Alojzija Bratuž a, Darka S f i 1 i g o j a, ter jih prepeljali v tržaške zapore in jih bodo, kakor vse kaže, postavili pred Posebni Tribunal. Vse so obsodili proti-državne propagande.
OTKRIĆA O SMRTI ŽUPNIKA NEMEGA.
Gorica, januara 1932. — Na naše informacije o tragičnoj smrti župnika u Komnu Bohuslava Nemeca možemo da dodamo još ovo: Nemec je umro od posljedica grubog postupka od strane talijanskih vlasti. Pokojnog župnika su na kvesturi kod ispitivanja stiskali medju dvjema plohama, koje su napravljene za mučenje u istragama Kad su ga pustili došao je kući i legao u postelju. Pred
blagopokojnom dru. Sedeju ispričao zatim sve kako je bilo.
VELIKE KAZNE ZBOG SLAVENSKOG PREZIMENA.
Herpelje, januara 1932. — U Rodiku je prošlih dana bilo 12 seljaka kažnjenih globom po 600 lira svaki, jer su se potpisivali slavenskim prezimenom, na pr. Babič mjesto Balbi, kako im je prezime silom promijenjeno na talijanski oblik. Nekoji su morali prodati posljednju kravu, da bi platili tu visoku globu.
UAPŠENO 40 LJUDI ZBOG RASTRGANE ZASTAVE.
Trst, januara 1932. Iz Zgodnika je stigla vijest, da su tamo u zatvorenoj općinskoj kući našli rastrganu talijansku zastavu. Tim povodom uhapšeno je u Zgoniku 40 ljudi. Opet jedan povod za proganjanje našeg naroda.
TEŽAK SUKOB CIVILA I KARA-BINJERA KOD ŽMINJA U ISTRI.
Pazin, 4. januara 1932. — Jučer popodne oko 5 sati došlo je do jednog teškog sukoba izmedju jedne karabinjerske patrole, koju je vodio briga dir iz Žminja Gargioli sa eivilistima kod Sv. Ivana na Raši. Došlo je do pucanja s jedne i s druge strane i bitka je trajal preko pola sata. Na koncu su civilisti nestali u šumi. Karabinjerima je došlo veliko pojačanje, trupe su pretražile čitav kraj, ali bez uspjeha. O tome pišu i talijanski listovi.
KRIZA TRSTA.
Trst, januara 1932. — U tršćanskom pokrajinskom vijeću korporativne ekonomije prikazao je potpredsjednik Segrč situaciju trgovine u Trstu užasno nepovoljnom. U posljednjim mjesecima Trst nemože uopće da sklopi bilo kakav posao sa svojim prirodnim zaledjem uslijed uvo'znih i izvoznih ograničenja. — Tršćanski promet ubijaju osim toga i sve slabije i slabije prilike na Levantu Tršćanske industrije su sve u krizi. !T kamenolomima pokrajine poslovi su reducirani za 80%. Bezposlenost naglo raste. Bijeda je velika, pa je za opskrbu gladnih preko zime potrebno mnogo novaca, a vlada je doznačila svega 50.000 lira.
GLAVNA SKUPŠTINA (OBCNI
ZBOR) DRUŠTVA »ZARJA« U KRANJU.
Pri zaključku lista primamo iz Kranja opširan poziv na IV. glavnu skupštinu tamošnje emigrantske organizacije »Zarja«. Žao nam je, što taj lijepi članak ne možemo iz tehničkih razloga donijeti. Glavna skupština održava se 10. januara. Donijet ćemo prikaz skupštine.
OPADANJE STANOVNIŠTVA PULE.
Pula, decembra 1931. —• Da stanovništvo grada Pule rapidno pada, to više nije tajna. Poslije rata izgubila je Pula preko 20 tisuća stanovnika. Prema jednoj novijoj statistici vidimo, da se je, naprimjer, u mjesecu oktobru doselilo u Pulu 223 ljudi, a isto vrijeme izselilo 326.

Trgovina mješovite robe
ANDRIJA VATOVEC
specijalna brašna za poslastice i rastezanje
pržena kava uvijek svježa
ZAGREB
•nxMnm
SJEĆANJE NA MOJ RODNI KRAJ-
Tamo daleko sred sinjeg mora,
Otok je Lošinj, pitom i blag.
Tamo ja prvo ugledah svijetlo.
Tamo mi prvi žića je trag.
Tamo ja prvo prolazili krasne Nevine dane djetinstva mog.
Tamo me dobra učila majka Veliku riječ izreći: Bog!
Prve ja tamo polazih škole Otvarali oči, oštrih si um,
Spremat se stadoh, kako prolazit Tvrdi trnovit žića mi drum.
Podneblje blago, čarobno more. Brežuljci krasni, prirode dar,
Zaljevi rajski, pitat te čine:
Ima li kraja ljepšega zar?
Nesreća teška njega je snašla.
Davno ga prati nemila kob,
Mili moj narod Lošinja blagog Odavna postò tudjinski rob....
U njem Manastir Trećega Ileđiu U njem je sada pustoš i muk,
Cekajuć željno kada će opet,
Ozvanjat sveti glagoljski zvuk.
Sloboda tamo kada zavlada.
Srcu ću mome naći tad lijek.
Tamo ću ići, radit ću tamo.
Tamo ću svršit žića mog vijek.
Ante Belanić
KAM TECEŠ...
Kam tečeš Zilja, kam Soča bistra vališ zdaj svoje valovjo kalno?
Kaj Rož, Podjuna, Kras, Brda, Istra oblekli obleko ste žalno?
Kaj s stolpov Zadra in Trsta, Reke zastave naše še ne vihrajo?
Pri Gospi Sveti res več na. veke k Svobodi zvoniti ne znajo? —
Ej, Kosovo naše, Kosovo tužno, pač kmalu boš maščevano, ko pleme južno, pleme mehkužno prežene burja Slovanov.
Na bratski zov Skadra, Soluna odzove se, zvon Gosposvetski, Pod ju na in naše trpljenje, val našega srda se zbije čez gore, čez Brda ...
Rad. Peterlin-Petrnšk».
Nemoguće lodbinstvo
Fašista: Kažu, da mi fašisti vas u .hi-iijskoj Krajini odnarodujemo i stvaramo od vas silom Talijane. To mogu govoriti samo bezumnici, ali svako pametan, ko pogleda nas dvoje, vidi, da obojica pripadamo jednoj rasi . . .
STRAH JE VRAG.
Došao Riječanin neki u restauraciju i zatražio porciju »tripa«. Kad mu konobar donese zatraženo jelo, okusi, ali u isti se mah diže i podje za drugi sto. Nego ni tu ne osta dugo, već se s onim svojim »tripsi-ma« preseli za drugi, a malo zatim za treći ,sto, dok se naposljetku ne smiri negdje duboko, u najtamnijem kutu.
Konobar misleći da našem Fijumaneu nedostaje barem jedna daska u glavi, pri-dje mu bliže i upita ga:
— Molim vas, biste li vi mogli reći : .zašto ste promjenili tolika mjesta: Fijumanac odgovori:
— Hoću da vam kažem zašto! Tamo u sredini, na najvidljivijem mjestu visi slika Mussolinija. Je li tako?
— Tako je!
— Onaj isti Mussolini, nastavi Fijuma-nac, ukinuo je našu slobodnu riječku državu, odveo mi jednog brata na Lipari, ispraznio mi sve džepove, a malo prije gledao me sa one svoje slike tako strašno, te me je bilo strah, da mi ne odnese i ove moje »tripe«. Zato sam se evo i stisnuo u ovaj kut, da me ne vidi...
Vlasni i izdavač: Konzorcij »Istra«, Samostanska ulica 16.- Urednik: Ive
,	Mihovilović, Hercegovačka 35. — Za uredništvo odgovara: Dr. Fran Brnčič, advokat, Samostanska «
iskara C. Albrecht (P. Acinger). Zagreb, Radičeva ulica 36. — Za tiskaru odgovara: Petar Acinger, Zagreb, Gunđnlićeva ulica 22a.